Немачке оклопне дивизије: Године муњевитог рата 1939. – 40.

Увод

Са заласком сунца у вече 20. маја 1940. претходница 2. оклопне дивизије је ушла у француски град Абевил. Касније исте ноћи, стигли су до града Нојелс и њиховог циља: рукавца реке Соме. То је био врхунац десетодневне битке током које је дивизија заједно са још два дела Гудеријановог 19. армијског корпуса, прешла реку Мезу, пробила француске линије одбране код Седана и продрла дубоко иза непријатељских линија, нашавши се удаљена више од 300 км од немачке границе на обалама Атлантика. На крају десетодневне битке, остаци две француске армије, као и британске и белгијске снаге, које су чиниле језгро савезничких снага, биле су заробљене на обали мора.

Непојмљиво је постало реалност; Немачка је извојевала зачуђујућу победу, њени непријатељи били су опустошени. За нешто више од месец дана Француска је капитулирала, а цео свет се чудио немачком муњевитом рату. Иако су многи, тог маја, били изненађени овим дешавањима, неки нису. Интересантно је поменути да је наредних дана, у мирољубивој Швајцарској, непознати коментатор на радију, говорећи о немачкој офанзиви на Западу, приметио: „брз немачки успех постигнут је захваљујући методу ратовања који није био коришћен пре напада на Пољску 1. септембра. Овај метод ратовања је потпуно механизован. Технологија влада ратом. Офанзива се није вршила дуж фронта, већ је узимала облик бројних клинова оклопних дивизија. У ствари, ово је поглед у будућност; рат је још увек далеко од тога да постане потпуно механизован“, али је значајан корак напред.

Ипак, операција из маја 1940. изгледа као револуција. На први поглед, време маршевања пешадије у борбу и статичког, рововског ратовања је заувек ишчезло; бојиштем су владали тенкови, а да то ни најпосвећенији теоретичари нису могли да предвиде. Као такви, 20. мај није био само кулминација једне од најзачуђујуће операције 20. века, већ је постала и историјски репер у ратовању. Ипак, то је био само почетак револуције ратовања, револуције у којој је оклопна дивизија пружила вођство и која ће обликовати ратовање у годинама које долазе.

Борбена мисија

“Блицкриг” или “муњевити рат” сигурно је једна од најпознатијих немачких речи. Најчешће се односи на кратак рат који се завршава брзом, одлучујућом победом на бојишту, а коју постижу оклопне или механизоване јединице, уз подршку авијације. У ствари, концепт муњевитог рата је рођен далеко пре саме речи; његово порекло се може пратити уназад до фон Молткеа и фон Шлифена, немачких најреспектабилнијих начелника Генералштабова друге половине 19. века. Процењујући стратегијску ситуацију у којој се налазила Немачка, у централном делу Европе и окружена реалним и потенцијалним непријaтељима, фон Молтке је дошао до закључка да је једина опција за постизање брзе победе против једног од непријатеља (именујући Француску) пре усмеравања својих снага на другог непријатеља (именујући Русију). Овај начин вођења рата, зван “Zweifrontenkrieg” (рат на два фронта) могао се избећи, и Немачка – са својим ограниченим ресурсима – није могла да се бори са два јака непријатеља истовремено. Међутим, нарастање модерних армија и развој нових оружја учинило је муњевити рат тежи за постизање. Решење је нашао фон Шлифен, који је извукао закључак из фон Молткеових радова о  борби обухватом, изуму који је изгледао изводљив; проширење концепта битке обухватом са тактичке тачке гледишта на операцијски, успео је да развије план за масивни обухват којим би француска армија могла бити поражена за време мерено недељама.

Фон Шлифенов план, 1914.

Неколико ствари објашњава пропаст Шлифеновог плана, мада је само једна овде релевантна: требало је испунити план без адекватног наоружања. У рату 1914. командовање, контрола, веза и обавештајна структура тек су се незнатно разликовале од оних коришћених у Наполеоново време, као и саме јединице и тактике употребе.  Пешадија је напредовала пешице дуж непрекинутог фронта, док је коњица коришћена за тражење слабих тачака и извиђање. Унапређења и модернизација је дошла након три године рововског ратовања, чак иако ни један од њих се није претворило у прикладан инструмент за ратовање. Унапређена тактика и систем командовања и контроле омогућила је Немцима да пробију непријатељске линије на неколико тачака почетком 1918. али без постизања велике победе. Савезници су успешно употребили тенкове, али само за пробој одбрамбених линија, док за експлоатацију тих почетних успеха нису били посве погодни. У послератним годинама, у светлу технолошких достигнућа, тенк је још увек није био сматран погодним за оперативни маневар. Према томе, 1940, многи су још увек веровали да ће се рат још увек водити по истим принципима као раније. Међутим, неки нису били тог мишљења.

Било би погрешно закључити да је немачка војска на овом пољу била далеко испред осталих земаља, јер кључ немачких победа у првој фази рата лежи у спајању различитих елемената. Први муњевити рат против Пољске 1939. је добијен коришћењем истих метода које су примењиване у Првом светском рату: оклопне дивизије су биле разбацане и употребљаване за пробој различитих армија, без продора у дубину непријатељске одбране. Чак су и почетни планови за напад на Француску имали примеса концепта операције који је датирао из времена фон Шлифена: иако ограничени на територије Белгије и Холандије, планирано је напредовање на оба фронта са оклопним дивизијама распоређеним дуж фронтова.

Чињеници да је развијен план који је функционисао може се углавном захвалити генералима какви су били фон Манштајн и Гудеријан. Фон Шлифенова идеја о великом обухвату била је разбијена на два дела, где је први део предвиђао окружење већег дела непријатељских снага на северу и наредна операција усмерена на преостали део Француске. Да би се остварило први обухват велики број оклопних дивизија је прикупљен, овај пут са циљем пробоја једним правцем. Ове јединице би касније пробиле свој пут кроз непријатељске снаге у Белгији и Холандији. Операцијски маневар би био препуштен оклопним и механизованим јединицама, и тада је наступила нова тактика: пробој у дубину иза непријатељских линија. Немачка победа из маја 1940. је по први пут извела успешан пробој непријатељских одбрамбених линија и експлоатацију пробоја, што је било могуће јер је ратовању био доступан прикладан инструмент ратовања: оклопне дивизије.

Генеза оклопних дивизија

Иако успорена одредбама мира у Версају, развој оклопних снага је био у пуном замаху. Рајхсвер је 1928. већ планирао формирање тенковских чета у периоду од 3 до 5 година, иако би у стварности за тако нешто требало више времена. Први велики корак у овом процесу било је формирање, октобра 1931, Инспекције моторизованих јединица (Inspektion der Kraftfahrtruppen), на чијем челу се налазио пуковник Освалд Луц (Oswald Lutz) и начелник штаба пуковник Хајнц Гудеријан (Heinz Guderian). Под њиховим надзором посаде тенкова су обучаване у тајности у Совјетском Савезу. Новембра 1933. је формирана Команда за обуку моторизованих јединица (Kraftlehrkommando Zossen), која је у пракси била Команда за обуку оклопних јединица. Јула 1934. Инспекција моторизованих јединица је подељена на два дела, формирајући кабинете Команданта моторизованих јединица (Kommandeur der Kraftfahrtruppen) директно потчињене начелнику штаба копнене војске и Инспекцију војне моторизације (Inspektion fur Heeresmotorisierung), одговорне за организацију и обуку. Са оба дела је руководио Луц.

Октобра 1934. је израђен нацрт организацијске структуре за оклопну дивизију, а Команда за обуку моторизованих јединица се проширила тако да је нарасла на ранг тенковског пука са два батаљона. Фебруара 1935. је тајно формирана оклопна бригада, која је објединила три бивша коњичка пука. Таква ознака се отворено користила од марта 1935, када  је Хитлер објавио да се Немчка наоружава. Октобра месеца исте године и званично су формиране три оклопне дивизије: прва под командом генерала Максимилијана фон Вејха (Maximilian von Weichs), кога је септембра 1937. заменио генерал пуковник Рудолф Шмит (Rudolf Schmidt), а њега је новембра 1939. заменио генерал мајор Фридрих Кирхнер (Friedrich Kirchner); друга под командом пуковника, касније генерал мајора Хајнца Гудеријана, кога је марта 1938. заменио генерал мајор Рудолф Вејел (Rudolf Veiel) и трећу под командом генерал пуковника Ернста Фезмана (Ernst Fessmann), кога је октобра 1937. заменио генерал пуковник Фон Швепенбург (Geyr von Schweppenburg), а њега је пак, октобра 1939. заменио генерал мајор Хорст Штумпф (Horst Stumpff).

Упркос недостатку тенкова, обука је почела готово одмах, и достигла је свој врхунац фебруара/марта 1936, када су све оклопне јединице дигнуте као резерва током немачког освајања Рајнске области. Неколико месеци касније формирани су 4. оклопна бригада и 7. и 8. тенковски пук; такође су октобра 1936. оклопне снаге започеле прва борбена испитивања – учешћем у Шпанском грађанском рату. Под командом потпуковника Вилхелма фон Томе, прва група (придодата Легији Кондор) је формирана од 32 PzKpfw I и пар PzBefh. Бројке варирају у зависности од извора, али укупан број немачких тенкова послатих у Шпанију се креће између 100 и 150. За разлику од немачког ратног ваздухопловства, копнена војска је научила неке лекције из свог ангажовања у Шпанији: тенкови су били лоше наоружани и слабо оклопљени, а оклопним дивизијама је требало веће борбено искуство пре него што се уведу у борбу.

Септембра 1937. су одржани први велики маневри на којима су се појавиле оклопне јединице, а месец дана касније је формирано још оклопних јединица, четири тенковска пука (10, 11, 15 и 25. тенковски пук) и два тенковска батаљона (65. и тенковски батаљон „Лер“). Оклопне снаге су током 1938. добиле коначни изглед: марта месеца Гудеријан је водио 2. оклопну дивизију током Аншлуса, анексије Аустрије и, иако ни један пројектил није испаљен – стекао је лична искуства о могућностима и недостацима нових формација. Његова дивизија је прешла 700 км за свега два дана, али је услед механичких кварова изгубила око 30% тенкова. Након анексије Судетске области октобра 1938, где је учествовала 1. оклопна дивизија, Немачка се суочила са могућношћу избијања рата са Француском и Британијом. Немачка је још увек била неприпремљена за рат, посебно због закаснелог развоја оклопних јединица. Заробљавање бројних чешких тенкова и фабрика створило је услове за даљи развој оклопних јединица, тако да се новембра 1938. формирају нове јединице: четири оклопне бригаде (4, 5, 6. и 8.), четири тенковска пука (23, 31, 35. и 36.) и три тенковска батаљона (65, 66 и 67.) наоружана чешким тенковима. Формиране су и још две оклопне дивизије , 4. (под командом генерал мајора Рајнхарта, који је фебруара 1940. команду предао генерал мајору Стеверу) и 5. (под командом генерал пуковника Фон Виетингхофа, који је команду над дивизијом октобра 1939. предао генерал пуковнику Фон Хартлибу, а овај пак 21. маја 1940. генерал пуковнику Лемелсену).

Дефинитивни искорак на вишим нивоима догодио се између октобра и децембра 1938. У новембру су спојене Kommandeur der Kraftfahrtruppen и Inspektion fiir Heeresmotorisierung, формиравши тако Инспекцијско одељење бр. 6 за оклопне јединице, коњицу и моторизоване јединице копнене војске (Waffenabteilung der Panzertruppe, Kavallerie und Heeresmotorisierung, Inspektion 6 of Allgemeine Heeresamt), док је децембра Гудеријан постављен на место команданта брзих трупа – како су биле познате до 1942. Оба одељења су радила заједно и имала одличне резултате. Инспекцијско одељење је радило на пословима формирања нових јединица и њиховој организацији, замени кадра, обуци, развоју возила и противтенковских топова и снабдевању горивом. Гудеријан, који је имао мањи штаб и био директно подређен команданту копнене војске (као такав, имао је под собом и коњичку и школу оклопних јединица), радио је на развоју доктрине и тактике (која је пружала основу за развој упутстава и правила) и такође је био и технички саветник за команду копнене војске и сам Инспекторат, којима је слао захтеве, иако између начелника Инспектората и Гудеријана никада није било добре сарадње.

Њихови напори били би узалудни да није учињен још један одлучујући корак: формирање команди моторизованих корпуса. Прво је фебруара 1938. формиран XVI корпус, који је под командом имао све три оклопне дивизије које су тада биле формиране. XIV корпус је формиран у априлу и под својом командом је имао четири моторизоване дивизије. У октобру исте године формиран је XV корпус и он је био одговоран за три лаке дивизије. Сви корпуси су били потчињени 4. команди група армије (Heeresgruppen Kommando 4). Овај састав је септембра 1939. трансформисан у 10. армију.

Развитак оклопних снага био је резултат свих ових утицаја. Шел је радио добро на питањима организације, Гудеријан је радио такође добро на доктрини а формирање корпусних команди је обезбедило да оклопне дивизије не буду разасуте или  коришћене по деловима. Током борбених дејстава у Пољској, немачка армија је и даље била везана за концепт брзих јединица и још увек је мешала оклопне и пешадијске дивизије. У августу 1939. под Гудеријановом командом је формиран XIX корпус. У оквиру овог корпуса су се налазили 2. оклопна и 4. лака дивизија. Након одласка Гудеријана на нову дужност, одељење начелника брзих трупа је укинуто и замењено Инспекторатом брзих трупа,  на чијем челу се налазио генерал пуковник Георг Кун (Georg Kuhn). Јуна месеца се кренуло са формирањем 10. оклопне дивизије, под командом генерал пуковника Фердинанда Шала (Ferdinand Schaal). Септембар 1939. оклопне дивизије су дочекале још увек расуте под неколико различитих команди. Како су све те команде нападале на различитим правцима, свака појединачна оклопна дивизија је у ствари вршила пробој за свој сопствени корпус и армију. Четврта армија, која је касније у свом саставу имала 10. оклопну дивизију, нападала је јужно од Гдањска и напредовала северно од Варшаве, док је 3. армија напала из источне Прусије и напредовала западно од Варшаве. На југу, 10. армија је напредовала ка Варшави са истока са 1. и 4. оклопном дивизијом, док су 2. и 3. оклопна дивизија из састава 3. армије напредовале јужно од реке Вистула ка Карпатима. Октобра 1939. све оклопне дивизије су пребачене на запад, а формирају се још три оклопне дивизије: 6, 8. и 9. Завршена реорганизација оклопних јединица је представљала последњи, одлучујући корак напред. Почетком марта 1940. оформљено је одељење задужено за извештавање команде копнене војске о искуствима оклопних јединица на бојишту као и за предлагање система обуке, тактике, организације и наоружања.

За напад на Белгију, Холандију, Луксембург и Француску маја 1940, спроведена је још једна реорганизација оклопних јединица. XXII корпус, под командом генерала фон Клајста, реорганизован је у Групу „Клајст“ и под своју команду узео три корпуса, са пет оклопних дивизија и три дивизије моторизоване пешадије. Ове јединице су требале да пробију пут Групи армија „А“ кроз Ардене до Мезе. Група Клајст је дакле бнла састављена од XIV корпуса (13. и 29. пешадијска дивизија), XIX корпуса (1, 2. и 10. оклопна дивизија) и XXXXI корпуса (6. и 8. оклопна и 2. пешадијска дивизија). Северно од њих и дела 4. армије, налазио се XV корпус са 5. и 7. оклопном дивизијом, са задатком преласка Мезе у подручју Динант. То је значило да је 7 оклопних дивизија било распоређено на око 100 км фронта. Близу левог крила Групе армија „А“, а на десном Групе армија „Б“, била је последња група од две оклопне дивизије (3. и 4.), које су се налазиле у саставу XVI корпуса. Под командом XXVI корпуса из 18. армије, налазила се 9. оклопна дивизија, са задатком заузимања Холандије. Нити једна од ових корпусних команди није било позната као „оклопна група“, ознака која је први пут употребљена јуна 1941. Немци су имали праксу да некада за назив „групе“ имају назив команданта те формације, чак и када величина те јединице одговара величини армије. Ако изузмемо Групу „Клајст“, чак је и XV корпус био називан Група „Хот“ (Hoth), док је Група „Гудеријан“ била званична ознака дата од стране Хитлера XIX корпусу.

Када су стигли до Ла Манша и запечатили судбину хиљадама Савезничких војника, оклопне дивизије су неколико пута потпадале под команду различитих корпуса сходно потребама у том моменту. Међутим, велика реорганизација је одрађена пре коначног напада на Француску. Одржана је концентрација снага: Група армија „Б“ је сада имала XV корпус под командом 4. армије са две оклопне дивизије (5. и 7.) и једну моторизовану дивизију плус Групу „Клајст“ са XIV корпусом (9. и 10. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и пук „Grossdeutschland“) и XVI корпус (3. и 4. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и СС јединице – „Leibstandarte Adolf Hitler“ и „Verfugungstruppen“) – укупно шест оклопних дивизија дуж реке Марне и око Париза. Даље на запад, под Групом армија „А“ се налазила Група „Гудеријан“, распоређена дуж границе са Швајцарском, иза Мажино линије. Располагали су са преостале четири оклопне дивизије, које су се налазиле у саставу XXXIX и XXXXI корпуса. Француска се предала 20 дана касније, а оклопне јединице су доживеле признање.

Доктрина и обука

Корени блицкрига леже у принципима ратовања које је успоставио Фридрих Велики (Friedrich II, Friedrich der Große), а касније дорађивали Шарнхорст, Клаузевиц, Молтке и Шлифен. У основи, ови принципи су били засновани на два концепта: први концепт је имао за циљ уништење непријатељских снага, док је други био метод за постизање уништења – ратовање маневром. Одлучујућа битка се сматрала најбољим начином за постизање уништења непријатељских снага и њен најбољи пример је обухват, којим би непријатељске снаге биле или опкољене или нападнуте преко крила. У таквом начину ратовања у великој мери је доминирао маневар уместо ватрене моћи, што је сматрано најбољим начином за опкољавање непријатељских снага и касније изнуђивање одлучујуће битке.  Иако на први поглед једноставни, ови концепти су били засновани на неколико претпоставки које су касније обликовале немачку доктрину копнене војске. Прва претпоставка је била концентрација снага: командант је морао да изабере кључну тачку на којој ће се сукобити са непријатељем, тачку која му омогућује да постигне предност над непријатељем, тако да је морао да концентрише све снаге како би му биле на располагању управо на тој тачци. Добро припремљено и проучено наређење за марш је било од пресудне важности за концентрацију снага, као и способност за брзо издавање наређења и преношење командантима и командирима нижих јединица. Штабни официри су морали да подносе детаљне и прецизне извештаје о ситуацији, која је омогућавала њиховим командантима да доносе одлуке. Тада долази тренутак за Auftragstaktik – наређења у коме се потчињеним командантима саопштава циљ операције и време за које се циљ мора постићи. Остало је на самим командантима. Они имају сву иницијативу у планирању извршења задатка.

Метод издавања оваквог наређења сматра се кључном одликом основног принципа флексибилности, уведеног од стране немачких команданата. Фон Молтке је у својим делима изнео став да ни један план не би преживео контакт са непријатељем да се од команданата не захтева да добијени план прилагоде ситуации на терену. Најбољи начин да се овај захтев задовољи био је да се командантима нижих јединица дају одрешене руке, што је више могуће, на свим нивоима. Тако је командантима одређиван циљ, а за начин доласка до циља су се морали сами побринути. Команданти су морали да имају одлучност и добре вештине у командовању, изнад свега, морали су да се ослободе свих унапред донетих одлука: основни немачки концепт је био да не постоје унапред донета решења за сваки проблем. Захваљујући овим принципима и доктрини, Пруси су успели да извојују победу код Садове 1866. и Седана 1870, мада сама немачка армија није успела да победи у биткама током Првог светског рата. Разлози немачког пораза су анализирани од стране начелика Генералштаба Рајхсвера (немачка војска од 1919. до 1935.), генерала Ханса фон Секта. Пропаст Шлифеновог плана је имала за последицу да се немачка армија увуче у рововски рат, што им се касније осветило. Фон Сект је остао убеђен да статично ратовање није било резултат премоћи одбране, нити последица увођења новог оружја, већ величине модерних армија. Велики број неискусних, често и необучених војника није могао бити употребљен у маневру који би водио ка пробоју. То је водило великим губицима који су пак водили смањењу броја неискусних војника на бојишту. Тако су армије губиле много од своје ефикасности.

Чини се да је развој тактике јуришних јединица, тј. употребе група пажљиво одабраних и високо обучених јуришних јединица – успела да разбије застој који је чинило статично ратовање, али се касније и то завршило неуспехом. Иако су Немци могли да разбију непријатељске линије 1917. и 1918. током офанзива у Италији и Француској, нису могли да изврше даљу експлоатацију тих пробоја, тако да су њихови пробоји могли да постигну само тренутне и привремене успехе.  Стога је фон Сект у развоју малих језгара – нуклеуса покретних јединица у добро обучене и увежбане војнике видео средство за избегавање статичног, рововског ратовања, тако да су захваљујући њему касније оклопне дивизије постале тако успешно средство за ратовање. Док су у Француској и Великој Британији нејасноће око употребе тенкова довеле до два неизводљива решења – коришћење тенка у подршци пешадије или коришћење тенка у јединици састављеној искључиво од тенкова, што је у оба случаја резултирало спорим и незграпним јединицама, у Немачкој се појавила нова идеја: развој здружене, елитне оклопне јединице која би могла да напада и пробија непријатељске лиије и потом сопственим снагама експлоатише постигнути успех на фронту. У пракси, оклопна дивизија је била самостална јединица, састављена од тенковских, пешадијских, извиђачких, артиљеријских, противоклопних, инжињеријских и јединица подршке. Захваљујући таквој организацији, могла је да нападне, освоји, задржи и пробије се ка циљу, а касније и да експлоатише успехе које је постигла.

Организација није била једина одлучујућа иновација. Високо развијене радио комуникације, за разлику од других армија, обезбеђивале су немачкој војсци одлучујућу супериорност у командовању. Даље, немачко ратно ваздухопловство, које се усмерило на пружање подршку јединицама на земљи, пружало је такође одлучујућу предност – не само да су обезбеђивало надмоћ у ваздуху изнад бојишта већ и могућност да нападне циљеве на земљи по захтеву чиме је обезбеђена високо покретна и флексибилна ватрена подршка која је иначе недостајала оклопној дивизији. До септембра 1939. Немци су стекли одлучујућу предност над непријатељем: имали су супериорну доктрину ратовања, бољу организацију командовања, као и напредни систем подршке јединица на земљи из ваздуха. Изнад свега су имали ефикасну ударну снагу – оклопне дивизије које су већ биле „перфектно оружје за покретно ратовање на операцијском нивоу“. Међутим, иако су биле „перфектно оружје“, оне још увек нису биле инструмент ратовања које ће девет месеци касније уништити најснажније немачке противнике. Иако се Пољска може сматрати првим примером блицкрига, то није био први пример модерног ратовања механизованим снагама, али је пружило значајно искуство.

Прво ангажовање оклопних дивизија на бојишту показало је многе недостатке. Међу њима је била и потреба за бољом и модернијом обуком, потреба да неки официри покажу већу иницијативу, као и потребу за унапређењем садејства између родова. Почевши од октобра 1939, све немачке дивизије копнене војске су морале да команди копнене војске достављају месечни извештај о борбеној готовости, који су коришћени за побољшање обуке. Прво, нови официри су примани из редова искусних старешина, док је интензивни програм обуке започет за официре, подофицире и командире чета и виших јединица. Овај програм је свој врхунац достигао фебруара 1940 у специјалном курсу за команданте батаљона који је одржан у Школи оклопних јединица (Panzertruppeschule), који је обухватао вежбе на терену где су учествовале јединице из 1. и 10. оклопне дивизије.

У међувремену, дивизије су одржавале интензивна увежбавања у великим центрима за обуку, користећи специјално организоване „непријатељске снаге“ које су током тих активности проигравале непријатеља. Обука је била усмерена на побољшању садејства родова војске, посебно између пешадијских и оклопних јединица, извиђање, дисциплине на маршу и регулисању саобраћаја. Инжињерци су се обучавали како у прављењу мостова и нападу на непријатељске фортификације, као и преласку водених препрека под борбом. Такође је унапређено и одржавање возила и наоружања. Штабови дивизија и корпуса су имали сличне обавезе, обучавајући се у изради наређења за марш и планова за напад, које су једнице тестирале током своје обуке.

Ипак, оклопне дивизије су од „перфектног оружја“ претворене у „инструмент ратовања“ захваљујући новом плану напада на Запад, развијаног од фебруара 1940. По први пут је већи део оклопних и моторизованих дивизија окупљен у један састав са специфичним циљем: постићи и експлоатисати пробој кроз главне одбрамбене линије непријатеља. Ту је у ствари примењен Гудеријанов принцип да се напад изведе концентрисаним снагама, принцип који није био само класични концепт „одлучујуће тачке“ (Schwerpunkt) већ је покривао и саму експлоатацију успеха. Као што су Гудеријан и Фон Клајст нагласили, најбољи начин да се успешно експлоатише пробој је продор у дубину, користећи предност брзине и изненађења, снаге у нападу су морале да иду иза главних комуникацијских линија непријатеља, уништавајући линије комуникација, центре командовања и снабдевања. Сам маневар, сада углавном тактичко решење, више није могао да обезбеди успех на бојишту операцијског нивоа. Како је кампања из маја 1940. показала, а која се узима као тачка преласка на ново доба ратовања, одбрана више није држала супремацију на бојишту; сада су мала, екстремно покретна језгра високо обучених и вештих јединица била способна да приђу и пробију се кроз непријатељску одбрану и, поврх свега, успешно експлоатишу пробој продором у дубину, што се показало као разарајуће по непријатељске снаге. Оклопне снаге су сада биле прави инструмент ратовања, кључни фактор немачких победа.

Организација јединице

У првим ратним годинама организација оклопних дивизија је доста варирала, често сходно старости јединице. Септембра 1939. су постојале три различите основне организације за пет постојећих оклопних дивизија, док је маја 1940. десет дивизија имало пет различитих организацијско-формацијских структура. Уопштено гледајући, мањак наоружања, возила (посебно тенкова) и опреме онемогућавало је организовање јединица исте организацијско-формацијске структуре и јачине. Оклопну дивизију из 1939. је чинила оклопна бригада са два тенковска пука (сваки са по два тенковска батаљона); стрељачку бригаду (моторизована пешадија) са стрељачким пуком јачине два батаљона и мотоциклистичким батаљоном; извиђачким батаљоном, артиљеријским пуком јачине два дивизиона; батаљон везе и дивизијске службе. Септембра 1939. су свега три оклопне дивизије имале овакву организацију, док остале две нису имале штаб стрељачке бригаде и свега један или два стрељачка пука, без мотоциклистичког батаљона.

Начелна организацијска шема оклопне дивизије септембра 1939.

Када су оклопне дивизије реорганизоване крајем 1939. и почетком 1940, разлике не само да су се задржале већ су се и повећале. Прве три дивизије су добиле још по један батаљон у стрељачки пук, док је 4, 5. и новоформирана 10. оклопна дивизија имала два стрељачка пука, али без мотоциклистичког батаљона. Новоформиране дивизије су у ствари наследиле делом формацију старе лаке дивизије, која је у стварности била мешовита јединица састављена од пешадије, коњице и тенковских јединица. Шеста и осма оклопна дивизија су имале сличну организацију са тробатаљонским оклопним пуком, стрељачком бригадом са тробатаљонским стрељачким пуковима и мотоциклистичким батаљоном. Седма и девета оклопна дивизија су имале по два стрељачка пука, сваки са по два батаљона и мотоциклистички батаљон, док 9. оклопна дивизија није имала трећи тенковски батаљон. Ово су биле само неке од многих необичности у организацијско формацијској структури.

1. оклопна дивизија, прва и најстарија оклопна дивизија, формирана је 15. октобра 1935. у Вајмару од старе 3. коњичке дивизије. Када је августа 1939.  активирана, 1. и 2. тенкoвском пуку је одобрено да почну са новом ратном организацијом али, иако је дивизија била боље опремљена од осталих јединица тог нивоа, мањак тенкова је за последицу имао кашњење у достизању борбене готовости. До септембра 1939. је само 2. тенковски пук започео своју реорганизацију. То није била једина неисправност: 3. чета 37. противоклопног батаљона је била остављена у Немачкој, а 2. митраљеска чета (противавионска јединица) је придодата као четврта чета. Даље, дивизији су биле придодате следеће јединице: 83. лаки противавионски дивизион и ваздухопловна извиђачка јединица из састава 23. ескадриле. Након освајања Пољске, организација 1. оклопне дивизије је наставила да се мења: 1. новембра 1939, 3. батаљон 69. пешадијског пука из 20. пешадијске (мот) дивизије је придодата 1. моторизованом пуку (1. априла 1940. преименован у 3. батаљон 1. моторизованог пука), док је из састава 1. мотоциклистичког батаљона извучена 2. чета и придодата 33. пешадијском (мот) пуку, а који је касније постао 33. моторизовани пук 4. оклопне дивизије. На дан 21. фебруара 1940, поново због мањка тенкова, 2. тенковски пук добија овлашћење да имплементира ревидирану рату формацију, док је 56. артиљеријски пук придодат 73. артиљеријском пуку (у октобру бива преименован у 3. дивизион 73. ап). Март месец је такође донео промене: 3. чета 73. противоклопног батаљона је враћена дивизији, мада је променила ознаку са 1. четом (нешто слично се догодило 7. и 10. колони из 81. пука, које су замениле ознаке), а све моторизоване чете 1. моторизованог пука су почеле наоружавање оклопним борбеним возилима. Маја 1940, дивизија је добила и чету тешких јуришних топова и 1. чету 8. тешког противоклопног батаљона.

1. тенковски пук прелази понтонски мост преко Мезе код Седана, 14. мај 1940.

2. оклопна дивизија, такође формирана 15. октобра 1935. у Вирзбургу (предислоцирана у Беч 1938. године), имала је сличну организацију али с том разликом да доступност наоружања за опремање дивизије није била иста. У ствари, септембра 1939. 3. и 4. тенковски пук су још увек били наоружани по формацији из марта 1939, без митраљеских чета, иако је 2. дивизион 74. артиљеријског пука имао једну батерију топова 105 мм К18 и остале две са тешким хаубицама 150 мм sFH18. Такође, 2. чета 38. противоклопног батаљона је расформирана. Дивизија је у свом саставу имала и 92. лаки противавионски дивизион и јединица извиђачких авиона из састава 14. ескадриле. Дивизија 1. новембра 1939. добија 1. батаљон 33. пешадијског (мот) пука који касније постаје 3. батаљон 2. моторизованог пука. Остале организацијске промене почетком 1940. су се односиле на расформирање 1. чете 2. мотоциклистичког батаљона и формирање седме мале аутомобилске колоне.   Оба тенковска пука су 21. фебруара 1940. променили своје организацијске структуре сходно ревидираној ратној формацији тако да је 1. априла дивизија имала придодат 1. дивизион 13. артиљеријског пука, док је од 1. чете 52. противоклопног батаљона формирана нова 3. чета 38. противоклопног батаљона; од 2. вода 47. митраљеске чете формирана је четврта противавионска чета. Расположиви извори не дају јасну слику о следећем: маја 1940. 38. противоклопни батаљон као да је имао 1. чету придодату из тешког противоклопног батаљона, док је 2. чета 59. противавионског батаљона приказивана као придодата органу за 82. команди за снабдевање. Такође је нејасно придодавање 704. чете тешких јуришних топова 2. моторизованој бригади и замена обе јединице ратног ваздухопловства: 92. противавионског дивизиона и извиђачке авијације 14. ескадриле 84. противавионским дивизионом и извиђачком авијацијом 23. ескадриле.

Тенкови Panzer III из састава 2. оклопне дивизије у Грчкој, 16. априла 1941.

3. оклопна дивизија је формирана у Берлину 15. октобра 1935. Њена организацијско формацијска структура се до септембра 1939. поклапала са структуром већ формираних оклопних дивизија (5. и 6. тенковски пук су били опремљени сходно формацији из марта 1939), мада је по дубини јединица било извесних разлика. Током напада на Пољску, батаљон лаких тенкова је био придодат 3. тенковској бригади, док је непознати батаљон из састава 101. противавионског пука придодат дивизији. Први батаљон 69. пешадијског (мот) пука је 1. новембра 1939. придодат 3. моторизованом пуку, где постаје 3. батаљон (маја 1940. једна моторизована чета из састава бригаде је опремљена оклопним борбеним возилима); почетком 1940. је формирана седма мала аутомобилска колона, а из формације је избачена 1. чета 3. мотоциклистичког батаљона.

У истом периоду, 3. чета 39. противоклопног батаљона је вероватно била замењена привременом четом, али је 1. априла 1940. формирана 4. чета, да би се маја месеца у појединим изворима појављивала чак и 10. чета. Дивизија је маја имала придодате следеће јединице: 7. митраљески батаљон, 2. батаљон лаког противавионског пука и 11. дивизион 49. артиљеријског пука, који је 1. августа 1940. преименован у 2. дивизион 49. артиљеријског пука.

У Вирцбургу је 10. новембра 1938. формирана 4. оклопна дивизија. Септембра 1939. је дивизија, чије су 35. и 36. тенковски пук били опремљени према ратној формацији из 1939. још увек били без штаба моторизоване бригаде и мотоциклистичког батаљона. Овај други није никада ни формиран. Такође, 49. противоклопни батаљон је имао свега две чете (мада је имао придодату 5. чету 66. митраљеског батаљона), а елемент инжињерије је био смањен на свега једну чету 79. пионирског батаљона. Неколико јединица је придодато током напада на Пољску. 12. пешадијски пук, по један дивизион 31. артиљеријског пука и 54. артиљеријског пука, 77. лаки дивизион ПАА,  штаб и 1. чету 62. пионирског батаљона, 1. чету 31. пионирског батаљона и авијацијску јединицу из састава 13. ескадриле. Четврта оклопна дивизија је претрпела реорганизацију готово одмах након заузимања Пољске. Тако је 18. октобра 1939. 33. пешадијски (мот) пук из састава 13. пешадијске дивизије (без једног батаљона, који је прешао у састав 2. оклопне дивизије) придодат дивизији, а 1. новембра је од те јединице формирана 4. моторизована бригада (1. априла 1940. је преименована у 33. моторизовани пук). Истог дана је формиран штаб 79. пионирског батаљона, мада – као и 49. противоклопни батаљон, чија је само 3. чета била формирана у марту – достигао пуну снагу фебруара 1940, када је и 2. дивизион 93. артиљеријског пука такође придодат 103. артиљеријском пуку. Одвојено од формирања седме мале колоне, остале мање измене су се десиле у 4. моторизованој бригади: 1. чета 12. моторизованог пука је априла 1940. започела наоружавање борбеним возилима, док је 6. чета трансформисана у мотоциклистичку чету (обука је маја 1940. још увек била у току). Седма чета 33. моторизованог пука је расформирана и замењена 2. четом 1. мотоциклистичког батаљона 1. оклопне дивизије. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 9. митраљески батаљон, 654. противоклопни батаљон, 30. артиљеријска команда (само штаб) и 1. батаљон ПА пука „Геринг“.

5. оклопна дивизија, последња формирана оклопна дивизија у мирнодопско време, формирана је 24. новембра 1938. у Опелну и, као што је био случај и са 4. оклопном дивизијом, није имала штаб моторизоване бригаде и мотоциклистички батаљон, али је имала два моторизована пука. Недостајао је штаб 53. противоклопног батаљона (формиран 1. новембра 1939.), а 89. пионирски батаљон је имао свега две чете; трећа је била формирана почетком 1940.  Међутим, дивизија је претрпела још пар мањих измена до маја 1940, када су јој придодати 1. дивизион 93. пука ПАА и 2.одељење 31. ескадриле. Оба тенковска пука, 15. и 31 пук, су били наоружани сходно формацији из марта 1939.

Оклопне дивизије су биле реорганизоване ускоро након окончања заузимања Пољске и то тако што су организацијске структуре старијих дивизија биле измењене и ојачане. 10. оклопна дивизија, која се борила у Пољској са привременом организацијом, ојачана је, а четири нове дивизије су формиране од старих лаких дивизија, чија је мешовита организација била неподесна за борбу против јачих непријатељских снага на Западном фронту. Још једном је мањак наоружања, опреме и обученог људства изазвао бројне проблеме. Организација нових дивизија је била посве другачија од организације старих дивизија, углавном због тога што старе нису имале тенковску бригаду и други тенковски пук, мада је један тенковски батаљон по некад био придодат њиховим тенковским пуковима.

Прва од три нове дивизије, које ће се све формирати 18. октобра 1939, након  заузимања Пољске, била је 6. оклопна дивизија. Она је формирана у Вуперталу, спајањем јединица 1. лаке дивизије са 11.тенковским пуком 6. тенковске бригаде, која је већ била придодата дивизији за извођење операција у Пољској. Као и 65. тенковски батаљон 1. лаке дивизије, и ова јединица је била наоружана чехословачким тенковима PzKpfw 35 (t). Већи део првобитне организације 1. лаке дивизије је задржан; 4. коњички пук је преименован у 4. моторизовани пук, а 1. априла 1940. је 6. извиђачки батаљон преименован у 57. извиђачки батаљон, и придодата је седма колона моторних возила. Једина велика промена се десила у 41. противоклопном батаљону, који је остао без једне чете. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 605. дивизион тешке артиљерије (од 3. августа 3. дивизион 76. артиљеријског пука), 76. дивизион противавионске артиљерије и авијацијско одељење из састава 12. ескадриле.

Panzerkampfwagen 35(t) из састава 65. тенковског батаљона на челу колоне тенкова Panzerkampfwagen IVs током борбених дејстава у Француској

У Гери је од 2. лаке дивизије, додавањем 25. тенковског пука формирана 7. оклопна дивизија. Други батаљон 25. тенковског пука је потицао од 1. батаљона 23. тенковског пука (до измене ознака је дошло 1. априла 1940). Као и 66. тенковски батаљон, био је наоружан чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Такође, 27. октобра се формира 7. моторизована бригада, са циљем преузимања 6. и 7. моторизованог пука, оба формирана од старог коњичког стрељачког пука. Од 7. извиђачког пука је 1. новембра 1939. формиран 7. мотоциклистички батаљон (од 1. батаљона извиђачког пука) и 37. извиђачки батаљон (од 2. батаљона). Поново је противоклопни батаљон пао са три на две чете, овај пут је у питању био 42. противоклопни батаљон. Маја 1940. дивизија је имала придодате следеће елементе: 705. батерија јуришних топова, 59. и 86. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 11. ескадриле. Почетком јуна 78. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 45. артиљеријског пука, а који ће 4. фебруара 1941. постати 3. дивизион 78. ап.

Извиђачи на моторциклима из састава 7. оклопне дивизије у извиђању, Француска, мај 1940.

Организација 8. оклопне дивизије, која је базирала у Котбусу, поклапала се са организацијско-формацијском структуром 6. оклопне дивизије. Настала је додавањем 1. батаљона 10. тенковског пука (који ће прерасти у тенковски пук 20. октобра) 3. лакој дивизији. Два стрељачка коњичка пука, 8. и 9, су 1. априла 1940. спојени у 8. моторизовани пук. како је 2. батаљон 9. коњичког стрељачког пука већ био организован као мотоциклистички батаљон, касније је искоришћен за формирање 9. мотоциклистичког батаљона. Осма моторизована бригада била је формирана још 4. новембра 1939, три дана након формирања 84. батаљона везе. Такође, 1. априла 1940. је 8. извиђачки пук подељен, формиравши 90. извиђачки батаљон (придодат 10. оклопној дивизији) и 59. извиђачки батаљон (који је остао у саставу дивизије). 43. противоклопни батаљон је такође остао без једне чете, док је 59. инжињеријски (пионирски) батаљон ојачан на три чете, а добио је и седму колону моторних возила. маја 1940, и 10. тенковски пук и 67. тенковски батаљон су били наоружани чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Истовремено, дивизија је добила и 84. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 41. ескадриле.

Генерал Хајнц Гудеријан (у возилу SdKfz. 251/3) у разговору са генералом Адолфом Кунценом, командантом 8. оклопне дивизије, Француска, мај 1940.

У Франкштадту је 4. јануара 1940. формирана 9. оклопна дивизија. Ова дивизија је настала преформирањем 4. лаке дивизије. Тако је 2. фебруара 1940. формиран 33. тенковски пук, користећи штаб лаког тенковског пука, 3. батаљона 5. тенковског пука и 33. тенковског батаљона. Два коњичка стрељачка пука, 10. и 11, 18. марта 1940. спајањем формирају моторизовани пук, а формирана је и нова, 9. моторизована бригада. Месец дана раније је формиран 85. батаљон везе, док је 50. противоклопни батаљон остао са три чете, а 60. инжињеријски (пионирски) батаљон је нарастао на три чете (додата је као и у ранијим случајевима седма мала колона моторних возила). Маја 1940. се у саставу дивизије још увек налазио 9. извиђачки пук, у старој формацији, али је од њега касније формиран 59. мотоциклистички батаљон и 9. извиђачки батаљон. 102. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 50. артиљеријског пука, који је касније преименован у 3. дивизион 102. артиљеријског пука.

Pz Kpfw III Ausf. E или F из састава 33. тенковског пука на паради у Ротердаму на дан капитулације Холандије У позадини се виде Pz Kpfw I, Pz Kpfw II и Pz Bef Wg

Штаб 10. оклопне дивизије је започео формирање 1. априла 1939. у Прагу. Септембра месеца је још увек био у фази формирања, када је стављен на чело формације коју су сачињавали, између осталих, 8. тенковски пук и 86. пешадијски (мот) пук. Када је освојена Пољска, дивизија је послата натраг у Праг, где је 11. октобра примила у састав 7. тенковски пук и штаб 4. тенковске бригаде. Из састава 20. пешадијске дивизије, 10. оклопна дивизија 1. новембра 1939. добија  2. батаљон 69. пешадијског (мот) пука који, спајањем са 3. батаљоном 86. пешадијског пука формира 69. пешадијски пук. Оба пешадијска пука, 69. и 86, 1. априла 1940. бивају преименовани у моторизоване пукове. Истог дана је од 1. батаљона 8. извиђачког пука формиран 90. извиђачки батаљон, док је две недеље касније део дивизије постао и 49. пионирски батаљон.

Крајем 1939. су формирани и 90. артиљеријски пук, лаки противоклопни батаљон, 90. батаљон везе и дивизијске службе. Маја 1940. дивизија добија 71. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 71. ескадриле.

Према ратној формацији, септембра 1939, 1. оклопна дивизија је бројала 11 603 војника, 3 621 возила (од којих 421 оклопних). Јачина осталих дивизија се разликовала. Тако су од 2. до 5. оклопне дивизије бројале по 3 637 возила (од којих 405 оклопних). 4. оклопна дивизија, са једним моторизованим пуком, бројала је 10 680 војника, док је 5. оклопна дивизија са два пука, бројала 12 974 војника. Недостаци, посебно изражени у погледу некомплетности јединица, утицали су на ове бројке.

Стварна јачина на бојишту више или мање се поклапала са званично утврђеном јачином. Септембра 1939, 4. оклопна дивизија је бројала 10 221 војника, што је близу прописаног бројног стања. Организацијске промене су такође утицале на јачину јединице; 10. маја 1940, 1. оклопна дивизија је бројала 13 192 војника, док је 4. оклопна дивизија бројала 13 941, што јасно указује на ефикасност преформирања јединица. Неборбене јединице – дивизијске службе, команде и батаљон везе – чинили су између 17 и 20% бројног стања дивизије, а гро оклопне дивизије су чиниле оклопне и стрељачке бригаде. Дивизијски штаб и сличне јединице су чинили око 1,4% бројног стања саме дивизије (165 лица, наоружаних са 50 пиштоља, 111 пушака и 2 тешка митраљеза; 41 моторцикл, 11 штабних кола и 13 средњих до тешких камиона).

Оклопна бригада је бројала 120 официра, 22 службеника, 682 подофицира и 2112 војника (тенковски пук је бројао 58 официра, 11 службеника, 338 подофицира и 1044 војника). Разлике између дивизија се налазе и у возилима и опреми: 1. оклопна дивизија је имала 1 235 пушака, 296 аутомата и 592 лаких митраљеза (укључујући и оне монтиране на возилима), док су остале четири дивизије имале 1 801 пиштоља, 1 111 пушака, 336 аутомата и 508 лаких митраљеза. Расподела тенкова је чинила највећу разлику међу пуковима; према организацији из марта 1939, сваки тенковски пук је био састављен од штаба пука, техничке чете, оклопног вода везе и вода лаких тенкова који је био наоружан једним Panzerbefehlswagen I и по два тенка PzKpfw I и PzKpfw II; сваки тенковски батаљон је имао штаб, вод везе, вод лаких тенкова, лаку колону (батаљонски транспорт), оклопну групу опремљену са резервним тенковима из батаљона) и три тенковске чете ( четврта је служила за обуку тенкиста и није била у саставу дивизија које се шаљу у борбена дејства), плус две чете лаких тенкова и једне чете лаких тенкова „а“. Тенковски пук је марта 1939. био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 34 PzKpfw I, 85 PzKpfw II, 8 PzKpfw III и 12 PzKpfw IV. Ако урачунамо и резервне тенкове, тенковска бригада је имала 30 командних, 258 лаких и 48 средњих тенкова.

Нова организацијска шема, успостављена 1. септембра 1939, је прво „испробана“ на 1. и 2. тенковском пуку, мада је 2. тенковски пук започео реорганизацију непосредно пред избијање рата. Промене су се односиле на штаб тенковског батаљона и јединице подршке, које су сада биле обједињене у штабној чети (у тој јединици су се налазили и вод везе, пионирски вод и лаки противавионски вод).  Промењена је и организација чете лаких тенкова и чете лаких тенкова „а“ – сада преименоване у чету средњих тенкова. Чета лаких тенкова је сада имала 5 или 6 тенкова PzKpfw II и 17 (или 16, када је PzKpfw II заменио PzKpfw III) PzKpfw III, док се у чети средњих тенкова сада налазило 5 PzKpfw II и 16 PzKpfw IV, што укупно чини 6 PzBefh III, 45 PzKpfw II, 71 PzKpfw III и 32 PzKpfw IV по тенковском пуку (без резервних тенкова). Организација тенковске бригаде из 1939. је обухватала и 246 моторцикала, 88 штабних кола, 296 (у 1. ооклопној дивизији) или 328 (у осталим оклопним дивизијама) средњих и тешких камиона и 26 приколица.

Организацијске разлике су се даље продубила након формирања четири нове оклопне дивизије, које су такође повећале већ постојећи дефицит наоружања и војне опреме, нарочито средњих тенкова. Да би се премостио овај проблем, 21. фебруара 1940. је издата нова, привремена формација, према новој формацији, чете лаких тенкова су требале да имају 1 PzBefh I, 4 PzKpfw I, 8 PzKpfw II и 7 PzKpfw III, док је чета средњих тенкова требала да има 1 PzBefh I, 6 PzKpfw II и 8 PzKpfw IV – што значи да је тенковски пук био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 22 PzKpfw I, 51 PzKpfw II, 30 PzKpfw III и 16 PzKpfw IV.

Логична консеквенца је била та да је организација оклопне дивизије постала још хаотичнија: маја 1940. 1. тенковски пук 1. оклопне дивизије је задржао формацију из септембра 1939, док је 2. тенковски пук исте дивизије организован по новој формацији. Оба тенковска пука из састава 2. и 10. оклопне дивизије су били реорганизовани према новој формaцији, док су све тенковске чете оба тенковска пука из састава 3, 4. и 5. оклопне дивизије билe још увек организованe према формацији из марта 1939.

Даље варијације су уведене формирањем нових пукова: један тенковски пук и придодат тенковски батаљон у 6. и 8. оклопној дивизији, сви наоружани чехословачким тенковима, организовани су сходно формацији из септембра 1939, док су 25. тенковски пук и 67. тенковски батаљон 7. оклопне дивизије били формирани на основу формације из фебруара 1940. За разлику од раније наведених јединица, 33. тенковски пук је био својеврсна мешавина, са својим 1. батаљоном формираним по формацији из септембра 1939. и 2. батаљоном формираним по формацији од марта 1939. Међутим, треба напоменути да нити једна тенковска јединица није достигла предвиђену јачину услед недостатака тенкова PzKpfw III и IV.

Септембра 1939. мањак пешадије постаје озбиљан недостатак за оклопне дивизије: стрељачке бригаде 1, 2 и 3. оклопне дивизије су се састојале од моторизованог пука (са два батаљона) и мотоциклистичког батаљона, укупне јачине 3 183 људи. Сваки моторизовани пук је имао 2 203 војника, 62 лака и 28 тешких митраљеза, 6 противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 минобацача калибра 50 мм, 12 минобацача калибра 81 мм и четири лака пешадијска топа калибра 75 мм. Сво ово људство и наоружање било је распоређено у два моторизована батаљона, од којих се сваки састојао од две моторизоване чете, једне мотоциклистичке, једне митраљеске и чете тешких оруђа. Ова организација није била упарена са организацијом моторизованих јединица у другим дивизијама: 12. стрељачки пук 4. оклопне дивизије је имао два батаљона са по три моторизоване чете и чету тешких оруђа; 13. и 14. моторизовани пук 5. оклопне дивизије су имали по два батаљона са по једном мотоциклистичком, две моторизоване и четом тешких оруђа. Тако су сва три моторизована пука (12, 13. и 14) бројала по 2 260 војника и били наоружани са по 108 лаких и 24 тешких митраљеза, шест противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 лаких минобацача калибра 50 мм и 12 тешких минобацача калибра 81 мм и 8 лаких пешадијских топова калибра 75 мм.

Искуства стечена током напада на Пољску, када су се оклопне дивизије суочиле са проблемима док су се бориле у насељеним местима без довољно пешадије, утицали су на то да се захтева ојачање моторизоване бригаде. То није био проблем, јер је већ била донета одлука о смањивању броја моторизованих пукова у пешадијским (мот) дивизијама са три на два моторизована пука. Новембра 1939, 1, 2. и 3. оклопна дивизија су имали трећи батаљон придодат (а касније и интегрисан) њиховим моторизованим пуковима, што је бројно стање јединица попело на око 3 300 људи, са сходно томе и повећањем ватрене моћи, сем по питању лаких митраљеза (пук је сада имао 87 лаких и 42 тешка митраљеза, девет противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 27 лаких минобацача калибра 50 мм и 18 тешких минобацача калибра 81 мм и 6 лаких пешадијских топова калибра 75 мм). Повећана доступност возила – полугусеничара омогућила је да се 1. моторизовани пук 1. оклопне дивизије у потпуности опреми њима, али су зато 2. и 3. моторизовани пук могли да опреме само по једну моторизовану чету.

Извиђање

„Очи“ оклопних дивизија су били извиђачки батаљони. Њихова организација је у периоду 1939-40. остала непромењена и свака дивизија је располагала са по једним извиђачким батаљоном, укључујући и 9. оклопну дивизију која је маја 1940. имала извиђачки пук, настао спајањем извиђачког и мотоциклистичког батаљона. Сваки извиђачки батаљон био је састављен од две чете оклопних аутомобила, једне мотоциклистичке и једне тешке чете.

Извиђачка патрола, Пољска, 1939.

3, 4. и 7. извиђачки батаљон су 1939. године имали у свом саставу и мостовни део, који се 1940. не појављује. Извиђачки батаљони су бројали 753 људи (26 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника), а од наоружања су располагали са 427 пушака, 16 лаких и 2 тешка митраљеза, 3 лака минобацача, три противтенковска топа калибра 37 мм и два лака пешадијска топа. Свака чета оклопних аутомобила је имала 6 радио командних возила, осам оклопних аутомобила SdKfz 221, четири SdKfz 222, три SdKfz 231 и три тешка оклопна аутомобила SdKfz 232. Све у свему, сваки извиђачки батаљон је био опремљен са 60 возила, 119 моторцикла, 34 штабних кола и 68 камиона.

Дивизијска артиљерија

Артиљерија је 1939, као и пешадија, била једна од слабијих компоненти оклопних дивизија. Свака дивизија, са изузетком 2. оклопне дивизије, је у свом саставу имала артиљеријски пук са два артиљеријска дивизиона. Поред артиљеријских дивизиона, у саставу пука се налазило и, метеоролошко топографско и одељење везе. Сваки дивизион је имао сопствени штаб и одељење за калибрацију, као и три батерије са по четири оруђа, што значи да је пук имао 24 артиљеријских оруђа. Само је 2. оклопна дивизија, чији је 2. дивизион замењен 1. дивизионом 110. артиљеријског пука. Дивизији је била потребна тешка артиљерија, а у том дивизиону су се налазиле две батерије са по четири тешке пољске хаубице калибра 150 мм (15 cm sFH 18).

Полугусеничар SdKfz. 7 у вучи хаубице 150 мм sFH 18

Остали артиљеријски дивизиони су били наоружани лаким пољским хаубицама калибра 105 мм (10.5 cm leFH 18), које су пројектил масе 14,8 кг испаљивале на даљину до 10 600 м. Сваки пук је имао 1 203 људи, међу којима 44 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника, наоружаних са 993 пушака и 12 лаких митраљеза. Немци су били свесни недостатка ватрене моћи, услед недовољно оруђа тешке артиљерије, тако да су након напада на Пољску почели да артиљеријским пуковима придружују дивизионе тешке артиљерије. Експанзија механизоване артиљерије је текла врло тешко, јер је био присутан општи недостатак погодних возила за вучу оруђа; свака батерија била је опремљена са пет полугусеничара за вучу (SdKfz 7 или 6/1), док је батерија 105 мм захтевала девет возила SdKfz 7. Сваки артиљеријски пук је 1939. располагао са 110 моторцикала, 104 штабних кола и 143 камиона и полугусеничара, као и 24 приколица. Маја 1940. је практично свака оклопна дивизија имала придодат трећи артиљеријски дивизион, а крајем 1940. постаје део сталне организације (негде и почетком 1941). Њихов састав је варирао, иако је већина била састављена од три батерије, свака са по четири оруђа калибра 150 мм, или две батерије са по четири sFH 18 и батеријом од четири оруђа калибра 105 мм.

Лака хаубица 105 мм leFH 18 на положају, Совјетски Савез

Противоклопне јединице

За противоклопну борбу у оклопној дивизији био је задужен противоклопни батаљон, који 16. марта 1940. добија име батаљон ловаца тенкова. Према формацији из 1939, противоклопни батаљон је бројао 519 људи (18 официра, 3 цивила, 103 подофицира и 35 војника), а од наоружања је располагао са 315 пушака, 2 аутомата, 18 лаких и митраљеза и 36 вучених топова Pak 35/36 калибра 37 мм. Од возила је располагао са 63 моторцикала, 29 штабних кола и 68 камиона.

Противоклопни топ PaK 36 калибра 37 мм са послугом, Белгија, мај 1940.

Септембра 1939, 79. противоклопни батаљон 4. оклопне дивизије још увек је био без једне од укупно три противоклопне чете, док је 53. противоклопни батаљон 5. оклопне дивизије још увек био без свог штаба. Међутим, противоклопни батаљони из састава 1, 3. и 4. оклопне дивизије су у свом саставу имали чету тешких ПА митраљеза, јачине 189 људи, наоружану са 12 вучених оруђа Flak 30 или 38, калибра 20 мм. Недостатак возила-полугусеничара, потреба да се противавионска одбрана концентрише, и укупна неприкладност противавионске чете, ускоро је довела до напуштања праксе припајања таквих јединица оклопним дивизијама. Уместо тога, придодати су моторизованим противавионским батаљонима у аставу Луфтвафеа, који су обезбеђивали робустнију противавионску одбрану. Маја 1940, укупна организација противоклопних батаљона остала је непромењена, мада су неки још увек били некомплетни, делом и због тога што су њихове чете коришћене као језгра за формирање других батаљона. Потребно је напоменути да главни недостатак противоклопних батаљона није била организација, већ недостатак прикладне опреме, јер 12 топова калибра 37 мм којима је била наоружана просечна чета (са по четири топа у воду) није било дорасло тешко оклопљеним француским и британским тенковима.

Инжињеријске јединице

Дивизијски пионирски батаљон је био нешто више од просте инжињеријске јединице, јер су се у њему налазили и пионири и мостовна инжињерија. Септембра 1939, 37, 38. и 39. пионирски батаљон (из састава 1, 2. и 3. оклопне дивизије) су били у пуном саставу, са три моторизоване пионирске чете и мостовном колоном „К“. Јединица је бројала 820 људи (22 официра, 2 цивила, 83 подофицира и 713 војника. Наоружање се састојало из пушака и лаких митраљеза, док је од возила располагала са 78 моторцикала, 43 штабних кола и 117 камиона. 4. оклопна дивизија је имала само једну пионирску чету и мостовну колону „Б“, прилагодљивијим понтонским мостом који је могао да премости водену препреку ширине 50 м, док је носивост износила 16 тона (носивост се смањивала са дужином моста, так ода је на максималној дужини моста од 130 м, носивост износила 4 тоне). 89. пионирски батаљон из састава 5. оклопне дивизије је био без једне пионирске чете и имао је мостовну колону „К“.

Недостатак мостне опреме, која је довела до широке употребе заробљених чехословачких модела понтонских мостова, као и недостатак обученог људства (за те потребе су обучавали пешадијске јединице), тешко је погађало развој пионирских јединица. Како год, до маја 1940. су сви пионирски батаљони у оклопним дивизијама имали своје уобичајене три чете, од којих је једна била у потпуности наоружана и опремљена са шест борбених возила SdKfz 251/5, пет PzKpfw I ‘Ladungsleger’ и четири носача моста израђених уградњом мостова на месту уклоњених купола тенкова типа PzKpfw II или IV.

Тактика

С обзиром да је стварање оклопне дивизије било последњи корак у развоју доктрине немачке војске, није изненађујуће да је њихова тактика била у складу са тим. Према немачкој доктрини, напад је био најважнији аспект борбе и оклопне дивизије су створене да изврше овај задатак. Тенковске јединице су имале истакнуто место у оклопним дивизијама, јер су сматране оружјем одлуке, чак и у здруженим формацијама. Стога је тенковска бригада морала остати нетаккнута како би увек била на располагању за наношење одлучујућег ударца непријатељу.

Концепт концентрисања снага, избор одлучујуће тачке на којој ће се вршити напад и употреба брзине и маневра били су прилагођени за тактику оклопних дивизија, што се развило у прву праву блицкриг тактику. Први корак ка нападу био је прилаз непријатељским линијама одбране; брзина је, у овом случају, од велике важности обзиром да је оклопна дивизија морала да изненади непријатеља. Међутим, оклопне дивизије су биле углавном онемогућене да користе путне правце, те је стога било потребно испланирати и правце прилаза или напредовања. Пажљиво и детаљно планирање таквих рута, заједно са обуком и увежбавањем, били су основни предуслови за брзо напредовање, дању и ноћу. Такође је од веиког заначаја била и дисциплиновано маршевање, посебно важно када је на истој рути, на делимично непроходном терену, наступало више од једне оклопне дивизије.

Напредовање немачких снага кроз Ардене, 1940.

Мада је у принципу ово функционисало доста добро, посебно са Гудеријановим XIX корпусом у Арденима, немачки команданти су убрзо открили да је ово био мач са две оштрице. Током напада на Пољску, команда XVI корпус је запазила да су оклопне дивизије, везане за мрежу путева, спречене да се у потпуности развију на бојишту, чиме нису могле да искористе већ постојећу бројчану надмоћност над непријатељем. Раширена мрежа путева у северозападној Европи је успела да надокнади овај губитак, мада је проблем остао нерешен.

Покрет

Чак и при наступању, претходница оклопне дивизије била је оклопна јединица. Крећући се у ешелонима, тенковска бригада би крчила пут, ангажујући батаљоне из истог тенковског пука, један иза другог. Уколико су на располагању имали два пута, два пука би се кретала паралелно њима. Ове јединице су формирале претходни одред оклопне дивизије, спреман да нападне било који циљ. Остатк дивизије се кретао позади, такође у ешелонима; прва је ишла моторизована бригада, са пионирским батаљоном и која је чинила, са тенковском бригадом – главнину дивизије. Иза главнине би наступале остале јединице дивизије – некада различитим правцима.

Савлађивање водене препреке газом, поред срушеног моста, Совјетски Савез, јун 1941.

Извиђачки батаљон из састава оклопне дивизије се ангажује по десној или левој страни колоне, како би извиђањем спречила изненадни удар непријатеља у крило дивизије. Истовремено је извиђала и алтернативне правце кретања. Извиђање из ваздуха је обезбеђивало податке о положају непријатељских јединица. Са приближавањем оклопне дивизије непријатељу, развијала је снаге за борбу.  Овде је терен испољавао велики утицај на развијање снага, као и на избор тачке напада. Упркос предратним размишљањима немачких команданта, који су били убеђени да ће се тенкови сурвати преко препрека и ударити свом силином у непријатеља, у стварности су оклопне дивизије биле суочене са озбиљним препрекама које су угрожавале напредовање, при чему се не мисли само на физичке баријере као што су велике реке. Тада би се тенкови померали назад, а у први план би долазила инжињеријска јединица. Тада је највећи проблем био обезбедити довољну количину материјала за израду моста. Остале препреке су биле у облику изграђених подручја, где је непријатељ распоредио противоклопна оруђа. У Пољској су на такве препреке наилазили углавном у великим градским насељима, док је у северозападној Европи скоро свако село претварано у отпорну тачку. Решење се налазило тако што би се послала два тенковска батаљона са сваке стране села, чиме би мотоизована бригада заобилазала опасност и чувала се од губитака. Јуна 1940, француска тактика претварања села у отпорне тачке је одложила напредовање немачких оклопних дивизија, а за њихово уништавање су слате јединице моторизоване бригаде.

Напад

Напад се по правилу вршио на ограниченом фронту. Свака оклопна дивизија, наступајући у таласима, добијала је сектор отприлике упола мањи од сектора пешадијске дивизије, не више од 800 до 1000 метара. Важило је опште правило да тенковска бригада предводи напад, блиско праћена моторизованом бригадом,мада је било и изузетака – слично случају са преласком реке. Било је и случајева када су тенковске јединице нападале заједно са моторизованим. Иако су пешадија, артиљерија и инжињерија пружале подршку тенковима, они нису били блиско интегрисани са њима. На тактичком нивоу, тенкови су владали бојиштем; тенковска бригада је сматрана најнижом јединицом за употребу, јер су мање јединице могле бити уништене непријатељским противоклопним дејствима. Уколико би се такво што догађало, напредовање тенкова би било заустављено. Штавише, Немци су се у многоме ослањали на моралне ефекте њихових тенкова: једноставна изјава „Тенкови долазе“ сматрала се довољном да доведе непријатељске јединице пред колапс.

План напада оклопне дивизије био је врло једноставан. Тенковске јединице би се пробиле кроз непријатељске линије и почеле продор у дубину, иза непријатељских линија, док је пешадија заузимала освојену територију. Противоклопна оруђа и артиљерија су били спремни у случају еввентуалног контра напада непријатеља. Након што би започео колапс непријатеља, цела оклопна дивизија би кренула касвом коначном циљу. Брзина и маневар су још једном били од пресудне важности.

Епилог

Немачке победе током година блицкрига 1939-40. и пораз посебно Француске, довео је до настанка неколико мита о моћи немачке армије и супериорности тенковских јединица и немачког ратног ваздухопловства. Мит о немачким тенковима је био најјачи и опстао је чак и након пораза Немачке у Другом светском рату, упркос чињеници да након кампање у периоду мај – јун 1940. није било ни једне велике победе немачких тенкова. Та кампања се може сматрати и прекретницом у историји модерног ратовања, мада су прошле многе године пре него што је извучен закључак о наученим лекцијама. Немци су, пак, извукли погрешну поуку: потценивши своје непријатеље, преценили су сопствена достигнућа и способности – посебно она о употреби тенкова – што им је сугерисало да се и Совјетски Савез може поразити на сличан начин. Немачки противници су дошли до потпуно другачијих закључака. Прво, немачка победа је објашњена бројчаном надмоћношћу немачких снага, потом неприпремљеношћу француских снага и колпасом француског борбеног морала. Французи нису били инфериорни у односу на Немце, чак су имали и предност, а колапс борбеног морала је било све само не разлог војничком поразу Француске. Кампања из маја-јуна 1940, као и напад на Пољску 1939, нису били тако лагани како је представљано у првим годинама рата. Битке су биле тешке и победе су тешко освојене. Немци су били смелији и вештији, што је довело до тога да нарасте мит о немачким тенковима. То је заиста била непоновљива победа.

Еволуција немачких оклопних снага била је резултат развоја доктрина и стратегија, које потичу из претходног века. Најважнији допринос тих тактика била је одлука да се највећи део оклопних дивизија концентрише на малом делу фронта како би се извршио одлучујући продор и окружење напријатеља. Међутим, победе из 1939-40. биле су резултат много различитих фактора скупљених у право време и на правом месту.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *