Напад Италије на Грчку

Обостране припреме, планови и снаге

После окупације Албаније, 7. априла 1939, Мусолини је изјављивао грчкој влади да ће поштовати независност и интегритет Грчке и да жели не само одржавање него и унапређивање срдачних односа између две земље.

Кад су Немци, у офанзивним операцијама од 10. маја до 4. јуна 1940, заузели Холандију, Белгију и северну Француску и код Денкерка избацили британску армију са европског континента, Мусолини је, сматрајући да се ближи крај рату, 10. јуна 1940. објавио рат Француској и Великој Британији и наредио својим снагама у северној Африци да што пре заузму Египат. Тада је Италија отпочела да мења своје држање и према Грчкој, оптужујући грчку владу (путем штампе, радија и разноврсне пропаганде) да предузима опсежне припреме ради освајања Албаније у коју убацује диверзантске групе ради стварања нереда; да је своје сувоземне и поморске базе уступила Великој Британији, итд.

У току јула и почетком августа 1940. италијанске претензије према Грчкој постајале су све одређеније, јер су грчкој влади све чешће постављани захтеви за територијалне уступке. Поред политичких припрема и пропагандне делатности, Италијани су предузели и војне припреме за агресију против Грчке. 12. августа Мусолини је позвао у Рим команданта италијанских трупа у Албанији, генерала Праску (Prasca), у циљу разматрања могућности напада на Грчку. Генерал Праска је сматрао да је акција могућа под условом да се ради брзо и да се офанзива из Албаније повеже са офанзивом у Либији, која би везала британске снаге на Блиском Истоку. Мусолини је напротив сматрао да би, из општих војних разлога, напад требало одложити до краја септембра 1940.

Утврђивање грчких јединица.

Међутим, Хитлер у то време није желео да се рат пренесе и на Балкан; штавише, после потапања грчке крстарице Heli од стране једне подморнице неутврђене народности, он је, 17. августа, преко Рибентропа, оштро упозорио Мусолинија да Немачка не би радо примила вест о нападу Италије на Грчку, јер је у то време било важније да се удружене немачке и италијанске снаге концентришу против Велике Британије. Због тога је Мусолини привремено обуставио припреме, али је његово агресивно држање према Грчкој утолико више расло, уколико су Немци у јесен 1940. повећавали свој утицај на Мађарску и Румунију. После састанка са Хитлером на Бренеру (4. октобра 1940.), Мусолини је, 15. октобра, на седници владе дефинитивно одлучио да нападне Грчку, и потом издао наређење да се за то изврше потребне припреме, а Хитлера је о томе обавестио тек у последњем моменту, када више није било могућности да се напад обустави.

Обострани распоред грчких и италијанских снага пред почетак непријатељстава

Италијански план за напад на Грчку предвиђао је офанзиву на фронту између Пинда и Јонског Мора, у циљу заузимања Епира и острва Керкире (Крф), а одбрану на фронту између Преспанског Језера и Пинда. Према неким подацима, после успешно завршеног првог задатка требало је проширити операције до Солуна и Атине и заузети острва Лефкас, Кефалонију и Закинтос. Офанзиву у Епиру изводиле би главне снаге у правцу Јанине, а помоћне снаге дуж приморске зоне, ради обухватног дејства и заузимања лука у Епиру, и правцем преко Мецовона, ради пресецања комуникација између Македоније и Епира. На сектору Корче предвиђена је активна одбрана у циљу спречавања евентуалног грчког офанзивног дејства у бок италијанских снага у Епиру. Острво Керкиру требало је заузети поморским десантом.

У другој половини 1940. налазило се у Албанији 3 пешадијске дивизије („Arezzo“, „Venezia“ и „Ferrara“), 1 планинска („Julia“) 1 оклопна дивизија („Centauro“), 1 гренадирски, 2 коњичка, 1 артиљеријски и 1 инжињеријски пук и остали мањи делови. Ове снаге су до почетка рата појачане још са 3 пешадијске дивизије („Parma“,  „Piemonte“, „Siena“). У Албанију је, и поред доста тешкоћа због слабог капацитета албанских пристаништа, пребачена знатна количина оружја, материјала, возила и стоке. Поред тога, тамо је требало организовати позадину: подићи магацине, болнице, радионице, итд, а и то је ишло тешко, услед недостатка друмова и железница. Такође није било лаких планинских кола за формирање комора. На многим секторима фронта, за саобраћај и везу с позадином и за обезбеђење снабдевања, морала се употребити само товарна стока, која се у Албанији тешко добијала. Осећала се оскудица и у ратној опреми при формирању батаљона Албанаца, који су имали да обављају позадинску службу и осигуравају границу према Југославији. Није било довољно ни материјала за подизање мостова преко брзих и валовитих албанских река. Уопште узев, италијанске припреме за операције против Грчке наишле су на знатне тешкоће и „нису изведене довољно пажљиво, што се показало већ на неколико дана после почетка напада“.

Италијани на маршу

Вођење операција против Грчке било је поверено команданту италијанских снага у Албанији, генералу Праски (Prasca), који је извршио груписање снага по следећем:

Офанзивну групу образовао је 25 корпус (четири дивизије и један здружени коњички одред), који је заузео следећи распоред:

  • 23. пешадијска дивизија („Ferrara“) и 13 оклопна дивизија („Centauro“), груписане на горњем току р. Виосе и Дриноса, на простору Пермети – Ђинокастра, ојачане тешком артиљеријом, имале су задатак да, као главна ударна група, изврше брз продор у правцу Јанине, заузму ово место и тиме одсеку грчке снаге у Епиру од оних у западној Македонији;
  • 51. пешадијска дивизија („Siena“), ојачана тешком артиљеријом, имала је задатак да са простора Делвина – Конисполи садејствује главној ударној групи обухватним нападом правцем Филиатес – Врусина – Јанина;
  • Здружени коњички одред (један гренадирски и два коњичка пука) имао је задатак да од Конисполија дејствује дуж обале Јонског Мора, заузме тамошње луке и осигура десни бок 25. корпуса;
  • 3. планинска дивизија („Julia“), груписана у пределу Лесковику – Ерсека, ојачана тешком артиљеријом, имала је задатак да овлада планинским масивима Пинда и обезбеди леви бок снага које ће надирати у правцу Јанине, и да заузимањем превоја Мецовона, осигура везу између снага на епирском и македонском сектору.

Одбрамбену групу образовао је 26. корпус (29. пешадијска дивизија „Piemonte“ и 49. пешадијска дивизија „Parma“), појачан тешком артиљеријом и извесним бројем лаких тенкова, са задатком да брани фронт Пинд – Преспанско Језеро и штити леви бок офанзивне групе.

Резерва (пешадијске дивизије „Arezzo“ и „Venezia“, из састава 26. корпуса) груписана делом у области Елбасана (Елбасани – Либражди – Лини), делом према југословенској граници, могла се брзо, многобројнијим камионима, пребацити на грчки фронт.

За извршење поморског десанта на острво Керкиру одређена је 47. пешадијска дивизија „Bari“ (која би се транспортовала у 4 конвоја) и 1 пук морнаричке пешадије. За подршку овог десанта предвиђена је једна специјална поморска ескадра (2 крстарице, 2 разарача, 3 торпиљарке, 4 торпедна чамца и 3 десантна брода).

Сем наведених снага, Италијани су на острвима Додеканеза имали око 25 000 војника, већи број топова, до 30 тенкова и 156 хидроавиона, а у Италији још доста мобилисаних јединица којима су могли појачати снаге у Албанији.

Италијанска авијација имала је задатак да подржава предвиђени напад и врши стратегијско бомбардовање грчке позадине (аеродрома, мобилизацијских центара, саобраћајних чворова итд). За ове операције било је предвиђено 347 авиона (193 авиона са база у Албанији и 154 авиона са база у јужној Италији).

Италијанска ратна морнарица добила је задатак да садејствује копненим снагама дуж обале Јонског Мора, да напада грчке поморске комуникације и да осигурава италијанске конвоје за превоз трупа и материјала који саобраћају између Италије и Албаније.

Тежећи да остане неутрална, ван европског сукоба, грчка влада је избегавала сваки поступак који би могао изгледати као изазивање; због тога је у почетку вршила само најнужније припреме ради заштите државне територије. У том циљу је мобилисала 8. и 9. пешадијску дивизију и 4. пешадијску бригаду и прикупила их у близини албанске границе; делимично је мобилисала 13. и 5. пешадијску дивизију (које су упућене у западну Тракију), као и гарнизон на острву Керкири (10. пешадијски пук и једна брдска батерија). Сем тога, извршене су и друге ратне припреме (упућивање активних официра према ратном распореду, позивање извесног броја резервних официра и обвезника на вежбу, организовање извесних штабова који не постоје у миру, осигурање комуникација; израђен је и план за прелаз индустрије на ратну производњу и извршен размештај и обезбеђење индустријских сировина).

Грчки Генералштаб је израдио план за рат с Италијом тек после уласка италијанских трупа у Албанију у 1939. години. Грчка се могла поуздати само у властите снаге, јер је помоћ са стране била врло неизвесна; државе Балканског пакта нису биле обавезне да помогну Грчкој у рату с Италијом, а Турска јој је имала притећи у помоћ само у случају да Бугарска изврши напад према заједничкој грчко-турској граници; Француска и Велика Британија нису примиле никакве конкретне обавезе у вези гаранција, које су 13. априла 1939. дале Грчкој.

Ратним планом била је предвиђена дефанзива на два фронта: према Бугарској и према Албанији. У том циљу Грчка би мобилисала 15 пешадијских и 1 коњичку дивизију и 4 пешадијске бригаде; према Бугарској би концентрисала 6 пешадијских дивизија и 1 пешадијску бригаду, а према Албанији – 8 пешадијских дивизија и 2 пешадијске бригаде, док би у резерви Врховне команде остале 1 пешадијска и 1 коњичка дивизија и 1 пешадијска бригада. Мобилизацију, концентрацију и стратегијски развој трупа требало је извршити према Бугарској за 15 дана, а према Албанији за 28 дана, под претпоставком да италијанска авијација у јачој мери не омета покрете трупа.

Груписање снага и организација командовања били су овако предвиђени:

  • Западномакедонска армија, састава: 3. корпус (10. и 11. пешадијска дивизија и 4. пешадијска бригада) и 2. корпус (1. и 9. пешадијска дивизија и 5. пешадијска бригада), имала је да поседне западномакедонски сектор од југословенске границе до планине Смоликас (искључно) са задатком да спречава надирање италијанских трупа правцем Корча – Лерин – Солун;
  • 8. пешадијска дивизија имала се груписати на епирском сектору, од планине Смоликас (закључно) до Јонског Мора, са задатком да успорава надирање италијанских трупа у Епиру и да по сваку цену заштити путеве који преко Мецовона воде у Тесалију и преко Анфилохије у Етолију и Акарнанију;
  • 1. корпус (2, 3. и 4. пешадијска дивизија), прикупљен у Солуну и централној Македонији, служио би као резерва према Албанији;
  • 5. корпус (12. и 13. пешадијска дивизија), на западнотракијском сектору, од турске границе до линије Лагоски Залив – Кристали, имао је задатак да успорава надирање бугарских трупа и да штити мостобран код Александроуполиса;
  • Кавалска армија, на источномакедонском сектору, од западне границе западнотракијског сектора до Вардара, са 4. корпусом (7. и 14. пешадијска дивизија и 16. пешадијска бригада) на десном и Групом дивизија (6. и 17. пешадијска дивизија) на левом крилу, требало је да успорава надирање Бугара и да брани утврђену Метаксасову линију;
  • 5. пешадијска и Коњичка дивизија и 3. пешадијска бригада у резерви Врховне команде у пределу Солуна.

Као што се види, почетни операцијски план био је заснован на претпоставци да ће и Бугарска извршити напад. Међутим, касније, када се уверила да ће Бугарска остати неутрална, грчка Врховна команда је изменила план и одлучила да ослаби снаге на бугарском фронту и појача снаге на фронту према Албанији, како би омогућила извођење офанзиве против Италијана. Та офанзива би се предузела тек после завршетка концентрације грчких снага на албанском војишту, с циљем да се најпре заузме висораван Корче, а потом да се главни удар изврши општим правцем Јанина – Валона ради набацивања Италијана на море и заузећа важних албанских пристаништа. Пре офанзиве требало је што више истрошити италијанске снаге у граничним борбама, с тим да се одсудна битка прими на првој линији одбране („ИБ-а“): с. Штрково – пл. Варба (к. 1750) – с. Крчишта (к. 1081) – пл. Грамос (к. 2398) – пл. Смоликас (к. 2637) – Елеја – р. Каламас. Ако се концентрација снага на албанском војишту не би завршила за предвиђено време, или ако би италијанске снаге заузеле ову линију пре почетка офанзиве, планом је било предвиђено да се битка прими са наслоном на другу линију одбране („ИБ“): Кајмакчалан – пл. Кара Камен – окука р. Бистрице – р. Венетикос – Мецовон – р. Арахтос. Обе ове линије биле су делимично утврђене објектима пољске фортификације и снабдевене средствима за одржавање везе и саобраћаја.

Уочи италијанског напада, прикупљене грчке снаге на албанском војишту имале су следећи распоред:

  • у западној Македонији, на положајима „ИБ-а“, од Преспанског језера до пл. Грамоса (закључно), налазиле су се ојачана 9. пешадијска дивизија и 4 пешадијска бригада, а на одсеку пл. Пинда (од Грамоса до Смоликаса) Пиндски одред од 3 батаљона и 1 батерије, све под командом Западномакедонске армије, чији је штаб оформљен још пре мобилизације;
  • у Епиру, од пл. Смоликас (закључно) до Јонског Мора, такође на положајима „ИБ-а“, била је 8 пешадијска дивизија, ојачана 3 пешадијском бригадом, брдском и тешком артиљеријом, док су се 1 батаљон и 1 пољска батерија налазили код Превезе у циљу заштите од евентуалног напада с мора;
  • иза линије положаја „ИБ-а“, у другом ешелону, налазила су се 3 пешадијска батаљона смањеног састава у пределу Островских Кланаца; 1 батаљон с 1 брдском батеријом у рејону Мецовона; 1 батаљон и 1 брдска батерија код Елефтерохорија; 1 пешадијски пук и 2 батерије у пределу Каламбаке и 1 пешадијски пук у покрету из Акарнаније према Епиру.

Грчко ваздухопловство (156 авиона: 44 ловца, 46 бомбардера и 66 за извиђање и везу – од којих око 50 застарелог типа) имало је задатак да подржава копнене снаге.

Грчка ратна морнарица (1 стари бојни брод, 1 стара крстарица, 9 разарача, 8 торпиљарки и 6 подморница) добила је задатак да површинским јединицама штити саобраћај између Египта и Грчке, а подморницама да напада италијанске поморске комуникације.

Утврђивање фронта према Албанији отпочело је у лето 1939. и до италијанског напада израђени су на граници у северозападној Македонији пољски објекти и неколико бетонских заклона за артиљерију, док су линија „ИБ“ и извесне тачке у међупросторима такође ојачане пољским објектима; у Епиру, код града Елеје, такође су израђени неки објекти (митраљеска гнезда или топовски заклони са жичаним и пт препрекама).

Иако је имала иницијативу и могућност да по својој вољи искористи време за припреме и да одреди почетак своје агресије, Италија се ипак није довољно припремила, нити је правилно проценила отпор на који ће наићи. Она је потцењивала вредност грчке војске па је уочи напада груписала само двапут надмоћније снаге које нису биле довољне за брзо освајање Епира и за надирање ка Атини, тим пре што су и мање грчке снаге могле да пруже дужи и јачи отпор на планинском, слабо комуникативном и клисурастом земљишту. Сем тога, и почетно груписање италијанских снага није било целисходно, јер су дивизије биле кордонски распоређене дуж читавог фронта, тако да се главни удар имао извести само половином расположивих снага.

Пошто је у својим припремама била знатно ограничена политичким обзирима, Грчка није могла благовремено да изврши мобилизацију и да на почетку рата употреби све своје снаге, тако да је почетак италијанске агресије дочекала само с најнужнијим снагама на албанском фронту.

Начин груписања грчких снага на албанском фронту, при чему је дата предност западномакедонском сектору, био је целисходан, јер је требало заштитити правац Корча – Лерин – Солун, којим би Италијани могли избити на Егејско Море и одсећи централну Македонију и западну Тракију од јужне Грчке. Предвиђена јачина резерве за ово војиште била је целисходно одмерена, само ју је, с обзиром на планинско земљиште и слабу комуникативност, требало груписати ближе фронту и то на линији Лерин – Гревена, а не у области Солуна.

Извршена измена у грчком почетном плану и одлука да се на бугарском фронту остане у одбрани са смањеним снагама, а да се албански фронт појача и на њему предузме офанзива одговарале су ситуацији. Избор правца главног удара био је такође целисходан, јер би губитком Влоне и Саранде Италијанима остало само драчко пристаниште, тако да би било знатно отежано довлачење појачања и снабдевање трупа у Албанији.

Ток операција

Италијанска офанзива од 28. октобра до 14. новембра

Пошто је Грчка одбила ултиматум, којим је Италија тражила да јој се уступе извесне стратегијске базе, италијанске трупе су 28. октобра 1940. предузеле напад на Грчку на целом албанско-грчком фронту. Напад је отпочео у 05,30 часова, уз садејство италијанске авијације, која је, поред снажне интервенције на фронту, вршила стратегијско бомбардовање грчких комуникација, мобилизацијских центара, саобраћајних чворова, аеродрома итд. Главни удар, општим правцем Елеја – Јанина, извршиле су пешадијска дивизија „Ferrara“ и оклопна дивизија „Centauro“, ојачане албанским батаљонима и батаљонима црних кошуља и тешком артиљеријом и авијацијом, док је 51. пешадијска дивизија „Siena“, ојачана 1 пуком гренадира, 1 коњичким пуком, батаљонима Албанаца и црних кошуља, тешком артиљеријом и авијацијом, извршила помоћни напад правцем Конисполи – Филиатес. На одсеку пл. Пинда, између пл. Грамоса и Конице, напад је извршила планинска дивизија „Julia“ општим правцем ка Мецовону, одржавајући везу између италијанских снага на правцу западне Македоније и Епира. На западномакедонском сектору, дивизије „Piemonte“ и „Parma“ вршиле су само мање нападе и чаркања са грчким снагама дуж граничног фронта.

Италијанска офанзива и грчки противнапади, од 28. октобра до 13. новембра 1940.

Грчка влада је одмах наредила општу мобилизацију своје војске, а грчке јединице на фронту добиле су наређење да задрже и одбију италијанску агресију.

У току 28. октобра италијанске снаге у области Епира успеле су да потисну грчке заштитне делове, који су се под борбом и у реду повлачили ка положајима на првој линији одбране („ИБ-а“) изузев на одсеку пл. Пинда, где су снаге Пиндског одреда без борбе напустиле своје положаје, тако да је планинска дивизија „Julia“ још истога дана успела да дубоко продре у правцу изворног дела р. Виосе. Надирући даље у област Епира, италијанске јединице су 29. октобра стигле испред грчких положаја Елеја – р. Каламас (које су браниле 8. пешадијска дивизија и 3. пешадиска бригада), где су застале ради извиђања и организовања даљег напада, иако су, према операцијском плану, имале задатак да што пре наступају ка Јанини ради освајања Епира и искоришћавања почетне кризе код Грка. За то време су италијанске снаге на одсеку Пинда наставиле наступање између пл. Грамоса и пл. Гуре к. 2466 (Камила). Услед повлачења заштитница Пиндског одреда, деснокрилне јединице 8. дивизије, које су имале да затворе пролазе између Гуре и Смоликаса, морале су се повући из рејона Конице на јужну обалу р. Виосе, где су их прихватиле и појачале јединице из Мецовона (1 батаљон и 1 батерија) с којима су образовале Војушки одред. Штитећи свој леви бок на Пинду, италијанске снаге су 29, 30. и 31. октобра продужиле надирање на целој зони између планина Грамоса и Гуре. 31. октобра кренули су из Италије десантни конвоји, намењени за искрцавање на Керкиру, али је 1. новембра ова десантна операција обустављена и трупе искрцане у Валони, а потом ангажоване за појачање италијанских снага на грчком фронту.

Грчки војник на заробљеној италијанској танкети

После завршених припрема, Италијани су почетком новембра наставили напад на фронту од пл. Грамоса до Јонског Мора. Снаге на правцу главног удара постигле су известан успех и заузеле Коницу, али нису могле да пробију главне грчке положаје. На помоћном правцу Конисполи – Филиатес ојачана дивизија „Siena“, пошто је одбацила грчки одред од три батаљона и две батерије, избила је у висину места Парамитија, на левој обали р. Каламаса.

Пошто је проценила да грчким снагама прети главна опасност од италијанских снага у области пл. Пинда, на простору где се Епир повезује са западном Македонијом, грчка Врховна команда је донела одлуку да на сектору Пинда пређе у напад са већ прикупљеним снагама, с циљем да најпре заустави италијанско напредовање и спречи проширење створеног џепа, а затим и да га смањи узастопним нападима. У међувремену је трупама у Епиру упућена као појачање 2. пешадијска дивизија, те је на тај начин и на том правцу формиран 1 корпус, који је такође добио задатак да упорном одбраном спречи даље надирање италијанских снага. У пределу северно од Грамоса требало је предузети офанзиву из северозападне Македоније у циљу диверзије и олакшања ситуације грчких трупа у Епиру и на Пинду. За напад су били одређени 2. и 3. корпус, и то: 2. корпус (1. пд, 5. пбр и 1. кбр) за извршење главног удара, општим правцем Лепчишта (Неаполис) – Керасовон – Коница, на бок и комуникације италијанских снага које наступају горњим током Виосе ка Мецовону, а 3. корпус (10. и 11. пд и 4. пбр) за извођење помоћног напада северно од Грамоса (узимајући под своју команду и 9.пд 2. корпуса) ради заузећа висова на албанској територији, који би послужили као ослонац за офанзиву у правцу Мораве и Корче. Истовремено је Коњичка дивизија (која је дотле стајала на расположењу Врховне команде), са 1 пешадијским пуком и 1 батеријом, хитно упућена у рејон Мецовона да заштити правац Јанина – Каламбака, и да нападне општим правцем Мецовон – Коница, с тим да одржава везу између снага 1. и 2. корпуса и да садејствује 2. корпусу у нападу на Коницу.

Мајка испраћа сина у рат

Грчке снаге су 3. новембра отпочеле концентричне нападе у области Пинда. Пошто се напад 2. корпуса успешно развијао, Грци су до 13. новембра одбацили италијанске трупе са своје територије и избили на гранични фронт Ерсека – Лесковику. Међутим, на правцу Конице грчко надирање су зауставила италијанска појачања, која су хитно пребачена на одсек дивизије „Julia“, као и дивизија „Bari“, која је првобитно имала задатак да освоји острво Керкиру (Крф). У међувремену, у северозападној Македонији, после успешног напада, 3. корпус је до 5. новембра овладао висовима који доминирају источним делом горњег тока р. Деволи, тако да су и овде Италијани били приморани да убацују нове снаге, најпре 19. пешадијску дивизију „Venezia“, а нешто доцније и 4. берсаљерски пук.

На тај начин, Грци су до половине новембра, успели делом да поврате изгубљене положаје и да створе погодну операцијску основу за предузимање офанзиве чим заврше концентрацију снага на албанском фронту. За то време су трупе на сектору Епира успешно браниле своје положаје, које су Италијани стално нападали, нарочито тенковима и слабим пешадијским снагама, уз непрекидну јаку подршку артиљерије и авијације. Италијани нису могли напредовати даље од Конице и Парамитија, а у времену од 11. до 13. новембра Грци су их противнападима делимично одбацили са истакнутих положаја. Међутим, услед исцрпљености ангажованих снага с једне и друге стране, стање на фронту остало је непромењено све до половине новембра.

Грчка Врховна команда је одлучила да с бугарског фронта пребаци на албанско војиште 13. и 17. пешадијску дивизију и 16. пешадијску бригаду, као и новомобилисане јединице и јединице из резерве. Затим су тамо упућене још три пешадијске дивизије (2, 3. и 4.). Трупе су пристизале на албански фронт успешно и по плану, пошто им италијанска стратегијска авијација није нанела веће губитке. Половином новембра Грци су према Албанији имали 11 пешадијских и једну коњичку дивизију и 3 пешадијске бригаде, од којих су неке биле у току прикупљања, док је 5. пешадијска дивизија била тек у покрету. После реорганизације командовања, распоред грчких снага био је следећи:

  • У северозападној Македонији била је Западномакедонска армија: 3. корпус (9, 10, 11. и 15. дивизија) на простору изворног дела р. Деволија, 2. корпус (1. пешадијска дивизија и 5. пешадијска и једна коњичка бригада) у пределу Пинда и 13. пешадијска дивизија у армијској резерви;
  • на простору Епира – 1. корпус (2. и 8. пешадијска и 1. коњичка дивизија и 3. пешадијска бригада);
  • у стратегијској резерви за албанско војиште – 4. пешадијска дивизија и 16. пешадијска бригада на простору Трикала – Каламбака, 3. пешадијска дивизија у прикупљању код Арте и 17. пешадијска дивизија у рејону Кожани.

И Италијани су до половине новембра, пребацивањем нових дивизија из Италије, појачали своје снаге и извршили реорганизацију командовања. Тако је, под командом генерала Содуа (Soddu) образована Албанска група армија, састава:

  • 9. армија (генерал Верчелино), од четири дивизије („Piemonte“, „Parma“, „Venezia“, „Arezzo“), на сектору од југословенске границе до р. Осуми;
  • 11. армија (генерал Ђелосо), од пет дивизија („Ferrara“, „Bari“, „Siena“, „Julia“, „Centauro“), на сектору од р. Осуми до Јонског Мора.

Из изнетог тока операција могло се видети, да италијанско руководство није правилно искористило слабости грчких снага у почетној фази, јер је са своје стране ангажовало такође недовољне снаге (свега шест дивизија у 1. ешелону). Услед тога, почетни удари италијанских снага, мада ојачаних албанским јединицама и батаљонима црних кошуља, нису дали очекиване резултате. Ангажовање 1. и 4. берсаљерског и 6. коњичког пука, као и 101. митраљеског батаљона, који су у ово време убачени у борбу, није могло изразити повољнији утицај на ситуацију. Исто тако, касније упућивање још двеју дивизија („Bari“ и „Venezia“) није дало веће резултате, првенствено због почесног ангажовања, тако да су оне једва успеле да задрже грчко надирање. На овај начин су Италијани, већ у самом почетку рата, изгубили иницијативу у операцијама, услед чега намеравани брзи продор кроз Епир није могао успети.

Смисао за хумор у тешким временима.

На другој страни, грчка Врховна команда је благовремено уочила опасност која је претила од италијанске дивизије „Julia“ на споју Западномакедонске армије и Епирске групе и, поправљајући ситуацију нападом, одмах узела иницијативу у своје руке. Тако је грчка војска, бројно слабија – свега 4 пешадијске дивизије (8, 9, 10. и 11.), једна коњичка дивизија и две пешадијске бригаде (3. и 5.) – недовољно опремљена, без средстава за одбрану од тенкова и авиона, и изложена знатним тешкоћама у снабдевању храном и муницијом, успела да задржи почетно надирање бројно јаче италијанске војске, која је располагала знатно јачом техником. При томе је успешно користила планинско земљиште, нарочито у Епиру, где су једна пешадијска дивизија и једна пешадијска бригада, на фронту од око 80 км, зауставиле италијанске трупе које су у свом саставу имале и оклопне јединице.

Грчка противофанзива и стабилизација фронта од 14. новембра 1940. – 25. марта 1941.

У тежњи да искористи задобијену иницијативу и повољну ситуацију на фронту, грчка Врховна команда је одлучила да отпочне офанзиву не чекајући на пристизање свих дивизија које су биле одређене за албанско војиште. Циљ ове офанзиве, која је имала отпочети 14. новембра, био је да се агресор потуче и избаци са националне територије и да се пресече рокадни друм Корча – Ерсека – Лесковику. Док је 3. корпус Западномакедонске армије имао задатак да изврши главни удар правцем пл. Морава – Корча, да заузме Корчу и висораван на којој се она налази и да пресече друм Подградеци – Корча, дотле је 2. корпус ове армије, нападајући истовремено десним крилом у правцу Ерсеке, а левим у правцу Лесковикуа, требало да садејствује 3. и 1. корпусу да овлада друмом Корча – Ерсека – Лесковику. На епирском сектору 1. корпус је имао задатак да напада на целом фронту од Смоликаса до мора, са тежиштем на правцу Јанина – Ђинокастра ради везивања италијанских снага. Касније, офанзива се имала развити према Бератију и Влони, са наслоном на корчанску висораван, која би послужила као маневарски стожер.

3. корпус (9, 10, 11. и 15. пд) отпочео је напад с три дивизије у првој линији на сектору од Преспанског Језера до пл. Грамоса. На масиву Мораве, који Корчу штити са истока, Италијани су имали јако утврђене положаје, тако да су грчке главне снаге (10. и 9. пд) нападале јужним делом ове планине, преко кланца Дарве, зато што су у том подручју били тежи услови за употребу италијанских тенкова, док је 15. пешадијска дивизија нападала на северни одсек: северни део пл. Морава – Суха Гора (пл. Иван), правцем Билишти – Цангој. У току првог дана офанзиве, и поред јаког отпора јединица 26. италијанског корпуса и велике активности њихове авијације, грчке снаге су успеле да на целом одсеку овладају предњим положајима и да дођу у додир са италијанским снагама на главним положајима.

Следећих дана развиле су се жестоке борбе јужно и северно од кланца Дарве и на Морави. Италијани су извели више противнапада јединицама 9. армије, с наслоном на своје утврђене положаје на Морави, а 17. новембра су и појачали својо снаге новопристиглом 53. пешадијском дивизијом „Arezzo“, тако да су сада положај Морава – Суха Гора браниле четири дивизије („Piemonte“, „Parma“, „Venezia“ и „Arezzo“). Са своје стране, Грци су појачали 3. корпус 11. пешадијском дивизијом (између 9. и 10. пд) и 13. пешадијском дивизијом (северно од 9. пд), тако да су на овом одсеку имали укупно 5 дивизија. Ради лакшег командовања, 10. и 11. дивизија су 19. новембра образовале Групу „К“, док су 9, 13. и 15. дивизија остале у саставу 3. корпуса. Ово појачање је омогућило да се прошири продор и да се овога дана заузме кланац Дарве, а 21. новембра и цео масив Мораве. Иако су Италијани у међувремену појачали своје снаге и планинском дивизијом „Tridentina“, ипак нису успели да задрже надирање Грка, који су 22. новембра заузели планину Суха Гора и Корчу, док је главнина италијанских снага оступила према Подградецију.

Грчка противофанзива и стабилизација фронта, од 14. новембра 1940. до 25. марта 1941.

2. корпус (1. пд, 5. пбр и 1. кбр), нападајући на сектору Грамос – Смоликас, надирао је десним крилом ка Ерсеки, садејствујући истовремено нападу 3. корпуса, односно Групе „К“, док је лево крило нападало у правцу Лесковикуа, изводећи комбиновани напад са деснокрилним трупама (Коњичка дивизија) епирског сектора према Коници. Комбинованим нападом 2. корпуса и Коњичке дивизије Грци су 16. новембра ослободили Коницу, а до 21. новембра савладали су отпор Италијана (дивизије „Julia“ и „Bari“), прешли границу између пл. Грамоса и р. Виосе и заузели Ерсеку и Борову. До 22. новембра левокрилне снаге 2. корпуса савладале су отпор Италијана и у долини р. Виосе и тога дана заузеле Лесковику.

1. корпус (2. и 8. пд, Коњичка дивизија и 3. пбр), на сектору од Смоликаса до мора, у почетку није могао постићи успех, јер му још нису биле пристигле све јединице. Међутим, његово десно крило – када је пристигла 2. пешадијска дивизија, која је извршила усиљени марш од око 200 км од Каламбаке до фронта – успело је да савлада отпор Италијана (дивизија „Ferrara“ и „Centauro“) на одсеку Елеја (јужно од р. Виосе), тако да су грчке снаге до 22. новембра избиле на албанску границу. Једновремено су и левокрилни делови 1. корпуса одбацили Италијане (пд „Siena“ и коњички одред) преко р. Каламаса, заузели Парапотамос и Филиатес и под борбом избили на границу.

Између 14. и 22. новембра у распореду грчких трупа учињене су следеће измене: 3. пд прешла је из Арте у Јанину, 4. пд кренула је из Каламбаке за Епир, 17. пд прешла је из Кожана у рејон Костура (Касторија), 16. пбр прешла је из Каламбаке у предео Гревена, а 5. пд дошла је из Солуна у предео Кајљари (Птолемаиса); тако су на албанском фронту Грци имали 12 пешадијских дивизија, 1 коњичку дивизију и 3 пешадијске бригаде, од којих је ангажовано у борби само 8 пешадијских и 1 коњичка дивизија и 2 пешадијске бригаде. У исто време су и Италијани појачали своје снаге с 2 дивизије („Arezzo“ и „Tridentina“) и 2. берсаљерским пуком, тако да су укупно имали 10 дивизија (7 пешадијских, 2 планинске и 1 оклопну), 1 гренадирски пук, 3 берсаљерска пука, 1 коњички пук, 1 митраљески батаљон и известан број батаљона Албанаца и црних кошуља.

На тај начин, Грци су у првој етапи своје офанзиве, упркос италијанској надмоћности у ваздуху и великој надмоћности у тенковима (Италијани су ангажовали око 200 тенкова, док Грци нису имали ниједан тенк, а врло мало пт оруђа), успешно извршили свој задатак: ослободили су националну територију и заузели важну раскрсницу Корчу и друм Корча – Лесковику. Зато је грчка Врховна команда донела одлуку да продужи офанзиву. Она је у том циљу извршила ново груписање снага у три оперативне групе, непосредно под својом командом.

Деснокрилна оперативна група (3. корпус и Група „К“), од 5 пешадијских дивизија (9, 10, 11, 13. и 15.), на фронту Преспанско Језеро – пл. Островица, имала је задатак да дубоко продире на север и запад, да овлада положајима западно од Корче и да послужи као стожер маневра осталих снага.

Средња оперативна група (2. корпус), од 1 пешадијске дивизије, 5 пешадијске и једне коњичке бригаде, имала је задатак да са одсека пл. Островица (искључно) – р. Виоса надире општим правцем Лесковику – Берати, с тим да тесно садејствује са Деснокрилном и Левокрилном оперативном групом.

Левокрилна оперативна група (1. корпус), од 3 пешадијске дивизије (2, 3. и 8.), Коњичке дивизије и једне коњичке бригаде, на фронту р. Виоса – Јонско Море, добила је задатак да надире општим правцем Ђинокастра – Тепелена – Влона.

Општа резерва (3 пешадијске дивизије и 1 пешадијска бригада) била је подељена по групама: 17. пд код Билишта, 5. пд код Костура, 4. пд код Јанине и 16. пбр у околини Кајљарија.

Деснокрилна оперативна група, са три дивизије (13, 9. и 10.) у првој линији, извршила је главни напад 22. новембра правцем Корча – Подградеци, а помоћни долином р. Деволи. Иако је на правцу главног напада (13. и 9. дивизија) наишла на јак отпор новопридошле италијанске 48. пешадијске дивизије „Taro“, ипак је успела да је одбаци према западу и северозападу и да 24. новембра овлада линијом с. Пишкупија – с. Чемова (Грабовица). За то време је 10. пешадијска дивизија успешно надирала на правцу р. Деволи и заузела Воскопоју на северним падинама пл. Островице. Тиме је Деснокрилна оперативна група до 26. новембра осигурала путеве с обе стране Маличитског Језера и прелазе западно од Корчанске Висоравни.

У даљем надирању, дивизије Деснокрилне оперативне групе су наишле на јак отпор 5 италијанских дивизија („Venezia“, „Parma“, „Tridentina“, „Arezzo“ и „Taro“) на јако утврђеним висовима јужно од Подградеција, на источним падинама пл. Мокре (Камија) и на огранцима масива Островице. Настале су огорчене борбе, нарочито у пределу Подградеција, где су Италијани, уз подршку знатног броја тенкова и авиона, безуспешно покушали да зауставе грчко надирање, пошто су Грци, обиласком с југа (кроз планинско земљиште) и увођењем 17. пд из резерве (која је сменила 13. пд), успели да савладају њихов отпор и да 4. децембра заузму Подградеци и висове западно од њега. Грчке јединице су до 8. децембра овладале северно од р. Деволи италијанским положајем на масиву Мокре, у висини с. Моглице, док је 10. пешадијска дивизија, надирајући јужно од р. Деволи, успела да овлада пределом Островице и да долином р. Деволи продре све до с. Моглице, где се завршавао колски пут. Важна раскрсница Корча и њена висораван тиме су биле осигуране од италијанских напада са севера, северозапада и запада.

Средња оперативна група предузела је надирање у зони између пл. Островице и р. Виосе, али је наишла на врло јак италијански отпор; због тога је доцније појачана са 2. пешадијском и Коњичком дивизијом из Левокрилне оперативне групе. После жестоких борби у долини Виосе, у којима су, у пределу Фрасери. учествовали и италијански тенкови, и ова група је, упркос снажној одбрани италијанских дивизија, ојачаних јединицама црних кошуља. митраљеским батаљонима и јединицама из придошлих дивизија (5. плд „Pusteria“ и 37. пешадијска „Modena“), успела да 5. децембра заузме Пермети и планински предео Фрасери. чиме је било довољно осигурано несметано коришћење друма Корча – Ерсека – Лесковику.

Надирући десним крилом у правцу Ђинокастре, Левокрилна оперативна група је наишла на врло јак отпор на положајима код Какавије, јер су Италијани, благодарећи појачањима (2 пешадијска и 1 коњички пук и батаљони црних кошуља) и снажној подршци авијације, успели да зауставе њено напредовањ е. Пошто су грчке јединице биле принуђене да врше обиласке планинским стазама, то је и њихово наступање било успорено. Тек када је, 4. децембра, 3. пешадијска дивизија обишла Какавију с југа, а 2. пешадијска дивизија овладала долином р. Луми Сухес на северу, грчке трупе су убрзале напредовање, тако да су 8. децембра заузеле Ђинокастру. За то време је крајње лево крило ове групе, упркос јаком отпору, успело да одбаци делове италијанске дивизије „Сијена“ са граничног фронта, да 6. децембра заузме пристаниште Саранду (Санти Каранти) и да следећег дана избије северно од пута Делвина – Јергуцати. На тај начин Грци су до 8. децембра обезбедили комуникацију Саранда – Делвина – Какавија.

Као што се види, Грци су у другој етапи од 22. новембра до 8. децембра, у потпуности постигли постављене циљеве (осигурање Корчанске Висоравни и попречне комуникације Корча – Лесковику – Каловрис, као и друма Саранда – Делвина – Какавија). Због тога је Врховна команда одлучила да и даље продужи напад ради заузимања Келцире (Клисуре) и Тепелене, важних саобраћајних раскрсница у долини р. Виосе. Према општој замисли, било је предвиђено да Средња и Левокрилна оперативна група, свака у својој зони дејства, надиру општим правцем ка Влони, док би Деснокрилна оперативна група служила као стожер читавог борбеног поретка.

Средња оперативна група (2. корпус са 1, 11. и 15. пд и 5. пбр), груписана између пл. Островице и р. Виосе, имала је задатак да обухватним маневром са севера заузме Келциру и масив северно од Келцире и Тепелене, штитећи стално свој десни бок у правцу Бератија и одржавајући везу са Деснокрилном оперативном групом. Левокрилна оперативна група (1 корпус са 2, 4. и 3. пд) груписана на фронту између р. Виосе и мора, имала је да заузме Тепелену и да отвори пут у долини р. Сушице, док би Деснокрилна оперативна група (Западномакедонска армија са 3. и 5 корпусом: 9, 10, 13. и 17. пд), груписана између Охридског Језера и пл. Островице, имала да послужи као стожер маневра, да осигура Корчанску Висораван и да штити десни бок Средње оперативне групе од евентуалних италијанских напада из долина р. Деволи и р. Томорезес (Томорице). Општу резерву образовале су следеће снаге: 8. пд, 3. пбр и Теспротиски одред у пределу северозападно од места Елеја и око Делвина, Коњичка дивизија, ојачана Коњичком бригадом, јужно од Конице, 5. пд јужно од Корче и 16. пбр у рејону Кајљарија.

На правцу дејства Деснокрилне оперативне групе, на одсеку према Подградецију, долазило је, почев од 9. децембра па за све време, само до артиљериских двобоја и местимичних грчких напада ради исправљања положаја. Наступајући долинама р. Деволиа и р. Томорезеса, 10. пешадијска дивизија је успела да до 24. децембра овлада линијом с. Шинапремтја – с. Счинари – с. Ујанику, иако су Италијани пружили огорчен отпор и убацили у борбу нове јединице (9. митраљески батаљон, 2. и 3. граничарски батаљон, 10. и 163. батаљон црних кошуља).

Средња оперативна група отпочела је напад тек 25. децембра, јер јој пре тога нису биле пристигле предвиђене јединице (15. пд). Десно крило ове групе успело је да већ другог дана заузме јако утврђене италијанске положаје североисточно од Келцире и да избије на линију с. Добруша – с. Цоровода, док је напад долином Виосе задржан пред Келциром. Међутим, њен даљи напад морао се обуставити због невремена и веома отежаног снабдевања. Једини пут који се могао користити ишао је долином Виосе, али су га Италијани рушењем мостова и горњег строја при повлачењу онеспособили за већи саобраћај; а пошто је и Виоса ускоро изненада надошла и преплавила пут, то је ова комуникација постала неупотребљива. У међувремену Италијани су на овом правцу појачали своје снаге са 37. пд „Modena“ и 5. плд „Pusteria“, 8. митраљеским батаљоном и 155. батаљоном црних кошуља.

Левокрилна оперативна група, која је 8. децембра такође продужила офанзиву у правцу Тепелене, успела је да заузме само неколико села, јер су јаке снежне мећаве и упоран отпор италијанских снага у великој мери отежавали операције, тако да је даље напредовање њеног десног крила и центра било заустављено на линији: с. Пештани – с. Прогонати. Међутим, захваљујући бољим атмосферским приликама дуж морске обале, лево крило ове групе успело је да до 28. децембра избије на линију: Болена – Враништа – Химара.

На одсеку између мора и р. Дриноса, Италијани су од 8. до 28. децембра ангажовали нове јединице: 5. плд „Куненсе“ у долини р. Сушице, 33. пд „Акви“ у области Курвељеша, 11. пд „Бренер“ са 63. батаљоном црних кошуља у рејону Тепелене, 155. батаљон црних кошуља у области Келцире, а у приморској области 83. и 153. батаљон црних кошуља.

Као што се види, у току грчке офанзиве од 8. до 28. децембра није потпуно постигнут постављени циљ: да се заузму саобраћајни чворови Келцира и Тепелена и друм Келцира – Тепелена (који је био потребан за одржавање везе између грчких снага у долини р. Виосе и р. Дриноса и за даље надирање према Влони). Крајем децембра 13 грчких дивизија (12 пд и 1 кд) и 3 пбр биле су у следећем распореду:

  • Западномакедонска армија на одсеку Подградеци – пл. Томори, са 3 дивизије (13, 9. и 10.) у првој линији и 17. дивизијом у резерви;
  • 2. корпус на одсеку од пл. Томори до р. Виосе, са 3 дивизије (11, 15. и 1.) и 5. пешадијском бригадом;
  • 1. корпус на одсеку од долине Виосе до мора, са 3 дивизије (2, 8. и 3.);
  • Општа резерва: 4 дивизије: 5. и 16. пд (образована од 16. пбр) код Корче, 4. пешадијска дивизија на простору Либохова – Какавија и Коњичка дивизија у пределу Коница – Елеја.

Пошто су грчке дивизије у дотадашњим операцијама биле доста заморене, њихове се комуникације знатно одужиле, а путеви – услед невремена и италијанских разарања – постали скоро неупотребљиви, то је грчка Врховна команда одлучила да привремено обустави офанзиву, сем на одсеку Средње оперативне групе која је имала да продужи дејства с циљем да заузме Келциру. За то време требало је извршити оправку комуникација, попунити јединице људством, довући потребна средства за живот и борбу и појачати снаге на албанском фронту.

Крајем децембра за команданта Албанске групе армија постављен је генерал Кавалеро (Cavallero), дотадањи начелник италијанског Генералштаба, а у међувремену су појачане и италијанске трупе на одсеку између р. Дриноса и мора са 3 пешадијске дивизије („Cuneo“, „Akvi“ и „Brener“), тако да је сада у Албанији било 16 италијанских дивизија (11 пешадијских, 4 планинске и једна оклопна) према 13 грчких, с тим да је у саставу 9. армије (на одсеку између Охридског језера и р. Осуми) било 6 дивизија, а у саставу 11. армије (на одсеку између р. Осуми и мора) 10 дивизија.

Средња оперативна група (2. корпус) отпочела је напад 30. децембра. Положаје код Келцире, који су били јако утврђени и снабдевени препреком од бодљикаве жице, браниле су четири италијанске дивизије („Julia“, „Pusteria“, „Bari“ и нова пешадијска дивизија „Cuneo“), те су Грци, уз велике тешкоће, успели да савладају одбрану ових положаја тек после десет дана и да, 10. јануара 1941, заузму ову важну раскрсницу. Италијани су одмах извршили безуспешан противнапад свежом пешадијском дивизијом „Lupi di Toscana“, али су грчке јединице наставиле напредовање и до краја јануара стигле до севемих падина пл. Требесинес. Међутим, Италијани су и даље вршили противнападе и угрожавали Келциру ангажујући нове дивизије (24. пд „Pinerolo“ и 22. пд „Cacciatori delle Alpi“) и снаге пребачене са других одсека (пд „Modena“ и „Siena“), као и неколико скијашких батаљона. Пошто су одбацили слабије грчке делове са пл. Требесинес, они су проширили своје нападе ангажовањем 26. легије (7. и 53. батаљон) црних кошуља и нове 58. пешадијске дивизије „Legnano“ и предузели противнападе јужном обалом Виосе ради обиласка с југа. Јединице 2. грчког корпуса (1, 11. и 15. пд и 5. пбр) успешно су задржале противнападе
италијанске армије, јачине девет дивизија, од којих су јчетири („Cuneo“, „Lupi di Toscana“, „Pinerolo“ и „Cacciatori delle Alpi“) први пут ангажоване, док су пет других („Julia“, „Bari“, „Pusteria“, „Modena“ и „Siena“) биле преформиране и обновљене. Пошто су Италијани имали велику надмоћност у авијацији и оруђима са убацном путањом, 2. корпус је претрпео знатне губитке, тако да је расформирао 5. пешадијску бригаду ради попуне својих дивизија. Његова ситуација је знатно побољшана после доласка 5. пешадијске дивизије која је усиљеним маршем пребачена из рејона Корче.

Грчка Врховна команда је наредила да се правцем од Келцире и Тепелене изврши комбиновани напад снагама Средње и Левокрилне оперативне групе против италијанских снага на пл. Требесинес. У вези с тим, почетком фебруара, 17. пд је усиљеним маршем пребачена из рејона Корче у област Перметија. Истовремено је обједињено командовање над 1. и 2. грчким корпусом у оквиру новоформиране Епирске армије, која је стављена непосредно под Врховну команду. Овај напад је, услед невремена, одлаган више пута, док најзад није извршен 13. фебруара, са 5. пд северно, а 2. пд јужно од р. Виосе али без успеха, пошто је одбијен снажном артиљеријском ватром и многобројним противнападима Италијана, који су појачали овај одсек новом 2. пешадијском дивизијом „Sforzesca“ и са два батаљона црних кошуља. Иако су грчке јединице продужиле нападе до краја фебруара, ипак су постигнути слаби резултати, услед италијанских противнапада и увођења нових снага: 59. пешадијске дивизије „Каљари“ и 5 батаљона црних кошуља. Због тога, а и због лошег времена, Грци су почетком марта морали да обуставе офанзиву. Они су тек после увођења у борбу 17. пешадијске дивизије успели, у току 7. и 8. марта, да овладају западним гребеном пл. Требесинес (с. Межгорани) и источним делом кланца Келцире и да на тај начин осигурају раскрсницу комуникација у Келцири. Почетком марта је на одсек 2. корпуса код Перметија пребачена усиљеним маршевима и 6. пд из опште резерве.

У међувремену се активност на осталим деловима албанског фронта ограничавала на дејство артиљерије и на мање борбе, тако да није било већих промена. На фронту 1. грчког корпуса појавила се нова 24. легија (2 батаљона) црних кошуља, а на фронту Западномакедонске армије – 36. пд „Forli“ и 112. батаљон црних кошуља у области Подградеција, 1. планинска дивизија „Taurinense“, 93. батаљон црних кошуља и 1. батаљон граничара у долини р. Томорезеса.

Као што се види, почетком марта ситуација италијанских снага на албанском фронту знатно се поправила. Пошто су успели да повећају капацитет албанских пристаништа, Италијани су у току јануара и фебруара у Албанију пребацили нова појачања и велике материјалне резерве. Чак је и Мусолини лично дошао у Албанију и 2. марта у селу Рехова, 30 км јужно од Бератија, одржао конференцију са командантима армија, на којој је решено да се предузме офанзива долином р. Дешнице у зони између р. Виосе и р. Осумија, општим правцем ка Келцири, у циљу раздвајања и почесног тучења грчких снага северно и јужно од р. Виосе. Главни удар дуж обе обале р. Дешнице требало је да изврше 3 корпуса (8, 4. и 25.) са шест дивизија и једним планинским пуком, с тим да је још по једна дивизија имала да обезбеђује бокове, док је припрему и нодршку напада требало да врши 400 артиљеријских оруђа и око 400 авиона.

После жестоке артиљеријске припреме (која је почела у зору) и веома јаког бомбардовања из ваздуха, италијанске снаге јачине 6 дивизија („Kaljari“, „Puglie“, „Pinerolo“, „Cacciatori delle Alpi“, „Pusteria“ и „Sforzesca“), 9. марта у 08,30 часова, предузеле су напад на фронту између р. Виосе и р. Осумија, са тежиштем између пл. Требесинеса и села Бубесија. Међутим, услед јаког отпора грчких јединица на врло добро организованим положајима и овај напад је остао без успеха, као и поновљени напад у току истог дана. Истовремено су јединице 9. армије предузеле диверзије северно од р. Осуми, а јединице специјалног корпуса јужно од р. Виосе, али безуспешно, услед јаког грчког отпора.

Следећих дана Италијани су, ангажујући нове снаге, изводили посве дневне нападе и диверзије, уз подршку авијације и артиљерије, у циљу пробоја грчког фронта, али опет без успеха. У току 18. марта јужно од Виосе у рејону с. Пештана, одбијено је седам италијанских узастопних напада, уз веома велике губитке. Следећег дана је италијанска пешадија, подржавана авијацијом и артиљеријом и праћена тенковима, поново безуспешно нападала одсек Требесинес – Бубеси. Исто тако, италијанске трупе су безуспешно извршиле један дневни (23. марта) и два ноћна напада (21/22. и 23/24. марта). Најзад, када је 25. марта, после јаке артиљеријске и ваздухопловне припреме, одбијен и напад на Сенделис и с. Пештани, Италијани су били приморани да дефинитивно обуставе ову неуспешну пролећну офанзиву.

У овој офанзиви Италијани су ангажовали 12 дивизија, од којих 9 пешадијских (»Kaljari«, „Puglie“, „Pinerolo“, „Modena“, „Bari“, „Siena“, „Lupi di Toscana“, „Cacciatori delle Alpi“ и „Sforzesca“), две планинске („Pusteria“ и „Julia“) и једну оклопну („Centauro“), и велики број митраљеских батаљона и батаљона црних кошуља. Од тих снага, на правцу главног италијанског напада, између пл. Требесинеса и с. Бубесија, учествовало је 8 дивизија (6 пешадијских: „Kaljari“, „Puglie“, „Pinerolo“, „Bari“, „Sforzesca“ и „Cacciatori delle Alpi“, 1 планинска: „Pusteria“ и 1 оклопна: „Centauro“).

Према наведеним италијанским снагама у почетку су биле 4 1/2 грчке дивизије (1, 5, 11. и 15. и половина 17.) на фронту и 1 1/2 грчка дивизија (6. и половина 17.) у резерви, која је касније ангажована, док је нову резерву образовала 4. дивизија из 1. корпуса; дакле, свега 6 дивизија.

После овога, на албанском фронту је дошло до стабилизације фронта на линији: јужна обала Охридског Језера – јужни огранци пл. Томори – западно од Келцире – јужно од Тепелене – Гусмара – Враништа – Химара на Јонском Мору.

Крајем марта 1941. Грци су на албанском фронту имали 15 пешадијских и једну коњичку дивизију у следећем распореду:

  • Западномакедонска армија (13, 9, 10. и 16. пешадијска дивизија) од Подградеција до пл. Томори (закључно).
  • Епирска армија (2. и 1. корпус) од пл. Томори до Химаре на мору, и то:
    • 2. корпус (11, 17, 5, 6. и 4. пешадијска дивизија) од пл. Томори до пл. Голике;
    • 1. корпус (2, 8. и 3. пешадијска дивизија) од пл. Голике до Јонског Мора.
  • Општа резерва: 1.и 15. пешадијска дивизија у пределу Лесковикуа, Коњичка дивизија у рејону Корче и 20. пешадијска дивизија око Лерина. Сем тога налазила се у формирању 21. пешадијска бригада.

Од 29. децембра 1940. до 26. марта 1941. Италијани су ангажовали у Албанији ове нове снаге: 11 пешадијских дивизија („Cuneo“, „Lupi di Toscana“, „Pinerolo“, „Legnano“, „Cacciatori delle Alpi“, „Sforzesca“, „Kaljari“, „Puglie“, „Forli“, „Firenze“ i „Kazale“) и једну планинску („Taurinense“), 13 батаљона црних кошуља, 4 митраљеска батаљона, 3 легије црних кошуља и један граничарски батаљон. Према томе, у Албанији је од почетка рата ангажовано 28 дивизија и то:

  • 22 пешадијске дивизије („Ferrara“, „Siena“, „Venezia“, „Parma“, „Bari“, „Piemonte“, „Arezzo“, „Taro“, „Modena“, „Akvi“, „Brener“, „Cuneo“, „Pinerolo“, „Lupi di Toscana“, „Legnano“, „Cacciatori delle Alpi“, „Sforzesca“, „Kaljari“, „Forli“, „Puglie“, „Firenze“ и „Kazale“);
  • 5 планинских дивизија („Julia“, „Tridentina“, „Kunense“, „Taurinense“ и „Pusteria“);
  • 1 оклопна дивизија („Centauro“);
  • сем тога ангажоване су следеће мање јединице: 3. гренадирски пук, 3 берсаљерска пука (1, 2. и 4.), 3 коњичка пука (6, 7. и 19.), 7 митраљеских батаљона (3, 8, 9, 11, 101, 106. и 110.), 3 батаљона граничара, 6 легија црних кошуља (166, 109, 152, 83, 155. и 163.), 20 батаљона црних кошуља и 5 албанских батаљона („Tomoro“, „Tarabos“, „Daiti“, „Gramos“ и „Korota“).

У операцијама у Албанији учествовале су авијација и ратна морнарица обе зараћене стране. Слаба грчка морнарица ангажовала је лаке површинске јединице за заштиту конвоја између Египта и Грчке који су били угрожени са италијанских база на Додеканезу, док су грчке подморнице дејствовале против италијанских поморских комуникација и база дуж албанске обале. Британска ратна морнарица је садејствовала у заштити комуникација и нападала на италијанске поморске комуникације, али слабијим снагама, с обзиром на ангажовање у Африци и на другим војиштима. С друге стране, италијанска ратна морнарица није показала већу активност у грчким водама, због акције британске Средоземне флоте и авијације као и због тога што је морала да штити поморске комуникације за Африку и да садејствује италијанским снагама у Либији. Услед тога, садејство италијанске ратне момарице састојало се највећим делом у заштити конвоја за транспорт трупа и материјала и осигурању поморских комуникација између Италије и Албаније, а мањим делом у давању подршке италијанским снагама у обалској зони. Сем тога, слабе италијанске снаге са Додеканеских Острва повремено су нападале, али без већег успеха, грчко-британске поморске комуникације између Египта и Грчке. Предвиђени поморски десант на Керкиру није извршен, услед неповољне ситуације на копненом фронту.

Малобројна грчка авијација, упркос максималном залагању својих старешина и јединица, није била у могућности да пружи потребну подршку копненим снагама, нити да заштити позадину од напада надмоћне италијанске авијације; она је била потпуно истрошена у току првог месеца рата. Британска авијација, ангажована у Африци и у бици за Велику Британију, није могла да јој укаже потребну помоћ. До 1. јануара 1941. грчкој авијацији је додељено свега 57 авиона (39 ловачких и 18 бомбардерских). У исто време су Британци из Северне Африке пребацили у Грчку своја 4 сквадрона (24 ловца и 28 бомбардера), а у марту 1941. још један сквадрон ловаца. Захваљујући помоћи ових британских ловаца, смањено је бомбардовање грчке територије и појачана је ваздушна заштита позадине и фронта. Додељени британски бомбардери успешно су нападали италијанска пристаништа у Албанији и комуникациске чворове у позадини италијанског фронта, што је знатно отежало снабдевање италијанске армије.

Према Мусолинијевој замисли, надмоћна италијанска авијација имала је задатак да снажном подршком на фронту и стратегијским бомбардовањем позадине сломи грчки отпор и убрза окупацију Грчке. И заиста, италијанска авијација је пружила снажну подршку својим армијама на фронту и у неколико наврата бомбардовала Солун, Патрас, Пиреј и друге градове али, и поред тога, није сломила грчки фронт, нити разорила и дезорганизовала грчку позадину. За овај неуспех било је више разлога: недовољна јачина ангажованих снага у првој етапи; планинско и испресецано земљиште у зони операција скривало је грчке трупе и отежавало дејство авијације; рушење комуникација није имало одлучујући утицај, јер су грчке трупе биле способне да се крећу и боре и ван комуникација; лоше временске прилике у зимском периоду знатно су отежале рад италијанске авијације; акција британских ловачких авиона, који су тактичко-технички били надмоћнији од италијанских, смањила је насртљ ивост италијанске авијације, тако да је ова све више дејствовала у зони фронта, а мање у грчкој позадини; итд.

Закључак

О операцијама на албанско-грчком фронту од 28. октобра 1940. до 25. марта 1941. могу се изнети следећа запажања:

  • Италијани нису постигли очекиване успехе приликом свог првог напада, јер су потценили оружане снаге Грчке, те нису извршили потребне припреме, нити одредили довољно снага које би им омогућиле да постигну брзу и одлучујућу победу. Доцније, када су увидели своје почетне грешке, они су у Албанију послали знатна појачања. Али ни ове надмоћније снаге нису постигле жељени успех, јер су биле ангажоване у борби по деловима, дуж читавог фронта, тако да нигде није било изражено тежиште операције.
  • Италијанске оклопне јединице, због неподесног терена, нису постигле неки већи успех, тим пре што су Грци вешто обилазили комуникације и пролазно земљиште, користећи се планинским стазама и путевима. Слично је било и са дејством италијанске авијације. Тако су Италијани изгубили два своја главна преимућства над грчком војском.
  • Морал италијанских јединица није био на одговарајућој висини. Због тога су оне испољиле мању борбену вредност, недовољну упорност и издржљивост у борби,
  • Одлука грчке Врховне команде да пређе у офанзиву не чекајући на потпуну концентрацију својих снага била је сасвим реална, јер италијанске снаге у Албанији у то време још нису биле довољно јаке.
  • Операције Западномакедонске армије успешно су се развијале, зато што је заузећем Корче и њене висоравни био обезбеђен правац Лерин – Солун, и што су, услед продирања грчких трупа долином р. Деволи, италијанске снаге на северу биле одвојене од оних на југу. То се, међутим, не би могло рећи и за операције на главном правцу ђејства, на епирском сектору фронта, где грчке снаге нису биле довољно јаке да заузму важне раскрснице и комуникације ради продирања ка Влони.
  • У току појединих етапа грчка Врховна команда је више пута вршила прегруписавање својих снага. То, изгледа, није било неопходно, а имало је штетних последица, нарочито у последњој етапи, јер оперативне групе нису могле да предузму офанзиву једновремено, већ су вршиле одвојене ударе и почесно ангажовале снаге.
  • Операције су извођене на високим планинама, дуж планинских стаза и узаних клисурастих долина, око којих, и због којих долазило је до тешких борби (стазе на пл. Томори, долине р. Деволиа, р. Томорезеса, р. Дешнице, итд.). Дугачки планински гребени, који се пружају са запада на исток, предвајали су зоне дејства и ометали рокадне покрете и широке маневре, те Деснокрилна оперативна група, која је на своме правцу избила на 30 км источно од Келцире, није скоро нимало помогла нападу Средње оперативне групе, која је ово место нападала. Планинско земљиште је више користило Грцима, јер је ометало успешно дејство италијанских тенкова и авијације.
  • Грчке трупе су показале велику издржљивост у борби на планинском земљишту и по лошем времену. Оне су показале велику способност у маршевању; тако је, например, 2. пешадијска дивизија извршила усиљени марш од око 200 км, одмах ступила у борбу и успешно се борила. Уопште узев, грчке јединице су у овој етапи рата показале велику храброст и издржљивост у нападу и у одбрани, а њихови команданти умешност и способност. Морално стање бораца било је примерно, што се нарочито испољило у почетним операцијама, када је грчка војска, иако знатно слабија, задржала и одбила италијанску офанзиву, а потом прешла у противофанзиву и избацила Италијане са грчке територије.
  • И поред знатне италијанске надмоћности у копненим, ваздухопловним и поморским снагама, Грци су у тешким шестомесечним борбама постигли велике успехе, јер су сломили италијанску офанзиву, везали око 28 италијанских дивизија и спречили њихово слање у Африку. Они су у овом периоду (октобар – март) нанели Италијанима тако тешке губитке и поразе, да су Немци били принуђени да Италији укажу помоћ непосредним нападом на Грчку у априлу 1941.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *