Сер Харолд Александeр

Александер Сер Харолд (Harold Rupert Leofric George Alexander, 10. децембра 1891 – 16. јуна 1969), британски фелдмаршал.

Након избијања Другог светског рата, Александер се налази на челу 1. пешадијске дивизије, која је у оквиру Британског експедиционог корпуса била ангажована на територији Француске. Крајем маја, Александер се са својом дивизијом повлачи ка Денкерку. Убрзо након што Монтгомери посаје командант 2. корпуса, још увек на обали Француске, Александер постаје командант 1. корпуса и 3. јуна се као последњи припадник корпуса укрцава на британски разарач и креће пут Велике Британије.

Након Денкерка, Александар наставља да командује 1. корпусом, сада бранећи обалу Јоркшира и Линколншајра. Јула 1940. је унапређен у чин генерал пуковника и постављен на дужност начелника штаба Јужне команде, која је била одговорна за одбрану југозападне Енглеске.

Фебруара 1942, након јапанске инвазије на Бурму, Александер бива послат у Индију где је постављен на дужност команданта британских снага у Бурми. Александер није могао да учини ништа што би задржало Рангун у британским рукама, тако да га је напустио 6/7. марта. Већи део одлучивања о активностима снага на терерну је препуштао команданту корпуса, док се сам више ангажовао на изградњи односа и сарадње са Џоом Стилвелом, номиналним командантом кинеских снага у том региону. Марта 1942, Александер постаје командант Савезничких копненеих снага у Бурми, када наређује Свом команданту корпуса да се повуче у Индију.

Британске и индијске снаге у Бурми су до јула 1942. завршиле повлаење под борбом, а Александер је добио наређење да се врати у Британију. У Британији, Александера псотављају за команданта Прве армије, која је требала да учествује у операцији Torch (инвазија северне Африке). Међутим, након посете Винстона Черчила Египту, почетком августа, Александер лети за Каиро, где преузима дужност команданта Средњеисточне Команде, која је била одговорна за операције у пустињи северне Африке. У исто време, Монтгомери постаје командант 18. армије.

Након победе у Другој бици код Ел Аламејна и напредовања Осме армије ка Триполију, Осма армија се у Тунису спаја са Другом армијом под јединствену команду 18. групе армија, чији је командант био управо Александер. Организацијски, ова група армија се налазила под командом врховног команданта савеничких снага на Медитерану – генерала Двајта Ајзебхауера.

Немачке снаге у Тунису су се предале маја 1943, када Александерова команда постаје 15. група армија, која је била одговорна за савезничку инвазију на Сицилију јула исте године. Овог пута је под Александровом командом Монтгомеријева 18. армија и Патонова Седма америчка армија.

Ајзенхауер је након одласка са места врховног команданта савезничких снага предложио да га на том месту замени Александер, јер је био популаран и међу британским и међу америчким официрима. Бредли, сада командант 12. групе армија, рекао је да би на том весту више волео да види Александера него Монтгомерија. Ипак, Александеер остаје на месту команданта 15. групе армија и уз подршку других савезничких команданта, одобрава бомбардовање Монте Касина. Зимску линију пробијају тек у четвртом покушају, а Александерове снаге убрзо заузимају Рим.

Александер је остао у Италији до децембра 1944, када је предао команду и преузео команду над савезничким снагама одговорним за све операције у Медитерану. Унапређен је у чин фелдмаршала, али са датумом уласак у Рим – 4. јуна 1944. Немачке снаге на тлу Италије му се предају 29. априла 1945. Као награду за командовање у сверној Африци и Италији, Александер, од британског краља Џорџа VI добија племићку титулу виконта.

Монтгомери, његов подређени у Африци и Италији, га никада није подносио, тврдећи да је Александер био некомпетентан, те да је успех у Тунису постигнут захваљујући томе што му је Монтгомери позајмио генерал-пуковника Брајана Хорока да испланира операцију. Ипак, много је више оних који га сматрају брилијантним командантом, широког образовања. Многи историчари су се слагали да је кључ Александеровог успеха лежао у његовој способности да постигне сарадњу између војника различитих нација, као и између родова и служби.

Након завршетка Другог светског рата, Александер је обављао дужности Генералног гувернера Канаде и министра одбране  Велике Британије. Дужност министра одбране је обављао до 1954, када се и повукао из политике. Преминуо је 16. јуна 1969.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *