Јон Антонеску

Јон Виктор Антонеску (Ion Victor Antonescu, 15. јун 1882 – 1. јун 1946), маршал румунских оружаних снага и румунски политичар, ратни злочинац, премијер и „дуче“ румунског народа током већег дела Другог светског рата.

Антонеску је рођен у Питештију, у православној породици више средње класе, која је имала нешто војничке традиције. Како је отац желео да Јон настави његовим стопама, послао га је у Крајову, где завршава Пешадијску и коњичку школу. Након завршетка војне школе, 1904. године, Антонеску ступа у редове румунских оружаних снага . Наредне две године похађа коњичке курсеве у Тарговишту.

Током сељачког устанка 1907, Антонеску је на челу коњичке јединице у округу Ковурлуј. Мишљења о његовом учешћу у гушењу устанка су опречна: док неки историчари сматрају да је Антонеску био немилосрдан, други га сматрају врло тактичним. Његово управљање ситуацијом у вези активности социјалиста у луци Галати довело је до тога да га похвали сам румунски краљ Карол I, који шаље престолонаследника Фердинанда да му честита испред целог гарнизона. Наредне године, Антонеску је унапређен у чин поручника, а од 1911. до 1913. похађа Вишу ратну школу. По завршетку школе је унапређен у чин капетана. Током Другог балканског рата, Антонеску се налази на месту штабног официра у 1. коњичкој дивизији у Добруџи. По уласку Румуније у Први светски рат, Антонеску је начелник штаба у штабу генерала Константина Презана. Августа 1916. румунске јединице прелазе Карпате и улазе у Трансилванију. Међутим, Централне силе отварају нове фронтове и наносе румунским снагама тешки пораз у бици код Тутракана, након чега улазе у Добруџу. Са непријатељем који прелази планине и улази у Влашку, Антонеску добија наређење да изради план одбране Букурешта. Све румунске установе, војне, цивилне, румунски двор… били су принуђени да се повуку на једини део територије под румунском констролом – Молдавију. Антонеску је доносио све битне одлуке везане за одбрану, што је било наобично унапређење које је вероватно појачало његове амбиције. Децембра 1916, када је Презан постао начелник генералштаба, Антонеску – сада мајор – постаје начелник одељења за операције. Његово знање је искоришћено у бици код Марашештија, када су румунске снаге успеле да зауставе продор снага под командом фелдмаршала Макензена. Остатак рата Антонеску проводи у близини генерала Презана.

У јесен 1917. Румунија остаје без свог главног савезника Русије. Наследник царске Русије, бољшевичка Русија је са Централним силама склопила примирје и извукла се из рата. У таквим условима и Румунија потписује примирје. Касније, када су околности биле повољне по Румунију, примирје се проглашава неважећим, пошто га није потписао румунски краљ. Током овог периода, Антонеску добија команду над коњичким пуком. Само примирје је Антонеску окарактерисао као „најрационалније решење“.

Током међуратног периода, Антонеску, сада потпуковник, учествује у политичким кампањама за признавање румунских заслуга у рату од стране Мировне конференције у Паризу, желећи да узму Трансилванију. Став о будућој држави Румуна је објавио у есеју „Румуни. Њихово порекло, њихова прошлост, њихове жртве и њихова права“. У овом писанију Антонеску заговара проширење румунске државе изван граница Велике Румуније и предлаже, без обзира на ризик од рата са Краљевином Југославијом, анексију целог Баната и Тимочке долине. Марта 1920. Антонеску је један од тројице номинованих за место војног аташеа у Паризу. Ипак, на основу запажања француског представника у Румунији, генерала Виктора Петена, кандидатура Антонескуа је одбачена. Атоанеску је окарактерисан као „изузетно сујетан“, „шовиниста“ и „ксенофоб“, док су му на другој страни признаване војне заслуге. Французи прихватају кандидатуру Антонескуа тек на поновни захтев Румуније. Од 1923, Антонеску се налазио на месту војног аташеа у Лондону и Белгији. У Француској је успео да испослује кредит у висини од 100 милиона француских франака за куповину француског наоружања. У Француској успоставља везе са румунским дипломатом Николае Титулеском, као и конзервативним аристократом и писцем Бибеском, који је како се тврди упознао Антонескуа са идејама Густава ле Бона, који је иначе имао утицаја на фашистичке вође.

Након повратка у Румунију, Антонеско се враћа на место предавача у Сибију, а у јесен 1928. посаје генерални секретар Министарства одбране у кабинету Винтиле Братиануа. Жени се Маријом Никулеску, дугогодишњим становником Француске, која се пре тога удавала још два пута. У периоду 1933-34. долази на место начелника Генералштаба, пре тога оабвљајући дужност заменика начелника. Улазак на високе позиције у Генералштабу се поклопио са владавином Кароловог малолетног сина Михаила I и његових регента, као и доласком Карола на власт. Током овог периода, Антонеску се интересује за Гвоздену гарду, антисемитски и фашистички покрет на чијем челу је био Корнелије Зелеа Кодреану.

Са места начелника генералштаба Антонеску по први пут долази у сукоб са политчарима и краљем. Његови пројекти модернизације војске су довођени у питање од стране министра одбране, што је довело до тога да Антонеску предложи своју оставку. По другим изворима, Антонеску је тада разоткрио малверзације са новцем из армијског фонда, чиме је директно оптужио краља и његове најближе сараднике (афера Шкода). на основу краљевог наређења, Антонеску је стављен под надзор тајне полиције. Док је на једној страни Антонеску одржавао везе са политичарима, на другој страни је подршка краљу била у паду. Антонеску је одржавао везе са две главне политичке странке: Националистичком либералном и Националистичком сељаком странком. Ушао је и у разговоре са десничарским, антисемитским и фашистичким организацијама: међусобно супротстављене, Национална хришћанска партија и Гвоздена гарда су настојале да привуку Антонескуа на своју страну. До сусрета Антонескуа и вође покрета Гвоздена гарда долази 1936. Према Антонеску, Кодреану је био арогантан, али је поздравио његов револуционарни прилаз политици.

Крајем 1937, након децембарских избора, румунски краљ за премијера поставља Гогу, вођу Националне хришћанске партије. Именовање Гоге је имал оза циљ сузбијање популарнијег и радикалнијег Кодреануа. Антонеску захтева постављење на место министра одбране, што на крају и добија. Његов мандат се поклопио са проблематичним периодом, када је Румунија морала да бира између традиционалног пријатељства са Француском и Британијом, или да се приближи нацистичкој Немачкој. Мишљења историчара о улози Антонескуа у овом избору су подељена; неки га виде као подржаваоца Антанте, други као заговорника приласка Немачкој. Антонеску је видео савез Румуније са Антантом као осигурање од мађарског и совјетског реваншизма, ал ије као антикомуниста био сумњичав у погледу Францсуко-совјетског пакта о узајамној помоћи. Забринут у погледу мађарских захтева за Трансилванијом, наредио је Генералштабу да развију планове за нападну операцију ка западу. Ипак, његов највећи допринос је било проширење већ предложеног војног закона, као одговор на сукобе између Гвоздене гарде и фашистичке милиције Националне хришћанске партије, тзв. „копљаника“.

Кабинет Гоге је окончан када су Гога и Кодреану заједнички предложили краљу Каролу да збаци демократски режим и успостави сопствени ауторативни режим. Премијер Гога умире 1938. Антонеску је у то време већ изградио блиску сарадњу са Кодреануом. На захтев краља, Антонеску је затражио од Кодреануа да размотри савез са краљем, што је Кодреану глатко одбио, говорећи да га не интересују политичке битке. Као резултат, Кодреану ускоро бива ухапшен. Антонеску, чији је мандат министра одбране продужен, у циљу протеста због хапшења Кодреануа – подноси оставку. Касније се појављује на суђењу Кодреану као сведок одбране. Сведочење није спасило Кодреануа смрти, који је новембра 1938. убијен у затвору на основу наређења румунског краља. Како би дискредитовао свог ривала, краљ Карол је оптужио Антонескуову супругу за бигамију, позивајући се на то да њен развод брака није био формално-правно завршен. Ове оптужбе су биле лаке за одбацивање, што је на суду и учињено.

Режим краља Карола је лагано уништаван у кризи, у процесу који је убрзан почетком Другог светског рата, када се након успеха Централних сила и потписивања пакта о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза, Румунија нашла  изолована и угрожена. Два румунска региона, Бесарабија и Северна Буковина су 1940. окупирана од стране совјетских снага, са чим се краљ сагласио. Након пада Француске, Румунија је желела да сведе своју политику у складу са немачком политиком. Јон Антонеску је 1938. изашао са ставом да ће Румунија проћи као Чехословачка уколико не промени политику. Губици територија из 1940. су га разбеснели и као такав шаље протест краљу. Након слања протеста Антонеску бива ухапшен и интерниран у Бистрицу. Из интернације шаље Михаила Антонеска да успостави контакт са званичницима нацистичке Немачке, обећавајући да ће штитити немачке економске интересе, нарочито у погледу нафтне индустрије, у замену за прихватање Румуније.

Атонесква интернација је окончана у августу, до када је Румунија под притиском Централних сила предала јужни део Добруџе Бугарској и северни део Трансилваније Мађарској. Због ових територијалних уступака суседима, у Букурешту су избиле демонстрације, организоване од стране десничарских организација. Док је Антонеску преговарао са десничарима о даљим корацима, краљ је већ примио савет да склопи савез са Антонеском, чија је популарност већ знатно порасла. Понуда је прихваћена и Антонеску добија мандат да преговара са десничарима. Десничари су захтевали абдикацију краља. Краљ попушта и 5. септембра 1940. именује Антонескуа за премијера Румуније, успут му препуштајући већину својих овлашћења.

Прва мера новог премијера била је смањење потенцијалног отпора у војсци, и то тако што је команданта букурештанског гарнизона сменио и на његово место поставио Думитруа Короама. Убрзо потом, Антонеску добија вести да два краљу одана официра планирају да изврше атентат на њега. Као резултат, натерао је краља да абдицира, а генерал Короама је одбио наређење краља да отвори ватру на демонстранте, припаднике Гвоздене гарде.

Михаил је по други пут дошао на престо, док су Антонескова диктаторска овлашћења била потврђена и додатно проширена. На дан доласка на престо, краљ Михаил је издао декрет којим Антонескуа именује за вођу (титула Conducator). Немачки нацистички званичници су благонаклоно гледали на наставак сарадње Антонескуа са вођом Гвоздене гарде, Хориа Симом. Упркос обеђањима, Антонеску је напустио пројект формирања националне владе и уместо тога успоставио коалицију између војног дикататора и Гвоздене гарде. Касније је потврдио свој избор изјавом да Гвоздена гарда представља политичку основу земље тог времена. Режим Национално-легионарске владе је званично проглашен 14. септембра. Уједно је Гвоздена гарда проглашена једином политичком партијом у Румунији. Власт је подељена тако да је Антонеску био премијер и вођа државе, док је Сима био заменик премијера и вођа Гвоздене гарде. На слободу излазе припадници гарде које је затворио краљ Карол. Крајем септембра, режим осуђује све споразуме и уговоре које је пописао краљ Карол, доводећи земљу у окриље Немачке, а удаљавајући се од ранијег савезника – Краљевине Југославије. Немачке снаге су ушле у Румуније по фазама, како би заштитили локалну нафтну индустрију, а потом и обучили припаднике румунских оружаних снага новом начину ратовања. Крајем новембра, Антонеску у Берлиину потписује приступање Тројном пакту. Два дана касније приступа и Антикоминтерна пакту. Осим ових општих обавеза, Румунија није имала споразум који је везивао за Немачку, а сам савез Немачке и Румуније је функционисао неформално. Антонеску је 1946. тврдио да је настављао већ раније установљену политику према Немачкој.

Током периода владавине овог режима, ранији антисемитски закони су ојачани. Током периода 1941-42. донето је на десетине нових антијеврејских прописа.

Срадање Симе и Антонеска била је, може се рећи – турбулентна. Последњих дана новембра 1940, након откривања узрока Кодреанове смрти, фашистички покрет организује немире и протесте против политичких фигура које су раније били повезани са краљем каролом. У познатом масакру у Јилави, убијено је 64 политичара, међу којима и Николае Јорга и Виргил Мадгеару – вође партија у ранијој влади. Антонеску наређује војсци да угуши демонстрације. Након што је безуспешно вршио притисак на Симу да се убице изведу пред лице правде, Антонеску уклања шефа полиције у Букурешту, члана Гвоздене гарде и захтева од министара, чланова Гвоздене гарде, да се закуну на верност „вођи“. Његова осуда убистава била је ипак ограничена и дискретна, и истог месеца се придружио свом заменику на церемонији сахране посмртних остатака Кодреануа. Јаз између премијера и заменика био је све већи, што у Немачкој није могло проћи незапажено. Немачке вође нацистичке партије, као што су били Химлер и Гебелс, подржавали су Симу и њеове легионаре, док је немачки војни врх подржавао Антонескуа. Немци су страховали да би сукоб између Антонескуа  и легионара могао резултовати проблемима у снабдевању нафтом, што је разумљиво, с обзиром да су се Немци спремали у напад на Совјетски Савез.

На основу Хитлеровог одобрења, Антонеску је направио план за обрачун са својим коалиционим партнерима. Преокрет је настао када је Хитлер позвао Симу и Антонескуа у Берлин на разговоре. Антонеску је прихватио позив, до кје Сима остао у Румунији, вероватно смишљајући заверу против Антонескуа.

Јануара 1941. дошло је до ерупције незадовољства између Антоноескуа  иСиме, јада Гвоздена гарда врши серију напада на јавне институције, као и погром. Ови догађаји се називају „Легионарским устанком“. Током дводневних немира, убијено је 120 букурештанских Јевреја. Немачки званичници су деловали у складу са Хитлеровим наређењима. Сходно томе, нови немачки амбасадор у Берлину је помогао да Антонеску елиминише гардисте, али је неколико службеника немачке амбасаде пружило помоћ другој страни.

Након чистке Гвоздене гарде, Хитлер је гарантовао политички азил Сими, кога је Антонескуов суд осудио на смрт. Гардисти су затворени у логоре Бухенвалд и дахау. Паралелно, Антонеску је јавно огласио сарадњу са члановима крила Гвоздене гарде које је била нека врста опозиције вођи гарде, а чији вођа је био Кодреанов отац. Антонеску је од ранијих опозиционих партија затражио помоћ у формирању владе, али како је поново одбацио парламентаризам, партије су га одбиле.

Хитлер се са Антонеском састао укупно осам пута, што је потврда Хитлеровог поверења у Антонескуа. Немачко војно присуство у Румунији је повећано почетком 1941, када је Хитлер, користећи Румунију као основицу – напао краљевине Југославију и Грчку. Паралелно томе, однос Румуније са Великом Британијом је прерастао у конфликт: 10. фебруара 1941, британски премијер Винстон Черчил је опозвао британског амбасадора из Румуније и блокирао све румунске бродове у лукама под британском контролом.

Јуна исте године, Румунија се придружила Немачкој у нападу на Совјетски Савез. Поред Румуније, у нападу су учествовали и Мађарска, Финска, Словачка, Италија и НДХ. Антонеску је још раније био упознат са немачким планвима и подржавао их и пре него што му је Хитлер понудио учешће. Румунија је у рат послала Групу армија Генерал Антонеску, која је била под командом немачког генерала фон Шуберта. Румунија је упутила своје снаге на Совјетски Савез без формалне објаве рата. Пар дана након напада, по Антонескуовом одобрењу, у Јашију је извршен велики погром Јевреја.

Хитлер га у Украјини 22. августа одикује Витешким крстом, када је и унапређен у чин Маршала Румуније. Један од већих промашаја Антонескуа била је дозвола да се румунске снаге ангажују вантериторије Велике Румуније. 30. августа Румунија окупира територије тзв. Транснистрије, дела бивше Украјинске ССР (ограничена на западу реком Дњестар а на истоку Бугом). Ово подручје је било поприште холокауста који је спровела румунска држава; масовне депортације бесарабијских и украјинских Јевреја, затим Јевреја из унутрашњости Румуније и Молдавије.

Антонескуова популарност је поново нарасла у октобру, након пада Одесе. У Букурешту је организована парада, до кје на другој страни, у Одеси – организован масакр локалног становништва. Масакр је наредио сам маршал, као одмазду за погиуле припаднике румунске 4. армије. Према неким изворима, Румуни су планирали да име града промене у Антонеску.

Након што се Црвена Армија консолидовала у успорила напредовање немачких снага, од Румуније је затражено слање додатних снага на фронт. Антонеску је био широке руке. Дао је више него што су Немци и планирали да траже: 30 дивизија. Хитлер је у знак захвалности послао румунском вођи луксузни аутомобил. На основу совјетског захтева, Британија 7. децембра објављује рат Румунији, Мађарској и Финској. Након јапанског напада на Перл Харбур, у складу са обавезама према Рајху, Румунија објављује рат Сједињеним Америчким Државама.

Круцијална промена настаје битком за Стаљинград. Румуни губе око 150 000 војника, збрисано је више од половине дивизија. Маршал се повлачи из јавног живота, а у јавности колају различите дијагнозе, од нервног слома до сифилиса.

Антонеску за румунске губитке оптужује Артура Хауфа, шефа немачке мисије у Румунији, кога Хитлер убрзо смењује. Заједно са војним губицима, Румунија се суочава и са економским проблемима. Немачка је монополизовала румунски извоз, што је усложавало плаћање извежених добара. Однос извоза и увоза робе из Немачке био је поражавајући за Румунију.  За немачку страну, проблеми настају 1942, када румунска нафтна поља долазе у домет савезничких бомбардера.

Румунском вођи је било јасно да Немачка губи рат, тако да је овластио свог заменика и новог министра спољних посова да ступе у контакт са Савезницима. Истовремено је дозволио политичкиим партијама да спроведу паралелне разговоре са Савезницима на неутралној територији. Разговори су били затегнути, јер су Савезници захтевали безусловну предају. АНтонеску је био упозорен на могућност да се рат пренесе на територију Румуније, као што се то десило и Италији. Разматрано је и свргавање Антонескуа. Првих дана 1943. избија сукоб између краља Михаила и Антонескуа, када је млади краљ искористио своје радијско новогодишње обраћање да објави раскид са ратом који је Румунија водила уз Централне силе.

Совјетске снаге марта 1944. пробијају фронтове на рекама Буг и Дњестар и улазе у Бесарабију. То се десило непосредно након што је савезнички командант у Медитерану предао ултиматум румунском вођи. Након нове посете Немачкој и сусрета с Хитлером, Антонеску се одлучује за наставак борби уз Централне силе. Касније ће тврдити да је одлука била донета након што му је Хитлер обећао северну Трансилванију. По његовом повратку у земљу, линија фронта се стабилизује између Јашија и Кишињева на северу и доњег Дњестра на истоку. То је нормализовало односе са Немачком, која је за случај могућег губитка савезника разрадила план Margarethe II, прилагођену верзију плана преузимања власти у Мађарској.

Антонескуово неслагање са Вилсоновим ултиматумом имала је за последицу немогућност Румуније да изађе из рата. Антонеску је наумио сепаратни мир са западним савезницима, док би упоредо одржавао контакте са Совјетима. У Румунији, иако малобројна,  на значају добија комунистичка партија, пошто је то била једина политичка опција коју је Стаљин фаворизовао.

Масовно савезничко бомбардовање Букурешта почело је у пролеће 1944, док се совјетска Црвена Армија приближавала румунској граници. Битка за Румунију је започела крајем лета. Антонеску је покушавао да стабилизује фронт на линији између Фокшана, Намолоасе и Браиле, дубоко унутар румунске територије. У последњу посету Хитлеру одлази 5. августа. Након уверавања совјетског министра спољних послова Молотова да Румунија неће бити поданик Совјетског Савеза, Антонескуови противници организују заверу за његово уклањање са власти. Преврат је извршен уз помоћ румунског краља 23. августа. Краљ га је позвао у дворац, где му је изнео захтев да Румунију изведе из савеза са Немачком. Након одбијања Антонескуа да то учини, стража га је ухапсила, а генерал Консантин Санатеску је постављен на његово место.

Нова румунска гарнитура је објавила мир са Савезницима и саветовала становништво да поздрави совјетске јединице. Два дана након преврата Румунија објављује рат дојучерашњим савезницима. Као одговор, Хитлер реактивира вођу Гвоздене гарде, који постаје преседник румунске владе у изгнанству.

Након неколико дана проведених у кућном притвору у Букурешту, Антонеску је предат совјетским окупационим снагама које га транспортују у Москву, заједно са његовим сарадницима. Они су били смештени у луксузну кућу у предграђу Москве, под заштитом оперативаца СМЕРШ-а (Специальные Методы Разоблaчения Шпионов). Транскрипти разговора са заробљеницима никада нису доспели у Румунију, а нека истраживања говоре да су разговори вођени о немачко-румунској сарадњи, рату у Совјетском Савезу, економији обеу земаља, као и о румунској улози и учешћу у холокаусту. Током боравка у Совјетском Савезу Антонеску покуашава самоубиство. У пролеће 1946. је враћен у Букурешт, у затвор Јилава.

Антонеску је оптужен маја 1946. Оптужен је за ратни злочин, злочин против мира и издају. На суђењу је проглашен кривим по свим тачкама оптужнице. Две жалбе су одбијене у року од шест дана, а Антонеску је стрељан 1. јуна 1946.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *