Ричард Винтерс

Ричард Винтерс (Richard D. “Dick” Winters), амерички официр, учесник Другог светског рата. Познат по командовању четом „Е“ 2. батаљона 506.падобранског пука 101 ваздушно-десантне дивизије.

Винтерс је рођен 21. јануара 1918. у Пенсилванији. Према својим мемоарима, иако није имао жеље да иде у рат, након завршетка колеџа, 25. августа 1941. приступа војсци. Септембра 1941. се налази на основној обуци у Камп Крофту, савезна држава Јужна Каролина. Након обуке остаје у Камп Крофту, где помаже у обуци добровољаца, док је остатак његовог батаљона пребачен у Панаму. Априла 1942. је изабран за кандидата Официрске школе у Форт Бенингу, савезна држава Џорџија. Ту ће упознати и Луиса Никсона (Lewis Nixon) са којим ће друговати у 101. ваздушно-десантној дивизији. Након завршетка школе, 2. јула 1942. бива унапређен у чин потпоручника.

Током обуке у Форт Бенингу, Винтерс је донео одлуку да се приајви за службу у падобранским јединицама. Након завршетка обуке, враћа се у Камп Крофт да обучава нове добровољце, пошто у падобранцима није било слободних места. Након пет недеља, добија наређење да се јави у 506. падобрнски пук у Камп Токоа, савезна држава Џорџија.

У Токоу стиже средином августа 1942. Прва дужност му је била командир 2. вода, у чети „Е“, 2. батаљона, са првопретпостављеним поручником Хербертом Собелом (Herbert Sobel). Према фонетском алфабету америчке војске, чета „Е“ је имала назив „Easy“. Октобра 1942. бива унапређен у чин поручника, када почиње да обавља дужност „извршног официра“, односно заменика командира чете (XO – executive officer). Званично ће на то формацијско место бити постављен тек маја 1943. 506. падобрански пук је била експериментална јединица, први пук који је спроводио падобранску обуку јединице. Како је већина припадника јединице имала скромно војно искуство, обука у Форт Токоу је била врло напорна, тако да је велики проценат људства одустајао од обуке. Од 500 официра, колико их се пријавило, свега 148 је завршило обуку. Подофицири и војници су имали сличан резултат: од 5300 добровољаца изабрано је 1800 људи.

506. падобранси пук је 10. јуна 1943. и званично препотчињен 101. ваздушно-десантној дивизији. Исте године су укрцани на транспортни брод Samaria који их је искрцао 15. септембра у Ливерпулу. Из Ливерпула су наставили ка Алдборну, где су наставили са обуком; било је потребно припремити се за напад на Европу, планиран за 1944. годину.

Винтерс у Алдборну продубљује лош однос са командиром чете, што ће кулминирати у новембру и децембру 1943. Припадници чете су имали пуно поверење у Винтерса, што се за командира чете не може рећи. Собел им није уливао поверење, тако да га нису баш радо видели на челу чете, нарочито пред скок у Европу. Тако је Собел намерио да казни Винтерса за неизвршење наређења. Пошто је сматрао да није праведно поступљено, Винтерс је затражио да изађе на војни суд. Командант батаљона је скренуо причу око Винтерсовог кажњавања у страну, да би Собел већ наредног дана поднео нову пријаву за неизвршење наређења. Током истраге, Винтерс је пребачен у командну чету пука.

Након тога, иако је Винтерс покушао да их одговори, један број подофицира из „Е“ чете је команданту пука, пуковнику Роберту Синку (Robert Sink) поставио ултиматум: или ће Собел бити смењен, или ће они вратити подофицирске чинове. Синк, наравно, није био импресиониран овим гестом тако да је неколико подофицира одмах прекомандовано из пука, са војничким чиновима. Ипак, може се рећи и да су делимично успели у својој намери: Синк је схватио да се нешто мора учинити, па је тако Собела прекомандовао у новоформирану падобранску школу, а Винтерса, након што је поништио поступак за слање на војни суд, поставио за коомандира 1. вода „Е“ чете. Упркос међусобним неслагањима, Винтерс је признавао да је за одличну обученост „Е“ чете делом заслужан и сам Собел, односно његова велика очекивања и напорна обука. На чело „Е“ чете фебрара 1944. долази поручник Томас Михан (Thomas Meehan). Механ ће командовати четом све до десанта на Нормандију, када ће његов транспортни авион страдати од противавионске ватре.

Винтерс се те ноћи безбедно спустио у близини Сент-Мер-Еглиз (Sainte-Mère-Église). Приликом скока је остао без оружја. Успео је да се оријентише, прикупи неколико падобранаца, међу њима и припаднике 82. ваздушно-десантне и настави ка предвиђеном циљу своје јединице – Сент-Мери-ду-Монт (Sainte-Marie-du-Mont). Како још увек није било потврђено шта се десило са поручником Миханом, Винтерс постаје командир чете.

Током истог дана, Винтерс предводи напад на немачку хаубичку батерију калибра 105 мм које су онемугаћавале излаз савезничким снагама са плаже Јута. Американци су ценили да батерију брани до 50 немачких војника, док је Винтерс имао свега 13 војника. Напад је извршен јужно од села Ле Гранд Шемин (Le Grand-Chemin), а сама акција је постала позната под називом Брекур Манор (Brécourt Manor) и сматра се примером напада на утврђени положај. Приликом уништења хаубичке батерије, Винтерс проналази и документа и карте на којима су били уцртани све немачке фортификације и положаји у рејону плаже Јута.

Винтерс је 1. јула 1944. унапређен у чин мајора, а већ следећег дана га је Орденом за изузетну службу (Distinguished Service Cross) одликовао командант америчке Прве армије, генерал Омар Бредли. 506. падобрански пук је убрзо повучен из Француске у Енглеску ради реорганизације.

Септембра 1944. Винтерс предводи чету у операцији Маркет Гарден, падобранској акцији у Холандији. Немци су 5. октобра 1944. напали на крило 2. батаљона 506. падобранског пука, што је претило пробојем америчких линија. У исто време четири војника из састава патроле, упућене из „Е“ чете, бивају рањени. Вративши се у команду, патрола извештава да су на раскрсници удаљеној 1 200 м источно од командног места „Е“ чете, наишли на велику групу Немаца. Увидевши озбиљност ситуације, Винтерс са једним одељењем 1. вода „Е“ чете кренуо ка раскрсници и посматрао како немачки митраљез отвара ватру у правцу командног места батаљона. Након процене ситуације, Винтерс са одељењем напада и уништава митраљез, али ускоро долази под ватру јачег непријатеља. Проценивши да га напада најмање вод, Винтерс позива појачање у виду остатка 1. вода. По доласку појачања Винтерс са својим војницима напада на немачки положај, а убрзо ће се испоставити да је Немаца било око три стотине.

Након смрти мајора Оливера Хортона, официра у групи за оперативне послове команде 2. батаљона, Винтерс бива постављен на његово место. Средином децембра 1944, немачке снаге крећу у контранапад на савезничке снаге у Белгији. 101. ваздушно-десантна дивизија 18. децембра бива пребачена у рејон Бастоња. Иако није био у обавези да буде на првој линији, Винтерс учествује у одбрани линије североисточно од Бастоња, поред грда Фој (Foy). Ова битка ће бити позната под популарним именом Битка на избочини, а званично Арденска офанзива. У овој бици ће се цела 101. ваздушно-десантна дивизија и делови 10. оклопне дивизије суочити са око 15 немачких дивизија, подржаних јаком артиљеријом и оклопним јединицама. Битка ће трајати готово недељу дана пре него што се америчка Трећа армије пробије кроз немачке линије које су окруживале Бастоњ.

Након изласка из окружења, 2. батаљон ће 9. јануара наставити напад на Фој. Винтерс ће 8. марта 1945. бити унапређен у чин мајора, а потом ће бити и постављен за команданта 2. батаљона. Током априла батаљон извршава дефанзивне задатке дуж Рајне, да би крајем априла ушао на територију Баварије. Почетком маја, 101. ваздушно-десантна дивизија добија наређење да заузме Берхтесгаден. Припадници 2. батаљона су у град ушли 5. маја 1945. Ту ће их затећи и крај рата у Европи, 8. маја 1945.

Браћа по оружју у Орловом гнезду, Хитлеровој резиденцији

Након краја рата, Винтерс остаје у Европи. Иако је скупио довољно бодова за повратак у САД, речено му је да треба да остане у Немачкој. Касније му је понуђена и активна служба у америчким оружаним снагама, коју је одбио. На крају се 4. новембра 1945. у Марсеју укрцао на брод Wooster Victory и отишао за САД. На одмору ће бит исве до 22. јануара 1946, када је и званично демобилисан.

Винтерс је за акцију у Брекур Манору предложен за одликовање Медаљом части, али због система квота који је ограничавао поделу овог одликовања на једно по дивизији, при чему је у 101. ваздушно-десантној дивизији већ била додељена потпуковнику Роберту Колу – Винтерс остаје без своје Медаље части. Уместо Медаље части, Винтерс је добио друго по значају америчко војно одликовање – Орден за изузетну службу. Након емитовања серије „Браћа по оружју“ (Band of Brothers) покренута је петиција да се Винтерсу додели Медаља части, али без успеха.

Након Другог светског рата, Винтерс се запошљава у компанији свог ратног друга, капетана Луиса Никсона. Користећи погодности што је ратни ветеран, Винтерс похађа доста курсева из области бизниса и управљања људским ресурсима.

Јуна 1951. је поново активиран. Наређено му је да се јави у 11. ваздушно-десантну дивизију у Форт Кемпбелу, савезна држава Кентаки. Винтерс одлази у Вашингтон на разговор са генералом Ентонијем Маколифом (Anthony McAuliffe), у нади да неће морати да иде у Кореју. Објаснио је генералу да је видео доста рата… генерал му је објаснио да га разуме али да је изабран због свог искуства у командовању. Винтерс се потом јавља у Форт Дикс, где бива постављен на место планера обуке у команди пука. На овој дужности ће се убрзо разочарати, схвативши да нема ентузијазма за обучавање недисциплинованих официра. Стога се пријављје на обуку у Ренџерску школу. Након завршетка школе добија наређење за ангажовање у Кореји. Путује у Сијетл, где му је понуђено да одустане од ангажовања у Кореји.

Након изласка из војске, Винтерс ради у Њу Џерсију, одакле 1951. одлази на своју недавно купљену фарму. На фарми ће изградити кућу, а 1972. напушта индустрију пластичних лепкова и покреће сопствени посао, продајући сточну храну фармерима у Пенсилванији. Убрзо са супругом и двоје деце одлази у Херши, Пенсилванија, где се 1997. коначно пензионише.

Richard “Dick” Winters и Damian Lewis, који га је овековечио у ТВ серији “Браћа по оружју”

Током деведесетих година, Винтерс учествује у бројним телевизијским серијама о својим искуствима и искуствима припадника „Е“ чете. HBO снима врло успешну серију „Band of Brothers“. Винтерс и сам пише мемоаре, који 2006. излазе из штампе под насловом „Beyond Band of Brothers: The War Memoirs of Major Dick Winters“. Такође држи и предавања кадетима војне академије у Вест Поинту. Упркос многим признањима, Винтерс је остао скроман.

Мајор Ричард „Дик“ Винтерс умире 2. јануара 2011. године. Већ неколико година је боловао од Паркинсонове болести. Према сопственој жељи, сахрањен је скоро у тајности, далеко од очију јавности. Сахрањен је у породичној гробници у Ефрати, Пенсилванија. На споменику стоји „Richard D. Winters World War II 101st Airborne“.

У оквиру обележавања 68. годишњице исрцавања на Нормандију, у близини села Сент-Мери-ду-Монт је подигнут бронзани споменик мајора Винтерса у природној величини. Винтерс  се сложио да се овај споменик подигне са његовим ликом, али само под условом да буде посвећен свим млађим официрима који су служили и погинули током искрцавања на Нормандију.

Винтерсова униформа из Другог светског рата и остали лични преедмети изложени су у музејима у Француској и Белгији. У Француској, у Музеју падобранаца Дана-Д се налази падобранска блуза М1942, тада поручника Винтерса.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *