Немачки афрички корпус

Немачки афрички корпус (Deutsches Afrikakorps, DAK), или краће Афрички корпус, био је немачка експедициона јединица у Либији и Тунису током операција у Северној Африци у Другом светском рату. Репутација Афричког корпуса се везује за њеног првог команданта, Ирвина Ромела (Erwin Rommel) који је касније командовао оклопном армијом Африка која је прерасла у немачко-италијанску оклопну армију (Deutsch-Italienische Panzerarmee) и Групу армија Африка, где је Афрички корпус био саставни део. Афрички корпус се борио против Савезничких снага све до своје предаје, маја 1943.

Група италијанских и немачких војника посматра искрцавање PzKpfw II Ausf.C у л. Триполи. Видљиво је да немачки војници још увек носе европске унформе, а на предњој плочи тенка види се ознака 3. оклопне дивизије

Увод

Дана 11. фебруара 1941. када су први немачки војници пристигли у Либију, свега неколико њих је предвидело да ће борбе за Северну Африку бити само почетак. Ови немачки војници су били послати у помоћ Италијанима након њиховог пораза од Британаца у операцији Компас, која је за резултат имала уништење читаве италијанске армије у бици код Беда Фома. Ипак, супротно свим очекивањима, два месеца касније претходница Немачког афричког корпуса, још увек у некомплетном саставу и вођена од стране тада анонимног генерала, успела је да прође кроз Киренаику и избије на египатску границу. У следећих осамнаест месеци Афрички корпус се, заједно са италијанским јединицама које су биле придодате оклопној армији Африка, борио против снага Велике Британије и Комонвелта за контролу над Западном пустињом. Афрички корпус поражен је једном, али је успео да убрзо покрене офанзиву и постигне свој циљ: изађе на Нил. На крају, међутим, био је поражен  и повукао се у Тунис, где је војевао последњу битку.

Током ових осамнаест месеци, Афрички корпус је стекао заслужену репутацију првокласне, елитне борбене јединице, а њен командант – генерал Ромел стекао је репутацију војног генија. Оваква репутација је стечена на тежи начин: за веома кратко време немачки команданти и њихове јединице су морали да науче да се боре у пустињи, како против непријатеља тако и против неповољне климе и терена.  Иако је овај процес био напоран, резултати су били импресивни и то је главни разлог што је Афрички корпус постао први пример потпуно моторизоване јединице која је успешно изводила ратовање у покрету против снажнијег непријатеља на тешком терену. Други разлог је био Ромел, чије су га вештине и способности претворили у легендарног команданта.

Борбена мисија

Почетком 1941. године Афрички корпус је био далеко од елитне јединице. Иако у потпуности моторизоване, обе дивизије које су послате на север Африке су имале бројне недостатке. Прва јединица која је била послата, 5. лака дивизија, била је састављена од различитих јединица, замишљена за дефанзивно ратовање. Јединица која је упућена након ње, 15. оклопна дивизија, била је оклопна дивизија скоро пуне јачине, али како је тек непосредно пред покрет трансформисана из пешадијске у оклопну јединицу недостајало јој је искуства у ратовању оклопних јединица. Ови недостаци нису претерано забрињавали ни немачку Врховну команду, нити команду копнених снага, јер су сматрали да ће операције у Африци бити одложене све до завршетка операције Барбароса – инвазије на Совјетски Савез. Ограничени напад са циљем заузимања Киренаике био је одобрен, али само након пристизања 15. оклопне дивизије и обуке и аклиматизације немачких снага. Велики напад на Египат није разматран све до довођења рата са Совјетским Савезом у фазу „прихватљивог завршетка“, вероватно до краја 1941. године.

Немачки војници постројени негде у Либији, у тропским униформама Немачког афричког корпуса. Према ознакама на рукаву, усвојеним 18. јула 1941, фотографија може датирати из лета 1941. Тропске униформе, неподесне за пустињу, коришћене су за церемоније и званичне прилике

Ромелов смели поход кроз Киренаику осујетио је ове планове, али се немачка врховна команда није могла прилагодити на реалност Источног фронта, где се осећала велика потреба за транспортним средствима и посебно механизованим јединицама. Према томе, у лето 1941. Афрички корпус је био у пат позицији и, што не изненађује, добио је врло бедно појачање од стране немачке команде копнених снага. Ситуација се није много променила ни током 1942. године, упркос Ромеловом другом походу кроз Киренаику, јер су и Хитлер и команда копнених снага још увек били забринути око развоја ситуације на Источном фронту. Као резултат тога, Медитеран је остао споредно ратиште, иако је имао своје место у стратегијском плану. Стратегијски план је предвиђао напад са циљем заузимања Тобрука, након чега би била извршена инвазија на Малту, што би окончало проблеме са снабдевањем немачких јединица у Африци.

Међутим, овај план није рачунао на Ромелов новоостварени напредак на фронту, овог пута на територији Египта. Иако није добио значајнија појачања, команда копнених снага је покушала да унапреди квалитет оружја. По први пут је немачка војска тражила да своје недостатке реши унапређењем оружја и бољим односом снага у корист борбених јединица. Ромелов неочекивани успех у Газали и Тобруку присилио је Хитлера да одобри превремено напредовање у Египту. То је резултирало тиме да је до краја јула, по први пут, Афрички корпус био суочен са озбиљном кризом и нашао се у ситуацији да падне. Као резултат тога, уведена су нова ојачања, иако је било мало касно за њих. не успевши да пробију британску одбрану код Ел Аламејна, Афрички корпус није имао другог избора до да пређе у одбрану и чека на непријатељску офанзиву. Иако погођен неповољном попуном, како људством тако и оружјем, возилима и залихама, Афрички корпус је био у бољем стању у односу на многе јединице немачке војске. У многим случајевима, опрема је обухватала модерно наоружање које није било расположиво у великим контингентима. Иако су тенкови недостајали, почетком 1941. године у редовима Афричког корпуса није било застарелих чешких тенкова који су се и даље користили у борбама против Црвене армије. Такође, 1942. године Афрички корпус је снабдевен неким од најмодернијих оружја која су била на располагању Немачкој. Све у свему, Афрички корпус је често имао више, и боље наоружање, возила и опрему него друге моторизоване јединице на Источном фронту. Ова тврдња је поткрепљена подацима команде немачких копнених снага који кажу да је Афричком корпусу дата на располагање средства транспорта у нивоу 10% од средстава датих јединицама које су учествовале у операцији Барбароса, док је сама снага Афричког корпуса износила 1/78 део снага употребљених у инвазији на Совјетски Савез. То је значајан податак који јасно показује како је Афрички корпус упркос многим недостацима, успостављен као ефикасна борбена јединица и одличан прототип потпуно моторизоване јединице.

Колона возила Афричког корпуса креће се улицама либијског града. Теретна возила, са ознакама DAK на вратима, још увек су офарбана у европску шему бојења – тамно сиву.

Припрема за рат: доктрина и обука

Афрички корпус 1941. године није имао ни специфичну доктрину за пустињско ратовање, нити обуку за таква борбена дејства. Ипак, упркос овим недостацима немачка војска је развила најнапреднију доктрину оклопних јединица тог времена. Корени ове доктрине леже у концепту ратовања у покрету (Bewegungskrieg), што се сматрало јединим могућим начином за излажење на крај са снажнијим непријатељем и избегавање статичног, исцрпљујућег ратовања. Најбољи начин за имплементацију ратовања у покрету била је употреба офанзивних акција, које су праћене специфичним упутствима која су водила ка одлучујућим акцијама на бојишту кроз „битку уништења“ (Vernichtungsschlacht). Ова упутства су обухватала концентрисање снага, ратовање здружених јединица и употребу ваздушне подршке, које су се комбиновано употребљавале на изабраној одлучујућој тачки (Schwerpunkt). Пробој је обавезно био експлоатисан употребом брзине, флексибилности и маневра како би се извршио пробој и у непријатељску позадину, и коначно извршио обухват и уништење непријатељских снага.

Ромел, у пратњи италијанског официра, у припреми за параду немачких јединица пре него што се упуте на фронт

Оклопне јединице су играле главну улогу у доктрини ратовања у покрету јер су биле најприкладније за извршење и експлоатацију пробоја непријатељских линија. „Оклопни клин“ (Panzerkeil) је постао одлучујући фактор у немачкој доктрини названој „Keil und Kessel“, заснованој на принципима „клина и котла“, а у циљу уништења непријатељских снага. Међутим, најважнији аспект немачке доктрине било је одсуство специфичних правила; доктрина је имала само директиве, а команданти су морали да процене ситуацију узимајући у обзир терен и распоред снага непријатеља. Ромел је искористио пуну предност ове мањкавости доктрине када је у марту-априлу 1941., супротно наређењима команде копнене војске, одлучио да продре дубоко у Киренаику. Иако је заузео цело подручје (са изузетком Тобрука) и нанео тешке губитке Британцима, операција је са доктринарне тачке гледишта била разочаравајућа. У операцији није било ни одлучујуће тачке, нити битке уништења, а изнад свега, Британци су успели да се повуку у Тобрук, који се показао као тврд орах за немачке снаге. У ствари, прва офанзива Афричког корпуса више је подсећала на тактику немачких јуришних трупа, заснованој на убацивању и гоњењу, развијеној у последњој години Првог светског рата, где је Ромел стекао искуства из прве руке. Офанзива је резултирала пат позицијом и омраженим статичким ратовањем, за које Афрички корпус није био припремљен. Ипак, офанзива на Киренаику из 1941. године је пружила вредно искуство за снаге које су учествовале у њој и довеле до Ромеловог закључка да је Западна пустиња једино место где се принципи ратовања моторизованих и тенковских јединица, како су се теоретски разматрали пре рата, могле у потпуности применити – и даље надограђивати. За разлику од Европе, овде су пешадијске јединице биле бескорисне сем ако се не употребљавају статички, на припремљеним положајима; покретне и оклопне јединице, на другој страни, владале су бојиштем. Сходно томе, немачка доктрина оклопног клина није се могла употребити на исти начин као у Француској или на Источном фронту, где је пешадија добијала задатке опкољавања и уништавања одсечених снага непријатеља. Отворени терен Западне пустиње отежавао је опкољавање покретних и оклопних непријатељских снага, јер су могли да пробију окружење концентрисањем својих снага на одређеној тачки обруча. Непријатељске снаге су се могле успешно опколити и уништити само онда када су се бориле пешице (пешадијске или мобилне јединице без горива), лоше вођене или са раније претрпљеним губицима. Ако се узме у обзир бројчана надмоћ британских снага, невероватно је како је Афрички корпус успео да постигне победе. Оне се могу сматрати  резултатом даљег развоја доктрине, упарене са британским грешкама на оперативном нивоу. Један од првих Ромелових покушаја да превазиђе ограничења покретног ратовања у пустињи показао се неуспешним, иако је пружио вредно искуство. Током операције Crusader, 24. новембра 1941. године, његов „јуриш ка жици“ био је чист покушај да постигне услове који би му омогућили уништење мобилних снага непријатеља. Тада је Ромел проширио доктрину ратовања у покрету – дубљим продором. Циљ дубљег продора био је уништење линија снабдевања британских снага и линија комуникација, чиме би, да је успео, парализовао и потом уништио британске снаге. Иако није била нова, доктрина је била иновативна у односу на конзервативнију која је једноставно предочавала окружење и уништење непријатељских снага брзином и маневром. Она је већ успешно тестирана у периоду мај – јун 1940. на Западном фронту, када је немачки продор у дубину парализовао француске, британске и белгијске снаге. Међутим, новембра 1941. се показала као неуспешна: Ромел је заборавио да ратовање у покрету захтева покретна складишта горива, која су Британци заправо удаљили од границе тако да их Афрички корпус није ни открио, а самим тим ни уништио. Узевши све то у обзир, није изненађујуће што се Ромел вратио концепту дубоког продора само једном, и са другачијим приступом, код Ел Аламејна. Августа 1942. његов план да нападне Ел Аламејн, који се завршио битком код Алам Халфе, био је заснован на овом концепту. Када је оклопни клин успео да пробије крајње јужне одбрамбене линије, требао је да се помери ка североистоку све док не достигне подручје југозападно од Ел Хамана, неких 40 км источно од Ел Аламејна и око 50 км од полазне линије. Овде, са крилима која су штитиле пешадијске јединице, оклопне јединице су требале да угрозе британске линије снабдевања и тако присиле непријатељске моторизоване јединице да прихвате одлучујућу битку на отвореном. Пораз ових снага требао је да доведе до колапса целе линије Аламејн. Разлике у односу на основну доктрину ратовања у покрету јасно су уочљиве: победа није требала да уследи после обухвата и парализовања непријатељских снага, већ након изазивања битке на отвореном у којој су Немци били супериорнији у односу на Британце – бар у односу на тактичке способности и покретљивост.

Након што су пристигле у Триполи (фебруар – март 1941.), јединице 5. лаке дивизије су парадирале улицама пре одласка на фронт. Сматра се да је парадирање била Ромелова идеја јер је желео свима да прикаже моћ немачких оружаних снага. У првом плану средња командна кола Horch Kfz 16.

Једнотонски полугусеничар Demag D7 SdKfz 10 са приколицом из састава 39. противоклопног батаљона

Ромел је овај прилаз употребио када је адаптирао постојећу доктрину ратовања у покрету ратовању у пустињи. Након другог продора у западну Киренаику у периоду јануар – фебруар 1942. (када су Британци поново успели да избегну немачки „клин“), Ромел је одлучио да нападне британску линију Газала применом класични бочни напад.  Намеравао је да изведе маневар заокрета иза британских одбрамебних линија, које би тада биле нападнуте и са фронта и из позадине. Опкољене британске пешадијске јединице би тада биле уништене, а линија Газала заузета. То би натерало британске оклопне и покретне јединице у битку где би Афрички корпус искористио пуну предност своје боље тактике, координације јединица, покретљивост и борбеност. Потребно је нагласити три ставке које су се истакле у планирању ове операције. Прва, статична одбрана је виђена као препрека за нападача, а не као непремостива препрека. Друго, Ромел је желео битку на отвореном, у којој би Афрички корпус надвладао непријатеља по питању маневра и треће, желео је да постигне локалну супериорност против иначе јачег непријатеља. Иако је план трајао свега два дана пре него што је битка кренула другим током, основни концепти о постизању локалне супериорности и тражење битке на отвореном показали су се као исправни и успешни. Даљи развој онога што се сматра најуспешнијом Ромеловом операцијом у Западној пустињи пратили су исти шаблон: британске снаге су биле опкољаване по групама и, са Немцима који су постигли локалну премоћ,  уништаване по деловима и код Тобрука и код Матруха.

Нова лака пољска хаубица калибра 105 мм вучена 3-тонским полугусеничаром Hanomag H kl 6 SdKfz II

План напада на линију Аламеин јула 1942. није се у многом разликовао од плана коришћеног код Газале. Британска одбрана је морала да се разбије ближе Ел Аламеину и тада, док би пешадијске јединице штитиле лево крило, оклопни клин је требао да окрене на југ и нападне британске формације на крајњем јужном делу линије у позадини. Још једном је примењен концепт постизања локалне супериорности кроз маневар, уместо окружења великих непријатељских формација. На несрећу за Ромела и Афрички корпус, снаге Сила осовине су патиле од губитака у биткама и замора, тако да су овог пута Британци били ти који су постигли локалну супериорност. Ромелова најуспешнија операција била је завршена, без постигнутог циља. Треба напоменути да се доктрина коју је применио Ромел у пролеће и лето 1942. није много разликовала од доктрине коју је у периоду децембар 1940. – фебруар 1941. против Италијана применио генерал потпуковник Ричард О’Конор. Једина разлика је била та да је О’Конор за непријатеља имао немоторизоване јединице које су употребљаване у складу са доктринарним начелима инспирисаним колонијалним ратовањем деветнаестог века. То му је омогућило да им нанесе фаталан ударац код Беда Фома, маневром врло сличним оном описаном у немачкој доктрини покретног ратовања. Ромел је за непријатеља имао велике, моторизоване снаге чија је доктрина и тактика, врло различита од немачке, била прилагођена ратовању у пустињи.

Тенкови PzKpfw III Ausf. G (Trop) из састава 1. чете 5. тенковског пука парадирају Триполијем

Организација јединице

Суочен са пропашћу Италијана у северној Африци, Хитлер 9. јануара 1941. наређује формирање моторизованих снага за блокаду и њено тренутно слање за Либију. Два дана касније, команда копнене војске формира јединицу названу „Sperrverband Libyen“ састављену од 3. извиђачког батаљона, три противоклопна батаљона (39, 559. и 605. батаљон) којима су касније придодате по једна оклопна чета, два митраљеска батаљона (2. и 8.) и 33. батаљон ПАА из састава немачког ваздухопловства. За команданта је постављен генерал лајтнант (бригадни генерал) Ханс фон Функ, до тада командант 3. оклопне бригаде. Јединица је 14. јануара преименована у Лаку моторизовану дивизију Функ, а недуго потом у 5. лаку дивизију. Одлуку о замени команданта фон Функа генерал лајтнантом Ромелом донео је Хитлер, 3. фебруара. Истог дана је дато и наређење да се јединица подигне на ниво дивизије. Седам дана касније, 10. фебруара, команда копнене војске наређује реорганизацију 5. лаке дивизије, када јој у састав додаје оклопни пук и формира Штаб немачких трупа у Либији, Ромелову команду. Хитлер 18. фебруара одлучује да му је у Африци потребан читав корпус тако да је наредио да се пошаље и цела оклопна дивизија. Наредног дана је уследило наређење о преименовању јединице у Немачки афрички корпус.

Већи део 5. лаке дивизије потицао је из 3. оклопне дивизије, која је дала комаду 3. оклопне бригаде (која је формирала штаб дивизије), 5. оклопни пук, 3. извиђачки батаљон, 1. батерију 78. артиљеријског пука, 2. чету 39. оклопног батаљона, 3. чету 39. батаљона везе, 39. противоклопни батаљон и 1. вод 83. санитетске чете. Остале јединице биле су из састава корпуса (шема). Ова дивизија је имала јединствену организациону структуру, за разлику од осталих немачких јединица тог времена и врло различита у односу на старе лаке дивизије, које су биле коњичке са придруженим оклопним батаљонима (расформиране су 1939. године како би се формирале нове оклопне дивизије). Оклопна и противоклопна јединица, каква је била 5. лака дивизија, имала је у свом саставу 90 средњих и 70 лаких тенкова, око 150 противтенковских и противавионских топова, од којих је више од 60 било самоходно. Ова количина наоружања којим је Афрички корпус располагао је утолико значајнија уколико се узме у обзир да је јединица имала 12000 припадника са само два пешадијска батаљона и једним артиљеријским дивизионом. Дивизија је пристизала у Либију од 11. фебруара до почетка априла 1941. тачно на време за учешће у Ромеловом првом продору у Киренаику. Другоизабрана јединица, 15. оклопна дивизија, је пристигла готово одмах након прве јединице.

Ова јединица је формирана 1. новембра 1940. године од 33. пешадијске дивизије и, до средине марта 1941. године када јој је наређен покрет, недостајала јој је само 2. чета 33. оклопног инжињеријског батаљона, који је употребљен за формирање 6. митраљеског батаљона (шема). Са око 15 000 људи, ова дивизија је била јача по питању пешадије и артиљерије од 5. лаке дивизије али је имала свега 50 противтенковских топова и 140 тенкова, мада је њен оклопни пук имао већи удео средњих тенкова (око 100 тенкова). Дивизија је стигла у Африку између краја марта и средине маја 1941. и размештена је у подручју Солум. Неки губици су се десили на путу, укључујући 11. чету 115. моторизованог пука и 33. оклопни извиђачки батаљон, који је касније замењен 78. оклопним извиђачким батаљоном. Такође, између почетка априла и средине маја десиле су се промене у организацији 5. лаке дивизије. Митраљески батаљон је изгубио инжињеријску чету, 6.чету 2. митраљеског батаљона (који је био формиран средином фебруара од 2. чете 33. ирског оклопног батаљона 15. оклопне дивизије), која се вратила у своју матичну јединицу, док су 5.чета 2. митраљеског батаљона и 6. чета 8. митраљеског батаљона формирале 200. инжињеријски батаљон посебне намене, чија је команда формирана у Немачкој почетком фебруара и послата у Либију средином – крајем априла. До средине маја 1941. године састав Афричког корпуса је почео да поприма свој облик, састојавши се (одвојено од две дивизије и логистичких јединица) од шест пешадијских батаљона и четири артиљеријска дивизиона (два су касније постала дивизиони обалске артиљерије), који су се углавном употребљавали у улози обезбеђења. Искуства у борби су показала да нити су организација, ни укупна снага Афричког корпуса, били адекватни за Ромелову планирану офанзиву у Египту.

Тешка пољска хаубица калибра 150mm вучена 8-тонским арт. трактором Krauss- Maffei KM m II SdKfz 7

Сходно овој констатацији, крајем јула 1941. године Афрички корпус је затражио од команде копнене војске велико појачање и реорганизацију дивизија, као и формирање треће моторизоване дивизије. Испуњење овог захтева је било предуслов за успешну офанзиву снага Сила осовине у Египту. Било је потребно ојачати сваки оклопни пук, тако да сваки пук буде састављен од три батаљона са по четири чете (три лаке и једна са средњим тенковима). Повећани логистички и ремонтни капацитети, као и капацитети за снабдевање оклопних јединица у условима ратовања, такође су били неопходни. 15. мотоциклистички батаљон се показао као неадекватан за пустињу, те је стога требао бити опремљен оклопним возилима. Такође је било потребно и појачати оба оклопна извиђачка батаљона. Било их је потребно удвостручити и тако добити два оклопна извиђачка пука, јер се увидело да су овакви какви су преслаби за намењену им улогу. Као последње, истакнута је потреба за новим оружјем – пре свега противоклопних и противавионских топова. Пета лака дивизија, ускоро преименована у 21. оклопну дивизију, требала је да достигне пун статус дивизије додавањем пешадијске бригаде а нову моторизовану дивизију – дивизију Африка, са три пешадијска и артиљеријским пуком – требало је формирати од постојећих јединица из корпуса. Све у свему, Ромел је захтевао: два оклопна батаљона, четири оклопне чете, 55 пешадијских и инжињеријских чета, неколико пуковских и батаљонских команди, бројна оклопна возила  и различите јединице борбене и логистичке подршке. Сасвим је разумљиво да је немачка команда копнене војске одбацила већину ових захтева и сложила се да је потребно формирати дивизију Африка, за коју су на располагању имали само једну пуковску команду и нешто пешадијских чета.

Како ни 21. ни 15. оклопна дивизија нису биле усклађене са својом тренутном формацијом, направљена су одређена унапређења преуређењем њихових потчињених јединица. То се десило убрзо након што је 5. лака 1. августа 1941. преименована у 21. оклопну дивизију. Ова реорганизација, већином на папиру, утицала је на дивизијску артиљерију и јединице подршке; команда 155 артиљеријског пука (моторизованог), формирана у Немачкој 31. маја 1941. године, била је потчињена 21. оклопној дивизији заједно са два артиљеријска дивизиона (864. дивизион тешке артиљерије постао је I/155. артиљеријског пука, док је 911. дивизион тешке артиљерије постао III/155. артиљеријског пука), док је I/75. артиљеријског пука постао II/155. артиљеријског пука.  Овај последњи је касније остао једина артиљеријска јединица у дивизији. Такође, 1. августа 1941. године у Немачкој је формиран 200. оклопни извиђачки батаљон, у чији састав је утопљена 3. чета 39. оклопног извиђачког батаљона, и 200. feldersatz батаљон.

Штаб оклопне групе Африка формиран је 15. августа 1941. године и стављен је под Ромелову команду, чиме је формализован ланац команде у Северној Африци. Десет дана касније ова јединица је примила депешу врховне команде копнене војске у којој је стајало да се пешадијски батаљони који се налазе под њеном командом не могу моторизовати, и самим тим се не могу користити за ојачање 21. оклопне дивизије. Као резултат, да би се обезбедила балансиранија борбена снага, оклопна група Африка је затражила дозволу да изведе следеће организацијске промене: 104. лаки пешадијски пук потчинити 21. оклопној дивизији и ојачати 8. митраљеским батаљоном, док ће се обе команде лакиих пешадијских пукова специјалне намене и 2. митраљески батаљон потчинити 15. лакој пешадијској бригади 15. оклопне дивизије, а која је формирала пук спајањем са 15. мотоциклистичким батаљоном. Врховна команда копнене војске не само да је одобрила ове измене, већ је 22. августа наредила и формирање четврте оклопне чете у сваком оклопном батаљону. На крају, 11(пешадијских топова)/115. лаког пешадијског пука је поновно формирана. Резултат ових промена (шема1 и шема 2) био је тај да је 15. оклопна дивизија сада имала четири уместо пет пешадијских батаљона, иако је њихова снага била не много умањена (око 14000 људи), док је 21. оклопна дивизија сада имала три уместо два пешадијска батаљона (са малим повећањем јачине, сада око 13000 људи али са значајним повећањем пешадијске компоненте). Реорганизација оклопних батаљона трајала је дуже и била је компликованија; 8. оклопни пук је своју 3. и 7. чету преформирао у лаке оклопне чете и формирао 4. и 8. митраљеску оклопну чету. На другој страни, 5. оклопни пук је једноставно формирао нове 3. и 7. чету средњих тенкова. У оба случаја, међутим, реорганизација је потрајала доста дуго; нове чете су започеле са формирањем новембра 1941. године и нису се појавиле у пуној снази све до фебруара-марта 1942. године.

У међувремену, реорганизацији су подлегле и корпусне трупе и новоформирана Афричка команда за специјалне намене. 24. августа је формиран 612. противавионски моторизовани батаљон, коме су се касније придружили 606. самоходни противавионски батаљон и два противавионска батаљона из састава ваздухопловства, што је чинило противавионску компоненту Афричког корпуса. 15. септембра су три од укупно пет посадних батаљона оформили 155. лаки пешадијски пук, чија је команда формирана у Немачкој почетком јуна. У састав јединице су ушли 3. батаљон из 241. пешадијског пука (преименован у 1. батаљон 155. лаког пешадијског пука ), 3. батаљона из 258. пешадијског пука (преименован у 2. батаљон 155. моторизованог пешадијског пука) и 3. батаљона 268. пешадијског пука (преименован у 3. батаљон 155. моторизованог пешадијског пука)). У међувремену нове јединице су се прикључили Оклопној групи: Штаб 104. артиљеријске команде, 221. артиљеријски пук, два батаљона обалске артиљерије ојачани са још пет батерија, 10. оклопни пук везе, два feldersatz батаљона и  580. извиђачка чета. Такође, 18. септембра су по наређењу Врховне команде копнене војске формиране и 707. и 708. пешадијска чета ојачане самоходним топовима.

Немачка врховна команда копнене војске је 26. јуна 1941. наредила формирање штаба дивизије специјалне намене. Формирање је завршено до средине јула. Међутим, како су захтеви Афричког корпуса с краја јула одбачени, ускоро је постало јасно да овај штаб није био потребан за формирање моторизоване дивизије, али се сматрао неопходним да подржи преостале две дивизије. Због тога је „пао“ низ транспортну листу и послат у Северну Африку између краја августа и краја септембра 1941. где је преузео команду у подручју Солум. Прва јединица су потчињене 15. октобра 1941, због обуке. То су били 3. батаљон 347. пешадијског пука и 300. батаљон посебне намене „Oasen“. Две недеље касније га је заменио 1. батаљон 104. лаког пешадијског пука 21. оклопне дивизије (привремено потчињен самој дивизији Африка). Још јединица је потчињено 20. октобра: 155. лаки пешадијски пук, 3. батаљон 255. пешадијског пука, 900. инжињеријски пук и 605. противоклопни батаљон. Под команду је дошао и 361. пук Африка. Ова јединица, која је састављена од ветерана француске Легије странаца (самим тим се није сматрала потпуно поузданом јединицом), формирана је 15. јуна у Немачкој, да би у Африку стигла у периоду између 20. октобра и средине новембра. Одмах је распоређена у Белхамед, заједно са 155. пешадијским пуком док су, истовремено, 3. батаљон 255. пешадијског пука и 3. батаљон 347. пешадијског пука пребачени у Бардиу ради завршетка обуке. У том тренутку Ромел одлучује да Дивизија специјалне намене „Африка“ (како је тада имала ознаку) поведе планирани напад на тврђаву Тобрук, те наређује њихово распоређивање у Бардију. На дан 2. новембра све раније наведене јединице (изузев 605. противоклопног батаљона) су препотчињене штабу Дивизије специјалне намене „Африка“, а пар недеља касније су им се придружили, привремено, штаб и 2. батаљон 155. артиљеријског пука, 11. батаљон 104. моторизованог пука и 580. извиђачке чете. Ромел 15. новембра 1941. наређује да дивизија Африка замени италијанску дивизију „Болоња“, источно од Тобрука, а да се све јединице које још нису пристигле у подручје Белхамед то учине најкасније до 20. новембра. Два дана раније, Британци су покренули операцију кодног назива „Crusader“, а јединица 28. новембра добија своје коначно име – 90. лака дивизија Африка (шема).

Немци су претрпели велике губитке током операције „Crusader“. Као резултат тога, неке јединице су потпуно биле изгубљене (3. батаљон 255. пешадијског пука, 300. батаљон специјалне намене „Oasen“ и 1. батаљон 104. моторизованог пука, који су се предали јануара 1942. године код Солума). На крају децембра 1941. године, 15. оклопна дивизија је изгубила најмање пет чета и штаб 115. моторизованог пука, 15. мотоциклистички батаљон је био сведен на ниво чете, 33. артиљеријски пук је изгубио четири батерије, док му је трећи батаљон био десеткован. 33. оклопни инжињеријски батаљон је изгубио штаб и две од три чете. Ситуација је била таква да је 200. пук специјалне намене био привремено расформиран, док је 2. мираљески батаљон, заједно са остацима 15. мотоциклистичког батаљона и 33. оклопног инжињеријског батаљона, спојен у једну јединицу и стављен на располагање 15. лакој пешадијској бригади. Лоша ситуација је била и код 21. оклопне дивизије; 5. оклопни пук је морао бити повучен и попуњен, артиљеријска компонента је била смањена на четири батерије, 39. противоклопни батаљон је остао на две чете, док је 200. оклопни инжињеријски батаљон остао са свега једном четом. Ситуација је била још гора код 90. лаке дивизије „Африка“, која је оставши само са десетак пешадијских чета, имала две новопристигле пешадијске јединице – 288. специјалну јединицу и борбену групу „Burckhardt“, падобранску јединицу формирану од падобранског батаљона „Lehr“, из састава 11. ваздухопловног корпуса. Захваљујући брзом опоравку, крајем јануара 1942. оклопна армија „Африка“ (назив добила 22. јануара) је кренула са новим продором у Киренаику, који је заустављен почетком фебруара испред Газале. У овој фази реогранизација јединица је била преко потребна.

За разлику од реорганизације извршене јула 1941. овог пута је искуство одиграло своју улогу и чуо се глас старијих, искуснијих команданата. Током дискусије са Ромелом јануара 1942, генерал мајор Richard Veith (командант 90. лаке дивизије „Африка“) је критиковао постојећу организацију пешадијских батаљона. Предложио је да се пешадијски батаљон састоји од четири чете, од којих би свака располагала сопственим тешким наоружањем и противтенковским топовима, за разлику од важеће формације батаљона са три пешадијске и једне „тешке“ чете. Истог месеца, командант 15. оклопне дивизије генерал пуковник Густав фон Вирст, шаље Ромелу предлог који је усмерен на јачање оклопних и артиљеријских јединица. Такође је предложио и редуковање пешадије, са пропорционалним повећањем како броја тако и квалитета оружја и опреме (нарочито возила). Многи од ових предлога нису могли бити усвојени од стране Врховне команде копнене војске, тако да их је и Ромел одбио. Одлучено је да се неки предлози проследе претпостављенима. Прво, организацију је требало поставити на принципима „више оружја, мање људства“, делом као резултат тешких губитака из ранијег периода. Друго, дивизије и потчињене јединице су морале да буду избалансираније, посебно по питању противоклопног оружја. Стога је 14. фебруара 1942. оклопна армија послала нови предлог Врховној команди копнене војске, предлажући нову, велику реорганизацију. Она је већином била усмерена на пешадију (свака оклопна дивизија је требала да има пешадијски пук јачине три батаљона) и извиђачке јединице, као и на предлог формирања друге моторизоване пешадијске дивизије. Врховна команда копнене војске је 10. марта негативно одговорила на последњи предлог, али је усвојила остале предлоге. Оклопна армија је 28. марта наредила потчињеним дивизијама да започну дефинитивну реорганизацију. Тако су до 1. априла направљене следеће промене: 15. оклопна дивизија је свој 15. мотоциклистички батаљон дала 21. оклопној дивизији, која је узела и 104. моторизовани пук. 90. лака дивизија „Африка“ је добила 200. моторизовани пук и 1. чету 33. противоклопног батаљона, а штаб 15. моторизоване бригаде директно је потчињен оклопној армији. Од 2. митраљеског батаљона формиран је 3. батаљон 115. моторизованог пука. Унутар 21. оклопне дивизије, 104. моторизовaни пук је добио оба мотоциклистичка батаљона: 15. који је постао 3. батаљон 104. моторизованог пука и 8. који је постао 1. батаљон 104. моторизованог пука, с тим да је 5. противоклопна чета из 8. мотоциклистичког батаљона ушла у састав 90. дивизије Африка.

Почевши од 1. априла1942, 15. и 21. оклопна дивизија су имале истоветну организацијско формацијску структуру (шема1 и шема2). Свака је имала оклопни пук (јачине два батаљона) и моторизовани пук (јачине три батаљона), чије су чете – све идентичне, формиране спајањем бивших моторизованих, митраљеских и тешких чета. Штавише, додате су 13.(самоходних топова) и 14. (инжињеријска) чета.

Покушај да се ојача оклопни извиђачки батаљон додавањем друге чете оклопних аутомобила је била неуспешна. Мотоциклистичке чете су биле опремљене оклопним транспортерима и трансформисане у механизоване чете. Такође, од средине фебруара је формирана четврта батерија, наоружана заробљеним британским 25-фунтовским топовима. Од средине априла свака дивизија добија јединицу противавионске артиљерије. Све у свему, свака оклопна дивизија је пала на око 11000 припадника, док је постигнуто значајно повећање броја оружја и оруђа: око 200 тенкова (од којих 160 средњих) и 60 противтенковских топова, бар на папиру.

На дан 1. априла 90. лака дивизија „Африка“ је реорганизована и преименована у 90. лаку пешадијску дивизију. (шема)155. моторизовани пук и 361. пук Африка преименовани су и реорганизовани као лаки пешадијски пукови, оба са батаљонима од по четири чете.  Трећи батаљон 155. пука и 3. батаљон 347. пешадијског пука препотчињени су команди 200. моторизованог пука ради формирања 200. лаког пешадијског пука, док је по једна батерија јуришних топова које су већ биле под командом оклопне армије придодата сваком пуку (трећа је требала да дође из 13. батаљона 115. моторизованог пука). 190. противоклопни батаљон је формиран са две чете из 15. и 21. оклопне дивизије, док је штаб формиран у Немачкој. Почетком маја 580. извиђачка чета прераста у извиђачки батаљон, чија је организација била истоветна организацији извиђачког батаљона из оклопне дивизије. 190. артиљеријски пук је започео формирање у Немачкој, са својим 2. батаљоном (који је формиран извлачењем људства и технике из састава 361. артиљеријског батаљона), иако се, као и 190. оклопни батаљон никада није прикључио дивизији; уместо тога се искрцао у Тунис новембра 1942. године. Упркос формирању приштапских јединица дивизије средином маја, јединице подршке и логистике су све до средине августа биле слабе. Укупно бројно стање дивизије је било слабо тако да су неке јединице морале да буду придодате средином априла: 605. противоклопни батаљон, 606. батаљон ПАА и 288. специјални пук. Тако је средином маја 1942. године бројно стање 90. лаке дивизије нарасло на око 12 500 припадника, да би средином августа исте године бројала око 14 500 припадника.

Колона PzKpfw III у очекивању наређења за покрет

Промене у организацији биле су присутне и у наредним месецима, с тим да су биле мањег обима. Тако су августа/септембра 1942. године механизовани пукови (бивши моторизовани пукови који су јула променили име по наређењу Врховне команде копнене војске) 15. и 21. оклопне дивизије остали без 13. (јуришних топова) и 14. (пионирске) чете, мада оне званично нису биле расформиране. У периоду септембар/октобра 115. механизовани пук је поново добио 14. чету и формирао нову 15. батерију, док су 707. и 708. батерије јуришних топова искоришћене да надокнаде губитак 13. чете. На дан 20. августа по наређењу врховне команде копнене војске формирана је и 10. самоходна батерија, мада је њено стварно формирање зависило од допремања самоходних топова у Африку.

Највеће промене је претрпела 90. лака дивизија: између 1. јула и 4. августа добија команду 15. моторизоване бригаде, са 200. и 361. пешадијским пуком (155. пешадијски пук стиже средином јула). Током истог периода 200. и 361. пешадијски пук бивају у потпуности моторизовани тако да до краја августа дивизија достиже пуно бројно стање. Крајем јула јој је враћено старо име: 90. лака дивизија Африка. док све њене пешадијске јединице бивају преименоване у оклопно гренадирске.

Почетком јула месеца, након напредовања оклопне армије Африка у Египту, донета је одлука да се формира падобранска бригада Рамке, са циљем употребе јединице у задатку стварања мостобрана на Нилу. Бригада је била састављена од четири падобранска батаљона, од којих је један већ раније био у Африци (лаки падобрански батаљон Burkhart). Већи део бригаде пристигао је у Египат почетком августа. У Египту се суочио са потпуно другом ситуацијом: офанзива је била заустављена и појачања су била потребна за одбране линије Аламејн. Две трећине бригаде је стигло до 20. августа, а 1. септембра јединица бива преименована у 1. ваздухопловну ловачку бригаду.

Почетком јула јединице тврђавске дивизије „Крит“, формиране јануара 1942. од 164. пешадијске дивизије бивају пребачене у Египат ваздушним путем. Наређење за пребацивање већег дела дивизије уследило је 20. јула, а 15. августа у Египту започиње формирање нове дивизије, у коју су ушле и корпусне јединице (125. пешадијски пук) и јединице из дивизије „Крит“. Новоформирана јединица 1. септембра 1942. добија име 164. лака дивизија Африка (шема). Упркос сличности у ознаци са 90. лаком дивизијом Африка, организацијска структура је била посве другачија (три пешадијска пука са по три батаљона) и поврх свега, није било противоклопне јединице. Моторизација јединице је била далеко од довољне. Са оваквом мешавином јединица, у којој оклоп више није играо доминантну улогу, оклопна армија и немачки афрички корпус су се суочили са дуго очекиваном британском офанзивом.

Немачка колона у покрету преко пустиње

Тактика

Базирана на употреби здружених јединица, координацији и флексибилности јединица, немачка тактика употребе оклопних јединица је 1941. године била напредна, али не увек и употребљива у ратовању у пустињи. Немци су ову тактику развили за употребу у Европи, нарочито западној, где је Немачка од почетка и намеравала да употреби своје снаге. Тактика је испробана и даље уобличена у операцијама у Пољској и западној Европи током периода 1939.-40. године.

Терен је био основни фактор: ове земље су имале многе природне препреке, као што су реке и планине, и мање – више развијену путну мрежу. Стога је пажња фокусирана на заузимање кључних тачака – мостова, раскрсница, кота, које су биле од тактичког и оперативног значаја.  Како су ове тачке обично биле утврђене и јако брањене, посебна пажња је стављена на тактику напада на главне одбрамбене линије непријатеља. Немачка тактика употребе оклопних јединица предвиђала је три фазе: напад, пробој и експлоатисање успеха.

Јединица за дивизијско извиђање су ишле напред, извиђајући са задатком да уоче и јаве о присуству и покрету непријатељских јединица. Када би се успоставио контакт и прикупили подаци, проверавана су сазнања о терену и бирано подручје као одлучујућа тачка. Напад би покренула пешадија, оклопне и јединице подршке, у тесној координацији под артиљеријском ватром и, када је то било могуће, подршком из ваздуха. По успешном пробоју непријатељских линија, мобилне јединице би напредовале у дубину, брзо, са циљем одсецања непријатељских јединица од њихових комуникација и линија снабдевања, док би стационарне јединице обезбеђивале подручје. Потом би уследило окружење непријатељских јединица и коначно уништење. Ова тактика је у неким аспектима била делотворна у Западној пустињи, упркос потпуно другачијем окружењу. Чак иако су су мобилне, брзе јединице показале као ефикасне током немачких похода у Киренаици марта и априла 1941. године и јануара и фебруара 1942. године, иста се није могла применити на тактику окруживања непријатељских јединица. Због проблема са којима су се сусретали у нападу на правовремено организовану одбрану непријатеља, са великим минским пољима, Афрички корпус је искористио у потпуности предности терена и прешао на тактику флуидних покрета. То је помагало у окружењу и нападу на непријатељске формације на крилима и у њиховој позадини, иако није била увек успешна у случајевима када је непријатељ успешно користио предности терена: у многим случајевима, њихове моторизоване јединице су могле да избегну клопку. Мањак кључних географских одлика, тако честих на европском ратишту, чиниле су постизање окружења тешким, што се приписује недостатку адекватне обуке и познавања терена. Током 1941. године, ови фактори су спречили Немце да ефикасно имплементирају њихов приступ бици. У многим случајевима је неуспех био услед недостатка неопходног искуства на бојишту и обуке немачких јединица, којима је недостајала и уска координација између јединица, а која је била стриктно захтевана и потребна. Једна од консеквенци је била та да су Немци трпели велике губитке, што је на крају за резултат имало стратешки пораз.

Значајан јаз је постојао између немачке и британске тактике употребе тенковских јединица. Ово кључно подручје ратовања је било развијено крајем 1940. и почетком 1941. године; пре тога се очекивало да ће немачке оклопне јединице избегавати борбу против непријатељских оклопних јединица, те да ће се усмерити на брзину и маневар. Међутим, како је показало искуство из Западне пустиње 1941. године, сам маневар није могао да порази непријатеља; а до тада се уочило да немачким оклопним јединицама недостаје обука и искуство. Решење је пронађено у принципима ратовања здружених јединица, координацији и садејству јединица које се већ показало успешним током британских операција Brevety и Battleaxe у подручју Солум- Халфаја. Усвојена је идеја да се непријатељске оклопне јединице поразе противоклопном артиљеријом у тесном садејству са пешадијским и тенковским јединицама. Потпуно развијена почетком 1942. године, ова тактика је предвиђала ватрене тачке на предњем крају одбране, са противоклопним топовима и пешадијом која, како је Британцима такође недостајала адекватна координација и обука у ратовању здружених јединица, могле лако да одбију непријатељске нападе, истовремено избегавајући велике губитке. По успешном уништењу непријатељских оклопних јединица, немачки тенкови би се покренули, нападајући десетковане непријатељске јединице и употребом брзине и маневра их уништавале. Ова тактика је била толико успешна, почевши од краја 1942. године да су Британци почели да употребљавају оклопне јединице на сличан начин.

Наоружање и опрема

Неприпремљеност Немаца за рат у пустињи утицала је на избор наоружања и опреме за Афрички корпус. Међу многим проблемима који су излазили на видело услед утицаја климе и окружења, налазила се и прикладност тропских униформи. На основу својих искустава из Првог светског рата у немачким колонијама, Афрички корпус је добио тропске униформе које нису биле прикладне за употребу у Западној пустињи, тако да су војницима биле врло неудобне. За разлику од британских које су биле израђене од вуне, немачке су биле израђене од памука тако да су дању грејале а ноћу хладиле. Њихова тамна боја је брзо бледела, а материјал је упијао јутарњу влагу, што их је чинило неподношљивим за ношење. Блузе су биле неудобне, а панталоне, нарочито кратке, биле су непрактичне. Шлем из комплета немачке тропске униформе ускоро је избачен, а уведен је класични метални шлем – једини који је имао неке практичне вредности у борби. Од целог комплета униформе, само су капа и чизме доказале своју употребљивост. Тако да су, хтели то или не, Немци били принуђени да користе заробљене британске униформе, на које би ушивали немачке ознаке.

Децембар1940. војници 21. оклопне дивизије у избледелим тропским униформама М1940

Топлота и недостатак аклиматизације нису узроковали много проблема у почетку; то се десило нешто касније и може се видети на примеру бригаде Рамке. Бригада је послата у пустињу у летњим месецима. Ускоро је половина људства била неспособна за борбу. Генерално гледано, област на коју су се војници Афричког корпуса највише жалили – била је храна. Делимично добијана од Италијана, храна није могла да задовољи немачки укус. Била је базирана на мастима, док је витамина било врло мало. Они који се нису разболели, изгубили су око 10% своје масе што је утицало на њихов организам. Међутим, када се узме у обзир квалитет снабдевања, може се закључити да је гладовање било уобичајено. Ипак, снабдевање водом је било озбиљнији проблем јер су Немци лоше проценили потребне количине воде. У периоду март-април 1941. године немачки Афрички корпус је успоставио систем заснован на томе да борбене јединице носе четвородневно следовање воде са собом, док су јединице задужене за снабдевање воде морале да трагају за водом и да је потом транспортују. То су биле јединице: тешка чета за снабдевање водом, са 28 возила; чета за дестилацију воде са 105 возила; колона за филтрирање воде и „водена“ колона која је имала капацитете за транспорт 60 тона воде.

Употреба великих и чврстих канистера за воду доказала се практичном. Проблеми са водом су се појачали услед чињенице да су недостаци воде учинили војницима на првој линији тешким одржавање личне хигијене, а конзумирање неисправне воде је често изазивало дизентерију.

Пешадија

Пешадија у Северној Африци била је наоружана стандардним пешадијским наоружањем немачке војске. Основно оружје је била пушка калибра 7,9 мм karabiner 98k – еквивалент британској пушци Lee Enfield, док су командири одељења и водова били наоружани аутоматима калибра 9 мм, МП 38 и МП 40. Од тешког наоружања располагали су пушкомитраљезима МГ34 калибра 7,9 мм који би при дејству са постоља имали улогу тешких митраљеза. Од минобацача били су присутни минобацачи калибра 60 и 81 мм (Granatenwerfer 36 и Granatenwerfer 34).

По страни од противтенковских топова, у наоружању су се налазиле противтенковске пушке калибра 7,92 мм (Panzerbüchse 38 и 39) које су могле да пробију оклоп дебљине 30 мм на даљинама од 300 м. У арсеналу су се налазиле и противпешадијске и противтенковске мине, међу којима су биле и врло ефикасне Tellermine 29 и 35, као и лаки и тешки пешадијски топови – ознака „75mm leichte Infanterie Geschütz 18“ и „150mm schwere Infanterie Geschütz 33“. Песак и прашина задавали су много проблема у одржавању наоружања. Аутоматско оружје као што су МП38/40 и МГ34 били су највише погођени. Нарочити проблеми су се јављали са реденицима код МГ34. Захтевали су појачану негу и, сем прекривања затварача, војници су морали да омотавају крпама све делове затварача, као и да пазе на употребу мазива (само врло танки слој мазива на покретним деловима). Недостатак обуке и вежбе у руковању и одржавању оружја изазивао је много проблема, ако не и више него што су их изазивали климатски услови.

Телер мина на површини

Афрички корпус је имао несрећу да је имао три пешадијске јединице различите организације, са разликама у наоружању и бројном стању. Два митраљеска батаљона 5. лаке дивизије су била нарочито снажна са својих 46 лаких и тешких митраљеза, 9 противтенковских пушака, 15 лаких и тешких минобацача и 6 до 15 топова Pak 35/36 калибра 37 мм. Моторизована бригада из састава 15. оклопне дивизије имала је велику ватрену моћ која је обухватала 366 лаких и тешких митраљеза, 75 лаких и тешких минобацача, 15 топова Pak 35/36 калибра 37 мм – плус шест Pak 38 калибра 50 мм и 22 лаких и тешких пешадијских топова.

Реорганизацијом дивизија септембра 1941. добио се бољи баланс ватрене моћи, тако да су пешадијске јединице је 21. оклопне дивизије имале 132 лака и 64 тешка митраљеза, 11 противтенковских пушака, 27 лаких и 18 тешких минобацача, девет Pak 35/36 и 19 Pak38 плус четири лака и два тешка пешадијска топа.

Поређење са 15. оклопном дивизијом (имала је 187 лаких и 78 тешких митраљеза, 11 противтенковских пушака, 12 топова Pak 35/36 и 10 топова Pak 38, шест лаких и два тешка пешадијска топа) показује да је ова потоња још увек била јача, иако сама разлика није била више толико велика.

Бар на папиру, снага пешадијских јединица дивизија посебне намене биле је још увек супериорна са 333 лаких и 84 тешких митраљеза, 148 противтенковских пушака и по 42 лаких и  тешких минобацача. Како ова дивизија није располагала артиљеријском и јединицама подршке какве су имале остале дивизије, снага пешадијског наоружања била јој је и једина ватрена моћ и то треба имати на уму. Мање организацијске промене настале су у септембру 1941. када је уведено и ново наоружање: противоклопни топ Panzerbuchse 41, способан да пробије 52 мм оклопа на даљини од 500 м.

Многе промене у организацији и ватреној моћи пешадијских јединица настале су годину дана касније. Прво је „лако“ наоружање – нарочито минобацачи, противтенковске пушке и пешадијски топови оглашено неподесним за ратовање у пустињи. Њихови лагани пројектили нису могли да пробију оклоп непријатељских тенкова, а нису ни имали ефекат на циљу због пустињског песка који је ублажавао ефекте експлозија.  Пешадијске јединице су реорганизоване како би се нагласиле и њихова ватрена моћ, као и њихове способности вођења противоклопне борбе. Митраљеске и тешке чете су расформиране као такве и ушле у састав нових лаких пешадијских – од краја јула Панцергренадирских чета. Четири оваквих чета је формирало батаљон.

Наоружање новог пука било је врло импресивно, узевши у обзир да је расподелом лаких митраљеза пук наоружан са готово два пута више митраљеза него што је био случај са старим моторизованим пешадијским пуком, док је само број тешких митраљеза био преполовљен. Нови пук је такође поседовао више минобацача (39 уместо 30, сви тешки), а способност вођења противоклопне борбе је унапређена са 39 противтенковских пушака (већином PzB 41) и 42 топова Pak 38. Испробана јануара 1942. од стране 115. моторизованог пука, ноа организација је ступила на снагу 1. априла 11942. године. Мање више истовремено су јединице Афричког корпуса почеле да примају митраљезе МГ42 калибра 7,92 мм на опитовање, а који су се показали као врло ефикасно оружје.

Оклоп

Искуства Афричког корпуса доказала су да је у Западној пустињи тенк био господар бојишта. Када су били послати у Северну Африку, и 5. и 8. тенковски пук су се налазили усред процеса реорганизације. Реорганизација је завршена само код 8. тенковског пука. Реорганизацијом је обухваћено пренаоружавање тенковима наоружаним топовима калибра 50 мм, као и прелазак на нову формацију која је заживела од 1. фебруара 1940. Сходно томе, сваки тенковски батаљон се састојао од команде, две лаке и једне средње тенковске чете, плус оклопни дивизион у коме су се налазио сав расположиви вишак оклопних возила и тенкова.

Штабна чета се састојала од вода везе (са два командна тенка и PzKpfw III) и лаког тенковског вода са пет тенкова PzKpfw II (5. тенковски пук је имао и додатни лаки тенковски вод по батаљону и један у штабу пука).

Лака тенковска чета се састојала од команде чете (два PzKpfw II), лаког тенковског вода и три лака вода, сваки са по пет PzKpfw III. Средња тенковска чета се састојала од команде чете (два PzKpfw IV), лаког тенковског вода  о три вода, сваки са по четири PzKpfw IV.

Тако је, на папиру, пук имао шест командних тенкова, 45 комада PzKpfw II (60 у 5. тенковском пуку, који је имао још три лака тенковска вода), 71 PzKpfw III и 28 PzKpfw IV. Према расположивим подацима, када је пристигла у Триполи 10. марта 1941. 5. тенковски пук је био скоро у потпуности попуњен, са 7 командних тенкова, 25 PzKpfw I, 45 PzKpfw II, 61 PzKpfw III (десет је изгубљено на мору, током транспорта) и 17 PzKpfw IV (три изгубљено на мору). Између 8. фебруара и 2. марта 1941. 8. тенковски пук је пренаоружан и припремљен за Северну Африку. Нови PzKpfw IV и командни тенкови су примљени, док је 31 старих PzKpfw наоружаних топовима 37 мм замењени новим, наоружаним топовима калибра 50 мм (старији PzKpfw II Ausf.C су такође враћени у складишта и замењени новим). Са доласком у Северну Африку 7. маја 1941. пук је имао 144 тенкова, од којих је 45 било лаких.

Током 1941. на тлу Северне Африке су се нашли сви тенкови којима је Немачка у том тренутку располагала, од PzKpfw I до PzKpfw IV. Са својом масом од 5,4 тоне и два митраљеза МГ34, PzKpfw I Ausf.A више је био танкета него тенк. Произвођен у периоду 1934 – 36. почетак Другог светског рата је дочекао у статусу застарелог тенка. Патио је од кварова на мотору који су били резултат честих прегревања. Ипак, учествовао је на бојишту као тенк прве линије; 30. априла 1941. други батаљон 5. тенковског пука, напао је на Рас ел Мдауар ангажујући 10 тенкова PzKpfw I Ausf.A. Непосредно пред избацивање из оперативне употребе, 5. тенковски пук још увек је имао 13 тенкова PzKpfw I. Тенк који је такође доста употребљаван од стране 5. и 8. тенковског пука био је PzKpfw II Ausf.C. То је био лоше оклопљен тенк, наоружан топом 20 мм и митраљезом МГ34. Произвођен до априла 1940. био је већ добро застарео и скоро неупотребљив против непријатељских тенкова и пешадије; ускоро је био упућиван само у извиђачке мисије, иако је и за ову улогу био неспособан, крећући се брзином од свега 40 км/ч.

Радни коњ оклопних дивизија у Северној Африци био је PzKpfw III, немачки основни борбени тенк у периоду 1940. – 42. године. Испорука ранијих модела PzKpfw III Ausf E/F у Северну Африку није сигурна, али према оном што је познато, сваки PzKpfw III послат у Северну Африку био је потпуно опремљен и наоружан новим топом калибра 50 мм. Најуобичајенија варијанта коришћена 1941. године била је PzKpfw III Ausf.G, која је од јула 1940. као стандардно наоружање имала топ 50 мм. Верзија за афричко ратиште, означена са „Trop“, имала је уграђен специјални систем вентилације и система филтера за ваздух и уље како би заштитили мотор и мењач од песка и прашине. Имао је ограничену масу на 20 тона и добру брзину од 40 км/ч, иако је имао релативно слабу оклопну заштиту чела тенка од свега 30 мм челика. Већи брат овог тенка био је PzKpfw IV – који се сматра тешким тенком, конструисаном да пружи подршку својим топом калибра 75 мм . Четрдесет тенкова PzKpfw IV Ausf. D је 1941. послато у Африку са 5. и 8. тенковским пуком. Упркос уградњи Троп вентилације и филтера, немачки тенкови су патили од врућине и песка, иако су саме посаде патиле и више него сами тенкови – нарочито током битке, када су поклопци морали бити затворени, са унутрашњом температуром од 45 степени Целзијуса, систем вентилације је морао бити угашен како би се штедело погонско гориво. На другој страни, нишанске справе топова су се показале као одличне, радећи беспрекорно и у условима високе температуре.

Слаб оклоп и слаба пробојност топова изазвали су велике проблеме. Употребом стандардне гранате – Panzergranate 39, топ 50 мм је могао да пробије 54 мм хомогеног челика на 100 м даљине, 46 мм на 500 м и 36 мм на 1000 метара. Употребом пројектила са језгром од тунгстена, pzGr 40, унапређена је пробојност по следећем: 96, 58 и 42 мм. Топ 75 мм је могао да пробије 70 до 100 мм оклопа на 100 м, мада је употребом високо експлозивне гранате могао да оштети британске тенкове на већим даљинама. Рани модели британских тенкова нису представљали неки проблем немачким тенковима 1941. али су се тенкови Matilda и Valentine, као и Crusadere и амерички Grant, доказали као тешки противници.

Лоша оклопна заштита немачких тенкова учинила је већину њих изузетно рањиву од дејства британских противтенковских топова (британски пт топ калибра 40 мм – „Ordnance QF 2-pounder“ је могао да пробије 40 мм хомогеног челика на 800 м даљине). Децембра 1941. први PzKpfw III Ausf.H стиже у Африку, а убрзо потом стижу и PzKpfw III Ausf.J и PzKpfw IV Ausf.F (у исто време стиже и нови PzKpfw II Ausf.F). Иако је њихово наоружање остало непромењено, њихова оклопна заштита је била повећана. Чеони оклоп тенка PzKpfw II Ausf. F је сада износио од 30 до 35 мм, на тенк PzKpfw III Ausf. H је додат оклоп дебљине 30 мм на стандардни оклоп који је такође износио 30 мм, док је Ausf.J имао чеони оклоп дебљине 50 мм, као и PzKpfw IV Ausf.F. Повећање дебљине оклопа неутралисало је британске противтенковске топове калибра 40 мм. Покретљивост тенкова је повећана уградњом ширих гусеница. Модерни тенкови су постали доступни Афричком корпусу од прве половине 1942. То су били модели тенкова погодни за бробу тенк против тенка. Први је стигао PzKpfw III Ausf.J, сличан раније произвођеним моделима али наоружан топом калибра 50 мм дуге цеви, који је могао да пробије 67 до 130 мм оклопа на 100 м, 57 до 72 мм на 500 м и 44 до 38 мм на 1000 метара даљине. По први пут употребљен у бици за Газалу. У дуелима је био равноправан са тенковима Valentine и Grant; нови топ 75 мм му је обезбеђивао и равноправност у борби са америчким Шерманима. Топ је употребљен и у опремању старе верзије тенка, PzKpfw IV Ausf.F који је потом постао познат под ознаком Ausf.F2. Први примерци су стигли у Африку јуна 1942.

Упркос одличном послу који су одрадили тимови за извлачење оштећених и неисправних тенкова, губици услед механичких кварова у бирби као и проблеми са логистиком знатно су умањили број доступних тенкова. Као резултат тога, реорганизација из септембра 1941. године је умањила број тенкова PzKpfw IV (десет тенкова у два тенковска вода у свакој средњој тенковској чети).

У осталом, утврђена јачина тенковског пука је остала непромењена. Ова организација и количине наоружања показале су се као неподесне за сукобе оклопних јединица ширих размера са карактеристикама пустињског рата, тако да је морало да дође до нових промена.

Прописани број тенкова априла 1942. за 5. и 8. тенковски пук, која је претрпела мање измене средином маја, означила је дефинитиван раст и у броју и у квалитету тенкова. Лаки водови унутар лаких чета трансформисани су у обичне тенковске водове и наоружани тенковима PzKpfw III, што је повећало број тенкова у пуку са 71 на 135. Ово повећање је било могуће реализовати доношењем одлуке да у тенковском батаљону повећају број лаких чета на три, што је спроведено у дело почетком 1942. У међувремену, број тенкова PzKpfw II је пао са 45 на 29, од којих су два коришћена у пионирском воду. Једино је број тенкова типа PzKpfw IV остао испод одобреног броја, јер су оклопне дивизије афричког корпуса имале свега 11 тенкова овог типа по чети, уместо прописаних 14. Свеукупно повећање следујућег бројног стања тенкова, као и увођење нових модела тенкова, играло је значајну улогу у победама Афричког корпуса у пролеће и лето 1942.

Противоклопно и противавионско наоружање

Дискусија о немачким противтенковским и противавионским оруђима у Северној Африци често се врти око противавионског топа калибра 88 мм који, упркос својој слави, није био баш превише коришћен. Истовремено никад није било могуће ангажовати више од 30 – 40 оруђа: 135. противавионски артиљеријски пук је имао 36 оруђа маја, односно 39 августа 1942. Највећи део славе у стварности потиче од недостатка наменских противтенковских оруђа 1941. Пре него што је 5. лака дивизија напустила Триполи, немачка Команда копнене војске је наредила 39. противоклопном батаљону да замени своје нове Pak38 калибра 50 мм за старе Pak 35/36 калибра 37 мм, иако су на крају остали са водовима наоружаним са свега једним топом Pak38. Почетком 1941. обе оклопне дивизије су имали ограничене противоклопне могућности, делом ублажене присуством 605. противоклопног батаљона наоружаним самоходним противтенковским топовима. Међутим, ускоро су и 33. и 39. противоклопни батаљон почели да замењују своје старе топове Pak 35/36 новим – Pak 38, како би се старим топовима наоружала дивизија посебне намене. Између маја и септембра 1941. број топова Pak38 у сваком противоклопном батаљону повећан је са девет на дванаест и до 20. септембра, оба батаљона су предала све своје топове Pak 35/36 – иако 33. противоклопни батаљон није био у потпуности попуњен.

Иако још увек преовлађујући у периоду 1941/42. противтенковски топови Pak 35/36 калибра 37 мм су још 1939. године били застарели. Иако су били одлична оруђа средином тридесетих година, почетком четрдесетих њихова способност пробијања оклопа – челичне плоче дебљине 29 мм закошене под углом од 30 степени на даљини од 500 мм – „огласио“ је практично неупотребљивим, сем у борби против лако оклопљених возила. Увођење пројектила PzGr 40 и развој, почетком 1942, кумулативног пројектила Stielgranate 41 није донео нека унапређења јер је ефикасност топа Pak 35/36 и даље била ограничена на даљине од 100 м. На другој страни, Pak38 је био добро оруђе, иако не тако ефикасно у борби против тешко оклопљених тенкова. Масе мање од једне тоне и само 1,1 м висок, топ Pak 38 је био чврст, поуздан и лак за руковање. На бојишту је био тешко уочљив а био је и супериорнији у односу на британске протитенковске топове јер је имао већу пробојност. На 100 м даљине могао је да пробије 69 мм оклопа (130 мм коришћењем пројектила PzGr40). Могао је да изађе на крај са већином британских тенкова у Западној Пустињи, тако да је остао стандардни противтенковски топ немачких оружаниих снага до краја 1942. заједно са Pak36(r) калибра 76,2 мм, већином у наоружању јединица 90. лаке дивизије.

У првим годинама рата није посвећивано довољно пажње самоходним противтенковским топовима. Развој Pak(t)L/43 (sfl) auf PzKpfw I Ausf. B калибра 47 мм се чинио као закаснели покушај да се учини подобном коришћење застареле шасије PzKpfw I. Са свега 202 произведених возила од марта 1940. до фебруара 1941. наоружан је са чешким противтенковским топом способним да пробије 54 мм оклопа на 100 м даљине (100 мм са PzGr 40). Коришћен за наоружавање 605. противоклопног батаљона, где је бројно стање противтенковских оруђа 1941. износило 27 возила, није се показао као најбоље решење – али је било једино применљиво. Искуства са бојишта указивала су да је потребно применити бројна унапређења.

Генијално и импровизовано решење нађено је у комбинацији шасије застарелог тенка и моћног противтенковског топа, у овом случају совјетског топа калибра 76,2 мм, који су Немци заробили у великом броју (заједно са муницијом) током првих месеци напредовања на Истоку. Монтиран на шасији PzKpfw 38(t), настао је panzerjager 38(t) fur 7,62 cm Pak 36(r) (SdKfz 139), познат и под именом Marder III, први из дуге и успешне серије самоходних противтенковских оруђа.

Вод противтенковских возила Panzerjager 38(t) fur 7,62 cm PAK 36(r) (SdKfz 139) (Marder III) на одмору у оази

Произвођен од априла до октобра 1942, panzerjager 38(t) је био можда и најмоћније противтенковско оруђе које се икада нашло у наоружању Афричког корпуса. Иако је возило било прилично тешко и високо (око 11 тона и високо 2,8 м), било је добро оклопљено и наоружано врло снажним оружјем, способним да пробије оклоп дебљине 98 мм на даљинама од 100 м.

Доступност ових оруђа је представљало реални проблем Афричком корпусу, с обзиром да је свега 66 оруђа послато у Африку. Оруђа су примана у периоду од јула 1942. до маја 1943. У почетку су њима наоружани 33. и 39. противоклопни батаљон. Првим примљеним примерцима су попуњаване прве чете ових батаљона, које су преименоване у самоходне противоклопне чете. Како није било довољно модела Panzerjager 38(t) за обе чете, друга је остала наоружана вучним верзијама Pak 38. Тиме је спречено наоружавање 605. противоклопног батаљона новим оруђима све до средине октобра 1942. Проблем је решен захваљујући развоју још једног ад-хок решења. Средином октобра 1942. Команде немачке копнене војске је наредила брз развој снажнијег самоходног противтенковског топа за потребе наоружавања Афричког корпуса коришћењем совјетског топа Pak36(r) калибра 76,2 мм. Прикладно решење је нађено монитрањем топа на полугусеничара  Bussing-NAG BN9, чиме је настао FK 36(r) auf Panzerjager Selbsfahrlafette Zugkraftwagen 5t, познат и под именом “Diana”. То је било релативно незграпно оруђе, око 3 м високо. Првих шест примерака је послато Афричком корпусу јануара 1942. након чега је послато још три у фебруару – колико их је и укупно произведено током Другог светског рата.

Flakgeschütz 8,8-cm Flak 18 на положају

Свих девет возила је ушло у наоружање 605. противоклопног батаљона, који је био састављен од противоклопних чета наоружаних возилима Diana и Panzerjager I. Седам примерака је употребљено у бици за Газалу, где су се солидно показали. Ипак, њихов број је убрзо смањен. Средином јуна 1942. пре него што је 605. противоклопни батаљон повучен у Бардију на одмор и попуну, свега две Диане су остављене, а три су дочекале август као још увек расположиве за дејство. Да би се у потпуности разумела важност ових мање познатих оруђа у односу на чувене топове калибра 88 мм, потребно је размотрити да је 21. октобра 1942. 15. оклопна дивизија имала свега 8 оруђа калибра 88 мм, али је имала и 72 topa Pak38 и 16 самоходних Panzerjager 38(t). Flak 30 и 38 топова калибра 20 мм монтираних на једнотонском полугусеничару Demag D7 (ознаке 2cm Flak auf Fahrgestell Zugkraftwagen It (SdKfz 10/4)) су можда били најуобичајенија и најефикаснија противавионска оруђа коришћених у Афричком корпусу, мада је Flak 36/37 и 41 били такође коришћени у истој улози.

Возила

За моторизовани корпус као што је био Афрички корпус, доступност и ефикасност моторних возила били су одлучујући фактори. Следујуће стање моторних возила крајем 1941. у оклопној дивизији износио је између 3500 и 4000 возила. Већи део њих, око 90 %, су била неборбена возила точкаши која су се користила за транспорт људства и залиха. Бројно стање 21. оклопне дивизије крајем децембра 1941. обухватало је и скоро 1000 мотоцикала, коришћених од стране борбених јединица упркос њиховој неподесности за ратовање у пустињи. На другој страни, дивизија је имала и око 1000 аутомобила, међу које су се убрајали и мала штабна кола Kubelwagen (модели Kfz 1 до 4), око 350 средњих штабних кола (Kfz 12, 17), око 15 тешких штабних кола (Kfz 21 и 23) и више од 150 лаких камиона за транспорт људства као што је био Крупов модел Protze (Kfz 69, 70 i 81), као и 52 санитетских возила Kfz 31.

Највећи део теретних возила (од укупно 1700 теретних возила), коришћених за вучу артиљеријских оруђа и снабдевање јединица био је из групе средњих камиона, од којих је део био са погоном на четири точка – Opel Blitz. Како се радило о оклопној дивизији, јединица је располагала и већим бројем полугусеничара, од којих се само мањи део налазио у саставу борбених јединица. Чињеница је да је само мали део пешадијских јединица Афричког корпуса био опремљен оклопним борбеним возилима (gepanzert Mannschafts Transport Wagen, MTW). Фебруара 1941. командним четама оба митраљеска батаљона је додељено десет Ханомагових SdKfz 251/1, док је само 2. батаљон 115. моторизованог пука из 15. оклопне дивизије имао оклопна борбена возила. Децембра 1941. 21. оклопна дивизија је имала свега десет оклопних транспортера SdKfz 251, док су сви остали полугусеничари употребљавани за друге задатке. Возило SdKfz 251/6 је било командно возило, 251/7 је било инжињеријско а AdKfz 253 лако оклопљено извиђачко возило. Већина полугусеничара су били једноставно трактори углавном коришћени у 155. артиљеријском пуку и 39. противоклопном батаљону за вучу топова.

Возила су у Афричком корпусу одувек били проблем, прво због недостатка самих возила као и због проблема који су се појављивали у експлоатацији у пустињским условима. Немачка команда копнене војске је стајала по страни, чак нису нашли за сходно да се консултују са Италијанима око тога који је тип возила примеренији за коришћење у пустињи.

Научене лекције

Слично као и у кампањи 1941-42. имиџ Афричког корпуса је имао своје светле и тамне фазе. Ромелово брилијантно командовање и супериорна немачка тактика учиниле су да се постигну почетни успеси – продору Киренајку и одбрана линије Солум-Халфаја. На другој страни, мањак искуства и обучености, као и неадекватно наоружање, посебно у поређењу са оним које је било на располагању њиховим непријатељима, изазвали су поразе код Тобрука и током операције Crusader. Стечена искуства нису била узалудна тако да је 1942. извршене многе измене. Обука је унапређена, користећи предност присуства искусног људства. Комбинацијом адекватне обуке и искуства у први план је дошла супериорност немачке тактике. Организација јединица је прилагођена тако да су многи недостаци премошћени. Немачке јединице су 1941. у многоме патиле од неизбалансиране организације – имали су три дивизије од којих ни једна није била прилагођена за ратовање у пустињи. Измене извршене септембра 1941. иако корисне, биле су само привремено решење, али су оне извршене априла 1942. биле врло иновативне. Дивизије Афричког корпуса су тада постале избалансиране и, захваљујући већој количини наоружања и увођењу новог и снажнијег наоружања, претворене су фактички у изузетно снажне и успешне јединице. Ипак, нису сви недостаци били елиминисани: мањак моторних возила, посебно оних прикладних, могле су се исправити само употребом велике количине средстава заплењених у борби. Нова организација дивизија, заснована на принципу „више оружја, мање људи“, уклопљена са вечитим мањком људи, имала је за последицу озбиљно напрезање расположивог људства. Ово је за резултат имало то да када су избили на линију Аламеин, немачки Афрички корпус је морао да призна да су отишли преко својих лимита.

Међутим, чињеница је остала да су блиставе победе маја-јуна 1942. против супериорног непријатеља, биле резултат одлучујуће еволуције која је, за пар месеци, довела Афрички корпус на завидан ниво способности и ефикасности. У ствари, да је Афрички корпус успео да заузме Тобрук 1941. могли би да претпоставимо да са својим мањком искуства, лошом организацијом и осталим недостацима не би имали снаге за наставак офанзиве у Египту, барем не успешно. То није било само питање оружја и опреме: неки од највећих успеха Афричког корпуса су постигнути када је јединица била сукобљена са јачим непријатељем и пре него што је опремљена новим наоружањем. Оба продора у Киренајку су изведена са оскудним ресурсима: одбране у операцији Brevety и Battleaxe биле су успешне захваљујући генијалној употреби топова 88 мм а победе из периода мај – јун 1942. су постигнуте пре него што су примљене велике количине модерних тенкова. Октобра 1942. Афрички корпус је био много јачи и спремнији него током 1941. али је на крају ипак поражен јер су њихове доктрине и тактике морале да се предају у корист оних које је примењивао непријатељ. На самом крају, нити је оружје ни искуство могло да обезбеди успех на бојишту, иако су несумњиво имале утицај на поразе.

Које су онда биле стварне тајне Афричког корпуса, оне које су им обезбедиле многе успехе? Ромел је свакако био једна од њих; без обзира да ли се његове стратегијске и тактичке вештине могу критиковати или не, остаје чињеница да је његова личност, његово командовање и његова способност да се супротстави промоенљивим ситуацијама показала одлучујућом у многим случајевима. Такође, не сме се заборавити да су његови потчињени, као и већима старијих и млађих официра Афричког корпуса, поседовали изузетне вештине и способности командовања. Несумњиво, за то што је Афрички корпус постао чврста и јака јединица треба захвалити комбинацији ова два фактора, упркос недостацима. Без сумње, из историје Афричког корпуса има се шта научити. Генијалност, вештине, командовање, способност суочавања са променама ситуације и правилно реаговање били су квалитети који су учинили Ромела, његове подређене команданте и већину припадника Афричког корпуса способним да се изборе са непријатељским окружењем и супериорним непријатељем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *