Блокада Лењинграда

Увод

Санкт Петербург (Са́нкт-Петербу́рг) има велику улогу у руској националној свести. Основао га је руски цар Петар I (Пётр I Алексеевич) 1703. године. За време царевине, Санкт Петербург је постао престоница Руског царства и за два века овог статуса је нарастао у велики културни центар као и економски центар за трговину на Балтику, што је помогло руску економију. Даље, оближња поморска база Кронштат (Кроншта́дт) је постала штаб руске Балтичке флоте (Балтийский флот). Марта 1917. руска револуција је почела у самој престоници тако да се град сматрао срцем бољшевичког покрета.

Након Руске револуције, град 1924. добија ново име – Лењинград (Ленинград), када постаје витална компонента Совјетског Савеза. До 1940. Лењинград је бројао 2,54 милиона становника, што га је учинило четвртим највећим европским градом по броју становника, док је у самом Совјетском Савезу заузео друго место. Индустријска производња у Лењинграду чинила је 10% укупне совјетске индустријске производње, где се истицала производња висококвалитетног челика и нових тешких тенкова КВ-1.

Како се приближавао рат у Европи, Стаљин одлучује да обезбеди Лењинград тако што ће рањиву границу померити даље на север, што је даље могуће од града. Након што је Финска одбила да прода део Карелијске превлаке, Стаљин новембра 1939. наређује Црвеној Армији (Рабоче-крестьянская Красная армия) да то подручје заузме силом. Совјетска инвазија се за лоше припремљене јединице Црвене Армије показала као катастрофална, али је до марта 1940. године успела да од ратом уморних Финаца одузме већи део Карелијске превлаке. Према одредбама мировног споразума, граница је померена више од 100 км од Лењинграда. Даље, Стаљин се супротставио пронемачким балтичким републикама. Јуна 1940. јединице Црвене Армије су умарширале у Летонију, Литванију и Естонију и убрзо их анектирао, стварајући Балтички специјални војни округ. Након тога, Стаљин је посео новоформирани округ са три армије које су бројале укупно 440 000 војника, тако да се чинило да је обезбедио Стаљинград од свих опасности са Запада.

Стаљин још увек није био свестан да је Хитлер одлучио да је дошло време да започне рат против комунизма какав је описао у својој књизи Mein Kampf. У раном планирању операције Барбароса, назначена су два војна циља – Москва и Кијев, док Стаљинград није ни одређен за војни циљ. Међутим, Хитлер је био непопустљив тако да се на листи војних циљева нашао и Лењинград. У његовим очима, операција Барбароса је био идеолошки крсташки рат за уништење Бољшевизма, а не само операција која је имала за циљ уништење Црвене Армије. Колевку Бољшевизма је требало избрисати са лица земље. Стога је Хитлер извршио ревизију плана за операцију Барбароса и учинио Лењинград једном од три главна правца напредовања снага Вермахта и поред тога још и наредио да се на Москву не сме ићи док се не униште Лењинград и Кронштат.

Војници из СС полицијске дивизије са десет совјетских војника заробљених крајем августа 1941. код Луге.

У циљу испуњавања Хитлеровог циља, немачка команда копнене војске (Oberkommando des Heeres) је формирала Групу армија Север (Heeresgruppe Nord), под командом фелдмаршала Ритера фон Леба (Generalfeldmarschall Ritter von Leeb). Група армија Север се састојала од 16. и 18. армије и 4. оклопне групе – укупно 28 дивизија, са 475 000 војника. Иако је циљ фон Леба био да уништи све совјетске снаге у балтичком региoну, његов главни циљ је био уништење лењинградске индустрије и становништва.  Немци су очекивали да ће 765 км, од пруске границе до предграђа Лењинграда, савладати за шест до осам недеља, а да ће сам град заузети до средине августа. Иако се очекивало садејство финских снага, оно није било од велике важности за заузимање града.

Предратне совјетске процене биле су разбијене у првим данима операције и озбиљно су угрозиле могућност Лењинграда да се одбрани. Совјетске снаге у балтичком региону биле су поражене у првих осамнаест дана операције Барбароса, када су изгубили и већи дао авиона  и тенкова. Јединице које су се налазиле у резерви биле су десетковане у одвојеним борбама. Псков, који се налазио на свега 252 км од Лењинграда, пао је 9. јула 1941. Генерал лајтнант Маркијан М. Попов (Маркиан Михайлович Попов), командант Лењинградског војног округа ужурбано је покушавао да организује линију одбране дуж реке Луга, док је шеф лењинградске Комунистичке партије Андреј Жданов (Андре́й Алекса́ндрович Жда́нов) обезбедио 30 000 цивила – добровољаца за рад на фортификацијском уређењу линије. Жданов је такође апеловао на цивиле добровољце и успео да регрутује 160 000 војника и у јулу од њих формирао осам дивизија народне милиције.

Полугусеничар SdKfz 250/3 прелази преко железничке пруге близу Силверскаје, као део 41. моторизованог корпуса у нападу на Лењинград септембра 1941.

Употребом на брзину прикупљених и организованих јединица, Попов и његов наследник, Маршал Климент Ворошилов (Климе́нт Ефре́мович Вороши́лов​), добили су могућност да успоре немачко напредовање на Луги. Зауставили су их на скоро месец дана. До 16. августа, када су Немци успели да пробију одбрану на Луги, браниоци Лењинграда су успели да изграде низ одбрамбених линија на југозападном прилазу граду. Међутим, немачко напредовање се померило ка истоку, тако да су 20. августа прекинули железничку линију Лењинград – Москва у Чудову. Са совјетским снагама у повлачењу, Леб је упутио 39. моторизовани корпус са циљем опкољавања Лењинграда са југоистока док је остатак Групе армије Север оставио за директни напад на град.

Припадници совјетске милиције на положајима дуж реке Неве 10. септембра 1941.

ПЛАНОВИ

Немачка

Лењинград је био један од три приоритетна циљева операције Барбароса, али је Хитлер наставио да модификује план у циљу што бржег остварења плана. Првобитно је задатак Групе Север био да једноставно заузму град директним нападом али када је ово почело да се одвија знатно спорије од планираног, Хитлер је кренуо у мењање планова. Издао је Директиву бр. 34 у којој  је стајало да Група Север опколи Лењинград и успостави контакт са Финцима.


Немачки пешадинци у патроли на Волховском фронту. Мочварни терен око Лењинграда био је један од најгорих на источном фронту.

Све више ћудљив због приближавања све изгледније велике градске борбе, Хитлер 6. септембра 1941. издаје Директиву 35, у којој је наредио Лебу да избегава скуп напад директно на град али је предвиђао брз пад града након опкољавања. Истовремено је Леб обавештен да ће ускоро требати да препотчини 4. оклопну групу и 7. ваздухопловни корпус Групи Армија Центар (Heeresgruppe Mitte), што је било у складу са планом за даље немачке офанзивне акције ка Лењинграду. Без ових јединица, Леб је сматрао своју команду преслабом да настави даље офанзивне акције тако да је прешао на опсаду.

Убрзо након тога, немачка команда копнене војске је 22. септембра 1914. издала Директиву бр. 1а 1601/41, у којој је стајало „да је Фирер одлучио да избрише Лењинград са лица земље. Немамо интереса за очување чак и дела становништва града.“ Лебу је наређено да сравни са земљом Лењинград ударима из ваздуха и артиљеријским дејствима, док ће опсада изгладнити становништво и тиме га покорити. И Хитлер и команда копнене војске су очекивали да одбрана Лењинграда падне пре пролећа 1942.

Када је постало јасно да Лењинград неће лако пасти, Група армија Север се посветила статичној одбрани око града као и блокирању положаја на Волковском фронту како би спречили Совјетске акције. Маја 1942. команда копнене војске је поново кренула са разрадом офанзивних планова како би убрзала и појачала ефекте опсаде, али су припреме за операцију Nordlicht (одлучујући напад на град) биле ниског приоритета. У ствари, Кухлер је желео да сачува снаге остајањем у одбрани и наношењем пораза Совјетима по деловима, уместо да ризикује Пирову победу прихватањем градских борби.

Након септембра 1942, опсада се наставила већином из симболичних разлога – тако да је Хитлер могао да демонстрира да још увек држи дом Бољшевика „за грло“ – али то сада није имало много везе са поразом Совјетског Савеза или са опстанком Немачке. У ствари, чак и опипљиви аспекти опсаде – смрт изгладњивањем, бомбардовањем и артиљеријским дејствима – драматично су опали након пролећа 1942, редукујући опсаду не марећи за недостатак било каквог стварног плана за Групу армија Север.

Совјети

Пре рата, лењинградски војни округ није био одговоран за одбрану јужних или западних прилаза граду – то је била одговорност Балтичког специјалног војног округа. Уместо тога, Лењинградски војни округ је био усмерен на држање Карелије, у одбрани од финских покушаја да заузму своје некадашње територије. У случају немачког напада, Лењинградски војни савет, под утицајем лондонског Блица – видео је главну претњу у ваздушним нападима. Нико није стварно очекивао да немачке копнене трупе угрозе Лењинград, тако да је као Сингапур на пример, већи део одбране града био усмерен у погрешном правцу.

Када је Група армија Север брзим напредовањем кроз балтичке државе одбацила предратне планове Совјета, Лењинградски војни савет је одлучио да преусмери капацитете одбране. Организована је одбрана на брзу руку, што се није показало као квалитетно решење. Река Луга је брзо идентификована као одлично место за заустављање напредовања немачких јединица тако да су се локално вођство Комунистичке партије, војно руководство и сами грађани радо одазвали позиву за одбрану. Мобилизација дивизија милиције коју је покренуо Жданов, као и цивилни радни батаљони били су вероватно одлука од највећег значаја која је оснажила одбрану града и представљале камен темељац за снабдевање преко језера које је једва спасило град од колапса.

Пуковник Иван Ф. Черњенко, командант батаљона милиције, испред оклопног возила БА-10.

Мисија Волховског фронта је од самог почетка била пробој немачког фронта и ослобађање од опсаде, али се сама реализација показала као задатак изван њихових могућности. Координисана заједничка офанзива између Лењинградског (Ленинградский фронт) и Волховског фронта (Волховский фронт), у циљу спречавања Немаца да уведу снаге из резерве на време показала се као много тежа него што се очекивало, тако да је 18. армија применила класичну употребу унутрашњих линија. Иако су Мерецков (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в) и Говоров (Леони́д Алекса́ндрович Го́воров) били способни да испланирају ефикасан напад по деловима, њихови напори су били константно поткопавани од стране самог Стаљина, као и од разних тела Ставке и НКВД (Народный комиссариат внутренних дел). Поново је Мерецков био приморан да изводи нападе без адекватне логистичке припреме, који су резултирали неуспесима. Ипак, када је дато довољно време за припрему, оба фронта су демонстрирала да су способни да продру у немачке линије одбране и постигну операцијски циљ. Друга изразита потешкоћа у планирању одбацивања опсаде Лењинграда била је то што је Ставка покушавајући да увећа циљеве сваког напада, који су се кретали од простог повезивања два фронта па до грандиознијих задатака типа опкољавања комплетне или делова 18. армије. У покушајима да изведу дубок обухват, совјетске армије су се неизбежно нашле на крају дуге, узане превлаке коју су Немци потом могли лако да одсеку.

СНАГЕ

Немачка

Када се Хитлер одлучио за опсаду Лењинграда и пребацио 4. оклопну групу у Групу армија Центар, Група армија Север је ослабљена толико да је морала да се ослони на пар елитних јединица и супериорну одбрамбену тактику како би одолела нападима Совјета који су настојали да се ослободе опсаде. Напади Совјета су трајали три године. Немачке јединице које су биле укључене у опседање града биле су 18. армија и 1. ваздухопловна флота (Luftflotte 1, ранг дивизије).

Тенкови и јуришни топови

Тенк Тигар из 502. тенковског батаљона. Иако мали по бројности, ови тенкови су играли велику улогу у заустављању совјетских офанзива око Лењинграда 1943.

Једини тенкови који су се налазили у рејону Лењинграда већим делом 1942. биле су у релативно слабој 12. оклопној дивизији и мешовитој борбеној групи 8. оклопне дивизије. 12. оклопна дивизија је била толико ослабљена губицима нанетим у бици за Тихвин да је јуна 1942. могла да попуни само један тенковски батаљон са 41 тенкова. Кроз вечи део окршаја 1942. 18. армија се ослањала на противтенковску борбу малим бројем јуришних топова StuG III из 667. батерије јуришних топова и 185. батаљоном јуришних топова, као и корпусним 563. противоклопним батаљоном који је 1943. наоружан возилима Мардер. Крајем августа 1942. 18. армија је ојачана 1. четом тешког 502. тенковског батаљона – првом оперативном јединицом наоружаном тенковима Тигар. Иако је ова јединица јула 1943. била на нивоу чете – са само девет борбено спремних тенкова, играла је главну улогу у немачкој одбрани око Сињавина (Синя́вино). Током периода јануар – фебруар 1943. ова чета је била заслужна за уништење 25% совјетских губитака у тенковима, нанешеним од стране 18. армије. Јула 1943. остатак батаљона је пристигао у рејон Лењинграда, тако да је тиме број тенкова Тигар нарастао на 30. Константно у борбеним дејствима, јединица је временом избрусила кадар у врло искусан, чији је карактеристичан представник поручник Ото Каријус (Otto Carius) са 50 уништених совјетских тенкова. Све до краја 1943. 502. тенковски батаљон је био главни узрок уништења совјетских тенкова на лењинградском фронту.

СС добровољачке јединица

Немачки СС је још пре покретања операције Барбароса приступио формирању неколико легија добровољаца који су били вољни да учествују у „крсташком рату против Бољшевизма“, ненемачког порекла. Њихова примарна намена је била деловање у складу са пропагандом Трећег Рајха, али је повећана потреба за пешадијским јединицама које би замениле изнурене војнике под Стаљинградом имала за резултат слање добровољачких легија у борбу почетком 1942. Прва је пристигла добровољачка СС легија „Flandern“, након ње „Niderlande“, „Norwegen“ и 22. пешадијска СС моторизована бригада, која је формирана од холандских и норвешких добровољаца. Све заједно, ове јединице су чиниле седам пешадијских батаљона у немачким операцијама око Лењинграда 1942/43. Њихов учинак код Волхова је био прилично добар. Међутим, ове јединице су биле и врло осетљиве јер нису могле да надоместе тешке губитке тако да су убрзо сагореле у исцрпљујућим биткама. На пример, легија „Фландерн“ је са 1100 припадника за свега три месеца борби пала на свега 400 људи и, након спорог опоравка, уништена марта 1943. код Красниј Бора. Даље, почетни ентузијазам добровољаца је нестао након Стаљинграда а када је постало јасно да Немци губе рат, значајно је умањен доток попуне људства. Све легије су повучене у пролеће 1943. али је њихов кадар заједно са фолксдојчерима – регрутима искоришћен за формирање 11. СС добровољачке противоклопне дивизије „Нордланд“ (састављена од 33% Немаца, 46 % фолксдојчера из Румуније, 10% Данаца, 5% Норвежана и 6% осталих). СС је даље окупио толико Летонаца да су од њих формирали 2. летонску СС добровољачку бригаду. Обе јединице су децембра 1943. послате да се придруже III СС оклопном корпусу код Лењинграда. Све у свему, СС добровољачке јединице су одиграле знатно већу улогу код Стаљинграда него што би се то, на основу њихове величине, могло претпоставити.

СС пуковник Ото Гизеке (1891.-1958.), командант 1. СС полицијског пука у рововима код Колпина, октобар 1941.

Међутим, нису све СС јединице око Лењинграда биле састављене од квалитетних добровољаца. Крајем октобра 1941. генерал Фридрих Јекелн (Obergruppenführer Friedrich Jeckeln) је пристигао у Ригу са батаљоном СС полиције, који су 30. новембра починили познати „масакр у Румбули“ када је страдало 27 000 цивила. Као високи функционер СС и полиције у свсерној Русији, Јакелн је био надређен и Оперативној групи А (Einsatzgruppe A). Међутим, како би могли да издвоје регуларне јединице са линије опсаде око Лењинграда и ангажују их у Љубанској офанзиви, команда 18. армије је наредила Јекелну да формира борбену групу од његове СС полиције и летонских колаборационистичких полицијских батаљон (Schutzmannschaft, скраћено Schuma) и придружи се 50. корпусу. То је вероватно био и једини пут на Источном фронту да су СС специјалне трупе биле употребљене на линији фронта.

Одбрамбена тактика

Пре операције Барбароса, немачка одбрамбена тактика је истицала концепт еластичне одбране, извођене по дубини, али то није било могуће применити на лењинградском фронту. Како је Хитлер забранио све сем мањих тактичких повлачења, није било места „за трговину“, а и остало је премало пешадијских јединица које би успоставиле непрекидну линију фронта, а да не помињемо одбрану по дубини. Није било ни довољно снага које би подржале покретну одбрану. Стога је Линдеман био приморан да се ослони на одбрану утврђених тачака, које су биле уједно и кључни терени, подржани снажном артиљеријом. Немачке дивизије су формирале зону сигурности која се простирала 2 до 4 км иза линије додира; ова зона је имала тачке поседнуте јединицама јачине вода до чете са тешким митраљезима и минобацачима. Ова зона није била довољно снажна да заустави велике совјетске нападе и, како кроз ову зону није држана непрекинута линија фронта, било је сасвим могуће да Совјети напредују кроз ову зону. Стварна немачка одбрана, упоришта ранга батаљона са нешто артиљерије и противтенковских топова, налазила се три до пет километара даље назад и обично није могла бити осмотрена совјетским предњим артиљеријским осматрачима.  Ова упоришта (отпорне тачке) су контролисале правце прилаза непријатеља и биле довољно снажне да се одупру нападима. Кључне отпорне тачке, као што је била Спаскаја Полист, држао је борбени батаљон Ехренпфордт (Kampfbataillon Ehrenpfordt) који је бројао 789 војника, 68 митраљеза, 4 топа калибра 81 мм, пет противтенковских топова калибра 37 мм, два ПАТ 20 мм и тенк PzKpfw III. Само упорише је било додатно обезбеђено бодљикавом жицом и минском препреком од мина Teller.

Када би совјетске снаге изводиле напад, зона сигурности је служила за давање раног упозорења о нападу и помогла да спречи постизање изненађења. Када би Совјети уништили прве положаје, и ушли дубље у зону, наишли би на главна упоришта и минска поља, тако да би добар део јединице остао заглављен. Након тога, били би докусуривани немачким минобацачима и митраљезима. Како је време пролазило, Немци су наставили да ојачавају ове тачке бункерима и рововима, чиме су их чинили све отпорнијим на совјетске нападе. Чак и када су били опкољени, немачко упориште код Сињавина је показало да су Немци могли да издрже још данима.

Артиљерија

Команда артиљерије у 18. армији, тело звано Харко 303 (Höherer Artilleriekommandeur) под командом генерал пуковника Ханса Крацерта (Generalleutnant Hans Kratzert), била је одговорна за бомбардовање Лењинграда. У почетку су њене могућности биле врло ограничене, с обзиром да је план Барбароса предвиђао заузимање града брзим нападом, а не исцрпљујућом опсадом. Захваљујући удаљености од немачких линија до самог града, једино је тешка артиљерија имала домет да гађа циљеве унутар самог града, док је средња артиљерија могла да гађа циљеве на јужним рубовима града. Крацерова најбоља оруђа су била шест минобацача калибра 210 мм из састава 768. артиљеријског дивизиона и 8 топова калибра 240 мм из 1. и 2. батаљона 84. артиљеријског пука, који су се налазили у шумама поред Петерхофа. Током периода септембар – децембар 1941. немачка артиљерија је испалила 40 154 граната на град, што је за последицу имало смрт неколико хиљада цивила. Немачка артиљеријска ватра је била упорна – некада је трајала и сатима – али није успела да уништи ни један кључни војни циљ. На пример, музеј Ермитаж (Госуда́рственный Эрмита́ж) је често био погађан, али је штета била површна. Циљеви као што су фабрике тенкова Киров и Бољшевик, често су погађане али нису престајале да поправљају оштећене тенкове. Већи део топова који су бомбардовали град били су у ствари заробљени француски топови калибра 155 мм. Крацер је, између осталог, формирао и тешку артиљеријску групу са оруђима која су за гађање користила положену трајекторију лета пројектила (schwere Flachfeuer Gruppe). Намеравао је да ову групу искористи за гађање бродова Балтичке флоте. Успео је да оштети крстарицу Петропавловск и да потопи школску крстарицу Аурора и три подморнице.

Како је немачки систем железнице у Русији био преоптерећен у зиму 1941/42. да би послао више артиљерије за уништење Лењинграда, Крацер је био приморан да то учини са релативно мало артиљерије и ограниченом количином муниције.

Временом, Команда копнене војске је послала више тешке артиљерије како би ојачала 18. армију, али је чак и у јануару 1942. Харко 303 имао мање од 40 тешких топова. Главна ојачања су се састојала од две батерије железничких топова наоружаних са два француска топа калибра 520 мм и два топа „Кратки Бруно“ (Kurze Bruno) калибра 283 мм. Топови 520 мм су убрзо замењени француским железничким топовима калибра 400 мм. Послата је и батерија топова 170 мм, домета 29,6 км.

Када је операција Nordlicht ушла у фазу вероватне реализације, Команда копненe војске је почела да пружа Крацеру значајне ресурсе којима би могао да нанесе озбиљну штету Лењингаду. У подручје Лењинграда у августу стиже 12 супертешких артиљеријских батерија, мада је већи део њих држан у резерви због ограничене количине муниције. Харко 303 је добио и још три француска топа калибра 370 и 400 мм, два железничка топа 280 мм К-5, мерзер Gamma калибра 420 мм, мерзер калибра 355 мм, шест чешких мерзера калибра 305 мм и два француска железничка топа калибра 240 мм. Очекивало се и приспеће Доре калибра 800 мм и Карла калибра 600 мм. Кухлеру није било баш најјасније како да употреби ова оруђа, јер је имао муниције довољно за само један, велики напад. Он је озбиљно разматрао концентрисање ватре на Кронштат, притом посебно рачунајући на топ „Дора“ која је била конструисана за пробијање утврђења. Уколико би успео да неутралише обалске и противавионске топове са Кронштата, директни напад у циљу елиминисања мостобрана Ораниенбаум (Ораниенбаумский плацдарм) би имао изгледа.

Совјетска офанзива у августу 1942. натерала је Немце да донесу одлуку да већи део своје артиљерије задрже у резерви. Обе Доре и два Карла стигли су јужно од Лењинграда али како нису искоришћени, крајем 1942. су послати назад за Немачку. У ствари, бомбардовање Лењинграда је у другој половини 1942. утихнуло, јер је Крацер желео да сачува муницију за офанзиву за коју ће се испоставити да се никада није ни догодила. У пролеће 1943. Крацер почиње интензивно бомбардовање града, испаљујући у просеку оо 85 граната на дан.  Након лета 1943. просек пада на 30 граната дневно. Совјети су, контрабатирањем, испалили преко 4000 граната на немачку артиљерију али су успели да униште свега једну хаубицу калибра 155 мм и да оштете још два оруђа.

Земаљске јединице немачког ваздухопловства

Немачка Команда копнене војске одлучила је да, почевши од зиме 1941/42, искористи земаљске трупе немачког ваздухопловства за попуну Групе армија Север, јер је добар део снага одвојен за Групу армија Центар и Групу армија Југ. Прве јединице које су пристигле под Лењинград били су 5 батаљона из 7. ваздухопловне дивизије. То је била претеча 1. падобранске дивизије (1. Fallschirmjägerdivision). Пристигли падобранци помогли су да се одбију совјетски контранапади преко Неве, али су за шест недеља борби изгубили 2782 припадника тако да су средином децембра 1941. повучени. Новембра следеће године, прва од шест дивизија стиже у Групу армија Север, праћени 3. корпусом (III Luftwaffe-Feld-Korpus), који су преузели миран Ораниенбаум (Ораниенба́ум) сектор. Командовање је била слаба тачка у многим дивизијама ваздухопловства, иако је из копнене војске у ваздухопловство премештено неколико искусних официра, као што је генерал пуковник Хелмут Рајман (Generalleutnant Hellmuth Reymann) из 212. пешадијске дивизије послат да преузме 13. ваздухопловну дивизију. Ове дивизије су се показале као прикладне за попуњавање празнина у распореду, али је време показало да нису у стању да изводе одбрамбена борбена дејства у условима када је непријатељ по ватреној моћи налик Црвеној Армији из 1944.

Совјети

Совјетски Савез је за одбрану Лењинграда ангажовао 42. и 55. армију и Оперативну групу Нева (Невская оперативная группа) која је касније постала 67. армија. За држање Карелијског фронта била је задужена 23. армија и захваљујући финској неактивности, ова јединица није имала неких жешћих борбених дејстава. Од ангажованих четири армија, 55. је била највећа. Иако су ове формације биле еквивалента око 20 стрељачких дивизија почетком 1942. тачан број војника је био свега око 95 000, не укључујући у ту цифру јединице морнаричке пешадије и људство из ваздухопловних јединица.

Ударне групе

Јануара 1942. Жуков је наредио совјетским командантима да користе „ударне групе“ – концентрисањем свих борбених ресурса на уским фронтовима – како би пробили немачке утврђене линије. На несрећу, Црвена Армија је често интерпретирала ову директиву као упућивање великог броја пешадинаца у пробој линија, који су представљали веома лаку мету немачкој артиљерији. У почетку, ударне групе Мерецког су биле величине пука и састојале су се обично од стрелаца од којих се очекивало да заузму бункере, окружене жицом и минама само са њиховим Мосин-Наган пушкама и пар граната. Резултат је био понижавајући: чета за четом је падала. Иако су совјетске ударне групе биле довољно јаке да прођу кроз немачку зону безбедности, њихова неспособност да униште отпорне тачке значајно је ограничила њихове способности за офанзивне операције 1942. године. Ипак, 1943. Мерецков увиђа грешку и почиње да организује мање, боље наоружане јуришне одреде. За операцију Искра, јануара 1943, типични совјетски јуришни одред је бројао 127 војника, укључујући и извиђачки вод, инжињеријски вод за чишћење препрека, одељење противтенковских топова калибра 45 мм за уништење бункера, стрељачки вод ојачан одељењем аутоматичара и одељење артиљеријских осматрача. Овакве групе су могле да се изборе са немачким отпорним тачкама ранга чете, а совјетске офанзиве су постигле способност да изврши стварне продоре.

Милицијска јединица формирана од радника фабрике Киров креће на фронт, 6. јула 1641.

Оклоп

Велики број тешких тенкова КВ-1 и КВ-2 на лењинградском фронту су током септембра 1941. играли значајну улогу у спречавању Немаца да покоре град. Иако је Група армија Север већ наилазила на совјетске тенкове у Литванији, они су били без пратње пешадије и коришћени појединачно – ван формација, тако да их је било лако поразити. Међутим, код Пулкова, немачка 4. оклопна група се сукобила са јединицом ранга батаљона наоружаном тенковима КВ-1 и КВ-2, подржану пешадијом – и зачудила се. Немачке противоклопне јединице, наоружане топовима Pak 36 калибра 37 мм, нису могли да зауставе ове грдосије, нити су немачки PzKpfw III биле нешто посебно ефикасни. Укратко, немачке оружане снаге септембра 1941. нису имале лак одговор како да поразе овакав тип непријатеља. Касније, крајем 1941, Немци су нашли одговор на КВ тенкове употребом кумулативних пуњења, Teller мина и противтенковским топовима Pak 40 калибра 75мм. Тенкови КВ или Т-34 1942. године нису могли да дејствују, а да се не доведу у опасност од стране немачких ловаца на тенкове. То је довело до тога да су тенкови имали релативно малу улогу у покушајима пробијање блокаде града. За разлику од осталих совјетских офанзива, мочварни терен и уски коридори мобилности око Лењинграда спречавали су Црвену Армију да користи оклоп у већим формацијама. Уместо тога, тенкови су често морали да напредују у колони што их је чинило рањивим на мине и немачке противтенковске топове.

Обалска артиљерије и контрабатирање

Лењинград и Кронштат су били заштићени импресивном мрежом обалских батерија и утврђења, од којих су неки били способни да подрже одбрамбену операцију.

Совјетска батерија хаубица М1909/30 калибра 152 мм на положају.

Сам Кронштат је имао велики број батерија, калибра од 6 до 12 инча. Обалска тврђава позната као Краснаја Горка (Красная Горка) је имала 8 топова калибра 12 инча и три топа 6 инча, окружених са две линије фортификација са бетонским бункерима. Поред ове тврђаве су се налазила и два железничка топа, ТМ-3-12 калибра 356 мм и ТМ-1-180 калибра 180 мм, као и оклопљени возови „Балтиец“ и „За Родину“. Даље на запад, батерија Шепелов је имала два двоцевна топа калибра 14 инча, а тврђава Пулкова је имала два двоцевна топа калибра 8 инча. Септембра 1941. железнички топ калибра 356мм испалио је 568 граната на немачке снаге које су нападале Лењинград, а обалски топови из Кронштата су у истом периоду испалили још 9 000 граната. Совјетске обалске батерије су могле гађати циљеве на даљинама до Краснојег села, а јачина њихових линија одбране објашњава делом зашто је опстао мостобран Оранинебаум. Немачко ваздухопловство никад није било и могућности да ућутка ове батерије јер су Совјети располагали јаком противавионском одбраном, а представљали су константну сметњу левом крилу немачке 18. армије.

Скоро на самом почетку опсаде, Совјети су схватили да им је потребна артиљеријска група за контрабатирање, како би одговорили на немачко бомбардовање града или ће град бити сравњен са земљом. Лењинградски артиљеријски корпус за контрабатирање организован је под командом генерал мајора Георгија Одинцова (Гео́ргий Федо́тович Одинцо́в), али је ограничена количина муниције спречила ову групу да има веће ефекте на немачку артиљерију 1942. Годину дана касније, Одинцов је имао укупно 90 хаубица 152 мм МЛ-20 и 32 топова 122мм М1931/37 и довољно муниције да одговори на немачко бомбардовање. Совјетска артиљерија је имала већи домет и испаљивала је теже гранате него већина немачке корпусне артиљерије, али Одинцов није могао да неутралише немачке железничке топове. Ипак, формирање јединице за контрабатирање помогла је да се ограничи штета настала бомбардовањем Лењинграда, јер су немачки артиљерци морали да се више концентришу на маскирање оруђа и промену положаја, него да неометано гађају град.

Балтичка флота и морнаричка пешадија

Балтичка флота (Краснознамённый Балтийский флот) је претрпела много губитака током евакуације Талина 28/29. августа, али је у тренутку падања Лењингада у блокаду имала довољно ратних бродова да пружи значајну артиљеријску подршку јединицама на копну. Бојни бродови Марат и Октобарска револуција располагали су са по 12 топова калибра 305 мм, домета 24 км. Тешке крстарице Киров и Максим Горки, са по 9 топова калибра 180мм, имали су домет од 33 км. И на крају, недовршена тешка крстарица Петропавловск (бивша немачка тешка крстарица Луцов), купљена од Немачке 1940. имала је две употребљиве куполе топова калибра 203 мм.

Поред тешких бродова, Балтичка флота је располагала и са седам разарача класе Гневниј, као и бројним мањим ратним бродовима. Од артиљерије, имала је батерију железничких топова са четири топа калибра 180 мм као и пробни полигон поред Токсова на коме су се налазили по један топ калибра 406 мм и 256 мм и два топа калибра 305 мм. Након минирање Финског залива, Балтичка флота није желела да прихвати ризик померајући бродове унаоколо, а треба напоменути и недостатак погонског горива које је имобилисало највеће ратне бродове. Међутим, ови бродови су могли да гађају немачке положаје и са својих везова. На самом крају, Немци су открили да је ватра са совјетских бродова ометајућа, али не баш прецизна. Запањујуће је да је свега 30% ватре са бродова отворено коришћењем података осматрача, најчешће се гађао само одређени квадрант – што је за последицу, наравно, имало велике промашаје.

Током блокаде града, Балтичка флота је обезбедила преко 125 000 морнара да се боре на копну, формиравши 9 стрељачких бригада, један скијашки пук, 38 самосталних батаљона и 32 артиљеријских батерија. 1.морнаричка стрељачка бригада имала је круцијалну улогу у држању Лењинграда 1941. када је практично и уништена, док су 2, 5. и 6. морнаричка стрељачка бригада помагале у држању мостобрана Ораниенбаум. Четврта морнаричка стрељачка бригада је била ангажована на одбрани леденог пута преко Ладошког језера (Ла́дожское о́зеро) у зиму 1941/42. тако да је целу зиму практично провела на леду.

Ладошка флотила

Ладошка флотила је формирана октобра 1939. са циљем пружања садејства током Руско-финског рата. Показала се као критично средство логистике које је одржавало Лењинград у животу у јесен 1941. и лето 1942. Флотила је такође помагала да се сачувају делови 23. армије у Карелији који би се иначе предали Финцима. Након затварања обруча, командант флотиле, Владимир Чероков је поставио штаб у Новој Ладоги и почео са организовањем снабдевачких конвоја преко језера. Када је због леда обустављен бродски саобраћај на језеру, Жданов је наредио лењинградским бродоградилиштима да започну са градњом бродова за потребе флотиле. До лета 1942. Ладошка флотила је имала на десетине малих бродова, девет теретних бродова и преко 80 баржи, које су омогућиле транспорт преко 5 000 тона терете на дан преко језера. Иако је немачко ваздухопловство могло да потопи бројна пловила флотиле, сама флотила је увек имала довољно бродовља да изврши задатке.

Опсада Лењинграда

Блокада почиње: септембар – децембар 1941.

Почетком септембра 1941. Леб је упутио Хопнерову 4. оклопну групу на совјетски утврђени град Красногвардејск (Красногварде́йски), док је Шмитов 39. моторизовани корпус наставио са опкољавањем Лењинграда ка североистоку. Совјетска милиција и јединица Црвене Армије су пружале храбар отпор на Красногвардејску, чиме су успели да купе више времена за ојачавање одбране Лењинграда. Међутим, совјетска ситуација се брзо погоршала када су Финци започели напад на Карелију 10. јула и потиснули совјетску 23. армију, која је започела повлачење у нереду. Финске снаге су почеле гоњење и до 2. септембра избили на стару државну границу из 1939. године.Финска влада није имала жеље ни воље да напада на Лењинград и била је задовољна што је повратила раније изгубљене територије. Маршал Манерхајм је у Карелију распоредио шест дивизија, од којих су неке биле на свега 32 км од Лењинграда. Разбијена 23. армија је претрпела губитак 40000 припадника, а преостале дивизије су задржале свега око 30% јачине.

Чешка хаубица калибра 240мм Ml6 из 2. дивизиона 84. артиљеријског пука гађа Лењинград са положаја близу Петерхофа, октобра 1941.

Иако је Хепнер привремено блокиран код Красногвардејска, Шмитове моторизоване јединице су напредовале кроз вакум југоисточно од Лењинграда, заузимајући Љубан и Тосно до 29. августа и потом Мга 30. августа. Губитак Мге је била пропаст за Совјете јер је тиме пресечена последња железничка пруга између Лењинграда и спољног света.

Ворошилов је ангажовао резерве и брзо преузео град, али је то било кратког века, пошто су Немци контранападом узели град назад. Ставка је 31. августа наредио формирање две нове армије које ангажује у одбрани Лењинграда: 42. армију под командом генерал пуковника Федор С. Иванов и 55. армију под командом генерал мајора Ивана Г. Лазарева. Две новоформиране армије су добиле задатак да бране Лењинград са југозапада (42. армија) односно са истока (55. армија). На западним прилазима града је остављена 8. армија, коју је назад ка Ораниенбауму потиснула немачка 18. армија. Ове армије нису имале у потпуности формиране дивизије, већ само делове.

Шмит је са две борбене групе из састава 126. пешадијске дивизије извршио коначно потискивање Совјета ка Ладошком језеру и 7. септембра заузео висораван Сињавино, а дан касније је заузео и Шлиселбург и тиме прекинуо и последњу копнену везу Лењинграда са спољним светом. Група совјетских артиљераца остала је одсечена у оближњој цитадели Орешек, на ушћу реке Неве. У међувремену, 39. моторизовани корпус је окренуо на исток ка Волхову, где се налазила 54. армија у фази формирања.

Леб је крајем августа био свестан да ће ускоро морати да пребаци 4. оклопну групу и 8. летачки корпус Групи армија Центар за надолазећу операцију Тајфун тако да је одлучио да учини последњи напад на Лењинград са овим снагама, у нади да ће сломити совјетски отпор. Међутим, јединице 18. армије још увек биле на територији Естоније, а већи део 16. армије заузет формирањем фронта дуж реке Волхов. Расположиве јединице за напад су биле само Рајнхардов 41. корпус и пешадијске јединице из 28. и 50. корпуса.

Совјетски војници уклањају тела пет жена погинулих од немачке артиљеријске ватре.

Хепнерова оклопна група је започела своју офанзиву у јутро 9. септембра, брзо опколила браниоце Красногвардејска и заузела кључну висораван Дудергоф јужно од Краснајег села. Припадници совјетске милиције пружили су јаку одбрану али је 12. септембра град пао и немачке руке. Исте вечери немачке моторизоване јединице стижу на ивицу висоравни Пулково. По први пут су немачки војници могли стварно да уоче Лењинград. Међутим, ти исти војници су били у домету топова Балтичке флоте, који су засули Рајнхартове снаге баражном ватром.

Ворошилов је морао да уведе и последње резерве, које нису успеле да зауставе Немце у достизању града Пулкова, који су држали припадници совјетске милиције. Немачке пешадијске јединице које су споро напредовале на крилима постепено су заустављене совјетском одбраном на Урицку и Колпину. Чинило се да отпор Совјета расте како се Немци приближавају Лењинграду. У Москви, Ставка се забринула када су пали Мга и Шлизелбург, а Стаљин сменио Ворошилова и на његово место довео Георгија Жукова како би ојачао одбрану Лењинграда. Жуков је у Лењинград стигао авионом 13. септембра и готово одмах сменио команданта 42. армије Иванова. На место команданта је поставио генерал мајора Ивана И. Федјунинског (Ива́н Ива́нович Федю́нинский) – касније унапређеног у чин генерал – потпуковника. Жуков није имао жеље да буде ухапшен и осуђен тако да се ропски потчинио Стаљиновом диктату да спроведе контранапад без обзира на цену. Све команданте 42. и 55. армије је 17. септембра информисао да ће сви који се повуку бити стрељани, заједно са својим породицама.

Слабој 8. армији је наређено да изведе контранапад на лево крило 41. корпуса и заузме Красноје село, али су Немци на крају успели да се пробију кроз положаје 42. армије и да 16. септембра код Петерхофа избију до Финског залива. Тиме су одсекли 8. армију на Ораниенбаумском мостобрану. Командант 8. армије је одбио да нападне, јер је имао свега 30% снага на располагању. Жуков га је сменио и окренуо се Куликовој 54. армији, која је примила две свеже формиране стрељачке дивизије и наредио им да нападну 39.  моторизовани корпус, заузму Сињавино и разбију блокаду Лењинграда. Ово је био неостварив задатак за армију која је била још увек у процесу формирања, а Куликова најбоља јединица, 128. стрељачка дивизија, је имала свега 2000 војника. Шмит је лагано одбио Куликов напад. У грандиозном стилу, Жуков наређује и новоформираној Оперативној групи Нева – која је једва могла да брани 20 км дуг појас са све слабашне дивизије – да крене у напад уз форсирање реке и повеже се са 54. армијом. Зачуђујуће, 115. стрељачка дивизија је обезбедила плитак мостобран на реци Невскаја Дубровка (Невская Дубровка) али је убрзо опкољена немачком 122. пешадијском дивизијом. Жуковљев контранапад није постигао ништа до пуког губитка људи и средстава. Одбијајући да прихвати да његова тактика не функционише, Жуков је употребио преостале лењинградске резерве и поставио ихи на правац немачког напредовања, са наређењем да издрже или да буду стрељани. Спојио је јединице милиције, НКВД и остатке других јединица и упутио их у сектор Пулково, али тим снагама није могао да спречи немачки 41. моторизовани корпус да заузме Пушкин у задњем нападу. Жуков је убацио и неколико тенковских чета наоружаних тенковима КВ-1, које су непрестано нападале немачке положаје око Пушкина, подржани свом преосталом тешком артиљеријом и топовима Балтичке флоте. Хепнерове уморне моторизоване јединице су имале пуне руке посла у заустављању десет тенкова КВ-1 топовима калибра 37 мм, тако да су одмах изгубили иницијативу. Захваљујући Хепнеровој неспособности да превазиђе агресивну совјетску одбрану око опсерваторије Пулково, Немци нису контролисали најбоље узвишено земљиште са које се видео град. Жуков је такође успео на крилима, где је послао нову 21. НКВД стрељачку дивизију и 6. морнаричку пешадијску бригаду да одбране Урицк од 58. пешадијске дивизије, док је 168. стрељачка дивизија послата да ојача милицију код Колпина. Немачка 58. пешадијска дивизија је успела да се под борбом пробије до Урицка, који се налазио шест километара од Кировске фабрике – при чему су заробили више од 1000 совјетских војника али су на крају заустављени од стране јединица морнаричке пешадије, неколико КВ тенкова и концентрисане артиљеријске ватре са бродова. Још импресивнија одбрана је била организована јужно од Колпина, где су се налазили 168. стрељачка дивизија и Ижорска милиција, који су се фанатично бранили од напада 121. и 122. пешадијска дивизија. Након што му је одобрено краће одлагање слања делова снага, 4. оклопна група је 18. септембра започела ангажовање, док је Леб наредио преосталим снагама да успоставе линије блокаде око града. Са губицима од 3 440 људи у периоду од 9. до 16. септембра, 4. оклопна група је напредовала до линије 6 до 10 км од јужних ивица Лењинграда и заробила 25 000 војника. Кухлерова 18. армија је требала да спроводи блокаду Ораниенбаума и Лењинграда, док је 16. армија држала Волхов. Међутим, очајнички успеси совјетске одбране на Пулкову и Колпину – оба жељена циља које је Леб желео да заузме – спречили су Немце да се приближе Лењинграду колико су желели и оставили совјетским командантима одскочну даску за будуће контранападе.

Совјетски ловци МиГ-3 у лету изнад тврђаве Петра и Павла у Лењинграду 1. августа 1941.

Блокада града и гладна зима

Немачким обручем око Лењинграда блокиране су четири совјетске армије: 8, 23, 42. и 55. унутар града и у Ораниенбауму, са укупно 20 дивизија и преко 300 000 војника. У граду се налазило и око 3 милиона становника. На почетку блокаде, град је располагао са тридесетодневним залихама хране, али су оне смањене након што је немачко ваздухопловство у бомбардовању уништило складиште Будајев. Ладошка флотила, коришћењем баржи, могла је да допреми свега 22 000 тона хране месечно, док је град имао потребе за 30 000 тона. Конвој баржи је преко језера до Осиновеца и назад пловио 16 часова. Немилосрдни напади немачких авиона отежавали су допремање залиха. У периоду октобар – новембра Немци су нападима из ваздуха успели да потопе 24 баржи и 6 пароброда. Специјална ваздухопловна група је могла да допреми транспортним авионима Ли-2 још 600 тона хране недељно. Међутим, град није имао потреба само за храном, већ и за горивом. Недостатак горива је угасио већи део електричних централа у граду. Систем водовода се такође распао јер се вода смрзавала у цевима. Недостата воде усложио је јавно здравље, док је становништву било теже да гаси пожаре изазване сталним бомбардовањима. Новембра 1941. становништво Лењинграда се суочило са стварним изгладњивањем.

Чета жена-добровољаца из састава радничког батаљона. У 20 радничких батаљона налазило се преко 10 000 жена. Ови батаљони били су задужени за унутрашњу одбрану Лењинграда

Кухлерова 18. армија вршила је блокаду заједно са 26. корпусом (три дивизије), укључујући и мостобран Ораниенбаум, док је 50. корпус (четири дивизије) држао фронт од Урицка до Шлизелбурга. Немачка артиљерија започела је бомбардовање Лењинграда 4. септембра, док је немачко ваздухопловство започело сталне нападе који су трајали месец дана. Како је 18. армија рано заузела зимске положаје, успела је да избегне тешке губитке од болести и смрзавања са каквим се суочила Група армија Центар испред Москве. Ипак, изгубљен је знатан број коња.Падом температуре почетком новембра 1941. коњи из 18. армије су започели да цркавају у чопорима; на пример, након губитка свега 67 коња током борбених дејстава тог лета, СС полицијска дивизија је током зиме 1941/42 изгубила чак 1200 коња.

Зима је донела и другу врсту таме. СС Оперативна група А, под комадном Валтера Сталекера (SS-Brigadefiihrer Walter Stahlecker), која се налазила иза Групе армија Север, формирала је командно место октобра 1941. у Красногвардејском, недалеко од команде 18. армије. У наредна два месеца, СС Оперативна група А је убила не мање од 1 389 цивила у Красногвардејску и још 800 у Пушкину. Као пример учествовање Вермахта у зверстима СС јединица издваја се захтев 28. корпуса од 20. децембра 1941. да се СС Оперативна група А „избори“ са 240 жена – болесница из душевне болнице 20 км северно од Љубана – које су „представљале ризик по здравље оближњих немачких јединица“. СС јединица је умарширала у круг болнице и убила све болеснике и особље болнице. Извештаји 18. армије говоре и о транспорту 4300 цивила из Лењинграда у Немачку, у својству робовске радне снаге. Ове активности Немаца имале су за последицу формирања совјетских партизанских јединица у позадини јединица 18. армије, иако нису биле ефикасне све до 1943. године.

Совјетски ГАЗ пролази импровизовану противтенковску препреку на спољашњем одбрамбеном појасу Лењинграда.

У међувремену, Жуков 6. октобра напушта Лењинград, остављајући привремену команду Федјунинском , али две недеље касније га шаље да преузме команду над 54. армијом на реци Волхов како би се припремио за разбијање блокаде. Генерал потпуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин) преузиме команду над Лењинградским фронтом. Хозин већи део активности усмерава на ојачавање одбране 42. и 55. армије, чије су дивизије смањене на свега по 2 до 3 хиљаде војника. До новембра, 42. армија успева да утврди јужне прилазе Лењинграду вишеструким линијама одбране, које су се сатојале од система ровова, бункера, „змајевих гнезда“ и минских поља. На линији одбране постигнута је густина противтенковских оруђа од 17 топова по километру. Хозин такође унапређује и противавионске способности против честих напада немачког ваздухопловства. Делује и на унапређењу координације између Црвене Армије, Балтичке флоте и ваздухопловства. Када је Фински залив и Ладошко језеро оковао лед, Хозин распоређује јединице дуж обале како би спречио напад преко залеђених водених површина. Унутар града, Жданов формира 79 наоружаних радничких батаљона, са укупно 40 000 војника, како би осигурао унутрашњу безбедност у сваком градском одсеку. Бројни бункери и препреке су израђене кроз град, за случај изненадног немачког продора.

Лењинградске јединице нису биле укључене искључиво у статичну одбрану. Ставка је наредила Хозину да изводи нападе преко Неве са 55. армијом и Оперативном групом Нева, као претходницу у напорима да се повеже са 54. армијом. Хозин је наставио да уводи све више војника у плитки мостобран на реци Невскаја Дубровка, што је смањило и 20. НКВД стрељачку дивизију и 168. стрељачку дивизију на мање од 300 војника.

Робна кућа током конверзије у утврђени артиљеријски положај, септембар 1941.

Иако су Хозин и Жданов успели да ојачају одбрану Лењинграда, нису успели да ураде више на ублажавању последица блокаде града на становништво. Лењинградски војни савет није успео да одобри било коју врсту евакуације пре него што је град опкољен и када се то десило. Жданов је ставио тежиште на евакуацији баржама фабрика Киров и Бољшевик и 10 000 радника. Тако су витални делови преко потребне ратне привреде евакуисани, али самим тим значајнија евакуација локалног становништва није започета преко „леденог пута“ све до фебруара 1942. Резултати су били предвидљиви; изгладнелост, недостатак топлоте и тифус уништавали су становнике Лењинграда. Током зиме 1941/42. умрло је преко 600 000 цивила. Војници, који су имали боља следовања хране од цивила, такође су били погођени. најмање 12 400 војника је умрло услед хладноће и глади те зиме, док је 62 000 због болести испало из строја. Новембарско следовање хране за браниоце Лењинграда износило је свега 500 грама хране на дан, да би јануара месеца дневно следовање било смањено на свега 30% новембарског. Сви коњи су већ били поједени, а за возила је остало врло мало горива, тако да си 42. и 55. армија брзо изгубиле своју мобилност. Морал је био слаб и хиљаде совјетских војника је дезертирало ка немачким линијама како би избегли гладовање. У међувремену, немачке јединице су остале на својим линијама блокаде, релативно утопљени и примајући три пута више хране од својих непријатеља, чекајући да гладовање извојује битку у њихову корист.

Коначно, ефекти блокаде града су у пролеће 1942. већину војника у Лењинграду довели у стање блиско борбеној неупотребљивости, спречавајући их од играња веће улоге чак и у подршци у катастрофалној Љубанској офанзиви. захваљујући неактивности на Лењинградском фронту, Линдеман је могао да пребаци бројне јединице из састава 26. и 50. корпуса на испомоћ у борбама на Волхову, остављајући врло танке линије блокаде града.

Тихвински гамбит

Са јењавањем борбених дејстава око Лењинграда средином октобра 1941. обе стране су кренуле да разматрају своје опције. Са већим делом оклопних и снага ваздушне подршке ван строја, Група армија Север није имала снаге да продре у град, док мршаве совјетске 42. и 55. армија нису имале снаге да пробију блокаду. Период пат позиције, који је подсећао на Западни фронт из периода Првог светског рата, настао је са првим снегом 14. октобра. Обе стране су примиле скромна појачања: Леб је добио пет падобранских батаљона из 7. ваздухопловне дивизије да ојача климаву одбрану на Неви, док је совјетска 54. армија на Волхову добила 3. и 4. гардијску стрељачку дивизију, до пола попуњене.

Ставка је инсистирала на пробијању блокаде, што је пре многуће, што је подразумевало још један напад на Сињавино 54. армијом и Оперативном групом Нева. У међувремену, немачка команда копнене војске је применила мере са циљем убрзавања пада Лењинграда и веровала да Група армија Север још увек има снаге да напредује на исток и заузме Волхов и Тихвин, како би пресекла железничке линије које подржавају саобраћај баржама на Ладошком језеру. Леб се одлучио да своје последње мобилне снаге – четири дивизије 39. моторизованог корпуса и три пешадијске дивизије 1. армијског корпуса уклини између совјетских 4. и 52. армије близу Чудова и напредује североисточно како би заузео Тихвин.

Немачки падобранци у послузи противтенковског топа Pak 36 калибра 37мм, новембра 1941.

Немачки напад је започео 16. октобра и након четири дана борби успео да постигне обимни пробој. Упркос тешком терену, слабом времену и 30 цм снега, 12. оклопна дивизија је бил у могућности да напредује преко 60 км за 12 дана, тако да је Тихвин коначно заузет 8. новембра. Без железничких веза, ситуација са храном у граду је постала критична. Међутим, седам немачких дивизија које су учествовале у нападу је изгубило 10 032 војника. Истрошени су и људство и возила тако да систем немачке логистике није могао да допреми адекватне количине хране, горива и муниције преко залеђених путева до Тихвина. Генерал пуковник фон Арним је преузео команду над Тихвином и прикупио расположиве снаге за одбрану града, надајући се да су Совјети преслаби да изврше напредовање већих размера.

На чело 4. армије доведен је Марецков, који је добио задатак и да оркестрира 52. и 54. армијом за тренутни контранапад. Ставка је дала Марецковом три потпуно попуњене дивизије из Трансбајкалског и Далекоисточног војног округа. Мерецков је 12. новембра започео концентрични напад на немачку одбрану у граду Тихвин, док је 54. армија напала немачки 1. корпус на северној страни превлаке, а 52. армија 38. корпус на јужној страни. Мерецков напад је постепено потиснуо оба немачка крила и елементе 126. и 254. пешадијске дивизије су се нашле у обручу. Немачке линије снабдевања за Тихвин су се срушиле и Арним је морао да прибегне попуни муницијом из ваздуха.

Док су се немачка крила распадала, Мерецков је кренуо у општи напад на Тихвин 4. децмбра да би 4 дана касније Арним напустио град. Повлачећи се ка Волхову, десет немачких дивизија је крајем децембра успоставило нови фронт. Међутим, ових десет дивизија су претрпеле укупне губитке од 21 530 војника (избачени из борбе), међу којима је било 4600 мртвих. Даље, 8. и 12. оклопна дивизија су уништене, тако да је Група армија Север остала без покретних резерви. Након успешног заузимања Тихвина, Ставка је реорганизовала совјетске снаге у овом подручју и формирала Волховски фронт под командом Мерецкова.

Ваздухопловно-поморске операције око Лењинграда, 1941/42

На почетку рата, совјетско ратно ваздухопловство је на аеродромима у близини Лењинграда располагало са седам ловачких и шест бомбардерских пукова, са укупно 426 ловаца и 182 средњих бомбардера. Близу три четвртине ловаца су били застарели апарати типа И-153 и И-16, док су 7. и 159. ловачки пук непосредно пре рата били попуњени новим авионима типа МиГ-3. Док је примарна мисија ваздухопловства била борбена подршка јединица на бојишту, јединице ПВО генерал мајора Кријукова су биле задужене за противваздушну одбрану самог Лењинграда.  7. ловачки корпус, који је на почетку рата још увек био у фази формирања, имао је 8 ловачких пукова са 312 авиона И-153 и И-16. Лењинградска ПВО се ослањала на 2. корпусу ПВО који је имао шест пукова ПВО (око 300 топова калибра 76 мм и 85 мм), 230 митраљеза, 300 рефлектора 360 баражних балона и 302 осматрачнице. Међутим, за разлику од Лондона 1940. Совјети су имали свега један експериментални радар у Тоскову, североисточно од Лењинграда. Уместо тога, ваздухопловство и ПВО је зависило од осматрача и летачких патрола изнад града и линија снабдевања Ладошким језером. Балтичка флота је имала још три ловачка пука са 180 авиона И-15бис и И-16, са задатком да бране флоту и артиљеријски пук ПВО са 68 топова, који је имао задатак да брани Кронштат од напада из ваздуха.

Јединице немачког ваздухопловства су се први пут појавиле у рејону Лењинграда 22. јуна 1941. када је 18 бомбардера Ју-88 положило 36 магнетних мина у морском каналу код Кронштата. Затечене посаде совјетских противавионских топова немо су гледале представу, не отварајући ватру – јер рат званично није још започео. Након тога, Немци су наставили са минирањем вода око Кронштата и Лењинграда, као и бомбардовањем канала Нова Ладога ради пресецања снабдевања баржама. Како се Група армија Север приближила Лењинграду, немачко ваздухопловство је извело низ прецизних бомбардовања на главне железничке мостове како би спречили довођење совјетских снага.

Крајем августа 1941, 1. ваздухопловна флота под командом генерал пуковника Алфреда Келера је располагала са око 100 ловаца и 200 бомбардера, док је совјетско ваздухопловство претрпело озбиљне губитке покушавајући да нападима из ваздуха успори немачко напредовање. 8. ваздухопловни корпус под командом генерал пуковника Волфрам фон Рихтхофена (Wolfram von Richthofen) са своје четири групе Штука и ловаца Бф-110 пристигло је као појачање у завршној фази немачког напредовања. Келер је пружао блиску ватрену подршку против 2. ударне армије, али је изводећи нападе са малих висина претрпео озбиљне губитке. Између фебруаа и априла 1942, 1. ваздухоповна флота је изгубила 41 бомбардер, 21 Штуку и 19 ловаца, тврдећи да су у истом периоду оборили 581 советских авиона. По извршеном опкољавању 2. ударне армије, 1. ваздухопловна флота је играла главну улогу у њеном уништењу. Када су Совјети покушали да изведу снабдевање из ваздуиха ноћу, Келер је 54. ескадрилу употребио као ескадрилу ноћних ловаца, при чему су успели да оборе 30 транспортних авиона, што је свакако осакатило совјетско снабдевање. У међувремену, бомбардери из 3. и 53. ескадриле су немилосрдно гађале трупе Власова из ваздуха, изазивајући велике губитке.

Са доласком пролећа, Келеру је наређено да покуша још једном да уништи Балтичку флоту. 1. ваздухопловна флота појачана је са две групе Штука. Међутим, Балтичку флоту је штитила густа мрежа противавионских топова. Први напад, Операција Eisstoβ (ледени напад), изведена је 4. априла 1942. са 62 Штуке, 70 бомбардера и 59 Бф-109 али су прецизни поготци осујећени густом противавионском ватом. Током овог напада постигнто је седам погодака тешке крстарице Максим Горки, четири поготка бојног брода Октобарска револуција и мања штета на још једанаест раних бродова. Ни један брод није потопљен. Шеснаест дана касније, 20. априла, 1. ваздухопловна флота је наставила нападе на балтичку флоту, операцијом „Götz von Berlichingen“, али је поново тешка противавионска ватра спасила бродове Балтичке флоте од уништења.

Конвој совјетских камиона прелази ледени пут преко Ладошког језера, фебруар или март 1942.

Први и једини пут током блокаде, крајем маја 1942, 1. ваздухопловна флота је извела велику акцију на уништењу совјетске логистике на Ладошком језеру. Дана 28. маја, 80 авиона је бомбардовало луке Кобона и Ледњово на источној обали језера, при чему је почињена мања штета. Следећег дана, други ваздушни удар је био усмерен на Осиневец на западној обали. Средином септембра, 1. ваздухопловна флота и Северозападни фронт совјетских ваздухопловних снага, водили су очајничку борбу на постизању превласти у ваздуху. У тој борби, три ловачке групе из састава 54. ескадриле искалили су свој бес, опустошећи Новикове снаге. У циљу поправљања равнотеже, Ставка је ангажовала пет ловачких пукова, као и 90 нових ловаца ЛаГГ-3 и 100 јуришних авиона Ил-2. Међутим, 54. ескадрила је успела да обори 39 од укупно 55 авиона ЛаГГ-3 којима је располагала 7. ловачки авијацијски корпус ПВО (истребительный авиационный корпус ПВО) септембра 1941. До краја месеца, 7. ловачки авијацијски корпус ПВО је изгубила око 80 % пилота.

Док су се ловци обеју страна борили за превласт у ваздуху, бомбрдери су слати да покушају да омекшају линије одбране. Лењинград је претрпео први велики ваздушни напад у ноћи 8/9. септембра када је 27 бомбардера Ју 88 напало град запаљивим бомбама. Најжешћи напади догодили су се 17. и 19. септембра. Све у свему, немачка 1. ваздухопловна флота је извела 675 ноћних авио полетања против Лењинграда током септембра, који су за резултат имало 4 400 жртава. Противваздушне јединице су успеле да одврате Немце од дневних напада, али нису имали средстава да се супротставе ноћним нападима. У очајању, совјетске ваздухопловне снаге су усвојиле „таран“ нападе – покушаје обарања непријатељских авиона физичким ударцем сопственим авионима. преко 20 оваквих напада је изведено у подручју Лењинграда током септембра месеца, који су оставили велики утисак на пилоте немачких бомбардера. Даље, Новиков је употребио неке од новопримљених авиона типа Ил-2 да нападне немачке аеродроме. Ови напади имали су извесних успеха, јер је на аеродрому Сиверскаја 7. новембра уништено седам авиона Ју 88.

Немци су концентрисали своје преостале мобилне снаге како би заузели и држали Тихвин али због даљине од база нису могли да подрже моторизоване јединице логистиком. Овај PzKpfw III је био један од ретких тенкова који су децембар 1941. дочекали исправни.

Као допуна акцијама подршке копнених јединица и уништења самог града, Келер је добио и задатак уништења Балтичке флоте. 8. ваздухопловни корпус је напао Кронштат 23. септембра. У том нападу бојни брод Марат бива оштећен експлозијом прамчане муницијске коморе а слично пролази и бојни брод Октобарска револуција, док разарачи Минск и Стерегушчиј бивају потопљени. Међутим, совјетски ловци и јединице ПВО код Кронштата обарају шест немачких авиона. напад на Кронштат показао се као лабудова песма за нападе јединица 1. ваздухопловне флоте. Јединице 8. ваздухопловног корпуса убрзо бивају премештене на југ, како би учествовали у подршци операције Тајфун. Након тога, Келер је преостале снаге усмерио на одржавање превласти у ваздуху изнад критичних тачака бојишта и пружању блиске ваздухопловне подршке јединицама немачке 18. армије.

Тешке ваздушне борбе око Лењинграда наставиле су се и у јесен 1941. али су се обе стране у суштини бориле до пада Тихвина. Након губитка преко 2700 авиона од почетка рата, Северозападни фронт совјетских ваздухопловних снага је смањен на мање од 200 оперативних авиона, а изгубљена је и већина обученог летачког особља. Прва ваздухопловна флота је изгубила око 300 авиона, међу којима се нашло 70 ловаца и 162 бомбардера, тако да су 76. и 77. ескадрила послате у Немачку како би се попуниле и припремиле за даља борбена дејства. Тако су Немци око Лењинграда остали са мање од 150 авиона.

Келер више није желео да ризикује преостале бомбардере  тако да је знатно редуковао број бомбардовања града. Прешао је на бомбардовања далеко мањих размера са бомбардерским групама од свега пар авиона. Дејства по „леденом путу“ преко Ладошког језера су такође била ограничена лошим временом и мањком јуришних авиона на располгању. У међувремену, Новиков је зиму провео у попуњавању десеткованих ескадрила новим авионима типа ЛаГГ-3, Харикен и П-40. Такође је преузео и команду над противавионском одбраном града, што је довело до боље координације између ловачких авиона, противавионских топова и средствима за рано упозоравање. Непосредно пред смрзавање Финског залива, већи део Балтичке флоте је премештен на сидриште дуж реке Неве, чиме су дошли под заштиту батерија противавионских топова.

Иако су совјетски површински бродови практично лежали непокретни, Балтичка флота се надала да ће искористити своје велике подморничке снаге (64 подморница на почетку блокаде) да узнемирава саобраћај немачких теретниих бродова на Балтику. Међутим, Немци су брзо поставили ефикасну минску и противподморничку запреку око Кронштата у јесен 1941. што је употребу подморница учинило врло ризичном. Балтичка флота је у јесен 1941. успела да деташује 21 подморницу из Кронштата, при чему је изгубила десет подморница. Деташоване подморнице нсу успеле да изврше значајније задатке.

Разарач Опитниј, сакривен на Неви, гађа немачке положаје из топова калибра 130 мм, 1. јануар 1942. Разарач Опитниј је један од пар разарача Балтичке флоте који су нетакнути преживели рат.

Јануара 1942. 1. ваздухопловна флота је имала свега 89 авиона, док су Совјети располагали са 230 авиона. Ставка је успела да допреми у Лењинград 10 радара РУС-2 како би појачала компоненту за рано откривање, иако сама мрежа није постала оперативна све до средине 1942. Упркос унапређеним противавионским способностима, употребом нових радара, успела је да обори свега три немачка авиона који су нападали град. Након тога, Келер је већину бомбардера слао у подршку борбеним дејствима на Волховском фронту, али је 15 авиона Bf 109 (из 54. ескадриле) послао у финску базу Петајарви како би дејствовали по баржама на Ладошком језеру. У 104 извршених напада, немачки авиони нису успели да потопе ни једну једину баржу.

Јуна 1942. Силе осовине су начиниле редак заједнички напор на формирању здружених поморских снага на Ладошком језеру, познату под називом „Поморски одред К“. Четири италијанска торпедна чамца MAS и четири мала немачка минополагача су довежени како би формирали језгро одреда, који је деловао са обале језера коју су држали Финци. Тридесет ферибота Siebel, наоружани топовима, ускоро су пристигли као ојачање одреда. Одред К је 22. октобра 1942. извео операцију „Бразил“, велики напад на острво Сухо на јужној страни језера. Снаге Силе осовине су успеле да униште совјетску обалску батерију на острву, али су морали да се повуку када су совјетски авиони и торпедни чамци извели контранапад. Четири ферибота је изгубљено, уз губитке од 79 људи. Кажњени овим поразом, Поморски одред К је расформиран, а даље поморске операције на Ладошком језеру се нису изводиле.

Лењинград у обручу, 1942.

Мерецков успех код Тихвина сада се окренуо против њега, јер је успех дао Стаљину нереалну процену могућности Волховског фронта за напад. Совјетске јединице су једва достигле нову линију дуж реке Волхов када је Стаљин захтевао да Мерецков изврши нови, велики напад, за мање од две недеље. Пред Мерецкова и његове јединице стављен је грандиозни циљ: пробој фронта немачке 16. армије између Киришија и Новгорода и напредовање преко 100 км ради заузимања града Сиверскаја, чиме би се пробила блокада Лењинграда. Велика резерва дивизија из Сибира и стрељачке бригаде прикупљене су у Приволжском војном округу средином децембра, дајући Марецкову, али само на папиру, четири армије са укупно 32 дивизије. У стварности, Мерецкове јединице су биле без артиљеријске подршке, горива и муниције. Тренутно стање их је ограничавало да би реално могли да изведу покушај пробоја на малом делу фронта, против укопаног непријатеља на тешком терену. Даље, Стаљин, уплашен концентрацијом превише снага под једним генералом, наређује да снаге које су требале да врше пробој на северном делу фронта – 8. и 54. армија – остану под командом Лењинградског фронта Хозина.

Немачка 686. батерија пристигла је на Лењинградски фронт у зиму 1941/42. наоружана са два заробљена француска оруђа M18 L/16 калибра 520мм ради гађања Лењинграда у опсади.

Након одмора од борби за Тихвин, Немци су успоставили танак фронт дуж реке Волхов. Кухлереова 18. армија држала је линију Сињавино – Мга са 28. корпусом, док су 1. и 39. моторизовани корпус држали избочину код Киришија. Реку Волхов, између Чудова и Новгорода, држала је 16. армија. Резерве којима је располагала Група армија Север, биле су слабе.

Мерецков је планирао да употреби 59. армију генерал мајора Ивана Галанина у пробоју линија 38. корпуса јужно од Чудова, близу Спаскаје Полист и по извршеном пробоју да пропусте 2. ударну армију, која је требала да експлоатише постигнути успех и да напредује ка Љубану. Друга ударна армија, под командом генерал потпуковника Григорија Соколова, била је нова јединица састављна од једне стрељачке дивизије, осам стрељачких бригада, шест скијашких батаљона и два тенковска батаљона, са укупно 50 000 војника. У међувремену, совјетска 4. и 54. армија би напале Кириши са оба бока како би опколиле немачки 1. корпус. На крилима, 8. армија Бондарева би напала близу Мге и 52. армија Кликова би напала ка Новгороду, да би превасходно спречила Кухледра да доведе снаге са ових сектора. Као што је и било уобичајено у овој фази рата, Совјети су намеравали да ураде превише са слабо координисаним и непопујеним јединицама. Мерецков је схватао да је мисија преамбициозна али није имао жеље да се врати у затвор НКВД тако да је кренуо са припремама за напад, који је према плану требао да почне почетком јануара.

Напад је започет 4. јануара 1942. нападом 54. армије на положаје немачког 1. корпуса код Погосте, западно од Киришија, али је доживео дебакл. Два дана касније, главна Волховска офанзива је почела вишеструким нападима 4, 52. и 59. армије, али су ови почетни напади били такође неуспешни дуж целог фронта. Галанинова 59. армија је имала доста пешадијских јединица – 60 батаљона, али свега 24 вишецевних бацача ракета, док се већи део цевне артиљерије састојао од топова калибра 76 мм уместо топова 122 мм и хаубица калибра 152 мм. Ваздушна подршка била је слаба. Ипак, пешадинци су успели да оформе мали мостобран преко реке Волхов, а нападајући са 15 стрељачка батаљона на положаје три немачка батаљона 426. пешадијског пука успели да направе мању рупу у предњим одбрамбеним положајима 126. пешадијске дивизије. Под притиском Ставке да се изврши пробој, Мерецков је 7. јануара упутио 2. ударну армију. Јуришајући кроз уски пролаз, ударне јединице су претрпеле велике губитке (3000 људи) да би се након два дана безуспешних борби, офанзива распала. Ставка је наредила привремену обуставу напада, замењујући Соколова генерал потпуковник Николај Кликов (Николай Кузьмич Клыков) из 52. армије, наређујући Мерецковом да чим пре реорганизује снаге и понови напад. Марецков је након краће артиљеријске припреме одлучио да употреби 18 скијашких батаљона, који нису били спремни до почетка напада. Нападе су 13. јануара наставиле 2. ударна и 59. армија, јужно од Спаскаје Полиста, да би након четири дана огорчених борби успеле да направе мањи пробој између 126. и 215. пешадијске дивизије код Маснијег Бора. Погосту је заузела 54. армија и направе удубљење у линијама немачког 1. корпуса, притом претрпевши губитке од 1300 људи. Међутим, Совјети су претрпели велики шок када су открили да њихови тенкови типа КВ-1 и Т-34 више нису имуни на ватру немачких противтенковских топова. Нови пројектили Gr.38 које је добила 667. батерија јуришних топова учинили су пометњу код Погосте. На краилима, напади совјетске 8, 4. и 52. армије нису имали успеха, али је шапнска 250. пешадијска дивизија истрпела велику ватру. Већина совјетских напада је одбијена, али су Лебови нерви били истрзани након месеци борби тако да је размишљано о повлачењу са реке Волхов. Уместо тога, Хитлер га је сменио са дужности команданта Групе армија Север и на његово место поставио генерал пуковник Георг Кухлер. Наређено је да нема повлачења већ да Група армија Север остане и бори се на постојећим положајима.

Војници из шпанске 250. пешадијске дивизије на положају

Између 17. и 23. јануара, 59. и 2. ударна армија су учиниле мале помаке на својим секторима. Две немачке дивизије које су држале главне положаје блокаде града – 126. и 215. пешадијска дивизија – трпеле су велике губитке (преко 1200 људи). Кухлер је покушавао да блокира совјетски продор свим расположивим снагама, укључујући и новопридошлу СС легију „Фландерн“, инжињеријске јединице и полицијске батаљоне. Како је овај део фронта био једино подручје где су његове снаге постигле неке успехе, Марецков је наставио са увођењем снага из резерве. Нормално, главна одговорност команданта у пробоју је да прошири пробој како би омогућио даљу експлоатацију, али совјетске снаге нису могле да елиминишу главна немачка упоришта код Спаскаје Полиста и Земица, тако да је 2. ударна армија била потиснута на запад кроз уски пролаз између два утврђена упоришта. Под притиском Ставке, Марецков је иза 2. ударне армије упутио 13. коњички корпус, са циљем напредовања ка Љубану. Преко 40 000 совјетских војника је успело да се „провуче“ између немачких главних линија одбране и напредује око 75 км у позадину немачких јединица.

Немачки митраљез МГ34 на ивици села на Волховском фронту, зима 1941/42.

Ово је био кризни моменат за Групу армија Север, посебно када се пробој десио близу граница 16. и 18. армије, којом је сада командовао Линдеман. Иако је совјетска 2. ударна армија имала велике губитке, врло мало је стајало између ње и Линдемановог штаба у Сиверскајој. Међутим, Хитлер је у Кухлеру пронашао правог човека. Кухлер је одмах наредио 18. армији да задржи северну половину совјетског продора употребом јединица са полуострва Кириши, док је 16. армија задржавала јужни део својим 38. корпусом. Захваљујући неуспешном нападу совјетске 4.армије на Кириши, 1. корпус је могао да пребаци делове 291. пешадијске дивизије на блокаду јужних прилаза Љубану. Упоредо с тим је Кухлер направио снаге за блокаду од 285. Sicherungs-Division, 2. СС бригаде и борбену групу из 20. пешадијске дивизије. Ове снаге су држале западне и јужне крајеве избочине. Како је на Лењинградском фронту владало затишје, Кухлер је добио могућност да ослаби своје линије и упути 58. пешадијску и СС полицијску дивизију јужно од пруге за Волхов. Наредио је свом штабу да почну са припремом за обухватни напад који би извеле ове две дивизије, како би одсекле уску основицу полуострва – јер би иначе остала могућност да се суоче са разарајућим контранападом совјетских снага на Волховском фронту.

Совјетска батерија ПА топова калибра 85 мм, на положају унутар блокираног Лењинграда

Имајући довољно времена на располагању, Мерецков је имао могућност за реализацију правог пробоја. Организовао је специјалне ударне групе које су 12. фебруара заузеле два немачка утврђена упоришта јужно од Спаскаје Полиста, проширивши поље пробоја на 14 км. Немачка 215. пешадијска дивизија била је на рубу уништења, претрпевши губитак 1448 војника. Мерецков је одмах ојачао 2. ударну армију, која је нарасла на 15 дивизија. Користећи незавидну ситуацију Немаца, Федјунински је 15. марта покренуо нов напад којим је направио рупу у одбрани 269. пешадијске дивизије и успео да напредује 22 км ка Љубану. Два крака 2. ударне армије и 54. армије су на кратко били свега 35 км удаљени један од другог, претећи да ухвате у обруч осам немачких дивизија. Чак и горе, совјетски Северозападни фронт је покренуо велику офанзиву против 16. армије јужно од острва Илмен, успевши да 8. фебруара опколе 96 000 војника код Демјанска и још 5 000 код Колма. Група армија Север била је на рубу катастрофалног пораза.

Уништење 2. ударне армије

Са победом која се налазила на дохват Марецковог, Кухлер је у јутро 15. марта покренуо операцију „Раубтиер“, при чему је имао подршку Штука из 1. ваздухопловне флоте. Мета напада је била уска основица совјетског продирања, у близини Мјасној Бора. Краци које су чиниле немачке снаге сусрели су се 20. марта, пресецајући коридор и ухвативши у клопку преко 50 000 совјетских војника, припадника 2. ударне и 59. армије. Мерецков је могао поново да отвори 2 км широк коридор 27. марта, али је сада постало јасно да Лењинградске снаге за деблокаду требају друге снаге које ће њих саме деблокирати. Ситуација се брзо погоршавала како је кренуло отопљавање у априлу, праћено јаким кишама, које су отопиле лед на мочварама и потопиле добар део територије који је покривала опкољена 2. ударна армија. Мерецков је наредио да цео Волховски фронт пређе у одбрану, због чега га је Ставка 23. априла склонила са места команданта. Стаљин је наредио Хозину, који је био задужен за Лењинградски фронт, да преузме и Волховски фронт и спаси 2. ударну армију.

Генерал потпуковник Андреј Власов (Андрéй Андрéевич Влáсов) је 20. априла бачен у жариште, да преузме 2. ударну армију. До његовог приспећа, већина јединица је смањена на свега 30 % бројног стања, док су залихе муниције и хране биле практично истрошене. У почетку, Немци су се задовољавали бомбардовањем опкољене совјетске армије артиљеријом и остављањем да умру од глади. Међутим, Хозин је успео да организује неколико напада који су омогућили добром делу снага да се извуче, али без тешког наоружања. Забринут да ће се значајан број совјетских војника спасити заробљеништва, Кухлер је наредио Линдеману да докрајчи 2. ударну армију. Линдеман је 30. маја напао немачким 1. и 38. корпусом, како би једном за свагда затворио пролаз совјетским војницима. Након што су 5. јуна пропали очајнички покушаји пробоја, 2. ударна армија се распала. Немачки војници су тада прешли на систематичан лов и уништење изолованих јединица, по деловима. Све у свему, око 30 000 совјетских војника је избегло, док је 32 000 пало у заробљеништво. Сам Власов је заробљен 25. јуна, џеп је неутралисан, а наредних недеља је настављан отпор мањих преживелих јединица совјетске Црвене Армије. Стаљин је након овог пораза поново вратио Мерецкова на место команданта, како би реорганизовао Волховски фронт. Говоров је послат да командује Лењинградским фронтом. Власов је постао жртвено јагње, окривљен за пропаст 2. ударне армије. Од почетка Љубанске офанзиве 7. јануара 1942. до почетка јула 1942. Волховски фронт је изгубио 403 000 бораца, од којих је 150 000 погинуло или заробљено. То је био застрашујући губитак за постизање ситних користи, али је имао много веће последице: Совјети су лишени иницијативе на Лењинградском и Волховском фронту за наредних неколико месеци. Једина значајна корист коју је Волховски фронт задржао био је велика избочина унутар немачких линија код Погосте, која је учинила Кириши, које су држали Немци, рањивим на обухватни напад. Мерецков је нападао ову избочину од 5. до 11. јуна и потом од 20. до 26. јула, али је у оба случаја немачка 11. пешадијска дивизија одбранила положаје од напада троструко бројнијих совјетских јединица. Полуострво Кириши је коштало немачку 18. армију многих жртава тако да је Мерецков напао и у августу. Иако су Немци одржали одбрану, Кухлеру је било јасно да ће совјетске офанзиве бити све снажније сем ако се не догоди нешто што би променило однос снага на Лењинградском фронту.

Немачке опције, лето 1942.

Са поразом совјетске Љубанске офанзиве, Немци су  започели да разматрају колико је мудро гро снага Групе армије Север на блокади града. Хитлерова Директива 41 од 5. априла 1942. била је супротна од претходног наређења за опсаду Лењинграда. Сада је Хитлер наређивао Кухлеру да заузме град. Немачка Команда копнене војске је уверавала Кухлера да ће му бити обезбеђено довољно појачања за летњу офанзиву. Када је 4. јула пао Севастопољ, већи део Манштајнове 11. армије постао је расположив за употребу на другим правцима, тако да је Хитлер одлучио да се четири пешадијске дивизије и њена тешка артиљерија пошаљу на Лењинград.

У светлу Хитлеровог наређења, Кухлеров штаб је развио три плана напада за лето 1942: операцију „Nordlicht“, операцију „Bettlestab“ и операцију „Moorbrand“. Последња два плана су били планови за нападу мањих размера, са ангажовањем свега три дивизије; први је био усмерен на уништење мостобрана Ораниенбаум док су остали били обухватни напади на Погосту. Међутим, операција „Nordlicht“ је била велики подухват и није била реална за извођење док не стигне Манштајнова 11. армија. Хитлерова Директива 45 од 23. јула је гласила да Лењинград мора бити заузет до почетка септембра и препоручивала да се прво изведу две мање операције како би се ослободиле снаге које ће у главном „догађају“ чинити резерве снага.

Олупина совјетских тенкова БТ-5 на обалама реке Волхов, лето 1942.

Упркос великој прилици у периоду јул-август, Група армија Север је остала у одбрани и одлучила да се уздржи чак и од офанзива мањих размера, све док не дођу значајна појачања. Захваљујући проблемима са транспортом, Манштајнов штаб није стигао до Лењинграда све до 27. августа, заједно са његове четири дивизије (24, 132. и 170. пешадијска и 28. ловачка дивизија). Ове четири дивизије су биле снажније од дивизија 18. армије. Кухлер је добио и 3. и 5. планинску дивизију из Норвешке и шпанску 250. пешадијску дивизију. Прва ваздухопловна флота је јула 1942. нарасла на преко 250 авиона. Када су се јединице прикупиле на Лењинградском фронту, Хитлер одлучује да Манштајнова 11. армија изведе операцију „Nordlichter“ са укупно 9 дивизија, док ће 18. армија држати Волхов. Очекивало се да напад почне 14. септембра а да се до краја истог месеца и заврши. Након скупе победе на Севастопољу, Манштајн није био оптимиста да че се својим начином борбе моћи изборити са великим градом какв је био Лењинград – који је бранило више од 200 000 совјетских војника. Недостајали су му инжињерци и јуришни топови, које је вешто користио у градским борбама. Првобитни план операције Nordlicht, развијену команди 18. армије, био је план за велики пробој који би извеле четири дивизије код Пушкина – у основи наставак напада из септембра 1941, након кога би уследио директни напад на јужни дело града. Уместо тога, Манштајн мења план, при чему у први план избацује опкољавање града уместо директног напада. У измењеном плану, пет немачких дивизија заузимају висораван Пулково и потом одсецају Колпино, што је требало да праћено преласком реке Неве. По успостављању мостобрана, Манштајн је намеравао да убаци 12. оклопну дивизију и четири пешадијске дивизије преко реке, заобиђу 55. армију и потом напредују на север до железничке пруге Лењинград – Осиневец. Уколико би овај план успео, Манштајнове јединице би пресекле све линије снабдевања преко Ладошког језера и тиме осигурали брзо умирање становништва од глади. Као и обично, у плану је постојао велики ризик, јер је морао да остави Волховски фронт рањив на напад.

Међутим, Немци нису напали Лењинград током целог лета 1942. Ипак, совјетске снаге блокиране у Лењинграду, нису одмарале. Плашећи се новог немачког притиска на град, Говоров је наредио да 42. и 55. армија изведу изненадни напад на линије немачког 50. корпуса. На положаје 215. пешадијске дивизије код Урицка је 20. јула напала 42. армија, са своје дбе стрељачке дивизије, праћене нападом стрељачке дивизије и тенковске бригаде 55. армије 23. јула на СС полицијску дивизију јужно од Колпина. Оба напада су успела да заузму мало територије и приморају Кухлера да неке јединице (5. планинску дивизију) које је наменио за операцију Nordlicht преусмери у појачање линија блокаде. Логистика 18. армије искористила је летње месеце да формира логистичке базе у Сиверскајој, Тосну и Љубану, док су инжињерци оправљали путну и железничку мрежу из алинија. Ова логистичка унапређења ситуације ће добро послужити 18. армији током одбрамбeних борбених дејстава 1942/43.

Друга офанзива на Сињавино, август 1942.

Упркос одуговлачењу припрема Групе армија Север за извршење операције „Nordlicht“, Ставка је на време упозорена од стране обавештајаца, тако да је Стаљин био одлучан да пробије блокаду Лењинграда пре него Немци начине први потез. Након катастрофалне офанзиве на Љубан, Мерецкову је наређено да поново формира 2. ударну армију, користећи остатке који су успели да избегну заробљавање и новопридошла појачања. Мерецков је започео и планирање пробоја блокаде, коришћењем једноставнијег, директнијег приступа и велике количине артиљерије. Уз сагласност Ставке, Мерецков и Говоров су се сложили да изврше обухватни напад, укључујући скоро синхронизоване нападе на западним и источним странама најужег дела немачких линија блокаде, око Сињавина. У том тренутку, Мерецкове снаге су биле свега 17 км удаљене од снага Говорова, које су се налазиле на реци Неви, тако да су рачунали да би могли да нападну и повежу се и пре него што би Кухлер стигао да ојача сектор.

Источна страна сектора Сињавино, већ названа „коридор смрти“ због покривености совјетском артиљеријом, држана је јединицама 26. корпуса генерала Алберта Водрига (223. и 227. пешадијска дивизија). Водриг је имао свега седам пешадијских батаљона, ангажованих на одбрани фронта дужине 15 км, од места Липки на Ладошком језеру до Мишкина. Линију Нева је држало пет пешадијских батаљона. Захваљујући смањењу пешадијских дивизија са девет на шест батаљона, Водриг је убедио Кухлера да му „позајми“ пет батаљона из 207. и 285. резервне дивизије, али је и са њима био слаб да би држао најкритичнији терен у линијама блокаде око Лењинграда. Фронт 26. корпуса био је заштићен комбинацијом утврђених упоришта, минских поља, баражном артиљеријском ватром и мочварама. Водриг је изградио систем одбране на чврсто изграђеним радничким насељима која су изграђена у овом подручју још пре рата, са кључним позицијама у радничком насељу бр. 8, Круглаја окно и доминантна висораван Сињавино. На западној страни испупчења, врло искусна СС полицијска дивизија је држала део фронта на реци Неви. Иако Водриг није располагао резервом, део Манштајнове 11. армије је пристизала са јужне стране Лењинграда, како би учествовала у предстојећој операцији Nordlicht.

Након што су обавештјци информисали Ставку о пристизању Манштајнових трупа, извршен је притисак на Мерецкова и Говорова да одмах крену у напад, како би спречили могућ немачки успех. Говоров је кренуо у напад покушајем да 19. августа заузме два места преласка на Неви, али је СС полиција одбила нападе уз тешке губитке. За разлику од зимских месеци, када су Совјети могли да пошаљу тенкове и пешадију преко залеђене реке, прелазак реке у лето је било релативно лако одбити. Међутим, Водригов корпус је био мање припремљен за Мерецков напад, који је започео у 0210 часова 27. августа.

Група немачких заробљеника, њих око тридесет, заробљених током друге офанзиве на Сињавино, крај августа 1942.

Главни напад совјетских снага покреће 8. армија генерал мајора Старикова (Филипп Никанорович Стариков) у сектору Гаитолово, близу границе између немачке 223. и 227. пешадијске дивизије. Старикова урадна група која је почела напад састојала се од три дивизије из 6. гардијског стрељачког корпуса генерал мајора Сергеја Бијакова (Сергей Тимофеевич Бияков), док је други ешалон формиран од јединица 4. гардијског стрељачког корпуса генерал мајора Николаја Гагена (Николай Александрович Гаген). Мерецков је играо по правилима: постигао је предност у односу 4:1 у пешадији у уском, пет километара широком сектору, са 580 хаубица, минобацача 120 мм и вишецевних бацача ракета за подршку напада. Упркос надмоћи у људству и артиљерији, 6. гардијски стрељачки корпус није успео да заузме висораван Круглаја, али је 19. гардијска стрељачка дивизија успела да напредује неких 3 км унутар лнија одбране 425. гренадирског пука. Као и обично, упућивањем стрељачке дивизије на положаје немачког батаљона, Совјети сууспевали да направе узан пролаз у линијама одбране, али су напади на крила немачких јединица били мање успешни. Стариков је био ограничен да води битку сличну овој коју је водила 2. ударна армија у офанзиви на Љубан. Даље, Кухлер је почео да уводи резерве брже него што је Мерецков проценио тако да је напредовање Старикова успорено. Елементи 5. планинске и 28. ловачке дивизије почели су да пристижу 28. августа, праћени доласком 170. пешадијске дивизије и четири тенка типа Тигар из 502. тенковског батаљона. Уместо да се сломи под совјетским ударом, немачка одбрана је јачала.

Nebelwerfer 41 на положају, август 1942.

Иако су Совјети имали премоћ у артиљерији, тактика извођења напада је имала озбиљне мањкавости. Стрељачке јединице су убациване у борбу по деловима, тако да совјетска артиљерија није могла да одреди немачке линије одбране, које су се налазиле на пошумљеномн терену. Већи део совјетске баражне ватре су засипале одређена подручја, скривена јутарњом маглом, а треба наглаасити и неискуство осматрача. Стариков је игнорисао конфигурацију терена и упутио 124. тенковску бригаду у мочваре где је изгубио 24 од 27 тенкова. Марецков није успео да пружи одговарајућу инжињеријску подршку у прављењу пролаза кроз минске препреке и мочваре, тако да су снаге Старикова биле ограничене на напредовање узаним правцем.

У очајању, Мерецков наређује Старикову да уведе у борбу 4. гардијски стрељачки корпус и потом постепено уведе 2. ударну армију по деловима како би одржавао темпо напредовања. Говоров је коачно успео да 26. августа пребаци неке пешадијске јединице преко Неве, поново заузме бивши „мостобран од пет копејки“ који је изгубио у априлу, али није могао да оствари даље напредовање. Осма армија је 31. августа достигла југоисточни дело висоравни Сињавино, али је брзо остала без снага за даље напредовање. Контранапади 28. ловачке и 170. пешадијске дивизије у ноћи 1/ 2. септембра зауставило је Старикове снаге на свега 5 км од места повезивања са мостобраном Невскаја Дубровка. Још једном је Мерецков могао да елиминише читав немачки корпус, да је само могао да затвори обруч, али снаге Говорова нису могле да се пробију из својих плитких мостобрана, док Стариков није имао снага за даља борбена дејства. Совјетска офанзива је заустављена.

Манштајнова контраофанзива, септембар 1942.

Са свог командног места у Виници (Украјина), Хитлер је био забринут да ће совјетска офанзива на Сињавино ометати извршење операције Nordlicht, чак иако је било посве јасно да није успела да разбије блокаду Лењинграда. Хитлер је наредио Манштајну да преузме битку око Сињавина и сломи совјетски напад што је пре могуће. Тиме је 11. армија добила под команду све немачке снаге које су већ биле око Сињавина, као и снаге ојачања које су пристизале са Крима, што је ослабило Линдеманову 18.армију. У настојању да брзо реши совјетско надирање, Манштајнова импровизована акција одсецања основе испупчења одбијена је 10. септембра. Стога Манштајн одлучује да сачека док му не пристигну све снаге и потом изврши обухват са четири дивизије из 26. и 30. корпуса. Напад је извео 21. септембра, може се рећи успешно, јер је за четири дана успео да споји обруч близу Гајтолова. Немачки напад је успео да ухвати у замку совјетску 8. армију и део 2. ударне армије. Непосредно након хватања снага Старикова у обруч, 26. септембра 55.армија успева да делове две стрељачке дивизије пребаци преко Неве, али прекасно. Манштајн наређује 12. оклопној дивизији  да изведе контранапад. Наредних дана у немачком контранападу Совјети губе два од три мостобрана, тако да се 55. армија повлачи назад преко реке.

Манштајн крајем септембра постепено смањује величину џепа, а операције чишћења мочваре протежу се до средине октобра. Заробљено је најмање 12 300 војника. Све у свему, Лењинградски и Волховски фронт су изгубили 113 674 људи у нападу, што чини око 59% поверених им снага. Група армија Север је изгубила 25 936 војника током периода август-септембар 1942. а Манштајн је тражио попуну са 10 500 војника пре него што би могао да изведе операцију Nordlicht. Неке од најбољих јединица које су планиране за Nordlicht претрпеле су тешке губице, као што је била 5. планинска дивизија која је изгубила 2 183 војника и четвртину коња. Иако је операција Nordlicht једно време држана као „могућа операција“, отказана је када су Манштајн и његова 11. армија послати на југ да формирају Групу армија Дон, као одговор на стаљинградску кризу у новембру. Може се закључити да иако је немачка одбрана на висоравни Сињавино била велики тактички успех, Совјети су успели да предупреде операцију Nordlicht и самим тим спасу Лењинград.

Друга година блокаде

Рачунајући на успешно пробијање блокаде, Говоров је искористио предност неактивности Групе армије Север у лето 1942. да припреми Лењинград за још једну зиму. Прво и основно, Ладошка флотила је проширена и одржавала је линије снабдевања Лењинграда отвореним, упркос нападима немачке авијације. Око 539 000 цивила и рањеника је евакуисано чамцима и бродовима преко Ладоге у лето 1942, оставивши свега 700 000 цивила и 420 000 војника у Лењинграду. Евакуација не само да је спасила животе већ је помогла и у смањењу потреба града за храном, као и у прављењу потребних резерви. Говоров је примио хиљаде нових војника преко језера, што му је омогућило да обнови своје десетковане јединице. Када је успостављен системснабдевања електричном енергијом, лењинградске фабрике су могле да наставе са ратном производњом, усмереном превасходно на поправку тенкова и топова, као и производњу стрељачког наоружања, муниције и мина.

Док је Жданов реорганизовао и повећао број радничких батаљона на 52, који су се користили за одбрану самог града, дотле је Говоров настојао да заврши одбрамбене линије које су уништене августа 1941. Током 1942. израђено је више бункера, ровова и препрека, док су 42. и 55. армија имале три чврсте линије одбране. Формирана је и специјална контрабатирајућа јединица. Да је Манштајн кренуо са операцијом Нордлицхт септембра 1942, нашао би много јачу одбрану него што је могао претпоставити.

Делови Лењинградског фронта били су релативно тихи. Испупчење код Ораниенбаума брањено је Обалском одбрамбеном групом са две стрељачке дивизије и четири бригаде стрелаца и морнаричке пешадије. Кухлер је доделио две ваздухопловне дивизије из 3. ваздухопловног корпуса одбрани Ораниенбаума. Северно од Лењинграда, совјетска 23. армија је имала три до четири дивизије које су пазиле на неактивне Финце, што је Говорову обезбеђивало миран сектор одакле би могао да повуче снаге или их евентуално замени борбом изнуреним јединицама. Слично томе, Кухлер је за ту намену имао Ораниенабум, где је замењивао јединице онима које су изнурене у борбеним дејствима код Волхова.

Балтичка флота је током 1942. била врло активна у Финском заливу. Извела је три велика пробоја подморницама између јуна и октобра 1942. Уз помоћ ваздухопловства, бројне подморнице су успеле да прођу немачка минска поља и изађу на отворено где су потопиле 57 733 тона немачког бродовља. Узбуњени овим акцијама, Немци и Финци су повећали минске препреке и снаге за противподморничку борбу у Финском заливу. Марта 1943. немачка ратна морнарица је започела операцију „Walrofi“, положивши 48 км дугу челичну противподморничку мрежу преко најужег дела Финског залива. Када су маја 1943. завршили са ширењем мреже и полагање минског баража Nashorn, до октобра наредне године није било успешних пробоја совјетских подморница.

Борба за превласт у ваздуху, 1942/43

Новиков је априла 9142. унапређен у команданта совјетског ваздухопловства, а јединице које је он организовао и обучио у зиму 1941/42. наставиле су његову политику частих похода на немачке јединице прве линије, као и на главне базе 1. ваздухопловне флоте код Красногвардејска и Силверскаје. Немачко ваздухопловство је добило Freya радар, како би уз помоћ њега штитило своје предње ваздухопловне базе, али нису били у могућности да зауставе нападе на положаје 18. армије, који су изазвали много несугласица са Линдеманом. Јула 1942. 1. ваздухопловна флота је још увек држала предност у ваздушним борбама над бојиштем, али није успела да уруши линију снабдевања Совјета преко Ладошког језера. Совјетски противавионски топови (59 батерија на спољном прстену града и 71 батерија у граду) су приморали 1. ваздухопловну флоту да априла 1942. одустану од масовних бомбардовања Лењинграда. У међувремену, на основу искустава прикупљених у пропалој офазиви на Љубан, јединице ваздухопловства Волховског фронта су се реорганизовале у 14. ваздушну  армију док су ваздухопловне јединице Лењинградског фронта оформиле 13. ваздушну армију. Ипак, укључујући и ваздухопловне јединице Балтичке флоте, ове две армије су средином 1942. имале свега 450 оперативних авиона.

Призор у Лењинграду након једног од многобројних ваздушних напада

Јула 1942. 1. група 54. ескадриле је започела пријем модернизованих ловаца типа Bf 109G. У серији окршаја дуж Волхова нанела је велике губитке 13. и 14. армији. Охрабрена успесима, 1. ваздухопловна флота је 2. августа извршила бомбардовање центра Лењинграда са 50 бомбардера, у нади да ће изазвати совјетске ловце у борбу против авиона немачке 54. ескадриле. Међутим, моћна совјетска офанзива против Групе армија Центар приморала је 1. ваздухопловну флоту да многе јединице пошаље јужно, дозвољавајући совјетском ваздухопловству да делује много слободније у рејону Лењинграда.  Када је започела друга офанзива на Сињавино, 54. ескадрила је била преслаба да спречи 14. ваздушну армију да шаље групе за блиску подршку састављене од авиона Ил-2. Забринути због јачине совјетске офанзиве, Немaчка Команда ваздухопловства шаље појачање из Немачке 1. ваздухопловној флоти, укључујући и I/JG51 наоружану новим ловцима типа Fw190. Тако ојачана, 1. септембра се појављује на бојишту, изнад Сињавина. Након само пар дана интензивних борби, совјетски ловци су нестали са бојишта тако да су немачки бомбардери могли неометано да подржавају контранапад Манштајнових трупа. Током септембра 1942. 1. ваздухопловна флота је тврдила да је оборила 292 совјетска авиона, уз сопствени губитак од свега 6 ловачких и 28 осталих авиона. Након одбијања совјетског напада, појачања 1. ваздухопловне флоте су морала да се врате у матичне јединице, тако да је флота поново ослабљена. Са њеним слабљењем, појачана је активност совјетских авиона, тако да су и изгледи за успех акција за пробијање блокаде Лењинграда били већи.

Слабљење блокаде, 1943

Након пропасти друге офанзиве на Сињавино, обе стране су прешле у дефанзиву и тако остали наредна три месеца. Пажња совјетске Ставке била је заокупљена тиме да су снаге на Стаљинградском и Волховском фронту толико слабе да не би могле да крену у напад све док се (поново) не опорави 2. ударна армија. Међутим, Говоров и Мерецков су започели израду планова за нову, здружену офанзиву, коју је требало реализовати у децембру. Планиран је обухватни напад на коридор Сињавино. Како је једна од нејвећих грешака у претходним акцијама била немогућност Оперативне групе Нева да успостави значајне мостобране преко Неве, Говоров је реорганизовао Оперативну групу Нева као 67. армију и ојачао је свежим пешадијским и артиљеријским јединицама. Мерецков је у међувремену примио пет стрељачких дивизија, инжињеријску бригаду и три смучарске бригаде. Уз то је примио и артиљерију. Ове јединице је искористио да попуни 2.ударну армију. Мерецков и Говоров одлучују да нападну почетком јануара 1943, када је лед на Неви довољно чврст да издржи прелаз тенкова. Овог пута, оба фронта би напала истовремено, спречавајући Немце да пребацују резерве са једног на други сектор. Иако је логистичка подршка била услед лоше путне инфраструктуре слабија, Мерецков је за планирање ове офанзиве одвојио много више времена, тако да су снаге биле ваљано припремљене за напад. Генерал Жданов стиже у Мерецков штаб у својству представника Ставке.

Провера наоружања пре поласка у патролу, зима 1942/43

Линдеманова 18. армија још увек је својим 26. корпусом држала испупчење код Сињавина, али су расположиве резерве (међу њима и 12. оклопна дивизија) биле пребачене на угрожене немачке положаје. 26. корпус, сада под командом генерала Ернста фон Лејзера, имала је 170. пешадијску дивизију и 328. гренадирски пук из 227. пешадијске дивизије на западу (бране фронт дуж реке Неве), док је остатак 227. пешадијске дивизије, 1. и 223. пешадијске дивизије биле окренуте ка истоку и браниле прилазе ка Мги и Сињавину.

У 0930 часова 12. јануара 1943. оба фронта, Лењинградски и Волховски, започели су 140-минутну артиљеријску припрему за напад на линије немачког 26. корпуса. Иако је ватра била управљена на дубино до 3 км у позадини немачких линија, немачки војници су били добро уздрмани – јер је ова артиљеријска припрема премашила раније извођене припреме. Уз артиљеријску припрему из више од 4600 цеви, авиони 13. и 14. ваздушне армије су са преко 800 авиона нападали немачке положаје.

Након завршетка припреме за напад, совјетске јуришне групе – формиране у мешовите стрељачке, тенковске и инжињеријске групе – кренуле су ка непријатељу. На Неви, 67. армија напада преко 600 м широке смрзнуте реке са четири стрељачке дивизије, на фронту ширине 12 км између Шизелбурга и Дубровке. На југу, напади 45. гардијске стрељачке дивизије били су разнети митраљексом и минобацачком ватром 399. гренадирског пука. Након неколико покушаја, совјетска пешадија је успела да допре до првих линија, али није могла да продре даље. На исти начин, на северу, напад 86. стрељачке дивизије на Шлизелбург се срушио под ватром првог батаљона 401. гренадирског пука. Међутим, снаге Духанова су коначно нашле слабу тачку који је држао 240. извиђачки батаљон. Ту је 300 немачких војника одбило неколико напада десет батаљона 136. и 268. стрељачке дивизије, али су до сумрака морали да напусте своје положаје и повуку се. Тако су јединице ових двеју дивизија заузеле Марино и осигурале мостобран широк пет километара и три километра дубок. Совјетски инжињерци су изградили неколико мостова преко Неве, којима је 25 тенкова Т-34 из 61. тенковске бригаде прешло на другу страну. Немачка 170. пешадијска дивизија је утврдила одбрану око болнице и електричне централе у Городоку, затварајући пут за продор совјетских јединица ка југу.

У међувремену, 2. ударна армија је са шест стрељачких дивизија нападала на фронту ширине 10 км, али није успела да постигне већи успех. Совјетска 128. стрељачка дивизија је успела да истера 1. батаљон 374. гренадирског пука из радничког насеља бр. 4, али је 2. батаљон истог пука одбио пет напада 372. стрељачке дивизије у радничком насељу број 8. Ово упориште се састојало од 56 зграда, окружених дуплом линијом ровова, бодљикаве жице и минских поља. У центру, 327. стрељачка дивизија, подржана КВ тенковима, успела је да заузме Круглају, док је 256. стрељачка дивизија напредовала узаним пролазом поред Радничког насеља број 8 и даље, неколико километара на запад. Међутим, 366. гренадирски пук је држао јако утврђени положај у Радничком насељу бр. 7 који је блокирао совјетско напредовање ка Сињавину. Даље, док су Совјети обилазили ивице Радничког насеља бр. 8, Немци су успели да организују противнапад којим су преотели од Совјета назад део Круглаје. Чак и горе, немачка упоришта су одржавала радио везу са артиљеријом која их је подржавала, тако да су совјетске јединице трпеле прецизну артиљеријску ватру.

Немачки командант реаговао је на совјетски напад тако што је већи део расположивих резерви – пет пешадијских батаљона из 96. пешадијске дивизије, батерију 88 мм и четири тенкова типа Тигар из 502. тенковског батаљна – након чега је 170. пешадијска дивизија код Городока „живнула“. Како је главни фронт одолевао нападима, Лејзер је наредио да 227. и 1. пешадијска дивизија крену у контранапад како би ограничили даља совјетска напредовања, док је он усмерио већину снага на уништење мостобрана 67. армије пре неголи се ојача. Линдеман је ангажовао Борбену групу Хохнер (151. и 162. гренадирски пук из 61. пешадијске дивизије), као и елементе СС полицијске дивизије и 5. планинске дивизије како би ојачао Лејзерове напрегнуте корпусе.

Другог дана напада, 67. армија је начинила одређени напредак, јер су 136. стрељачка дивизија и 61. лака тенковска бригада напредовале четири километра на исток. Падом ноћи, претходница Духанова је била на пет километара од чела 2. ударне армије. Међутим, совјетски напад на електричну централу у Городоку био је неуспешан а 170. пешадијска дивизија је у 1630 часова кренула у контранапад којимје 268. стрељачка дивизија одбачена 2 км од немачких положаја. Жуков је пристискао Мерецкова да појача притисак на Немце, тако да је овај наредио 2. ударној армији да уведе дивизије другог ешалона. Ојачане ударне групе око Романовскија су успеле да опколе Радничко насеље бр. 8, али нису могли да пробију линије.

Следећа четири дана, од 14. до 17. јануара, обележена су тешким борбама којима је 67. армија успела да прошири мостобран на Неви и кренула у опкољавање Шлизелбурга са југа. Духанов је увео снаге другог ешалона и успео да направи одређени помак на североисток, али су ове снаге блокиране јаком немачком одбраном у Городоку. На истоку, опкољени 2. батаљон 374. гренадирског пука у Радничком насељу број 8, коначно је, након четири дана борби, остао без муниције – али је смелим маневром у ноћи 15. јануара већи део војника прошао кроз линије 2. ударне армије и дошао до немачких линија у близини Сињавина. У многоме захваљујући јакој одбрани радничких насеља бр. 7 и 8, напредовања снага Романовскија ишло је врло споро. Простор између две совјетске армије сузио се на свега пар километара. Немци су сада држали слаб коридор дуж пута који се пружао правцем север – југ, кроз тресетиште које се протезало од Сињавина до Шлизелбурга, усмерен на Радничко насеље бр. 5. Лејзер је наредио Борбеној групи Хохнер да држа Радничко насеље бр. 5 по сваку цену.

Совјетска срећа се коначно променила у јутро 18. јануара, када се 67. армија код Радничког насеља бр. 1 коначно повезала са 2. ударном армијом. Накратко потом, 136. стрељачка дивизија и 61. тенковска бригада су се пробили до Радничког насеља бр. 5, а 86. стрељачка дивизија је заузела Шлизелбург. Иако су Совјети код Шлизелбурга ухватили у клопку преко 8000 немачких војника, укључујући и Борбену групу Хохнер, нису успели да спрече њихово бекство. Хохнер је успео да организује све немачке јединице које су се налазиле у обручу и започео пробој ка југу. За два дана очајничких борби, већина Хохнерове команде се дочепала Сињавина, иако су изгубили сву тешку опрему, међу којом и пет тенкова Тигар. У међувремену, захваљујући времену које је купила одбрна Радничког насеља бр. 8, Линдеман је могао да уреди нову линију одбране на висоравни Сињавино, формирану од делова 96. пешадијске дивизије, десетак тенкова PzKpfw III, као и делова СС полицијске и 28. ловачке дивизије. Духанова 67. армија је 20. јануара почела да напада на западни део лније код болнице у Городоку, истовремено са почетком напада јединица Романовског на источном крају линије Радничког насеља бр. 7. Немачке линије одбране су биле стабилне и мирне. У неколико наредних дана, пристигли су делови још три немачке дивизије, које су ојачале одбрану, док је совјетска моћ јењавала. Упркос претњи Жукова, совјетска офанзива је крајем јануара замрла.

Операција Искра је за резултат имала први прави успех совјетских снага – мада ограничени – у слабљењу немачке блокаде Лењинграда. Совјетски губици су били тешки: 2. ударна и 67. армија су имале 115 082 припадника избачена из строја, од којих 33 940 погинулих и несталих. Током периода од 12. до 19. јануара немачки 26. корпус изгубио је 8 905 припадника (1 630 погинулих и 1 546 несталих). Мерецков и Говоров су успели да поново отворе узани, 8 до 10 км широк коридор, на коме су совјетски инжињерци изградили железничку пругу. Први совјетски воз је дошао у Лењинград 6. фебруара 1943. Немачка артиљерија је држала пругу под честим артиљеријским нападима и изазвала је значајне губитке, чинећи овај коридор тешким за употребу, али је то ипак био јасан сигнал да блокада слаби.

Красниј Бор и четврта офанзива на Сињавино, фебруар 1943.

Упркос делимичном успеху у операцији Искра, Стаљин и Жуков су крајем јануара 1943. били врло расположни, јер се део немачке 6. армије предао код Стаљинграда, а Совјети су успели да пређу Дон. Чинило се да је то прави тренутак за велику зимску контраофанзиву. Сматрали су да су Немци пред тачком пуцања. Сходно томе, Жуков је планирао велику обухватну операцију против немачке Групе армија Север, познату под именом „Поларна звезда“. У тој операцији, Лењинградски и Волховски фронт би били искоришћени да вежу Линдеманову 18. армију, док би Северозапдани фронт маршала Тимошенка напао са шест армија, уништио избочину код Демијанска и окренуо северозападно ка Луги. Жуков је сматрао да је ова вишефронтовска офанзива заробити већи део 16. и 18. армије у џепу јужно од Лењинграда.

Тенк Тигар из 502. тенковског батаљона избачен из борбе у близини електричне централе у Городоку почетком августа 1943.

Да би повећао изгледе за успех, Жуков је упутио Лењинградски и Волховски фронт да започну своје офанзиве, у циљу извлачења немачких резерви на север, док би се на југу дешавали главни окршаји против немачке 16. армије. И Мерецков и Говоров су схватали да су њеихове снаге још увек под утицајем тешких губитака претрпљених током операције Искра, али су ипак испланирали више напада које би изводили делови њихових фронтова. Мерецков је сматрао да би један обиухватни напад могао да успе и тиме се заузме испупчење код Сињавина. Као леви крак, 55. армија би напала преко Колпина, уништавајући шпанску 250. пешадијску дивизију која само што је посела положаје код Краснијег Бора, и потом напредовала на југоисток до Тосна. Десни крак, 54. армија, би напала немачки 28. корпус у повезала се са 55. армијом код Тосна. За то време би 67. и 2. ударна армија изводиле дејства око Сињавина како би везала што је више могуће немачких јединица.

Мешовита чета тенкова БТ-5 и БТ-7 дуж реке Неве, 1. јун 1943. Иако застарели, коришћени су током целог периода блокаде града.

Офанзива је започела 8. фебруар нападом 55. армије који је потиснуо неке од шпанских предстража, алармирајући Линдеману о неизбежности још једне совјетске офанзиве. Главни „догађај“ је почео два дана касније. Након снажне артиљеријске припреме, у јутро 10. фебруара, 54. и 55. армија су синхронизовано напале: 55. армија на фронту ширине 14 км, главним снагама (три ојачане стрељачке дивизије и тенковска бригада) на пук шпанске 250. пешадијске дивизије, која је била посве слаба када је у питању противоклопна борба. Јака совјетска артиљерија претворила је у прах предње линије, правећи пролазе за јуришне групе састављене од тенкова и пешадије. За свега пар часова, 63. гардијска стрељачка дивизија се под борбом пробила до Краснијег Бора и Мишкина. На совјетском леом крилу, 43. стрељачка дивизија је нападала на пук СС полицијске дивизије, али није успела да се пробије. Чудно, Совјети су постали летаргични након што су постигли прве успехе против шпанске дивизије на центру, тако да су Немци могли да формирају три борбене групе и нову линију, јужно од Краснијег бора. Следећег дана, Совјети су били спремни да наставе напредовање, а Немци су три тенка Тигар из 1. батаљона 502. тенковског батаљона упутили као подршку СС полицијској дивизији. Ови тенкови су у борбама врло лако избацили из строја 30 совјетских тенкова. Након три дана борби које је водила 55. армија, напредовала је пет километара, плативши цену од преко 10 000 жртава. Шпанци су се борили пожртвовано, претрпевши губитке од 3 645 припадника, што је чинило један од три пукова којима су Шпанци располагали. Након тога, Шпанцима нагло пада борбени морал, а сам Линдеман захтева да се замене неком другом јединицом, изјавивши том приликом „да у Шпанце више нема поверења“.

Упоредо са нападом 55. армије, 54. армија је напала немачку 96. дивизију са четири стрељачке дивизије, три стрељачке бригаде и тенковском бригадом. Упркос великој надмоћи на својој страни, совјетски напад је брзо заглибио тако да су напредовали свега три километра за три дана.

У једној акцији, 4. СС легија „Недерланд“ водила је битку против совјетске 124. тенковске бригаде. Холандска противоклопна чета, наоружана топовима Pak 97/38 калибра 75 мм, коришћењем кумулативних пројектила је успела да избаци из борбе 19 совјетских тенкова. За ту акцију је Gerardus Mooyman постао први страни војник одликован Витешким крстом. Линдеман је успео да пребаци довољно батаљона из мирних сектора како би одржао јачину фронта. Да би ситуацију Немаца учинили још неповољнијом, 67. и 2. ударна армија су 12. фебруара извеле здружени напад на Городок и Сињавино. Док 2. ударна армија није успела да направи неки напредак, 67. армија је успела да након шест дана борби заузме Городок. Немци су, да би предухитрили велики Жуковљев удар, 19. фебруара евакуисали Демјанску избочину и самим тим знатно смањили фронт 16. армије. Тимошенков последњи покушај да модификује план напада, а на основу задњих немачких покрета, имао је за резултат скуп промашај. Жуков није могао да опколи Групу армија Север.

Немачка батерија хаубица le.FH18 калибра 105мм на положају у близини Лењинграда, лето 1943.

Незадовољан постигнутим, Жуков наређује Говорову и Мерецковом да поново покушају у марту. На дан 19. марта, 55. и 8. армија нападају истовремено, надајући се да се пробију кроз немачке линије и повежу се јужно од Мге. Међутим, немачка одбрана је била прејака, а Линдеман у могућности да доведе резерве из мирних сектора. Нако нпостизања малог продора, дубоког три километра, јужно од Краснијег Бора, претходницу 55. армије Немци успевају да ефикасним контранападом врате назад. Контранапад су извеле јединице Легије Фландерн и четири Тигра из 1. чете 502. тенковског батаљона. На сличан начин, совјетска 8. армија је успела да изврши мањи пробој али је по приспећу немачких резерви морала да заустави напредовање. Жуков је и даље притискао совјетске команданте да убацују још снага у борбу како би постигли пробој. Ипак, пробој није учињен ни поред изгубљених 150 000 војника, тако да је Ставка 2. априла коначно наредила да Лењинградски и Волховски фронт пређу у одбрану.

У знак одмазде за офанзиву, Харко 303 је у априлу наставила са бомбардовањем Лењинграда, претежно војноиндустријских циљева. Гађано је складиште муниције код Пискаревке, фабрика тенкова Бољшевик, командно место 42. армије, бродоградилиште Марти и Судомек, фабрика тенкова Киров и фабрика експлозива Фармакон.

Борба за висораван Сињавино, јул – септембар 1943.

Након пропасти четврте офанзиве на Сињавино, пажња Ставке је пребачена на развој ситуације око Курска, тако да су се Лењинградски и Волховски фронт скоро четири месеца налазили у одбрани. Предах је искоришћен за опоравак и попуну јединица. Током пролећа 1943. немачка Врховна команда је и даље држала као могуће операције Нордлицхт и Моорбранд. Овим операцијама би вратили ситуацију на стање пре совјетске операције Искра. Кухлер и Линдеман су развили план, назван Паркплатз, који је имао за циљ освајање Шлизелбурга и Липкија, чиме би затворили копнени коридор ка Лењинграду. Уколико би успели да ово постигну, следећа фаза би била одсецање избочине код Погосте и директан напад на Лењинград. Ипак, план је захтевао ангажовање једне оклопне и седам пешадијских дивизија, а те снаге су већ биле ангажоване у операцији Цитадела. Хитлер није био против операције Parkplatz, али је снаге могао да пребаци само након завршетка акција код Курска.

Операција Zitadelle је пропала, тако да није било могућности да се изведе неки озбиљнији напад око Лењинграда. Након Курска, Ставка је одобрила Говорову и Мерецковом да почну са ограниченим нападима како би смањили утицај немачке артиљерије на железничку линију ка Лењинграду и да „поставе сценографију“ за коначан крај блокаде града. Њих двојица су испланирали још један обухватни напад на висораван Сињавино, са 67. армијом са запада и 8. армијом са истока. Напад је почео у 0430 часова 22. јула, након двосатне артиљеријске припреме. На западу, генерал мајор Николај Симонијак, командант ојачаног 30. гардијског стрељачког корпуса, је покушавао да пробије линију немачког 26. корпуса али безуспешно. На истоку, 8. армија је са осам стрељачких дивизија нападала на положаје 5. планинске дивизије. Совјети су поново употребили велики број тенкова на расквашеном, мочварном земљишту, где су постали лака мета за немачке нишанџије противтенковских топова и тенкова Тигар из 502. тенковског батаљона. Линдеман је ојачао планинце 132. пешадијском дивизијом и 912. батаљоном јуришних топова, што је довело до заустављања совјетског напада. Ставка је наредила да се напад ипак настави, смањеним темпом, све до 22. августа када је одобрила прекид напада. Из борбе је избачено 79 937 припадника Црвене армије, од којих је 20 890 било погинулих и несталих.

Збуњени поразом, Говоров и Мерецков су испланирали за септембра још један напад, али са ближе одређеним циљевима и прецизније дефинисаном употребом јединица. Симонијаков 30. гардијски стрељачки корпус је требао директно да нападне висораван, са севера, уз подршку већег дела авијације и артиљерије којим је фронт располагао, док би 8. армија подржавала нападом са истока. Немачки 26. корпус је држао Сињавино са 11. и 290. пешадијском дивизијом, док је већи део 28. ловачке дивизије био у резерви. Међутим, када је совјетски стрељачки корпус напао у јутро 15. септембра, након краће баражне ватре уместо дуге артиљеријске припреме, немачке јединице су се нашле у чуду, тако да су припадници гардијског стрељачког корпуса убрзо избили на висораван. Због брзине совјетске победе, Линдеман није могао да ојача овај сектор на време, тако да је признао губитак и формирао нову линију одбране јужно од старих положаја. Напад 8. армије је у међувремену одбијен. Након четири дана борби, Ставка издаје наредбу за окончање офанзиве.

Заузимање висоравни Сињавино била је једна од неколико светлих тачака у совјетској тактици на овом делу ратишта и у многоме допринела смањењу претњама немачке артиљерије по железничку пругу ка Лењинграду. Сада је постало јасно да Група армија Север више нема снаге за велику офанзиву на град. Сама блокада је ослабила. Баланс снага на северном фронту – као и свуда – брзо се пребацила на страну Совјета тако да је Кухлер кренуо да размишља у правцу организовања квалитетне одбране. Како би скратио линије одбране и направио неке резерве, Кухлер је 1. октобра добио одобрење од Хитлера да напусти избочину Кириши, чиме је ослободио четири дивизије из састава 28. корпуса. Добио је и одобрење да почне израду Пантер линије, серије утврђених положаја дуж линије Нарва – Псков – Остров. По завршетку израде, линија Пантер би пружила Групи армија Север уточиште при повлачењу у случају да Совјети успеју да пробију блокаду Лењинграда.

Остатак 1943. је око Лењинграда протекао углавном тихо… Совјети су се припремали за окончање немачке блокаде једном за свагда, док су Немци ојачавали одбрану и припремали се за совјетски напад. Након капитулације Италије, Шпанија је 8. октобра повукла своју 250. пешадијску дивизију, што је ослабило немачке позиције око Лењинграда. На положаје шпанске дивизије доведена је шпанска легија, јачине два батаљона.

Крај блокаде, 1944

Последња зима у блокади

Упркос губитку висоравни Сињавино, линија фронта се мало променила у последње две године. Чак и крајем 1943. немачка артиљерија је још увек периодично засипала пројектилима Лењинград и, за разлику од осталих борби немачких оружаних снага на Источном фронту, Група армија Север је ипак успела да заустави совјетску офанзиву. Међутим, прелазак Групе армија Север у дефанзиву је довела до тога да се неколико пешадијских дивизија ветерана пребаце на угроженије секторе и замене их дивизијама ваздухопловства које су дефинитивно биле далеко слабијег квалитета. Чак је и 502. тенковски батаљон са драгоценим тенковима Тигар послат у 16. армију. Без већине оклопа, артиљерије и искусне пешадије, Група армија Север је претворена у формацију за статичну одбрану, у време када су се совјетске јединице попуњавале и проширивале формације новим војницима.

Почетком јануара 1944. Линдеманова 18. армија је бројала 20 дивизија, рааспоређених у шест корпуса. Бранила је фронт који се протезао од мостобрана Ораниенбаум до Мге и потом јужно до Новогорода. Иако је Линдеман развио дубинску одбрану, то је за његове јединице био преширок фронт за држање. Мостобран Ораниенбаум је држао 3. СС оклопни корпус, рејон између Урицка и Тосна су држали 60. и 54. корпус (са шест дивизија), Мгу је држао 26. корпус, док су 28. и 38. корпус држали Волхов. У резерви се налазила само једна јединица – 61. пешадијска дивизија, размештена у рејону Красногвардејска.

Немачки противоклопни тим у заседи, наоружан RPzB 43 Panzershreck

Говоров је планирао нову офанзиву како би разбили блокаду града једном за свагда. По први пут, Совјети су желели да постигну операцијско изненађење; уместо покретања још једног у низу напада на Мгу, Говоров је намеравао да покрене главни напад из Ораниенбаума, који је већ две године био миран сектор.

У новембру 1943. Балтичка флота је започела превожење наново формиране 2. ударне армије (овог пута под командом Федјунинског) из Лењинграда у Ораниенбаум. До почетка јануара 1944. Федјунински је имао пет стрељачких дивизија, 13 артиљеријских пукова и три тенковске јединице сконцентрисане на мостобрану Ораниенбаум. Немци су открили превожење совјетских снага, тако да је Линдеман учинио све што је могао да тај сектор ојача. Две слабашне дивизије ваздухопловства су ојачане са два пешадијска батаљона из 170. пешадијске дивизије, две батерије јуришних топова, две противтенковске батерије и доста противавионских топова. Немачка команда је послала и одред тенкова Пантер, назван „Maeckert“, који је формиран од 1. батаљона 29. тенковског пука. Задатак овог одреда био је ојачавање противоклопне одбране немачких линија. Иначе, тенкови који су се налазили у овом одреду имали су кварове на моторима тако да нису били покретни. Штајнер је нове снаге искористио за слање у нападе крајем децембра, али су били преслаби да било шта учине надолазећој совјетској офанзиви.

Два митраљеза Максим у подршци напредовања совјетских снага код Пушкина

Према плану Говорова, 2. ударна армија је требала да нападне са основице мостобрана Ораниенбаум и повеже се са 42. армијом, која би напала западно од Лењинграда ка Краснојем селу. Надао се да ће овај изненадни напад натерати Кухлера да употреби резерве на том сектору и самим тим ослабити снаге код Волхова. Мерецков би тада напао са 8, 54. и 59. армијом на десно крило немачке 18. армије. Имајући премоћ у авијацији, артиљерији и тенковима, Говоров и Мерецков су очекивали брз пад немачких линија и гоњење до линије Пантер. По први пут до тада, Говоров је координисао акције са партизанским јединицама које су деловале у немачкој позадини, надајући се да ће успети да ометају немачке линије снабдевања у критичном моменту.

Пробој из Ораниненбаума

Артиљеријска припрема, у трајању од 65 минута, започела је у 0935 часова 14. јануара 1944. Под ватром су се нашли положаји 9. и 10. луфтвафе дивизије на источној страни мостобрана Ораниеенбаум. Тринаест артиљеријских пукова је заједно са топовима са бојних бродова Октобарска револуција и Марат и тешким железничким топовима испалило невероватних 104 000 граната. Након тога, 43. и 122. стрељачки корпус је напао границу између две немачке дивизије са пет стрељачких дивизија и две тенковске бригаде. У другом ешалону су се налазиле још три стрељачке дивизије и једна тенковска бригада, чекајући да изврши експлоатисање почетних успеха битке. Ово је била једна од најбрижљивије испланираних операција Совјета током целе блокаде Лењинграда, па ипак су јуришници до пада мрака успели да напредују свега три до четири километара. Непосредно пред напад, Штајнер је послао део пионирског батаљона да ојача сектор који су држале дивизије ваздухопловства, чија је очајничка борба успела да успори совјетско напредовање. Ипак, обе немачке дивизије су биле у очајном стању и када је пао мрак, Федјунински је послао 152. тенковску бригаду и два тенковска пука, који су напредовали још четири километара током ноћи. Иако је Штајнер послао извиђачки и механизовани батаљон да успоставе положаје за блокаду на западној страни совјетског продора, није успео да скрене Федијунинског од његовог стварног циља: Ропше. Другог дана офанзиве, Федјунински је успео да рашири пробој разбијањем остатака 10. дивизијие ваздухопловства, мада је немачка артиљерија успела да током тих дејстава нанесе значајне губитке Совјетима.

Док се Федијунински пробијао кроз положаје 3. СС оклопног корпуса, 42. армија је 14. јануара употребила 18. и 23. артиљеријску дивизију да ослаби положаје три дивизије из састава 50. корпуса. Бомбардовање положаја се наставило и сутрадан, 15. јануара. Ове две формације су концентрисале ватру из преко 900 топова и минобацача, међу којима су се нашли 48 хаубица 203мм, 120 хаубица 152мм и 88 вишецевних бацача ракета. Сва та ватра је пала на сектор широк 15 км. Баражу се придружио и онај један топ калибра 406 мм са тест полигона у Токсову. Након што су немачке линије претворене у прах и пепео. 42. армија је у 1100 часова напала са девет стрељачких дивизија из 30. гардијског, 109. и 110. стрељачког корпуса. Још једном је 30. гардијски стрељачки корпус, пребачен из сектора Сињавинa, највише повукао. Његове три стрељачке дивизије су напале на положаје 170. пешадијске дивизије на висоравни Пулково и успеле да напредују три до четири километра првог дана, али је немачка ватра ускоро успорила совјетско напредовање. Циљ Масленикова био је освајање Краснајег села, потом Ропше.

Линдеман је употребио своју једину резерву, 61. пешадијску дивизију, да затвори празан простор настао уништењем 10. дивизије ваздухопловства и тако задржи Ропшу. Такође је наредио Штајнеру да изврши контранапад на бок совјетског напредовања са СС дивизијом „Нордланд“. Ови потези су накратко успорили 2. ударну армију али је 17. јануара Федијунински употребио мобилну групу тенкова, моторизоване пешадије и самоходне артиљерије и упутио је кроз немачке линије. И Маслеников је упутио своје тенкове тако да су се краци совјетских клешта неумољиво стезали око немачких јединица које су држале Петерхоф и Урицк. Висораван Дудергоф је заузета 42. армијом 18. јануара. Кухлер је желео да добави додатне резерве повлачењем из Мге, али је Хитлер одбио јер се плашио да ће то прећи у опште повлачење до линије Пантер.

Уместо тога, немачка врховна команда је са закашњењм послала појачања Групи армија Север. Због саботажа на железничкој прузи код Пскова, слање појачања није имало неког ефекта. Тенкови из мобилне групе су 19. јануара успели да се пробију и повеже са јединицама 2. ударне и 42. армије код Ропше. И 126. пешадијска дивизија и део 50. корпуса су сада били изоловани, али је доста немачких војника успело да се током ноћи 19/20. јануара провуче кроз танке совјетске линије, али без тешког наоружања. Већи део немачке артиљерије који је гађао Лењинград сада је лежао напуштен у шумама близу Петерхофа.

Док је Говоров цепао немачко лево крило, Мерецков је радио на немачком десном крилу. На 38. корпус је послата 59. армија Коровникова, и то на исти сектор где је 2. ударна армија јануара 1942. била неуспешна. Међутим, ситуација се сада разликовала. Немци су били много слабији, а Совјети далеко искуснији. Након још једног тешког бомбардовања, Коровников је напао са чест стрељачких дивизија у првом ешалону. Даље на југу, совјетска мобилна група је прелазила лед на језеру Иљмењ и успоставила мостобран јужно од Новгорода, што је у многоме унервозило Херцога. Јануара 1944. 38. корпус је био најслабија формација у оквиру 18. армије, састојавши се само од 28. јегер дивизије и неискусне 1. дивизије ваздухопловства и 2. СС добровољачке бригаде.

Приморан да раздвоји снаге како би се изборио са упадима преко језера, 38. корпус је 15. јануара почео да се распада. Део 28. јегер дивизије је уништен, а преживели су се повлачили ка Новгороду. Суочени са празним простором ширине 20 км између остатака 38. и 28. корпуса око Љубана, Линдеман започиње пребацивање даљих јединица јужно од Мге. Мерецков наређује 54. армије да изведе напад на 28. корпус којим је успео да спречи долазак немачких појачања и крпљење линије код Новгорода.

Остаци 28. јегер дивизије и 1. дивизије ваздухопловства биле су толико слабе да би држале град. Пред затварање обруча око Новгорода, Линдеман је затражио од врховне команде дозволу да напусти град, с чим се сложио сам Хитлер. Иако су војници 38. корпуса привремено успели да се спасу, многи су настрадали у совјетском гоњењу у следећих неколико дана. У јутро 20. јануара совјетска 59. армија је ушла у Новгород.

Са левим и десним крилом у дроњцима и совјетским напредовањем које се захуктавало, Линдеману је било јасно да не само да је готово са блокадом Лењинграда, већ и да 18. армија више није способна да задржи позиције близу Лењинграда. Повлачење је било неизбежно.

Повлачење на линију Пантер

Након почетних успеха, Говоров и Мерецков су се окренули уништењу 18. армије. Тако је 42. армији наређено да иде на југ ка Красногвардејску и Пушкину, док је 2. ударна армија напредовала на југозапад, ка Кингисепу. Коровникова 59. армија је наставила напредовање на запад ка Луги, али је успорена више услед мочварног терена, него од дејства немачких јединица. Совјетске 54. и 67. армија су се придружиле великој офанзиви, покушавајући да вежу немачке снаге око Мге и Љубана. Кухлер је 21. јануара схватио да 18. армија не може да држи непрекидан фронт. Тражио је од Хитлера да изврши тактичко повлачење како би скратио линију одбране и обезбедио резерву, али је одбијен. Без дозволе, Линдеман је напустио Мгу и позиције око Сињавина, ослобађајући једну дивизију која је послата да блокира напредовање 42. армије – али касно.

Совјетска офанзива је добила на темпукада је 42. армија опколила немачке снаге у Пушкину и дошла до предграђа Красногвардејска. У помоћ 18. армији су упућени 502. тенковски батаљон и 12. оклопна дивизија, али су успут били ометани од стране партизанских снага који су интензивно нападали железничке линије. Ипак, ако би Линдеманове снаге издржале још пар дана, довољно оклопних снага би могле да помогну у противнападу и да поправе ситуацију. Остаци 50. корпуса су уз помоћ четири тенка Тигар успели да одрже положаје у Красногвардејску, одбивши прве нападе 42. армије. Међутим, совјетски парни ваљак је био у пуном налету тако да се борбена група Меyер ускоро нашла у обручу и 21. јануара изгубила 11 тенкова Тигар. Масленикова 42. армија је претрпела тешке губитке али је 26. јануара успела да борбама освоји Красногвардејск. Упркос Хитлеровом одбијању да одобри повлачење на линију Пантер, Линдеман је извршио повлачење. Четири дана касније, прве јединице 2. ударне и 42. армије избијају на реку Лугу.

Иако је 18. армија крај јануара дочекала у јадном стању, совјетска потера након велике побее покрај Лењинграда није успела да уништи неку велику немачку јединицу, нити да зароби велики број немачких војника. Када је постало јасно да ће се Кухлер повући све до линије Пантер, Хитлер га 29. јануара смењује са дужности и на његово место поставља генерал пуковника Валтера Модла (Generaloberst Walter Model). Модел је покушао да организује кружну одбрану око Нарве и Луге и да покрене мали контранапад како би зауставио Совјете, али је успео само да одложи неизбежно. Пук пуковника Венглера је успео да заустави претходнице Совјета ван Нарве, али је Луга пала 12. фебруара. У немогућности да задржи положаје на реци Луги, Модел 17. фебруара коначно започиње опште повлачење на линију Пантер. У време када су достигле линију Пантер, совјетске снаге су биле исцрпљене борбама и нису биле у могућности да пробију немачку одбрану. Још једном, Мерецков започиње процес довођења артиљерије и изградње и опоравка својих јединциа. Током периода јануар – фебруар 1944, 18. армија је изгубила 36677 војника, док су губици на страни Совјета бројали 277 744 војника. Група армија Север је стекла предах али не и одлагање.

У 47 дана борби, Лењинградски  и Волховски фронт напредовали су 300 км и разбили раније непробојну одбрану Групе армија Север. Блокада Лењинграда, која је трајала 800 дана, била је завршена. Међутим, агонија браниоца Лењинграда је и даље трајала. Маја 1945. Стаљин проглашава Лењинград једним од пет Градова хероја и обећава изградњу града. Међутим, постиђен стварном размером совјетских жртава у Лењинграду, наређује сакривање детаља о блокади. Уместо да истакне патње и хероизам Совјета на Лењинградском фронту, Стаљин баца сумњу на Жданова и његове команданте из Лењинграда. Коначна чистка наступа 1950. и резултира хапшењима и стрељањима многих који су учествовали у организации одбране 1941.

Епилог

Хитлер је намеравао да уништи Лењинград и као симбол али и као центар совјетске моћи, међутим није успео да постигне нити једно од тога. Стратегијски гледано, немачка операција против Лењинграда је била неуспех. Операцијски, немачка блокада Лењинграда је успела да изолује три совјетске армије на више од две године и примора шест других армија да изводе сталне фронталне нападе у покушајима да разбију блокаду. Јануара 1944. Црвена Армија је морала да сконцентрише снаге еквивалента више од 60 дивизија у подручју Лењинград – Волхов како би истерала 20 немачких дивизија, притом не успевши да опколи и уништи ни једну од њих. Укупни совјетски губици на Лењинградском и Волховском фронту током блокаде износе најмање 1,5 милиона, међу којима 620 000 погинулих или заробљених. Даље, блокада је коштала живота око милион цивила, становника Лењинграда. Значајна је и спреченост градске индустрије да допринесе борби против Сила Осовине.

Становници Лењинграда су имали обичај да кажу: „Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *