Битка за Велику Британију 1940-1941.

Политичка и војна ситуација

Освајањем Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и северне и западне Француске, немачка армија је добила нове – много погодније и ближе – поморске и ваздухопловне базе за напад на Велику Британију, за ометање њеног саобраћаја на Ламаншу и за угрожавање њених комуникација на Атлантику. Ступањем Италије у рат на страну Немачке знатно су угрожене британске базе и комуникације на Средоземљу и отежане везе са колонијама на Средњем и Далеком Истоку. Велика Британија сваког момента је могла очекивати напад Немачке, тим пре што је Немачка имала врло јаке снаге: око 157 дивизија (139 пешадијских, 1 коњичку, 7 моторизованих и 10 оклопних и око 3 500 авиона прве линије, од којих је око 75% било способно за операције.

Велика Британија није била спремна за одбрану. Њена копнена војска имала је само око 360 000 обучених војника (али без савременог наоружања и опреме) и око милион обвезника који су се тек обучавали. На дан 10. јула, од укупно 2 591 авиона на британским острвима, за операције су била способна само 1 423 авиона (656 ловаца, 467 бомбардера и око 300 авиона обалске авијације. Противавионска одбрана није била потпуно организована, а обалски фронт није био утврђен, нити довољно поседнут.

Немачком нападу могле су се у првом моменту супротставити једино надмоћна британска ратна флота и бројно слабије британско ваздухопловство (РАФ). Поред тога, тај напад је знатно отежавала и широка водена препрека (Канал Ламанш), која одваја британска острва од европског континента – немачког полазног положаја. Према томе, пре поморског десанта на британска острва требало је уништити или неутралисати британску ратну флоту и авијацију. Међутим, Немци нису предузели напад на Велику Британију одмах после избијања својих армија на Канал Ламанш (20 маја 1940), већ су наставили операције у циљу потпуног уништења француских оружаних снага. Изгледа да Немци уопште нису имали разрађен план за инвазију и да због тога нису ни припремили одговарајућа средства за њено извођење. Штавише, Немачка није била спремна да предузме инвазију ни после завршетка операција у Француској, с обзиром да је за то била потребна детаљна припрема сва три вида оружаних снага. Пре свега, ратна морнарица би морала да припреми и прикупи десантне бродове у лукама Холандије, Белгије и Француске, а авијација да уреди аеродроме. С друге стране, копнена војска имала би да концентрише десантне трупе и изврши неопходне вежбе укрцавања и искрцавања. За све ове припреме требало је најмање 1 – 2 месеца. Међутим, иако је постојала могућност да се у овом времену предузме бомбардовање Велике Британије, као што је то предлагао маршал Кеселринг, ипак то Хитлер није дозволио, већ је покушао да дипломатским путем реши спор с Великом Британијом. Но, и поред критичне ситуације у којој се налазила у то време, Велика Британија није хтела да прихвати немачке предлоге за мир, као ни Хитлеров последњи апел, који јој је упутио у говору у Рајхстагу, 19. јула 1940, већ је одлучила да продужи борбу до коначне победе. Због тога су обе стране предузеле обимне војне и политичке припреме, тражећи савезнике за продужење рата.

Немачке победе у Пољској, Норвешкој и Француској знатно су импресионирале неутралне државе Европе, тако да су све више попуштале немачким захтевима. Румунија је 4. јула пришла силама Осовине и образовала пронемачку владу. 5. јула Шведска је одобрила транзит ратног материјала за Немачку. Грчка и Турска, упркос својим везама с Великом Британијом, изјавиле су да не желе да учествују у овом сукобу. Шпанија је пришла силама Осовине и 14. јуна окупирала међународну зону Тангер, постављајући захтеве да јој се уступе Гибралтар, Мароко и западни Алжир. 30. августа Немачка је, путем Бечке арбитраже, приморала Румунију да Мађарској уступи већи део Трансилваније. Но, и поред тога, Румунија је 7. септембра била приморана да Бугарској уступи територију јужне Добруџе, сходно уговору у Крајови. 27. септембра 1940. у Берлину су Немачка, Италија и Јапан склопили Тројни пакт. Хитлер је покушао да у Западној и Јужној Европи створи заштитни појас, тежећи да придобије Шпанију, Француску и балканске државе за такозвани „нови поредак“. Немачка је, с обзиром на своје освајачке планове према СССР-у, желела да рат с Великом Британијом што пре заврши.

С друге стране, Велика Британија је тежила да избегне евентуални рат с Јапаном, да се приближи СССР-у и да на своју страну привуче снаге неокупиране Француске, француску флоту и колоније. Генерал де Гол се ставио на британску страну и већ 18. јуна 1940. упутио позив француском народу да се прикључи Великој Британији и да продужи борбу до победе.

Сједињене Америчке Државе су на почетку рата изјавиле да не желе да учествују у европском сукобу, и да би ушле у рат само онда ако би се напад проширио и на британске поседе на западној хемисфери. Иако су, у вези с тим, 5. септембра 1939. прокламовале акт о неутралности, оне су 4. новембра исте године дозволиле продају ратног материјала зараћеним државама, по начелу „плати па носи“ (cash and carry). Међутим, после капитулације Француске, САД су уочиле опасност од немачког ширења према западу, пошто би појачаном акцијом немачких подморница била доведена у питање и сигурност америчког континента. Због тога су 2. септембра 1940. потписале споразум с Великом Британијом, према коме јој ова уступа на 99 година ваздухопловне и поморске базе на Њуфаундленду, Бермудским, Бахамским и Западноиндијским Острвима и у Британској Гијани, с тим да у накнаду за то САД ставе Великој Британији на расположење 50 разарача. 16. септембра 1940. САД су донеле одлуку о увођењу обавезне војне службе и одобриле су војни буџет од 16 милијарди долара. Истовремено је председнику САД дато овлашћење да у случају потребе може искористити све приватне фабрике за производњу ратног материјала. Конгрес је 27. марта 1941. године изгласао Закон о зајму и најму (Lend – Lease), којим је одобрена испорука ратног материјала свим државама које су у рату с Немачком и Италијом. Овај закон увелико је искористила Велика Британија да би убрзала и побољшала снабдевање својих армија потребним количинама наоружања и остале ратне опреме.

Идеја за десант на британска острва датира од 15. новембра 1939, када је командант немачке ратне морнарице адмирал Редер, без знања Хитлера, формирао специјални штаб за израду пројекта плана за инвазију. Тек 20. маја 1940, када су немачке трупе избиле на обалу Ламанша, Редер је упознао Хитлера са својим пројектом и обавестио га да по њему нису предузете никакве припреме. Хитлер је сматрао да је сада најважнији задатак да се освоји Француска и тиме створи база за ваздушне и поморске нападе на поморске комуникације Велике Британије, надајући се да ће поморска блокада и ваздушни напади приморати усамљену Британију да тражи мир. У вези с тим, 14. јуна је генерал Кајтел (Keitel) издао директиву у којој је истакао да ће немачке армије завршити своју улогу, углавном, после слома Француске, а рат против Велике Британије продужиће само морнарица и авијација. Редер је 20. јуна поново изложио Хитлеру свој пројекат за инвазију британских острва и могућности за његово остварење, напомињући да је превласт у ваздуху неопходан предуслов за предузимање десанта. Али Хитлер овом питању није посветио већу пажњу, јер је, занет победом у Француској, веровао да ће се лако споразумети с Британцима.

Пошто Британци нису прихватили његове понуде за мир, Хитлер је био принуђен да продужи рат. Како се поморском блокадом нису могли постићи брзи и одлучујући резултати, који су били неопходни да би се у 1941. години имале слободне руке за напад на СССР, то је одлучено да се предузме инвазија британских острва, иако многи немачки виши команданти, па чак ни сам Хитлер, нису били одушевљени овом операцијом, због великих тешкоћа и ризика око њеног извођења. У вези с тим, Хитлер је крајем јуна прихватио предлог адмирала Редера и одобрио да Врховна команда 2. јула изда претходну директиву командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради предузимања студија за евентуално извођење десанта.

Немајући никакво друго средство да Британију брзо присили на мир Хитлер је издао директиву бр. 16 од 16. јула 1940.) за извођење десанта (операција „Морски лав“ – Seelowe). У овој директиви изнето је, између осталог, следеће: „Пошто Енглеска, упркос своме безизлазном војном положају, не показује вољу за споразум, то сам одлучио да се предузму припреме за извршење десанта. Ова операција има за циљ да се искључи британска матична територија као база за продужење рата против Немачке и, ако то буде потребно, да се окупирају британска острва. Десант треба да буде једна изненадна операција на широком фронту од Рамсгејта (Ramsgate) до острва Вајт (Wight). Све припреме имају бити извршене до половине августа 1940, с тим што ће се почетак напада одредити накнадно“. Ваздухопловство је требало да осигура превласт у ваздуху у зони Ламанша, да врши подршку армија, да спречава интервенцију британске ратне морнарице и покрете британских резерви и да планира ваздушно-десантне операције и ваздушне транспорте. Ратна морнарица је имала задатак да припреми средства и врши превоз армија, да обезбеди бокове десантне зоне (минама, површинским јединицама и подморницама) и да даје подршку десанту. У првом ешелону требало је пребацити 90 000 људи и 650 тенкова, а у другом 170 000 људи, 34 000 моторних возила и 57 000 коња.

Организација и припрема ове операције поверене су командантима копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Међутим, време за припрему тако велике комбиноване операције било је сувише кратко. Сем тога, у почетку се није могла постићи сагласност између планова команданата копнене војске с једне и команданата морнарице и ваздухопловства с друге стране. Наиме, копнена војска је тражила инвазију на 300 км широком фронту од Рамсгејта до Вејмута (Weymouth), да би се једновремено искрцале три армије, док је морнарица желела да се десант, због недостатка транспортних средстава, изврши на знатно ужем фронту од Фоукстона до Истбома (Eastboume), тј. на ширини од 80 км, где би чишћење мина било лакше и заштита и подршка биле успешније; с друге стране, копнена војска је тражила да се ваздушнодесантне трупе ангажују при самом извршењу десанта, док је ваздухопловство хтело да их, као покретну резерву, употреби тек после образовања десантне основице (мостобрана).

У предлогу од 19. јула адмирал Редер је упозорио Врховну команду: да морнарица нема довољно средстава за успешно извршење постављених задатака, с обзиром на присуство надмоћне британске флоте; да се прикупљање десантних бродова не може извршити ако се од самог почетка не осигура превласт у ваздуху; да се десант не може вршити у британским лукама које ће бити упорно брањене и заштићене минским пољима; да се због тога први ешелон мора искрцати на отвореној обали (што ће бити врло тешко с обзиром на неповољне климатске прилике и на стање мора); и да чишћење британског обалског појаса не може отпочети док британска флота не буде протерана из Ламанша.

Хитлер је 21. јула одржао састанак с командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради расправљања спорних питања у вези са инвазијом. Том приликом он је нарочито истакао да је инвазија најефикасније средство за што бржи завршетак рата и напоменуо да је то веома дрзак и смео подвиг, и да је превласт у ваздуху главни предуслов за успех операције. Затим је инсистирао да се операција мора завршити до 15. септембра 1940, јер би касније лоше време (а нарочито магла над Ламаншом) онемогућило успешну подршку авијације и артиљерије; да инвазију не треба одлагати за пролеће 1941, јер ће Британци тада имати 30 – 35 наоружаних дивизија; да операцију „Морски лав“ треба извести следећим редом: извојевати превласт у ваздуху, неутралисати британску флоту, извршити десант. Хитлер је тада наредио немачкој морнарици да појача напоре око мобилизације и преправке речних барки, моторних чамаца, реморкера и бродова за обалску пловидбу, како би се створила потребна десантна флота.

У циљу обмане британске одбране, 30. јула је немачка Врховна команда издала директиву за извођење диверзионих напада (операција „Herbstreise“) са три правца: из Норвешке на источну обалу Енглеске, из Холандије у област Лондона и из западне Француске у правцу Ирске. Међутим, касније се одустало од овог плана.

У току поморске конференције, 31. јула, Редер је обавестио Хитлера: да су припреме у пуном току, али се не могу завршити пре 15. септембра, да ће и тај рок бити постигнут само у случају ако авијација крајем августа постигне превласт у ваздуху, и да би било најбоље да се десант одложи до маја 1941.

Хитлер је остао упоран у својој намери и 1. августа 1940. издао је директиву бр. 17 за извођење појачаног ваздушног и поморског рата, у циљу стварања повољних услова за извршење инвазије британских острва, у којој је, између осталог, предвидео следеће: немачко ваздухопловство има у најкраћем времену свим расположивим снагама да уништи британску авијацију. Нападе првенствено усмерити против ловачке авијације, њених земаљских постројења и логистике, а затим против фабрика авиона и ПВО средстава. Пошто избори превласт у ваздуху, предузети нападе на британска пристаништа, нарочито она где се налазе складишта животних намирница – пре свега у Лондону. Нападе на луке јужне Енглеске ограничити на најмању меру, с обзиром на предвиђене десантне операције. Британске ратне и трговачке бродове треба нападати једино приликом бомбардовања лука или кад нема важнијих циљева. Напади из ваздуха треба да почну 5. августа 1940., али команда ваздухопловства може овај рок померити с обзиром на завршетак припрема и метеоролошке услове. Истовремено ће и немачка ратна морнарица предузети потребне мере за појачање поморског рата. Све припреме за десант требало би завршити до 15. септембра, а Хитлер би на основу резултата бомбардовања одлучио да ли ће се десант извршити у септембру 1940. или ће се одложити за идућу годину.

Поводом ове директиве, маршал Геринг је 6. августа одржао састанак с командантима ваздухопловних флота и том приликом одредио авијацији задатке: најпре уништење британске авијације и њених земаљских база, а затим дејство на поморске луке и саобраћај. Операцијским планом, под називом „Adlerangriff“ (Напад орлова), били су предвиђени концентрични напади све три немачке ваздухопловне флоте (2, 3. и 5.) на британску авијацију и на поморске и обалске циљеве, како би се осигурала превласт у ваздуху и припремила инвазија. Напад је требало отпочети 8. августа и до 5. септембра 1940. извршити га у две етапе: у првој – за 4 дана масовним и непрекидним нападима на аеродроме и земаљска постројења уништити ловачку одбрану јужно од линије Челмсфорд (Chelmsford) – Глостер (Gloucester), а у другој – у току 4 недеље – постепено преносити нападе према северу, све док британска ловачка авијација не буде уништена или протерана са своје последње базе у Енглеској. Поред тога, у међувремену је требало даноноћним нападима разорити британске фабрике авиона.

За извршење десанта, немачка Врховна команда је предвидела следеће груписање својих снага:

Група армија „А“ (16. и 9. армија), под командом маршала Рундштета, укупне јачине 25 дивизија (од којих 9 у првом ешелону), требало је да искрца своје снаге у јужној Француској, потуче британску армију и окупира Лондон. Први задатак ове групе армија био је: да заузме јужну обалу Енглеске између Фоукстона и Вортинга (Worthing) и образује почетни мостобран дубине 20 – 30 км, а затим – пошто добије појачања – да предузме одлучну офанзиву ради заузећа линије: ушће Темзе – висови јужно од Лондона – Портсмут (први оперативни циљ) и да потом покретним снагама надире западно од Лондона, одсецајући град са југа и запада, ради избијања на линију: Колчестер (Colchester) – ушће р. Северн (други оперативни циљ). Даље је било предвиђено да покретне снаге окупирају област средње Енглеске (Midland) и Лондона. 16. армија, под командом генерала Буша, имала је да крене из пристаништа између Ротердама и Калеа и да се искрца на британској обали између Фоукстона и Истборна, а 9. армија, под командом генерала Страуса, из Булоња и Авра и да се искрца с обе стране Брајтона (Brightona). Дивизије 1. ешелона прикупљене су у времену од 28. јула до 3. августа 1940. Сем тога било је предвиђено да у десанту учествују 4 батаљона амфибијских тенкова (око 250) који су груписани тек почетком септембра.

Група армија „Б“ (у чији састав улази само 6. армија са 14 дивизија), под командом маршала Бока, имала је да се групише у Нормандији са задатком да појача Групу армија „А“, или, ако то ситуација дозволи, да из области Шербура (Cherbourg) изврши десант у рејону Вејмута (Weymouth) ради проширења фронта и извођења обухватног маневра општим правцем Бристол – Глостер.

Немачка морнарица, знатно ослабљена после претрпљених губитака у Норвешкој и због потребе да изврши нужне поправке на неким бродовима, имала је на располагању само 2 крстарице, 7 – 10 разарача, 40 – 50 подморница, исто толико торпедних чамаца, 16 торпиљарки и 8 ескортних бродова. Њен је задатак био да прикупи десантна средства, штити десант, а расположиве бродове упути за диверзије у Северном Мору. Она је до 15. септембра у пристаништима западне Немачке, Холандије, Белгије и Француске прикупила предвиђени број десантних бродова (155 транспортних бродова, 1 722 пенише, 471 реморкер и 1 160 моторних чамаца).

Немачка авијација, састављена од 2, 3. и 5. ваздухопловне флоте, са 2 669 авиона способних за операције (1 015 бомбардера, 933 једномоторних ловаца, 375 двомоторних ловаца и 346 обрушавајућих бомбардера), била је груписана половином јула на 400 аеродрома Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и Француске. Ако се овоме броју дода и око 140 авиона за даљно извиђање, онда је бројни однос био 2:1 (2809 : 1323) у корист немачког ваздухопловства.

Друга ваздухопловна флота, под командом маршала Кеселринга (штаб у Бриселу), имала је аеродроме на простору Кале – Булоњ; иза њих, на појасу ширине око 40 км, били су аеродроми са обрушавајућим бомбардерма, а даље, у дубини Белгије и североисточне Француске, налазили су се аеродроми бомбардерске авијације.

Трећа ваздухопловна флота, под командом маршала Сперлеа (штаб у Паризу), имала је аеродроме за ловачку авијацију најпре у рејону Сербура, али је у августу пребазирана на аеродроме бомбардера за обрушавање код Авра, када су ови бомбардери повучени на аеродроме 20—30 км дубље у унутрашњост. Аеродроми даљних бомбардера били су још даље у унутрашњости — северно и североисточно од Париза.

Пета ваздухопловна флота, под командом генерала Стумпфа (штаб у Ослу), имала је своје базе у Норвешкој и Данској.

Немачка авијација (која је у свом саставу имала: лаке бомбардере Хе-111, До-17, До-215 и Ју-88, обрушавајуће бомбардере Ју-87, једномоторне ловце Ме-109 и двомоторне ловце Ме-110) била је првенствено намењена за подршку копненим снагама, што је одговарало доктрини муњевитог рата. Немачке ваздухопловне флоте у ствари су представљале тактичку авијацију, пошто нису имале бомбардере велике брзине, носивости и радијуса дејства, а лаки бомбардери имали су малу носивост (1 000 – 1 500 кг) и слабо наоружање. Поред тога, Немци нису имали ни ловачких авиона с већим радијусом дејства, који би могли пратити бомбардере, јер су ловачки авиони Ме-109 имали исувише мали радијус дејства (само до линије Бристол – Хал), а двомоторни ловци Ме-110 због недовољне покретљивости у борби, такође нису били погодни за те задатке. Услед тога су немачки авиони могли да бомбардују углавном само део Енглеске јужно од линије Сванси (Swansea) – Хамбер (Humber), где је пратња ловаца Ме-109 могла бити осигурана. Најзад, немачка авијација није била тактички и технички спремна за извођење ноћних бомбардовања.

Ескадрила авиона Heinkel He-111 прелеће Канал

За службу ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) Немци су имали око 15 – 20 радара типа „Фреја“ (Freya), домета око 120 – 140 км, који су 1940. године били у стању да одреде само даљину и приближну јачину, али не и висину ваздушних формација, нити да идентификују осмотрене авионе.

Захваљујући обухватном положају аеродрома, услови за рад немачке авијације били су врло повољни, јер је она могла да врши концентричне нападе, нарочито на циљеве у јужној Енглеској. Она је са аеродрома у Норвешкој и Бретањи могла да заобилази британску ПВО, која је била организована само у јужној и југоисточној Енглеској. Ширина нападног фронта олакшавала је примену разних тактичких поступака и диверзионих акција, у близина циљева (100 – 200 км) омогућавала је не само да се повећа број излазака и тежина бачених бомби, него и то да у нападу узму учешћа и обрушавајући бомбардери Штуке и ловци Ме-109, који су према своме радијусу дејства и осталим особинама спадали искључиво у тактичку авијацију.

Британске припреме, планови и снаге

Пошто је одбила Хитлерове предлоге за мир, Велика Британија је приступила мобилизацији свих снага и средстава за одбрану земље. 26. априла, на састанку начелника штабова, одређени су општи задаци и улоге сва три вида оружаних снага (копнене војске, морнарице и авијације) у одбрани британских острва.

Британска авијација добила је следеће задатке: да штити британска острва и територијалне воде; да врши нападе на немачке поморске јединице, инвазиона пристаништа, десантне конвоје, поморске базе, бродоградилишта и поморске комуникације; и да подржава трупе и ратну флоту у одбрани обале. Ратна морнарица имала је задатак: да спречава дејства немачке флоте у зони Канала и на Северном Мору; да осигурава британске поморске комуникације (битка за Атлантик); да поставља мине испред инвазионих пристаништа на обалама Француске, Белгије, Холандије и Немачке и да садејствује у одбрани од инвазије нападом на немачке укрцне луке, десантне конвоје и поморске комуникације. Копнене снаге добиле су задатак: да спрече десант и врше противударе на искрцане немачке трупе и ваздушне десанте. Целокупном одбраном требало је да руководи генерал Алан Брук (Alan Brooke), један од најбољих виших команданата, учесник у борбама у Француској.

Организација одбране британских острва

Британска копнена војска налазила се у току реорганизације, без довољно тенкова, артиљерије, пешадијског наоружања, муниције и возила. Остаци британских експедиционих снага које су евакуисане из Денкерка (око 360 000 људи) послужили су као језгро за организацију нових копнених снага. Пошто су од 8. априла до 22. јуна 1940. на одслужење рока позвани обвезници од 22 – 28 године, то се бројно стање британских оружаних снага повећало за 1 250 000 људи. Према плану, који је влада одобрила 10. јуна, британска армија требало је да има 26 дивизија (24 пешадијске и 2 оклопне) не рачунајући снаге Доминиона. Захваљујући убрзаној обуци и сопственој производњи наоружања као и пријему 900 топова 75 мм, 80 000 митраљеза, 500 000 пушака, 1 милион артиљеријских и 130 милиона пушчаних зрна из САД, Британија је почетком јула 1940. имала 14 дивизија (13 пешадијских и 1 оклопна), а већ половином августа 26 недовољно наоружаних дивизија: 8 и по на источној обали до залива Вош (Wash), 7 од залива Вош до Довера, 5 на јужној и 2 и по на западној обали Енглеске и 3 као резерву у Лондону. На дан 11. септембра било је 29 дивизија (27 пешадијских и 2 оклопне), организованих у 10 корпуса, спремних за одбрану од немачке инвазије. Од ових снага било је у јужној и југоисточној Енглеској 16 дивизија са 800 тенкова, али без довољно пт оруђа. Међутим, с обзиром на велику ширину обалског фронта и на јачину, обуку, наоружање и недовољну покретљивост дивизија, командант копнених снага генерал Ајронсајд (Ironside) сматрао је да би проблем одбране британских острва могао бити решен са 4 оклопне дивизије. Исто тако, нови командант одбране генерал Алан Брук био је мишљења да су за успешну одбрану острва много корисније покретљиве (моторизоване) снаге него статична одбрана са линијским утврђењем и недовољно покретним и општим резервама.

Британска ратна морнарица, поред ангажовања у бици за Атлантик, била је спремна да учествује у одбрани британских острва. Око 1 000 лаких поморских јединица добило је задатак: да врши службу извиђања и обезбеђења, да напада немачке поморске јединице, инвазиона пристаништа, десантне конвоје и поморски саобраћај у зони Ламанша и да поставља минска поља испред пристаништа на обалама Француске, Белгије, Холандије и Немачке. За напад на немачку десантну флоту за време прелаза Ламанша предвиђене су 4 флотиле (укупно 36) разарача, уз подршку извесног броја крстарица, док је Домовинска флота (Home fleet), била у поморским базама Шкотске и северне Ирске и у Скапа Флоу (Scapa Flow) као стратегијска резерва за извођење противудара на десантну флоту и за спречавање офанзивних акција осталих снага немачке флоте на Северном Мору.

Британска авијација предузела је хитне мере за организацију, попуну и обуку својих јединица. Да би се убрзала производња авиона, образовано је посебно министарство и донета је одлука да се убудуће производи само 5 врста авиона (бомбардери Wellington, Whitley и Blenheim, ловци Hurricane и Spitfire), У периоду јун – август британска производња ловачких авиона знатно је премашивала немачку производњу (472 : 140 – 180 месечно). Истовремено је убрзана обука летачког особља и израда што већег броја аеродрома.

Авиони типа Boulton Paul Defiant из састава 264. сквадрона РАФ-а, на небу изнад Британије, август 1940.

Велика Британија је 10. јула имала 54 оперативна ловачка сквадрона са 656 авиона и 35 бомбардерских (20 тешких и 15 лаких) сквадрона са 467 авиона, не рачунајући 19 сквадрона Обалске команде (око 300 авиона), која је, поред учешћа у бици за Атлантик, стално извиђала обале Немачке, Холандије, Белгије и Француске и вршила ноћне нападе на концентрацију немачких десантних бродова у инвазионим пристаништима. Поред тога било је у припреми још неколико бомбардерских и ловачких сквадрона.

Британски ловачки авиони Spitfire и Hurricane претстављали су врло јаког противника за немачку авијацију, док тешки бомбардери Hampden, Wellington и Whitley, због слабог одбрамбеног наоружања (4 – 6 митраљеза) и мале брзине (300 – 350 км), нису били погодни за дневно бомбардовање, а пошто нису имали ловачку пратњу, били су принуђени да највећи део операција изводе ноћу.

Целокупном ваздушном одбраном британских острва руководила је Ловачка команда са седиштем у Стенмору. Ова одбрана била је у почетку организована само у јужној и југоисточној Енглеској, али су убрзо предузете мере (паралелно са набавком ловачких авиона и других средстава) да се ова одбрана прошири на западну Енглеску и северну Шкотску. Територија британских острва (изузев северозападне Енглеске и северне Шкотске) подељена је на 4 ваздушне зоне, с тим што је за одбрану сваке зоне била предвиђена по једна група ловачке авијације (бр. 10, 11, 12. и 13.): 11. група, јачине 23 сквадрона, бранила је југоисточну,10. група са 4 сквадрона – југозападну, 12. група са 13. сквадрона – централну и 13. група са 12 сквадрона – северну зону Енглеске. Ваздушне зоне биле су подељене на секторе, који су обухватали групу аеродрома. Тежиште одбране било је на 11. ловачкој групи, која је штитила Лондон и области Есекс, Кент, Сасекс и Хемпшир. Поред тога, за одбрану северозападне Енглеске и северне Шкотске (које нису улазиле у састав ваздушних зона) биле су још у формирању две (бр. 9. и 14.) ловачке групе.

Детаљ из бункера-оперативног центра команде 11. групе ловачке авијације

Британска ловачка авијација имала је у саставу Ловачке команде 4. јуна 446, 10. јула 656, а 11. августа 704 употребљива авиона. Од укупно 52 оперативна ловачка сквадрона за ноћне борбе било је оспособљено свега 8 сквадрона. За попуну јединица ловачке авијације недостајало је око 200 пилота. Већи део аеродрома ловачке авијације имао је потребне уређаје за живот и рад, радионице и склоништа за авионе.

На почетку рата ПВО се састојала од Противавионске команде са седиштем у Стенмору, 7 противавионских дивизија (1. до 7.) и ПВО Оркнијских и Шетландских Острва. Крајем 1940. формирано је још пет пав дивизија (8. до 12.), а од укупно дванаест дивизија формирана су три пав корпуса: Јужни пав корпус, од пет пав дивизија, у зони 10. и 11. ловачке групе, Централни пав корпус, од четири пав дивизије, у зони 12. ловачке групе и Северни пав корпус, од три пав дивизије, у зони 13. ловачке групе.

Противавионска команда имала је: у јулу 1940. године 1 200 тешких и 587 лаких пав топова и 3 932 пав рефлектора; у децембру исте године – 1 450 тешких и 650 лаких пав оруђа; а у мају 1941 године – 1 687 тешких и 790 лаких пав оруђа, 40 ракетних батерија и 4 500 пав рефлектора. Пав топови и рефлектори били су на почетку рата већином старијег модела и непогодни за успешно дејство против брзих авиона и циљева на већим висинама.

Ловачка авијација имала је задатак да дању и ноћу (уз садејство рефлектора) спречава продор немачких авиона ка унутрашњости Енглеске и ка Лондону. Важнији градови добили су ПАА и рефлекторе за борбу против оних авиона који би ипак продрли кроз ову запречну зону ловачке авијације, док су за заштиту важних изолованих тачака, као што су аеродроми и фабрике, предвиђена лака пав оруђа (топови 20 – 40 мм, пав митраљези), као и ниске балонске и жичане запреке. Док је противавионска одбрана важних аеродрома била знатно појачана митраљезима и топовима у току три месеца главне битке (када је број пав митраљеза повећан за 40%, а број пав топова 20 мм за 100%, као и додељивањем посебних пав јединица), дотле је одбрана аеродрома од ваздушнодесантних напада била прилично слаба, пошто су најспособније трупе биле ангажоване за одбрану обале.

Балонске запреке су биле предвиђене за спречавање напада са малих висина (из бришућег лета) и обрушавања на важније објекте (фабрике, аеродроме итд.). Државна територија је била подељена на 4 балонске зоне (30, 31, 32. и 33.) које су стајале под Командом балонских запрека, а ова је била непосредно потчињена Команди ловачке авијације. Свака балонска запречна зона имала је неколико балонских група. Лондонска запречна зона имала је 500 балона. ПВО Велике Британије имала је 1. новембра 1940. године 1 741, а у пролеће 1941. године 2 115 запречних балона.

Непосредно пре почетка рата, на јужној обали Енглеске било је постављено 20 радарских станица (просечног домета око 150 км и на растојањима од око 46 км), које су при повољном времену могле да открију немачке авионе на даљини до 200 км и на висини од 350 до 3 500 метара. Касније су уведене специјалне међурадарске станице (домета 50 км) за откривање авиона који лете на малим висинама (испод 350 м), затим специјални електронски уређаји за идентификацију пријатељских и непријатељских авиона, уређаји за аутоматско јављање положаја ловачких авиона и високофреквентни радиотелефони за директни разговор између пилота у ваздуху и контролора на земљи. Радарска мрежа је најпре изграђена само на јужној и источној обали, од маја 1940. проширена је према северу и западу, тако да је уочи битке за Велику Британију било 60 – 80 радарских станица. Ове станице су чиниле скелет службе ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) и своје извештаје су достављале непосредно Команди ловачке авијације, која је, захваљујући примени радарских станица и доброј вези (радио и телефон), била у могућности да благовремено даје знак за узбуну и упућује ловачке јединице на пресретање немачких ваздушних формација.

Осматрачке станице (са добровољним осматрачима) у почетку су биле организоване само на фронту јужне и источне Енглеске, а касније и на северном и западном фронту британских острва. Оне су у прво време биле једино средство за откривање и праћење немачких ваздушних формација изнад унутрашњости британских острва, где још није било радарских станица. Више стотина ових станица (са укупно око 30 000 осматрача) телефоном је достављало своје извештаје командантима ловачких група и пав сектора (зона).

Осматрач на крову зграде у Лондону

Цивилна пав заштита (у којој је јуна 1940. било ангажовано 341 000 жена и 1 401 000 мушкараца, а у јуну 1941. године 347 000 жена и 1 487 000 мушкараца) имала је више задатака (израда склоништа, указивање помоћи, ватрогасна служба, рашчишћавање рушевина итд.) и знатно је допринела одбрани насељених места.

Питање одбране британских острва било је врло деликатно с обзиром на дужину обале (3 200 км, од којих је најмање 1 280 км било погодно за поморски десант) и на врло слабе снаге (26 недовољно наоружаних и обучених дивизија). Да би се појачала одбрана обала и унутрашњости британских острва предузето је: утврђивање обала јужне и југоисточне Енглеске (израда обалских утврђења и торпедних станица и постављање минских поља и обалских бетонских и жичаних препрека); запречавање свих комуникација у јужној Енглеској; покретне резерве постављене су ближе обали са задатком да брзим противнападом одбаце искрцане трупе у море пре него што буду консолидовале своју десантну основицу (мостобран); за осигурање Лондона и индустријских области средње Енглеске израђена је једна запречна пт линија на којој се нападач имао задржати док не стигну главне резерве за извршење противудара; запречавање аеродрома и свих равних површина, да би се спречило слетање немачких авиона, односно извођење ваздушних десаната; образовање локалне добровољачке одбране (касније назване Домаћа гарда) са задатком да се првенствено бори против ваздушних десаната, да садејствује војним јединицама при одбрани британских острва и да штити важне тачке до доласка регуларних трупа итд.

Истовремено је у Великој Британији предузета мобилизација индустрије и радне снаге (нарочито жена за ратну индустрију и помоћне војне службе); затим је извршена контрола сировина и стратегијског материјала, као и рационирање хране, одеће и других животних потреба.

У времену од 9. маја до 9. јула 1940. немачко ваздухопловство вршило је повремено извиђање, нарочито над јужном, југоисточном и југозападном обалом Енглеске, с циљем да се испита јачина британске одбране и да се пронађу њена слаба места, затим слабије ноћне нападе (30 – 100 авиона) на аеродроме, пристаништа, обалске и индустријске градове у јужној Енглеској и полагање мина у обалским водама.

У вези с одлуком за инвазију, немачка авијација је отпочела почетком јула 1940. да напада британска острва. Према циљевима, времену и начину вршења, ови напади се могу поделити у три изразито одвојена периода: период припремних напада, период главних напада и период изнуравајућих ноћних напада.

У периоду припремних напада (од 10. јула до 7. августа) немачка авијација је, сходно директивама Врховне команде од 2. и 16. јула, поред извиђања јужне и југоисточне британске обале (којим је успела да прикупи драгоцене податке о циљевима, нарочито о распореду аеродрома), нападала британске конвоје и ратне поморске јединице на Каналу Ламаншу и обалским водама, затим пристаништа, обалске циљеве (обалске батерије, утврђења, радарске станице итд.), аеродроме и ваздухопловну и ратну индустрију у југоисточној Енглеској (само у току јула је извршен 271 такав напад). У исто време немачка ловачка авијација је предузимала слободан лов над територијом југоисточне Енглеске, с циљем да британску ловачку авијацију изнурава или да ие принуди на борбу и уништи и тиме извојује превласт у ваздуху. Иако су немачки ловци узлетали више пута дневно, мењајући јачину и правац напада, ипак је британска ловачка авијација, сходно добивеним инструкцијама, избегавала борбу и узлетала само у циљу пресретања немачких бомбардера или извиђача. У овом периоду Немци су вршили и слабије ноћне нападе на разне циљеве на Каналу, у обалској зони и у унутрашњости британских острва и полагали мине испред британских лука. Уколико се приближавао дан почетка главних напада, они су утолико појачавали своја дејства на Каналу и у обалској зони јужне Енглеске, вршећи слабије (дневне и ноћне) нападе и на циљеве у североисточној Шкотској и у источној, јужној и западној Енглеској.

У току ваздушних борби немачка ловачка авијација је била не само бројно јача него и тактички искуснија од британске. Наиме, док су немачки ловци примењивали растресите нападне формације, дотле су британски летели у смакнутим формацијама, које су биле уочљиве и мање погодне за борбу у ваздуху. Међутим, и британска ловачка авијација је при крају овог периода постала ефикаснија захваљујући побољшаној примени радара, погоднијим формацијама и повлачењу авиона са истакнутих аеродрома дубље у унутрашњост, чиме су немачки ловци били принуђени да један део снага одређују за заштиту бомбардера.

Како је британска ПВО била тек у току организације и без довољно пав оруђа, то је борбу с немачким ваздухопловством примила на себе углавном британска ловачка авијација, која је сем тога вршила успешна аерофотографска извиђања француске, белгијске и холандске обале.

С обзиром на релативно мале губитке у току дневних напада (од 10. јула до 10. августа Немци су изгубили 227 авиона, а Британци 96 ловаца) Немци су одлучили да у следећој етапи предузму масовне дневне нападе из ваздуха.

Главни напади требало је да отпочну 8. августа 1940, у духу директиве Врховне команде бр. 17 од 1. августа и операцијског плана („Adlerangriff“) немачког ваздухопловства од 6. августа, концентричним дејствима око 2 700 авиона (1 400 бомбардера и 1 300 ловаца) из 2, 3. и 5. немачке ваздушне флоте. Према циљевима, ови се напади могу поделити у четири етапе:

У првој етапи (од 8. до 18. августа) требало је изборити превласт у ваздуху изнад Ламанша и створити услове за предузимање инвазије на британска острва. У вези с тим, немачка авијација је нападала конвоје на Ламаншу, пристаништа, обалске циљеве, аеродроме, радарске станице и авионску индустрију у јужној и југоисточној Енглеској, с циљем да се британска авијација изазове на борбу и уништи у ваздуху. Бомбардери за обрушавање нападали су конвоје и обалске циљеве, а остали бомбардери – аеродроме и индустријске циљеве у унутрашњости, док су веће ловачке формације повремено вршиле самосталне задатке (слободан лов и нападе са малих висина на британске аеродроме) у југоисточној Енглеској.

Услед лошег времена, у току 8. и 11. августа немачка авијација је извршила слабије нападе на конвоје и обалске циљеве у јужној и југоисточној Енглеској, којом приликом су Немци изгубили 63, а Британци 52 авиона. Ноћу 11/12. августа нападнути су циљеви у градовима југозападне Енглеске. Тек када се време побољшало 12. августа, Немци су ангажовали 400 – 500 бомбардера, уз пратњу ловаца, који су, поред пристаништа, бродова и конвоја у Ламаншу, снажно напали аеродроме и радарске станице у јужној и југоисточној Eнглеској. Том приликом је онеспособљено 5 радарских станица и 1 аеродром, док су 2 аеродрома и неколико бродова оштећени, а конвојима нанете знатне штете. Немци су изгубили 36, а Британци 22 авиона.

13. августа Немци су стварно отпочели ваздушну офанзиву. Око 1 000 ловаца и 500 бомбардера напало је аеродроме у јужној и југоисточној Eнглеској. Циљ је био: уништити британску ловачку авијацију и изборити превласт у ваздуху. Британци су пружили још јачи отпор и оборили 47 немачких авиона, а изгубили 13 својих авиона. Овог дана, приликом дискусије о припремама и тешкоћама за извођење десанта, Хитлер је поново истакао: да десант треба да почне 15. септембра 1940, ако немачка авијација до тог времена постигне превласт у ваздуху и ако морнарица припреми десантна средства; да ваздухопловство треба да потпомогне десант спуштањем слабијих ваздушнодесантних снага северно од Довера и јачих у области Брајтона (Brighton).

На дан 15. августа (од 11301830 часова) око 1 800 немачких авиона (520 бомбардера и 1 270 ловаца) извршило је највећи напад, и то: 3. флота је нападала циљеве у јужном делу, 2. флота у југоисточном, а 5. флота у североисточном делу Eнглеске. У току пет великих ваздушних бојева, на фронту од 800 км, 30 британских ловачких сквадрона (22 на југу и 8 на северу) оборило је 76 немачких авиона и изгубило 34 авиона. Немачке бомбардерске формације претрпеле су највеће губитке (до 30%) северно од залива Вош, зато што нису имале ловачку пратњу. У овој највећој ваздушној бици учествовале су све четири британске ловачке групе (укупно 899 излазака). У току 16. – 18. августа немачка авијација продужила је дневне нападе на британске аеродроме – нарочито у југоисточној Eнглеској, пристаништа на јужној обали, авионске фабрике и саобраћајне циљеве у јужној Eнглеској, али без већих резултата, услед врло јаког отпора британске ловачке авијације. Пошто сви ови напади нису дали жељене резултате, маршал Геринг је 19. августа наредио да се убудуће искључиво напада британска ловачка авијација и индустрија ловачких авиона, и да сваку бомбардерску ескадрилу прате три ловачке ескадриле. У међувремену је немачка авијација извршила неколико ноћних напада на фабрике ловачке авијације, али без већег успеха.

У овом периоду Немци су тежили да дневним нападима ловаца на обалске циљеве и конвоје привуку британску ловачку авијацију, да би бомбардерским формацијама, после 30 – 40 минута, извршили главни напад на аеродроме, фабрике авиона и складишта горива на копну. Међутим, британска ловачка авијација није прихватила борбу с немачким ловцима, већ је чувала јаче снаге за пресретање немачких бомбардера и успела је да, и поред врло неповољног бројног односа, нанесе велике губитке немачкој авијацији (Немци су изгубили 367, а Британци 213 авиона). Немци су у овој етапи онеспособили само аеродром Манстон, оштетили 8 других аеродрома и нанели извесну штету пристаништима, саобраћају и ратној индустрији, али нису успели да униште ни британску ловачку авијацију, ни авионску индустрију, ни радарске станице. Међутим, ови напади на обалске аеродроме принудили су Bританце да пребаце 7 ловачких сквадрона на аеродроме северно од залива Вош и да евакуишу 3 обалска аеродрома. У овом периоду британска ловачка авијација изгубила је више авиона него што је добијала из производње. Сем тога, за попуну великих губитака у пилотима, Британци су били приморани да за ловачку авијацију узимају пилоте из других врста авијације.

У току ове прве етапе немачки бомбардери, нарочито Ју-87, услед слабог наоружања, претрпели су велике губитке. Због тога су Немци били приморани да за њихову пратњу све више ангажују једино погодне ловце Ме-109, тако да је ово имало за последицу велико растурање ловачких снага.

У другој етапи (од 19. августа до 5. септембра) Немци су изменили дотадашњу тактику: променили су однос ловачких авиона и бомбардера у корист ловаца (3:1) и пренели тежиште напада на аеродроме и фабрике британских ловачких авиона. Непосредну заштиту сачињавале су ловачке снаге јаче од бомбардера, које су летеле на приближно истој висини и са страна бомбардерске формације, док су даљну заштитну групу образовале ловачке снаге јачине групе или пука, које су летеле на већој висини и далеко испред бомбардерске формације, с циљем да слободним ловом ангажују британску ловачку авијацију и ослободе пролаз својим бомбардерима. Истовремено је мањи део ловачких снага образовао још једну заштитну групу с циљем да штити бомбардере од напада из позадине и са бокова.

Услед неповољних временских прилика, Немци су почели да бомбардују аеродроме тек 24. августа. У овој етапи они су извршили велики број дневних напада претежно на британске аеродроме, нарочито на 7 аеродрома 11. ловачке групе. У нападима је дневно учествовало скоро по 1 000 авиона (од којих 250 до 400 бомбардера), а 30. и 31. августа – и по више од 1 600 авиона (од којих су изгубили 37, односно 39 авиона). Ноћу 24/25. августа бачено је неколико бомби на Лондон. До краја августа Немци су извршили укупно 691 напад на британске аеродроме. Почетком септембра (1. – 5.) Немци су извели неколико напада на аеродроме око Лондона (где су изгубили 34 авиона) и, сем тога, неколико пута безуспешно бомбардовали слабијим снагама ратну индустрију у средњој и источној Eнглеској, у индустријском појасу око Лондона и у Бристолском Заливу.

Немци су планирали и очекивали да у овој фази нанесу одлучујући удар британској ловачкој авијацији и њеним постројењима на земљи. Међутим, иако су до краја августа извршили 691 напад, Немци су на земљи уништили мали број британских авиона (мање од 10%), јер су Британци, захваљујући примени радара благовремено давали знак узбуне, тако да је већи део њихове ловачке авијације имао времена да узлети за акцију или прелети на помоћне аеродроме. С друге стране, британска ловачка авијација пружила је веома снажан отпор захваљујући максималном напору, погодној тактици, вештим маневрима снага и коришћењу аеродрома дубље у унутрашњости, тако да је у овој етапи извршила 11 640 летова. Међутим, Немци су ипак успели да знатно оштете већи број аеродрома у јужној Eнглеској, што је отежало даље командовање и употребу британске ловачке авијације.

С обзиром на недостатак транспортних бродова и на тешкоће око поморског осигурања, Хитлер је 27. августа дефинитивно одлучио да се десант у Великој Британији изврши на ужем фронту: Фоукстон – Брајтон. Како немачка ратна морнарица, услед напада британске авијације на инвазиона пристаништа, није могла да припреми десантну флоту, а немачка авијација није успела да избори превласт у ваздуху, то је Хитлер 3. септембра донео одлуку о извођењу напада из ваздуха на Лондон и друге британске градове, а сутрадан (4. септембра) наговестио британском народу скору инвазију и запретио му да ће претходно сви британски градови бити сравњени са земљом.

Како и поред огромних напора нису успели да униште британску авијацију у ваздуху, на земљи и у фабрикама и изборе превласт у ваздуху, и пошто су у овој етапи изгубили 378 авиона (према 227 британских), Немци су били принуђени да смањују јачину нападних формација, да нападају једновремено више циљева, да појачавају заштиту бомбардера и да промене метод приближавања и напада.

Ова етапа претставља критичан период за Велику Британију, не само због велике материјалне штете које су Немци нанели аеродромима ловачке авијације, већ нарочито због тога што су британски губици у авионима и пилотима били већи од могућности попуне, тим пре што није било ни резервних јединица које би замениле истрошене сквадроне чије је бројно стање пилота пало на половину. Од почетка битке до 3. септембра Британци су изгубили око 480 пилота (од укупног броја 1 438). И баш у време када је криза достигла врхунац, Немци су 5. септембра обуставили нападе на аеродроме ловачке авијације и од 7. септембра почели да бомбардују Лондон. То је, према Черчиловом мишљењу, омогућило да британска ловачка авијација предахне и да изврши попуну својих јединица и реорганизацију аеродрома.

Поглед на Темзу и Tower Bridge током првог масовног бомбардовања Лондона 7. септембра 1940.

У трећој етапи (од 6. септембра до 5. октобра 1940.) Немци су вршили непрекидне даноноћне нападе на Лондон, као и повремене нападе на друге индустријске центре и пристаништа, с циљем да смање британски ратни потенцијал, сломе морал британског народа и Велику Британију принуде да тражи мир. Међутим, њихових 400 – 500 лаких бомбардера, уз пратњу 400 – 500 једномоторних и 200 двомоторних ловаца није представљало довољну снагу за извршење тако крупног задатка. Aвиони Ју-87, услед малог радијуса дејства, нису се могли употребити за продоре до Лондона, док ловци Ме-109, такође због недовољног радијуса дејства, нису могли дуго пратити бомбардере над територијом Лондона. Поред тога, за успешно дејство бомбардера недостајала су помоћна средства за навигацију, за проналажење циљева и за слепо бомбардовање ноћу и при лошем времену. Британска ловачка авијација је приликом одбране Лондона употребила 58 ловачких сквадрона (52 за дневну и 6 за ноћну борбу) са 706 авиона, чија је посада била млада и неискусна. ПВО Лондона имала је само 92 тешка пав оруђа.

Ноћу 5/6. и 6/7. септембра око 70 немачких бомбардера отпочело је бомбардовање инсталација у доковима Лондона и складишта горива на ушћу Темзе. Том приликом ПВО није дејствовала, да не би ометала дејство ноћних ловаца, али је ова забрана убрзо укинута због слабог дејства ноћних ловаца.

Битка за Лондон у ствари је отпочела 7. септембра по подне, када су 372 немачка бомбардера и 642 ловца извршили два узастопна напада на источне и западне делове Лондона и на ушће Темзе. Да би смањили губитке, поједини пукови су вршили нападе у таласима од 20 – 35 бомбардера, са краћим интервалима и на висини 5 – 6 000 м, док је временски интервал између напада пукова износио 20 – 30 минута. У току ова два дневна напада, на Лондон је бачено око 700 тона претежно експлозивних бомби, међу којима је први пут употребљена и бомба од 1 800 кг, која је проузроковала знатна рушења и велике пожаре у области докова и кеја. Док је први од ова два напада наишао на снажан отпор 28 сквадрона британске ловачке авијације (која је оборила 40 немачких авиона, а изгубила 28 ловаца), дотле се у току другог напада велики део немачких бомбардера пробио до Лондона (зато што се већина британских ловачких авиона била спустила ради узимања горива), тако да су их британски ловци напали тек при повратку. Пошто је овај напад на Лондон створио утисак да предстоји инвазија, Британци су истог дана издали наређење за приправност у јужним и источним обалским командама.

Огромни пожари, које је изазвао овај дневни напад на Лондон, послужили су немачким авионима као светионици за напад на Лондон следеће ноћи (7/8. септембра), када је од 20 до 4 часа око 250 бомбардера бацило 300 тона експлозива и 13 000 комада запаљивих бомби. Том приликом ПВО је оборила само један немачки авион, јер није била снабдевена радарима, а пав прислушне справе нису могле да открију немачке авионе на великој висини. Ни пав рефлектори нису били у стању да ухвате и држе у снопу брзе немачке авионе који су летели на висини од преко 4 000 метара, тако да је мали број пав оруђа отворио ватру. Сем тога и служба везе је била слаба.

После овог првог успешног напада Немци су донели одлуку да продуже непрекидно даноноћно бомбардовање Лондона, с тим да ноћне нападе врши претежни део тешких бомбардера, а дневне – мањи број бомбардера у пратњи јачих ловачких формација.

Поред ноћних напада на Лондон, које је непрекидно вршило по 150 – 300 авиона (бацајући просечно око 100 тона експлозива дневно), немачка авијација је у времену од 6-28. септембра извршила више успешних ноћних напада на индустријске градове у унутрашњости и на пристаништа јужне Eнглеске. С друге стране, Немци су вршили непрекидно дневне нападе из ваздуха на Лондон са циљем да се изазове и уништи британска ловачка авијација.

У најјачем нападу на Лондон (15. септембра) са немачке стране учествовало је преко 1 000 авиона (200 бомбардера и 800 ловаца) у 5 таласа, а са британске од 1100 до 1230 часова 24 сквадрона, а од 1400 до 1530 часова 29 сквадрона, при чему је 30 сквадрона имало по 2, а неколико сквадрона чак и по 3 изласка. Упркос бројној немачкој надмоћности, британска ловачка авијација је успешно одолевала и благовремено пресретала немачке формације, благодарећи примени радара за давање узбуне и навођењу ловачких ескадрила помоћу радија. У току овога дана Немци су изгубили 56, а Британци 26 авиона. То је био највећи пораз немачке авијације у време када се немачка Врховна команда надала да ће постићи одлучујућу победу у ваздуху, која је била главни услов за предузимање десанта на британска острва.

Од 16. – 19. септембра Немци су, због великих губитака при дневним нападима, морали поново да предузму нападе на аеродроме британске ловачке авијације. Они су потом од 20. септембра, смањили јачину дневних нападних формација, али су, поред Лондона, бомбардовали индустријске центре на територији јужне Eнглеске и обалске градове и пристаништа, да би крајем месеца поново појачали нападе на Лондон (нарочито у току 27. и 30. септембра, када су изгубили укупно 92 а Британци 48 авиона). Последњи дневни напад на Лондон извршен је 5. октобра 1940.

Пошто немачка авијација није постигла надмоћност ни у првој половини септембра, то је Хитлер био принуђен да почетак десанта најпре помери на 21. септембар, а затим да га одложи за неодређено време. Зато је 19. септембра наредио да се обустави даље прикупљање десантних бродова и да се већ прикупљени бродови растуре на сигурнија места.

Немачка авијација је у овим непрекидним даноноћним нападима на Лондон претрпела знатне губитке, тако да је 30. септембра, и поред сталне попуне, имала 2 177 авиона, односно 508 мање од почетног бројног стања: 2 669 авиона. Она је у септембру извршила 741 ваздушни напад, од којих 268 на Лондон (са 6 244 тоне експлозивних бомби и 8 546 сандука запаљивих бомби) и 473 напада на остале циљеве (са 1 097 тона експлозивних бомби и 1 723 сандука запаљивих бомби). Но без обзира на критично стање Лондона (у септембру је у њему било 5 730 мртвих и око 10 000 тешко рањених; закрчене улице; оштећене водоводне, гасоводне и електричне инсталације; порушене железничке линије и станице; оштећене болнице итд.), морал британског народа остао је на висини.

И у овој етапи су немачки бомбардери били праћени непосредном и даљном ловачком заштитом, која је била 2-4 пута јача од бомбардерских формација. Даљна ловачка заштита летела је испред бомбардера на 15-45 (а некад само 5) минута и на већој висини (8 – 10 000 м), са задатком да натера британске ловачке снаге да утроше муницију и гориво и да се спусте пре доласка немачких бомбардера. Aнгажовањем ловаца за пратњу бомбардера, Немци су напустили тактику крстарења офанзивним ловачким формацијама која је пружала најбоље могућности за постизање превласти у ваздуху. С друге стране, концентрација немачких напада на Лондон и на друге циљеве даље у унутрашњости створила је потребно време британској ловачкој авијацији за успешно пресретање немачких авиона и за садејство сквадрона Спитфајера и Харикена истакнуте 11. ловачке групе, с тим да су Спитфајери имали главни задатак да пресрећу немачку ловачку пратњу у зони између обале и Лондона, а сквадрони Харикена да нападају немачке бомбардере. Ловачки сквадрони осталих група (10, 12. и 13.) пресретали су и нападали оне немачке формације које би се пробиле кроз одбрану 11. ловачке групе, и гонили их при повратку.

Британска ловачка авијација примењивала је две различите тактике пресретања, зависно од распореда ловачких јединица, дужине територије и расположивог времена за извршење пресретања. 11. ловачка група, која је била на аеродромима јужно од Лондона и у његовој околини, није имала ни времена ни довољне дубине територије за груписање јачих снага, већ је пресретање вршила са снагама 1-2 сквадрона, који су нападали сукцесивно. 12. ловачка група била је у много бољем положају, јер је са аеродрома у северној Eнглеској могла да врши јаку концентрацију (по 3-5, а затим и по 7 сквадрона) не само за нападе него и за гоњење.

Британска ловачка авијација (која је дневно имала по 500 – 1 000 излазака) успешно је одбијала немачке нападе и у периоду од 7. – 21. септембра оборила је 262 немачка авиона, док је сама изгубила 144. Захваљујући предаху који је наступио почетком септембра када је немачка авијација пренела нападе са аеродрома на Лондон, британска ловачка авијација је успела да дефинитивно освоји превласт у ваздуху. Услед тога су Немци били приморани да своју бомбардерску авијацију ангажују првенствено ноћу, док су њихови ловци добили задатак да као ловци-бомбардери врше дневне нападе.

У четвртој етапи (од 6. октобра до 1. новембра 1940.) Немци су продужили ноћна бомбардовања Лондона и већих индустријских центара и пристаништа у јужној Eнглеској, као и дневне нападе ловцима-бомбардерима Ме-109 и Ме-110 на Лондон и циљеве у јужној Eнглеској ради везивања и трошења британских ловаца.

Поред снажних напада на Лондон (који су, због неповољних временских прилика, отпочели тек 10. октобра), у току октобра бомбардовани су и аеродроми у области Лондона и други циљеви, а често и незаштићени градови. 29. октобра је извршен напад на 15 аеродрома око Лондона, док је крајем октобра отпочело полагање мина из ваздуха на источној, јужној и западној обали Eнглеске. У току прве три недеље октобра Лондон су скоро искључиво бомбардовали ловци-бомбардери, а крајем октобра поново бомбардери, и то само ноћу. 12. октобра 1940. немачка Врховна команда издала је наређење да се десант одложи до пролећа 1941, с тим да се припреме продуже у циљу сталног војног и политичког притиска на Велику Британију. После овога извршено је дефинитивно растурање прикупљених десантних трупа и бродова.

Од 25. октобра, у ваздушним нападима на Велику Британију учествовало је око 100 италијанских авиона.

Употреба ловаца-бомбардера у бици за Велику Британију (у периоду од 6. – 31. октобра) имала је више морално него материјално дејство услед мале носивости. Поред тога, погодци малих бомби од 250 кг, бачених са великих висина, нису били тачни те нису ни могли да наносе озбиљнију штету индустријским објектима, док су ловачки авиони, због оптерећености бомбама, губили од својих позитивних тактичко-техничких особина. A пошто су ловци- бомбардери у почетку нападали у смакнутој формацији, јачине једне ескадриле, која је летела у саставу своје групе, односно пука, британски ловци су их брзо откривали, тако да су против њих упућиване специјалне јединице навођене помоћу радија. Због тога су Немци касније делили ескадриле ловаца-бомбардера на мање делове и убацивали их у састав других ловачких јединица, да би их заштитили од британских напада.

Британска ловачка авијација је у другој половини октобра постигла превласт у ваздуху над британским острвима и територијалним водама и отпочела да гони немачке авионе преко француске и белгијске обале, а крајем октобра постигла и одлучујућу победу. Она се максимално напрезала у периоду од 8. августа до 31. октобра (10 600 задатака са око 52 000 полетања, тј. просечно по 122 задатка дневно) и за то време изгубила 841 авион и имала 375 погинулих и 358 теже рањених пилота. Међутим, и поред ових губитака, британска ловачка авијација је крајем октобра имала 60 ловачких сквадрона, са месечном попуном од 400 – 500 авиона. С друге стране, немачка авијација (која је у времену од 10. јула до 31. октобра изгубила 1 733 авиона, или просечно преко 434 авиона месечно) била је знатно ослабљена (бомбардерска авијација имала је само 55% формацијом предвиђеног бројног стања), тако да је крајем октобра имала просечно дневно по 1 000 – 1 500 авиона спремних за операције. Она је приликом ових напада потопила неколико десетина британских бродова, онеспособила неколико аеродрома, а у Лондону убила 14 280 и ранила 20 235 људи и порушила неколико хиљада кућа. Пошто су на тај начин изгубили битку у ваздуху, Немци су прешли на ноћно бомбардовање Лондона и осталих градова, како би се тиме сломио морал и отпорност британског народа.

Немачки неуспех у овој бици наступио је из више узрока. Пре свега, немачка авијација (која је по својој организацији, тактичко-техничким особинама авиона и доктрини у ствари представљала тактичку авијацију) није била ни погодна ни способна за извршење стратегијских бомбардовања. Пошто напад на Велику Британију није предузет одмах после пада Француске, није било ни изненађења ни довољно времена за уништење британске авијације и освајање такве превласти у ваздуху, која би била неопходна за предузимање инвазије најдаље до 15. септембра. Поред тога, Немци су преценили своје могућности за напад на британске аеродроме (само 10% авиона је уништено на земљи) и потценили могућности британске ПВО, нарочито ловачке авијације, која је пружила снажан отпор и брзим концентрисањем снага успела не само да осујети већи број напада него и да немачкој авијацији нанесе велике губитке. С друге стране, и поред бројне надмоћности (2:1 у ловцима и 3:1 у бомбардерима), немачка авијација није постигла жељене успехе, поред осталог и зато што су бомбардери имали слабу носивост, наоружање и оклоп, а тадашње авионске бомбе нису имале довољну разорну снагу. Зато су бомбардери летели у већим формацијама (да би тиме повећали ударну снагу), које су трпеле веће губитке од дејства ловачке авијације и пав артиљерије. Пошто ни ловачки авиони (Ме-109), ангажовани за заштиту бомбардерских формација, нису имали тактичку предност над британским ловцима, нити потребан радијус дејства за дужу пратњу бомбардера, то је и зона дејства немачких бомбардера била ограничена само на један ближи део територије британских острва. Услед ангажовања немачке ловачке авијације за пратњу бомбардера, дошло је до растурања њених снага, а тиме и до губитка предности бројне надмоћности. Поред тога, немачка авијација је истовремено нападала више циљева и често мењала објекте напада пре него што би се постигли жељени успеси (напади на конвоје били су напуштени баш онда када су изазвали тешку кризу поморског саобраћаја, да би се напали и учинили неупотребљивим аеродроми ловачке авијације; напади на ове аеродроме обустављени су у моменту када је дошло у питање правилно функционисање британске секторске ловачке авијације, да би се вршили напади на Лондон; а напади на Лондон су обустављени баш у моменту када се он налазио у врло критичној ситуацији, да би се прешло на бомбардовање пристаништа и индустријских центара у унутрашњости). Немци су не само закаснили са применом радара у ваздухопловству (за навигацију, проналажење циљева, командовање формацијама у ваздуху), као и са применом средстава за неутрализацију британске радарске службе, него су и прилично занемарили бомбардовање британских радарских станица. Због великог губитка најбољих пилота, опао је квалитет немачке авијације. Сем тога, немачка индустрија није била у стању да надокнађује губитке великог броја авиона, што је имало за последицу стално слабљење немачке авијације.

Изнуравајући ноћни напади. После неуспешно завршеног главног периода битке за Велику Британију, немачка Врховна команда је одложила десант за 1941. годину и наредила да немачко ваздухопловство од 1. новембра 1940. отпочне изнуравајуће ноћне нападе на Лондон, пристаништа, индустријске центре и већа насељена места на британским острвима. Иако је немачка авијација од 7. септембра до 13. новембра извршила 12 000 ноћних летова и том приликом изгубила само 81 авион (што је било минимално с обзиром на месечну продукцију од 300 бомбардера), ипак се при извођењу ноћног бомбардовања појавило више проблема – нарочито проблем навигације и проналажења циљева. Зато је навигациона опрема у јесен 1940. допуњена новим радарским уређајима, али је за њихову успешну примену, због техничких недостатака, било потребно доста времена. Пошто немачки бомбардери нису имали радарске нишанске справе, то је специјално одељење бомбардера имало задатак да претходно проналази и светлећим бомбама обележава циљеве за ноћно бомбардовање. Већи део посада немачких и италијанских бомбардера није био обучен за ноћно бомбардовање, нити је имао искуства у ноћној навигацији.

Ноћно бомбардовање извођено је у виду узнемиравајућих или масовних напада. Узнемиравајуће ноћне нападе вршили су само поједини авиони, одељења или ескадриле у одређеним временским размацима, с циљем да узнемиравају становништво и отежавају ратну продукцију. Масовне нападе изводио је већи број бомбардера; у њима су каткада учествовала по 2-3 бомбардерска пука (200-270 бомбардера), који су у току једне ноћи обично вршили по два напада (400-500 полетања), у циљу разарања већих насеља и индустријских центара.

У почетку новембра 1940. Британци су могли да ангажују у ноћним борбама само 12 (од укупно 60) недовољно обучених ловачких сквадрона, од којих је само 6 сквадрона наоружана авионима Blenheim имало авионске радаре (остали су дејствовали на стари начин у вези са пав рефлекторима, који још нису имали радарске уређаје). Једино је ПВО Лондона имала нове радаре за управљање ватром пав оруђа ноћу, док су пав батерије осталих градова дејствовале само помоћу прислушних справа и рефлектора. Добро развијена британска противрадарска служба (тзв. „научна одбрана“ – Scientific defence) обухватила је радиопредајнике свих врста (на земљи и у ваздуху) за ометање немачког радио- саобраћаја, с циљем да се немачке бомбардерске формације скрену са предвиђеног курса летења и наведу да баце бомбе даље од циља или на лажне циљеве. Најзад, Британци су примењивали јединице и средства за извођење светлосне камуфлаже (лажни градови и ватре) ради обмане немачких бомбардера.

Повољно време почетком новембра омогућило је да се продужи снажно дневно и ноћно бомбардовање Лондона (од 1. до 11. новембра учествовало је укупно дању 1 053 бомбардера и 2 226 ловаца, а ноћу 1 957 бомбардера и 20 ноћних ловаца). Половином новембра тежиште напада је пренето на британске индустријске центре, а крајем новембра на главна пристаништа. У исто време вршени су напади на аеродроме, пристаништа и конвоје. До половине новембра на Лондон је бачено преко 13000 тона експлозива и скоро милион комада запаљивих бомби. Од 12. новембра 1940. па све до 14.  маја 1941. немачка авијација је вршила само ноћна бомбардовања Лондона и индустријских и обалских градова. Пре сваког ноћног напада, бомбардерска група бр. 100, специјализована за ноћна бомбардовања, имала је задатак да пронађе циљ и да га обележи запаљивим бомбама, како би га следећи таласи бомбардера могли брзо уочити и тући. Ноћу 14/15. новембра 437 немачких бомбардера бацило је на индустријски град Ковентри (Coventry) у року од 10 часова око 600 тона бомби (56 тона запаљивих, 394 експлозивних и 127 са падобраном). Овим нападом Ковентри је претворен у рушевине и поремећен је рад у 12 авионских и 9 других фабрика. Касније ће се сазнати да је Ковентри жртвован град, како Немци не би посумњали да су Британци разбили немачке шифре. У току новембра Немци су извршили 23 велика напада, од којих 13 на Лондон (на који је бачено 3 187 тона разорних бомби, а на све циљеве у Великој Bританији укупно 6747 тона.

Черчил у обиласку срушене катедрале у Ковентрију

У току децембра немачка авијација је вршила слабије нападе на Лондон, Саутемптон (Sauthampton), Шефилд (Sheffield) и друге индустријске и пристанишне градове. Ноћу 28/29. децембра, приликом напада на Сити (City), пословни део Лондона, изазвано је 1 500 мањих, 11 већих и 6 огромних пожара. Међутим, немачки ноћни напади у новембру и децембру нису успели да знатно поремете британску ратну продукцију.

Према томе, у периоду јул – децембар 1940. године немачка авијација је извршила око 130 великих напада (од којих 100 на Лондон), 80 већих и 325 мањих напада на индустријске градове средње Eнглеске, 350 напада на пристаништа и обалске градове и око 1 000 мањих напада на војне циљеве (логоре трупа, аеродроме, касарне, пав положаје, радарске станице, складишта погонског горива, базе за снабдевање, итд.). У том периоду је бачено 43 000 тона експлозивних и 1 600 тона запаљивих бомби.

Почетком 1941. године немачка авијација је продужила ноћна бомбардовања Лондона, индустријских центара и пристаништа, али је при томе трпела све веће губитке. Она је у фебруару, због неповољних временских прилика, имала само 1 200 излазака (према 6 000 у новембру и 4 000 у децембру), бомбардујући углавном обалске градове.

Британска ПВО оборила је у периоду новембар – фебруар мали број немачких авиона (у току 20 000 немачких ноћних излазака оборена су само 64 авиона), док су знатно већи резултати постигнути противрадарском службом, вештачким осветљавањем и лажним ватрама (например, велики ноћни напад 3. ваздухопловне флоте скренут је са Ливерпула на лажни град у његовој близини). Eфикасност ноћне одбране знатно се повећала у фебруару захваљујући примени радара код пав јединица (док је у септембру 1940. за обарање једног авиона било потребно око 20 000 зрна, дотле их је у фебруару 1941. било довољно 3 000) и увођењу пав ракетних батерија.

Видећи да дотадашњим начином бомбардовања неће уништити британску индустрију, Немци су створили план за појачање блокаде Велике Британије, који је изнет у директиви бр. 23 од 6. фебруара 1941. Према томе плану, подморнице су имале да дејствују против британских бродова на мору, а бомбардерска авијација да напада британска бродоградилишта и пристаништа, с тим да повремено врши и нападе на ваздухопловну индустрију. У складу с овим планом, немачка бомбардерска авијација пренела је тежиште напада на главна увозна пристаништа Британије и између 19. фебруара и 12. маја, поред мањих акција и полагања мина, извршила 46 напада на пристанишне градове, 7 великих напада на Лондон и 8 већих напада на градове у унутрашњости. Она је 19/20. фебруара почела да примењује нову тактику, тј. да бомбардује поједине објекте у неколико узастопних ноћи, с циљем да их потпуно онеспособи и да онемогући оправке и отклањање штете. Већ у марту и априлу почели су појачани ноћни напади на индустријске центре и на пристаништа, с тежиштем на Лондону и његовим доковима, и на пристанишне градове Ливерпул, Портсмут, Глазгов, Бристол, Хал и Плимут (Plymouth). Највећи резултати постигнути су ноћу 14/15. марта у нападу на велике скверове у луци Клајд, који су онеспособљени за употребу до јуна, а делом и до септембра 1941. У току два велика напада на Лондон (ноћу 16/17. и 19/20. априла) учествовало је 666, односно 776 бомбардера и бачено 876, односно 1 010 тона бомби. Захваљујући побољшаној радарској техници и повећаном броју ноћних ловаца (од 12 на 17 сквадрона) Британци су оборили у априлу 20 немачких бомбардера. У исто време Немци су пребацили део својих ваздухопловних снага на Средоземље и Балкан и према СССР-у, тако да су њихови појачани напади на Британију имали карактер обмане и диверзије. У току маја немачка авијација нападала је бродоградилишта, обалске градове и аеродроме и том приликом изгубила 142 авиона (100 од ловаца и 42 од пав јединица). Приликом последњег великог напада ноћу 10/11. маја, у коме је 500 бомбардера бацило на Лондон 400 тона експлозивних и 100 тона запаљивих бомби, погинуло је и рањено око 3 000 лица и изазвано око 2 000 пожара. Британска ПВО оборила је те ноћи 27 немачких авиона, односно 5% од броја ангажованих немачких бомбардера, и тиме постигла резултат који је дотада постизан само при дневним нападима. Последњим великим ноћним нападом на Лондон стварно је завршена ваздушна битка за Велику Британију, јер је од половине маја отпочело пребацивање немачких бомбардера на Источни фронт ради припрема за напад на СССР. На западу је остала знатно ослабљена 3. ваздухопловна флота, која је само минирала луке и нападала британске бродове и конвоје.

Иако је у току ових бомбардовања погинуло 40 000 и рањено 46 000 британских грађана, а оштећено више од милион стамбених кућа и порушено 24 500 индустријских зграда, ипак немачка ноћна бомбардерска офанзива није успела ни да поремети производњу британске ратне индустрије и појача поморску блокаду, а камоли да принуди Велику Британију на капитулацију. Штавише, Немачка је у овим нападима изгубила око 600 авиона, односно 1,5% од излазака.

Узроке за овај немачки неуспех пре свега треба тражити у томе што Немци нису имали довољно бомбардера, јер су за 8 месеци, од 6. септембра 1940. до 10. маја 1941, бацили свега 58 000 тона бомби (тј. приближно толико колико је савезничка авијација просечно месечно бацала у току последње 3 године рата, када је бачено укупно 1 500 000 тона или 41 667 тона месечно). Док су Немци приликом највећег напада на Ковентри, ноћу 14/15. новембра, бацили само око 40 тона на час, дотле су Британци 30/31. маја 1942, такође за један час, бацили на Келн 1 000 тона бомби, тј. 25 пута више. Ни однос експлозивних и запаљивих бомби није био повољан (1 запаљива према 4 експлозивне). Услед недостатка радарских средстава за навигацију и слепо бомбардовање, Немци нису имали могућности да врше тачна ноћна бомбардовања, тим пре што ни посаде њихових бомбардера нису биле довољно обучене. Неповољно време, нарочито у зимским месецима, ограничавало је ангажовање предвиђених снага, а често и онемогућавало извршење или понављање бомбардовања. Најзад, и британска ПВО је пружала значајан отпор, нарочито противрадарска служба, која је (од 2. јануара до 10. маја 1941.) успела да омете претежан део великих ноћних напада (49 од 54, колико их је било) и да их скрене ван одређених циљева, Међутим, пошто британски ноћни ловци и пав оруђа у почетку још нису били потпуно снабдевени радарима, нити довољно извежбани, то су и губици немачких авиона били мањи (око 16 авиона месечно), да би се касније, у мају 1941, повећали на 142 авиона (100 од ловаца и 42 од пав оруђа).

У пролеће 1941, услед припрема за напад на СССР, Немачка није била у могућности да предузме инвазију. Тако је 22. јуна 1941, после напада на СССР, операција „Seelowe“ била напуштена, у нади да ће се предузети у пролеће 1942, после победоносног рата на Истоку. Пошто је рат против СССР-а добио неповољан обрт, Хитлер је 13. фебруара 1942. дефинитивно напустио идеју о инвазији Велике Bританије.

Напади британске авијације на Немачку

Да би спречила немачку инвазију, британска бомбардерска авијација је 17. јуна 1940. почела дању да бомбардује аеродроме и луке у окупираним земљама, а ноћу ваздухопловну индустрију, рафинерије, луке и саобраћајне и привредне центре у Немачкој. Она је ноћу 17/18. јуна напала аеродроме, складишта горива, високе пећи и железничке центре у Хамбургу, Бремену, Рејту, Келну, Хановеру, Дизелдорфу и Франкфурту, а следећих дана: аеродроме у западној Немачкој и у окупираним земљама, фабрике авиона, горива и муниције, као и железничке и водене комуникације које везују Немачку и атлантску обалу, канал Дортмунд – Eмс и друге циљеве. Ови напади продужени су у току јула и августа, када је око 24% бомбардера нападало фабрике синтетичног бензина. У току ноћи 12/13. августа успешно је бомбардована брана на каналу Дортмунд – Eмс. Први напад на Берлин извела је британска авијација ноћу 25/26. августа, када је 81 авион бомбардовао Берлин ради одмазде што је претходне ноћи неколико немачких бомби пало на Лондон.

У периоду септембар-децембар 1940. британска Бомбардерска команда (која је крајем августа имала 482 бомбардера) била је у могућности да појача своје дејство као и број напада на Берлин (чија је ПВО у међувремену била појачана на 29 тешких и 14 лаких пав батерија и 11 рефлекторских чета) и на пристаништа на Каналу. У току септембра бомбардовани су јачим снагама циљеви у обалској зони Холандије, Белгије и Француске (пристаништа, концентрације трупа и бродова, поморске базе и аеродроми), док су слабије снаге продужиле бомбардовање циљева у западној Немачкој. Од 7. до 21. септембра 1940. око 12% немачке десантне флоте било је оштећено или уништено у инвазионим пристаништима, тако да је и због тога морало доћи до одлагања десанта.

Услед учесталих немачких напада на Лондон, почетком септембра се појавила потреба и за изменом британске стратегије бомбардовања. Док су политичари тражили да се предузму напади на Берлин ради одмазде, дотле су ваздухопловни стручњаци сматрали да треба бомбардовати ближе војне циљеве, нарочито зоне немачких десантних припрема. Овај спор је коначно решен директивом од 21. септембра, којом је предвиђено да највећи део бомбардерске авијације углавном спречава немачку инвазију, а да бомбардовање Берлина и других стратегијских циљева у Немачкој продужи само група Витли (Witley). Ова група је 25. септембра упутила на Берлин 119 бомбардера (на циљ их је стигло само 84) и том приликом успела да запили једну гасну станицу и да оштети квартове западног Берлина.

Према новој директиви од 30. октобра, тежиште напада поново је пренето на објекте у Немачкој, с тим да се првенствено бомбардују они циљеви (фабрике синтетичног горива, аеродроми и саобраћајни центри) који се налазе у великим градовима и индустријским центрима. Примењујући ову директиву Британци су у новембру вршили првенствено просторно бомбардовање („тепих“ бомбардовање) градских и индустријских зона у Берлину, Eмсу, Минхену и Келну, док је бомбардовање обалских циљева и полагање мина било од другостепеног значаја.

Услед лошег времена, британски авиони нису могли у децембру 1940. да наставе просторноо бомбардовање свих циљева у западној Немачкој, већ су били приморани да првенствено нападају немачке поморске базе, нарочито Кил (где су се налазили ратни бродови Шарнхорст и Гнајзенау), и аеродроме у Холандији, Белгији и Француској. Једино су ноћу 16/17. децембра 134 британска бомбардера извршила просторно бомбардовање (операција „Abigail“) Манхајма, на који је за 6 часова бачено 89 тона екпслозива и 14 000 запаљивих бомби. Од 103 бомбардера (колико их је стигло на циљ) било је 10 оборено. Мада је нападу претходило светлосно обележавање циљева, ипак резултати бомбардовања нису били задовољавајући.

На крају 1940. године британска авијација је нападала фабрике синтетичног бензина Лојна код Лајпцига, фабрике Шкода у Чехословачкој, фабрике Фијат у Италији, немачке подморничке базе у Норвешкој и Француској и немачка бродоградилишта. Половином децембра британски бомбардери су већ били у стању да врше концентричне нападе на велике немачке градове и индустријске центре и са снагама до 120 бомбардера.

Британска авијација је почетком 1941. наставила појачаним снагама да бомбардује циљеве у Немачкој, али је у првој половини јануара извршила само просторно бомбардовање Бремена. Одмах затим, 15. јануара, команда британске бомбардерске авијације издала је нову директиву, којом је предвиђено: да се убудуће првенствено бомбардују фабрике синтетичког горива; да се у другом реду хитности нападају индустријски градови и саобраћајни центри; да се врше диверзије на инвазиона пристаништа и немачке поморске снаге. Међутим, у прво време није се могло поступити по овој директиви, како због тадашњих неповољних атмосферских прилика и специјалних задатака (полагање мина, напади на поморске базе, аеродроме бомбардера FW-200 и бродоградилишта), тако и због слабљења британске бомбардерске авијације, која је морала да уступи све бомбардере типа Бленхајм Обалској команди ради учешћа у бици за Aтлантик.

У периоду јануар-фебруар 1941. извршена су три ноћна напада на фабрике синтетичног горива у Немачкој и 13 ноћних напада на поморске циљеве. У до тада највећем концентричном нападу, који је извршен 10. фебруара на Хановер (где су израђивани важни делови за немачке подморнице), учествовао је 221 бомбардер. Због појачане офанзиве немачких подморница на Aтлантику, Британци су, према директиви од 6. марта, у марту и априлу са више од половине бомбардера нападали поморске циљеве у Хамбургу, Бремену, Килу, Вилхелмсхафену и Бресту, док су остали бомбардовали циљеве у Рурској области, Берлин и фабрике синтетичког горива. Због слабог успеха приликом бомбардовања ратних бродова у Бресту, крајем априла је одобрено да се тежиште напада поново пренесе на циљеве у Немачкој, с тим да се ови ратни бродови нападну само ако предузму покрете из својих база. Напади на немачке северне поморске базе и обалске градове (Хамбург, Бремен, Кил и Вилхелмсхафен) били су много успешнији, јер су оштећени докови, бродоградилишта, поморске базе и фабрике авиона. Од средине марта до краја маја извршено је више од 900 излазака против Кила. У мају је повећан број напада на немачке луке, као и број авиона у нападу (ноћу 8. маја учествовало је преко 300 авиона) и тежина бачених бомби, а крајем месеца примењени су и нови тешки четворомоторни бомбардери: Manchester, Stirling и Halifax.

Британски бомбардери су у пролеће 1941, у циљу спречавања немачких припрема за пролећну инвазију, отпочели да врше дневна бомбардовања инвазионих пристаништа и артиљеријских положаја на обали Ламанша и да, уз пратњу ловаца, продиру у Француску, Белгију и Холандију нападајући тамо аеродроме и друге циљеве. Истовремено су бомбардери вршили дневне нападе на немачке бродове у Северном мору и полагали мине испред бискајских лука и Фризијских острва. Јака немачка ПВО принудила је британске бомбардере да врше претежно ноћна бомбардовања на територији Немачке, која су дала слабе резултате због старих метода навигације и технички несавршених бомбардерских уређаја и справа (тако да је 49% бомби бачених на југозападну Немачку у периоду мај 1940. – мај 1941. пало ван циља). С друге стране, лоше време није дозвољавало бомбардерима да извршавају већи број задатака над Немачком, већ су морали да бомбардују циљеве у обалској зони или су били принуђени да одустају од извршења задатака. Међутим, повећањем примене радарских уређаја постепено се смањивао утицај лошег времена и тамне ноћи на навигацију и бомбардовање, а почетком јуна 1941, када је добила нове четворомоторне бомбардере, британска бомбардерска авијација је постала јака ударна снага, способна и за снажније стратегијско бомбардовање Немачке.

Закључак

Мада је немачким планом било предвиђено да у бици за Велику Британију учествују сва три вида оружаних снага, ипак се ова битка углавном свела на обрачун немачког и британског ваздухопловства, тј. без учешћа копнених, па и поморских снага. Иако овом битком није окончан рат, – као што су то предвиђали поборници свемоћи ваздухопловства, као пресудног фактора у ратовима – ипак је она имала веома крупне последице: немачко ваздухопловство је претрпело такав пораз да се није могло опоравити до краја рата, док је британско ваздухопловство извојевало превласт у ваздуху, онемогућило инвазију на британска острва и тиме знатно допринело савезничкој победи на Aтлантику и у Eвропи.

Немачко ваздухопловство је у овој бици имало да решава три узастопна задатка:
1) да напада британску ловачку авијацију у ваздуху и на земљи,
2) да бомбардује Лондон и
3) да бомбардује индустријске и обалске градове у Великој Bританији.

У току тешких десетомесечних борби обе авијације су претрпеле осетне губитке. Из упоредног прегледа губитака види се да су Немци претрпели највеће губитке у августу, а Британци у септембру 1940.

У истом периоду Немачка је изгубила око 6 000, а Британија 733 пилота. Од 1 733 немачка авиона, британска ловачка авијација је оборила 1 437 или 83%, ПAA 273 или 15,7% и пав митраљези 23 или 1,3%. Поред наведених губитака у летачком особљу, Британија је имала преко 40 000 мртвих и 46 000 рањених становника, док су немачки губици у становништву свакако мањи, с обзиром на мањи број и јачину британских напада.

У одбрани Британије учествовали су и Пољаци. Пољски сквадрон је оборио 126 немачких авиона

 Битка за Велику Британију поново је показала да се решење рата може постићи само максималним залагањем и правилним садејством свих видова оружаних снага. Међутим, Немци су занемарили овај принцип, јер су у битку убацили углавном само своје ваздухопловне снаге. Тиме је у пракси била оповргнута Мичелова и Дуетова теорија о самосталном ваздушном рату, према којој се решење битке и рата може постићи само офанзивом у ваздуху.

Географски положај Британије био је идеалан за практичну примену стратегијске офанзиве из ваздуха. Међутим, иако је немачка офанзива из ваздуха извођена уз максимално залагање свих расположивих ваздухопловних снага, она није створила чак ни потребне услове за извршење предвиђене десантне операције, а још мање је могла да постигне решење читавог рата. Немци су претрпели неуспех углавном због тога што су потценили вољу и снагу противника, што нису припремили довољно јаку стратегијску авијацију, што нису обезбедили потребне тактичко-техничке услове за извођење ваздушног рата (тешке бомбардере, погодне бомбе, радарску службу, тактику бомбардовања, ловачке авионе који би на дужем одстојању пратили своје бомбардере) и што су често мењали план напада из ваздуха. Ова битка је показала да се немачка стратегија муњевитог рата није могла применити приликом поморског десанта, тим пре што таква операција захтева дужи временски рок за техничку припрему (прикупљање и припремање милионске тонаже бродског простора, прикупљање десантних трупа и њихово укрцавање и превоз); она је показала и то да извођење десантних операција неминовно захтева превласт у ваздуху и на мору. Мада су постојали повољни услови бар за превласт у ваздуху (врло добар обухватни положај, мала дубина циљева, надмоћне снаге, иницијатива и ратно искуство немачког командовања и летачког кадра), ипак је крајњи резултат био негативан, без обзира на то што су напади извођени плански и методично (извиђање, пробна бомбардовања, масовни дневни напади, комбинација дневних и ноћних напада и ноћни напади у циљу изнуравања). Муњевити ваздушни рат је био напуштен после три месеца максималних напора, зато што Немци нису успели да изборе такву превласт у ваздуху која је била неопходна за почетак десантних операција. A пошто ни прелаз на ноћна стратегијска бомбардовања није дао очекиване резултате, Немци су у мају 1941. потпуно престали да бомбардују Велику Британију.

У току ове битке се показало: да је за успешну борбу у ваздуху потребна не само јача ватрена снага авиона (која се могла постићи повећањем калибра и броја оруђа у њима), него и знатно већа брзина ловачке авијације, јаче одбрамбено наоружање бомбардера, заштитни оклоп код ловачких и бомбардерских авиона и специјално заштићени бензински резервоари да би се бензин заштитио од пожара или спречило цурење у случају поготка; да противавионска артиљерија, упркос својој бројности и доброј употреби, није била у могућности да спречи пролаз немачких авиона и да осујети бомбардовање одређених циљева; и да пав рефлектори и прислушне пав справе, услед високог лета и брзине немачких авиона, нису били довољно ефикасни све док нису снабдевени радарима. Иако су балонске запреке за заштиту виталних објеката у Великој Британији претстављале опасност за нисколетеће авионе, ипак је њихово постављање било исувише скупо, нарочито с обзиром на веома мали број оборених авиона. Мада су на овим запрекама понекад страдали и британски авиони, оне су биле од користи, јер су приморавале посаде немачких авиона да бомбардују циљеве с мање прецизности и ограничавали њихову слободу маневра. С друге стране, радиостанице немачких ловачких авиона биле су малог домета услед чега се ловачким формацијама није могло успешно командовати са земље. Поред тога, сусрети немачких ловаца и бомбардера у ваздуху, као и праћење бомбардера од стране ловаца, били су отежани, пошто радио веза између ловаца и бомбардера једне формације технички није била могућа.

Велика Британија је издржала немачке нападе и изборила превласт у ваздуху захваљујући изванредном залагању и еластичној тактици ловачке авијације и повољној организацији и тактици службе ПВО. Британска ловачка команда није растурала своје снаге, него их је концентрисала ради одбране важнијих циљева; њени ловачки авиони Спитфајер били су тактички и технички бољи од немачких ловаца Ме-109 и Ме-110, а ловци Харикен успешно су се борили против немачких бомбардера. Осим тога, правилно руковођење свим средствима ПВО (ловачком авијацијом, пав јединицама, радарским станицама, балонским запрекама, осматрачком службом и цивилном службом противавионске заштите) и сарадња ловачке и бомбардерске авијације такође су знатно допринели британским успесима. Британска ловачка авијација је постигла тако значајне успехе захваљујући храбрости својих пилота, квалитету авиона, правилној обуци, добром руководству, примени радара, погодној земаљској организацији и пожртвованом раду ваздухопловних база.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *