Операција Weserübung

Напад на Данску и Норвешку 1940. године

Географско-стратегијски положај Данске и Норвешке

Обе скандинавске државе, Данска и Норвешка, заузимале су врло важан географско-стратегијски положај и располагале природним богатствима, у којима је оскудевала Немачка, те је она желела да искористи прву повољну прилику да заузме ове земље и да их укључи у свој животни простор.

Данска је држала мореузе Скагерак, Категат, Белт и Сунд те је тако затварала и контролисала пролаз немачких бродова из Балтичког у Северно Море. Она је располагала великим количинама пољопривредних артикала у којима је Немачка оскудевала. Због овога су Немци желели да заузму Данску пре почетка одлучујуће битке на Западном фронту. С друге стране, Данска није имала већег значаја за западне силе, па је оне нису ни узимале у обзир приликом планирања операција у скандинавским земљама.

Норвешка је за Немачку имала још већи значај него Данска, не само зато што је њен географско-стратегијски положај пружао могућност за напад на Велику Британију и на савезничке поморске комуникације, за осигуравање поморског излаза у Атлантик и за пробијање савезничке поморске блокаде, него и зато што је преко Норвешке, до пристаништа Нарвик, водио познати „гвоздени пут“ за транспорт шведске гвоздене руде у Немачку, нарочито у току зимских месеци, када се због залеђености Ботниjског залива нису могле искористити шведске луке. Најзад, њена природна богатства и важне стратегијске сировине (молибден, волфрам, олово, цинк, гвожђе итд.) привлачиле су посебну пажњу Немаца. С друге стране, заузимањем Норвешке, савезници би осигурали доминацију над поморским путевима који из Балтика и Северног мора воде у Норвешко море и у Атлантик, овладали би врло добрим поморским и ваздухопловним базама погодним за напад на Немачку и за угрожавање десног бока и позадине немачких снага на Западном фронту и немачке флоте на Балтику. Због свега тога. између обе зараћене стране настала је „трка за Норвешку“.

Карактеристика ратишта у Норвешкој

Планине заузимају 71% норвешке територије, док се ниско земљиште налази само у уској приморској зони на западу и југу државе. Ове планине, које се протежу општим правцем југозапад – североисток, спуштају се стрмо према морској обали на западу, а блаже према југу и југоистоку. Оне не представљају непрекидни планински ланац, већ се састоје из више масива просечне висине од 700 – 1 000 м. Највиши врхови (који достижу висину 2 000 – 2 400 м) покривени су леденим пољима, тзв. фјеловима, којих има највише на Јутенфјелу у јужној Норвешкој.

Планинска зона, с тешко пролазним земљиштем, испресецаним дубоким речним долинама, и с недовољно комуникација, знатно отежава везу између северне и средње Норвешке, тако да је веза углавном могућа само воденим путем. Земљиште је покривено шумом (24%) до 1 000 м висине и тундром на већим висинама; насељеност је врло слаба; клима је планинска, са дугом зимом, дебелим снежним покривачем и оштром хладноћом.

Норвешка је избраздана многобројним дугачким уским заливима, тзв. фјордовима са врло стрмим, кршевитим и тешко приступачним обалама. Испред обале налази се велики број стрмих и тешко приступачних острва. Дужина обалског фронта износи 3 400 км, а са острвима достиже око 20 000 км.

Приморска зона, која услед утицаја голфске струје има благу и влажну климу, врло је погодна за становање и поморски саобраћај, тако да се у њој налазе сва већа насеља и индустрија Норвешке.

Планински карактер земљишта захтева брдске јединице, пошто се пољске, оклопне и моторизоване јединице могу употребити само дуж комуникација, које воде кроз дубоке речне долине, раздвојене планинским и тешко пролазним земљиштем, без попречних комуникација. Док овакво земљиште знатно отежава маневар, командовање и одржавање везе између раздвојених јединица, дотле је оно веома погодно за одбрану и запречавање комуникација. Недовољан број аеродрома, испресецаност земљишта и климатске прилике отежавају рад авијације. Због слабе насељености и сиромаштва територије ограничене су и могућности за снабдевање и исхрану из месних средстава. Извођење покрета и операција зими и у пролеће врло је тешко због оштре планинске климе, снежних вејавица и високог снега, што захтева зимску опрему и специјално обучене јединице. Насупрот томе, приморска зона је погодна за поморске и ваздухопловне базе, за извођење десантних операција, као и за обалску одбрану.

Политичка, економска и војна ситуација Данске и Норвешке

Пошто око сто година нису водиле ратове, Данска и Норвешка су постигле високи културни и животни стандард. У периоду између Првог и Другог светског рата играле су значајну улогу у Друштву народа – нарочито у питању разоружања. Међутим, уочи Другог светског рата, оне су 27. маја 1938, заједно с осталим скандинавским земљама потписале у Штокхолму декларацију о неутралности. На иницијативу Немачке, 31. маја 1939. закључен је пакт о ненападању између Немачке и Данске, с важношћу од 10 година, док је Норвешка одбила закључење сличног пакта изјављујући да се не осећа угроженом.

После избијања Другог светског рата, Данска, Норвешка, Шведска и Финска изјавиле су да желе да остану у строгој неутралности, с тим што је Данска остала при својој ранијој изјави, којом се дозвољава слободан пролаз кроз мореуз Белт и Сунд свим бродовима зараћених страна. Међутим, иако је Немачка, нотом од 2. септембра 1939, скренула пажњу Норвешкој да је њена строга неутралност у немачком интересу и да ће свака повреда ове неутралности изазвати немачке противмере, она је искоришћавала норвешке територијалне воде за превоз шведске гвоздене руде и за пролаз својих бродова, ради избегавања поморске блокаде. Поред тога, она је покушала да сферу свог утицаја прошири на север и да добије базе у Данској и Норвешкој у циљу побољшања свог стратегијског положаја. С друге стране, Велика Британија је ангажовала у своју службу велики број бродова норвешке трговачке морнарице (2,45 милиона БРТ), међу којима је било доста танкера (1,65 милиона БРТ). Када је 30. новембра 1939. отпочео Совјетско-фински рат, Данска, Норвешка и Шведска су, 7. децембра 1939, објавиле заједничку декларацију о својој строгој неутралности. Западне силе су покушале да упућивањем војне и материјалне помоћи Финској привуку скандинавске земље у свој блок, и тражиле су од Шведске и Норвешке одобрење за транспорт добровољаца и материјала у Финску, али су оне одбиле тај захтев, и 25. фебруара 1940. поново изјавиле да остају неутралне.

У децембру 1939. немачке подморнице су потопиле у норвешким водама три трговачка брода у британској служби, док су британски разарачи 16. фебруара 1940. упали у норвешке воде, пресрели немачки помоћни брод Altmark и насилно ослободили 299 морнара британске трговачке морнарице, које је овај брод као заробљенике транспортовао за Немачку, а које је заробила немачка крстарица Graf Spee за време крстарења на Атлантику. Најзад, неутралност ових земаља била је знатно угрожена радом пете колоне и нацистичком пропагандом. Данска је била преплављена нацистима који су ометали предузимање ефикасних мера за одбрану. У Норвешкој је мајор Видкун Квислинг, бивши министар народне одбране, на челу нацистичке партије развио јаку фашистичку пропаганду. Мада је ова партија била бројно слаба (око 2%), ипак је знатно утицала на опадање моралне и борбене вредности народа и војске. Приликом доласка у Берлин, 13. децембра 1939, Квислинг је добио упуства за рад у случају немачког напада на Норвешку.

Немачки теретни брод Altmark

Данска, иако претежно пољопривредна земља (обрађено је 77% земљишта), имала је прилично развијену индустрију (нарочито прехрамбену, металуршку и текстилну). Сточарство је било њена најважнија пољопривредна грана, шумарство је било слабо (само је 7% земљишта под шумом), а рударство је било скоро безначајно. Поморски саобраћај (1,1 милиона брт) представљао је њену најважнију привредну грану. Трговина с иностранством, нарочито са Немачком, била је добро развијена (извожени су сточарски производи: сир, бутер, кондензовано млеко, шунка, сланина итд.).

У привреди Норвешке, главну улогу су имали риболов, лов на китове и поморски саобраћај (4,8 милиона БРТ, од којих 1,7 милиона отпада на танкере). Норвешка је богата врло важним стратегијским сировинама (молибден, бакар, олово, цинк, волфрам, никл, титан, магнезит, гвожђе итд.). Шумарство (око 24% земљишта било је под шумом) и индустрија били су прилично развијени, нарочито прехрамбена и дрвна индустрија и бродоградња, док је земљорадња, због веома малог процента (3,6%) обрадиве земље, била веома слаба. Трговински биланс Норвешке био је пасиван.

Данска је у миру имала само 4 000 до 10 000 војника, недовољно обучених због кратког рока (5 месеци) службе у кадру, мада је општа војна обавеза трајала од 19 до 41 године.
Мирнодопске данске оружане снаге биле су формиране у 2 пешадијске дивизије са 14 пукова (7 пешадијских, 2 коњичка, 3 артиљеријска, 1 бициклистички и 1 инжињеријски), 2 оклопна обалска брода, 17 торпиљарки, 12 подморница, 4 миноловца, 100 – 150 авиона (8 ескадрила, од којих 3 хидроескадриле), 1 пав пук и 16 самосталних пав батерија. У случају рата Данска је могла да мобилише 100 000 -150 000 људи или 3 – 4% од укупног броја (око 3 793 000) становника. Ова снага била је недовољна за одбрану веома дугачког обалског фронта од 7 437 км. На дан немачког напада (9. априла 1940.) Данска је, и поред делимичне мобилизације, имала само 14 550 војника.

Норвешка је у миру имала 18 000 – 30 000 војника недовољно обучених због врло кратког кадровског рока (8 – 13 недеља), иако је општа обавеза трајала од 18 до 55 година. Ове снаге биле су формиране у 6 дивизија са 24 пука (16 пешадијских, 5 артиљеријских и 3 коњичка). Морнарица је имала 4 стара оклопна обалска брода, 6 разарача, 24 торпиљарке, 9 подморница, 11 минополагача, 6 миноловаца, 69 патролних и помоћних бродова, а авијација 200 авиона (9 ескадрила на 5 аеродрома и 10 хидроескадрила на 7 хидропланских станица). Осим тога, у саставу норвешких оружаних снага налазио се 1 пав пук и 5 обалских утврђења.

У случају рата Норвешка је требало да мобилише 110 000 људи или 3,8 % од укупног броја (2 921 000) становника, али су ове снаге биле недовољне за одбрану 3 400 км обале и 2 670 км копнене границе. Поред тога Норвешка није располагала савременим тенковима, пав и пт оружјем и моторизованим јединицама. Норвешка авијација и ратна морнарица биле су исувише слабе. На почетку рата били су мобилисани само ваздухопловство и морнарица, као и Шеста дивизија, која је због избијања Совјетско-финског рата, била намењена за одбрану северне Норвешке, тако да је на дан немачког напада (9. априла 1940.) било под оружјем према неким подацима око 13 000, а по другим 30 000 људи.

Обостране припреме, планови и снаге

Британско-француски планови. После дуготрајних разговора и конференција, савезници су 5. фебруара 1940. усвојили план којим је било предвиђено да се Финској упути војна и материјална помоћ и да се поседну норвешке луке Нарвик, Трондхајм, Берген и Ставангер, као и рударске области Кируна и Јеливара у Шведској, с тим да овом операцијом руководи Велика Британија. Главне снаге (2 савезничке бригаде) имале би задатак да изврше десант у рејону Нарвика, а потом да наступају дуж железничке пруге Нарвик – Јеливара – р. Луле и да заузму шведску рударску област Клируна – Јеливаре и пристаниште на реци Луле, с циљем да се Немачкој спречи извоз шведске гвоздене руде и Финској укаже непосредна помоћ. Истовремено би помоћне снаге (5 британских батаљона) поселе луке Трондхајм, Берген и Ставангер и осигурале евентуални пут за Финску, преко јужне Шведске. Непосредну заштиту конвоја вршило би 40 британских разарача, док би посредну заштиту предузела британска Домовинска ратна флота и авијација (јачине шест и по сквадрона. План је даље предвиђао довођење нових снага за наступање кроз јужну Шведску, тако да би укупне снаге износиле 150 000 људи (100 000 Британаца и 50 000 Француза).

Према инструкцијама од 12. марта 1940, било је предвиђено да 20. марта отпочне извођење овог плана, с тим да се за то претходно добије сагласност Норвешке и Шведске. Међутим, услед изненадног завршетка Совјетско-финског рата, ноћу 12./13. марта, овај план је напуштен и савезници су 28. марта 1940. усвојили план „Р-4“ којим је било предвиђено:

  1. да се 1. априла дипломатском нотом обавесте норвешка и шведска влада да се њихово неутрално држање, које користи само Немачкој, не може више толерисати и да због тога савезници задржавају право да предузму одговарајуће мере како би спречили Немачку да експлоатише природна богатства ових земаља;
  2. да три групе разарача, под заштитом једне британске ескадре крстарица, 5. априла 1940. поставе три минска поља у норвешким водама (операција Wilfred), с циљем спречавања транспорта шведске руде кроз норвешке територијалне воде;
  3. да се једна британска и једна француска бригада, намењене за десант у Нарвику, као и 5 британских батаљона, намењених за заузимање норвешких лука Трондхајм, Берген, Ставангер, укрцају на ратне бродове, с тим да ове десантне ескадре чекају у британским базама све док не буде потпуно јасно да ће Немачка реаговати на полагање мина у норвешким водама или повредити неутралност норвешке територије. Евентуални десант у Норвешкој имао се извршити после немачке реакције и добијене сагласности норвешке владе. Иницијатива је, дакле препуштена Немачкој, с тим што је осматрање покрета немачке флоте поверено подморницама, које би испловиле 4. априла 1940. Укупне снаге за ову операцију (које би подржавала британска ратна флота и авијација) износиле би у првој фази око 18 000 људи, а оне би се касније појачале на 6 – 7 дивизија (4 британске и 3 француске). Услед неспоразума између савезника, 3. априла је одлучено да се предаја дипломатске ноте изврши 5, а полагање мина у норвешким водама 8. априла.

5. априла, неколико часова после предаје савезничке ноте шведској и норвешкој влади, испловиле су из британских лука три групе бродова за полагање мина у норвешким водама (укупно 10 разарача), као и поморска ескадра за њихову посредну заштиту (бојни брод Renown и 4 разарача, под командом вицеадмирала Витворта, док су десантне трупе, одређене за Нарвик и Трондхајм, 7. априла укрцане на 5 крстарица, које су, заједно са пратњом од 6 разарача, биле прикупљене у британској поморској бази Клајд.

9. априла 1940, после изненадног немачког напада на Данску и Норвешку, план „Р-4“ је напуштен, тако да су даље акције савезника извођене по накнадно створеним плановима.

Немачки план. Иако је командант немачке морнарице 1. октобра 1939. предложио да се изврши напад на Норвешку, та идеја је постала актуелна тек 14. децембра 1939, после састанка Хитлера са Квислингом. 27. јануара 1940. издата је прва заповест за израду плана Weserübung за напад на Данску и Норвешку, а 1. марта Хитлер је издао прву директиву за ову операцију којом је било предвиђено: да се изненадно и једновремено, без опомене и објаве рата, уз садејство пете колоне, нападне Данска (операција Weserübung Süd) и Норвешка (операција Weserübung Nord) с циљем да се заузму поморске и ваздухопловне базе, да се обезбеди довоз гвоздене руде из Шведске и да се Данска и Норвешка укључе у немачки ратни потенцијал. У директиви је даље изнето да је основна тежња да се овој операцији да карактер пријатељске окупације ради заштите ових земаља, с тим да се сваки оружани отпор има сломити свим војним средствима. Време почетка напада није одређено, али је накнадно (2. априла 1940.) Хитлер наредио да напад отпочне 9. априла 1940. у 5,15 часова.

За извођење напада на Норвешку одређен је 21. корпус од пет пешадијских (69, 163, 181, 196. и 214.) и две брдске (2. и 3.) дивизије, а за напад на Данску 31. корпус од две пешадијске (170. и 198.) дивизије и 11. моторизоване стрељачке бригаде.

Овим операцијама требало је да садејствује ратна морнарица са 19 одреда (11 одреда ратних и 8 транспортних бродова) и авијација јачине око 1 100 – 1 200 авиона (800 борбених и 300 – 400 транспортних), под командом 10. ваздухопловног корпуса.

Руковођење овим операцијама поверено је генералу Фалкенхорсту, команданту 21. корпуса, који је предвиђен за команданта Норвешке, а за руковођење нападом на Данску одређен је ваздухопловни генерал Кауипиш, док је команду над свим поморским снагама које ће учествовати у операцији имао да прими адмирал Салвехтер.

За напад на Данску предвиђена су: 4 ваздушна десанта ради заузимања аеродрома код Олборга, Есбјерга и Оксбела, као и важног моста код Вордингбора; 7 поморских десаната ради заузимања главних места и поморских лука Туборна, Есбјерга, Миделфорте, Нибора, Корсера, Гесора, Копенхагена и напад на фронт у Јитланду са 2 колоне које би надирале преко Ешбјерга и Апенродеа ка северу.

За напад на Норвешку предвиђена су: 2 ваздушна десанта ради заузимања аеродрома код Ставангера (Соле) и Осла (Фомебу); и 7 поморских десаната у циљу заузимања Нарвика, Трондхајма, Бергена, Кристијансанда, Осла, кабловске станице Егерсунда и мање поморске луке Арендала.

Немачка ратна морнарица имала је да образује десантне групе, да превози и подржава десантне трупе и да врши поморско осигурање ове операције. Бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau имали су да врше непосредну заштиту десантних група Трондхајм и Нарвик, а потом да предузму диверзију ради одвлачења британске ратне флоте од норвешке обале, док је 28 подморница (две трећине од расположивог броја) предвиђено за осигурање ове операције.

Немачка авијација добила је задатак да штити десантне групе, да транспортује ваздушнодесантне јединице, да подржава десантне трупе и да дејствује против британске морнарице и авијације. Поред тога, предвиђено је да 9. априла јаке формације бомбардера надлећу у ниском лету главне градове Данске и Норвешке (Копенхаген и Осло) у циљу бацања летака.

Главни проблем био је у томе да се тајно и брзо превезу одређене снаге у удаљену Норвешку. Дотадањи класични метод поморских конвоја открио би немачке намере, јер би за превоз 6 дивизија требало око пола милиона тона теретног бродовља, које би, праћено ратним бродовима, било брзо откривено и изложено нападима надмоћније британске моrnарице. Зато је одлучеnо:

  1. да се први ешелон, јачине око 12 000 људи, транспортује немачким ратним бродовима и транспортном авијацијом;
  2. да се ратни материјал (тешко наоружање, возила, гориво, муниција, храна итд.) и део људства првог ешелона пребаци помоћу 7 теретних бродова (укупно 48  692 БРТ), који би се камуфлирали као трговачки бродови за угаљ, дрво и сл. раније упутили појединачно, да би сачекали десантне групе у норвешким лукама;
  3. да се остале снаге и материјал (други и трећи ешелон) транспортују теретним бродовима, с тим што би се други ешелон, јачине око 18 000 људи, имао искрцати с челним деловима 9. априла у Бергену, Ставангеру, Кристијансанду и Ослу, док би се његови остали делови нешто касније искрцали у Ослу. Трупе трећег ешелона, јачине око 40 000 људи, пребациле би се накнадно у Осло, а одатле друмовима, ваздухом или морем, зависно од ситуације.

Немачки план за инвазију Данске и Норвешке одликовао се солидним тајним припремама, смелошћу, добром организацијом и методичношћу, за разлику од савезничких планова у којима се испољава спорост и неодлучност. Полажући више наде у политичку него у војну акцију, обе стране су планирале „пријатељску“ окупацију, тако да су и предвиђене војне снаге биле недовољне, нарочито код западних савезника. Немачки план је предвиђао да се 9. априла 1940. у 5,15 часова безусловно изврши десант, док је савезнички план „Р-4“ био условљен немачком реакцијом на полагање мина у норвешким водама 8. априла и позитивним одговором Норвешке на упућену дипломатску ноту. Док се Немци при доношењу одлуке за напад нису обазирали на последице повреде неутралности, дотле су савезници, у периоду новембар 1939. – април 1940, настојали да оправдају евентуалну повреду неутралности Данске и Норвешке.

Окупација Данске

Мада су немачке припреме за напад на Данску вршене у највећој тајности, ипак је данска влада у времену између 1. и 8. априла добила обавештења из којих се јасно видело да предстоји немачки напад. У вези с тим, данска влада је одржала више седница, али на њима нису донете никакве конкретне мере за мобилизацију и одбрану земље. Тек 8. априла пре подне, када је немачка моторизована колона примећена на маршу између Рензбурга и Флензбурга, начелник Генералштаба је предложио да се мобилише 10 годишта, како би се добиле 4 ратне дивизије, али данска влада није усвојила његов предлог. Када су немачке моторизоване снаге око 21 час стигле на 1,5 км од данске границе влада је наредила само приправност у области јужне Данске. Тако је Данска потпуно неспремна сачекала немачки напад.

Напад на Данску, 9. априла 1940.

9. априла у 5,20 часова немачки посланик у Копенхагену предао је министру иностраних послова Данске ултиматум у коме се обавештава: да немачке трупе тог момента прелазе границу Данске; да десантне трупе поседају област данских острва; и да ће немачки авиони отпочети надлетање Копенхагена. У ултиматуму је истакнуто да се све ове мере предузимају у циљу заштите од британско-француске агресије и  осигурања мира у Данској, и да Немачка очекује да ће данска влада и народ избећи узалудно проливање крви. Зато се данска влада моли да брзо предузме потребне мере како би се наступање немачких трупа обавило без отпора и тешкоћа.

На основу Хитлерове директиве од 1. марта 1940. и заповести команданта 31. корпуса, бр. 3 од 25. марта 1940, немачке оружане снаге предузеле су 9. априла у 5,15 напад с копна, мора и ваздуха, на фронту ширине 600 км, док су јаке формације бомбардера у бришућем лету надлетале Копенхаген.

Немачке копнене снаге су предузеле напад левом колоном (11. моторизована стрељачка бригада) правцем: Тондерн – Есбјерг – Лемвих – Скаген и десном колоном (170. пешадијска дивизија) правцем: Флензбург – Апенроде – Колдинг Ранерс – Олборг – Скаген, пред којима су се слаби дански гранични батаљони повукли.

Десантне трупе 198. пешадијске дивизије, уз подршку поморских снага, предузеле су нападе код Гесора, Копенхагена, Мидлфорта, Нибора и Корсера.

Ваздушнодесантне трупе спустиле су се ради заузимања аеродрома код Олборга, Есбјерга и Оксбела, као и моста код Вордингбора. У исто време, бомбардерска авијација је напала аеродром Верлесе код Копенхагена, где је на земљи уништила 11 и оштетила 14 данских авиона.

Немачки војници, искрцани на а. Олборг

Пошто је данска влада у 7,20 часова прихватила немачки ултиматум, то су немачке јединице у току 9. априла окупирале без отпора читаву земљу. Немачки авиони су већ 9. априла узлетали са данских аеродрома ради подршке својих трупа које су се бориле у Норвешкој и ради дејства против британске ратне флоте. Немачка морнарица је предузела осигурање обала и пролаза кроз Категат и Скагерак. Влада и краљ остали су на својим дужностима, док је војска сведена на 2 200 људи под оружјем и 1 100 у радним јединицама.

Немачки напад на Норвешку

Десант у Норвешкој (операција Weserübung Nord) извршен је на основу Хитлерове директиве од 1. марта 1940. и заповести команданта 21. корпуса од 5. и 12. марта и 2. априла 1940.

Док су последње припреме вршене у највећој тајности између 1. и 8. априла, дотле су немачке подморничке снаге, које су заповешћу Hartmut биле предвиђене за заштиту ове операције, између 1. и 6. априла испловиле из немачких база и заузеле осигуравајући распоред испред норвешких обала и на Северном мору. После завршених припрема немачка авијација је 8. априла у 18 часова напала британску поморску базу Скапа Флоу, али са слабим успехом, изгубивши притом 2 авиона.

Немачки теретни бродови, маскирани као трговачки бродови, носећи трупе и материјал, испловили су у времену од 3. до 8. априла из својих база и кренули ка Норвешкој, где је у лукама или на улазу у њих требало да сачекају долазак десантних група.

Пошто су укрцале десантне јединице, групе Нарвик, Трондхајм, Берген, Егерсунд, Кристијансанд, Арендал и Осло испловиле су ноћу 6./7. и 7./8. априла из немачких лука и кренуле ка Норвешкој. Десантне групе Нарвик и Трондхајм, које су имале да превале најдужи пут, биле су највише угрожене, па су их стога осигуравали бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau. Остале десантне групе пловиле су без заштитног одреда.

Британци и Французи примили су прва обавештења о покрету немачке ратне флоте и конвоја ка северу на дан 7. априла. У том моменту главнина британске Домовинске ратне флоте (Home Fleet) налазила се у својим базама Скапа Флоу и Розајт (Scapa Flow и Rosyth), припремајући експедицију за Норвешку, док је ескадра вицеадмирала Витворта (бојни брод Renown, крстарица Birmingham и 14 разарача) била на путу за Норвешку како би 8. априла положила мине у норвешким водама (операција Wilfred). У вези с насталом ситуацијом, британска Домовинска флота упутила је 7. априла увече 1. и 2. ескадру крстарица да нападну немачку флоту и конвоје, уз подршку групе од 19 подморница (16 британских, 2 француске и 1 пољска), које су 4. априла упућене у јужну област Северног мора. Према наређењу британског Адмиралитета, обе ескадре крстарица, да би се оспособиле за евентуалну поморску битку, пре поласка искрцале су раније укрцане десантне трупе, које су планом „Р-4“ биле намењене за десант у Норвешку. Услед брзог искрцавања, на бродовима су остали опрема и тешко наоружање пешадиjских батаљона, што је ишло на штету њихове готовости за борбу.

8. априла у времену од 4,30 до 5 часова постављена су само два минска поља у норвешким територијалним водама (код улаза у Западни фјорд и код Буда), док је полагање мина код Стадлана обустављено. Британски Адмиралитет, из политичких разлога, наредио је да се ове поморске јединице, после полагања мина, као и њихова пратња, повуку даље од норвешке обале, тако да је остављен слободан пролаз немачким десантним групама. Том приликом је немачка крстарица Hipper потопила у близини Трондхајма британски разарач Glowworm, који је био заостао од своје ескадре. Тог дана су све три ескадре британске Домовинске флоте (1, 2. и ескадра вицеадмирала Витворта) крстариле по Норвешком и Северном мору, али због лошег времена и вештог немачког маневра, нису успеле да пресретну немачке десантне групе и да им запрече пролаз за норвешке луке, иако су ваздушним извиђањем откриле покрете немачке ратне флоте у висини Трондхајма. Исто тако је и британска авијација (РАФ) 7. априла открила покрет немачке ратне флоте, али није успела да га спречи, и поред неколико ваздушних напада. Тако су немачке десантне групе у току априла, благодарећи невремену (магла, киша и олуја) и слабом извиђању и дејству британске ратне флоте и авијације, без борбе и губитака стигле на одређена десантна места, док је раније упућена флота теретних бродова изгубила на путу 12 бродова и 4 танкера.

Иако је у времену од 2. до 8. априла примила више обавештења о немачким припремама за напад на Норвешку, а затим и о покрету немачке ратне флоте кроз данске и норвешке воде ка северу, норвешка влада ипак није предузела никакве мобилизацијске мере. Чак ни увече 8. априла, када се из извештаја команданта 3. норвешке дивизије видело да је у норвешким водама – у близини Кристијансанда пољска подморница Orzel торпедовала немачки транспортни брод Rio de Janeiro и да су преживели војници (око 100 њих) изјавили да су с оружjем и транспортом били упућени ради извршења десанта у Бергену, норвешка влада (која је ноћу 8./9. априла била на окупу) није наредила мобилизацију, нити постављање мина. Она је исте ноћи (у 2,30 ч), тек после пријема извештаја да се спољна утврђења Ослофјорда налазе у борби с немачким ратним бродовима, донела одлуку о делимичној мобилизацији 1, 2, 3. и 4. дивизије, чија су мобилизацијска места била у јужној Норвешкој (Халден, Осло, Кристијансанд и Берген) с тим да први дан мобилизације буде 11. април. Нешто касније, око 4 часа, преко радија је објављена општа мобилизација. Тако је и Норвешка потпуно неспремна сачекала немачки напад.

Око поноћи 8./9. априла 1940, немачке десантне групе: Нарвик, Трондхајм, Берген, Егерсунд, Кристијансанд, Арендал и Осло предузеле су форсирање фјордова, с циљем да 9. априла у 5,15 часова стигну пред одређена десантна места. Основна идеја немачког плана била је: да се брзим и дрским упадом изазове изненађење и збуни слаба обалска одбрана, и да се, уз садејство пете колоне и разним мерама ратног лукавства, олакша извршење десанта.

9. априла, нешто после 5 часова, немачки посланик у Ослу предао је ултиматум у коме је норвешка влада обавештена да ће немачке оружане снаге заузети Норвешку да би је заштитиле од британско-француске агресије, и да ће немачке јединице сломити евентуални отпор норвешких снага.

9. априла у 5,15 часова, тј. непосредно после предаје овог ултиматума, немачке оружане снаге су отпочеле напад с мора и из ваздуха, док су јаке формације авиона у бришућем лету надлетале Осло.

Норвешка влада је једногласно одбила немачки ултиматум, а потом у 7,30, заједно са краљем и скупштином, напустила Осло и преместила своје седиште у Хамар, док је издајник Квислинг образовао пронацистичку владу у Ослу и преко радија издао наређење о прекиду мобилизације, што је изазвало неред и забуну код норвешких јединица и отежало им припрему за организацију одбране.

Десантна група Нарвик (10 разарача, штаб 3. брдске дивизије и 1. планински пук са 2  000 људи) успела је да се по снежној олуји и слабој видљивости пробије кроз Западни фјорд (Вестфјорд) до пристаништа Нарвик, и да торпедима потопи 2 норвешка обалска брода која су пружала отпор. Око 6 часова немачке трупе су се искрцале у луци Нарвик без отпора, пошто је командант гарнизона, пуковник Сундло (присталица Квислинга), предао град без борбе. Међутим, командант батаљона који је бранио град није хтео да се преда, већ је с половином својих трупа одступио у правцу шведске границе и задржао се на положају код Хундалена. Командант 3. брдске немачке дивизије, генерал Дитл, примио је око 8 часова команду Нарвика и предузео мере за његову одбрану. Тамо су од упућених 5 теретних бродова стигла само два (1 танкер и 1 теретни брод), а остале су на путу потопиле норвешка и британска морнарица, што је отежало дејство десантних трупа и снабдевање разарача, који су због оскудице погонског горива одложили свој повратак у Немачку.

Немачки разарачи у Нарвику. Разарач у првом плану је Diether von Roeder, док је даљи разарач Wolfgang Zenker. Између њих је норвешки патролни чамац Kelt. Иза разарача Wolfgang Zenker је везан норвешки патролни чамац Senja, а даље иза њега такође норвешки патролни чамац Michael Sars.

Десантна група Трондхајм (крстарица Hipper, 4 разарача, 1 планински пук са 1 700 људи), дајући Морзеове сигнале и легитимишући се именима британских бродова, успела је да збуни норвешку обалску одбрану и да у 5,25 изврши десант у Трондхајму без већег отпора, док је отпор обалских батерија савладан до 9,35 часова. Од упућена 4 теретна брода на путу су изгубљени 1 танкер и 2 теретна брода. Услед недостатка горива, крстарица Hipper и 2 разарача враћени су тек 10. априла, док су друга 2 разарача, према накнадном Хитлеровом наређењу, остала за одбрану Трондхајма.

Десантна група Берген (крстарице Köln, Königsberg и Bremse, 2 торпиљарке, једна флoтила брзих чамаца, штаб 69. пешадијске дивизије и два батаљона са 1 900 људи), поступајући као и десантна група Трондхајм (примена Морзеових сигнала и легитимисање именима британских бродова), такође је успела да у првом моменту збуни обалску одбрану, али је обмана убрзо откривена, тако да је флотни састав стављен под јаку ватру батерија, које су оштетиле крстарице Königsberg и Bremse. Остављајући један део бродова ради напада на обалске батерије, главнина је продужила форсирање фјорда и у 6,20 извршила десант у Бергену без значајнијег отпора. Од раније упућена 3 теретна брода стигао је само један (маскиран као брод с дрвима) с минама за запречавање улаза у фјорд Бергена. Флотни састав кренуо је натраг 9. априла увече, изузев наведених оштећених крстарица које су британски авиони потопили следећег дана.

Ваздушни десант у Ставангеру извршен је уз подршку авиона за обрушавање. Око 8 часова на аеродром Соле спуштена је 1 падобранска чета, а затим два пешадијска батаљона и пав јединице, укупно око 1 850 људи. Убрзо после заузимања аеродрома, ове трупе су ушле у варош и луку Ставангер, где су истовремено стигла и 3 теретна брода с трупама и материјалом. Том приликом је норвешки разарач Aeger потопио један немачки теретни брод.

Десантна група Егерсунд (4 миноловца и 1 бициклистички ескадрон од 150 људи) извршила је десант у одређено време и заузела тамошњу кабловску станицу без борбе.

Десантна група Кристијансанд, (крстарица Karlsruhe, 2 торпиљарке, једна флотила брзих чамаца и један батаљон од 950 људи), услед густе магле, није могла да уђе у фјорд пре 6 часова, тако да више није било услова за изненађење, тим пре што је групу осмотрио један норвешки хидроавион. Изложена јакој ватри обалских батерија десантна група је, после 4 неуспешна покушаја, успела, уз подршку авијације, да најзад савлада отпор обалских батерија и да заузме варош до 15 часова, када су стигла 3 теретна брода са трупама и материјалом. Флотни састав кренуо је натраг истог дана у 19 часова; тада је једна норвешка подморница торпедовала крстарицу Karlsrue, а потом ју је потопила властита посада.

Десант у Арендалу извршиле су мање снаге из састава десантне групе Кристијансанд (1 торпиљарка и 1 бициклистички ескадрон од 150 људи), које су заузеле Арендал без борбе.

Десант у Ослу. Према операцијском плану, Осло је требало заузети што пре, с циљем да се краљ и влада изненаде и заробе, и да се тиме створе предуслови за брзо заузимање Норвешке без отпора. Зато је предвиђено да 163. пешадијска дивизија изврши десант једновремено из ваздуха и с мора.

Ваздушнодесантна група Осло (2 чете падобранаца, штаб, два батаљона 324. пука и једна чета пионира) није на време заузела аеродром у Ослу (Форнебу), зато што се падобранци, због магле, нису могли спустити. После напада бомбардерске авијације, у 8,38 спустио се на аеродром први ешелон транспортних авиона Ju-52, а затим је десант настављен, тако да је до 12,20 пребачено шест пешадијских чета, а нешто касније и две падобранске чете. Овим снагама (око 2 000 људи) и каснијим појачањима (око 1 000 људи), која су такође пребачена авионима, Осло је заузет у току 9. априла, а затим су 2 падобранске чете, на заплењеним аутобусима, упућене за Хамар да ухвате норвешког краља и владу, али у томе нису успеле.

Десантна група Осло (бојни брод Lützow, тешка крстарица Blücher, школска крстарица Emden, 3 торпиљарке, једна флотила миноловаца, 2 патролна брода, штаб 163. пешадијске дивизије и 2 батаљона са око 2 000 људи) наишла је на врло јак отпор обалских батерија у Ослофјорду, које су потопиле крстарицу Blücher (са око 1 000 људи) и задржале флотни састав на улазу у фјорд. Накнадним нападом из ваздуха, с мора и с копна (трупама искрцаним на помоћном десантном месту у Сонстбуктену) сломљен је отпор обалских батерија и до 19 часова отворен прилаз у Осло, у који је флотни састав ушао сутрадан, 10. априла. Благодарећи отпору код Осла, норвешка влада је добила време за организацију оружаних снага. Од 20 немачких теретних бродова који су били упућени за Осло, стигло је само 16, док су 4 брода на путу потопљена. Немачки бојни брод Lützow, при повратку из Осла, торпедовала је и тешко оштетила једна британска подморница.

Немачка крстарица Blücher тоне, Ослофјорд

Квислингова пета колона садејствовала је немачком нападу и олакшала извршење десанта, али у много мањем обиму него што се очекивало. Норвешка влада је затражила 9. априла војну помоћ од Велике Британије и Француске. Истовремено је наређено Врховном команданту норвешких оружаних снага да води најупорнију задржавајућу одбрану до доласка британских и француских јединица.

Пошто су завршили непосредну заштиту десантних група Трондхајм и Нарвик, немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau предузели су диверзију у Норвешком мору, одвлачећи британску ратну флоту од норвешких обала. 35 подморница заузело је осигуравајући распоред, с тим што је једна њихова половина била на улазима у фјордове Нарвик, Трондхајм, Берген и Ставангер ради спречавања продора британске флоте, док је друга половина – одређена за пресретање британске флоте – задржана даље од норвешке обале и распоређена: већа група у зони Шетландска Острва – Берген, а мања према Нарвику и Трондхајму.

Искористивши аеродроме у Данској и северној Немачкој, немачка авијација је успешно извршила добијене задатке и садејствовала десантним снагама, нарочито код Осла и Кристијансанда. Напад 88 бомбардера (од којих 47 за обрушавање) на британску флоту западно од Бергена, 9. априла, од 14,30 до 17,40 ч, представља у ратној историји прву битку између авијације и флоте, која се завршила победом авијације, јер је ратна флота принуђена на повлачење. Том приликом оштећене су 3 крстарице и потопљен је 1 разарач, док је немачка авијација изгубила 4 авиона.

Једновременим десантним операцијама на 8 одвојених места, Немци су у току првог дана постигли одлучујуће успехе у Норвешкој. Они су уништили или неутралисали обалску одбрану, потпуно неутралисали норвешку авијацију, а норвешкој ратној морнарици нанели тешке губитке, док су норвешке копнене јединице уништене, заробљене, или су натеране на повлачење ка унутрашњости земље. Снажним бомбардовањем из ваздуха, Немци су дезорганизовали везе и разорили комуникације у унутрашњости Норвешке и тиме знатно отежали мобилизацију њених копнених снага. Према томе, прва етапа немачког напада завршФена је тачно према предвиђеном плану, захваљујући методичним припремама, изненађењу, смелости, брзини и енергији извршења, правилној тактици и добро организованом садејству сва три вида оружане силе.

Прве савезничке противакције. После изненадног немачког напада на Данску и Норвешку, савезници су били принуђени да интервенишу у циљу указивања помоћи норвешким снагама. Савезнички Врховни ратни савет у Лондону, 9. априла по подне, одлучио је: да се поседну Фарска Острва и осигура Исланд; да британска ратна флота предузме напад на немачке поморске снаге у норвешким лукама и пресече њихове комуникације; да британска авијација нападне немачке десантне трупе и флоту у Бергену и у лукама јужне Норвешке; и да се предузму припреме за десантну операцију у Нарвику.

У зору 9. априла, ескадра вицеадмирала Витворта изненада се сударила с немачким бојним бродовима Scharnhorst и Gneisenau, који су се повукли под заштитом димне завесе и снежне олује. Главнина британске Домовинске флоте покушала. је да у току 9. априла форсира фјорд Берген, али је, услед јаког дејства немачке авијације, била принуђена на повлачење према зaпаду, остављајући Немцима слободан пут дуж норвешке обале. Пошто су својом диверзијом у Норвешком мору успели да у времену од 10. – 12. априла одвуку британску флоту, поменути немачки бојни бродови, којима се придружила и крстарица Hipper, неометано су се вратили у луку Вилхелмсхафен.

За то време британска флота је извршила напад на немачке разараче код Нарвика. У првом нападу (10. априла), 5 британских разарача продрло је у Западни фјорд (улаз у Нарвишки залив) и том приликом уништило 2 и оштетило 3 немачка разарача, док су 2 британска разарача изгубљена. Други напад (13. априла) извели су бојни брод Warspite и 9 разарача, уз подршку носача авиона Furious, и том приликом уништили свих 8 немачких разарача и 1 подморницу, док су сами имали 2 оштећена разарача. Међутим, британска флота није искористила ову повољну прилику да препадом, уз садејство норвешких трупа, заузме пристаниште и град Нарвик и да уништи слабе немачке снаге, тим пре што оне нису имале времена да организују своје положаје. У даљем току операција, флота се ограничила на заштите конвоја, а подморнице су нападале на поморске комуникације и луке у јужној Норвешкој. 11.априла је британска подморница Spearfish торпедовала у заливу Осла немачки бојни брод Lützow и тешко га оштетила.

Британска авијација је у времену од 9. до 13. априла извршила више напада на немачку ратну морнарицу и десантне луке, али без већег успеха, због јаке ватре немачке пав артиљерије. Сем тога, и немачка ловачка авијација, која је већ 10. априла дејствовала са норвешких аеродрома, успешно је одбијала нападе британских бомбардера. Британска авијација је постигла нешто већи успех 10. априла када је у луци Берген потопила немачку крстарицу Königsberg. Она је касније вршила нападе на немачке аеродроме у Данској и Норвешкој, на поморске комуникације и полагала је мине дуж немачке и норвешке обале. Међутим, с обзиром на мали број бомбардера с великим радијусом дејства, на немогућност ловачке авијације да прати и штити бомбардере, као и на јаку немачку ПВО, ни ови напади нису дали већих резултата, тим пре што тадашња тактика и техника бомбардовања из ваздуха нису биле довољно усавршене. Због великих губитака при дневном бомбардовању, Британци су прешли на ноћне нападе, али су они дали слабе резултате због несавршености навигационих инструмената и недовољне извежбаности посада британских бомбардера.

Немачке операције после десанта. После успешно изведених десаната, Немци су, почев од 10. априла 1940, предузели мере да прошире десантне основице (мостобране) и да их организују за одбрану од напада с мора, с копна и из ваздуха. Истовремено је немачки посланик у Ослу обавестио норвешку владу и штампу да Немачка нема намеру да повреди територијални интегритет и политичку независност Норвешке. На састанку у Елверуму (10. априла) с норвешким краљем, кога је пратио норвешки министар иностраних послова, немачки посланик је покушао да приволи краља да призна Квислингову владу и немачку окупацију, али је краљ то енергично одбио, а норвешка скупштина је једногласно одобрила краљев поступак, донела одлуку да се продужи отпор и упутила позив норвешком народу да се бори за слободу. Међутим, извођење опште мобилизације било је немогуће, пошто су мобилизациjска места 1, 2, 3, 4. и 5. дивизије (Халден, Осло, Кристијансанд, Берген и Трондхајм) већ била у немачким рукама, тако да је мобилисано само око 50 000 људи. Пошто су Немци на препад заузели мобилизацијску опрему 3. норвешке дивизије, њени обвезници су били принуђени да се боре у грађанским оделима, с траком на рукаву, која је означавала њихову војну припадност. После извршене делимичне мобилизације, када је за Врховног команданта одређен млади и енергични генерал Руге, норвешке трупе су почеле пружати јачи отпор. Међутим, то су биле неповезане акције појединих раздвојених делова који су, наоружани само пушкама и митраљезима, имали да се боре са много надмоћнијим немачким снагама.

Трупе искрцане код Нарвика, ширећи мостобран дуж железничке пруге за Шведску и према северу, без борбе су заузеле Елвенес, али су биле исувише слабе да заузму област Нарвика и железничку пругу Нарвик – шведска граница, пошто су делови 6. норвешке дивизије, чији је штаб био у Харсту, држале Фосбакен (35 км североисточно од Нарвика) и угрожавале немачку посаду у Нарвику. Ситуација ове групе знатно се погоршала када је британска ратна флота (10. и 13. априла) уништила свих 10 немачких разарача. Преживели остаци посада ових разарача (око 2 500 људи) употребљени су као пешадија за појачање одбране Нарвика. Пошто се положај ове групе још више погоршао после савезничког десанта у Харсту (14. априла), немачка Врховна команда је намеравала да нареди напуштање Нарвика, али се поставио проблем: како да се група повуче. Наиме, пробијање на југ било је теренски немогуће, а за пребацивање ваздухом 4 500 војника није било довољно авиона, ни аеродрома, те је постојала једина могућност повлачења преко шведске границе. У том циљу, Хитлер је 18. априла 1940, у писму које је упутио генералу Дитлу, наредио; да се поруше уређаји за утовар руда, као и пристанишни и железнички објекти у Нарвику; да се трупе прикупе на просторији дуж железничке пруге за Шведску и продуже борбу за добитак у времену; и да се поднесе извештај по куриру да ли постоји могућност за повлачење на југ преко планинског земљишта, с тим што би авијација обезбедила снабдевање из ваздуха, док би се слаби и болесни транспортовали железницом преко Шведске.

Међутим, после извештаја да су немачке јединице овладале железницом Нарвик – шведска граница, као и да искрцане савезничке снаге код Харста нису активне, немачка Врховна команда је одлучила да се продужи борба код Нарвика. Даљи рад код Нарвика зависио је од могућности пристизања појачања и од снабдевања ваздушним путем или железницом преко Шведске, пошто је прилаз Нарвику морским путем затворила британска ратна морнарица. Зато је, почев од 12. априла, у Нарвику отпочело спуштање муниције и хране падобранима. Пошто је оближњи аеродром Бардуфос био у норвешким рукама, то је залеђено језеро Хартвигатн употребљено за спуштање људства и материјала. Тако се већ 13. априла на ово језеро спустило 11 транспортних авиона Јu-52 са 1 брдском батеријом, али је даља употреба овог језера била немогућа услед отапања леда.

Снаге искрцане у Трондхајму прошириле су десантну основицу и ограничиле се првих дана на организацију одбране против делова 5. норвешке дивизије, очекујући појачања ваздушним и морским .путем, као и од трупа које су наступале од Осла. После савезничког десанта у Намсосу (14. априла) и Ондалснесу (17. априла), немачке снаге у Трондхајму нашле су се у тешкој ситуацији, јер им је претила опасност од обухвата са севера и југа. Зато је појачан дотур ваздушним путем (50 транспортних авиона дневно). Јединице искрцане код Бергена, Ставангера, Егерсунда и Кристијансанда, надирући ка унутрашњости Норвешке, успеле су до 20. априла да савладају отпор делова 3. и 4. норвешке дивизије, да заузму југозападну Норвешку, и да се потом споје с оним немачким сн.агама које су наступале од Осла ка северозападу и северу.

Јединице искрцане код Осла, појачане на 3 дивизије у времену од 10. до 13. априла, заузеле су ширу област Осла без јачег отпора. Оне су 14. априла предузеле наступање у 4 колоне ка северу и северозападу кроз уске долине Халингдал, Гаусдал, Гудбрандсдал и Естердал, с циљем да што пре избију у рејон Довреа и Домоса, да тамо униште остатке норвешких снага, да спрече продор британских и француских јединица од Ондалснеса и Намсоса у средњу и јужну Норвешку и да ухвате везу с немачким десантним групама у Трондхајму и Бергену. Да би што брже надирале, колонама су придати одреди лаких тенкова и моторизованих јединица, а у исто време су предузете мере да се ваздушним путем појачају десантне групе Трондхајм и Нарвик. Тежиште напада немачких снага било је на правцима Естердала и Гудбрансдала.

Импровизовани одреди 1, 2. и 3. норвешке дивизије покушали су да организују одбрану на положајима код језера Мјеса, северно од Осла, где је требало задржати немачко наступање од Осла до доласка британских појачања.

Немци су 12. априла у Норвешкој образовали 5. ваздухопловну флоту, која је примила под своју команду 10. ваздухопловни корпус, ваздушнотранспортне јединице, јединице ПВО и све територијалне ваздухопловне јединице у Норвешкој и Данској.

Истовремено, Немци су извршили реорганизацију командовања поморских јединица и обалске одбране у Норвешкој, с тим што су поморском команданту Норвешке (са седиштем у Ослу) потчињени: поморски команданти јужне, западне и северне обале са седиштима у Кристијансанду, Бергену и Трондхајму, као и поморски командант Данске са седиштем у Копенхагену.

Британско-француске десантне операције у Норвешкој

На основу одлуке од 9. априла, Британци и Французи су предузели припреме за извођење поморског десанта код Нарвика (операција Awonmouth) с циљем да избаце немачке трупе из ове области и да је уреде као поморску базу и полазни положај за дејства ка шведским рудницима. Према инструкцији која је издата 10. априла, први ешелон требало је да образује једна британска бригада, а затим би се накнадно упутило још британских батаљона и 1 лака француска дивизија.

Накнадно, 12. априла, на захтев норвешке владе, одлучено је да се предузме поморски десант и у области Трондхајма, с циљем да се ослободи Трондхајм, као врло важан политички и саобраћајни центар Норвешке, да се укаже непосредна помоћ норвешким снагама у средњој и јужној Норвешкој и да се обезбеде савезничке базе за даље операције у Скандинавији. За извођење ове операције предвиђена су три десанта:

  1. једна британска, а затим и једна француска бригада, требало је да се искрцају у Намсосу (130 км северно од Трондхајма) ради обухвата Трондхајма са севера (за ову операцију, коју је названа Maurice, инструкције су издате 14. априла);
  2. једна британска бригада требало је да се искрца у Ондалснесу (170 км југозападно од Трондхајма) ради обухвата Трондхајма с југа (за ову операцију, која је названа Sickle, инструкције су издате 16. и 22. априла);
  3. 2 британске и 1 канадска бригада (око 5 000 људи) требало је да се, уз подршку британске ратне флоте и авијације, искрцају у Трондхајму и заузму луку и град (за ову операцију, која је најпре названа Boots а касније Hammer, инструкције су издате 17. априла).

Укупне снаге првог ешелона износиле би око 14 000 људи, иза којих би стигла француска и британска појачања. Укупно је било предвиђено: 3 лаке француске дивизије и 6 британских бригада.

Британске трупе намењене за операције у Норвешкој по плану „Р-4“ – биле су већ искрцане из бродова, а прикупљање нових снага захтевало је времена. Слаба британска авијација била је ангажована за одбрану Велике Британије, и у борбама на Западном фронту, тако да је тежиште операција пало на британску ратну морнарицу.

Десантна група Намсос (британске крстарице: Manchester и Birmingham, пав крстарица Kairo, 3 разарача, 2 путничка брода и 146. бригада од 3 батаљона с 2 166 људи, под командом генерала де Виарта искрцала је ноћу 13./14. априла 350 британских морнара који су одмах заузели небрањени Намсос, док су се остале снаге искрцале 16./17. и 17. априла. Десантне трупе нису биле довољно обучене, земљиште је било покривено великим снегом (од 60 – 100 цм), војници нису имали скије и снежне ципеле, а 146. бригада није имала артиљерију ни моторизована транспортна средства. После десанта, бригада је предузела покрет за Трондхајм и без отпора, 17. априла, избила на линију: Фолафос — Стејнкјер, на којој је ухватила везу с деловима 5. норвешке дивизије (око 3 500 људи). 19. априла предњи одреди британско-норвешких јединица стигли су до Трондхајмског залива (70 км северно од Трондхајма), на линију: Стремен – Рера – Вердалсера, на којој су дошли у додир с немачким трупама из Трондхајма.

Други десантни ешелон (крстарица Emil Berten, 1 флотила разарача, 3 помоћне крстарице, путничко-теретни бродови Oran, Algeire, 3 теретна брода и 5. француска полубригада од 3 планинска батаљона с око 4 000 људи), под командом генерала Бетуара, искрцао се у Намсосу ноћу 19./20. априла. Међутим, ни ове трупе нису имале скије, зимску опрему, пав и моторизоване јединице, јер је све то требало да стигне у другом ешелону. Истовремено је искрцан и штаб 1. француске лаке дивизије са командантом генералом Одеом. Иако су били „повољни услови за напад на Трондхајм са севера и за обухват са истока ради пресецања железничке везе са Шведском, нарочито после доласка француских трупа, савезници су остали неактивни, јер су очекивали долазак десантне групе за фронтални напад. Тек касније, 20. априла, донета је одлука да само десантне групе Ондалснес и Намсос изврше обухватне нападе са југа и севера и да потом окруже и заузму Трондхајм.

Пошто су немачке снаге у Трондхајму, у међувремену, ваздушним путем добиле појачање (штаб 181. пешадијске дивизије, 5 пешадијских и 1 пионирски батаљон, 2 пт чете, 1 бициклистички ескадрон и 1 планинска батерија), оне су 21. априла, уз подршку авијације и морнарице, предузеле противнапад. После отапања леда, немачки разарачи из луке Трондхајм прешли су у залив Беистатфјор и омогућили извршење десанта код Киркнесвога и Хуста, тј. према десном боку у позадини савезничких снага, и тиме угрозили њихову комуникацију преко Виста и Стејнкера. Немачка авијација вршила је непрекидне нападе на савезничке јединице, које нису имале ПАА, нити ловачку авијацију. 22. априла Немци су извршили десант у позадини савезничких трупа код Стејнкера и принудили их на повлачење у правцу Намсоса, до положаја код језера Сноса, где су оне 24. априла зауставиле немачко надирање и затвориле правце ка Намсосу и Грону. Пошто је лука Намсос, услед сталних напада из ваздуха, претворена у рушевине, дошло је у питање даље искрцавање и снабдевање савезничких трупа (нарочито искрцавање другог ешелона, као и тешког материјала, који је истоварен са закашњењем од 7 дана). У вези с тим британски генерал де Виарт захтевао је евакуацију трупа из Намсоса.

Ојачане немачке снаге, предузеле су 27. априла надирање од Трондхајма ка југу, у правцу Стерена, и 29. априла ухватиле везу с моторизованим деловима који су надирали од Осла долином Естердала.

Савезничке трупе код Намсоса добиле су 28. априла наређење за евакуацију, тако да су се ноћу 1./2. и 2./3. маја, под заштитом ратних бродова и авиона са носача Ark Royal и  Glorious, успешно евакуисале (око 5 400, изгубивши само 157 људи), док је британска авијација за то време бомбардовала немачке аеродроме код Трондхајма, Ставангера, Кристијансахда, Осла и Олборга. Тако су немачке трупе без борбе заузеле Намсос 4. маја 1940. године.

Десантна група Ондалснес имала је задатак да најпре заузме Домос, да би потом с југа обухватила немачке снаге у области Трондхајма. Пре главног десанта, 17. априла, без отпора је искрцано 725 морнара, јер у Ондалснесу још није било Немаца. Десантна група Ондалснес (2 лаке крстарице, 2 пав крстарице, 2 разарача и 148. британска бригада са око 1 600 људи), под командом генерала Моргана, извршила је десант ноћу 18./19. априла у лукама Ондалснес и Молде, искрцавши око 1 000 људи и половину пав оруђа, док је други ешелон (око 600 људи и друга половина пав оруђа, возила и други материјал) имао да стигне 2 дана касније (он је 21. априла торпедован и изгубио је пав топове, муницију и храну). После искрцавања, 148. бригада кренула је за Домос, где је стигла 19. априла и прихватила један норвешки батаљон који се борио с једном окруженом немачком падобранском четом. Ова чета (која се тамо спустила 14. априла), предала се тек 19. априла, када је стигла и ступила у дејство британска артиљерија. За то време су се главне норвешке снаге, под притиском надмоћних немачких трупа које су наступале од Осла, повлачиле ка северу и северозападу кроз долине Халингдал, Гаусдал, Гудбрандсдал и Естердал, с тим да је тежиште борби било у долини Гудбрандсдала, где су Немци ангажовали тенкове уз снажну подршку авијације. Од 14. – 18. априла норвешке јединице су водиле огорчене борбе у рејону језера Мјеса, али су због огромне немачке надмоћности на земљи и у ваздуху, биле принуђене да се повлаче на положаје јужно од Лилехамера, где су на запречном положају сачекале долазак британских појачања.

20. априла, када је предвиђени напад на Трондхајм био обустављен, 148. британска бригада добила је нов задатак: да се ангажује према југу у циљу прихвата норвешких јединица и задржавања немачког надирања долином Гудбрандсдала ка Домосу.

21. априла је 148. бригада прихватила одступајуће норвешке снаге на положају јужно од Лилехамера. Слабо обучени регрути ове бригаде ангажовани су овога дана код Лилехамера у борби с надмоћнијим немачким снагама и под неповољним условима: без артиљеријске и авиоподршке, без пав артиљерије, и без зимске опреме (скије, зимска обућа). Од 21. до 30. априла британско-норвешке снаге су водиле заштитничке борбе, уз обилно запречавање и рушење комуникација. Немачки моторизовани пионири, који су се кретали у саставу челних одреда, брзо су вршили рашчишћавање и оправку комуникација, док су се мање планинске јединице кретале поред друмова и вршиле обухвате оних британско-норвешких снага, које су покушавале да успоре рад челних одреда и пионира.

У времену од 21. до 23. априла 148. британска бригада водила је огорчене задржавајуће борбе код Балберкампа и Третена, у којима је претрпела тешке губитке, тако да је 23. априла у 23,30 часова на положају код Квама имала свега око 450 људи. Следећег дана 15. британска бригада (која се 23. априла искрцала у Ондалснесу и Молдеу и потом пребацила железницом и у долину Гудбрандсдала) сменила је остатке 148. бригаде и од 25. до 28. априла наставила јаке задржавајуће борбе код Квама, Кјерена и Ота, док су слабе норвешке снаге продужиле повлачење долином Халингдала, Гаусдала и Естердала. У то време десантна база у Ондалснесу била је изложена тако јаким нападима немачке авијације, да је даље искрцавање трупа и материјала дошло у питање, те је британско руководство 28. априла наредило да одмах отпочне евакуација свих јединица из околине Ондалснеса, с тим да се иста заврши до 2. маја.

У вези овог наређења британске снаге су се од 28. априла до 1. маја повлачиле (железницом и возилима) од Домоса ка Ондалснесу, под непрекидним нападима немачке авијације, али без већих борби с немачким гонећим одредима. 30. априла почела је евакуација, која је због јаких немачких напада из ваздуха, вршена само ноћу 30. априла/1.маја и 1./2. маја, када је евакуисано око 4 100 људи, уз губитак 1 402 човека. Заштиту евакуације су вршили: 2 пав батерије, 1 пав крстарица и авиони са носача Ark Royal и Glorious. Британска бомбардерска авијација је вршила посредну заштиту серијом ноћних напада на немачке аеродроме Ставангер (Соле), Осло (Форнебу) и Олборг, али без већих резултата. Немачке трупе су заузеле Ондалснес 3. маја 1940. без борбе.

После евакуације британско-француских снага из области Трондхајма (Намсос и Ондалснес), норвешке снаге из јужне и средње Норвешке (остаци 1, 2, 3, 4. и 5. дивизије) биле су принуђене да капитулирају у времену од 29. априла до 4. маја.

У то време Немци су сасредили. сву пажњу на област Нарвика, где је слаба посада генерала Дитла била у тешкој ситуацији. Зато је и немачка авијација пренела тежиште рада на ту област користећи се аеродромима у зони Трондхајма, док су копнене снаге и делови морнарице отпочели продирање од Трондхајма на север правцем Намсос – Му – Боде – Нарвик ради указивања непосредне помоћи немачким трупама код Нарвика. За овај задатак одређена је 2. брдска дивизија (штаб, 3 пука, 1 пионирски батаљон, 2 моторизована артиљериска дивизиона, 1 батаљон тенкова и 1 моторизована стрељачка чета), која се од 23. априла до 3. маја ваздушним и поморским путем концентрисала северно од Трондхајма, тако да је 5. маја предузела покрет од Грона ка Бодеу, водећи борбе с норвешким и британским заштитницама. С друге стране, савезнички план био је да се што пре заузме: Нарвик и да се успорава немачко напредовање од Трондхајма ка северу.

Десантна група Нарвик имала је задатак да заузме Нарвик, који би послужио савезницима као база за напад у правцу шведских рудника Кируна и Јеливара. Ову групу сачињавали су: бојни брод Valiant, крстарице Southampton и Aurora, 9 разарача, помоћни брод Vindictive, 3 транспортна брода и 24. британска бригада од 3 батаљона и 1 пав батерије. За команданта свих десантних копнених снага одређен је британски генерал Макези. Према плану било је предвиђено да се први ешелон искрца у рејону Харста (око 50 км северозападно од Нарвика) који су држале норвешке трупе, а затим да нападне на Нарвик у садејству с норвешким трупама и британском ратном флотом. У овом циљу 2 чете пешадије (око 350 људи) претходно су се (14. априла) искрцале код Сјевегана, око 50 км севемо од Нарвика, који је био у норвешким рукама, док су се главне снаге (24. британска бригада од два и по батаљона, 1 пав батерија и помоћне јединице, укупно око 3 000 људи) искрцале у Харсту у времену од 15. до 18. априла. Десантне трупе нису биле опремљене за зимске операције, нити обучене за употребу скија и зимске обуће; пав батерија стигла је тек после 7 дана; бригада није имала артиљерије и транспортних средстава.

У времену од 18. до 19. априла 24. британска бригада је пребацила два батаљона у правцу Нарвика: у Боген и Сконлан, док је један батаљон остао у резерви (2 чете у Харсту, а 2 чете у Сјевегану). Норвешке трупе из састава 6. дивизије затварале су правац Нарвик – Бардуфос на положају код Фосбакена.

Немачка авијација предузела је читав низ напада на савезничку десантну базу у рејону Харсте. Иако ови напади нису имали већег успеха, јер су немачки аеродроми били далеко, а савезници су имали 2 ловачке ескадриле на носачу авиона Furious и јаку ПВО (2 пав крстарице, 2 пав брода и 1 пав батерију), они су ипак знатно отежали искрцавање и задржавање бродова у пристаништу.

Британско-норвешке снаге нису одмах предузеле напад на Нарвик, иако је ситуација за то била повољна. Командант поморских снага адмирал Корк предлагао је да се Нарвик заузме брзим директним нападом уз подршку ратне флоте, док је командант копнених снага генерал Макези сматрао да овај напад није могуће успешно извести зато што нема артиљерије, нити муниције за бацаче, што је обала стрма и врло добро брањена фланкирним митраљезима, што би неповољно време (висок снег, снежна вејавица и ниска температура) јако отежавало операције и што трупе немају транспортних средстава и зимске опреме, нити су обучене за зимске операције. Да би искористила неповољну ситуацију немачких трупа у Нарвику (нарочито због присуства британске ратне флоте у заливу и због тешкоћа у попуни и снабдевању), британска Врховна команда је 20. априла наредила да се Нарвик одмах нападне и одредила адмирала Корка за команданта свих савезничких снага. Међутим, одлагањем напада на Нарвик, због неодлучности командовања и спорих припрема, изгубљено је драгоцено време, тим пре што су се немачке трупе налазиле у тешкој ситуацији, јер су ваздушним путем појачане само једном брдском батеријом. То се види и по томе што је Хитлер, својим писмом од 18. априла, одобрио генералу Дитлу да напусти Нарвик ако то ситуација захтева.

24. априла је британска ескадра (1 бојни брод, 3 крстарице и 1 разарач) бомбардовала војне циљеве у Нарвику, да би се немачке снаге принудиле на предају пре него што би савезничке трупе извршиле десант у Нарвику. Међутим, ово бомбардовање није дало очекиване резултате, зато што су снежна вејавица и слаба видљивост ометале тачност гађања и осматрања. Неповољно време спречило је и употребу авиона са носача Furious. Једновремено с бомбардовањем Нарвика, норвешке снаге (јачине 4 батаљона) из Фосбакена, предузеле су напад на немачке положаје 36 км северно од Нарвика (Гратанген – Лапхауг), али без успеха, због неповољног времена (снежне олује) и јаког немачког отпора. Следећег дана немачке снаге су се повукле на нову линију, док су норвешке трупе, поред положаја Гратанген – Лапхауг заузеле и планински масив Куберг.

У времену од 26. до 28. априла британски батаљон из Сконлана пребачен је бродовима на јужну обалу Нарвишког залива и без борбе се искрцао у Балангену. Он је следећег дана, без отпора, извршио нови десант код Хоквика, 6 км југозападно од Анкенеса, где је дошао у додир с немачким снагама које су браниле Нарвик.

27. априла искрцала се код Сјевегана 27. француска планинска полубригада (3 батаљона), која је транспортована на 3 француска путничко-теретна брода, а затим пребачена на положај код Гратангена, тако да је од 1. до 4. маја код Елвенеса заузела распоред на десном крилу норвешких трупа (6. и 7. бригада), које су држале положај Гратанген – Куберг. 28. априла стигао је из Намсоса француски генерал Бетуар и примио команду над француским снагама код Нарвика. 3. маја наређено је да се 8. маја предузме непосредни напад – десант на Нарвик, али је овај напад одложен услед недовољно десантних бродова.

Од 6. до 11. маја у област Нарвика стигла су нова савезничка појачања, која су се искрцала у Балангену, и то: 13. полубригада страначке легије (2 батаљона) и 1 пољска бригада (од 4 батаљона), транспортоване на 5 путничко-теретних бродова; британска артиљерија састава: 1 пољска батерија, 2 лака пав пука (4 батерије) и 2 тешка пав пука (6 батерија); 1 ескадрила британских ловаца и носач авиона Ark Royal. После доласка ових појачања, савезници су имали петоструку надмоћност (24 500 : 4 500 људи), те су били у могућности да уз подршку ратне флоте предузму концентричан напад на Нарвик: са запада од Анкенеса, са севера правцем Бјерквик – Ејур и са североистока правцем Куберг – Хундален ради пресецања железничке пруге за Шведску. За убрзање ових операција и обједињавање свих снага одређен је генерал Окинлек, који је добио задатак да заузме Нарвик и у северној Норвешкој осигура базу са које ће спречити транспорт шведске руде преко Нарвика, угрозити немачко снабдевање шведском рудом преко Лулеа и сачувати део Норвешке за седиште краља и владе.

Ноћу 12./13. маја 2 савезничка батаљона, уз подршку ратних бродова (1 бојни брод, 2 крстарице и 5 разарача), извршили су десант северно од Нарвика, заузели Бјерквик, Елвегор и Ејур и одбацили немачке снаге источно од друма Бјерквик – Ејур. Француско-норвешке јединице које су биле на положајима Елвенес – Гратанген – Куберг, напале су Немце са севера и принудиле их на повлачење ка југу.

У времену од 9. до 16. маја 24. британска бригада је по деловима пребачена на правац Му – Боде, док је команду над свим копненим снагама код Нарвика преузео француски генерал Бетуар. Од 17. до 22. маја француско-норвешке јединице су продужиле надирање ка Нарвику са севера и избиле на линију: Ејур – Јемватнене, док су пољске јединице нападајући западно од Нарвика овладале гребеном полуострва Анкенес.

Највиши савезнички команданти су 22. маја предложили својим владама да се евакуишу савезничке снаге из области Нарвика, с обзиром на ситуацију на Западном фронту, као и на недостатак савезничких поморских снага, нарочито разарача, и на немогућност да се пошаљу нове копнене и ваздухопловне снаге које је генерал Окинлек захтевао. Да се олакша ова евакуација, требало је претходно заузети град Нарвик. Британска и француска влада одобриле су ово повлачење, те је ноћу 24/25. маја издато наређењ.е за евакуацију савезничких снага, с тим да се претходно заузме Нарвик и у њему униште пристанишни уређаји и железнички објекти. У међувремену, Немци су ваздушним путем пребацили у Нарвик 1 100 људи (падобранске и планинске  јединице) и појачали нападе из ваздуха на савезничке базе и трупе, док су британски авиони са носача Glorious и Furious, смештени на аеродрому Бардуфос, успешно бранили област Нарвика.

28. маја, савезничке снаге су предузеле концентричан напад на Нарвик са југозапада, севера и североистока, уз подршку британских ратних бродова (3 крстарице и 5 разарача), с тежњом да се тамошње немачке снаге окруже и униште. Француско-норвешке јединице (2 француска и 1 норвешки батаљон) нападале су са севера преко Румбаксфјора и искрцале су се 4 км источно од града Нарвика, док је пољска бригада (3 батаљона) нападала са југозапада преко Анкенеса. Шири обухват с истока предузеле су француско-норвешке снаге северном обалом Румбаксфјора, у циљу избијања код Хундалена и пресецања железничке пруге Нарвик – шведска граница, док је шири обухват с југа требало да изведе једно француско смучарско одељење и једна пољска чета правцем с. Беисфјор – Хундален. Услед јаке магле на аеродрому Бардуфос, британска авијација није могла да врши подршку, док је британска флота код Нарвика (који није био у магли) била изложена снажним нападима немачких бомбардера за обрушавање, тако да није могла да пружи довољну подршку савезничким трупама. После огорченог немачког отпора, савезничке снаге су заузеле Нарвик 28. маја у 17 часова, али није успео њихов ужи и шири обухват, тако да су Немци оступили ка истоку и задржали се на врло јаким планинским положајима западно од Хундалена (к. 1485 – Хаугфјел), где су остали до краја операције. Савезничке трупе нису вршиле гоњење (вероватно што су примиле наређење за евакуацију Нарвика), иако би нападима на крилима и ефикаснијим дејствима довели Немце у тешку ситуацију. У овом нападу савезници су изгубили око 150 људи, а заробили 300 – 400 Немаца.

Пошто, због рђавог времена, авијација није могла да укаже помоћ немачким снагама код Нарвика, а како је 2. брдска дивизија, која је била упућена као појачање, наступала сувише споро, то је немачка Врховна команда одлучила да према Нарвику упути једну ударну ескадру (операција Juno) са задатком да изврши напад на савезничке бродове и њихове базе у области Нарвика и помогне наступање немачке Друге брдске дивизије правцем: Грон – Мусјен – Му – Боде. Командант морнаричке групе „Запад“ адмирал Салвехтер заповешћу од 29. маја образовао је за извршење овог задатка ударну ескадру (бродови Scharnhorst и Gneisenau, крсларица Hipper, 4 разарача и 2 помоћна брода), која је испловила из Кила 4. јуна у 8 часова и до 7. јуна стигла у Норвешко море. Сазнавши да су савезници почели да евакуишу Нарвик, командант немачке ескадре је одлучио да изврши напад на савезничке конвоје. Иако је од 7. до 8. јуна крстарила по Норвешком мору, ова ескадра ипак није успела да пресретне и нападне савезничке конвоје, који су пловили нешто северније, добро заштићени својом флотом. Она је нападала само усамљене бродове (ван конвоја) и 7. јуна потопила 1 танкер и 1 празни теретни брод, а 8. јуна носач авиона Glorious и његову пратњу од 2 разарача, са укупно 1 515 људи. После овог напада, немачки бојни бродови склонили су се у залив Трондхајм, где их је у току 11. и 13. јуна 1940. безуспешно нападала британска авијација.

У току пет ноћи (3. до 8. јуна) савезници су евакуисали из области Нарвика 24 500 војника, иако су места за њихово укрцавање била изложена снажним нападима немачке авијације. Заштиту евакуације вршили су: 2 пав крстарице, 10 пав батерија, авиони са носача Ark Royal, као и 2 сквадрона ловачких авиона са носача Glorious, који су били смештени на аеродрому Бардуфос и тек су ноћу 7/8. јуна прелетели на свој носач авиона. Истовремено с евакуацијом савезничких трупа из Нарвика евакуисани су норвешка влада и краљ из области Тромсе. Тако су 8. јуна у 21,30 часова Немци поново заузели Нарвик.

Операције на правцу Трондхајм – Грон – Мусјен – Му Боде. Једновремено с операцијама у области Нарвика, савезничке трупе су водиле заштитничке борбе на правцу Трондхајм – Грон – Мусјен – Му – Боде ради успоравања надирања немачке Друге брдске дивизије, која је од Грона упућена у помоћ снагама код Нарвика. За извођење ових операција савезници су формирали 5 мањих заштитничких одреда (од по 1 – 2 самосталне чете), који су касније (13. – 16. маја) ојачани са 24. британском бригадом из области Нарвика. Ове снаге, водећи упорне заштитничке борбе, повлачиле су се од 10. до 25. маја ка Бодеу, где су примиле наређење за евакуацију, која је успешно извршена од 26. до 31. маја.

Евакуацијом око 4 000 савезничких војника из Бодеа отворен је Немцима правац ка Нарвику. Делови Друге брдске дивизије прешли су око 500 км од Трондхајма до Бодеа, просечно по 25 км дневно – под борбом и у непогодним саобраћајним приликама, али уз подршку флоте и падобранаца. Пошто за даље наступање ка Нарвику уопште није било путева, Немци су формирали специјални одред (од 3 планинска батаљона) без икакве коморе, који је 2. јуна кренуо из области Бодеа преко беспутног планинског земљишта ка Нарвику, с циљем да укаже помоћ тамошњим немачким снагама (операција Buffel). После 6 дана напорног планинског марша, овај покрет је обустављен 8. јуна због евакуације савезничких снага из Нарвика.

10. јуна у Трондхајму је закључена капитулација норвешке војске споразумом између генерала Фалкенхорста и представника норвешке Врховне команде. Капитулацијом последњих норвешких снага отпочиње немачка окупација Норвешке, али тиме рат између Норвешке и Немачке стварно није био завршен, пошто је норвешка влада, са делом поморских и ваздухопловних снага, прешла на страну савезника и објавила да се рат продужује до коначног ослобођења земље.

Закључак

У току операција у Норвешкој зараћене стране су имале следеће губитке:

Немци Савезници
људи 5 296 3 734
авиона 242 око 50
крстарица 3 2
разарача 10 9
подморница 8 6
носача авиона 1
транспортних бродова 11 5

Поред напред наведених губитака, обе стране су имале знатан број оштећених бродова. Према британским подацима, губици немачке ратне морнарице били су тако велики, да је она крајем јуна 1940. имала способних за операције: 1 тешку крстарицу, 2 лаке крстарице, 4 разарача и 19 торпиљарки, док се на оправци налазило: 2 бојна крсташа, 2 џепна бојна брода, 6 разарача и 6 торпиљарки. С друге стране, савезници су изгубили знатан део наоружања и опреме зато што су у три маха вршили евакуацију под јаким нападима из ваздуха.

Drugi svetski rat, књига 1, издање Војноисторијског института ЈНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *