Коречика Анами

Коречика Анами (21. фебруар 1887 – 15. август 1945), генерал јапанске царске армије током Другог светског рата, Министар рата у време капитулације Јапана.

Анами је рођен у граду Такета, у породици бирократе Министарства унутрашњих послова, те је одрастао у Токију и у Токушима префектури. Похађао је војну академију копнене војске, као кадет 18. класе. Академију је завршио децембра 1906.

Новембра 1918. Анами завршава Штабни колеџ, у чину капетана. Од априла 1919. до фебруара 1922. службује у генералштабу. Од августа 1923. до маја 1925. се налази у саставу Сахалинске експедиционе армије, која је за време јапанске интервенције у Сибиру имала задатак да заузме северни део острва Сахалин. Августа 1925. унапређен је у чин потпуковника.

У периоду август – децембар 1925, Анами је војни аташе у Француској. По повратку у Јапан, послат је у састав 45. пешадијског пука, а августа 1928. бива постављен на место команданта пука. Од августа 1929. до августа наредне године обавља дужност ађутанта цара Хирохита, када је унапређен и у чин пуковника. Дужност команданта 2. гардијског пука Царске гарде обавља од августа 1933. до августа 1934, након чега постаје командант Војне припремне школе у Токију, а марта 1935. бива унапређен у чин генерал мајора.

Од августа 1936, Анами се налази на месту начелника војно-административног бироа у Министарству рата. Марта 1937. постаје начелник Персоналног бира, да би марта наредне године био унапређен у чин генерал потпуковника.

Са почетком Другог кинеско-јапанског рата, Анамију бива поверена команда над 109. дивизијом. Октобра 1939. је враћен у Јапан како би преузео дужност заменика министра рата у кабинету премијера Фумимаро Коноеа. Анами је припадао струји која је подржала у спон ХидекиТоџоа на власт октобра 1940.

Међутим, априла 1941, Анами се враћа у Кину као командант 11. армије, која је изводила операције у централној Кини. Јула 1942. бива прекомандован на место команданта јапанске 2. групе армије у Манџурији, у чијем саставу су се налазиле 2. армија и 32. пешадијска дивизија. Маја наредне године, Анами је унапређен у чин генерала. Како се стање на Пацифику погоршавало за Јапанце, 2. група армија је од новембра 1943. пребачена на јужно ратиште, где је Анами руководио опеацијама у западној Новој Гвинеји.

Децембра 1944. је враћен у Јапан, где постаје инспектор армијске авијације и начелник аеронаутичког одељења, истовремено обављајући дужност и у Врховном ратном савету. Априла 1945. је постао министар рата у кабинету премијера Кантаро Сузукија.

Као министар рата, Анами се противио идеји предаје, упркос томе што је био свестан стања на терену и степена уништења јапанских градова и индсутријскихи капацитета. Чак је и након бомбаровања Хирошиме и Нагасакија био против усвајања Потсдамске декларације, предлажући одсудну битку на јапанској територији којом би се нанели такви губици Савезницима да би Јапан избегао капитулацију и чак задржао нешто од освојених територија.

На крају, његвои аргументи су превладани захтевом јапанског цара за прекид рата. Иако су га присталице одбијања капитулације уверавали да треба да да оставку или да гласа против, Анами је подржао одлуку цара. Обавестио је чланове свог кабинета да се царска воља мора поштовати. Одбио је да подржи било какву акцију против одлуке цара, што је била и кључна тачка неуспеха покушаја војног преврата.

Анами је 14. августа 1945. потписао документ о предаји са остатком кабинета, да би у рано јутро следећег дана покушао ритуално самоубиство – сепуку, које је довршио његов сарадник. Сахрањен је у Токију, а његов мач, крвава униформа и опроштајна порука су изложени у Јушукан музеју у Токију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *