Битка у Коралном мору

Уместо увода

Велики рат на Пацифику између САД и Јапана започео је на потпуно неочекивани начин. За америчку морнарицу, напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. године резултовао је уништењем Пацифичке флоте. Од осам бојних бродова, пет је завршило дан или у експлозијама или је потонуо на дно. Уместо велике поморске битке негде у западном Пацифику током пловидбе америчке флоте ка Јапану, америчка морнарица није ни дошла у прилику да се супротстави јапанској експанзији на Пацифику. Срећом по Американце, ниједан од носача авиона Пацифичке флоте није се налазио на везу у луци Перл Харбур. Са овим бродовима, уз потпуно нову поморску доктрину, америчка морнарица је размишљала како да преокрене ток јапанске експанзије.

Чак је и јапанска царска морнарица била затечена успехом у Перл Харбуру. Концепт груписања свих носача авиона у једну пловну јединицу, комбиновано са одличним авионима и посадама, направили су револуцију у поморском ратовању. Уништење америчке флоте јасно је демонстрирало да је ваздухопловна моћ доминантан фактор у поморском ратовању.

Као и Американцима, овакав развој догађаја учинио је предратне прорачуне јапанске царске морнарице ирелевантним. Јапанска царска морнарица је такође била моделована за одлучну битку дреднота за премоћ у Пацифику, али до овог сукоба никад није дошло. Међутим, са одлуком да оштрицу поморске моћи стави на носаче авиона, јапанска царска морнарица је могла да води експанзионистички рат са надом да ће моћи утврдити јаку позицију у Пацифику.

Стратегијска ситуација, мај 1942.

Јапанска експанзија у Пацифику изводила се према плану са којим се сложила и морнарица и копнена војска. Експанзија је захтевала серију операција које су имале за циљ да омогуће Јапанцима да овладају кључним подручјима и тиме оформе „Велику источноазијску сферу просперитета“. Када се кључна подручја једном заузму и утврде, Јапан би био у повољној позицији, према плану, да преговара са Американцима који би били неприпремљени и невољни да плаћају високу цену за избацивање Јапана са заузетих територија. Како је испланирано у царској врховној команди, почетни део рата је био подељен на две „оперативне фазе“. Прва фаза је предвиђала окупацију Филипина, Малаје, Холандске Источне Индије, Бурме и Рабаула. Једно од обележја првих операција био је практично непобитан успех ударних група носача авиона јапанске царске морнарице, зване Кидо Бутаи. Након Перл Харбура, јапански носачи су пружали подршку у заузимању Рабаула јануара 1942. године, а месец дана касније и у заузимању Холандске Источне Индије. Носачи у априлу исте године бивају пребазирани у Индијски океан како би се сукобили са британским ратним и трговачким бродовима.У настојању Јапанаца да реализују планирану прву фазу, поморске снаге Савезника нису биле у стању да их зауставе. У првом сукобу великих површинских бродова у Јаванском мору, јапански разарачи и крстарице су демонстрирале своју супериорност. Не желећи да делују потпуно дефанзивно, али немоћни да се супротставе јапанским носачима авиона, америчка морнарица је започела низ удара носачима авиона у средњем Пацифику. Прву акцију су извели носачи авиона Ентерпрајз (USS Enterprise) и Јорктаун (USS Yorktown), када су напали на Маршалова и Гилбертова острва првог дана фебруара 1942. године. Иако су амерички пилоти тврдили да су нанели велике губитке Јапанцима на острвима, стварни губици и оштећења су били далеко мањи.

Ентерпрајз је наставио нападима на острво Вејк 24. фебруара и острво Маркус 4. марта 1942.. Прва акција америчких носача авиона стратегијског нивоа био је напад на Лае-Саламуау 10. марта 1942, у коме су учествовали амерички носачи авиона Јорктаун и Лексингтон (USS Lexington). Након јапанског искрцавања на овим локацијама острва Нова Гвинеја, авиони са америчких носача су гађали јапанске бродове који су остали у зони искрцавања. Поново су Американци тврдили да су нанели велике губитке, с тим да је овај пут нешто и говорило у прилог таквим тврдњама. Штета коју су носачи нанели је била толика да су Јапанци морали да направе паузу док не оформе пратњу за наредне акције. Предложена операција против аеродрома Порт Морезби на Новој Гвинеји била је одложена јер Јапанци нису имали носаче авиона који би подржали операцију.

У међувремену, носачи Ентерпрајз и Хорнет (USS Hornet) су били окренути ка нападу на Токијо, који је изведен 16. априла. Какви год да су били резултати по амерички морал, Јапанци су страховали од будућих напада на своја острва.

Током друге оперативне фазе, Јапанци су предвидели да се прошире на исток Нове Гвинеје, Нове Британије, Фиџи и Самое у јужном Пацифику. Са спремношћу Јапанаца да изведу овај подухват, недоступност Ентерпрајза и Хорнета значила је да ће командант Пацифичке флоте у јужном Пацифику моћи да употреби само два носача авиона.

Са делом јапанске флоте носача авиона усмерених на подршку операције у јужном Пацифику, сцена за прву битку носача авиона је постављена.

Јапански план: Штаб морнарице против Комбиноване флота

Почетни период рата на Пацифику одвијао се према плановима развијеним у царском генералштабу. Прва фаза операције показала је потребу да се окупирају Филипини, британска Малаја, холандска Источна Индија, Бурма и Рабаул. Сходно томе, друга фаза операције би проширила стратешку дубину Јапана додавањем источне Нове Гвинеје, Нове Британије и Алеутских острва, Мидвеја, Фиџија, Самое и „стратешких тачака у подручју Аустралије“. Јапански командант у јужном Пацифику, адмирал Иноје, одиграо је велику улогу у планирању операција у региону. Успео је да дода Рабаул у оквире прве фазе када је указао да је главна јапанска база у централном Пацифику, острво Трук, свега 800 миља далеко. Једном када је заузео Рабаул, Иноје је тврдио да је за његову заштиту потребно запосести додатне тачке, а све у циљу постизања дубине за одбрану. Ове тачке су обухватале Нову Британију, источну Нову Гвинеју и Тулаги у Соломоновим острвима. По заузимању ових позиција, Јапанци су могли да развију мрежу аеродрома како би се одбранили од напада Савезничких снага. Сходно томе, Генералштаб морнарице је одобрио заузимање острва Лае, Саламауа, Тулаги и Порт Морезби 29. јануара 1942. године. Порт Морезби је био посебно важан јер би се тиме елиминисала опасност од америчких бомбардовања Рабаула, истовремено пружајући јапанским авионима приступ у Корално море и циљевима у североисточној Аустралији.

Југозападни Пацифик са Соломонским острвима, источном Новом Гвинејом, северозападном Аустралијом и Коралним морем

Први део друге фазе операције ишао је лагано након заузимања острва Лае и Саламауа 8. марта. Међутим, јапанске илузије о континуираном низу победа прекинут је 10. марта када су амерички авиони са носача авиона напали јапанске инвазионе снаге. Како је претрпео не тако мале губитке у односу на укупне снаге којима је располагао, Иноје је зауставио даља напредовања све док није ојачао своје снаге и могао да се супротстави потенцијалној интервенцији са америчких носача авиона.

Изгледи за наставак експанзије у јужном Пацифику зависили су од воље Јамамотоа да одвоји нешто од снага носача авиона Комбиноване флоте за потребе Инојеве команде. То је било сумњиво од самог почетка. Док су Генералштаб морнарице и морнаричка секција царског генералштаба размишљали како да наставе операцију заузимања Порт Морезбија,  чак и да испланирају како да заузму Нову Каледонију, Фиџи и Самоу након Порт Морезбија, Јамамотова пажња је била фиксирана на централни Пацифик. Сматрао је да се у централном Пацифику може одиграти одлучујућа битка са оним што је сматрао америчким центом гравитације – носачима авиона Пацифичке флоте. Самим тим, желео је да избегне учешће у експедицијама на јужни Пацифик све до завршетка одлучујуће битке – код Мидвеја. Током прве недеље априла, питање будуће стратегије је одлучено у корис Јамамотоа и његов план за напад на Мидвеј је одобрен. Међутим,  у намери да умири генералштаб морнарице, сложио се да се 5. дивизион носача авиона стави на располагање за операцију заузимања Порт Морезбија.

Напад на Порт Морезби, кодираног назива „МО операција“, била је подељена у неколико фаза. У првој фази, Десантне снаге Тулаги контра-адмирала Шима Кијохиде би напредовале као Соломоновим острвима како би заштитиле лево крило и повећале домет јапанских извиђачких патрола. Први циљ био је пребазирање 6 летећих чамаца и 9 хидроавиона са Рабаула у Шортленд 28. априла. 2. маја би хидроавиони кратког долета могли да пребазирају у заив „Хиљаду бродова“ на јужном делу острва Санта Изабел. Тиме би подржали заузимање Тулагија, што је требало да се према плановима деси 3. маја. Подршку нападу на Тулаги пружале су и главне снаге, нарочито авиони из састава ваздухопловне групе Шохо. Јапанци су очекивали да лако брањени Тулаги падне за један дан.

За адмирала Иноја, највећу опасност за јапанске снаге представљали су савезнички авиони који су базирали на копну. Савезници  су били у могућности да сконцентришу велики број авиона у североисточној Аустралији, у великим базама у Таунсвилу и Чартер Тауерсу. Да би ствар била још компликованија за Јапанце, базе у Аустралији су биле ван домета јапанских бомбардера из Рабаула. Упркос чињеници да је са америчког носача авиона извршен удар 10. марта на острва Лае и Сламауа, адмирал Иноје је сматрао да у зони нема америчких носача авиона.

Тако је, барем у почетку, примарна улога два флотна носача авиона додељена ударним снагама МО била да униште савезничке снаге у Аустралије, уместо да нападају америчке носаче авиона. Да би то учинили, и минимизирали шансе да буду откривени пре времена, Такагијеви носачи би пловили у широком луку кроз Корално море. Носачи би пловили источно од Нове Британије и Соломонових острва. Након пада Тулагија, носачи би прошли између острва Сан Кристобал и Еспириту Санто, и потом упловили у Корално море.

Прилазећи са истока, а не са севера како би Савезници очекивали, носачи би 7. маја били у позицији да изврше серију изненадних ваздушних препада на Таунсвил.

Тешка крстарица Кинугаса је била врло активна у првих пар месеци рата

У подршци пловљењу носача у Коралном мору, летећи чамци су пребазирали у Тулаги 4. маја. Тиме су пружали директну подршку ударних снага носача авиона извиђањем. Индиректна подршка је пружана ангажовањем четири подморнице на извиђању линије 450 миља југозападно од Гвадалканала како би пресрели савезничке снаге на путу ка северу из Бризбејна.

Након изненадних напада на Таунсвил, носачи би се попунили горивом и заузели поставиште у центру Коралног мора како би пресреле савезничке поморске снаге које су очекивали да се сада појаве као одговор на инвазију. Додатни ваздушни удари на савезничке базе би се извршавали по позиву.

Пратећи даљи план Операције МО, носачи су планирани да подрже снаге са Маршалових острва које су требале да заузму Океан и Науру острва (Операција RY). Сходно томе, носачи (укључујући и носач Шохо) би се брзо вратили у Јапан где би ушли у велики пловни састав који се формирао за извођење Операције MI – инвазију на Мидвеј.

Велики минополагач Окиношима био је командни брод контраадмирала Шиме. Торпедован је 11. маја од стране америчке подморнице S-42.

Примарни циљ целе операције био је спровођење десантних снага до Порт Морезбија до намераваног дана за извршење десанта – 10. маја. То није био нимало лак задатак, с обзиром да је спорим конвојем требало прећи преко 1000 наутичких миља од јапанске базе Рабаул до места десанта. У првом делу, требало је прићи архипелагу Луисиаде и проћи кроз пролаз Џомард. У другом делу, конвој је требао да пређе од пролаза Џомард до Порт Морезбија – неких 350 миља, односно 2 дана пловидбе. Конвој би испловио из Рабаула 4. маја. Био би покриван главним снагама, које би испловиле из подручја Тулагија и пловиле ка северу како би се спојиле са десантним снагама. Снаге борбеног осигурања би успоставили базу хидроавиона на острву Дебојн, у централном делу архипелага Лоуисиадес како би штитио конвој у проласку тим подручјем. Потом би се база хидроавиона пребацила на Кејп Родни, источно од Порт Морезбија. Десант би започео 10. маја употребом јединица из састава 3. Специјалних десантних јединица из Куреа и Јужноморског одреда, који је деловао у саставу 144. пешадијског пука.

За извођење операције МО, формиран је састав од 60 бродова, који су стављени под команду вице-адмирала Иноја Шигејошија. У саставу су се налазили 2 велика носача авиона, 6 тешких крстарица, 3 лаке крстарице и 15 разарача. Присутан је био велики број помоћних бродова. Све укупно, око 250 авиона (без хидроавиона) је додељено за извршење операције, од којих је око 140 било укрцано на носаче авиона.

Typeично за јапанска планирања операција, план Операције МО је зависио од строге координације нижих састава. Било које кашњење у било ком делу плана имао је потенцијал да доведе извођење операције у питање. Пре операције, цео план је наишао на тежак отпор, не од Американаца већ од адмирала од којих се очекивало да изведу операцију. Хара није желео да учествује у нападима на базе у Аустралији јер је веровао да се не може постићи изненађење. Ове забринутости и нарастајуће сумње у део који се тиче присуства америчких носача у зони, натерао је Иноја да овласти Такагија да откаже препад на Таунсвил уколико се изненађење не може постићи. Истог дана, Јамамото је одвагао и наредио да се сви напади на аустралијске базе откажу и да се уместо тога носачи авиона спреме за извођење напада на америчке носаче авиона. Због тога је задатак напада на аустралијске базе поверен 25. ваздухопловној флотили, која је базирала у Рабаулу.

Тешка крстарица Мијоко била је први брод из класе од четири пловне јединице. Биле су теже наоружане од било које савезничке крстарице 1942. године

Реализација овог задатка било је отворено питање, јер су могли да нападну само аеродроме у Порт Морезбију, остављајући базе у Аустралији нетакнуте. Немогућност Јапанаца да пруже ваздухопловну подршку десантним снагама била је Ахилова пета целе операције. Чак и када би сва три носача авиона могла да покрију конвој у пловљењу читавим трајањем операције, заштита од савезничких авиона са копна била би и даље проблематична. Како би терет заштите од напада из ваздуха пао на носач авиона Шохо са њених 12 ловачких авиона, уколико би се битка развила у корист Јапанаца и конвој са снагама за десант кретао ка Порт Морезбију, јапанска инвазија би могла бити осујећена нападом савезничких авиона са копна, без потребе за драматичном битком носача авиона.

Давањем дела Кидо Бутаиа, Јамамото не само да је угрожавао успех операције МО, већ је и те јединице изложио потпуном неуспеху. Уколико би носачи авиона били уништени или пак оштећени, не би могли да узму учешће у Јамамотовој одлучној операцији код Мидвеја. У ствари, два носача авиона из 5. дивизиона носача су чинила одлучујућу предност јапанске флоте носача авиона над америчком.

Тако је, у суштини, Јамамото учинио своју одлучујућу операцију код Мидвеја таоцем исхода операције МО.

Амерички план

Кингово прво наређење команданту Пацифичке флоте било је јасно: држати кључне позиције централног Пацифика: Хаваје и Мидвеј, и штитити поморске комуникације између САД и Аустралије. То је значило да је потребно што је пре могуће обезбедити линију Хаваји – Самоа, потом линију Самоа – острво Фиџи. Кинг је био одлучан  у намери да га стратегија по којој се прво треба обрачунати са Немачком а потом са свима осталим, неће одвратити од извођења мањих офанзивних операција на Пацифику. Јапанска експанзија у јужном Пацифику је омогућила Кингу да истраје у својим замислима.

Јапанско заузимање Рабаула 23. јануара појачало је страхове да су Фиџи или Нова Каледонија следеће на мапи освајања. Као одговор, Кинг је упутио наменске снаге носача авиона у јужни Пацифик, у којој се налазио Лексингтон, а месец дана касније и другу, са Јорктауном. Супротно од јапанског плана, план Американаца је био једноставан. Нимиц је 22. априла послао наређења Флечеру. Упозорио је Флечера на јапанску офанзиву и дао му назнаке о величини јапанских снага (три или четири носача авиона). Суштина наређења садржана је  у следећој реченици “Ваш задатак је праћење даљег напредовања непријатеља у подручјима Нова Гвинеја – Соломонова острва, заузимањем повољних прилика за уништење непријатељских бродова и авиона.“ Наређење није говорило о начину извршења мисије. Изналажење најбољег решења за остварење мисије лежало је на Флечеру. Нимиц је издао командантима детаљна упутства 29. априла. До тада, Флечеру су достављени допунски обавештајни подаци. Чинило се готово сигурно да непријатељ намерава да нападне и Порт Морезби и Тулаги. Идентификоване су четири групе које ће извршити операцију заузимања Порт Морезбија и Тулагија- десантне снаге за сваки од објеката напада, снаге за подршку и снаге носача авиона. У том тренутку, Американци су утаначили да се ради о три јапанска носача авиона. За напад на Јапанце, Флечер је формирао наменске снаге TF-17, састава носач авиона Јорктаун, 3 крстарице и 4 разарача.

USS New Orleans, први из класе од седам тешких крстарица изграђених у периоду од 1933. до 1936. Сматране су најбољим “споразумским” крстарицама америчке ратне морнарице. Брзина и аутономија им је обезбедила место у пратњи носача авиона

Након кратког боравка у Перл Харбуру, носач авиона Лексингтон са својом групом од 2 крстарице и 5 разарача (TF-11) је добио наређење да се врати у јужни Пацифик, где ће се 1. маја сусрести са Флечером, у источном Коралном мору. Флечер би преузео команду над здруженим пловним саставом. Са два носача, Флечер је добио основну мисију да покрије Порт Морезби и Соломонова острва. Након доласка у јужни Пацифик фебруара месеца, Флечер је разматрао напад на јапанску главну базу у Рабаулу, у покушају да заустави даље јапанско напредовање. Убрзо је одбацио размишљања као сувише агресивна и превише ризична. Чак и са два носача авиона, Флечер је наставио са стратегијом држања изван домета јапанских ваздушних патрола из Рабаула (око 700 миља) и тражења повољних прилика за пресретање јапанских снага на путу ка Соломоновим острвима који је водио кроз Корално море. Након сусрета са TF-11 1. маја, 1300 миља северозападно од Нове Каледоније, Флечер је одлучио да заузме поставиште 325 миља јужно од Гвадалканала како би био спреман да реагује на било који покрет Јапанаца.

Флечерова подршка су биле поморске снаге југозападног пацифичког подручја под командом генерала Дагласа Макартура. Снаге су организоване у TF-44. Чиниле су га тешка крстарица Чикаго, разарач Перкинс, аустралијске крстарице Аустралија и Хобарт које су  се налазиле на ремонту у Сиднеју. Ове снаге су требале да се сусретну 4. маја, 350 миља југозападно од Гвадалканала и препотчине се Флечеру у потпуности. Из састава снага којима је командовао Макартур извучене су и четири америчке подморнице, са задатком да патролирају јапанским подручјима.  Иако је Корално море познато као битка носача авиона, Флечер (који је службовао на крстарицама) је одрадио све припреме за артиљеријску битку уколико би се указала потреба. Формирао је две наменске групе површинских бродова које би могао да деташује да дејствују самостално. Прва је била базирана на пратњама две групе носача авиона и обухватала је 5 тешких крстарица и 5 разарача. Друга је за језгро имала TF-44 и у свом саставу је имала две тешке крстарице (једну аустралијску), аустралијску лаку крстарицу и два разарача.

Витални део савезничке одбране био је поверен савезничким ваздухопловним снагама у југозападном пацифичком подручју. Ове снаге би могле да обезбеде Флечеру извиђање на великим даљинама и средства за наношење удара јапанским поморским снагама. На папиру, то су биле велике снаге које су изгледале спремне за значајно учешће у акцијама. Међутим, то је била новоформирана јединица, која је имала проблема и са командовањем и са борбеном готовошћу. У просеку, за акцију је било спремно свега 12 до 15 авиона Б-17, 9 до 14 авиона Б-25, 16 авиона Б-26, 10 аустралијских Хадсона и 3 аустралијске Каталине. Ове снаге су биле адекватне за патролирање на прилазима Порт Морезбију, али је покривање Соломонових острва и источног Коралног мора зависило од задржавања базе за хидроавионе на Тулагију. У стварности, ови авиони су Флечеру били од ограничене вредности, јер није ни имао команду над њима, чак није био ни редовно извештаван о њиховим активностима.

Јединица од потенцијално веће важности за Флечера била је ескадрила Каталина који су стигли на Ноумеу 25. априла. Први је стигао тендер за хидроавионе Танџиер са 6 Каталина, док је преосталих чест пристигло 3. маја. Међутим, базирајући у Ноумеи, могли су да покрију само јужне делове Соломонових острва. Свеукупно, Флечеров план је био једноставан и флексибилан.

Са половином носача авиона Пацифичке флоте који су му додељени, приказао је комбинацију обазривости са опортунистичком агресивношћу.

USS Yorktown (CV-5) на пловидби Пацификом фебруара 1942. Фотографија снимљена из авиона TBD-1 који само што је полетео са Јорктауна.

Његово тежиште било је на одбрани Порт Морезбија, јер се чинило да је највећа претња усмерена управо на њега. Флечер је био обогаљен неадекватним извиђањем из ваздуха и логистичким ресурсима, али нити једно од овога није било под његовом контролом. Уколико је било грешака у планирању, то је свакако било фокусирање на Корално море и прилазе Порт Морезбију. Нити једна ваздушна патрола није упућена у зону источно од Соломонових острва где је, Флечеру непознато, лежала највећа опасност по Американце. Флечеров распоред танкера такође је био погрешан, поново захваљујући његовом игнорисању опасности којој је било изложено његово источно крило.

Оно што често није схватано у вези са америчким плановима за Корално море била је екстремна агресивност Нимица и Кинга. И Нимиц и Кинг су били самоуверени захваљујући способностима америчких носача авиона, и сходно томе желели су да прихвате  борбу са инфериорним непријатељем.Док је Кинг био познат по својој агресивности, Нимицова улога у бици је често потцењена. Чак и када је постало јасно да би јапанске снаге могле располагати са четири носача авиона, Нимиц је био решен да их доведе у Корално море и да се ту сукоби са њима. Уколико би успео да смањи њихову јачину, офанзивна снага целе јапанске царске морнарице била би умањена. Нимиц је чак одлучио да удвостручи свој улог слањем TF-16 у јужни Пацифик након повратка са препада на Токијо, али та група није могла да пристигне у подручје све до 14. или 16. маја када би вероватно и битка била готова. Међутим, Нимицова одлука да целокупну ударну моћ Пацифичке флоте постави у јужни Пацифик појачала је ризике по америчке снаге, јер је Перл Харбур остављен без заштите носача авиона. Да је битка у Коралном мору потрајала, та одлука би била исправна јер би био искоришћен долазак два свежа носача авиона који би изненадили Јапанце који не би имали чиме да им се супротставе.

ОТВАРАЊЕ

До краја априла, догађаји у Јужном Пацифику су почели да узимају маха. Јапанци су 28. априла импровизовали базу за хидроавионе на острву Шортленд и ту пребазирали пет летећих чамаца H6K6 Type 97 (савезничка кодна ознака „Mavis“). Ове летелице су имале долет од скоро 3000 миља, тако да су јапански команданти имали могућност прикупљања података са великог подручја. Следећег дана, Десантне снаге Тулаги напустиле су Рабаул, док је Главнина снага (укључујући и носач авиона Шохо) напустили Трук. Група носача авиона је испловила са Трука првог дана маја.

Први ударац је задат у јутро 3. маја, када су 3. специјалне десантне поморске снаге из дистрикта Куре  извршиле десант на острва Тулаги и Гавуту, без отпора. Акција је подржавана авионима из Рабаула и носача авиона Шохо, који се налазио 180 миља западно од Тулагија.

До тада, чинило се да се све одвија у складу са јапанским планом. Међутим, до краја 3. маја, тесно синхронизован јапански план операције МО је запао у потешкоће. Група носача авиона је имала задатак да изврши релативно једноставну мисију превожења 9 ловачких авиона Зеро са острва Трук у Рабаул. Мисију је требало извести 2. маја, у тренутку када су носачи авиона требали бити најближи Рабаулу, на свом путу ка југу. Међутим, када је девет ловаца полетело како је и планирано, морали су да се врате на носач јер се време погоршало. Покушај да се задатак изврши сутрадан је такође пропао због лошег времена, уз претрпљени губитак једног авиона. Сада су носачи били два дана иза планираног рока, али Јапанци нису сматрали да ће остатак операције каснити. Јапанци су испоруци ловачких авиона придавали велику важност због захтева за ојачавањем авијације у Рабаулу, која је била кључна у постизању  ваздушне супериорности изнад Порт Морезбија.

Разарач Yugure био је један од четири разарача класе Hatsuharu. Припадао је 27. дивизиону разарача.

Док су јапански носачи настојали да испуне мисију дотура ловачких авиона, Флечер је око 1900 часова 3. маја добио извештаје о заузимању острва Тулаги. Његове снаге су већ биле на мору, чекајући новости о напредовању Јапанаца. Упркос чињеници да Макартурове ваздухопловне снаге нису пружиле упозорење о инвазији на Тулаги, и информација о заузимању острва била је добродошла. У јутро 3. маја, TF-17 се споро кретала на запад, ка централном делу Коралног мора. Флечер и TF-17 су се након што је TF-11 завршила допуњавање горивом раздвојили од Лексингтона.  У ствари, Лексингтон је завршио попуну горивом и био близу Флечерове позиције. Стриктно радио ћутање је омело Флечера да то прими к знању, тако да када су добијени извештаји о заузимању Тулагија, одлучио је да делује само са TF-17. Флечер је окренуо ка северу у 2030 часова и повећао брзину на 27 чворова како би у зору 4. маја био у позицији да нападне Јапанце код Тулагија. Био је свестан да тиме може открити присуство америчких носача авиона у зони, али је био заузет постизањем изненађења и задавањем првих удараца.

Тешка крстарица класе Њу Орлеанс, USS Astoria била је део TF-17 током битке у Коралном мору. Учествовала је и у бици код Мидвеја пре него што је потопљена у боју са јапанском тешком крстарицом у бици код острва Саво августа 1942

Препад америчких носача авиона 4. мај 1942.

Десантне снаге Тулаги биле су без ваздушне подршке до 4. маја. Носач авиона Шохо је испловио на запад како би покрио конвој за инвазију на Порт Морезби који је испловљавао из Рабаула.

Тешка крстарица USS Chester, класе Northampton, снимљена августа 1942. За стандарде који су владали почетком 1942. поседовала је импресивно противавионско наоружање

Када су се авиони са америчких носача авиона појавили на небу изнад Тулагија у јутро 4. маја, Јапанци су били у потпуности затечени и били су у потпуности беспомоћни.

У 0630 часова са Јорктауна је полетео први од, како ће се касније испоставити, 4 таласа. У првом таласу се налазило 28 обрушавајућих бомбардера и 12 торпедних бомбардера. Како се није очекивало присуство јапанских ловаца, амерички авиони су полетели без ловачке заштите. Напад је започео у 0820 часова. Великих мета је било мало, од којих су највредније биле минополагач Окиношима и два разарача. Најбитнији резултат првог напада био је оштећење разарача Кикузуки, који је касније насукан и изгубљен. Исти авиони су се налазили и у другом таласу, који је лансиран нешто после поднева. Каснији, трећи талас се састојао од 21 обрушавајућих бомбардера, који су полетели у 1400 часова, а вратили се у 1630 часова. Четврти талас  су чинили ловачки авиони, који су имали задатак да униште летеће чамце Тypе 97 који су се налазили у луци Тулаги. Резултати овог интензивног напада били су врло разочаравајући.

Разарач Кикузуки, класе Муцуки, насукан на обалу, био је највећи брод који је страдао у нападу са носача Јорктаун.

Флечер је тврдио да су два разарача, један теретни брод и 4 патролна брода потопљена, док је лака крстарица насукана. Права рачуница је показивала мање губитке. Поред разарача Кикузуки, потопљена су још 3 мала миноловца и 4 десантне барже. Можда је најважнији разултат био уништење пет летећих чамаца Type 97. Укупни јапански губици су износили 87 погинулих и 124 рањених.

Покрети ради контакта: 5.- 6. мај

Покрети, 6. мај

Након напада на Тулаги, Флечер се упутио ка југу, пуном брзином. Јапанци нису имали појма где се налази носач са кога је извршен напад, тако да је Флечер могао лако да избегне освету. У јутро 5. маја, састао се са TF-11 око 325 миља јужно од Гвадалканала. Након спајања, запловили су ка југозападу. Око 1100 часова, авиони Wildcat који су узлетели са Јорктауна, уништили су летећи чамац Type 97 који је летео из правца Шортленда. Јапански пилот није имао времена да пошаље поруку, али је његово уништење јасно сигнализирало Јапанцима податке о могућој локацији америчког носача. У међувремену, јапански носачи су пипали у мраку. У време америчког напада, јапански носачи су вршили попуну горивом на северу Соломонових острва. Као одговор на напад, Такаги је пожуривао своје носаче ка југоистоку, очекујући да нађе амерички носач источно од Тулагија.

Након што нису ништа нашли, Такаги потврђује своју намеру да уплови у Корално море из подручја источно од Соломонових острва. У вече, 5. маја, Такаги је окренуо ка западу након што је заобишао острво Сан Кристобал на југу Соломонових острва. Планирао је да се попуни горивом 6. маја, неких 180 миља западно од Тулагија.

Током целог 5. маја, нити једна од страна није знала где се налази друга страна. Флечер је добијао опширне извештаје од макартурових ваздухопловних снага о локацијама и кретањима јапанских снага које су биле активне у Соломоновом мору. Добијао је и извештаје о носачима.

Око поднева 4. маја амерички бомбардер је пријавио да је уочио пловни састав са носачем авиона, код Бугенвила. Флечеру је пријављен као носач авиона класе Кага. Дан касније, други извештај је говорио о јапанском носачу југозападно од Бугенвила. Оно што су Макартурови пилоти уочили, био је носач авиона Шохо у пловидби ка северу како би покривао Десантне снаге МО.

Флечер 6. маја добија одобрење од Нимица да све три наменске снаге организује у једну, ознаке TF-17. Сада је располагао са два носача авиона, 8 крстарица и 11 разарача. Флечер је наредио југозападни курс како би се извршила попуна горивом пре него се време погорша. Извиђачки авиони који су упућивани у патроле нису успели да успоставе контакт са јапанским пловним саставом. Непосредно након поднева, Макартурови пилоти су пријавили да су угледали носач у пратњи четири ратна брода југозападно од Бугенвила. Флечерове патроле, упућене тог поподнева, летеле су 275 миља северно и северозападно од TF-17 али без резултата. Са извиђачким капацитетима савезничких ваздухопловних снага фокусираним на Соломоново море и Луисиадес, Флечеру је позиција јапанских носача авиона и даље остала непознаница.

У 1015 часова 6. маја радар је открио присуство „њушкала“ у зони TF-17 који ловачки авиони из састава ваздушне патроле нису могли да уоче. Флечер је сада морао да претпостави да је његов положај компромитован. Без података о непријатељу, Флечер је морао да претпостави да су бројни извештаји о контактима са непријатељем добијени од савезничких ваздухопловних снага потврђени обавештајни подави које је добијао од Нимица, а који су се односили на то да јапански носачи имају задатак да нападну Порт Морезби 7. маја и да ће конвој са десантним снагама проћи пролаз Џомард 7. или 8.маја. Међутим, Американци још нису видели конвоје, и наравно, Флечер је остао и даље без података о стварној локацији јапанских носача авиона. У вече 6. маја, Флечер је повео TF-17 ка северозападу и повећао брзину на 21 чв.  Намеравао је да у јутро 7. маја буде 170 миља југозападно од острва Дибоyн како би напао јапанске снаге код острва Мисима.

Јапанци су били први који су имали сигурне податке о непријатељским носачима авиона. У 1030 часова, авион (заправо летећи чамац Type 97) који је уочио радар са TF-17 јавио је податке да је амерички пловни састав (TF-17) 420 миља југозападно од Тулагија. Међутим, због нетачне позиције авиона, јављени су и нетачни подаци о кретању и позицији непријатеља. Извештај, који је Такаги примио у 1050 часова, затекао је Јапанце у току попуне горивом. Амерички носачи су наводно били удаљени 350 миља јужно, док је тачна удаљеност износила 300 миља. Тек су у подне два носача авиона, праћена са два разарача, упућена на југ како би нашли амерички пловни састав. Хара је одлучио да не упућује напад на велику даљину како не би открио своје присуство Американцима. Наставио је да плови ка југу, све до 1930 часова 6. маја када је дошао на удаљеност од свега 60-70 миља од TF-17.

6. мај се може сматрати даном пропуштених прилика за обе зараћене стране. Док су авиони са америчких носача авиона пропустили да уоче непријатеља, дотле је Хара наставио да игра пасивну игру заседе и пропустио да прати поуздане податке које су му обезбедили извиђачки авиони великог домета. Флечер је наставио да верује да су јапански носачи северозападно од њега. Обе стране су се ипак приближавале једна другој, тако да је сукоб 7. маја скоро сигуран. Јапанци имају велики потенцијал који могу ослободити у смртоносној заседи.

Сукоби 7. маја

Јутро 7. маја је затекло америчку наменску групу TF-17 на позицији око 150 миља јужно од острва Росел. Њеноа позиција се налазила између две главне јапанске снаге. Десантне снаге МО су се налазиле северно од пролаза Џомард, са Главним снагама адмирала Готоа северозападно од конвоја. Група носача авиона се налазила око 300 миља југозападно од Тулагија, односно око 200 миља југоисточно од Флечера. Флечер је био фокусиран на напад на јапанске снаге које су деловале у водама Соломонових острва, укључујући ту и јапанске носача авиона, за које се претпостављало да се налазе јужно од Бугенвила. Још увек није имао идеју  о правој локацији главнине јапанских снага носача авиона. Јапанци су себе видели у не баш сјајној позицији. Док су се још увек надали да могу да поставе заседу америчким носачима авиона, морали су да прилагоде планове операције МО чињеници да група носача авиона касни у односу на план тако да амерички носачи сада блокирају наступање десантних снага, те да су ближи транспортним бродовима од јапанских носача. Иноје је морао да прилагоди кретање конвоја са десантним снагама. Њихово кретање даље на југ учинило их је рањивим на америчке нападе. Док је Флечер имао опцију чекања и реаговања на јапанске потезе, Јапанци су морали брзо да доносе одлуке уколико желе да се операција одвија по плану.

Aвион Douglas Devastator са носача USS Enterprise изнад острва Вејк 24. фебруара 1942. Врхунац каријере у почетном периоду рата била је битка у Коралном мору када је са неколико торпеда погођен јапански носач Шохо.

За обе стране, кључ успеха је лежао у извиђању. Оба команданта су 7. маја тешко изневерени од стране својих извиђачких авиона. Серија грешака у извиђању обликовала је битку. Савезничке ваздухопловне снаге су наставиле са усмеравањем својих напора на подручје северно од Луисиадеса и у Соломоновом мору. Флечер је проширио патроле ангажовањем 10 авиона Dauntless са носача Јорктаун, који су полетели у 0600 часова. Њима су додељени сектори од северозапада до истока, дубине 250 миља. Јапанци су такође радили на свеобухватном извиђању. Авиони из Рабаула, са Шортланда, Тулагија и новоформиране базе хидроавиона на острву Дебоyне трагале су за непријатељем јужно од Луисиадеса. У међувремену, пошто је изгубио поверење у патроле упућиване са копна, Хара одлучује да пошаље у извиђање 12 авиона B5N са носача авиона, како би претражили сектор од 160 до 270° на даљини од 250 миља. Прва страна која би добила поуздане податке о непријатељу вероватно би била и прва која би покренула таласе напада, и сходно томе однела би и победу.

У зору истог дана Флечер је одлучио да деташује TG-17.3 под командом британског контра-адмирала Крејса. Под Крејсовом командом се се налазиле 3 крстарице и, са додатком једног америчког разарача, 3 разарача. Његов задатак је био да спречи пролазак десантних снага МО јужно од Лоуисиадеса. То је био контроверзни потез, јер је тиме Флечер уклонио трећину већ слабе заштите носача авиона и поставио снаге без ваздушне заштите у домет јапанских авиона са копна. Дискутабилно је и да ли би те снаге уопште могле извршити свој задатак. Уколико би битка носача авиона кренула лоше по Американце, Јапанци би имали мале потешкоће да се провуку поред Крејсовиих снага. на другој страни, уколико би битка носача авиона кренула добро по Американце, Јапанци би свакако морали да откажу инвазију.Флечер је образложио одлуку тиме да, уколико би се у бици носача авиона неутралисале обе стране – како се и догађало на вежбама америчке ратне морнарице, тада би Крејс био у позицији да спречи јапанско напредовање у Коралном мору. Под околностима, чинило се да је Флечер повукао добар, „осигуравајући“ потез, посебно због тога што је допринос Крејсових снага у противваздушној одбрани носача авиона из TF-17 био минималан.

Ситуација, 7. мај

 С обзиром на малу зону операције и број бродова и авиона у покрету, извештаји о контактима су се брзо филтрирали и достављали претпостављеним командантима. Хара је био први који је примио исправан извештај тако да је могао први да крене у акцију. Оно што Хара није знао било је то да је Флечер много ближе него што је очекивао и да плови на север тако да су јапанске патроле беспотребно упућене на југ.

То се није много тицало адмирала Харе све до 0722 часова када су два авиона Type 79 са носача авиона Шокаку јавили о присуству америчких снага, јачине један носач авиона, једна крстарица и три разарача, на свега 163 миља јужно од јапанских носача авиона. Касније је јављено о присуству једног танкера  и крстарице удаљених 25 миља од носача авиона. То је била информација на коју су Јапанци данима чекали и која се савршено уклапала у Харине претпоставке о могућој локацији америчких снага. Хара је послао још један авион са носача како би потврдили примљени извештај и започео припреме за упућивање авиона у напад. До 0815 часова, укупно 78 летелица (18 ловачких, 24 торпедних и 26 обрушавајућих бомбардера) је послато да уништи амерички носач авиона. Командант напада био је капетан корвете Такахаши Какуичи.

Оно што се чинило као обећавајућа ситуација за Јапанце брзо се преокренула у потенцијалну катастрофу. Делујући на основу извештаја приспелих непосредно након 0900 часова, Такахаши је на јављеној позицији нашао само танкер и крстарицу. Проширена потрага није дала резултате. Ствари су постале још горе када је Хара примио извештаје од хидроавиона упућеног са крстарице Кинугаса који је претраживао подручје јужно од Луисиадеса када је уочио америчке носаче авиона југоисточно до острва Росел. Са њих је у 1008 упућен напад. У 1051, авиони се враћају на Шокаку и  потврђују да су видели само танкер. Суочен са алармантним обртом догађаја, Хара је у 1100 часова опозвао напад.

Пре него што је напустио подручје, Такахаши је упутио обрушавајуће бомбардере на једине мете на видику. Првих четири бомбардера Type 99 као циљ су изабрали разарач Симс и убрзо га уништили са три бомбе. Разарач је потонуо са великим губицима међу члановима посаде. Танкер Неошо је био мета за преко 30 обрушавајућих бомбардера, који су остварили 7 погодака. Током 18-минутног напада оборен је један авион. Брод је остао нагнут, у пожару и без погона.

USS Sims маја 1940. Завршен 1938, био је први брод из класе, који је често коришћен за осигурање пловних састава почетком рата.

Међутим, половина посаде се вратила на брод и успела да угаси пожар, да би касније била спашена од стране америчког разарача. Танкер је на крају потопљен, док је остатак посаде спашен 11. маја.

Јапанци су пропустили прилику да ухвате Американце у заседи, потопивши само мање бродове.

Авиони су се из напада вратили тек након 1500 часова, тако да је питање упућивања новог таласа на америчке носаче авиона било под знаком питања. Срећом по адмирала Хару, напад на танкер није разоткрио његову позицију. Касније тог дана, Флечер је постао свестан да је Неошо био нападнут али н иједан брод није послао поруку о нападу пре него што је потопљен или стављен ван употребе. Симс је послао извештај о авионима али га TF-17 није примила. Једина вест са Неошоа била је да је у 1021 постао мета напада авиона. Како је могао бити нападннут и авионима који базирају на оствру Тулаги, Флечер и његов штаб су и даље остали несвесни да је танкер уништен нападом са носача авиона.

Док су се Јапанци борили да разјасне своју ситуацију, скоро идентична ситуација се дешавгала и код Американаца. Међутим, у њиховом случају, околности су се развијале далеко повољније. Флечер је још у 0735 часова примо извештај о активностима Јапанаца. Виђене су две крстарице северозападно од острва Росел. Након тог извештаја у 0815 часова стигао је извештај о контакту: два носача и четири крстарице северно од острва Мисима. Њихова позиција је била 225 миља северозападно од TF-17, што их је стављало ван домета ловачких и торпедних авиона. Међутим, са јапанским снагама које су се кретале ка југу и Флечеровим снагама које су се кретале ка северу – напад је био могућ. Флечер је чекао више од сат времена да покрене напад, али почевши од 0926, са Лексингтона је у напад полетело 10 ловачких авиона, 28 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера. У 0944 часова, Јорктаун је послао први од два таласа, у коме су се налазила осам ловачка, 25 обрушавајућа и десет торпедних бомбардера.

Међутим, чим су авиони били на путу ка северу, ствари су се погоршале. У  току јутра послужилац радара је јавио о контактима у близини наменске групе. Како ловачки авиони нису могли да уоче „њушкала“, Флечер је претпоставио да радар види његове снаге. У то време је стигао и извештаја са Неосхоа да је нападнут. Још горе, повратком извиђачких авиона установљено је да су носачи авиона о којима је јавио уствари пловни састав од четири лаке крстарице и два разарача. Сукобљен са истом дилемом коју је имао и јапански адмирал Хара, Флечер је одлучио да опозове напад. Из извештаја савезничких ваздухопловних снага је знао да су у планираној зони напада јаке јапанске снаге. Ситуација је постала јаснија када је у 1022 часова из Порт Морезбија примио извештај да је два часа раније авион Б-17 известио о присуству великог пловног састава у коме су се налазили носач авиона, десет транспортних бродова и 16 других бродова, нешто јужније од локације носача авиона из ранијег, нетачног извештаја. Флечер је нову информацију проследио авијацији, упутивши их ка зони циља у нади да ће их наћи.

Док је Флечер био забринут да је пропустио главнину јапанских снага са носачима авиона, његов напад је упућен у зону богату циљевима. Како су Десантне снаге МО и главнина снага јапанске царске морнарице били врло близу једна друге, није било шансе да ће амерички напад бити у потпуности неуспешан. Као одговор на активности америчких авиона, Иноје је окренуо конвој са десантним снагама ка северу како би избегао напад. Знао је да је уочен и да се амерички носачи авиона налазе југозападно. Такође је примио и извештај о саставу јачине два бојна брода, једна крстарица и четири разарача (Крејсове снаге) јужно од пролаза Џомард.

Чекајући да се носачи адмирала Харе изборе са непријатељем, Иноје је зауставио своје наступање. У међувремену, Шохо је требао да одбрани његове снаге од очекиваног напада из ваздуха.

Уништење носача авиона

По лепом времену, са ангажованих 93 авиона – Шохоу је претила брза смрт. Авиони са Лексингтона су уочили јапански носач авиона Шохо око 1040 часова, 40 миља северније. На Шохо само што је слетела ваздухопловна патрола јачине 4 авиона – у току су биле припреме за покретање напада на TF-17, мањих размера. У време када су амерички авиони осмотрени, у 1050 часова, у ваздуху су се налазила само три авиона – један Type 0 и два Type 96.

Ваздухопловна група са Лексингтона је прва напала. Тај напад се сматра једним од најкоординисанијим нападима америчког морнаричког ваздухопловстава икада. Командант ваздухопловне групе, капетан фрегате Вилијам Аулт, је одлучио да усмери напад командног елемента групе и ескадрилу VS-2 на слабљење одбране носача, док је преостали део групе имао задатак да кординисано напада.

„Отварајући“ напад у 1110 часова, три обрушавајућа бомбардера су промашила циљ. Шохо је извео оштар заокрет у лево како би избегао нападаче – што му је и пошло за рудом, јер га је промашило свих десет авиона из ескадриле VS-2. Напори јапанске противавионске артиљерије, као и два авиона Тyпе 96, били су неефикасни против обрушавајућих Dauntlessа. Један једини јапански ловац који се налазио у ваздуху, успео је да оштети један Dauntless током обрушавања и да једног, који се извлачио из обрушавања, обори.

Авиони из ескадриле VB-2 су извршили напад у 1118 часова и постигли два поготка бомбама масе 1000 фунти. Ови погоци су проузроковали озбиљне пожаре на палуби хангара у коме су се налазили авиони попуњени горивом и чекали за полазак у напад на TF-17. Истовремено са нападом обрушавајућих бомбардера, авиони из састава ескадриле ВТ-2 су се спустили на висину за  напад…

Фотографија напада на носач авиона Шохо 7. маја. Док Шохо гори, на десној страни фотографије се види Devastator у десном заокрету након лансирања торпеда на носач авиона.

Пронашавши празни простор у заштити коју су пружале крстарице, командир ескадриле је одбацио торпедо у 1119 часова. Ескадрила је постигла укупно 5 погодака, довољно да изазове фатална оштећења која су прерасла у неконтролисаног продора воде. У 1125 часова, 24 од 25 обрушавајућих бомбардера из састава ескадриле VB-5 и VS-5 напало је Шохо. Петнаест погодака је потврђено против непомичног непријатеља, мада су јапански извори признали 11 погодака. Колико год да их је било, било је довољно да би се Шохо прогласио „мртвим“. У 1129 часова напад су извршили торпедни бомбардери и постигли 10 погодака. Јапанци су признали два поготка, али их је вероватно било више. Шохо је буквално био разнет салвом бомби и торпеда. Од посаде која је бројала 834 чланова, преживело је 203 чланова. Амерички губици су бројали свега један обрушавајући бомбардер Dauntless са Јорктауна и два са Лексингтона.

Један од пет погодака торпедима са авиона из ваздухопловне групе носача авиона Лексингтон

Обе америчке ваздухопловне групе су се до 1450 часова вратиле на своје носаче авионе, где је извршена попуна горивом и убојним средствима, тако да су могли бити поново упућени на задатак. Флечерови пилоти су одрадили добар посао, потопивши први јапански носач авиона у Другом светском рату. Због немогућности покретања и прихвата таласа напада пре мрака, Флечер је одлучио да не шаље авионе у напад на јапанске бродове у Соломоновом мору, као и да не шаље допунске извиђаче у трагање за главнином јапанских снага. Флечер је био свестан да се Иноје повлачи са конвојем десантних снага, али му још увек није била позната позиција јапанских носача авиона. Лакнуло му је да његов погрешан потез са почетка дана није кажњен нападима са јапанских носача.

Док је Флечер избегао јапански ваздушни напад, дотле је TF-17.3 била мање срећна. Крејсове снаге су се током дана налазиле у зони југоисточно од пролаза Џомард, чиме су дошле у домет јапанских авиона из Рабаула. Опажене су раније, почетком дана, док је напад уследио у 1400 часова. Напад је извршен у два таласа, јуришним бомбардерима G3M Type 96 (савезничко кодно име: Nell). У првом таласу се налазило 12 авиона. Били су наоружани торпедима која су се показала као неуспешна при лансирању са максималних даљина. Пет летелица је изгубљено. Око пола сата касније, уследио је напад 19 авиона Г3М наоружаних бомбама. Није постигнут ни један погодак.

Крејсов вешт маневар и тешка противавионска ватра помогли су да се избегне катастрофа, али су Јапанци још увек били убеђени да су постигли велики успех. Тврдили су да су потопили бојни брод класе Калифорнија и крстарицу класе Аугуста, тешко оштетили бојни брод класе Ворспајт (HMS Warspite) и вероватно оштетили крстарицу класе Канбера. И вештина и способност јапанских пилота биле су суморне и у супротности са ударима јапанског морнричког ваздухопловства од пре свега пар месеци раније, када су брзо потопили британске капитале бродове Принс оф Велс (HMS Prince of Wales) и Рипалс (HMS Repulse) у водама Малаје, првих дана рата.

Због губитка носача авиона Шохо, Иноје је одложио инвазију на Порт Морезби за два дана. Извео је конвој из домета авиона и концентрисао површинске снаге код острва Росел, како би био спреман за могући ноћни напад. Схватајући да ноћни напад и није баш реалан, касније је издао инструкције Готоу да раздвоји крстаричке снаге тако да две крстарице остану са главнином снага, а преостале две упути у помоћ носачима авиона. Јапанцима је, узевши у обзир колико је авиона напало Шохо, постало јасно да Американци на располагању имају и више него довољно авиона. Са Операцијом МО у хаосу, све је зависило од способности јапанских носача авиона да униште америчке носаче и поврате операцију у планирани ток. Сходно томе, Хара је сада био склонији ризику. Како одавно није примио извештај са подацима о позицији америчких носача авиона, Хара је наредио извиђање од југозапада до северозапада, на даљини до 200 миља. Авиони су полетели у 1530 часова, али све до пријема наређења за повратак нису ништа нашли. Извиђање је спроведено са намером да се организује ризични ноћни напад. Изабране су најискусније посаде авиона. Са носача авиона Зуикаку за учешће у нападу је изабрано 9 посада јуришних авиона и 6 посада бомбардера. Њима су се са носача авиона Шокаку придружиле још 6 јуришника и 6 бомбардера. Чињеница да је у овој авантури био присутан и већи степен очајања, и више је него очигледна. Неке од изабраниих посада само што су се вратиле из ранијег напада, и од њих се очекивало да поново узлете по изузетно лошим метео условима како би извршили напда на циљ коме још увек није откривена тачна позиција.

Предвидљиво, операција није добро почела. Авиони су узлетели са носача у 1615 часова, са наређењем да лете на позицију 280 миља западно. Непознато Јапанцима, амерички носачи авиона су се налазили неких 150 миља у смеру запад-северозапад, али сакривени тешким облацима. Када су јапански авиони пристигли на наређену позицију, на њој није било ни трага од америчких бродова. Након извршеног извиђања подручја, авиони су се упутили назад, организовани у три групе, претходно одбацивши бомбе и торпеда.

Приликом повратка, јапански авиони су налетели на америчке носаче. Авиони Wildcat, навођени радаром, пресрели су прву групу. Као резултат борбе, из прве групе је оборено 6 јуришних авиона и један бомбардер, док су Американци изгубили три авиона Wildcat. Друга и трећа група су на позицију америчких носача авиона пристигли у ноћи и, убеђени да су то јапански авиони, намеравали су да слете. Противавионска ватра са носача је оборила једног јуришника и тиме развејала сумње у припадност носача авиона.

Коначно, до 2300 часова, сви јапански авиони су слетели, уз губитак још једног јуришника приликом слетања. Од 27 авиона који су летели на задатак, 18 се вратило. Међутим, губитак од 18 драгоцених авиона осетиће се наредног дана. Јапански пилоти су известили о позицији наменске групе TF-17 40-60 миља западно. Обе стране су сада знале да је друга страна у близини. Следећи дан ће, готово сигурно, донети одлучујући сукоб битке у Коралном мору.

Припреме за битку, 8. мај

Обе стране су знале да је брзо и тачно извиђање кључ за одлучујуће догађаје на дан 8. маја. Током ноћи, обе стране су покушале да заузму повољније поставиште за долазећи окршај. Амерички носачи авиона су пловили на југоисток све до после поноћи, када су окренули ка западу. Разарач Монаган је деташован ради спашавања преживелих са танкера Неошо и разарача Симс.

Ово деташирање је оставило наменске снаге TF-17 са седам разарача. Крејс је издао наређење својим снагама да плове ка западу  како би остали југоисточно од Порт Морезбија, на позицији да пресретну све јапанске снаге  које напредују ка Порт Морезбију у светлу битке носача авиона. У јутро 8. маја, наменске снаге TF-17 су располагале са 117 исправних авиона (31 ловачких, 65 обрушавајућих и 21 торпедних бомбардера). Фич је за извиђање смислио план како би покрио све евентуалне догађаје. Како није могао бити сигуран у покрете јапанских носача током ноћи, моро је да претпостави могућност да су они још увек релативно близу. Стога је организовао извиђање у свим секторима (360°) са 18 авиона SBD из ескадрила VS-2 и VB-2 са Лексингтона. У северном делу зоне извиђало се до даљине од 200 миља, док је на југу сектор извиђања био нешто краћи – 125 миља.

Носач авиона Лексингтон фотографисан са палубе Јорктауна. На палуби Јорктауна налазе се обрушавајући бомбардери типа Dauntless

По њиховом повратку, ових 18 авиона би се нашло у ваздухопловним патролама носача авиона. Сваки носач је ангажовао ваздухопловне патроле јачине по 8 ловачких авиона, док је Јорктаун наменио 8 авиона SBD за противторпедну патролу. На оба носача, преостали авиони су били у приправности да крену у напад по добијању информације о циљевима.

Ситуација на дан 8. маја

Током ноћи 7./8. маја, Иноје је наредио Такагију да заузме поставиште 110 миља јужно-југоисточно од острва Росел до зоре, како би био у позицији да нападне TF-17. Међутим, из многих разлога, зора је затекла јапанске носаче авиона на позицији 140 миља североисточно од острва Росел. како је неуспешни напад јапанских авиона потрајао, јапански носачи су морали да плове на исток све до 2200 часова, када су почели да прихватају авионе на палубе. Хара је саветовао Такагију да задржи курс ка истоку или да плови ка југу, како би могао да нападне Американце са крила. Такаги је одбио препоруку, али се сложио са предлогом да носаче авиона позиционира североисточно од острва Росел – супротно наређењу адмирала Иноја. Хара је сматрао да ће му ова позиција омогућити да спроведе усмереније извиђање, уместо извиђање у свим правцима уколико се повинује наређењима Такагија и продужи у зону југоисточно од острва Росел, које је било близу последње познате позиције америчких носача авиона.

Хара је планирао да мање авиона ангажује на извиђању, а да више авиона буде спремно за напад. Ситуација адмирала Харе, када су у питању авиони, била је неповољнија у односу на ситуацију код Американаца. Амерички 5. дивизион носача је располагао са 96 авиона (38 ловаца, 33 бомбардера и 25 јуришника). У поређењу са TF-17, на јапанксим носачима је могло да се прикупи 21 авиона мање. Супротно Фичу, Харин план извиђања био је много оштрији. Према тактици извиђања у јапанској царској морнарици, за задатке извиђања треба ангажовати хидроавионе који су се налазили на крстарицама, док се авиони са носача авиона чувају за мисије напада на непријатеља. Међутим, 8. маја је тешко море спречило јапанске крстарице да употребе своје хидроавионе. Хара је морао да ангажује 7 јуришних авиона са носача авиона да покрију јужни сектор, на даљини од 250 миља. Четири бомбардера који су базирали у Рабаулу и три летећа чамца са острва Тулаги су добили задатак да извиде подручје јужно од Лоуисиадеса.

У 0600 часова, јапански носачи авиона су се налазили 220 миља североисточно од TF-17. такаги је наставио да плови на север како би се сусрео са крстарицама Кинугаса и Фурутака, које је Иноје деташовао ради повећања заштите носача авиона. Остатку снага укључених у операцију МО, укључујући главнину снага, десантне снаге и борбено осигурање, било је наређено да се у току поподнева прикупе на позицији 40 миља источно од острва Вудларк (Woodlark). Након што ударне снаге „расчисте пут“, конвој би наставио ка Порт Морезбију са задатком извршења инвазије, која је препланирана за 12. мај.

Време је играло важну улогу у догађајима од 8 маја. Ивица фронта се померила 30 – 50 миља ка северу и североистоку. То је довело TF-17 из положаја заштићеног од непријатељског извиђања у положај где влада лака измаглица, са већом видљивошћу. Насупрот томе, јапански носачи су доспели у подручје тешког мора. Како се касније показало, то је усложило и отежало задатак америчким пилотима.

Напад Американаца на ударну групу носача авиона јапанске царске морнарице

Јапански извиђачки авиони су се нашли у ваздуху већ у 0615 часова, док су Американци подигли 18 авиона SBD у 0635 часова. Ни једнима ни другима није требало много времена да пронађу оно што траже. Јапанци су први постигли успех. Радар са носача Јорктаун је пријавио контакт у 0822 часова, 18 миља северозападно, али упућена ваздухопловна патрола није успела ни да га пронађе нити да га пресретне. У 0822 часова јапански извиђачки авион пријављује два носача авиона 235 миља од ударне групе МО, у смеру 205°. Радио извиђачи са оба америчка носача су потврдили чињеницу да је јапански авион уочио TF-17 и послао извештај.

Флечер и Фич су први извештај добили у 0820 часова када је SBD из ескадриле VS-2 уочио јапанске носаче авиона на тешком мору. По уносу података из извештаја на карту, постало је јасно да се јапански носачи авиона налазе 175 миља од TF-17, у смеру 028°, те да се удаљавају од америчких носача. Удаљени 175 миља од Американаца, Јапанци су били на самој ивици акционих радијуса америчких авиона. Ипак, одлучено је да се упути напад, а да се TF-17 и сама упути ка Јапанцима како би умањила даљину коју би авиони морали да превале при повратку из напада.

Први напад је упућен од стране Американаца. У 0900 часова, са Јорктауна је покренут напад јачине 39 авиона (6 ловаца, 24 обрушавајућих и 9 торпедних бомбардера), док је Лексингтон свој напад јачине 36 авиона (9 ловаца, 15 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера) упутио 7 минута касније. Упоредо са почетком ваздушне битке, Флечер је Фичу препустио тактичку контролу TF-17. До 0925 часова, сви авиони су били у ваздуху и напустили зону TF-17. Додатни извештаји извиђача у 0934 часова показали су да су јапански носачи удаљени 191 миљу од америчких.

Шокаку под нападом авиона са Јорктауна.

Када су авиони са Јорктауна пристигли у зону напада, затекли су јапанске снаге раздвојене у две групе. Зуикаку, праћен крстарицама Мијоко и Хагура и 3 разарача, био је неких 6 наутичких миља испред носача Шикоку са две крстарице из пратње, Фурутака и Кинугаса. Док су обрушавајући бомбардери заузимали позицију за напад, група са носачем авиона Зуикаку нестала је у олуји. Носач авиона Шокаку, који је остао у зони веће видљивости поднео је главни удар америчких авиона. Обрушавајући бомбардери, њих 24, постигло је 2 поготка бомбама масе 450 кг. Први погодак је изазвао пожар у надграђу брода. Друга бомба је пала у близини острва и изазвала пожар на летној и палуби хангара. Напад ескадриле торпедних бомбардера био је у потпуности безуспешан, не постигавши ни један погодак. Јапанске ваздухопловне патроле и противавионска артиљерија показале су се скоро у потпуности неефикасним. Американци су изгубили два авиона SBD, док су Јапанци остали без два ловачка авиона.

Неких 30 минута након почетка напада авиона са Јорктауна, започео је и напад авиона са Лексингтон. Лоше време је учинило да резултати напада буду још гори. Већина обрушавајућих бомбардера са Лексингтона је промашило мету. Једино су 4 авиона успела да постигну поготке. Сви су нападали носача Шикоку, погодивши га још једном бомбом масе 450 кг.

Шoкаку при великој брзини пловљења изводи нагле окрете како би избегао нападе обрушавајућих бомбардера

Још једном су сва торпеда одбачена са авиона кренула на Шокаку, и још једном је командант јапанског носача успео да избегне свих 11 торпеда која су јурила на њега. Губици у нападу су поново били лаки: три ловаца и један обрушавајући бомбардер. Њима треба додати и губитке приликом повратка из напада: свој пут до носача Лексингтон није нашао један ловац и два обрушавајућа бомбардера.

Од укупно 13 ловачких авиона Type 0 ангажованих у ваздухопловној патроли, амерички авиони Wildcat су два оборили, а један оштетили. Амерички губици су овог пута били мало већи од јапанских: оборена су два SBD и три Wildcatа.

Укупан резултат америчког напада био је разочаравајући. Зуикаку, скривен облацима, остао је нетакнут. Штета на носачу Шокаку, у виду три поготка бомби, била је озбиљна али није било опасности од потапања. Пожар је био брзо угашен, али је носач остао без могућности да користи авионе. Стога је наређено да Шокаку напусти зону брзином од 30 чв, у пратњи два разарача. Губици у људству су бројали 109 погинулих и 114 рањених.

Јапанци нападају TF-17

На носачима Шокаку и Зуикаку, у приправности је чекало 18 ловаца Тyре 0, 33 бомбардера Тyре 99 и 18 јуришника Тyре 97. Након извештаја који је приспео у 0822 часова, покренут је напад под командом капетана корвете Такахашија. Супротно америчкој доктрини, авиони су летели у једној формацији.

TF-17, са два носача авиона, пет крстарица и седам разарача, чекао је на напад. Очекујући јутарњи напад, Фич је урадио све што је могао на формирању робустне ваздухопловне патроле. Осам авиона Wildcat је већ било у ваздуху, подржавани од стране 18 SBD на противторпедној патроли. У 1055 часова, радари на Лексингтон и Јорктаун, јавили су о великој формацији која им се приближава. Група је откривена на 68 миља, у смеру 020. Одмах је подигнуто још девет авиона Wildcat и 5 авиона SBD. Новопридошли авиони Wildcat имали су задатак да пресретну јапанске авионе што је могуће даље од америчког пловног састава.

Резултат ове, спољне, битке није био повољан за Американце. Авиони који су имали задатак да пресретну јапанске авионе пропустили су да обаве задатак све док јапански нису извршили свој задатак. Као додатак, авиони Wildcat који су имал изадатак да униште нисколетеће торпедне бомбардере пропустили су јапанске авионе због облачности. Такахаши је успео да доведе својих 33 обрушавајућих бомбардера на позицију уз ветар од TF-17 док је 18 торпедних бомбардера добило задатак да одмах нападну.

Лексингтон током напада торпедних бомбардера 8. маја.

Од 18 јуришника који су нападали, 14 је одређено за напад на Лексингтон, док је преосталих 4 требало да нападне Јорктаун. Упркос напорима авиона Wildcat у одбрани и великог броја авиона SDB Dauntless против споријих торпедних бомбардера, 15 од укупно 18 авиона Тyре 97 се пробило и дошло у позицију за напад. Четири авиона су напала Јорктаун и испромашивала, уз губитак два авиона. Са 14 авиона Тyре 97, колико их је било на располагању за напад на  Лексингтон, постигнути су бољи резултати. Командант брода није могао да маневром избегне свих девет торпеда која су лансирана на њега. Након избегнутих првих пет торпеда лансираних са две групе авиона које су нападале и по левом и по десном боку брода, последња група од четири авиона Тyре 97 је имала јасну ситуацију. Два торпеда су прошла дубоко испод кобилице носача, док су преостала два погодила носач у леви бок. Први, у 1120 часова, је ударио у прамчани део и избацио из употребе два лифта у горњој позицији. Што је важније, искривио је танк за смештај авионског горива и проузроковао мање пукотине. Самим тим су се раширила испарења горива. Други погодак је био испод острва, близу просторија са котловима. Три простора су се напунила водом, што је приморало посаду да искључи три котла. Неколико танкова горива је пробијено, тако да је гориво исцурело у море и образовало велику нафтну мрљу. Други погодак је изазвао нагиб од 6 – 7 степени, али је тримовањем танкова брзо доведен на равну кобилицу.

Извршавањем Такахашијевог наређења да заузму позицију уз ветар поставила је обрушавајуће бомбардере неколико минута иза напада торпедних бомбардера. Наредио је да се 19 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Шокаку обрачуна са носачем Лексингтон, док је остатак авиона са носача Зуикаку требао да нападне носач авиона Јорктаун. Борбено осигурање било је поверено ловачким авионима Тyре 0, који су успешно обављали свој задатак, тако да је свих 33 авиона стигло у зону циља. Упркос храбрим нападима на своје циљеве у условима јаке противавионске ватре, резултати су били врло разочаравајући за Јапанце. Оба америчка носача су засута водом у серији блиских промашаја, уз претрпљена три поготка од бомби. Против Лексингтона, два обрушавајућа бомбардера са носача Шокаку постигли су директне поготке. Оба су проузроковала мању штету. Прва бомба је погодила прамчани угао летне палубе, избацујући из употребе један спонсон. Друга бомба је погодила леву страну масивног димњака изазивајући мало материјалне штете, али са људским жртвама на борбеним станицама – оруђима противавионске артиљерије у близини димњака. У нападу су оборена два јапанска авиона Тyре 99.

У случају другог америчког носача, комбинација напада два авиона Wildcat који су се налазили у одбрани носача, вештог маневра носача и бочног ветра, учинила је да 14 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Зуикаку постигне један погодак. Једна од бомби, масе 550 фунти, погодила је у центар летне палубе. Пробила је четири палубе док није експлодирала и усмртила чланове посаде који су вршили оправке и начинила оштећења на структуралним деловима брода. Пожар који је изазвала, направио је густ дим који је излазио кроз отвор у летној палуби. Због нанете штете, уследила је евакуација из три котловнице, што је условило пад брзине пловљења на 25 чворова. Блиски промашаји бомби су такође изазивали оштећења. Једна од њих је пала по левом боку, у висини средине бока. Пала је довољно близу да оштети неколико танкова горива и изазове изливање горива у море. Јапански напад није био толико разарајући колико су Американци очекивали да буде. Посада Јорктауна је брзо угасила пожар и поново ставила котлове у погон, тако да је убрзо и носач запловио брзином од 28 чворова. Чак је и Лексингтон, који је претрпео већу штету, изгледао способан за борбу и није било опасности да потоне.

Након напада, Такахаши је радиом у 1125 часова јавио да је потопљен амерички носач класе Саратога, погоцима девет торпеда и десет бомби, те да је Јорктаун оштећен погоцима два торпеда и осам до десет бомби.

Упркос напорима 20 авиона Wildcat и 23 авиона Dauntless у ваздухопловним патролама, јапански губици су били лаки. Изгубили су пет обрушавајућих бомбардера и осам торпедних бомбардера. Сличне губитке у авионима имали су и сами Американци: три ловачка и пет обрушавајућих бомбардера. Међутим, многи јапански авиони су били оштећени што је узроковало рушење у море још седам авиона на путу ка носачима, а још дванаест авиона је бачено у море, након што су се тешко оштетили приликом слетања на носаче.

Пратња из ескадриле VF-42 је у повратку пријавила обарање још два јапанска авиона. Један је био јуришник који је уочио TF-17 и пратио америчке носаче преко сат времена, а да је остао непримећен од стране америчких ваздухопловних патрола, док је други авион био авион вође напада, Такахашија.

Након напада

Ваздухопловне групе обеју страна биле су сломљене дејствима 8. маја. Након што су се у рано после подне вратиле из напада, нити једна од њих није била у стању да одмах настави са борбом. Талас напада који је упутио Јорктаун вратио се у 1300 часова, али је свега 12 авиона SBD и 8 авиона TBD било оперативно. Проблем је био и број торпеда који је остао на располагању – свега седам комада. Напад са Лексингтона се вратио у 1322 часова, али је након експлозије у прамчаном делу брода у 1247 часова, његово стање изгледало неизвесно.

Узевши у обзир неизвесно стање носача авиона Лексингтон, стање ваздухопловне групе са Јорктауна (посебно стање ловачке авијације) и нарастајућу забринутост по питању снабдевања горивом након потапања танкера Неошо, Флечер је у 1315 часова предложио да се TF-17 повуче на југ. Фич се сложио са предлогом у 1324 часова.

У овом тренутку, битка у Коралном мору већ је била завршена, али рачун за Американце још није био готов. Штета коју су носачу авиона Лексингтон нанела торпеда показаће се као фатална.

Први торпедо је погодио спољне танкове горива који су пренели снагу удара на танкове и изазвале пукотине у варовима лимова, што је пак омогућило да у бродске просторе исцуре  испарења горива. До 1247 часова, испарења су дошла у простор са генераторима, што је проузроковало експлозију и пожар у прамчаном делу брода. Екипе за контролу и санирање оштећења нису могле да контролишу ширење пожара и наредне експлозије су се зачуле у 1442 и 1525 часова. У 1707 часова, командант брода одлучује да напусти брод пре него што би мрак отежао спашавање посаде. Лексингтон је након евакуације потопљен торпедима са разарача и коначно потонуо у 1952 часова.

Стање јапанских носача авиона било је само делимично боље. Оштећени Шокаку је испраћен ван зоне операције, док је Зуикаку добио задатак да прихвате све авионе који су пристизали из напада. Између 1310 и 1410 часова, прихваћено је 46 авиона. У 1430 часова, укупно девет јуришника, оперативно спремних, налазило се на палуби носача Зуикаку. Сходно томе, Такаги је известио Иноја да је други талас напада немогућ. Јапански носачи авиона су у 1500 часова запловили на север, како би изашли из зоне операције и извршили попуну горивом која је била очајна (неки од разарача имали су још свега 20% залиха горива на располагању).

Неуспех јапанских носача авиона да униште америчке носаче значила је крај операције МО. У јутро 8. маја Иноје је наредио да све јединице које не учествују у бици носача авиона напусте зону пловећи на североисток. Тог јутра је извиђачки авион који је полетео из Рабаула јавио присуство снага Савезника јачине један бојни брод, две крстарице и четири разарача на позицији између Луисиадеса и Порт Морезбија. Инојев план да нападне ове снаге бомбардерима који су базирали у Рабаулу, био је повучен због јаке кише која је онемогућила дејство авијације. Иако су Савезничке снаге са тешким јединицама блокирале пут ка Порт Морезбију, Иноје је после подне добио још гору вест: добио је извештај о бици носача авиона. Са носачем Шокаку ван строја и тешким губицима у авионима који онемогућавају покретање другог таласа напада, Иноје је знао да  су изгледи за заузимање Порт Морезбија слаби, готово никакви. У 1545 часова наредио је покрет свих јапанских снага на север; у 1620 часова је одложио операцију МО и наредио евакуацију базе хидроавиона на острву Дибоyн.

Када је команда Комбиноване флоте сазнала за Инојеву одлуку о одлагању операције, Јамамото је преузео иницијативу. У 2200 часова је наредио Иноју да настави са гоњењем  америчких снага и доврши њихово уништење. Као одговор, Иноје је наредио поновно поседање базе на острву Дибоyн и пребаци остатак Готоових најмоћнијих бродова – укључујући две преостале тешке крстарице и већи део 6. флотиле разарача, у састав ударне групе носача авиона. Тако ојачана, ударна група носача авиона је 9. мај провела у попуњавању погонским горивом а дан касније се вратила у Корално море како би наставила започету битку. Број исправних авиона на носачу Зуикаку подигнут је на 45 авиона – 24 ловаца, 13 бомбардера и 8 јуришника. У зору 10. маја, Такаги је био удаљен 340 миља југозападно од острва Тулаги. са те позиције је започето извиђање, али без резултата. Дан касније, 11. маја узалудност продужетка операције је била очигледна и ударна група носача авиона је кренула око острва Сан Кристобал и даље на север.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Слично Такагију, Флечер је одлучио да је најбољи курс акције – одустајање од ње. Мекартурови авиони су већ пријавили покрет десантног конвоја, тко да је Флечер претпоставио да је претња од инвазије на Порт Морезби отклоњена. Наког потапања Лексингтона, није могао да ризикује губитак још једног од Нимицових драгоцених носача, који би битку претворили у стратегијску пропаст за америчку морнарицу. Преостали део 8. маја Флечер је пловио ка југу. Плашећи се гоњења 9. маја, одлучио је да се повуче пловећи великом брзином. Када су Такагијеви преостали носачи покушали да поново успоставе контакт 10. маја, Флечер је већ био на сигурном, изван зоне операције. На дан 15. маја, TF-17 се усидрила код острва Тонга, да би Јорктаун одатле продужио ка Перл Харбуру ради извршења преко потребних оправки. Истог дна, Холсијева TF-16 са носачима Ентерпрајз и Хорнет је уочена од стране јапанског хидроавиона Тyре 97, око 450 миља источно од Тулагија. Ови последњи потези у бици у Коралном мору у ствари су били увод у битку код Мидвеја, која се одиграла три недеље касније.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *