Слом Холандије, Белгије и Француске

Сачувајте страницу:

Немачке припреме, планови и снаге за операције у мају 1940.

Октобра 1939. је завршено пребацивање главнине немачких снага из Пољске на Западни фронт. Пошто нису израђени планови операције, у немачкој врховној команди су одржане бројне конференције на којима се расправљало о најбољем начину извршења операција на западу Европе. На конференцијама се није могла постићи сагласност око основних питања вођења рата на Западу: када предузети офанзиву, којим правцем и са каквим груписањем снага. Неки немачки генерали су се залагали да се пре почетка напада проуче борбена искуства из Пољске, реорганизују мотомеханизоване снаге тако што би се лаке дивизије претвориле у оклопне, формирају нове пешадијске дивизије  и да се сачека повољније време за дејство авијације. Међутим, Хитлеру се журило тако да је наредио да напад почне одмах. Плашио се да ће француске снаге током зиме 1939/40. ојачати. Француска и Велика Британија су 6. октобра одбиле Хитлерову понуду за мир, тако да је он три дана касније потписао Директиву бр. 6  у којој је, поред осталог, наредио: „Извршити припреме за офанзиву северним крилом Западног фронта, преко територије Луксембурга, Белгије и Холандије. Ову офанзиву извршити што је могуће пре и што већим снагама. Циљ је ове офанзиве да се туче главнина француских и савезничких снага, да се у северној Француској, Белгији и Холандији заузме што више земљишта да би се створила повољна база у циљу настављања ваздухопловно-поморских операција против Енглеске и да се што боље обезбеди важна Рурска област.“ На основу овог наређења, немачка врховна команда је 19. октобра израдила план „Gelb“ („Жути“) у коме је описано груписање снага и идеја маневра. Према том плану, Група армија „Б“ (37 дивизија, од којих 8 оклопних и 2 моторизоване) је добила задатак да пробије граничне белгијске положаје северно и јужно од Лијежа. После форсирања Мезе, између Лијежа и Намира, и Албертовог канала да прикупи снаге северно и јужно од Брисела, да би се одатле, без губитка времена, могле упутити на запад – ка Анверсу и ка области Ган – Бриж; Група армија „А“ (27 дивизија, од којих 1 оклопна и 1 моторизована) имала је задатак да обезбеди напад Групе армија „Б“ од непријатељског напада са југа и југозапада и да што пре упути своје десно крило преко Мезе, код Динана, да би јужно од Самбре заштитило или потпомогло каснији напад Групе армија „Б“ према западу; Група армија „Ц“ (25 дивизија) добила је задатак да се држи у дефанзиви на Зигфридовој линији; за стратешку резерву било је предвиђено свега 9 дивизија.

Нешто касније, 29. октобра, усвојена је нова варијанта плана, којом је измењена ранија идеја маневра и предвиђено појачање Групе армија „Б“ (од 37 на 43 дивизије) и спуштање две ваздушно десантне дивизије југоисточно од Гана.

У току зиме 1939/40, Хитлер је неколико пута мењао или допуњавао планове и одређивао дан и час почетка офанзиве, али је услед неповољног времена, био приморан да одлаже почетак операције.

По својој основној замисли, ови планови су донекле подсећали на Шлифенов план из 1905. Међутим, генерал Рундштет, командант Групе армија „А“, а нарочито његов начелник штаба, генерал Манштајн, нису се сложили са оваквим плановима, јер су веровали да су Французи и Британци сконцентрисали најјаче и најбоље снаге према белгијској граници с циљем да одбраном на раније утврђеним граничним положајима или упадом у Белгију покушају паралисати дејство јаког немачког десног маневарског крила, што би могло довести до изнуривања и фронталног потискивања француско-британских снага и до стабилизације фронта на р. Соми. У меморандумима од 31. октобра и 4. децембра 1939, Манштајн је предложио да се усвоји нови стратегијски план који ће омогућити уништење противничких главних снага. Ради тога, он је упорно захтевао да ојачана Група армија „А“ предузме главни напад на најтежем – централном арденском правцу, с циљем да на реци Мези пробије слабе француске и белгијске положаје, а потом да упути оклопне и моторизоване дивизије на доњи ток р. Соме у циљу одсецања главнине француских, британских и белгијских снага у северној Француској и југоазападној Белгији. После тога би Групе армија „Б“  и „А“ извршиле концентричне ударе са свих страна ради уништења одсечених непријатељских снага, док би једна немачка армија предузела офанзиву према центру Француске да би онемогућила противударе француских снага из резерве према Бриселу и Бону.

Генерали Браухич и Халдер су се противили оваквом плану, сматрајући да је планинско, јако пошумљено, дубоким речним долинама испресецано и ван комуникација тешко проходно земљиште Ардена непогодно за употребу мотомеханизованих јединица.  Мађутим, Хитлер 17, фебруара, након разговора са Манштајном, уочава оригиналност, смелост и значај овог плана, који је омогућавао да се најпре и најуспешније постигну стратегијски циљеви – уништење главних непријатељских снага. Пошто је проучавањем обавештајних података о јачини непријатељских снага, стању комуникација и фортификацијском уређењу земљишта у Арденима дошао до закључка да је план могуће реализовати, наредио је да се приступи припремама и прегруписавању снага за његово извршење.

После ратних игара, одиграних 7. и 14. фебруара, Хитлер 22. фебруара 1940. држи конференцију на којој је одобрио пету, последњу варијанту плана „Gelb“. Два дана касније, јединицама је послата директива пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940. којом су били прецизирани задаци и јачине појединих група армија и посебно сваке њихове саставне армије. Према овој директиви, која се нешто мало разликовала од Манштајновог предлога, предвиђено је: да се изврши брза окупација Холандије, да се офанзивом кроз Белгију и Луксембург туку што јаче француско-белгијске јединице и да се тако припреми уништење свих снага непријатеља; да тежиште офанзиве буде јужно од линије Лијеж – Шарлроа; да снаге северно од ове линије пробију белгијска утврђења и наставе офанзиву ка западу да би отклониле опасност од Рурске Области и везале што јаче француско-британске снаге; да јединице које дејствују јужно од линије Лијеж – Шарлроа форсирају Мезу између Динана и Седана (оба места закључно) и да отворе пут кроз утврђења на северној француској граници у циљу дејства према доњој Соми. Одмах после пријема ове директиве, немачке армије су од 24. фебруара до 10. маја извршиле обимне припреме и вежбе за предстојећу офанзиву.

Немачка Врховна команда је искористила ове застоје у операцијама да би реорганизовала, појачала и обучила своје оружане снаге. Она је, поред осталог, формирала нове оклопне уместо расформираних лаких дивизија, као и 30-40 нових пешадијских дивизија, смањила број пешадијских пукова у моторизованим дивизијама, итд.

Немци су 10. маја 1940. за операције на Западном фронту имали око 136 дивизија (10 оклопних, 4 1/3 моторизоване, 2 1/3 СС, 1 коњичку, 1 брдску и око 117 пешадијских, са око 3 000 000 војника, 2 683 тенкова, 728 оклопних аутомобила и око 4 450 авиона. Сем тога, они су у Норвешкој имали 7, у Данској 1, а у Источној Европи 13 дивизија.

После великих губитака на Атлантику и у Норвешкој, немачка морнарица је 10. маја 1940. имала за операције способне: 2 крстарице, 10 разарача, 40 – 50 подморница, 16 торпиљарки, 40 – 50 торпедних чамаца, 8 ескортних бродова. Сем тога Немци су имали 2 стара бојна брода за одбрану својих обала.

На основу директиве пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940, Немци су почели да врше прегруписавање снага, тако да су за офанзиву, која је почела 10. маја, имали овакав стратегиски развој:

  • Група армија »Б« (генерал Бок), јачине 29 дивизија, добила је задатак: да брзим снагама заузме што пре Холандију и тако онемогући спајање холандских и англо-белгијских снага; да снажним брзим нападом сломи одбрану на белгијској граници и да непријатељске снаге одбаци западно од линије Анверс – Намир; да опколи тврђаву Анверс са севера и истока, а тврђаву Лијеж са североистока и севера. Састав Групе армија:
  • 18. армија (генерал Кихлер), јачине: 7 пешадијских, 1 оклопна, 1 моторизована и 1 коњичка дивизија, добила је задатак: да брзо заузме Холандију и да онемогући непријатељу да се искрца на холандској обали. У циљу извршења ових задатака, снаге северно од р. Вала (Waal) напредоваће према источном фронту Холандске тврђаве, а брзе јединице напредоваће јужно од р. Вала, с тим да стигну до обале између ушћа Мезе и Ескоа (Selde) и онемогуће спајање англо-белгијских и холандских снага, док ће слабе снаге, уз помоћ оклопних возила, заузети провинцију Хронинген. Армија ће припремити услове да уз помоћ ваздушнодесантних јединица, брзо пробије јужни фронт Холандске тврђаве. Она ће затворити ушће Ескоа, осигуравајући се према Анверсу.
  • 6. армија (генерал Рајхенау), јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија образовале су 16. корпус), полазећи са линије Венло – Ахен, брзо ће прећи Мезу и у најкраћем року пробити белгијске граничне положаје, а затим наставити покрет према западу.
  • Резерва Групе армија »Б«: око 2 пешадиjске дивизије.
  • Група армија »А« (генерал Рундштет), јачине 45 дивизија, добила је задатак да што пре форсира р. Мезу између Динана и Седана, с тим да заштити леви бок од евентуалних непријатељских противнапада са линије Мец – Верден. После тога она би најбрже и са максимумом снага наставила операције према ушћу Соме, обухватајући француска утврђења у северној Француској. Њој ће се накнадно доделити 2. армија из стратегијске резерве ради заштите левог бока. Брзе оклопне снаге треба да буду ешелониране по дубини испред фронта Групе армија. Њихов је задатак да разбију непријатеља који би ушао у јужну Белгију и Луксембург и да снажним нападом заузму западну обалу Мезе, стварајући на тај начин повољне услове за продужење офанзиве ка западу. Састав Групе армија:
  • 4. армија (генерал Клуге), јачине: 9 пешадијских и 2 оклопне дивизије (5. и 7. оклопна дивизија су биле у саставу 15. корпуса), добила је задатак: да пробије утврђену зону између Лијежа и Уфализа (Houffalize); да опколи Лијеж са југоистока и истока; да упути оклопне јединице према Динану и Зивеу (Givet) ради форсирања Мезе између Ивоа (Yvoir) и Фимеја (Fumay), с тим да се заштити према Намиру; да затим напредује преко Бомона (Beaumont) и Симеја (Chimay) према западу.
  • 12. армија (генерал Лист), јачине: 11 пешадијских, 5 оклопних и 3 моторизоване дивизије (све оклопне и моторизоване дивизије формирале су Оклопну групу Клајст која је имала: 41. корпус – 6. и 8. оклопна дивизија; 19. корпус генерала Гудеријана – 2. и 10. оклопна дивизија; и 14. корпус – 2, 13. и 29. моторизована дивизија), добила је задатак: да пробије белгијске граничне положаје са обе стране Бастоња; и да оклопним снагама у првом ешелону форсира Мезу између Фимеја и Седана тако да у вези са 4. армијом омогући јачим снагама продужење покрета ка западу.
  • 16. армија (генерал Буш), јачине 12 дивизија, добила је задатак: полазећи са линије Валендорф (Wallendorf) — Метлах (Metlach) упутиће унапред своје десно крило, с тим да најпре изађе на линију Музон – Лонгви – Сирк, где ће заштитити јужни бок главних снага и држати везу са немачким утврђењима јужно од Метлаха, а затим када се буде учврстила на горњој линији, прећи ће у састав Групе армија »Ц«.

Резерва Групе армија »А«: око 3 пешадијске дивизије,

  • Група армија »Ц« (генерал Леб), јачине око 19 дивизија, добила је задатак: да веже према себи противничке снаге и да буде спремна да укаже помоћ осталим снагама држећи чврсто фронт у зони 16. армије. Састав Групе армија:
  • 1. армија (генерал Вицлебен), јачине 15 пешадиjских дивизија, добила је задатак: да активном одбраном веже према себи француске снаге на Мажиновљевој линији и да не дозволи њихово упућивање према осталим деловима фронта.
  • 7. армија (генерал Долман), јачине 4 пешадијске дивизије, добила је задатак: да брани десну обалу Рајне од Карлсруа до швајцарске границе.
  • Стратегијска резерва имала је око 42 дивизије (од којих 1 моторизована), које су биле предвиђене да првенствено појачају Групу армија »А«.

Као што се види, Немци су на арденском правцу концентрисали 45 дивизија (од којих 7 оклопних и 3 моторизоване), које су имале повољне изгледе за брзи успех, јер су се према њима налазиле најслабије француско-белгијске снаге. Да би обезбедили своје бокове, који су били изложени на великој дужини, Немци су предвидели да на арденском правцу касније употребе 2. армију, а затим и 9. армију (укупно око 24 дивизија). То значи да је на овом правцу било предвиђено близу 70 дивизија, тј. више од половине укупних снага на фронту од око 100 км, а мање од половине на осталом фронту од око 400 км. Тежећи да постигну што потпунију економију снага, Немци су према Мажиновљевој линији предвидели за одбрану само 19 дивизија, тако да су им остале јаке снаге за стратегијску резерву (око 42 дивизије).

Две ваздухопловне флоте (2. под командом генерала Кеселринга и 3. под командом Шперлеа) имале су задатак да најпре изненадно нападну и на аеродромима униште противничку авијацију, а затим да потпомажу нападе на главним правцима удара, да бомбардују саобраћајне центре и да онемогуће противнику извршење превожења и оперативних маневара.

Немачка ратна флота, због велике надмоћности противника на мору, није могла да укаже помоћ копненим снагама приликом ових операција на Западном фронту, те је и у овом периоду добила задатак да дејствује на британски поморски саобраћај и да офанзивним акцијама онемогући економску блокаду Немачке.

Савезничке припреме, планови и снаге

У току зиме 1939/40. Французи су наставили организацију и обуку својих дивизија. Користећи се искуствима из рата у Пољској, они су формирали 3 оклопне дивизије, док су 4. оклопна и 4. лака механизована дивизија биле у фази формирања. По завршеној реорганизацији, Французи су почетком маја на свим фронтовима имали: 92 пешадијске, 3 лаке механизоване, 3 оклопне, 6 лаких коњичких и 6 тврђавских дивизија, 17 самосталних тврђавских одсека (чија је борбена вредност износила 5 – 7 дивизија), 7 коњичких бригада, итд., тј. укупно око 115 дивизија или 2 680 000 људи. За операције на Североисточном фронту генерал Гамлен је одредио: 29 корпуса са 70 пешадијских (од којих 27 активних, 7 моторизованих, 20 резервних серије „А“ и 16 резервних серије „Б“), 3 оклопне, 3 лаке механизоване, 5 лаких коњичких и 6 тврђавских дивизија, 15 самосталних тврђавских одсека, 4 коњичке бригаде, 27 самосталних тенковских батаљона и 14 самосталних артиљеријских пукова, тј. укупно (не рачунајући територијалне јединице) око 94 дивизије, 3 063 тенкова, 743 оклопних аутомобила и 2 240 000 војника.

На Југоисточном фронту налазила се Алпска армија под командом генерала Олрија (око 6 – 7 дивизија), у Северној Африци (генерал Ноге) 8 – 10 дивизија, на Блиском Истоку (генерал Веган) 3 дивизије, у Норвешкој (генерал Оде) 3 дивизије.

Према непровереним подацима, Французи су 10. маја укупно имали око 2 500 авиона (1 900 ловаца, 200 бомбардера и 400 извиђача), од којих су у Француској имали око 1 500 авиона, с тим да су за операције на Североисточном фронту могли употребити само око 1 000 модерних авиона (800 у саставу 1. ваздухопловне армије и 200 у саставу територијалне одбране, пошто су многи авиони били на оправци и пренаоружању или су били застарели). Француска армија није имала довољан број пт и пав топова, а неке дивизије, нарочито резервне типа „Б“ нису имале све формацијске пт топове, док се највећи недостатак осећао у пт минама. Француска артиљерија имала је топове старог модела (75 мм М.97, 155 мм М.17). Најмодернији тенкови (H.35 и Somua) били су у саставу лаких механизованих и оклопних дивизија, док су остали били старијих типова.

Пољаци су такође формирали дивизије ради настављања борбе и на Западном фронту. Они су планирали да организују три дивизије, од којих се у мају 1940. могла употребити само 1 непотпуна дивизија. Организација француског врховног командовања није била целисходна. Генерал Гамлен је био једновремено командант француских копнених снага на свим фронтовима и начелник штаба народне одбране. Међутим, он није био командант авијације и ратне флоте, већ је могао само да координира њихов рад. Ове грешке у реорганизацији командовања морале су имати знатног утицаја на ток операција.

У току зиме 1939/1940. Британци су знатно појачали своје експедиционе снаге (BES) у Француској (крајем 1939. стигла је 5. дивизија оперативне војске, а од јануара до априла 1940. стигло је пет територијалних дивизија: 48, 50, 51, 42. и 44), тако да су почетком маја имали 3 армијска корпуса, 10 пешадијских дивизија, 2 батаљона тенкова, 1 бригаду и 1 пук за извиђање, 21 артиљеријски пук, 13 пав пукова и 7 митраљеских батаљона. Сем тога у Француску су послате и три непотпуне територијалне дивизије (12, 23. и 46) које су обављале разне радове и довршавале своју обуку. Британске експедиционе снаге биле су врло добро опремљене и наоружане најмодернијим материјалом. Рачуна се да су ове снаге почетком маја бројиле преко 450 000 људи (од којих око 240 000 у борбеним јединицама), 200 тенкова, 400 оклопних аутомобила и 416 авиона, док се на британским острвима налазило још око 850 авиона, који би могли учествовати у операцијама у западној Европи.

Белгија је пре почетка рата имала 8 386 000 становника. Војна обавеза трајала је 25 година, а служба у сталном кадру 1 годину, тако да је маја 1940. имала довољно обвезника за формирање знатног броја јединица оперативне војске: 7 штабова корпуса са корпусним јединицама, 1 штаб коњичког корпуса са корпусним јединицама, 18 пешадиjских дивизија (од којих 6 активних, 6 прве и 6 друге резерве), 2 дивизије арденских ловаца, 2 коњичке дивизије, једну моторизовану бригаду, 2 лака пука, 9 група бициклиста, 5 пукова армиjске артиљерије, 1 пук ловачке и 2 пука извиђачке авијације, тј. око 700 000 људи, 250 авиона и само 8 тенкова. Белгиjске гломазне дивизије биле су наоружане застарелим оружјем (нарочито митраљези »Максим« и минобацачи 76 мм), изузев пт топова 47 мм који су били врло добри.

Иако велика колонијална сила, Холандија је имала, с обзиром на бројно стање становништва (8 727 000) и на потребу одбране метрополе и колонија, врло малу армију. До почетка рата она је у метрополи формирала: 4 штаба корпуса са корпусним јединицама, 8 пешадијских дивизија, 1 лаку коњичку дивизију, 4 самосталне пешадијске бригаде, 51 батаљона граничне заштите и 5 артиљеријских пукова. Борбена вредност ових снага износила је око 10 дивизија, са око 400 000 људи, 24 тенкова и 120 авиона. Холандска армија је била слабо наоружана и недовољно обучена (пешадија је у сталном кадру служила само 295 дана), тако да није могла пружити јачи отпор модерно наоружаном противнику.

Луксембург, са 300 000 становника и мирнодопском војном снагом од 176 добровољаца и 229 жандарма, није могао да пружи никакав озбиљнији отпор евентуалном агресору, тим пре што није имао сталну војну обавезу.

Према томе, укупне снаге савезника (Француза, Британаца, Белгијанаца и Холанђана) на Западном фронту износиле су око 137 дивизија, 3 790 000 људи, 3 270 тенкова, 1 140 оклопних аутомобила и 2 470 авиона. У односу на Немце они су имали малу бројну надмоћност у војницима (3 790 000 : 3 000 000 или 1,2 : 1), тенковима (3 270 : 2 683 или 1,2 : 1) и оклопним аутомобилима (1 140 : 728 или 1,5 : 1), док је однос у авијацији био 2 : 1 (4 450 : 2 470) у корист Немаца.

Сви подаци обавештајне, нарочито агентурне службе потврђивали су претпоставку француске Врховне команде да ће Немци повредити неутралност Белгије и Холандије и да ће напад главним снагама извршити преко централне Белгије. Ове претпоставке потврђене су и документима пронађеним код једног немачког официра који се 10. јануара 1940. погрешно спустио авионом у Белгију. И поред оваквих јасних доказа о предстојећој повреди белгијске и холандске неутралности, белгијска и холандска влада заносиле су се илузијама да ће своје земље поштедити од страхота рата. Оне су још увек упорно стајале на гледишту да не могу дозволити улазак француских и британских снага у своје земље пре него што би Немци повредили територијални интегритет Белгије и Холандије. Белгијски министар иностраних послова Спак изјавио је да Белгија не може погазити дату изјаву о неутралности, јер би изгубила углед лојалне нације. Сем тога Белгијанци су страховали да би немачка пропаганда могла искористити евентуални ранији улазак француско-британских трупа да сломи национално јединство белгијских народа и да смањи отпорну снагу белгијске армије. Владе и генералштабови Белгије и Холандије нису хтели да закључе војне савезе, нити да изврше припреме за координирање ратних планова. Због тога су Белгија и Холандија израђивале своје посебне планове и вршиле припреме с којима нису биле упознате остале савезничке државе, што је имало негативног утицаја на организацију одбране на Западном фронту.

Полазећи од претпоставке да ће Немци извршити главни напад само преко централне Белгије, а евентуално и преко Холандије, генерал Гамлен усвојио је дефанзивни ратни план којим је била предвиђена одбрана на положајима иза граничног фронта. Међутим, у погледу указивања помоћи Белгији и Холандији, генерал Гамлен се колебао између три варијанте дефанзивног плана:

  • Левим крилом 1. групе армија (7. армија и BES) ући у Белгију и на Ескоу (Selda), код Гана, ухватити везу са белгијском армијом (варијанта „Еско“), а осталим армијама бранити положаје иза француске границе.
  • Левим крилом и центром 1. групе армија (7. армија, BES, 1. армија и део 9. армије) извршити већи упад у Белгију и Холандију и на линији Бреда – Анверс – р. Дил – р. Меза, од Намира до Зивеа (варијанте „Бреда“ и „Дил“), прихватити белгијску и холандску армију и најупорнијом одбраном зауставити немачку офанзиву, а осталим француским армијама бранити положаје позади француске границе.
  • Извесним снагама изаћи евентуално и на белгијску главну линију р. Меза – Албертов Канал (варијанта Албертов Канал).

У вези с овим питањем одржане су многобројне конференције у француско-британском Врховном ратном савету, као и између генерала Гамлена и осталих команданата, али на њима, изгледа, уопште није разматрана могућност немачког напада и на неком другом правцу (преко Ардена, преко Мажиновљеве линије, итд.), те нису ни израђене варијанте планова за ангажовање јачих снага у одбрани арденског правца.

У почетку рата генерал Гамлен је усвојио прву варијанту, јер је веровао да Белгијанци нису у стању да пруже дужи отпор Немцима, а да ће се усвајањем те варијанте избећи свака опасност од сусретних битака са надмоћнијим немачким снагама (савезничке снаге биле су удаљене од ушћа Ескоа око 120, а немачке око 150 км) и да ће се указати помоћ белгијским снагама бар на њиховом националном редуту код Гана.

Међутим, и поред неслагања извесних француских команданата (генерали Жиро, Бланшар, Приу и др.), генерал Гамлен је касније усвојио дефанзивне варијанте „Дил“ и „Бреда“, јер су то захтевали важни политички, економски и војнички разлози. Наиме, после пропасти Аустрије, Чехословачке и Албаније и брзог слома Пољске и Норвешке, многи мали народи Европе изгубили су поверење у моћ француских и британских снага и у колективну безбедност, тако да је упадом ових снага у Белгију и Холандију требало повратити то поверење и убедити мале државе да се више неће поновити судбина Пољске и Норвешке и да ће француске и британске снаге бити у стању да им укажу брзу и ефикасну помоћ. С друге стране, дубљим напредовањем у Белгију и Холандију, француско-британске снаге заштитиле би од непосредног удара најважније индустријске и економске центре севеме Француске, као и поморске и ваздухопловне базе у западној Белгији и у Холандији, чијим би заузимањем Немци могли да угрозе британска острва. Поред тога, овим маневром указала би се бржа и ефикаснија помоћ Белгијанцима (22 дивизије) и Холанђанима (10 дивизија), те би се њихове снаге сачувале од почесног уништења. А пошто је положај Бреда – Анверс – Дил – Меза за 80 км краћи од положаја по првој варијанти, савезници би могли да изврше боље груписање својих снага.

Француско-британски Врховни ратни савет 17. новембра 1939. коначно је усвојио предлог генерала Гамлена да се будуће операције изводе према варијантама „Дил“. Крајем новембра генерал Гамлен је почео да разматра могућности указивања помоћи Холанђанима (варијанта „Бреда“). И поред неслагања генерала Жироа, Бијота и Жоржа он је 15. априла усвојио и варијанту „Бреда“, коју је такође одобрио Врховни ратни савет.

Пошто је добио сагласност Врховног ратног савета генерал Гамлен је предузео хитне припреме за реализацију ових планова и 20. марта 1940. издао директиву бр. 9, којом су били прецизирани задаци француских и британских армија. Он је обавестио белгијску и холандску Врховну команду да су савезници спремни да одмах, после позива, крену у Белгију и Холандију ради указивања помоћи њиховим снагама. Том приликом је генерал Гамлен послао неке планове о организацији положаја на Дилу и о пословима које би требало да изврше Белгијанци до доласка савезничких армија. Иако су извршили неке од тих послова, Белгијанци нису дозволили савезничким снагама да врше извиђања, нити су давали детаљне и тачне информације о својим плановима; једино су дозволили да неколико савезничких официра у цивилном оделу обиђу положаје на Дилу.

По извршеном прегруписавању снага на основу директиве бр. 9, стратегијски развој француско-британских снага пре немачког напада био је следећи:
A) Североисточни фронт (генерал Жорж) од планинског прелаза Кол де ла Фосил (северозападно од Женеве) до Канала Ламанша, састава:

  • 3. група армија (генерал Бесон) била је следећег састава:
  • 45. тврђавски корпус, састава 2 дивизије, од наведеног прелаза до окуке на р. Дуб код Сент Иполита (Saint Hippolyte), имао је задатак да осматра гранични фронт према Швајцарској и да заједно са 6. армијом из стратегијске резерве, укаже помоћ швајцарским снагама ако би Немци извршили напад преко Швајцарске.
  • 8. армија (генерал Гаршри), састава: 5 дивизија (од којих 2 тврђавске) и 1 самостална коњичка бригада, имала је задатак да брани положаје на западној обали Рајне, од велике северне окуке р. Дуб (Doubs) до града Селеста закључно.
  • 2 група армија (генерал Претла) имала је задатак да брани Мажиновљеву линију, и то:
  • 5. армија (генерал Буре), састава 9 дивизија (од којих 1 тврђавска), од града Селеста до Саргемина искључно
  • 4. армија (генерал Рекен), састава: 5 дивизија, од Саргемина до Сент Аволда закључно; и
  • 3. армија (генерал Конде), састава: 11 дивизија (од којих 1 лака коњичка и 1 британска пешадијска) и 1 коњичка бригада, од Сент Аволда до Лонгијона закључно, с тим да упути лаку коњичку дивизију у Луксембург ради задржавања и извиђања Немаца.
  • Резерва Групе армија: 2 дивизије.

Сем наведених дивизија, на фронту 5, 4. и 3. армије налазиле су се посаде Мажиновљеве линије (самостални одсеци) чија је борбена вредност износила 4 – 5 дивизија.

Према томе, борбене снаге 2. групе армија износиле су око 32 дивизије.

  • 1. група армија (генерал Бијот) имала је задатак да својим левим крилом и центром изврши упад у Белгију и Холандију, а да десно крило (2. армија и део 9. армије) образује код Седана и Мезијера стожер око којег ће се извршити обртање маневарске групе. Распоред Групе армија био је:
  • 2. армија (генерал Енциже), састава: 7 дивизија (од којих 2. и 5. лака коњичка дивизија) и 1 самостална коњичка бригада, са задатком да упути лаке коњичке дивизије у Ардене ради задржавања Немаца, а осталим снагама да брани гранични фронт од Лонгијона до Седана закључно (граница је ишла до р. Бар).
  • 9. армија (генерал Корап), састава: 9 дивизија (1. и 4. лака коњичка, 5. моторизована, 102. тврђавска, 61, 18, 22, 53. и 4. пешадијска) и 1 самостална коњичка бригада, од Седана искључно до шуме Трелон (код Фурмија) закључно, са задатком да упути коњичке јединице у Ардене ради указивања помоћи Белгијанцима и успоравања немачког напредовања, а главним снагама да поседне леву обалу Мезе, од Седана до Намира (све искључно).
  • 1. армија (генерал Бланшар), састава: 7 дивизија (од којих 5. и 3. лака механизована дивизија у саставу Коњичког корпуса под командом генерала Приуа), од шуме Трелон до р. Скарпе, са задатком да упути Коњички корпус у Белгију ради задржавања Немаца и указивања помоћи белгијским снагама, а главним снагама да поседне и одсудно брани положаје Намир – Вавр.
  • Британске експедиционе снаге (генерал Горт), састава: 9 пешадијских дивизија, од р. Скарпе до р. Лис (искључно висови код Ката), са задатком да под заштитом белгијских снага и својих брзих јединица уђе у Белгију и поседне за одбрану положаја Вавр – Лувен, везујући се северно од Лувена левим крилом за белгијску армију.
  • 7. армија (генерал Жиро), састава: 7 дивизија (од којих 1 лака механизована и 2 моторизоване), од р. Лис искључно па до Денкерка искључно, са задатком да под заштитом лаке механизоване дивизије и белгијских и холандских снага уђе у Белгију и Холандију и поседне положај Анверс – Бреда, повезујући белгијске и холандске снаге.

Б) Југоисточни фронт образовала је Алпска армија (генерал Олри), која је имала 4 пешадијске дивизије и 4 самостална утврђена одсека, са задатком да брани фронт према Италији.

Слабе стратегијске резерве биле су распоређене дуж читавог фронта, и то:

  • 4 дивизије (од којих 3 моторизоване и 1 оклопна), под командом 1. групе армија, на простору Сен Кантен – Компиењ – Салон, предвиђене као 1. ешелон резерви, за појачање 1. армије приликом њеног уласка у Белгију;
  • 2 пешадијске дивизије на простору Епернеј – Сато Тјери (такође под командом 1. групе армија) предвиђене да као 2. ешелон резерви појачају 1. и 7. армију приликом њиховог уласка у Белгију;
  • 8 пешадијских дивизија (од којих 1 у формирању) под командом команданта Североисточног фронта, појединачно распоређене према Лорену, на широком простору Линевил — Мец – Витри ле Франсоа;
  • 2 оклопне дивизије под командом команданта Североисточног фронта у рејону Ремса;
  • 3 пешадијске дивизије (под непосредном командом генерала Гамлена) на простору Дижон – Лангр – Сомон;
  • 5 пешадијских дивизија (од којих су 2 биле у формирању) и 1 коњичка бригада (такође под Гамленовом командом) према Алзасу, и то: код Белфора 2 пешадијске дивизије и 1 коњичка бригада и на простору Безансон – Везул – Нефшато 3 пешадијске дивизије;
  • штаб 6. армије и армијске јединице и установе код Дижона.

Из наведеног стратегијског развоја види се следеће:

  • И поред тога што су се према Мажиновљевој линији налазиле најслабије немачке снаге (свега 19 дивизија Групе армија „Ц“) генерал Гамлен је за њену пасивну одбрану одобрио исувише јаке снаге (5 дивизија 8. армије, 32 дивизије 2. групе армија и 3 деснокрилне дивизије 2. армије, тј. укупно око 40 дивизија), тако да је дивизија просечно бранила фронт од око 9 км.
  • И за остварење плана „Дил“ и „Бреда“ (поседање положаја на линији Намир –  Жанблу – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда) биле су предвиђене исувише јаке снаге (7 дивизија 1. армије, 6 дивизија из резерве за појачање 1. и 7. армије, 9 дивизија BES-а, 7 дивизија 7. армије, тј. свега 29 дивизија).
  • Најслабије снаге (9 дивизија 9. армије и 4 дивизије 2. армије) биле су предвиђене за одбрану положаја Седан – Намир, тако да су дивизије просечно браниле фронт ширине 15 км, а неке и преко 30 км.
  • Стратегијске резерве биле су слабе (свега 24 дивизије од којих 6 на располагању команданту 1. групе армија за појачање 1. и 7. армије, 10 на располагању команданту Североисточног фронта, а само 8 дивизија задржао је генерал Гамлен под својом командом) и растурене дуж читавог фронта, тако да генерал Гамлен није имао довољно снага и средстава да би могао утицати на ток догађаја и парирати евентуалним изненађењима

Белгијска Врховна команда била је обавештена да је савезнички Врховни ратни савет, у случају немачког напада преко Белгије, усвојио стратегијске варијанте „Дил“ и „Бреда“, којима је предвиђено да француско-британске снаге упадну у Белгију и Холандију и поседну линију: Живе – Намир – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда. Да би се омогућило извршење овог маневра, белгијска Врховна команда је усвојила дефанзиван план за упорну одбрану на Мези и Албертовом Каналу. Ако би Немци јачим снагама напали преко Холандије и пробили фронт северно од Лијежа (у рејону Хаселта), белгијске снаге имале би задатак да се повуку иза р. Дила и поседну за одбрану сектор Лувен – Анверс, између BES и 7. армије. Ради извршења ових задатака, белгијска армија је овако распоређена:

  • Гранични ешелон (4 дивизије и специјалне моторизоване и бициклистичке јединице) у Арденима (одред „К“ од 1 коњичке и 1 дивизије арденских ловаца) и северно од Албертовог Канала (11. и 18. пешадијска дивизија), са задатком да врше извиђање и задржавање Немаца.
  • Дефанзивни ешелон (14 дивизија) имао је задатак да брани утврђене положаје Меза – Албертов Канал.
  • Резервни ешелон (3 пешадијске и 1 коњичка дивизија) у ширем рејону Брисла и Гана, са задатком да благовремено поседне положаје Лувен – Анверс и на њима прихвати дивизије из састава Граничног и Дефанзивног ешелона.

Пошто је полазила од претпоставке да својим слабим снагама не може успешно одбранити пространу територију и да поплавама и рушењем објеката може успорити немачко надирање до наиласка савезничких снага, холандска Врховна команда је усвојила план којим је било предвиђено напуштање северoисточних провинција и вођење задржавајуће одбране до линије Гребе (Амерсфорт – Ренен) и реке Вала (јужни крак Рајне) на којој би се прешло у одсудну одбрану. На дан 9. маја распоред холандских снага био је овакав:

  • на линији Гребе: 2. и 4. корпус са 4 пешадијске дивизије:
  • између Рајне и Мезе: 2 бригаде („А“ и „Б“);
  • на линији Пел: 6 батаљона;
  • корпус у покрету ка р. Валу;
  • у Холандској тврђави: 1. корпус са 2 дивизије осматрао је фронт према Северном Мору;
  • Лака дивизија била је у покрету према Холандској тврђави са задатком да уђе у састав армијске резерве;
  • на граници су се налазили самостални батаљони без артиљерије, од којих је сваки имао задатак да брани фронт ширине преко 5 км и да поплавама и рушењем објеката успори немачко напредовање.

Операције у Холандији и источној Белгији од 10. до 14. маја 1940.

Пре почетка операција на Западном фронту Хитлер је немачким трупама издао заповест у којој је, поред осталог рекао: „Битка која данас почиње одлучиће судбину немачке нације за следећих 1 000 година“. А немачки министар иностраних послова Рибентроп изјавио је да Немачка располаже „непобитним доказима“ да западни савезници спремају велики напад преко Белгије и Холандије према Рурској Области, те ће немачке трупе извршити напад на Белгију, Холандију и Луксембург „да би заштитиле њихову неутралност“. Холандска и белгијска влада демантовале су ова лажна тврђења министра Рибентропа и одбиле немачке захтеве да без отпора дозволе пролазак немачких трупа кроз своје земље. Обе владе су затражиле помоћ од француске и британске владе и позвале њихове армије да уђу у Белгију и Холандију.

У прво праскозорје (3,40 ч.) 10. маја 1940, без објаве рата, немачка авијација је напала аеродроме, железничке станице и чворове комуникација у Белгији и Холандији. Благодарећи изненађењу, Немци су у току овога дана напали 72 аеродрома, на којима су постигли значајне успехе (уништили су на земљи 300 – 400 авиона и тешко су оштетили неке француске и 1 британски аеродром). Немачка авијација је и следећих дана са несмањеном жестином нападала на ове објекте у дубини од 200 – 300 км. Према немачким непровереним подацима, за првих неколико дана немачка авијација је, нападом на аеродроме и у ваздушним борбама, уништила или оштетила око 1 000 савезничких авиона. Тек после тога Немци су највећи део авијације употребили за подршку напада копнених, а првенствено мотомеханизованих снага. Нарочито су „Штуке“ и лаки бомбардери добро и успешно сарађивали са оклопним дивизијама. Оваквом употребом авијације Немци су обезбедили ваздушну превласт, а затим су целисходном и брзом интервенцијом указали врло ефикасну помоћ копненим снагама на главним правцима удара.

Немци су 10. маја 1940. први пут употребили ваздушнодесантне јединице за извршење оперативних задатака у дубокој противничкој позадини. Искористивши податке обавештајне службе о распореду холандских снага, они су дошли до закључка да се у Холандији, земљи многобројних река и канала, могу постићи брзи успеси само ако се раније заузму мостови на овим рекама и тиме створе услови за неометано напредовање оклопних снага. Пошто су се мостови на Мези и Рајни код Мордијка (Moerdijk), Дордрехта (Dordrecht) и Ротердама налазили око 100 км у холандској позадини, немачка Врховна команда је одлучила да их заузме „вертикалним маневром“ (спуштањем ваздушно десантних јединица: 7. ваздушнодесантне и 22. пешадијске дивизије) уз снажну подршку авијације. И заиста, у 4,15 часова, после јаког бомбардовања из ваздуха, Немци су спустили прве таласе 7. ваздушнодесантне дивизије, који су убрзо после тога заузели аеродром код Ротердама и мостове на Мези и Рајни код Мордијка, Дордрехта и Ротердама. Прва 3 таласа ојачане 22. пешадијске дивизије успела су да заузму нека места близу Хага, али су том приликом претрпели велике губитке. Због тога, а и услед противнапада 1. холандског корпуса, Немци нису могли да спусте и остале ешелоне 22. пешадијске дивизије, те је командант дивизије наредио да се преживели остаци повуку ка Ротердаму, где су појачали 7. ваздушнодесантну дивизију. Тамо су касније спуштени и остали таласи 22. дивизије. Обе дивизије, потпомогнуте авијацијом, одбиле су нове противнападе холандских снага и задржале мостове код Мордијака, Дордрехта и Ротердама до доласка 9. оклопне дивизије.

Први и једини пут у току Другог светског рата, Немци су 10. маја применили потпуно нову тактику да би заузели најјаче објекте сталне фортификације и мостове на Албертовом Каналу. Обавештајна служба им је прибавила планове фора Ебен Емаел са потребним техничким и тактичким подацима, тако да су у својој земљи израдили копију овога фора и открили његове недостатке: слабу пав одбрану, велику растуреност објеката и небрањене мртве углове. Због тога су донели смелу одлуку да фор заузму изненадним нападом из ваздуха. У току ноћи 10. маја, 56 немачких транспортних авиона кренуло је са аеродрома у Немачкој и над немачком територијом, на висини од 2 500 метара, откачило једрилице које су се затим нечујно упутиле према фору Ебен Емаел, касарни Ланекен и мостовима код Вренховена, Ветвезелта и Кана. Пре свитања, 10 једрилица, са 200 инжињераца, 6 лаких митраљеза и 2,5 тоне експлозива, успешно се спустило на кровове фора Ебен Емаел, на коме није било противдесантних препрека. После искрцавања, инжињерци су јаким експлозивом и пламенобацачима онеспособили осматрачнице, митраљеска гнезда и оклопне куполе, из којих је артиљерија даљном ватром бранила прелазе на Мези и Албертовом Каналу.

Немци су скоро у исто време спустили 31 једрилицу и у позадини касарне Ланекен и код каземата у којима су се налазили пиротехнички уређаји за паљење експлозива и одакле су Белгијанци блиском ватром бранили мостове код Вренховена, Велтвезелта и Кана на Албертовом Каналу. Искрцани немачки пешаци и инжињерци напали су из позадине касарну, каземате и отпорне тачке. Они су јаким експлозивом изненада порушили челична врата каземата, побили посаду и онемогућили паљење експлозива на мостовима. На овај начин Немци су заузели неоштећене мостове код Вренховена и Велтвезелта, али нису успели да заузму мост код Кана.

Холандски војници затварају баријеру на мосту Нијмеген током Албанске кризе

Када су прве немачке копнене снаге (151. пешадијски пук и 51. пионирски батаљон) 11. маја, у гуменим чамцима, прешле Мезу и Албертов Канал и ухватиле везу са падобранцима, командант фора Ебен Емаел, изложен нападима са свих страна, пристао је на капитулацију 11. маја у 12,30 часова.

Делови 7. белгијске пешадијске дивизије, који су се налазили у близини нападнутих објеката сталне фортификације, нису могли извршити предвиђене противнападе, јер су у току ноћи и њих напали падобранци, а у току дана су били изложени јаким нападима немачких Штука.

Цео свет је био изненађен овом новом тактиком коју су Немци применили приликом заузимања фора Ебен Емаел, касарне Ланекен, каземата и мостова код Вренховена и Велтвезелта. Међутим, она је била резултат солидних припрема, добро организованог дејства и садејства, изненађења, храбрости војника и иницијативе нижих старешина.

Немачки падобранци у дејству, Холандија 1940.

Истога дана, у 05,35, пет немачких армија (с десна улево: 18, 6, 4, 12. и 16), са оклопним снагама у првим ешелонима, предузело је напад на Холандију, Белгију, Луксембург и Француску на фронту од Северног Мора до Мозеиа, на ширини од око 300 км, док су 1. и 7. армија активном одбраном везивале према себи француске снаге на Мажиновљевој линији.

Добивши вест о немачком нападу преко Холандије, Белгије и Луксембурга, генерал Гамлен је био уверен да се остварују његове претпоставке о великом немачком нападу преко Белгије, са тежиштем северно од средњег тока Мезе и северно од Самбре. Он је истога дана, у 6,35, преко телефона наредио генералу Жоржу да приступи извршењу маневра према плану „Дил“ и „Бреда“, тако да су већ у 7,15 први делови лаких механизованих и коњичких дивизија прешли границу, док је иза њих главнина армија (9, 1, BES и 7.), користећи се железницама и копненим комуникацијама, прелазила у Белгију, а затим и у Холандију, да би посела положаје: Меза – Намир – Жанблу – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда. Пошто су потценили извештаје о појави јаких немачких снага кроз Ардене, генерал Гамлен и Жорж су прерано наредили да се и неке резерве ангажују у Белгији. У извршењу овог великог маршманевра дошло је до знатних тешкоћа зато што раније није била организована сарадња између француског и белгијског Генералштаба, што није била регулисана употреба белгијских железница, и што француски и британски команданти нису знали где ће наићи на белгијске и холандске јединице, нити су познавали њихове планове рушења и запречавања. Па ипак, генерал Гамлен је рачунао да ће Белгијанци и Холанђани, потпомогнути првоупућеним коњичким и лаким механизованим, а затим моторизованим француским дивизијама, успети да успоре немачко надирање и створе потребних 5 – 8 дана за излазак главних француских и британских снага на предвиђене положаје.

Колона немачких тенкова Panzer II улази у Stompwijk, јужна Холандија

Искористивши изненађење, као и помоћ пете колоне, немачка 18. армија успела је првог дана да пређе холандску границу на 11 места. Док је немачка коњичка дивизија напредовала кроз северне провинције Холандије и 11. маја стигла до Зојдерског језера, две пешадијске дивизије 10. корпуса разбиле су слабе граничне делове и већ 12. маја стигле до линије Гребе, где су се налазиле главне холандске снаге (4 дивизије 2. и 4. корпуса). И поред тога што су се на линији Гребе налазиле најјаче холандске снаге, Немци су у једном смелом нападу, 12. маја, успели да начну ову линију код Гребеберга, и да, уз помоћ Штука, пробију и њен главни положај код Ренена. Пошто није имала никаквих резерви за затварање овог продора, холандска Врховна команда је истога дана наредила да се 2. и 4. корпус повуку у Холандску тврђаву. Изгубивши већи део 4. дивизије и бригаде „Б“, ове јединице су, без јачег немачког притиска, успеле да се до 14. маја повуку на нове положаје.

Главнина немачке 18. армије (26. корпус, који је у почетку имао 9. оклопну, 2 пешадијске и 1 СС моторизовану дивизију, а позади, у резерви, још 2 пешадијске дивизије) напредовала је кроз јужне провинције у којима су се налазили само слаби гранични батаљони и лака дивизија која се повлачила према доњем току Вала. После преласка преко Мезе, лево крило 18. армије (26. корпус) ангажовало је у првом ешелону 9. оклопну дивизију, која је 10. маја пробила недовољно утврђену и слабо брањену линију Пел и 11. маја стигла до Вилемсварт (Willemsvart) Канала, камо су се повлачиле слабе холандске снаге са линије Пел.

Холанђани су били паралисани, изненађени брзином и јачином немачког напада кроз јужне области, тако да нису могли пружити озбиљан и организован отпор ни иза Вилемсварт Канала, нити искористити поплаве земљишта и рушење комуникација. С друге стране, Немци су искористили збуњеност и слаб отпор Холанђана, те су, смелом и брзом употребом 9. оклопне дивизије, 12. маја продрли до Мордијка и Дордрехта и успоставили везу са деловима 7. падобранске дивизије, који су чврсто држали мостове на Мези и Рајни и одбили све холандске противнападе. Према томе, и поред великих губитака, ваздушнодесантне јединице су, захваљујући добро организованој обавештајној служби, изненађењу, искрцавању довољно јаких ваздушнодесантних снага у првим ешелонима, доброј сарадњи авијације и брзој помоћи копнених снага, постигле крупне оперативне успехе, који су били одлучујући за исход операција у Холандији. Оклопна дивизија искористила је успех ваздушнодесантних јединица и 13. маја продрла ка Ротердаму, чиме је била онемогућена даља одбрана Холандске тврђаве. Холандска краљица Вилхемина и влада напустиле су 13. маја земљу и побегли у Велику Британију, пошто су претходно одобрили Врховном команданту, генералу Винкелману, да поведе преговоре о капитулацији. Међутим, иако су били закључени преговори о прекиду ватре, Немци су 14. маја извршили тешки терористички напад на Ротердам, који се није уопште бранио. За кратко време, немачка авијација је порушила 26 000 кућа и убила око 25 000 грађана Ротердама. (У послератним публикацијама Немци покушавају да оправдају овај поступак, изговарајући се слабом везом између авијације и виших штабова.)

Ротердам након немачког бомбардовања. Фотографија настала након уклањања рушевина

После пет дана борби, 15. маја је објављена капитулација преосталих холандских снага (око 300 000 људи). Само су слабе холандске поморске снаге (1 крстарица, 1 разарач и 2 подморнице) и велики број трговачког бродовља успели да се прикључе британским поморским јединицама. Немци су у Холандији поставили свога намесника (Сајс-Инкварта) и своју управу, који су за кратко време увели нацистички режим и опљачкали огромна богатства Холандије (злато, дијаманте, стоку, сточне производе, текстил, кожу и др.).

У току првог дана битке, јединице 7. француске армије (најпре 1. лака механизована, а затим и остале дивизије) ушле су у Холандију да би указале помоћ холандским снагама, тако да су се 12. маја налазиле на положајима код Бреде. Међутим, услед повлачења Холанђана и услед притиска немачког 26. корпуса, ова армија је 13. маја напустила Бреду, а следећег дана се повукла ка Анверсу, држећи са 2 дивизије (60. и 68.) острва Валхерен (Walcheren) и Бејвеланд (Beveland).

Холандски преговарач, носећи белу заставу, креће се ка немачким положајима, Холандија, 14. мај 1940.

Највећи успех у току првих дана рата постигла је 6. немачка армија (9, 11, 4. и 27. корпус и 16. оклопни корпус) која је 10. маја заузела холандски град Мастрихт (Maastricht), где су следећег дана инжињеријске јединице 4. корпуса подигле 2 моста, носивости 16 тона. Немци су сем тога искористили успех ваздушнодесантних јединица код Вренховена и Велтвезелта, те су већ следећег дана, преко непорушених мостова, пребацили 4. оклопну, а затим и остале дивизије 16. оклопног корпуса, које су пробиле белгијску одбрану на Албертовом Каналу северно од Лијежа и наставиле брзо надирање ка западу. Да би се одржао брзи темпо напредовања немачка авијација падобранима је спустила бензин предњим деловима 4. оклопне дивизије.

Сви покушаји савезничке авијације да рушењем мостова успоре надирање 6. немачке армије остали су без успеха. Немци су добро организовали пав одбрану, нарочито мостова код Мастрихта, Вренховена и Велтвезелта, тако да су 10, 11. и 12. маја нанели јаке губитке белгијским, француским и британским авионима.

Сходно раније усвојеним плановима, белгијска Врховна команда је, да би избегла опкољавање својих снага, 11. маја наредила својим дивизијама да 12. маја отпочну повлачење према положајима на Дилу, а посади тврђаве Лијеж да до краја настави борбу у немачкој позадини. Ово повлачење извршено је много брже него што су очекивали Французи и Британци, тако да су Белгијанци већ 13. маја имали 8 дивизија на положајима Лувен – Анверс.

Пошто између белгијских и француско-британских снага које су ушле у Белгију није била организована сарадња, претходнице 1. француске армије (Коајички корпус) неочекивано су брзо (11. маја) наишле на јаке снаге 16. немачког оклопног корпуса и повукле се на линију Хиј (Huy) – Тирлмон (Tirlemont), где је 12. маја дошло до жестоких борби. У овим борбама Коњички корпус је показао велико пожртвовање и претрпео јаке губитке (нарочито 3. лака механизована дивизија), али је успео да задржи Немце и створи време 1. француској армији да 14. маја поседне планом предвиђене положаје Намир – Вавр.

Напредујући брзо и без већих тешкоћа, претходнице BES-а су 11. маја изашле на Дил, а 15. маја дивизије првог ешелона (2. и 3) добро заштићене британском тактичком авијацијом, чврсто су поселе положај Вавр – Лувен који је био широк око 30 км. Остале дивизије биле су ешелониране по дубини, и то: 48. и 4. код Брисела, 5. и 50. западно од Брисела, а 42. и 44. у дубокој позадини на Ескоу. 15. маја 11. корпус немачке 6. армије напао је Лувен, али је 3. британска пешадијска дивизија (генерала Монтгомерија) извршила снажан, брз и изненадан противнапад и одбацила немачке снаге.

Према томе, 1. армија, BES и белгијска армија су већ 15. маја биле на предвиђеним положајима, спремне да дочекају немачки напад према Бриселу и Анверсу. Генерал Гамлен је био задовољан исходом операција у Белгији, јер је веровао да је зауставио офанзиву главних немачких снага. Пошто раније није била регулисана сарадња између француско-британских, белгијских и холандских снага, 12. маја је одржана конференција у Кастоу (Casteau), на којој су учествовали белгијски краљ, француски министар народне одбране, генерали Жорж и Бијот, британски генерал Паунал и др. и на којој је генерал Бијот, командант 1. групе армија, добио овлашћење да координира дејства савезничких снага које оперишу на белгијској територији.

За то време, од 10. – 13. маја, главне немачке снаге (4, 12. и 16. армија), на чијем челу су се налазили 15. оклопни корпус (7. и 5. оклопна дивизија) и Оклопна група Клајст (41. оклопни корпус са 6. и 8. дивизијом и 19. оклопни корпус са 1, 2. и 10. оклопном дивизијом), потпомогнуте 3. ваздухопловном флотом, постигле су неочекивано велике успехе у белгијским Арденима и у Луксембургу. У току првог дана челне дивизије нису могле постићи дневне циљеве, јер су биле задржане отпором белгијских граничних јединица и рушењем комуникација. Али су следећих дана немачке оклопне дивизије, уз помоћ малих група падобранаца и припадника пете колоне, који су дејствовали у белгијској позадини и заузимали важне објекте на комуникацијама, успеле да натерају белгијске снаге (одред „К“ који је имао 1 дивизију арденских ловаца и 1 коњичку дивизију) на повлачење према Намиру.

Изненађени и слаби, Луксембуржани нису пружили скоро никакав отпор, те су Немци и на овом правцу брзо продрли према Седану.

Немци су 12. маја сломили отпор и лаких коњичких дивизија (2, 5, 1. и 4.) и коњичких бригада 2. и 9. француске армије које су покушале да на линији Нефшато – р. Урта (Neufchateau — Ourthe) прихвате разбијене белгиске дивизије, да зауставе немачко надирање и створе време 9. армији да поседне и организује положаје на левој обали Мезе. Француске коњичке јединице су се повукле на леву обалу Мезе, порушиле све мостове на њој и ушле у састав оперативних резерви 9. и 2. француске армије, тако да су Немци истога дана изашли на ову реку од Намира до Седана. Према томе, Немци су, захваљујући изненађењу, великој надмоћности, успешном садејству авијације, доброј организацији покрета и брзој оправци комуникација, за 3 дана прешли око 100 км у Арденима.

Генерал Гамлен био је изненађен брзим немачким надирањима кроз Ардене и употребом јаких мотомеханизованих снага на овоме правцу, али није очекивао да ће Немци бити у стању да јаким снагама брзо форсирају Мезу.

Пробој на Мези од 13. – 15. маја

Према предвиђеном плану требало је да 2. армија брани леву обалу Мезе до Седана закључно, а 9. армија одатле до Намира. Добивши извештај о надирању јаких немачких снага кроз Ардене, командант 2. армије је донео одлуку да 71. пешадијска дивизија из резерве поседне положаје десно од 55. дивизије која је бранила седански сектор. У току ноћи 71. дивизија је посела одређене положаје, али није имала времена да се упозна са земљиштем и да организује ватрени систем. За то време, 9. армија поседала је положаје на левој обали Мезе, северно од Седана па до Намира (док су се 102. тврђавска и 61. пеш. дивизија дуже времена налазиле на десном крилу на одређеним положајима, дотле су у центру и на левом крилу 22. и 18. пешадијска и 5. моторизована дивизија вршиле поседање или су биле у покрету ка положајима; 4. северноафричка и 53. пеш. дивизија из армијске резерве такође су биле у покрету ка пређвиђеним местима; 1. и 4. лака коњичка дивизија и 3. спахијска бригада прикупљале су се иза армиског левог крила и центра), али није имала времена да организује ватрени систем, везу и сарадњу између суседних јединица и појединих родова војске. Треба посебно истаћи да су се у рејону Седана и северније, тј. на споју 2. и 9. француске армије, налазиле најслабије француске дивизије (71, 55. и 61. типа „Б“), јер су биле састављене од најстаријег људства, слабијег морала и мале борбене вредности. Њихово наоружање и опрема били су непотпуни, јер нису имале сва формацијом предвиђена пт оруђа, а оскудевале су и у другим средствима.

Француски команданти су очекивали да ће се Немци извесно време задржати на десној обали Мезе ради извиђања, прикупљања снага и средстава и осталих припрема. Међутим, Немци су им приредили велико стратегијско, тактичко и техничко изненађење. Наиме, напуштајући старе класичне методе (вишедневно рекогносцирање земљишта, детаљно планирање, дуготрајну артиљериску припрему итд.), они су форсирали реку без икаквог задржавања, из покрета, примењујући на четири разна места прелаза другачију тактику и технику. Док су се предњи делови 7. оклопне дивизије у рејону Хуа (Houx), у току ноћи 12/13. маја, без икакве ватрене припреме, пребацивали гуменим чамцима на леву обалу реке и увлачили се у пошумљене и слабије брањене спојеве између 5. и 18. француске дивизије, дотле су у рејону Динана неки њени делови применили другачију тактику. Услед недостатка артиљерије, немачки тенкови и оклопни аутомобили, који су патролирали на десној обали реке, потпомагали су блиском ватром пешадију, која је у 4 часа прешла реку, а затим продрла кроз недовољно брањене и пошумљене међупросторе. Немци су у току дана повезали оба ова мостобрана и до пада мрака 13. маја образовали јединствен мостобран, ширине око 10, а дубине 1-3 км. А у рејону Монтермеа (Montherme) предњи делови 6. оклопне дивизије, после јаке артиљериске припреме, 13. маја прешли су Мезу у 15 часова и до пада мрака образовали мостобран ширине око 5, а дубине око 3 км.

Немачки војници прелазе Мезу гуменим чамцима, 14. мај 1940.

Немци су постигли највећи успех код Седана примењујући сасвим нову тактику. Наиме, иако је рејон Седана био утврђен, немачки 19. оклопни корпус генерала Гудеријана, који је имао 1, 2. и 10. оклопну дивизију, прешао је реку без већег задржавања. А да се не би губило време у писању нових заповести, 19. оклопни корпус је форсирао реку према заповести која је написана за време ратне игре у Кобленцу, с тим што је измењен само дан и час напада. Нападу је претходила снажна и успешна артиљеријска и авиоприпрема. Скоро целокупна корпусна артиљерија и 12 ескадрила Штука потпомогле су првенствено напад 1. оклопне дивизије. У времену од 11 до 16 часова смењивале су се групе авиона нападајући ватрене тачке, командна места, артиљерију и друге циљеве на сектору 55. француске пешадијске дивизије. Услед снажног психолошког дејства тих напада знатно је ослабила вредност недовољно обучених и слабо опремљених резервиста француских пешадијских дивизија. За то време су добро прикривени тенкови и пав топови 88 мм блиском непосредном ватром са десне обале Мезе рушили француске бункере, неутралисати ватрене тачке и димом заслепљивали осматраче. Под заштитом овакве ватре, предњи делови 19. оклопног корпуса су у 16 часова прешли преко Мезе. Највећи успех постигла је 1. оклопна дивизија, која се налазила на тежишту, у центру корпусног распореда. Тако је 19. оклопни корпус до краја дана у рејону Седана образовао солидан и јак мостобран ширине и дубине око 10 км.

У току ноћи 13/14. маја немачки инжињерци су израдили солидне мостове на Мези, преко којих су се пребациле и главнине оклопних дивизија које су појачале тактичке мостобране.

До сванућа 14. маја Немци су појачали своје снаге на западној обали Мезе, које су, потпомогнуте Штукама, наставиле напад из постојећих мостобрана. Пошто је у рејону Динана уништио 18. француску пешадијску дивизију, 15. оклопни корпус је продужио наступање ка Филипвилу, где је, потпомогнут авијацијом, разбио и тактичке и оперативне резерве 9. француске армије. У то исто време, три оклопне дивизије 19. оклопног корпуса извршиле су концентричне нападе и код Седана разбиле лево крило 2. француске армије (55. и 71. дивизију). Тако су Немци до 15. маја потпуно разбили целу 9. армију и лево крило 2. армије и на фронту од Хуа до Седана направили брешу ширине 100 и дубине око 45 км. Овај велики и брзи успех Немаца имао је одлучујућег утицаја на даљи ток операција у Француској.

Уместо да употребе све три дивизије за извршење снажних противнапада у леви бок немачког клина, Французи су 1. оклопну дивизију доделили 9. армији, 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију 2. армији, док је 2. оклопна дивизија касније послата на р. Оазу (Oise) да затвори правце ка Паризу. С друге стране, команданти 9. и 2. армије неправилно су употребили додељене дивизије, тј. за одбрану положаја (1. оклопна дивизија код Филипвила) или за појачање осталих дивизија (3. оклопна дивизија код Седана). Они су због овакве употребе оклопних дивизија пропустили прву повољну прилику да снажним противнападом у бок 19. оклопног корпуса поправе критичну ситуацију код Седана.

Британска и француска бомбардерска авијација узалудно су покушавале да нападом на немачке оклопне и саобраћајне везе задрже немачко напредовање. Савезнички губици били су врло велики (према британским извештајима, од 109 бомбардера, употребљених код Седана од 13. – 15. маја, изгубљено је 45 авиона), а резултати су били врло мали.

Припадници 1. оклопног пука прелазе Мезу код Седана, 14. мај 1940.

Британска стратегијска авијација је одмах после немачког напада појачала бомбардовање Немачке. Она је у току ноћи 10/11. маја бомбардовала железнички чвор Минхен-Гладбах, бацивши прве бомбе на немачко тле. У току ноћи поједини авиони или мале групе бомбардовали су железничке станице, раскрснице, фабрике синтетичког горива, аеродроме, мостове и др. За извођење ових напада Британци су имали 16 сквадрона тешких бомбардера, док су 7 сквадрона »Бленхајма« (Blenheim) употребили за тактичку подршку копнених снага. Британци су у току једне ноћи употребљавали просечно око 100 тешких бомбардера, те су и резултати бомбардовања били скромни. Британски кабинет је 15. маја усвојио предлог ваздухопловних команданата да се бомбардује и Рурска Област, тако да је у току прве ноћи (15/16. маја) 24 бомбардера напала фабрике синтетичког горива у Руру. Како се овим бомбардовањем није могло успорити немачко напредовање, француски команданти су стално захтевали да се и стратегијска авијација употреби за напад на масивне немачке колоне или за рушење мостова на Мези. Међутим, британска авијација је и поред тога повремено и даље дејствовала против циљева у Рурској Области, Хамбургу и Бремену, што је изазвало протесте француских војних и државних претставника.

Одсецање и уништење савезничких снага у северозападној Француској и западној Белгији од 16. маја до 3. јуна 1940. године

Француско врховно руководство није било у стању да схвати брзи темпо операција и да на време и правилно интервенише у циљу затварана бреше која је 15. маја настала на фронту 9. армије, тако да су скоро сва наређења, која су издавана у циљу стабилизације фронта, превазилажена током догађаја. У току ноћи 15/16. маја генерал Жорж издао је инструкцију бр. 1507 да се 1. група армија повуче на положаје: Монмеди – Омон – Лијар – Фурми – Мобеж – Самбра – Шарлроа – Анверс, чији је деснокрилни ослонац код Монмедија чврсто држало десно крило 2. армије. Такође су и савезничке армије у Белгији (1 француска, британска, белгијска и 7 француска), и поред јаког притиска 6. и 18. немачке армије, успеле да одрже положај р. Самбра – Шарлроа – Анверс, али се ситуација на центру стално и брзо погоршавала и поред тога што је 6. армија из стратегијске резерве 15. маја најхитније упућена да прихвати разбијене делове 9. армије и да затвори створену брешу на фронту. Пошто су првопристигле дивизије 6. армије убациване у борбу постепено и појединачно, оне се нису могле одржати на положајима код Омона, тако да је командант 6. армије, генерал Тушон (Touchon), 16. маја био приморан да нареди повлачење иза Ене. Услед повлачења 6. армије, и лево крило 2. армије напустило је положаје око Омона да би се код Атињија (Attigny) везало за десно крило 6 армије. 6. армија је убрзано поседала положаје иза Ене, од Атињија до Нефшатела (Neufchatel), а западно од њега, све до Соасона, налазили су се само слаби делови првопристиглих јединица.

Бреша на фронту северно од нових положаја на Ени стално се повећавала. Последњи остаци разбијених дивизија 9. армије (4. северноафричке, 18. и 22. пешадијске, 1. лаке коњичке и 1. оклопне дивизије) нису могли одржати положаје ни на граничном фронту. Генерал Жиро, који је 15. маја примио команду над 9. армијом, узалудно је покушао да с преосталим дивизијама (5. моторизованом и 4. лаком коњичком) учврсти лево крило армијског положаја југозападно од Намира и да с новододељеним дивизијама (1. северноафричком, 9. моторизованом и 2. оклопном) затвори брешу на десном крилу и у центру армије.

Немачке оклопне дивизије (слева удесно: 10, 1, 2, 6, 8. и 5) наставиле су 16. маја брзо надирање ка западу, дефилујући тако испред 6. армије, која није имала довољно снага да угрози бок и позадину ових смелих дивизија. Увече овога дана немачке оклопне дивизије изашле су на р. Оазу, али Французи ни овде нису имали довољно снага да затворе брешу на фронту, те су у највећој брзини упутили 2. оклопну дивизију, која се групно распоредила за одбрану најважнијих прелаза преко Оазе. Међутим, овај слаби затвор није претстављао никакву озбиљнију препреку даљем надирању масовних немачких оклопних снага.

Пошто су искористили повлачење левог крила 2. армије ка Атињију, Немци су 16. маја напали Ферте (Ferte), левокрилни фор Мажиновљеве линије. Иако су имали огромну надмоћност (читава 71. пешадијска дивизија са 13 дивизиона артиљерије према 107 Француза који су сачињавали посаду фора), они су морали да воде тешке и споре борбе око појединих објеката фора. А како се фор, због мале површине и добро организоване ПВО, није могао заузети из ваздуха као фор Ебен Емаел, Немци су применили нову тактику за његово освајање. Наиме, немачки инжињерци су се, после дуготрајне артиљериске и авиоприпреме, провукли кроз бреше у препрекама и пузањем се приближили улазу у позадини објекта. Затим су, помоћу мотки дужине 4 м, у отворе купола и бетонских објеката убацивали јаке експлозиве тежине до 40 кг. Пошто је жилава француска посада и поред тога давала јак отпор, Немци су пламенобацачима и димним кутијама побили и угушили остатак посаде и 19. маја заузели цео фор Ферте. Тако је мала и храбра посада фора Ферте успела да три дана задржи много надмоћније немачке снаге и да на тај начин олакша повлачење левог крила 2. француске армије.

Немачки војници са топом 7.5cm le.IG 18, Мажино линија, Француска, мај 1940.

Иако је ситуација армија у Белгији (1. француске, БЕС, белгијске и 7. француске) била повољна, генерал Бијот, командант 5. групе армија, због пораза 9. армије, био је приморан да 16. маја изда наређење да се ове армије постепено и са прихватима, у току три ноћи, повуку позади Ескоа.

Генерал Зорж је намеравао да 17. маја изврши концентричан напад са 1, 2. и 4. оклопном дивизијом, уз помоћ пешадијских дивизија, у циљу уништења немачког оклопног клина, али се тај задатак, и поред његове изричите директиве бр. 93 од 16. маја, није могао извршити. После пораза код Филипвила, 1. оклопна дивизија имала је само 20 од формацијом предвиђених 150 тенкова; 2. оклопна дивизија била је кордонски распоређена за одбрану положаја иза Оазе, а пешадијске дивизије су тек почеле да се прикупљају код Мобежа и на Ени. Једино су првопристигли делови новоформиране 4. оклопне дивизије пуковника де Гола 17. маја напали немачке оклопне снаге североисточно од Лаона, али су се, услед јаког дејства немачке авијације, морали повући према својим полазним положајима.

Док су 5. и 7. немачка оклопна дивизија наставиле јаке нападе у току ноћи 16/17. и 17. маја пробиле граничне положаје југоисточно од Мобежа, дотле су оклопне дивизије из Групе Клајст напредовале према Оази, 17. маја разбиле паучинасти распоред 2. француске оклопне дивизије и прешле Оазу на широком фронту. Пошто је од 10. до 16. маја употребила своје стратегијске резерве, француска Врховна команда 17. маја више није имала скоро никаквих снага на располагању, те је донела одлуку да што пре извуче неангажоване дивизије са других делова фронта. Верујући да ће Немци наставити офанзивне операције ка Паризу, француски Врховни командант је 17. маја одлучио да штабу 7. армије додели дивизије одузете са пасивних делова фронта, као и новоформиране дивизије, са задатком да у долини Оазе и на Соми (на положајима Ена – Канал Елет – Сома) затвори правце ка Паризу.

Сходно раније наведеној инструкцији од 16. маја, савезничке снаге у Белгији повукле су се у току ноћи 17/18. маја на линију Мобеж – Монс – р. Данде (Dender) без великих тешкоћа. Гонећи њихове заштитнице, немачка 6. армија је 17. маја заузела Брисел, главни град Белгије, а следећег дана је 18. немачка армија заузела Анверс, врло јаку белгиjску тврђаву. У дубокој позадини, форови Лијежа и Намира, иако опкољени, још увек су давали отпор надмоћнијим немачким снагама: чак до 24. (Нахнир), односно 28. маја (Лијеж).

Немачка Врховна команда је била приморана да 17. маја привремено успори напредовање дивизија Оклопне групе Клајст (19. и 41. оклопни корпус) и 15. Хотовог корпуса, јер се плашила за њихов издужени леви бок и за необезбеђену позадину. Због тога су моторизоване дивизије добиле задатак да се приближе оклопним дивизијама и да 16. и 12. армија на Ени, а затим и на Соми, обезбеде дубоку позадину и бокове мотомеханизованих снага. Армије у резерви (2. и 9.) добиле су задатак да се форсирано крећу кроз Ардене и северно од Ене, да би се такође могле употребити за заштиту бокова и позадине гонећих колона. Прелазећи дневно и око 50 км, пешадијске дивизије ових армија постепено су поседале одређене положаје. Немачке оклопне дивизије наставиле су брзе офанзивне операције тек 18. маја, када је извршено обезбеђење њихових бокова и позадине. Експлоатишући успехе од 17. маја, оне су незадрживо надирале према западу, с циљем да што пре изађу на Канал Ламанш и да одсеку савезничке снаге у Белгији. Мада је Париз био врло важан стратегијски објект, немачка Врховна команда га је привремено занемарила, јер је тежила да прво одсече и уништи у Белгији врло јаке савезничке снаге. Искористивши своје тенкове до последње капи бензина и крајње издржљивости мотора и људи, Немци су 19. маја заузели Камбре и Сен Кантен и заробили генерала Жироа, новог команданта 9. француске армије. После заузимања Камбреа, 7. оклопна дивизија (из 15. корпуса) стигла је 20. маја до Араса. Јужно од ње, 8. оклопна дивизија заузела је Есден (Hesdin), док је 6. оклопна дивизија брзо прошла кроз Ле Боасл (Le Boisle). Највећи успех овога дана постигао је 19. оклопни корпус, јер је његова 2. оклопна дивизија заузела Абевил и прва се приближила обалама Канала Ламанш. Исто тако значајан успех постигла је и 1. оклопна дивизија, која је заузела Перон и Амијен и на јужној обали Соме образовала јаке мостобране, тј. солидне ослонце за даље операције. У то време 5. и 10. оклопна дивизија налазиле су се у другом ешелону, а позади њих су усиљеним маршевима напредовале моторизоване, а затим пешадијске дивизије 4. армије. Остале армије (16, 9, 2. и 12.) наставиле су покрете за обезбеђење бокова и позадине оклопних снага.

Гонећи слабе противничке заштитнице, 6. и 18. немачка армија (из Групе армија „Б“) успеле су 20. маја да стигну до линије Нојзен (Neuzen) – Оденард (Audenarde) – Туме (Toumai), иза које су се у реду повукле белгијска и британска армија, као и 16. француски корпус (60. и 68. дивизија). Француска 1. армија и остаци 9. армије узалуд су покушавали да се задрже на линији Турне – Валансјен (Valenciennes) – Сен Пол – Абевил.

Тако су Немци већ 20. маја постигли велики стратегијски успех: потпуно су разбили 9. француску армију, изашли на Ламанш, у западној Белгији и северозападној Француској одсекли око 45 савезничких дивизија и на Соми образовали мостобране код Перона, Амијена и Абевила.

Да би зауставио напредовање немачких оклопних дивизија, које су представљале погодан циљ за авијацију, генерал Жорж је наредио да се 21. маја употребе сви расположиви авиони против немачких колона у троуглу Камбре – Перон – Арас, али ова бомбардовања нису дала жељене резултате, зато што су Немци били надмоћнији у ваздуху и што су имали добро организовану ПВО.

И поред вишеструких и најенергичнијих наређења генерала Бијота, Французи у времену од 18. до 21. маја нису могли употребити Коњички корпус за извршење противудара ка југу, јер команданти пешадијских дивизија нису хтели да врате корпусу тенкове који су им били привремено додељени.

На састанку у Лансу, 20. маја, генерал Бијот је, у сагласности са генералом Гортом и Бланшаром, донео одлуку да 21. маја британске снаге изврше противудар са две дивизије код Араса, а француска 1. армија са две дивизије ка Камбреу, док би Коњички корпус одржавао везу између њих и осигуравао им унутрашње бокове. Међутим, уместо снажних и једновремених противудара, савезници су извршили неколико одвојених и неповезаних напада (Британци 21. маја код Араса са једном бригадом 50. дивизије и 74 тенка; француски Коњички корпус 22. маја; 5. корпус 1. француске армије 23. маја северно од Камбреа), које су Немци брзо задржали, а затим су дејством надмоћније авијације нанели Французима и Британцима врло тешке губитке. Ни француски противнапади од 22. до 25. маја код Перона, Амијена и Абевила нису дали никакве резултате. Француска 7. армија, која је имала 6 дивизија на фронту од 100 км, није могла да уништи ни мале немачке мостобране на јужној обали Соме, а још мање да угрози леви бок оклопних снага које су напредовале ка северозападу.

Пошто није било дорасло своме положају, француско врховно руководство није било у стању да брзо организује противударе ради затварања бреше и задржавања немачких оклопних снага. У жељи да што пре успостави нови фронт, оно је занемарило стратегијске резерве и потценило значај маневра и динамичне одбране, те је новодоведене дивизије додељивало за крпљење фронта и за организацију нове одбране на Ени, а затим и на Соми. Оваквим мерама Французи нису могли поправити критичну ситуацију у северној Француској. Генерал Гамлен је до 18. маја дозволио пуну иницијативу генералу Жоржу и није се мешао у ток операција, од којих је зависила судбина савезничких армија и Француске. Он је врло касно, тек 19. маја, издао инструкцију бр. 12 у којој је предвидео офанзиву 2. армије и дела 6. армије у правцу мостова код Мезијера. Генерал Гамлен није дочекао ни почетак припреме за извршење овога плана, јер је истога дана, због неспособности, смењен са свог положаја. По налогу претседника владе Пола Реноа, стари генерал Веган (који је имао 73 године) позван је хитно из Сирије и постављен за Врховног команданта. Одмах по пријему дужности, генерал Веган је авионом одлетео до одсечених армија, где је у граду Ипру 21. маја одржао конференцију са белгијским краљем Леополдом III и генералом Бијотом, на којој је решено да 23. маја британска и .1 француска армија са око осам дивизија са севера и 7. француска армија с југа изврше противудар у циљу пресецања немачког оклопног клина и успостављања јединственог фронта. Одмах затим генерал Веган је, 22. маја, издао директиву бр. 1, којом је предвиђено да противудар, који ће потпомоћи сва расположива британска авијација, изврше 1. француска и британска армија са севера, с циљем да се очисте немачки брзи одреди и опколе немачке оклопне дивизије које су продрле северно од Соме, с тим да овај противудар са истока штите белгиске снаге које би се по потреби постепено повлачиле на Изер.

Међутим, због смрти генерала Бијота и због погоршавања ситуације на свим деловима фронта, нарочито код белгијске армије, није се могло приступити реализацији овога плана. Генерал Бланшар је тек 25. маја примио команду над одсеченом групом армија, а своју и 1. армију предао је генералу Прију (Prioux), дотадашњем команданту Коњичког корпуса.

Још пре одсецања савезничких армија, немачка Врховна команда је донела одлуку да изврши прегруписавање својих снага. Она је у том циљу од 16. оклопног корпуса (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија) из 6. армије и од 9. оклопне дивизије из 18. армије формирала нову Оклопну групу Хот (тако да је сада имала 16. и 15. корпус) и дала јој задатак да заједно са Оклопном групом Клајст (19. и 41. корпус) настави офанзивне операције према североистоку у циљу разбијања западног бока одсечених противничких снага. Тако су Немци на овом одлучујућем сектору између Скарпе и Соме сасредили све своје оклопне (десет) и моторизоване (четири) дивизије и тиме пружили поучан пример правилног груписања снага на тежишту операција. 4. ар- мија, која је у своме саставу имала 1, 2, 5, 8. и 40. пешадијски и 14. моторизовани корпус, добила је задатак да координира рад оклопних група и да их пешадијским јединицама подржи и потпомогне у офанзивним операцијама. Армије из Групе »Б« добиле су задатак да најенергичније наставе офанзивне операције у циљу брзог сламања белгијске армије и спајања са оклопним групама и 4. армијом које су дејствовале са запада. Остале армије (12, 9, 2. и 16.) добиле су задатак да се привремено задрже у дефанзиви и да на положајима: Сома – Канал Елет – Ена заштите бок и позадину офанзивне групације.

После извршеног прегруписавања, Немци су 21. маја са још већом жестином наставили офанзивне операције са десет оклопних, четири моторизоване и преко тридесет пешадијских дивизија, стежући постепено са три стране полукруг око одсечених противничких снага у циљу њиховог потпуног уништења. Немачка авијација, благодарећи својој бројној и техничкој надмоћности и добро организованом садејству, указивала је велику и брзу помоћ својим копненим (нарочито мотомеханизованим) снагама. Она је дрско и са малих висина нападала и наносила велике губитке противничким дивизијама и изазвала панику код милиона незбринутих, гладних и незаштићених цивилних избеглица, које су закрчиле многобројне путеве или су лутале по француским и белгијским пољима.

Док су 4. армија и Оклопна група Хот 21. – 23. маја одбијале француске и британске противударе код Араса и Камбреа, Оклопна група Клајст окренула се ка северозападу, у циљу заузимања важних пристаништа Булоња и Калеа и прекидања најкраће поморске везе са Великом Британијом. Иако су Британци појачали ова пристаништа новодоведеним снагама из Енглеске, немачка 2. оклопна дивизија заузела је Булоњ 25. маја, а дан касније 10. оклопна дивизија сломила је последњи британски отпор и заузела Кале. Друге дивизије Групе Клајст (1, 6. и 8. оклопна, 20. и 29. моторизована) изашле су на Канал Аа (Аа) и приближиле се Денкерку на око 20 км.

Хитлер је 24. маја учинио тешку грешку када је усвојио предлог маршала Рундштета да се оклопне дивизије задрже на овом каналу, зато што су у досадашњим борбама, наводно изгубиле око 50% тенкова, те их је требало сачувати од нових губитака на мочварној територији Фландрије. Тенковски команданти су узалуд захтевали да се наставе операције, јер је ситуација била врло повољна да се снажним ударима заузме Денкерк и одсеку од мора британско-француско-белгијске армије. Хитлер је остао при својој одлуци и усвојио Герингов предлог да се ангажује сва расположива авијација ради спречавања евакуације из Денкерка.

За то време, 6. немачка армија пробила је 23. маја положаје белгијске армије на споју са британском армијпм. У току ноћи 23/24. маја белгијске снаге су се повукле иза Лиса, док су се Британци задржали на раније утврђеним положајима на белгијско- француској граници од Менена (Menin) на Лису до Атиша (Attiches). На испадном клину од Атиша преко Валансјена и Дуеа до горњег тока р. Лис налазила се 1. француска армија, а на крајњем десном крилу од Лиса преко Канала Аа до мора налазиле су се измешане француске и британске јединице. Користећи повлачење белгијских снага, Немци су у незадрживом налету 24. маја пробили и положаје на Лису код Куртреа, где су до 25. маја образовали велики мостобран и пресекли везу између британске и белгијске армије. Услед овога Британци су морали брзо да извлаче 5. и 50. дивизију (које су биле одређене за противудар ка југу) и да их шаљу према Ипру ради затварања настале бреше. Пошто су и француске снаге биле приморане да се повлаче под притиском надмоћнијих немачких снага, то је генерал Бланшар, коме је Врховни командант оставио слободу у доношењу одлуке, 25. маја издао заповест да се британске и француске снаге из испадног клина повуку на север и да организују положај на линији: Кфмал Аа – р. Лис ради заштите мостробрана око Денкерка. Тиме је изгубљена и последња нада у извршење планираног противудара ка југу.

Тек 26. маја увече, када је и на Соми извршено обезбеђење левог бока, Хитлер је наредио да све снаге, укључујући и оклопне дивизије, 27. маја наставе офанзивне операције са свих страна у циљу заузимања Денкерка и уништења британских, француских и белгијских снага. Пошто су искористили раније мостобране на Каналу Аа, оклопне групе Клајст и Хот су 27. маја наставиле напредовање према истоку. Немачка 6. и 18. армија, са 12 дивизија у првом ешелону, потпуно су разбиле белгијску армију, чији су се остаци, без довољно муниције и хране, повлачили ка северу, тако да су повећали постојећу брешу и изгубили везу са британском армијом. Белгијски краљ је погоршао положај одсечених снага када је 27. маја, не тражећи сагласност осталих савезника и мишљење савезничког Врховног команданта, по својој иницијативи повео преговоре са Немцима, а 28. маја прихватио безусловну капитулацију белгијских снага.

Пошто је на време уочио опасност која прети савезничким снагама, генерал Горт је 19. маја послао предлог својој влади да отпочне припреме за евакуацију одсечених снага, и она је 20. маја одредила адмирала Рамзеја да најхитније изврши све припреме за евентуално повлачење британских снага из Денкерка. Тек 26. маја, када је отпала и последња могућност за извршење противудара ка југу, британска влада је одобрила да отпочне операција „Dinamo“, тј. евакуација код Денкерка. У циљу заштите Денкерка и евакуације, савезници су организовали мостобран на линији: Гравелин (Gravelines) – Берг (Bergues) – Њепор (Nieuport), с тим што су западни сектор мостобрана браниле француске јединице под командом генерала Фагалда, а источни сектор британске снаге под командом генерала Адама.

Британци су за евакуацију припремили и искористили сва могућа расположива транспортна средства, почев од разарача па до најмањих чамаца и рибарских бродова, чији је број брзо достигао 848, од којих 1 крстарица и 56 разарача. Евакуација је отпочела 26. маја и изводила се до 4. јуна под најтежим околностима, јер су Немци даноноћним нападима надмоћније авијације знатно оштетили докове у Денкерку, док су артиљеријом од Калеа и других заузетих обалских подручја узнемиравали транспортне бродове и приморавали их да, пловећи према Доверу, праве дугачке обиласке, што је знатно отежавало пловидбу и брзину евакуације. Зато су Британци често морали да мењају путеве кретања флоте (маршруте X, Y, Z) да би се заштитили од напада немачке авијације и артиљерије. Пошто су пристаништа у Денкерку била јако оштећена, евакуација је вршена и са отворене обале.

Британска авијација (Група бр. 1) са аеродрома југоисточно од Лондона указала је велику помоћ приликом евакуације. Захваљујући храбрости, пожртвовању и великој издржљивости посада појединих авиона, британска бројно слабија авијација нанела је велике губитке Немцима и тиме олакшала рад копнених снага и њихово извлачење из Денкерка.

Следећих дана Немци су, уз крајње напоре, појачавали притисак са свих страна, тако да су 28. маја успели да споје клешта северозападно од града Лила и да ту окруже 4. и 5. корпус 1. француске армије (1. мароканска, 4. пешадијска, 15. и 25. моторизована, 2. и 5. северно-афричка дивизија и део 1. моторизоване дивизије). И поред недостатака најосновнијих животних и борбених потреба, ове јединице су наставиле борбу до 1. јуна, када су биле приморане да обуставе отпор и да положе оружје.

Генерал Веган је тек 29. маја одобрио да се изврши и евакуација француских снага. Пошто је до тога дана било евакуисано око 70 000 британских војника, решено је да се, почев од 30. маја, евакуише подједнак број француских и британских војника, без обзира на то што Французи нису имали довољно транспортних бродова. И поред нових немачких напада и капитулације белгијске армије, Британци су 30. маја евакуисали 53 523, а 31. маја 68 014 људи. Овога дана и генерал Горт је отпутовао за Велику Британију, остављајући генерала Александера, новопостављеног команданта 1. корпуса, да у договору са француским представницима настави отпор и евакуацију. Следећег дана је и генерал Бланшар напустио Француску, поверавајући генералу Фагалду даљу евакуацију трупа и одбрану Денкерка.

И поред великих губитака у бродовима и даљег повлачења заштитница на најужи мостобран, евакуација је настављена и у времену од 1. – 3. јуна, нарочито јединица 3. француског и Коњичког корпуса. Тек 4. јуна, пошто више није било могућности за евакуацију, у Денкерку је капитулирало 40 000 француских војника, тј. последњи остаци 1. групе армија.

Евакуација код Денкерка била је велики успех британског руководства. Благодарећи надмоћнијој ратној флоти, благовременој и доброј организацији превожења, упорном и непрекидном залагању авијације, умешности старешина, храбрости и упорности свих војника, а донекле и немачким грешкама и неповољним временским приликама, Британци су од 26. маја до 3. јуна евакуисали 338 226 људи, од којих око 120 000 Француза. Приликом ове евакуације, савезници су (нарочито Британци) претрпели теже губитке: потопљено је 6 британских и 3 француска разарача, 6 миноловаца, 29 рибарских и 9 путничких бродова, а оштећено је 19 разарача, 7 миноловаца, 2 рибарска, 8 путничких и 9 мањих бродова. Сем тога, пре почетка операције „Динамо“, Британци су до 26. маја евакуисали 27 931 војника. Међутим, британске јединице су морале напустити све тешко наоружање, опрему и возила. Но и поред тога, ове јединице су представљале драгоцено језгро за формирање нових британских армија, које ће одиграти значајну улогу у току следећих периода Другог светског рата.

Закључак о операцијама од 10. маја до 4. јуна 1940.

Муњевите операције немачких армија завршиле су се 4. јуна тешким поразом савезничких снага. За 23 дана уништено је или разбијено: 10 холандских, 22 белгијске, 9 британских и око 30 француских дивизија (од којих 1 оклопна, 2 лаке коњичке и 3 лаке механизоване), тј. укупно око 70 дивизија или преко половине савезничких снага. За то време Немци су заробили око 1 200 000 савезничких војника.

Немци су постигли овакве успехе захваљујући изненађењу, правилном избору главног правца удара, правилном груписању снага, доброј организацији покрета, смелим и брзим маневрима оклопних снага, успешном садејству авијације (нарочито „Штука“), примени нових тактичких поступака, помоћи пете колоне, доброј организацији покрета и снабдевања, а такође и грешкама француских команданата, о којима ћемо сада говорити.

Супротно основним принципима стратегије и тактике, скоро сви француски команданти су водили пасивну одбрану са изразито линијским распоредом. Тежећи да што пре затворе брешу, насталу разбијањем 9. армије, француски команданти су одузимали поједине дивизије са Мажиновљеве линије и додељивали их 9. армији ради образовања новог фронта. Ове као и новоформиране дивизије појединачно су упућиване као појачање 9. армији, тако да су биле уништене пре него су могле извршити постављене задатке. Пошто 9. армија није успела да затвори створену брешу на фронту, француска Врховна команда је одлучила да образује нови фронт на Ени, а затим и на Соми, те није могла образовати јаче стратегијске резерве за извршење снажних противудара на бокове немачког клина, већ је била принуђена да води пасивну одбрану на широком фронту. С друге стране, команданти француских тактичких јединица, који су, сходно француској ратној доктрини, сматрали да испред фронта треба образовати непрекидну запречну ватру, одређивали су у први борбени ред јаке снаге и средства и занемарили резерве и потребу маневра у одбрани. Поред тога, француска Врховна команда и многи француски команданти нису могли да схвате брзину, ритам и замах операција које су диктирали Немци. Маневри које су планирали француски команданти нису се могли извршити зато што су их сами догађаји претицали у тренутку када су издата наређења за њихово извршење, тако да је на фронту разбијених француских снага владала потпуна дезорганизација, која се брзо претворила у велику катастрофу.

Док су Немци оклопне јединице употребљавали сасређено у циљу извршења стратегијских и оперативних задатака, Французи су своје оклопне, лаке механизоване и моторизоване дивизије употребљавали по деловима и за извршење тактичких задатака (1. оклопна дивизија у одбрани код Филипвила; 3. оклопна дивизија по деловима у саставу пешадијских дивизија код Седана; 2, оклопна дивизија за одбрану широког фронта иза Оазе; неприкупљена 4, оклопна дивизија вршила је противнапад код Лаона; лаке моторизоване дивизије нису могле извршити противударе, јер су им тенкови били подељени пешадијским дивизијама; моторизоване дивизије биле су употребљене као обичне пешадијске дивизије, итд.), тако да нигде нису могли озбиљније угрозити немачки јако издужени оклопни клин.

Генерал Гамлен није искористио искуства из Првог светског рата у погледу организације командовања у коалиционим ратовима. Први светски рат је показао да је у оваквим ратовима потребан заједнички Врховни командант свих савезничких снага (као што је био маршал Фош 1918. или генерал Ајзенхауер 1944.), који би, сходно устаљеним политичким циљевима и усвојеним ратним плановима, самостално руководио свим операцијама на копну, мору и у ваздуху. Међутим, генерал Гамлен је ушао у Други светски рат а да није био ни Врховни командант француских оружаних снага. Он је био само командант копнених снага, а координирао је рад морнарице и авијације, тако да је у погледу морнарице имао знатне тешкоће, јер је славољубиви адмирал Дарлан нерадо примао и извршавао његове инструкције. Још мања су била Гамленова права у погледу употребе белгијских и холандских, па и британских снага. Он није био овлашћен да командује свим савезничким снагама, већ је имао задатак да само координира њихов рад, али је и ову функцију пренео на генерала Бијота, команданта 1. групе армија, тако да су краљеви и команданти савезничких снага доносили судбоносне одлуке које су биле противне плановима генерала Гамлена и Вегана. Командант холандских снага и белгијски краљ пристали су на капитулацију не обавештавајући претходно Врховног команданта. И генерал Горт је често примао директиве од британског премијера Черчила и од начелника империјалног Генералштаба и доносио одлуке о којима раније није био обавештен Врховни командант. Овакве грешке у организацији командовања имале су тешких последица у операцијама 1940. године.

Завршне операције у Француској од 5. до 25. јуна 1940.

Пре завршетка операција у Фландрији Немци су почели да врше прегруписавање својих снага и попуну губитака ради предузимања нове велике офанзиве и коначног уништења остатака француских снага. Прегруписавање снага и попуну губитака извршили су врло брзо и уредно, тако да су 2 дана после заузимања Денкерка могли предузети офанзиву на Соми.

Немачки план за предвиђену операцију (названу „Rot“ — црвена) изнет је у директиви од 31. маја, коју је пцтписао командант немачких копнених снага генерал Браухич. У овој директиви овако је одређен циљ операције: „Намера Врховне команде је да уништи савезничке снаге које су преостале у Француској, предузимајући једну нову операцију што је могуће пре, и то одмах после завршетка садашњих битака у Артоау и Фландрији. Није вероватно да ће непријатељ имати неке веће оперативне резерве, те ћемо моћи да једним јаким нападом пробијемо на брзину изграђене непријатељске положаје јужно од Соме и Ене. Затим треба извести брз и дубок продор у непријатељски распоред и онемогућити му да се у реду повуче или да у позадини образује нови фронт“.

Основном идејом немачког плана било је предвиђено: да Група армија „Б“ (4, 6. и 9. армија са око 48 дивизија, од којих 4 оклопне и 1 моторизована у саставу Групе Клајст, а 2 оклопне у саставу 15. оклопног корпуса) 5. јуна предузме офанзиву из мостобрана код Абевила, Амијена и Перона општим правцем Амијен – Руан – Брест ради угрожавања Париза са запада и севера и везивања према себи што јачих француских снага; да Група армија „А“ (2, 12. и 16. армија са око 45 дивизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване у саставу Групе Гудеријан) 9. јуна предузме главну офанзиву са тежиштем на правцу Ретел – Лангр – Белфор у циљу опкољавања француских снага и Мажиновљеве линије; да Група армија „Ц“ (1. и 7. армија са око 24 дивизије) предузме офанзиву тек када се почне испољавати велики маневар опкољавања Мажиновљеве линије; да 18. армија (4 дивизије) осматра обале Канала Ламанша; а да остале снаге остану у стратегиjској резерви.

Очекујући развој догађаја у Француској, Италијани су постепено концентрисали према Алпима врло јаке снаге. Тамо се налазила Западна група армија војводе од Пијемонта (4. и 1. армија од 22 дивизије и 3 алпска одреда — укупно 188 батаљона и 2 949 топова), а иза ње, у резерви, 7. армија (са 5 дивизија), која је била потчињена италијанској Врховној команди. За експлоатацију битке била је предвиђена Армија „По“ (од 2 оклопне, 2 моторизоване, 3 аутопреносне и 1 брзе дивизије), која је била концентрисана у долини Аосте, код Кунеа и поред обале. То значи да су Италијани према француској Алпској армији имали око 35 дивизија.

Док су укупне немачке и италијанске снаге износиле око 180 дивизија (142 немачке и 35 италијанских) и око 4 000 авиона, генерал Веган је после завршене битке у Фландрији имао још око 65-70 дивизија (од којих 43 пешадијске, тврђавске посаде чија је борбена вредност износила око 13 дивизија, 3 бројно слабе оклопне и 3 још слабије лаке коњичке дивизије, око 2 британске пешадијске и 1 оклопну дивизију, 3 пољске дивизије, итд.) и око 1 000 авиона. Он је 20. маја наредио да се приступи фортификацијској организацији положаја иза Ене и Соме (Веганова линија) и да се у циљу појачања ових положаја, у противтенковском смислу, сва насеља и шуме организију за кружну одбрану у облику „јежева“, да се известан број пољских топова 75 мм употреби као пт оруђа и да се припреме обимна рушења и запречавања испред и иза положаја.

Пошто је дошао до закључка да ће Немци предузети офанзиву главним снагама према Паризу, генерал Веган је у својој инструкцији бр. 1242 од 29. маја 1940. поред осталог наредио: „Дефанзивна битка на коју смо приморани мора се водити без помисли на повлачење. Трећа група армија има задатак да заштити Париз, а Четврта група армија да обезбеди везу са утврђеном зоном на истоку“. Зато је на бази овакве основне идеје одредио најјаче снаге (3. групу армија: 10, 7. и 6. армија са укупно око 30 дивизија, од којих 1, 2. и 4. француска и 1. британска оклопна и 2, 3. и 5. француска лака коњичка дивизија) за одбрану праваца ка Паризу и за поседање положаја на Соми и Ени од мора до Ретела. Међутим, он је исто тако одредио исувише јаке снаге (2. групу армија: 8. и 5. армија, 20. самостални корпус и 3. армија са укупно око 26 дивизија) за одбрану Мажиновљеве линије, иако су се према њој налазиле најслабије немачке армије. Врховни командант је мању пажњу посветио аргонско-шампањском правцу на коме су се концентрисале најјаче немачке снаге, јер је за његову одбрану одредио најслабије снаге (4. групу армија: 4. и 2. армија са око 17 дивизија). А пошто су се слабе стратегијске резерве налазиле јужно од Соме и у Аргонима, он није имао довољно снага којима би интервенисао у борби.

У прво свануће 5. јуна, 4, 6. и 9. немачка армија, са свих 6 оклопних дивизија (15. корпус: 5. и 7. оклопна и 2. моторизована дивизаја; Група Клајст: 16. корпус са 3. и 4. оклопном дивизијом и 14. корпус са 9. и 10. оклопном и 13. моторизованом дивизијом) у првом ешелону, предузеле су офанзиву на Соми и у долини Оазе. Само две деснокрилне оклопне дивизије (5. и 7. у саставу 15. корпуса) постигле су значајан успех у рејону Абевила, где су изненадиле 5. колонијалну дивизију, која је смењивала 3. лаку коњичку дивизију на непознатом терену и која није успела да пре немачког напада потпуно развије све снаге и да организује солидан ватрени систем. Немци су брзо искористили ову слабост и у току првога дана пробили положаје ове (колонијалне) дивизије и наставили даље напредовање без обзира што су у њиховој позадини опкољени француски „јежеви“ давали јак отпор у шумама и насељеним местима.

У рејону Амијена 9. и 10. немачка оклопна дивизија нису постигле скоро никакав успех, јер су многобројна француска пт оруђа била добро прикривена у шумама и насељеним местима, одакле су нанела велике губитке немачким оклопним дивизијама.

Јужно од Перона 3. и 4. оклопна и неколико немачких пешадијских дивизија напале су 7. француску армију и на појединим местима успеле да начну француске положаје, док су се мање групе немачке пешадије увукле у распоред 7. француске армије у долини Оазе.

Према томе, Французи су у току првога дана, искоришћавајући добро организовану пт одбрану својих положаја свугде сем код Абевила, успорили или зауставили немачке нападе и нанели велике губитке немачким оклопним дивизијама код Амијена и Перона. Зато су Немци следећих дана променили тактику и напад вршили после јаке авијацијске и артиљеријске припреме. Немачка авијација је врло успешно дејствовала против циљева на фронту и у ближој позадини, слабећи морал и борбену вредност француских трупа, и отежавајући маневре њихових резерви. А пошто је у току артиљеријске припреме уништен велики број раније откривених пт оруђа, Немци су могли успешније да употребљавају своје оклопне дивизије.

На крају другог дана битке, и 9. немачка армија је успела да изврши пробој француских положаја на каналу Елет (Ailette), тако да је командант 7. армије био приморан да нареди повлачење левог крила своје армије иза Ене. Генерал Бесон, командант 3. групе армија, наредио је у току ноћи 6. јуна да се 10. армија и лево крило 7. армије повуку на други одбрамбени положај: р. Бресл – Поа (Poix) – р. Авр – Ласињи (Lassigny).

Настављајући снажне нападе, Немци су 7. јуна пробили фронт 10. армије, ка мору одбацили 5 дивизија њеног левог крила и приморали их да се дуж мора повлаче ка пристаништу Сен Валери, где су касније биле одсечене, набачене на море и потом уништене, јер флота није успела да се приближи обали ради њихове евакуације. Овога дана је 15. немачки оклопни корпус одбио све противнападе француских и британских резерви и после подне продро 50 км дубоко у позадину противничких снага.

Немачка армија је тек после тешких борби, 8. јуна, успела да пробије француски други одбрамбени положај код Поа (јужно од Амијена) и да широким маневром угрози лево крило 7. француске армије. Пошто је 9. немачка армија овога дана заузела Соасон, 7. армија је била обухваћена са оба бока, тако да се у етапама морала повлачити за одбрану положаја иза Оазе. Повлачење је вршено под најтежим околностима, јер је немачка авијација порушила неколико мостова на Оази, низводно од Компијења, док су оклопне дивизије вршиле смеле маневре и нападе у леви бок армије. Услед тога, 7. армија је изгубила огромне количине материјала, а многе њене јединице, које су остале северно од Оазе, биле су уништене.

Искоришћавајући поразе 10. и 7. француске армије, Немци су, смелим ангажовањем својих оклопних дивизија, 9. јуна заузели Руан и изашли на Сену од Руана до Вернона. Да би одбранили Париз, Французи су формирали нову Париску армнију, која је заједно са остацима 10, 7. и 6. армије добила задатак да брани положаје иза Оазе и доње Сене. Овога дана била је завршена битка на Соми. Немци су за пет аана (5. – 9. јуна) постигли значајне стратегијске успехе: разбили две француске армије, заузели скоро целу територију између Соме, Оазе и доње Сене, на себе привукли јаке француске резерве и тиме олакшали главни напад који је 9. јуна предузела Група армија „А“ на Ени.

После врло јаке авијацијске и артиљеријске припреме, немачка Група армија „А“ отпочела је 9. јуна у 5 часова главни напад, с циљем да пробије положаје француске 4. и 2. армије на Ени и да брзим маневрима опколи и уништи француске снаге на Мажиновљевој линији. Немачке армије су почеле форсирање Ене са пешадијским дивизијама у првом ешелону, док су оклопне дивизије биле задржане за експлоатацију битке. Највећи успех у току првога дана постигла је 12. армија, која се налазила на тежишту операција. Она је крајем 9. јуна западно од Ретела образовала широке и 5-6 км дубоке мостобране, где су у току ноћи пребачене и дивизије Оклопне групе Гудеријан. Већ следећег дана, 10. јуна, немачке оклопне дивизије предузеле су експлоатацију првих успеха. Док је пешадија с фронта нападала чворове француске одбране у насељеним местима и шумама и на себе привлачила ватру пт оруђа, оклопне дивизије су се брзо провлачиле кроз слабије брањене међупросторе и напредовале ка Марни.

У току 10. и 11. јуна Немци су одбили противударе француских резерви (3 оклопне и 7 лаке механизоване дивизије). Напредујући брзо и смело, они су 11. јуна заузели Ремс и прешли Маму код Шато Тјерија (Chateau Thierry), разбили 6. армију и лево крило 4. армије и направили велику брешу у француском распореду. Да би појачала ударну снагу Оклопне групе Гудеријан (2, 1, 8. и 6. оклопна и 20. моторизована дивизија), немачка Врховна команда наредила је Оклопној групи Клајст (3, 4, 9. и 10. оклопна и 13. моторизована дивизија), која се после борби на Соми прикупљала код Компиења, да се пребаци у рејон Ремса и да заједно са Гудеријановом групом дејствује општим правцем Шалон – Лангр – Дижон, у циљу опкољавања Мажиновљеве линије и француских снага у Лорену и Алзасу, док је 15. оклопни корпус (5. и 7. дивизија) добио задатак да експлоатише успехе код Руана, дејствујући кроз Нормандију и Бретању.

Италијански фашисти су и овога пута показали своју подмуклост и кукавичлук. Они су 10. јуна, када је већ била решена судбина Француске, објавили рат Француској и Великој Британији.

Генерал Веган је 10. јуна обавестио председника владе Пола Реноа да се фронт може распасти сваког тренутка, а 12. јуна предложио Министарском савету (који је 10. јуна напустио Париз) да се предузму мере за закључење примирја.

11. јуна разбијене француске армије (с десна улево: 2, 4, 6, 7, Париска и 10. армија) повлачиле су се на фронту ширине око 450 км, тј. од Монмедија до мора, изложене даноноћном бомбардовању из ваздуха и успораване милионима избеглица. Оне су од 5. -12. јуна изгубиле 22 дивизије, док преосталих 30 десеткованих дивизија није било у стању да се задржи ни на једном положају, нити да затвори брешу западно од Париза, а камоли врло велику и опасну брешу у Шампањи између 6. и 4. армије. Зато је генерал Веган 12. јуна био приморан да нареди 2. групи армија да напусти Мажиновљеву линију, с тим да у форовима остави само тврђавске посаде, и да се француске армије под борбом повуку на нову линију: швајцарска граница – Дижон – средња Лоара – р. Орна, са задатком да „тактиком чепова“ успоравају немачко надирање дуж главних комуникација. Пошто 3 француске лаке коњичке дивизије, чија је борбена вредност одговалрала 1 дивизији, нису успеле да затворе брешу 20 км западно од Париза, тј. између левог крила новоформиране Париске армије и разбијене 10. армије, француска Врховна команда је 12. јуна одлучила да се Париз огласи као отворен и небрањен град и наредила армијама да га напусте без борбе. Оваква одлука јасно је показивала да неки француски команданти нису имали ни храбрости ни истрајности у одбрани свог главног града. Ранији и каснији сјајни примери одбране великих места (Варшаве, Лењинграда, Стаљинграда, Севастопоља, Бастоња и др.) показали су да се опкољени и одсечени градови могу дуго бранити и да могу одиграти значајну улогу не само у ломљењу надмоћниијх противничких снага него и у припремању услова за предузимање целисходних оперативних противмера.

Разбијене француске армије, које су се повлачиле ка наведеној линији, налазиле су се у критичној ситуацији. Оне су изгубиле тешку артиљерију и моторна возила, а велики део пт и лаке артиљерије био је ангажован за одбрану многобројних чепова, који су били опкољавани и уништавани. Око 5 милиона изгладнелих избеглица отежавало је извлачење и одступање француских армија. Немачка авијација је обрушавањем и дејством са малих висина наносила велике губитке исцрпљеним француским дивизијама и стварала невиђену пустош и панику код француских избеглица. Пета колона је ширењем лажних вести и издавањем погрешних наређења онемогућавала ма какав организовани рад на фронту и у позадини.

Добро потпомогнуте из ваздуха, немачке оклопне и моторизоване дивизије наставиле су после 13. јуна муњевито гоњење кроз Нормандију, Бретању, Шампању и Лорен. 15. оклопни корпус генерала Хота (5. и 7. оклопна и 2. моторизована дивизија) сломио је отпор ослабљене 10. армије која је узалудно покушавала да организује одбрану иза р. Орне. По преласку ове реке, немачке оклопне дивизије наставиле су брзо надирање у виду лепезе ка Шербуру, Бресту, Нанту и Туру.

Немци су 19. јуна наставили брзо напредовање кроз Бретању, док су неке британске јединице и мале групице француских снага успеле да се из Бреста и Шербура евакуишу ка британским острвима. Сутрадан Немци су прешли Лоару и наставили гоњење француских трупа ка Бордоу, али су се зауставили северно од овог града да би француској влади пружили „слободу“ у погледу пријема услова за капитулацију.

Највеће успехе постигле су јединице Клајстове (14. и 16. корпуса) и Гудеријанове групе (39. и 41. корпус) које су брзо разбијале остатке 6, 4. и 2. француске армије и незадрживо надирале ка долини Роне и швајцарској граници. 16. оклопни корпус (3. и 4. дивизија) заузео је Лион 21. јуна и угрозио позадину француске Алпске армије, док је западно од њега напредовао 14. корпус (9. и 10. оклопна и 13. моторизована дивизија) према горњем току Лоаре.

Брзо надирање 39. оклопног корпуса (1. и 2. оклопна и 29. моторизована дивизија) крунисано је највећим стратегијским успехом. После заузимања Лангра, 15. јуна, овај корпус је 17. јуна избио на швајцарску границу и омогућио 12. и 16. армији да са запада затворе обруч око јаких француских снага у Лорену и Алзасу. Тек после узалудних покушаја пробијања ка западу и југу, генерал Конде, командант опкољених француских снага, био је приморан да 22. јуна понуди капитулацију свих опкољених снага (око 500 000 војника већином из 2. групе армија), сем тврђавских посада које су давале врло јак отпор у опкољеним форовима.

Источно од 39. корпуса, према Лорену, дејствовао је, у саставу Оклопне групе Гудеријан, 41. оклопни корпус (6. и 8. оклопна и 20. моторизована дивизија) који је угрожавао позадину најјачих француских форова у рејону Меца. Искоришћавајући успех овог корпуса, немачка 1. армија је 14. јуна извршила напад на Мажиновљеву линију јужно од Сарбрикена, са 6 дивизија у првом и 7 дивизија у другом ешелону. У току овога дана развиле су се огорчене борбе, у којима су тврђавске посаде и 20. корпус одбили све немачке нападе. Тек следећег дана (15. јуна), када се 20. корпус морао повући (сходно директиви од 12. јуна), Немци су пробили Мажиновљеву линију и 17. јуна у рејону Нансија ухватили везу са 41. оклопним корпусом. Међутим, 4 немачке дивизије, које су, уз подршку авијације и тешке артиљерије калибра 305 и 420 мм, читавих десет дана (од 19. до 29. јуна) вршиле нападе на опкољене форове код Хагенауа, нису постигле никакве успехе, нити су нанеле озбиљније штете објектима форова, без обзира на то што су имале вишеструку бројну и техничку надмоћност и што су посаде форова биле сведене на 9 500 људи. Тек 30. јуна, пет дана после објављене капитулације, предали су се и ови храбри браниоци, и то по наређењу француске Врховнц команде.

Немачка армија је такође искористила дотадашње успехе Групе армија „А“ и 15. јуна прешла Рајну у рејону Колмара. И поред јаког отпора 104. француске тврђавске дивизије, 3 дивизије 7. армије су 16. јуна пробиле Мажиновљеву линију јужно од Колмара и нанеле велике губитке изолованој 104. тврђавској дивизији, која је бранила врло широки фронт. Да би се могао правилно оценити значај немачког успеха на Мажиновљевој линији, мора се узети у обзир чињеница да су Немци покушали и извршили пробој ове линије тек после њеног опкољавања када је била одлучена судбина француске армије и када су се оперативне јединице повлачиле са утврђења. Посаде форова код Хагенауа својим упорним и храбрим отпором демантовале су немачка претерана тврђења и пропаганду о великим и брзим успесима при пробоју Мажиновљеве линије.

Италијани нису смели предузети офанзиву одмах после објаве рата Француској и Великој Британији, већ су сачекали развој операција у Француској и долазак немачких оклопних дивизија код Лиона, тј. у позадину бројно слабе али борбено снажне француске Алпске армије која је имала само 3 дивизије и неке тврђавске посаде. Италијани су тек 21. јуна, са надмоћнијим снагама, предузели напад на фронту од швајцарске границе до Лигурског мора, усмеравајући тежишта својих напада према превојима Мали Свети Бернард, Мон Сени, Мадалена и Тенда и поред обале Лигурског Мора. У овим операцијама од 21. до 25. јуна показало се да на планинском земљишту не игра одлучујућу улогу бројна и техничка надмоћност, већ бољи морал људства, солидна припрема јединица за дејство на таквом земљишту, вешта планинска тактика и добра фортификациска организација земљишта. Мале и добро извежбане француске планинске јединице и посаде планинских утврђења, обимним рушењима и запречавањима, добро организованим ватреним системом и смелим маневрима, задржале су све нападе неколико пута надмоћнијих италијанских снага. Тек 24. јуна, тј. после потписане капитулације француских снага, Италијани су заузели Мантон, мало место на граници поред обале Лигурског мора. У петодневним успешним борбама Французи су изгубили свега 227 људи, док су италијански губици износили 6 029 људи.

Капитулација Француске

Још у току завршних операција, генерал Веган је 12. јуна предложио председнику владе Полу Реноу да се предузму мере за закључење примирја. Председник владе, подржаван од неких чланова кабинета, одбацио је овај предлог и затражио да се у Бретањи образује „национални редут“, у коме ће се, у заједници са новим британским снагама, организовати последњи отпор. Ако би савезници били приморани да напусте бретањски редут, Пол Рено је сматрао да Французи треба да наставе рат у прекоморским поседима и у Великој Британији. На последњем састанку савезничког Врховног савета, 13. јуна у Туру, Пол Рено је изнео британском премијеру Церчилу врло тешку и критичну ситуацију француских снага. По повратку у Велику Британију, Черчил је 14. и 16. јуна упутио апел француској влади да не закључује никакво примирје и предложио јој да се формира британско-француска унија (са једним заједничким парламентом, ратним кабинетом, врховним командантом, итд.) ради успешнијег наставка рата. Иако је Пол Рено на веома бурној седници владе, 16. јуна у Бордоу, изнео и подржао предлог британског премијера, ипак су на њој дошле до великог изражаја капитулантске и издајничке снаге Француске. Дотадашњи потпретседник владе маршал Петен енергично је захтевао примирје и оштро је осудио предлоге и политику претседника владе Пола Реноа. Пошто је на гласању остао у мањини (14 гласова за Петена, а само 10 за Реноа), Пол Рено је био приморан да претседнику републике Лебрену преда оставку своје владе. Истога дана маршал Петен је образовао нову владу од капитулантски настројених политичара и већ 17. јуна преко радија објавио проглас да ће предузети мере за обуставу непријатељстава. Следећег дана објавио је декрет којим се сва места преко 20 000 становника оглашавају као отворени небрањени градови. Овим прогласима нанет је јак ударац моралу и борбеној вредности француске армије, јер су после тога знатно опали храброст, иницијатива и залагање француских војника и старешина.

Узалуд је Черчил упућивао бројне апеле маршалу Петену да не пристане на капитулацију и позивао га да у заједници са Великом Британијом продужи рат до коначног уништења фашизма. Генерал де Гол, који се налазио у Лондону, 18. јуна је позвао француски народ да настави рат заједно са Великом Британијом („Француска је изгубила једну битку, али није изгубила рат), а 22. јуна образовао је Комитет слободне Француске за борбу против Немачке и Италије. Неки команданти из Северне Африке такође су позвали француску владу да настави рат. Међутим, маршал Петен се није обазирао на ове апеле и позиве, већ је наставио и до 24. јуна окончао преговоре о примирју и капитулацији француских снага (примирје са Немцима је потписао 22, а са Италијом 24. јуна), тако да су непријатељства обустављена 25 јуна у 00,35. Француски представници на преговорима били су приморани да прихвате врло тешке немачке и италијанске услове: а) обуставу рата у метрополи и прекоморским поседима, у ваздуху и на мору; б) разоружање и демобилизацију остатака француских снага; ц) забрану производње ратног материјала; д) окупацију две трећине Француске (Немци окупирају северну и западну Француску, а Италијани Мантон и неколико општина у Алпима; е) прикупљање, разоружање и демобилизацију ратне флоте под немачком и италијанском контролом; ф) Французи заробљени у току операција остаће у немачком и италијанском заробљеништву до дефинитивног завршетка рата, итд.

На дан објављивања примирја Французи су у прекоморским поседима имали око 20 дивизија и преко 600 пребеглих ивиона, а у метрополи и колонијама јаку ратну флоту. То су биле довољне снаге да у заједници са Великом Британијом наставе рат на мору и у колонијама и да створе време и услове за мобилизацију великог ратног потенцијала Велике Британије. Међутим, издајнички кругови одбацили су све ове могућности и потписали капитулацију, сахрањујући тиме славу и борбене традиције француске војске.

Општи закључак о операцијама на Западном фронту 1940

Француска је 1940. за свега 6 недеља доживела највећи пораз у својој историји, који је надмашио чак и велику војну катастрофу из 1870/71. године. За ово кратко време Французи су имали следеће губитке: око 120 000 мртвих, 250 000 рањених и заробљених официра, подофицира и војника.

И поред успешно изведене евакуације код Денкерка, Британци су у операцијама 1940. такође имали велике губитке. Они су, према званичним подацима, изгубили око 70 000 људи (убијених, заробљених, рањених и умрлих од болести).

Мала и недовољно опремљена холандска армија није потпуно искористила природне погодности земље за одбрану (поплаве, речне токове, итд.), те је пружила неочекивано слаб и неорганизован отпор, који се завршио после пет дана борби. Она је имала релативно мале губитке: 2 890 мртвих, 6 889 рањених и око 300 000 заробљених.

Ни белгијска армија није испунила очекивања, јер је капитулирала после 18 дана борби, у најкритичнијем тренутку, када су Британци отпочели да изводе евакуацију код Денкерка. За ово време она је имала 7 500 мртвих, 16 000 рањених и 400 000 заробљених.

Овим губицима треба додати велике жртве код цивилног становништва Француске, Белгије и Холандије које је немачка авијација нанела немилосрдним бомбардовањем насеља, митраљирањем са малих висина и убијањем гладних и преморених француских и белгијских избеглица.

Још увек нема проверених података о немачким губицима у току ових операција. Према недовољно документованим службеним подацима немачке Врховне команде, изгледа да су губици Немаца у овоме рату били: 27 074 мртва, 111 034 рањена и 18 384 нестала официра, подофицира и војника.

Цео свет је био изненађен овако великим и брзим поразом савезничких, а нарочито француских оружаних снага. Иако су укупне савезничке снаге по броју војника, топова и тенкова биле нешто јаче или равне немачким оружаним снагама, ипак је овај пораз био природна последица не само недовољно организованог садејства савезничких армија, него, у првом реду, опште слабости Француске на свим пољима друштвено-економске, политичке и војне делатности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *