Михаил Девјатајев

Михаил Девјатајев (рус. Михаил Петрович Девятаев), совјетски пилот-ловац, чувен по бекству из нацистичког концентрационог логора, којом приликом је донео значајне обавештајне податке о немачком ракетном програму.

Девјатајев је рођен 8. јула 1917. у Торбејеву, као тринаесто дете у породици земљорадника. Средњу бродарску школу је завршио 1938, након чега ради као помоћник капетана баркасе на Волги. Исте године ступа у редове Црвене армије, када започиње и школовање у Летачкој школи, коју завршава 1940.

Учесник је Другог светског рата од првих дана, оборивши Ју-87 24. јуна 1941, свега два дана након почетка операције Барбароса. Ускоро бива одликован Орденом црвене заставе. Крајем септембра исте године је озбиљно рањен у ногу, што ће га на дуже време одвојити од летења. Након опоравка, бива пребачен у јединицу ноћних бомбардера, наоружаних авионима По-2, а потом и у санитетску авијацију. Ловачким авионима успева да се врати тек након сусрета са чувеним совјетским ваздушним асем Покришкином, маја 1944.

Немци 13. јула 1944. обарају Девјатајева изнад Лавова, територије под немачком контролом, тако да бива заробљен и одведен у логор у Лођу. Месец дана касније, 13. августа, покушава бег, након чега бива пребачен у концентрациони логор Заксенхаузен (нем. Sachsenhausen). Пошто је на време схватио да ће Немци бити брутални према њему као совјетском пилоту, Девјатајев успева да замени идентитет са мртвим совјетским војником. Сада као Степана Никитенка, Немци га пребацују на острво Узедом, на принудни рад. На рад је распоређен у Пинеминде – дом немачког ракетног програма. Заробљеници су имали задатак да поправљају писту и рукама уклањају неексплодиране бомбе и убојна средства. Обезбеђење је било јако, тако да је вероватноћа за успешан бег била мала. Ипак, Девјатајев фебруара 1945. закључује да је боље да покуша бег него да чека сигурну смрт. За покушај бега је придобио још три заробљеника (Соколов, Кривоногов и Немченко), убедивши их да би могао да одлети авионом на слободну територију. Група је одлучила да побегне у време обедовања, када се већина стражара налазила у трпезарији. Соколов и Немченко су саставили радну екипу од совјетских грађана.

Око поднева, 8. фебруара 1945, десет совјетских заробљеника, међу њима и Девјатајев, су радили на поправци писте. Кривоногов је металном шипком убио стражара и обукао његову униформу. Сада је група заробљеника са „чуваром“ могла да се креће слободније по писти. Тако су дошли до авиона команданта логора, бомбардера He 111 H22 и њиме одлетели у слободу.

Проблеми су настали по слетању. Дејватајев и остали заробљеници су дали важне податке о немачком ракетном програму, посебно о ракетама V-1 и V-2, али им НКВД није поверовала. Сматрали су да је немогуће да заробљеници дођу до авиона без сарадње са Немцима. Стога су Девјатајев и остали проглашени шпијунима и послати у кажњеничке јединице, где ће половина њих погинути у наредних неколико месеци. Сам Девјатајев ће крај рата дочекати у затвору.

Хенкел, оштећен ватром совјетских ПА топова, одмах је дошао под стражу, а необична посада је затворена

Из Црвене армије је отпуштен новембра 1945, са етикетом криминалца. Као такав, дуго времена није могао да нађе посао. На крају се запослио као физички радник у Казању. Након што је шеф совјетског свемирског програма Сергеј Корољов 1957. изнео у јавност случај Девјатајева тврдећи да би совјетски свемирски програм пропао да Девјатајев и остали нису побегли из логора, за Девјатајева стижу давно заслужена признања. Херој Совјетског Савеза постаје 15. августа 1957. Наставио је да живи у Казању, али сада као капетан првог путничког хидроглисера на Волги.

Девјатајев, носилац Ордена Лењина, два Ордена црвене заставе, Ордена Отаџбинског рата (првог и другог реда) и многих других одликовања, преминуо је 2002. године у Казању, где је и сахрањен.

У родном Торбајеву је 8. маја 1975. отворен музеј Девајатајева.

Споменик “Побег из ада”, Саранск, Република Мордовија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *