Битка за Мидвеј

Свега неколико битака је познато попут битке за Мидвеј, вођене јуна 1942. између носача авиона Јапанске царске морнарице и америчке морнарице. Победа Американаца је окарактерисана као одлучујућа поморска битка. Од почетка рата, Јапанци су низали успехе. Дефанзива још увек није постојала у њиховој стратегији, али су зато постојале две варијанте напада. Прва је предвиђала заузимање острва у јужном Пацифику са циљем пресецања комуникација између САД и Аустралије, док је друга предвиђала напредовање у централном Пацифику, са циљем заузимања Хаваја. Прву варијанту је подржавао Генералштаб морнарице, док је друга варијанта налазила упориште у команди Комбиноване флоте. Командант Комбиноване флоте, адмирал Јамамото, подржавао је другу опцију јер је сматрао да може извући корист из приморавања преосталог дела америчке Пацифичке флоте на битку. Био је уверен да би у тој одлучујућој бици превагу имало бројно стање и обученост јапанске флоте.

адмирал Исороку Јамамото

Оно што је представљао резултат дебате између јапанског Адмиралитета и Комбиноване флоте био је фатални компромис. Маја месеца су планиране операције ограниченог обима у јужном Пацифику са циљем заузимања стратешки важних аеродрома у Порт Морезбију на Новој Гвинеји, што је требало да буде камен темељац за даљу експанзију против поморских комуникација између САД и Аустралије. Ова операција би у јуну месецу била пропраћена снажним нападом на Мидвеј у централном Пацифику, неких 1300 миља далеко од Хаваја и против изабраних циљева у Алеутском архипелагу. Приморана да брани Мидвеј, америчка Пацифичка флота би морала да се сукоби са Комбинованом флотом.

На несрећу по Јапанце, амерички командант Пацифичке флоте адмирал Честер Нимиц – није прочитао Јамамотов сценарио. Јамамото је исправно веровао да ће се Американци борити за Мидвеј, али под условима које је контролисао Нимиц. Више од свега, Нимиц је био одлучан да се сукоби са Јапанцима чим услови дозволе. Под повољним условима, Нимиц је сматрао постизање изненађења својим носачима авиона, иако би бројчана надмоћ била на страни Јапанаца.

адмирал Честер Нимиц

Први ефекат Нимицове политике јурења битке против Јапанца резултирао је битком у Коралном мору. Ова битка је скупо коштала обе стране. Јапанци су изгубили на тактичком, али и на стратегијском нивоу. Стратегијски гледано, доживели су први пораз у овом рату. Док су успели да заузму Тулаги, Порт Морезби као главни циљ – остао је у рукама Американаца. У погледу предстојеће битке код Мидвеја, пораз је утолико већи што су Јапанци изгубили три носача авиона: Шохо је потопљен, а два носача из састава Комбиноване флоте (Шокаку и Зуикаку), избачени су из оперативе за дуже времена. Тиме је Јапанцима избијен из руке адут поседовања шест снажних носача авиона у једној јединици, који су у сукобу против било какве комбинације америчких бродова представљали изузетну снагу и предност.

Американци су у Коралном мору изгубили носач авиона Лексингтон, док је Јорктаун претрпео значајна оштећења, тако да су у даљем располагали са два носача авиона: Ентерпрајзом и Хорнетом, који су у време битке у Коралном мору били ангажовани у Дулитловом нападу. Носач авиона Саратога је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и налазио се на поправци у САД. Повратак Саратоге у строј није се очекивао пре краја маја. Стога је требало поправити Јорктаун и тиме смањити тренутни однос у носачима авиона који је износи 2:1 у корист Јапанаца.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Како су Јапанци планирали, операција заузимања Мидвеја и битка са преосталим делом Пацифичке флоте представљала је најважнији задатак јапанске морнарице. Стога је за извршење овог задатка планирана употреба свих осам носача авиона, као и 11 бојних бродова. Од 18 тешких крстарица, за ову операцију је дато њих 14. Операцијом је руководило 28 адмирала. Јапанци су знали да ће се, када једном униште Пацифичку флоту, поново окренути пресецању комуникација између САД и Аустралије. Сами Хаваји, лишени заштите америчке морнарице, такође би постали лака мета.

Нимиц је имао предност у виду расположивих обавештајних података о снази и намерама непријатеља. Ови подаци нису били свезнајући, али су у комбинацији са Нимицовом агресивношћу и његовим схватањем ситуације, гарантовали да су америчке снаге распоређене тако да обезбеђују наношење што већих губитака непријатељу. Нимиц је све капацитете ангажовао за одбрану Мидвеја, укључујући и три носача авиона. Перл Харбур није био гробље свих америчких бојних бродова на Пацифику, иако је кружила таква прича – тако да је Нимиц за битку на располагању имао седам бојних бродова. Узевши у обзир лекцију о Перл Харбуру, Нимиц је одолео притисцима да агресивно употреби бојне бродове. Уместо тога, склонио их је са бојишта. За разлику од Јамамотоа, Нимицов план се скоро у потпуности ослањао на носаче Пацифичке флоте. Са Јамамотовим снагама усмереним на Мидвеј и Нимицом решеним да брани и сачува Мидвеј, позорница за појединачно најдраматичнију и најважнију битку у рату на Пацифику била је постављена. Представа је могла да почне.

Мидвеј, фотографисан новембра 1941. године

Снаге

Јапанске снаге

Јапанске снаге су биле подељене у два дела: снаге за Мидвеј и снаге за Алеутска острва.

Снаге за Мидвеј су се састојале из:

  • Кидо Бутаиа (тактичка ознака Комибиноване флоте за састав носача авиона) под командом вицеадмирала Нагумо Ћуићија (1. дивизон носача са носачима авиона Акаги и Кага са укупно 117 авиона; 2. дивизион носача авиона са носачима авиона Хирју и Сорју са укупно 108 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Харуна и Киришима; 8. дивизион крстарица са тешким крстарицама Тоне и Чикума са по 5 извиђачких авиона; 10. сквадрон разарача са лаком крстарицом Нагара (командни брод), три дивизиона разарача са укупно 11 разарача и групом за снабдевање – један разарач и пет танкера),
  • главнине снага под командом адмирала Исороку Јамамотоа (1. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Јамато, Муцу и Нагато; лаки носач Хошо са 8 авиона; 3. сквадрон разарача са лаком крстарицом Сендаи и 8 разарача; 1. група за снабдевање са два танкера),
  • заштитнице под командом вицеадмирала Такасу Широа (2. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Исе, Хјуга, Фусо, Јамаширо; 9. дивизион крстарица са лаким крстарицама Ои и Китаками; три дивизиона разарача са укупно 12 разарача; 2. група за снабдевање са два танкера),
  • десантне снаге за Мидвеј под командом вицеадмирала Кондо Нобутакеа (лаки носач авиона Зуихо са 24 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Конго и Хиеи; 4. дивизион крстарица са тешким крстарицама Атаго и Чокаи; 5. дивизион крстарица са тешким крстарицама Мијоко и Хагуро; 4. сквадрон разарача са укупно 7 разарача; група за снабдевање са четири танкера и бродом за поправке),
  • снага блиске подршке под командом вицеадмирала Курита Такеа (7. дивизион крстарица са тешким крстарицама Кумано, Сузуја, Могами, Микума; 8. дивизион разарача са 2 разарача; танкер),
  • групе транспортних бродова под командом контраадмирала Танака Раизоа (2. сквадрон разарача са лаком крстарицом Јинцу и 10 разарача; 12 транспортних бродова; разарачи бр. 1, 2 и 34 конвертовани у бродове за транспорт људства; танкер),
  • групе тендера за хидроавионе под командом контраадмирала Фуџито Рујутароа (тендери за хидроавионе Читозе са 20 авиона и Камикаво Мору са 12 авиона; разарача Хаyашио; разарач бр. 35 конвертован у брод за транспорт Људства),
  • групе миноловаца (4 миноловаца, 3 ловца подморница, 3 брода за снабдевање),
  • подморничких снага под командом вице адмирала Комацу Терухишија (3. сквадрон подморница са подморницама 1-168,1-169,1-171,1-174 и 5. сквадрон подморница са  10 подморница) и
  • ваздухопловних снага са копна.

Снаге за Алеутска острва су се састојале из

  • 2. Кидо Бутаиа под командом контраадмирала Какута Какуђија (4. дивизион носача авиона са носачима Рјујо и Јунyо са укупно 63 авиона; 4. крстарички дивизион са крстарицама Маyа и Такао; 7. дивизион разарача са три разарача; танкер) ,
  • главнине снага под командом вицеадмирала Хосогаја Мошироа (тешка крстарица Нацхи; разарачи Иказуцхи и Иназума; 2 танкера и три теретна брода),
  • десантних снага “Ату-Адак” под командом контраадмирала Омори Сентароа (лака крстарица Абукума; 21. дивизион разарача са 4 разарача; минополагач; транспортни брод),
  • десантне снаге “Киска” под командом кбб Оно Такеђија (21. крстарички дивизион са 2 лаке и 2 помоћне крстарице; 6. дивизион разарача са 3 разарача; 2 транспортна брода; 3 конвертована миноловца),
  • групе тендера за хидроавионе под командом кбб Ујуку Кеичија (тендер Кимикава Мару са 8 авиона; разарач Шиоказе)   и
  • одреда подморница под командом контраадмирала Јамазаки Шигеакија (1. сквадрон подморница са 6 подморница: I-9, I-15, I-17, I-19, I-25, I-26).

Америчке снаге

Америчке снаге су се састојале од:

  • наменских снага бр. 17 (TF-17) под командом кадм Флечера (наменска група носача авиона бр. 17.5 са носачем Јорктаун  и 75 авиона; наменска група крстарица бр. 17.2 са тешким крстарицама Асториа и Портланд;  групом разарача бр. 17.4 са разарачима Морис, Андерсон, Хаман, Расел, Хјуџис и Гуин),
  • наменских снага бр. 16 (TF-16) под командом кадм Спруанса (наменска група носача авиона бр. 16.5 са носачима авиона Ентерпрајз и Хорнет са укупно 158 авиона; наменска група крстарица бр. 16.2 са тешким крстариацама Минеаполис, Њу Орлеанс, Винсенес, Нортхемптон, Пенсакола и лаком крстарицом Атланта; наменском групом разарача бр. 16.4 са 9 разарача; групом танкера са 3 танкера и два разарача),
  • подморничких снага под командом кадм Инглиша (укупно 19 подморница, два тендера за хидроавиона, 1 разарачем и 4 патролна чамца),
  • гарнизона на Мидвеју (3650 људи, 10 торпедних чамаца, 4 патролна чамца и 112 авиона различитих типова),
  • снага за Алеутска острва (наменска група бр. 8) под командом кадм Тиобалда (2 тешке крстарице, 3 лаке крстарице, 4 разарача, 5 подморница, 2 танкера и 1 транспортним бродом).

Битка

Јединице 1. Кидо Бутаиа испловиле су са сидришта Хаширајима 27. маја. Испловиле су са закашњењем од једног дана у односу на планирано испловљење. Дан искрцавања на Мидвеј био је одређен условима плиме и осеке, али целокупан план операције није био ажуриран у складу са изабраним даном. То је значило да је на располагању за уништење одбране Мидвеја пред искрцавање остао један дан мање.

Подморнице које су имале задатак да извиђају такође су касниле. Напустиле су острво Квајалеин између 26. и 30. маја. Неке су пристигле 3. јуна уместо 1. јуна како је планирано. До тог времена амерички носачи авиона су већ прошли кроз то подручје. Командант 6. флоте (састав из кога је дата већина подморница за операцију) није чак сматрао за сходно да Јамамотоу укаже на ову чињеницу. Операција “К” (извиђање кретања америчких носача авиона) је напуштена 31. маја када је подморница I-121 пришла острву севрозападно од Хаваја и установила присуство америчких бродова.

У међувремену, други знаци су указивали на то да су Американци свесни ситуације у којој се налазе. Подморница I-168 извршила је извиђање Мидвеја 2. јуна и јавила о обимним активностима америчких авиона са острва током дана, те да се активности настављају и ноћу. Јапански аналитичари су проучавањем радио саобраћаја забележили повећање радио саобраћаја између америчких бродова, од којих су многе поруке носиле ознаку “хитно”. На основу тога су аналитичари закључили да Пацифичка флота није беспослена у Перл Харбуру. Поново, овај развој догађаја није утицао на Јапанце да ажурирају планове.

Јапанска подморница I-168, фотографисана 1934, вероватно приликом поморских испитивања.

Носачи авиона Хорнет и Ентерпрајз упловили су у Перл Харбур 26. маја. Дан касније је упловио и Јорктаун и отишао у суви док како би се поправила оштећења задобијена у Коралном мору. Хорнет и Ентерпрајз испловљавају 28. маја, а два дана касније Перл напушта и Јорктаун.

Након испловљавања из Перл Харбура, TF-16 (наменска група 16) окреће на севрозапад како би заузела позицију 350 миља североисточно од Мидвеја. TF-16 се спаја са Јорктауном 2. јуна у 1600 часова, 325 миља североисточно од Мидвеја. На овој позицији, Флечер преузима команду. Снага Пацифичке флоте: 3 носача, 8 крстарица и 15 разарача – чекала је да се сукоби са комбинованим снагама јапанске царске морнарице.

Први амерички извиђачи, 20 авиона Даунтлес, узлетело је са Јорктауна у јутро 3. јуна. Флечер је померио своје носаче на нову позицију, неких 175 миља западно од Поинт Лака, јер је наслућивао јапански напад на Мидвеј. У међувремену, 1. Кидо Бутаи се приближио Мидвеју са севера, где су током 2. и 3. јуна владали лоши метео услови.

Иако је јапански план предвиђао битку која ће започети изненадним ваздушним ударом на Мидвеј, Нагумово касно испловљење је значило да ће прве јапанске снаге које ће бити уочене бити десантне снаге које су настављале да се приближавају Мидвеју према задатом плану. У 0843 часова у јутро 3. јуна авиони PBY са Мидвеја уочили су групу миноловаца. Мање од сата касније, PBY су уочили групу транспортних бродова, око 700 миља од Мидвеја. Ова група бродова је погрешно протумачена као главнина снага. Први напад у овој бици извела су девет авиона типа B-17 из 431. бомбардерске ескадриле који су полетели са Мидвеја нешто после 1200 часова и напали транспортне бродове. Иако нису постигли поготке, Јапанци више нису могли бити у илузији да је стратегијско изненађење још увек могуће.

Напад авионима B-17 пропраћен је другим ударом на групу транспортних бродова у јутарњим часовима 4. јуна. Четири авиона PBY, опремљени радарима, послати су у ноћни торпедни напад. Од њих четири, само је један авион постигао погодак. Погођен је танкер Акебоно Мару, при чему је страдало 23 чланова посаде, а брод је остао у строју.

Јапански танкер Akebono Maru, током Другог светског рата два пута потапан.

Јапанци нападају Мидвеј

У 0430, 4. јуна, Нагумо наређује полетање 108 авиона како би извршио напад на Мидвеј. Међу 108 авиона нашла су се 18 бомбардера са Акагија и Каге и 18 јуришних авиона са носача Сорју и Хирју. Сваки носач је упутио и по девет авиона у састав ловачке пратње. Нагумо није знао да није било шанси да постигне изненађење овим нападом. Командант морнаричке ваздухопловне јединице са Мидвеја, кбб Симард је одлучио да ништа не препушта случају. Стога је у 0350 наредио полетање патроле. Другу патролу, састава 22 авиона PBY упутио је у 0415.  Петнаест авиона типа B-17 са острва је полетело како би напало групу транспортних бродова, али са наређењем да наставе ка северу уколико би били откривени јапански носачи авиона. Остатак јуришних авиона са Мидвеја остали су у приправности, чекајући податке о откривању непријатеља.

Носач авиона Akagi

Маринци су са Мидвеја послали против Јапанаца све авионе којима је располагао 211. ловачка ескадрила Маринског корпуса: 6 авиона Wildcat и 18 F-2А Buffalo. До сусрета је дошло 30 миља од Мидвеја. Ваздушна битка, која је започела у 0620 часова, за резултат је имала пораз маринаца. Јапанци су успели да оборе 13 авиона F-2А Buffalo и 2 авиона Wildcat, истовремено изгубивши свега 2 ловца и 3 јуришника. Већи део преосталих авиона који су послати на Јапанце са Мидвеја били су оштећени: свега два авиона је успело да слети неоштећено.

Након обрачуна са Маринцима, јапански авиони су напали на острва Истерн и Санд, тежишно по инсталацијама подршке, које су успели да тешко оштете. Америчке авионе нису затекли на земљи, а противваздушна одбрана била је изузетно јака. Након бомбардовања Мидвеја, вођа јапанског напада, поручник Томонага са носача авиона Хирју јавио је Нагуму да је потребно послати други талас. Сем што нападом није постигнут циљ, Јапанци су платили високу цену. На повратку назад, ка носачима авиона, Јапанци су што од америчких ловаца, што од противавионске ватре, изгубили једанаест авиона: 8 јуришних палубних авиона, два ловца и један бомбардер. Још четрнаест авиона је тешко оштећено и као такви нису могли бити враћени у оперативу. Лакше је оштећено још 29 авиона. Највеће губитке је поднела ваздухопловна група укрцана на носач авиона Хирју. Након напада, свега осам авиона је остало употребљиво за даља дејства, што ће се показати као важно касније током дана.

Борба носача авиона 4. јуна

Током дана је дувао слаб ветар. То је приморало обе стране да плове у ветар (ка југоистоку) максималном брзином како би добили довољно ветра преко палубе за полетање авиона. То је значило да су амерички носачи авиона морали да се удаљавају од Јапанаца, што је повећавало растојање које ће њихови авиони морати да пређу да би напали своје циљеве. У другу руку, Јапанци су имали потенцијалну предност у томе што су се приближавали својим циљевима приликом маневра за полетање авиона са својих носача.

У 0430, амерички носачи су се налазили неких 200 миља северно – североисточно од Мидвеја. Флечер је због предострожности упутио 10 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна у извиђање. Требали су да извиде 100 миља северно од Јорктауна. Главна Флечерова предност током дана била је што је могао да се ослони на Мидвеј у извођењу већег дела извиђања. Након што су извиђачи полетели, Флечер је запловио ка североистоку.

Упркос претпоставкама Нагума да су амерички носачи авиона присутни, у јутро 4. јуна Флечер се налазио неких 215 миља источно од Нагума, унутар радијуса јапанских извиђача. Сва америчка предност у прикупљању обавештајних података пала би у воду да су Јапанци успели да први примете непријатеља.

Нагумо је за извиђање одредио укупно седам авиона. Шест њих је требало да лети 300 миља далеко, а последњи, седми авион на 150 миља. Ангажовање свега седам авиона имало је за последицу да је велики део простора остао непокривен, чак и при добрим метео условима. При лошим метео условима, овај ионако велики непокривени простор попримао је још веће размере. Извиђање које није дало резултате утицало је да Јапанци поверују да нема америчких јединица у подручју.

Да би потенцијална ситуација била још неизвеснија постарало се неколико извиђачких авиона, који нису могли да полете у наређено време. Два авиона са крстарице Тоне полетели су са закашњењем од 12, односно 30 минута. Тиме је већ порозни план извиђања учињен још ризичнијим, од самог почетка.

За разлику од извиђања организованог од стране Јапанаца, Американци су извиђању посветили посебну пажњу. Обе стране, и Американци и Јапанци, веровали су да ће победу у бици носача авиона однети онај ко први нападне, чиме је извиђање добило на значају. Напори Американаца у организовању и спровођењу извиђања дали су прве резултате 4. јуна. У 0530 часова, Флечер је са авиона PBY примио поруку да су уочени непријатељски носачи. Након тога, у 1552 је пристигла друга порука са PBY у којој се каже да “мноштво авиона лети ка Мидвеју, смер 310, даљина 150.“

Извештај није био тачан, тако да када су подаци уцртани на карту испало је да су Јапанци у домету америчких авиона. Међутим, јапански носачи су се налазили 220 миља далеко од наменских снага бр. 17.

Након краћег размишљања, Флечер у 0607 часова наређује Спруансу да окрене на југ и нападне непријатеља. Флечер је поступио на основу података извиђачког авиона са Јорктауна. Спруанс и његов начелник штаба су одлучили да покрену напад у 0700 часова. Рачунали су да ће се Јапанци до тада наћи 155 миља од наменских снага бр. 16, у домету америчких ловаца и торпедних бомбардера. У 0638 заставни брод адмирала Спруанса сигнализирао је носачу авиона Хорнет да авиони крену у напад у 0700 часова. У том тренутку команданти ескадрила са Хорнета доносе судбоносну одлуку. Из до сада необјашњених разлога, одлучују да пошаљу ударну групу са Хорнета у смеру 265°, северније од позиције која је била јављена у извештају извиђачких авиона. Флечера је бринула цифра од свега два носача авиона који су се помињали у извештајима. Преостала два носача су могли бити било где. Стога је Флечер одлучио да авионе са Јорктауна чува у резерви. Око 0630 часова, свих десет извиђачких авиона са Јорктауна се вратило на палубу. Убрзо потом, Флечер окреће на југозапад како би пратио Спруанса.

Авиони у напад полећу са Хорнета у тачно наређено време. До 0742 сви авиони одређени за извршење напада били су у ваздуху, да би 13 минута касније кренули ка циљу. На носачу Ентерпрајз полетање није ишло баш глатко. Стога је Спруанс наредио да обрушавајући бомбардери који су полетели крену ка циљу без ловачке заштите. Ловци који су каснили са полетањем ушли су у пратњу торпедних бомбардера са Хорнета. У напад је полетело укупно 116 авиона: 20 ловаца, 67 обрушавајућих бомбардера и 29 торпедних авиона. Међутим, кохезија напада је већ доведена у питање. Уместо две групе које лете ка својим циљевима, амерички авиони су летели у три. Највећа је била група са Хорнета, коју су пратили ловци са носача Ентерпрајз. Закаснело полетање је значило да се бомбардери и торпедни авиони са Ентерпрајза крећу без ловачке заштите, те да ови авиони лете у две групе. Још важније, свака од три групе авиона је узела различити курс ка циљу.

Авиони са Мидвеја нападају 1. Кидо бутаи

Одмах по пријему извештаја о јапанским носачима авиона, са Мидвеја су упућени сви расположиви авиони. Ловачки авиони су остављени ради заштите самог острва, док је 51 авион полетео без ловачке заштите у напад на непријатеља.

Нешто после 0700 часова, први амерички авион долеће у подручје снага адмирала Нагумоа. Осматрачи са Акагија су га убрзо уочили. Изнад Акагије је патролирало 29 ловаца Зеро. Први талас нападача бројао је 6 авиона TBF Avenger и 4 средњих бомбардера B-26 Мараудер, који су се налазили у улози торпедних бомбардера. Без икакве пратње, ови авиони су били лаки плен за јапанске ловце. Два авиона TBF Avenger су успела да лансирају торпеда на носач авиона Хирју, док је један B-26 успео да лансира торпеда на Акаги – али без и једног поготка. На Мидвеј су се вратили један Авенџер и два Мараудера. Јапанци су изгубили два ловачка авиона.

Нешто након 0800 часа на бојиште пристиже 16 обрушавајућих бомбардера Даунтлес из састава 241. ескадриле Маринског корпуса. Командант ескадриле, мајор Лофтон Хендерсон, изабира лакши начин за напад, јер је у ескадрили имао неискусне пилоте. Хирју је био мета, али су морали прво да се изборе са 13 Зероа из патроле, којима се убрзо придружило још шест авиона. Није било поготка, осам америчких авиона је оборено, међу њима и авион команданта ескадриле, док су Јапанци изгубили свега један авион.

Следећи авиони који су кренули у напад били су авиони B-17, њих 14. Они су са велике висине напали носаче Сорју, Хирју и Акаги. Девет ловаца са носача Хирју и три са носача Кага напало је америчке бомбардере, али без успеха. До 0820 је завршен напад, поново без успеха.

Неуспешни напад на јапански носач авиона Hiryu

Последњи напад авионима са Мидвеја извршен је са 11 обрушавајућих бомбардера SB2U-3 из 241. ескадриле Маринског корпуса. Ови застарели авиони су напали бојни брод Харуна. Три авиона је изгубљено, а да није постигнут нити један погодак.

Дилема адмирала Нагума

Након што су авиони отишли ка Мидвеју, Нагумо је и даље држао велике снаге у резерви. Према наређењу које је добио од Јамамотоа током мајских ратних игара, Нагумо је требао да држи половину расположивих авиона у резерви, како би њима напао америчке бродове уколико би се појавили. На Акагију и Каги, 43 авиона је било у приправности, наоружано торпедима, са 34 бомбардера на Хирју и Сорју, који још увек нису били наоружани.

Након препоруке Томонаге у 0715, који је саветовао да се упути други талас на Мидвеј, Нагумо одлучује да се оглуши о наређење адмирала Јамамотоа да половину авиона задржи у резерви и наређује да се авиони из резерве припреме за напад циљева на копну. То је значило да се торпеда замене класичним бомбама од 800 кг, чиме авиони постају неподесни за напад на циљеве на мору. Нагумо је сматрао да чини исправну ствар јер извиђачки авиони нису извештавали о присуству америчких бродова.

Нагумо прима узнемирујућу вест одмах по почетку пренаоружавања авиона. У 0740 извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне известио је да је уочио групу од десет непријатељских површинских бродова на 250 миља од Мидвеја. Група је пловила у курсу 150°, брзином од преко 20 чв. Овај извештај је био чиста срећа за Нагумоа. Овај авион је полетео са закашњењем од 30 минута и из неког разлога је скратио своју руту и раније кренуо да прави псећу путању ка северу. Тиме се поставио на позицију са које је уочио америчке бродове. Иако се у првом извештају о непријатељу не помињу носачи авиона, ипак, из њега је проистекло да су амерички бродови присутни – што је било и најбитније у том тренутку. У 0745 Нагумо отказује пренаоружавање авиона из резерве. Наређује извиђачу да открије који су бродови у питању и да одржава контакт. Коначно, у 0830, извиђач јавља да је у саставу “нешто што личи на носач авиона”.

Нагумо је и даље задржао велики број авиона наоружаних бомбама за напад на циљеве на копну. Његов проблем је био тај што је веровао да располаже са свега шест Зероа за пратњу авиона које би упутио у напад. Проблем се усложио повратком авиона из напада на Мидвеј, који су трошили задње количине горива, а било је и оштећених авиона. Агресивни Јамагучи је саветовао Нагумоа да упути авионе у напад на амерички носач, чак и без адекватне пратње.

У овом тренутку, Нагумо је заиста био у великој дилеми. Његове основне претпоставке да Американци неће доћи пре него што се заузме Мидвеј показале су се као нетачне. Његов план извиђања се показао као неадекватан, али су барем успели да лоцирају Американце. Авиони су се вратили из напада на Мидвеј у 0815 часова. Сада је требало донети одлуку да ли се оглушити о Јамамотово наређење о држању знатног броја авиона у резерви? Извештај извиђача са крстарице Тоне требао је бити посве јасан, чак и без идентификације типова бродова. Шта је 10 бродова радило 240 миља северо-североисточно од Мидвеја (на Нагумовом крилу), у курсу 150° (у ветар)? Да је Нагумо одмах послао авионе у напад, скоро сви авиони би још увек били наоружани за напад на бродове. Имао би и довољно ловаца за заштиту. Међутим, како није предузета никаква акција, иницијатива је прешла у руке Американаца. У 0753 бојни брод Киришима је уочила другу групу америчких авиона у доласку. За следећих 40 минута, 1. Кидо Бутаи је нападнут са још три групе америчких авиона. Како су палубе сва три носача авиона биле заузете опслуживањем ваздухопловних патрола, то је значило да нема шансе за полетање авиона из резерве.

Јапански бојни брод Kirishima (у позадини је носач авиона Akagi).

Након процене опција које су му биле на располагању, Нагумо одлучује да предузме обазриву акцију. Намеравао је да прихвати авионе који су извршили напад на Мидвеј и да потом настави на североисток и приближи се Американцима, истовремено припремајући напад за 1030 часова. За напад би одредио 34 бомбардера, 43 јуришних  авиона наоружаних торпедима и 12 ловаца. До тренутка покретања напада, ваздухопловне патроле би пружале заштиту од напада из ваздуха. У 0837 часова, 1. Кидо Бутаи је окренуо у ветар како би прихватио авионе. Прихват је завршен у 0918 часова, тако да је Нагумо окренуо на североисток и повећао брзину на 30 чв како би се приближио Американцима. Да је имао времена да припреми планирани напад у 1030, његови искусни пилоти би се успешно обрачунали са америчким носачем авиона. У стварности, којим год курсом да је пловио, Нагумо би вероватно закаснио за предузимање успешне акције. Амерички носачи авиони који су полетели у 0700 часова су већ били на свом путу ка јапанским носачима.

Флечерова ситуација

У 0815 часова, радар на носачу авиона Ентерпрајз је открио неидентификовани авион око 30 миља јужно. Иако су авиони из ваздухопловне патроле били упућени у пресретање, контакт са уљезом није остварен. Уљез је био извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне који је ускоро јавио о сусрету са Флечеровим носачима. Американци су ухватили јапанску радио поруку тако да је Флечеру било посве јасно да је откривен. Још увек је бринуо о јутарњем извештају о два јапанска носача авиона тако да су тамо негде на мору била још два, неоткривена, која су можда у том тренутку припремали напад. Сачекао је још мало да се разјасни ситуација и сходно томе је закаснио са упућивањем авиона са носача Јорктаун у напад. Сада, претпостављајући да је уочен и не желећи да га ухвате са авионима пуним горива и бомби на палуби, одлучује да покрене део авиона са Јорктауна у напад. Између 0830 и 0905 часова, са носача је полетело 17 обрушавајућих бомбардера, 12 торпедних и 6 ловачких авиона.

Одлучујућа фаза

Авиони са три америчка носача летели су ка Нагумовим носачима. Поред ескадриле која је остала на Јорктауну, Флечер је све авионе послао у напад. Све до тада, ваздухопловна патрола изнад јапанских носача је одлично одрадила свој посао. Међутим, нападачи са којима су се сусретали до тада нису били баш умешни у нападу на бродове. Да су којим случајем авиони са америчких носача пронашли своје циљеве, ПВО јапанских бродова би била стављана на пробу као никада до тада.

Оно што је уследило у наредних сат и по времена, од 0951 часова па до 1040 када је задњи амерички бомбардер одлетео – одлучило је исход битке. Током тог времена, 1. Кидо Бутаи је прошао пут од наизглед непобедиве па до поражених снага. Америчка неспособност синхронизације била је у пуном замаху када је ратна срећа умешала прсте и довела најпрецизније и најснажније америчко наоружање изнад три небрањена носача авиона јапанске царске морнарице, у време када су били најрањивији.

Прва је у напад кренула ескадрила торпедних бомбардера са Хорнета. Командир ескадриле је летео са својих 15 Девастатора у курсу 265°, на висини од непуних 500 метара. У 0825 је изашао из формације и повео ескадрилу на југозапад где се очекивало појављивање непријатеља. Био је у праву. У почетку је уочен дим, да би у 0915 били уочени и сами носачи авиона. Крстарица Чикума је уочила торпедне бомбардере на даљини од око 20 наутичких миља. Кренувши у напад, ескадрила је напала на 1. Кидо Бутаи који се кретао ка њој. Командир ескадриле је одабрао за циљ најближи носач авиона, Сорју. У ваздухопловној патроли се налазило 18 ловачких авиона, а са развојем напада са Акагија и Каге је полетело још 11 ловаца. Једини облик одбране који су Девастатори могли применити био је летење на малој висини. То их није спасло од јапанских Зероа који су их немилице нападали и обарали. Између 0920 и 0937 часова свих 15 Девастатора је оборено а да је само један авион успео да лансира торпедо, безуспешно. Жртвовање ескадриле VT-8 било је важно, не зато што је одвукла јапанску ваздухопловну патролу на мале висине, већ зато што су тиме спречили Јапанце да правовремено уоче још нападача.

 На бојишту су се потом појавили Девастатори из ескадриле VT-6 са Ентерпрајза, њих четрнаест. Након полетања, командир ескадриле је ушао у наређени курс 240°, да би након 0930 часова уочио дим на северозападу, на даљини од неких 30 миља. Дим се ускоро претворио у 1. Кидо Бутаи који је пуном паром пловио ка североистоку. Одлучио је да нападне најближи носач, Кагу, те да за напад раздвоји снаге. Јапанску ваздухопловну патролу је сада чинило 27 ловаца. Осматрачи су уочили америчке авионе како долазе са југа у 0938 часова. Два минута касније Тоне отвара ватру из главног наоружања како би својој ваздухопловној патроли означила локацију нападача.  У међувремену, Акаги и Сорју су подигли још седам ловаца. Четрнаест Девастатора је започело напад под тешком ватром, само што је сада бар пет успело да лансира торпеда. Ипак, због велике даљине до циља и лошег угла, није дошло до поготка. Девастатори који су успели да преживе напад извукли су се кроз средину јапанског пловног састава, одлетевши ка истоку. Од пет преживелих авиона, један се срушио у море пре него што је доспео до Ентерпрајза. Кружећи на висини од око 6700 метара, покољу америчких торпедних бомбардера је присуствовала ловачка ескадрила VF-6 са 10 авиона Вајлдкет. Јапанци нису успели да уоче ову ескадрилу за сво време њеног приближавања. Након што је известио о контакту у 0956, командир ескадриле враћа јединицу на Ентерпрајз.

Судбина јуришника са Хорнета је један од најконтроверзнијих аспеката битке. Упркос чињеници да су Јапанци били у курсу 240° у односу на TF-16 када је примљен извештај о контакту са PBY, ваздухопловној групи са Хорнета је наређено да лети у курсу 265°. Ескадрила торедних бомбардера бр. 8 кренула је у наређени курс али је променила курс ка југозападу у око 0825 часова и није имала проблем са проналажењем циља, уз већ наведене резултате. Авиони Даунтлес из састава VB-8 и VS-8, њих 34, праћени са 10 ловаца из VF-8, су летели у курсу 265° на 4500 метара висине, и прошли далеко северније од јапанског састава. Након 150-160 миља лета, VF-8 се због стања горива одвојила од групе и вратила на Хорнет. Сви авиони из ескадриле су се срушили пре него што су успели да пронађу носач. Сви пилоти, сем двојице, су спашени. Формација авиона се након 225 миља растурила, тако да је VS-8 летела на исток ка Хорнету, поново прошавши северно од 1. Кидо Бутаија, а VB-8 је наставила на југ, настојавши да пронађе циљ. Када су коначно скренули на исток, налазили су се јужно од Јапанаца. Четири авиона из ескадриле је наставило ка Хорнету, док је остатак групе окренуо на југоисток како би слетео на Мидвеј. Највећа борбена компонента Наменске групе бр. 16 је извршила лет, а да није ни видела непријатеља. На срећу по Американце, судбина обрушавајућих бомбардера са Ентерпрајза била је посве другачија. Авиони из састава ескадрила VB-6 и VS-6, њих 33, летело је у курсу 231°, планирајући да наиђе на Јапанце на неких 140 миља. Након што су дошли на очекивану позицију, не нашавши јапанске бродове, амерички авиони у 0935 часова окрећу на северозапад. Планирао је да тако лете до 1000 часова, када би окренули на североисток. Скоро на самом крају деонице, уочен је јапански разарач. Командир групе, МекКласки, је правилно проценио да се ради о јапанском разарачу који се враћа у главнину пловног састава. Био је у праву, јер је уочени разарач био Араши, који је пловио ка Нагумовом саставу након што је извршио напад дубинским бомбама на америчку подморницу Наутилус. У 1002 командир групе извештава да је уочио Нагумоа 35 миља североисточно.

МцКласки је тако ишао индиректно ка својој, док је талас са Јорктауна ишао директно на 1. Кидо Бутаи. Авијација са Јорктауна се до тада показала као најсинхронизованија. Погодило се да су авиони из тог таласа кренули у напад истовремено са доласком авиона МекКласкија у зону циља.

Након полетања, три ваздухопловне јединице са Јорктауна су се спојиле у 0945 часова. VB-3 је летела на висини од 15000 стопа, док су торпедни авиони из VT-3 летели на висини од 1500 стопа, под заштитом две групе ловаца изнад њих. У 1003 часова, и VT-3 и VB-3 су уочиле јапанске снаге на северозападу. VT-3 се попела на 2600 стопа ради извршења напада са веће висине.

У време доласка америчких авиона на циљ, у ваздуху се у оквиру ваздухопловне патроле налазило 41 јапанских ловачких авиона Зеро. Као резултатт обрачунавања са америчким авионима са Хорнета и Ентерпрајза, јапански авиони су били на малим висинама.

У 1010 часова крстарица Чикума је дала почетно упозорење о надолазећем нападу. Са крстарице Чикума су уочени авиони из ескадриле VT-3, на даљини од око 14 миља. У циљу узбуњивања ваздухопловне патроле, испалила је плотун из главних батерија у правцу опасности.

Долазак нове групе авиона присилила је јапанске ловце да напусте гоњење авиона из VT -6 и окретање ка авионима из VT-3. Међутим, за разлику од претходних напада торпедних бомбардера, VT-3 је имала предност присуства ловачке заштите. Велики број јапанских ловаца је на себе привукла мала формација авиона из ловачке заштите америчких торпедних бомбардера. Двадесет јапанских ловаца је континуирано нападала авионе из заштите, обарајући их једног по једног. Преосталих три авиона Вајлдкет је прешло у одбрамбену формацију и успешно одолело нападима Јапанаца, успевши да обори три Зероа.

Како би окренуо крму ка надолазећим торпедним бомбардерима из VT -3, Нагумо је одлучио да окрене на северозапад. Командир ескадриле је одлучио да нападне последњи носач авиона у групи, Хирју. То је приморало авионе из VT -3 да паралелно пролете 1. Кидо Бутаи, омогућивши јапанској ваздухопловној патроли додатну прилику за напад.

Јапански осматрачи нису приметили наилазак авиона из VB-3, који су летели на висини од 15 000 стопа. Није био примећен ни долазак МекКласкијевих бомбардера. Седамнаест обрушавајућих бомбардера из VB-3 изабрало је за циљ носач авиона Сорју. Од њих 17, свега 13 је било наоружано са бомбама. Почевши напад у 1025 часова, три авиона из VB-3 је успело да постигне поготке. На америчкој страин није било губитака.

Од МекКласкијевих 32 обрушавајућих бомбардера, 30 је извршило напад. МцКласки је наредио да VS-6 нападне њему најближи носач, Кагу, а да VB-6 нападне удаљенији носач, Акаги. Међутим, то је било у супротности са тада важећом доктрином употребе, тако да су у насталој конфузији обе ескадриле напале носач Кага. У 1022 часова МекКласки и његови крилни пратиоци, VS-6 и највећи део авиона из ескадриле VB-6 су напали носач Кагу. Без ваздушне заштите, и без противавионске ватре, резултат је био потпуно уништење носача. Четири бомбе су погодине носач, након чега је овај дефинитивно био осуђен на пропаст.

Док су се носачи Сорју и Кага суочавали са смртном опасношћу, дотле се чинило да ће Акаги у овој бици проћи неогребан. Међутим, у једном од најбитнијих момената битке, поручник Ричард Бест, командир ескадриле VB-6 је схватио да обе ескадриле са Ентерпрајза нападају Кагу, а да би Акаги могао проћи без напада. Стога су Бест и још два авиона из састава VB-6 обуставили напад на Кагу и кренули на север, ка Акагију. Нападнувши га са левог бока, постигли су потпуно изненађење. Један од авиона је постигао блиски промашај, док је Бест успеои да погоди крмену ивицу средњег лифта. Ова бомба је експлодирала у хангару, међу наоружаним авионима. Цео талас који је послат са носача авиона Ентерпрајза, претрпео је губитке од два авиона из састава ескадриле VB-6.

Последњи напад тог јутра на 1. Кидо Бутаи завршен је између 1035 и 1040 часова. Након довођења својих Девастатора у бољи положај за напад, Маси је намеравао да подељено нападне носач Хирју. Пет авиона је кренуло у напад на десни бок носача, али без погодака. Десет од укупно дванаест авиона је оборено.

Овим је амерички напад био завршен. Са укупно осам бомби су погођена три носача. Хирју је остао нетакнут, иако су га нападали и обрушавајући и торпедни бомбардери. У поређењу са штетом коју су претрпела три јапанска носача, губици авиона нису ни били битни. Међутим, губици обеју страна били су тешки. Од 41 авиона ваздухопловне патроле за заштиту пловног састава, 11 је оборено, а још три је оштећено при слетању. Они су успели да нанесу губитке Американцима у првим нападима, али нису успели да одбране своје носаче.

Авиони који су се враћали на носаче Ентерпрајз и Хорнет имали су проблем у проналажењу TF-16, јер носачи нису били на предвиђеним позицијама. Ваздухопловна група са Хорнета је најтеже прошла. VF-8 је у потпуности промашила TF-16 тако да је свих 10 авиона изгубљено. Већи део авиона из VB-8 је кренуло ка Мидвеју, да би се три авиона срушила на путу ка острву а још три је оштећено од пријатељске противавионске ватре током приласка. VS-8 се вратила на Хорнет. Иако су претрпели велике губитке (15 торпедних, 10 ловачких и 20 обрушавајућих бомбардера), ваздухопловна група са Хорнета није нанела никакву штету јапанском саставу. Напад са Ентерпрајза је био далеко ефикаснији, али такође са тешким губицима. Ловци из VF-6 су се сви вратили, али је било губитака међу торпедним бомбардерима (10 од 14 авиона) и обрушавајућих бомбардера (17 од 33 авиона). Ескадрила VB-3 се на Јорктаун вратила у 1115 часова. Још увек забринут око могућности појављивања до тада неоткривених јапанских носача авиона, Флечер је одлучио да упути патролу са 10 авиона из VS-5 како би покрио северозападни сектор на даљини до 200 миља. Последњих седам авиона Даунтлес је наоружано и чекало је у резерви.

Јапански одговор

Стање сва три, у нападу оштећена носача авиона, било је врло ризично. Сва три су зависила од правовремене и ефикасне акције на отклањању последица напада. Упркос миту да су на палубама носача били авиони, права истина је да су авиони, са горивом и муницијом били у хангарима испод летне палубе. Додатно, у хангару су се налазила и убојна средства која су скинута са авиона током пренаоружавања услед промене задатка авиона. У овим условима, једна бомба је могла да се покаже као катастрофална.

Судбина носача авиона Сорју је прва запечаћена, сходно његовој величини. Три поготка у око 1025 часова изазвали су велики пожар који се брзо проширио на палубу другог хангара. Ускоро је ватра прекрила брод, од прамца до крма. У 1045 часова је постало јасно да је је битка за носач изгубљена тако да је командант наредио напуштање брода. Сорју је потонуо исте вечери у 1913 часова, уз губитак од 711 чланова посаде, међу којима се налазио и сам командант, који је одбио да напусти брод.

Бомба која је погодила носач авиона Кага, продрла је у хангар и изазвала пожар међу авионима и убојним средствима, који су ускоро почели да експлодирају. Једна од укупно четири бомби је погодила мост, при чему су страдали командант броад и официр задужен за борбену отпорност брода. На тај начин је свака борба за очување брода постала конфузна и дезоријентисана. Пожар на тај начин није било могуће контролисати и ускоро је брод остао без погона. У 1410, америчка подморница Наутилус торпедује носач, али безуспешно –торпедо није експлодирало. Неуспевши да угасе пожар, сви преживели чланови посаде прекрцавају се на разараче, да би у 1925 носач био потопљен торпедима са разарача. Људски губици износили су 811 чланова посаде.

Агонија носача авиона Акаги трајала је најдуже. Бомба која га је погодила у 1026 не би била фатална за њега да није продрла у хангар и експлодирала међу авионима попуњеним горивом и наоружањем. Посада није могла да угаси пожар који се ускоро проширио на летну палубу. У 1024 је отказао сyстем кормиларења, вероватно због блиског промашаја авио бомбе. Нагумо није могао да командује саставом са пламтећег носача авиона са заглављеним кормилом тако да је у 1046 напустио брод. Командни мост се, да би избегао пламен, евакуисао конопима. Упркос највећим напорима посаде, брод је у 1350 изгубио погон, самим тим и способност да се даље бори. Команда за напуштање брода дата је у 1700 часова. Сам адмирал Јамамото следећег јутра наређује потапање носача. Губици посаде износили су 263 чланова.

Јутарњу катастрофу преживео је само један носач – Хирју. Како Нагумо није могао да командује са горућег Акагија, командовање 1. Кидо Бутаијем је привремено дато у надлежност контраадмирала Хироакија, команданта 8. крстаричког дивизиона. Он је деташовао лаку крстарицу нагара и 6 разарача уз три горућа носача авиона а остатак бродова: ескортни брод, два бојна брода, две тешке крстарице и пет разарача оставио око носача авиона Хирју.

На носачу Хирју, Јамагучи прима наређење од Хироакија да покрене напад на америчке носаче авиона. Јамагучи одлучује да ангажује ескадрилу бомбардера  а да сат времена касније упути у напад и преостале јуришне авионе. За ловачку заштиту су одређена шест ловачка авиона. На самом носачу је остало 10 ловачких авиона, 16 обрушавајућих бомбардера и 8 торпедних бомбардера. Овај састав је било могуће ојачати са 27 авиона из ваздухопловне патроле.

Од првог таласа напада са Хирјуа, вођеног поручником Кобајаши Мичијом, очекивало се много. У посадама осамнаест бомбардера налазили су се пилоти-ветерани, а сама ескадрила је сматрана елитном јединицом. Сада су добили прилику да то и докажу. Након брифинга команданта Хирјуа, у 1050 часова је полетело још 24 авиона, а већ осам минута касније група је летела ка западу. У том тренутку, амерички носачи су били удаљени 100 наутичких миља.

Иако су се Јапанци одлучили за тренутни напад, јачина непријатеља била је потпуна непознаница. Делу Јапанаца је било посве јасно да је величина напада која је уништила 1. Кидо Бутаи морала доћи са висе носача авиона. Већи део конфузије био је приписан некомплетном извештају извиђачког авиона са крстарице Тоне. У 0855 часова, авион са крстарице Чикума је упућен ради потврђивања раније прикупљених података о TF-16. У извиђање је упућен и експериментални бомбардер D4Y1 Type 2, који је овог пута употребљен као брзи извиђачки авион. Он је у зону стигао после 1100 часова, када је могао да потврди присуство три америчка носача авиона. Извештај због неисправности радио уређаја није стигао до јапанских бродова. Командант 4. дивизиона разарача је у око 1300 часова јавио о резултатима испитивања заробљеног пилота из ескадриле VT -3. Пилот је касније убијен од стране посаде разарача Араши. заробљени пилот је потврдио индентификацију три америчка носача авиона, а одао је и да носача авиона Јорктаун делује самостално. Информацију је потврдио и пилот авиона Д4Y1 по повратку на Хирју.

Након евакуације Акагија, Нагумо се укрцао на лаку крстарицу Нагара. Почетком поподнева је преузео команду над главнином 1. Кидо Бутаија. Одлучан да се освети за преподневне догађаје, Нагумо наређује да остатак 1. Кидо Бутаија плови ка америчком саставу, за који је веровао да се налази удаљен 90 наутичких миља. Нагумо је био оптимиста, верујући да може да зада ударац Американцима употребом јапанских тешких пловних јединица и преосталих авиона са Хирјуа. Нестварна жеља да ће Американци удовољити Нагумовој жељи за битку површинских бродова развејана је у 1240, када је авион са крстарице Чикума донео нове податке. Наиме, амерички бродови су пловили ка северу, удаљавајући се од јапанских бродова. Као одговор, Нагумо је окренуо ка северу. Први индикатор да неће ићи све по замисли јапанског адмирала била је вест о пожару на три носача авиона и да је једини оператиовни носач – носач Хирју. Ова вест је резултирала поплавом наређења адмирала Јамамотоа, у циљу стављања ситуације под контролу. У 1220 часова, Јамамото упућује главнину снага на југ како би помогао Нагумоу. Док су транспортни бродови Инвазијских снага пловили ка северозападу и чекали рразвој догађаја, борбене јединице Кондоа су хитале ка истоку, такође у помоћ Нагумоу. Другом Кидо Бутаију је било наређено да крене на југ. У 1310 часова Кондо добија наређење да бомбардује и уништи аеродроме на Мидвеју. Са уништеним аеродромом на Мидвеју, као претња би остали само амерички носачи. Уништење аеродрома било је могуће извести или нападом авиона са Хирјуа или нападом површинских јединица.

Хирју се свети

Удаљени свега неких 90 миља, и уз помоћ јапанских авиона који су их пратили, Кобајашију није било тешко да пронађе своју мету. Шест америчких носача авиона је уочено у око 1130 часова. Ловци из заштите америчких носача напали су јапанске авионе и успели да оборе два Зероа. Тиме је ионако оскудна ловачка заштита јапанских бомбардера постала још слабија и бројала свега четири ловачка авиона.

Први индикатор Американцима да је у току одговор Јапанаца потврђен је у 1151 часова када је радар са Јорктауна открио групу неиндентификованих летелица 32 миље југозападно од њих. Овај податак је дошао у лоше време по Американце. Дванаест Вајлдкета само што је било подигнуто у ваздух, како би се ослободио простор на палуби за прихват авиона из ваздухопловне патроле. Ваздухопловна патрола која је упућена није још увек постигла потребну висину и самим тим била је на лошој позицији. У 1155 часова, формација јапанских авиона је осмотрила TF-17 на даљини од неких 25 миља. Кобајаши је са својих 18 бомбардера кренуо у пењање како би постигао висину повољну за извођење напада. Четири Зероа из ловачке пратње налазили су се миљама иза њих, као резултат лоше одлуке да нападну групу америчких авиона, и сада су покушавали да сустигну бомбардере. Они су уочили америчке ловце како очајнички покушавају да постигну висину на којој би пресрели јапанске бомбардере.

Када су амерички авиони достигли висину од 3000 метара, осамнаест јапанских бомбардера се налазило у две групе, једна нешто изнад друге. Изненадни напад шест Вајлдкета на једну групу бомбардера, и одмах потом чеони напад на другу, потпуно је збунио Јапанце. Друга фаза ваздушног сукоба била је још збуњујућа и у њу је укључена и заостала ловачка пратња јапанских бомбардера. Пресретање је преживело десет бомбардера, од тога су два била без бомби. Наоружани авиони су се поделили у две групе. Једна група од три авиона наставила је на исток ка Јорктауну, док је друга група од пет бомбардера отишла на југозапад како би при извршењу напада имала Сунце иза леђа. Ових пет бомбардера је преживело два потенцијално разарајућа пресретања, изгубивши свега један бомбардер пре него што су напали на Јорктаун. Бродови који су се налазили у пратњи Јоркатуна, две крстарице и пет разарача, налазили су се у кругу на даљини 1300 до 1800 метара од носача. Цела група бродова је променила курс окренувши на југоисток како би се удаљила од јапанских авиона. У 1209 часова са Јорктауна су уочени јапански авиони. Искусни Јапанци су нападали из правца Сунца, подељени у групе које су прилазиле из различитих праваца како би збунили артиљерце на Јорктауну.

Напад који је уследио представља један од најпрецизнијих напада целог рата и у потпуности је потврдио бомбардерску ескадрилу са Хирјуа као елитну јединицу. Од седам авиона, три су постигла директне поготке, док су два постигла блиске промашаје, који су такође изазвали оштећења. Од њих седам, који су бомбе одбацили са висине од 300 м, пет је успело да се врати на матични носач. Прва бомба је пала поред лифта бр. 2, иза острва. Продрла је у хангаре и изазвала мањи пожар. Други погодак, постигнут у 1214 часова, изазвао је највећа разарања. Бомба је пала у димњак, изазвала експлозију у котларницама и смањила брзину брода на свега 6 чворова. Трећа бомба је погодила лифт број 1, пробила га,  експлодирала у унутрашњости брода и изазвала пожар. По свим мерилима, три поготка и два блиска промашаја од стране седам авиона представља имресивно постигнуће, о ма чијим авионима се ради.

На крају напада, бомбардерска ескадрила са Хирјуа је могла да забележи статистику да је изгубила 13 од укупно 18 бомбардера којима је располгала. Изгубљена су и три Зероа. Ваздухопловна патрола која је бранила циљ имала је губитак од свега једног ловачког авиона. Међутим, на крају напада, Јорктаун се зауставио, а кроз рупу у палуби извијао се густ, црни дим. У 1323 часова, Флечер пребацује командно место на крстарицу Асторија, док Спруанс шаље две крстарице о два разарача из сасатав TF-16 да помажу Јорктауну.

Томонага напада Јорктаун

Јамагучи се суздржавао од напада јуришним авионима са Хирјуа све док се ситуација не разјасни. Знао је да се операција може вратити у колосек само ако се три америчка носача потопе или оштете толико да морају да се повуку. Брза и ефикасна акција са Хирјуа била је шанса да се ситуација спаси. У 1245 часова, један од бомбардера који су се враћали после извршеног напада на Јорктаун, јавио је радио везом да је бомбардерска ескаддрила оставила један амерички носач у пламену. Јамагући је увиђао да ће се Хирју морати суочити са још два америчка носача. При том, схватао је и да нема неке нарочите ресурсе које би могао у потребити у борби. Јуришници са Хирјуа су учествовали у јутарњем нападу на Мидвеј и у то нападу су лоше прошли. Од осамнаест авиона, свега осам је остало оперативно. Јамагучи је мало поправио расположење када је у 1130 на Хирју слетео јуришник који је тог јутра био упућен са Акагија у извиђање. Сат времена касније, авиони су били спремни да крену у напад. Напад је чинило 16 авиона: 9 јуришника са Хирјуа, један са Акагија и шест Зероа као пратња.  Напад је водио Томонага, исти онај који је предводио и напад на острво. Томонагин авион је био оштећен у том нападу, а није било времена да се у потпуности поправи. Крила су закрпљена, али су резервоари горива и даље пуштали. Како год, Томонага је примио наређење да нападне један од два нетакнута носача и у око 1330 часова полетео на задатак. Група је кренула на исток, а TF-17 се налазила свега 83 миља далеко. TF-16 је била нешто даље, на 112 миља.

У међувремену, посада Јорктауна је успела да угаси пожар и да оспособи котлове. У 1430 часова, када је Токунага уочио амерички пловни састав на неких 35 миља даљине, могао је да види носач авиона који је изгледао нетакнут, 5 крстарица и 12 разарача како плове на исток брзином од 24 чворова. Јапанци су одмах кренули у напад.

Американци су били свесни наиласка Токунагиних авиона. Крстарица Пенсакола, која је била упућена из TF-16 као појачањ, остварила је радарски контакт у 1427 часова. Неколико минута касније и Јорктаун је остварио радарски контакт. У ваздуху се налазило свега шест Вајлдкета. У 1429, четири од њих је упућено на северозапад како би пресрели јапанске авионе. Два минута касније послата су и преостала два ловца из групе. Са свим расположивим ловачким авионима упућеним у пресретање, Американци су морали да затраже 15 ловаца од TF-16. Као помоћ им је упућено осам ловаца.

У поређењу са пресретањем обрушавајућих бомбардера са Хирјуа, ваздушна битка против торпедних бомбардера са Хирјуа није прошла тако добро по Американце. Неколико фактора је утицало на то да је већина авиона успела да лансира своје оружје на Јорктаун. Неки од тих фактора су недовољан број ловаца на одговарајућим висинама, као и ефикаснија блиска заштита јапанских ловаца.

У 1436 часова четири ловачка авиона добија наређење да се врати на Јорктаун. Они су промашили јапанске јуришнике који су летели у облацима. Међутим, два ловца која су летела на висини од 2100 метара успевају да пронађу јапанске авионе и да и хизненаде. Успевају да униште једног јуришника пре него што их је обојицу оборио један Зеро из ловачке пратње.

Пилоти из ескадриле VF-3, који су се налазили на палуби Јорктауна, били су спремни да узлете и да бране свој носач. У 1440 им се испунила жеља: полетели су у сред јапанског напада, без допуњавања горивом, безвремена да постигну потребну висину. Истовремено, Томонага је јавио својим преосталим авионима да изврше напад.

Томонага је са својом групом од 4 авиона (пошто је претходно поделио групу на два дела) прошао по крми Пенсаколе. Јорктаун је успео да окрене десни бок даље од нападача. Као одговор, Томонагина група се раздвојила како би дошла у повољну позицију за лансирање. Први јапански авион који је оборен био је Томонагин. Ипак, Томонага је успео да лансира торпедо, које је на крају промашило циљ. Томонагин крини је такође успеода лансира торпедо и – такође промашио. Након лансирања је оборен од стране ловаца који су пристигли у помоћ са TF-16. Преостала два авиона из Томонагине групе су покушала напад на леви бок Јорктауна. Оба су оборена а да нису постигли нити један погодак.

Жртвовање Томонаге и нејгових четири авиона омогућило је успешан напад другом делу групе, коју су сачињавала 5 јуришника. Ова група је успела да се пробије између крстарице Портланд и разарача Балч и да крене ка прамцу носача, на левом боку. Јорктаун је покушао да окрене крму ка нападачу, али без успеха – велики брод није могуће тако лако и брзо окренути. Зерои из ловачке пратње су на себе преузели сав бес браниоца, успевши да заштити пет јуришника који су изводили напад. Од четири лансираних торпеда (авион са Акагија је имао квар и није успео да лансира торпедо), два су пронашла своју мету. Оба поготка у леви бок носача су имала разарајући учинак. Три стројарнице и прамчана просторија са генераторима биле су поплављене и сви котлови избачени из строја. Јорктаун се зауставио и нагнуо за 23°.

Погођени Јорктаун

Свих пет јуришника, заједно са четири ловаца, успело је да се врати а Хирју. Уз цену од пет јуришника и два ловца, Јамагучи је успео да онеспособи оно за шта је мислио да је други амерички носач. Американци су изгубили четири Вајлдкета, али само једног пилота.

Смрт Хирјуа

Флечерова промишљеност у упућивању извиђача сада се исплатила. У 1445 часова, авион са Јорктауна је јавио позицију јапанског носача Хирју. Подаци су били резултат још једног примера личне инцијативе, овог пута инцијативе два пилота ескадриле VS-5 који су самоницијативно проширили зону извиђања, док је на другој страни Нагумо на несрећу одлучио да се флотом приближи непријатељу уместо да искористи предност долета својих авиона који су омогућавали да удари Американце а да им не дође у домет авијације.

Извештај из VS-5 поставио је Хирју на неких 160 миља северозападно од TF-16. На палуби Ентерпрајза, 25 Даунтлеса је чекало на полетање, наоружани бомбама од по 500 и 1000 фунти. Спруанс је одлучио да их упути у 1530 часова. Дванаест минута касније авиони су били у ваздуху. Упркос чињеници да су очекивали јак отпор Јапанаца, Вајлдкети нису могли бити ангажовани због долета.  Овде је примећен још један разултат аљкавог рада Спруансовог штаба, који није укључио носач авиона Хорнет у планирање напада и није му јавио све до тренутка када је само лансирање авиона већ почело. Још једном се показала неспособност Американаца да организују велики и сложен напад. Тридесет минута након што је упућен напад са Ентерпрајза, Хорнет је послао 16 обрушавајућих бомбардера. Још петнаест их је остало на палуби, након што је Мичер наредио промену курса, чиме је носач изашао из ветра и завршио са лансирањем авиона.

У тренутку полетања авиона са Ентерпрајза, други талас са Хирјуа се враћао из напада на Јорктаун. Преостали авиони, пет јуришних и три ловачка, слетели су у 1540 часова. Упркос тешким губицима, извештаји преживелих пилота дали су Јамагучију дозу охрабрења. Са два потопљена или оштећена носача авиона, Хирју испред себе има свега један оперативни амерички носач авиона.

како би ударио по „трећем и последњем“ америчком носачу, Јамагући је испланирао да упути напад у 1800 часова. Време напада је било кључно, јер је у време сумрака мала група авиона могла неопажено да се провуче и изврш задатак. За овај напад, Хирyу је располагао са свега четири бомбардера и пет јуришника. Девет ловачких авиона би чинило заштиту. Како би нападаче спровео до мете, Јамагучи је планирао да упути извиђачки авион D4Y1 сат времена пре самог напада.

Ситуација која је до малопре била охрабрујућа у Јамагучијевој свести, почела је да поприма посве другачији облик захваљујући извештајима ивиђачких авиона који су били упућени раног послеподнева. Један од њих је јавио о присуству пловног састава са сва носча авиона на позицији 120 миља северозападно од Јамагучиевог састава.

Чињеница да су два америчка носача остала оперативна ускоро је потврђена када је пристигла велика група америчких обрушавајучих бомбардреа. Група са Ентерпрајза, смањена на 24 авиона пошто је један авион у лету одустао због квара, била је спремна да заврши започети посао разарања јапанских носача авиона. Поручник Галахер, вођа напада, повео је своје авионе да изврше напад из правца југозапада. Успели су да постигну изненађење. Галахер наређује авионима са Ентерпрајза да нападну Хирју, а да 14 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна нападне њима најближи бојни брод.

На носачу Хирју су вршене припреме за лансирање извиђачког авиона. Укупно 13 Зероа је било ангажовано у ваздухопловној патроли. Јапанци су дефинитивно били затечени. У 1705, четири минута након што су примећени, почео је напад. Ловци су очајнички нападали Даунтлесе док су се обрушавали, али са врло малом шансом за успешно пресретање. Командант Хирјуа је започео оштар окрет преко левог бока. Видевши да су прва два авиона из VS-6 промашила циљ, командир ескадриле VB-3 наређује својим авионима да нападају Хирју. Постигнута су четири поготка у зони испред острва, који су изазвали велики пожар и разнели прамчани лифт.

Петнаест минута касније је пристигла група авиона са Хорнета. Хирју је био у пожару, тако да је преосталих 14 обрушавајућих бомбардера напало бродове из пратње носача. Напад је био безуспешан. Сат времена касније, 12 бомбардера B-17 извело је коначни напад 4. јуна на 1. Кидо Бутаи, поново без погодака.

Четири поготка бомбама у Хирју било је сасвим довољно да се запали брод. Бомбе су пробиле у хангар где је у току било припремање авиона за напад. Пожар се појачао и у 2123 часова остао без погона. Јамагучи је одлучио да остане на носачу. До јутра 05. јуна у 0430 часова, посада носача је искрцана. У 0510 јапански разарач је кренуо да потопи носал, гађајући га торпедом. То није било довољно за потапање носача, јер је авион са носача Хошо прелетео зону у 0630 часова и фотографисао носач који је још увек био на површини, горући. Примећени су и чланови посаде који се из неког разлога нису искрцали. Послат је други разарач да спаси ове људе, али је у 0912 часова Хирју потонуо прамцем. Од 70 људи, колико их је било на носачу у тренутку потонућа, 35 је касније спашено од стране Американаца. Без њих, заробљеника, губици посаде су бројали 383 чланова.

Носач авиона Hiryu у пламену

Дилема адмирала Јамамотоа

Носачи авиона одређени за напад на Алеутска острва нису примили Јамамотово наређење да крену ка југу све до 1500 часова дана 4. јуна, када су се налазили у сред напада на Дач Харбор. Како су требали да сачекају повратак авиона из напада и да их попуне горивом и убојним средствима, нису могли да крену ка југу све до јутра следећег дана. Током вечери 4. јуна, Јамамото је још увек био у уверењу да може да напдне и постигне успех. Његово ноћно наређење издато у 1915 часова јасно је показало да није био свестан озбиљности ситуације. Још увек је разматрао заузимање Мидвеја и уништење америчке флоте у боју површинских бродова. Наређење је издато и подморници И-168 да бомбардује аеродром на Мидвеју, након чега би уследило бомбардовање аеродрома са тешких крстарица из Групе за блиску подршку. Јамамото није видео Нагумову тежњу за борбу површинских бродова као довољно агресивну, тако да је 4. јуна у 2255 часова одузео право командовања Нагуму, сем у делу командовања осакаћеним носачима авиона Акаги и Хирју са њиховом пратњом. Пред ноћну битку, команда је предата Кондоу.

Како напредујуће јапанске снаге нису оствариле контакт до 2330 часова, постало је јасно да до битке површинских бродова неће ни доћи. Наставак напредовања на исток довело би до тога да бродови дођу под удар америчких авиона. Стога је у 0015 часова Јамамото издао наређење Кондоу и Нагуму да прекину напредовање на исток и да се повуку и придруже главнини снага. У 0020 часова Куритиним крстарицама је било наређено да прекину планирано бомбардовање аеродрома на Мидвеју. Коначно, у 0225 часова, Јамамото је приморан да прихвати реалност. Пренео је командовање Комбинованој флоти и отказао операцију Мидвеј.

Јорктауново тешко искушење

У поређењу са очајничким али неефикасним покушајима да сачувају јапанске носаче авиона који су се нашли под ударом 4. јуна, напори на супротној страни, у спашавању Јоркатуна скоро да су могли имати успеха. У 1455 часова дато је наређење за напуштање брода. Брод је био већ опасно нагнут, тако да је постојала реална опасност да посада страда при превртању брода. Бродови из пратње су до 1639 прекрцали сву посаду са Јорктауна, уз помоћ мирног времена. Након преласка посаде на крстарицу Асторија, Флечер је у 1712 часова наредио TF-17 да се придружи Спруансу, а да Јорктаун остави. Касније је променио мишљење и оставио један разарач да чува носач. Флечер је планирао да се врати наредног јутра и да процени да ли је могуће спасити Јорктаун. Два јапанска извиђачка авиона су уочила Јорктаун, како плута нагнут у једну страну током истог поподнева.

Командант Јорктауна је 5. јуна формирао групу од 170 људи, укрцао их на три разарача и послао да се укрцају на Јорктаун. Напори за спашавање брода започети су 6. јуна контраплављењем просторија и одбацивањем непотребног терета. на тренутак се учинило да ће се ови напори исплатити, када се појавио реморкер Вирео и започео тегљење за Перл Харбур. Међутим, Јамамото је већ упутио подморницу И-168 да потопи носач. У умешно изведеном нападу у 1336 часова, И-168 је испалила целу салву торпеда на Јорктаун, са даљине од свега 1200 метара. Два торпеда су погодила носач, док је треће торпедо погодило разарач Хаман, који се налазио уз сам носач и преполовило га. Након овог напада, Јорктаун је напуштен у 1555 часова, овај пут заувек. Потонуо је у 0501 часова наредног јутра.

USS Yorktown (CV-5) тоне, 7. јун 1942.

Спруансова битка

Чак и након преласка на крстарицу Асторија, Флечер је задржао команду над двема америчким наменским снагама. У 1811 часова 4. јуна, Спруанс је тражио од надређених инструкције за даље деловање. Како је одговор био негативан, Спруанс је задржао тактичку команду и даље командовање снагама у бици, без консултације са Флечером. Ово се сматра несебичним актом Флечера који је гарантовао континуитет командовања над TF-16, али је послужио и за мнимизирање Флечерове улоге код Мидвеја. Спруансова примарна брига била је избегавање сукоба површинских бродова, истовремено користећи преостале ваздухопловне капацитете за наношење удара на погодне циљеве, уз одбрану Мидвеја од још увек могуће инвазије. У 1915 часова, Спруанс наређује TF-16 да плови на исток како би избегла јапанске снаге које би могле пловити на исток. У поноћ, Спруанс је повео TF-16 на север али је био принуђен да све до 0200 часа плови на исток, јер је имао лажни радарски одраз површинског објекта. У 0420 часа на дан 5. јуна, TF-16 је запловила на југозапад како би у јутро имала острво Мидвеј у домету.

Јутро 5. јуна је донело погоршање времена. Исто као и Флечер дан раније, Спруанс одлучује да сачека извештаје са извиђања Мидвеја, како би одлучио шта му је чинити. Међутим, серија извештаја са Каталина унела је забуну и чак наслућивала присуство петог јапанског носача авиона.

Спруанс је био убеђен да нема опасности по Мидвеј тако да је у 1100 часова повео TF-16 северозападно, брзином од 25 чв, како би истражио јутрошње извештаје о носачу авиона. Планирао је поподневни напад са велике дистанце преосталим обрушавајућим бомбaрдерима.

Са Хорнета је у 1512 упућен напад, јачине 12 обрушавајућих бомбардера, на циљ удаљен 240 миља. Други напад је сачињавало 14 обрушавајућих бомбардера из ескадриле VS-8. Упућен је 30 минута после првог таласа. Командир прве групе је летео 315 миља, а да није наишао на циљ. На повратку, прелетео је преко јапанске „лаке крстарице“ коју је напао без успеха. Мета је у ствари била разарач Таниказе коју је Нагумо деташовао како би се уверио да је Хирју потонуо. Други талас са Хорнета није остварио никакав контакт.

Јапански разарач Tanikaze

Допринос Ентерпрајза узалудним америчким напорима од 5. јуна огледао се у ангажовању 32 авиона Даунтлес из четири различите бомбардерске ескадриле које су се сада налазиле на Ентерпрајзу. Овај напад је упућен у 1530 часова и летео неких 265 миља на северозапад. Притом није успео да уочи никакав циљ. Када је вођа групе чуо извештај претходне групе о наиласку на „лаку крстарицу“, повео је свих 32 авиона у напад на исту мету. Ни ови авиони нису били ништа успешнији у нападу на маневришући разарач. Током поподнева исти брод је напало и 18 бомбардера Б-17, распоређених у две групе. Таниказе није претрпео ни један директни погодак, али је шест чланова посаде настрадало у нападима. Заузврат, на америчкој страни избројани су губици од једног обореног Даунтлеса и два бомбардера B-17 који су се срушили у повратку.

Фаза гоњења

Када је отказана операција Мидвеј, наизложеније јапанске јединице биле су четири тешке крстарице из Групе за блиску подршку. На несрећу по њиховог команданта, наређења за престанак бомбардовања Мидвеја била су погрешно упућена, тако да их оне нису примиле све до 0230 часова 5. јуна. У том тренутку су се налазиле на свега 50 миља далеко од Мидвеја. Јапанске крстарице су тада окренуле, али током промене курса је уочена америчка подморница. Током маневра избегавања подморнице, тешка крстарица Могами је ударила у Микуму. Микума је тада претрпела лака оштећења, али је прамац крстарице Могами био разбијен и могла је да настави вожњу брзином од свега 12 чворова. Како је била близу аеродрома на Мидвеју, њено преживљавање на бојишту било је под великим знаком питања. Стога је Курита наредио да остале две крстарице одржавају велику брзину, а да Микуму оставе да прати тешко оштећену крстарицу Могами.

Прамац крстарице Mogami након удеса са крстарицом Mikuma

Како су Спруансови носачи трагали за фантомским носаче, авионима са Мидвеја је дат задатак да се обрачунају са два “бојна брода” уочена близу острва. “Бојни бродови” су у ствари биле две тешке крстарице које су пловиле малом брзином на запад. На крстарице је упућено у напад 12 обрушавајућих бомбардера и осам бомбардера Б-17, који су извршили напад, али без последица по јапанске бродове.

Јутро 6. јуна је затекло TF-16 у пловљењу на запад. У 0500 часова Спруансови разарачи су се налазили 350 миља северозападно од Мидвеја. Са Ентерпрајза је полетело 18 Даунтлеса како би извели јутарње извиђање у сектору од 180º ка западу, на даљини до 200 миља. Један од извиђача је у 0645 изтвестио о пловном саставу јачине бојни брод, крстарица и три разарача на позицији 130 миља југозападно од TF-16. Извештај је погрешно примљен, тако да је Спруанс извештен о саставу јачине носач авиона и пет разарача. У 0730 часова, исти авион извештава о две крстарице и два разарача, али на позицији југоисточно од позиције из претходног извештаја. Спруанс је ово схватио као две посебне групе бродова и сматрао је да су циљеви вредни извршења напада. Оно што су пилоти уочили у ствари су биле крстарице Микума и Могами, праћени са два разарача, како плове на запад.

У напад је у 0800 часова кренуло 26 обрушавајућих бомбардера са Хорнета. Пратњу је сачињавало 8 ловачких авиона. Хитност акције је умањена донекле након слетања извиђачког авиона који је послао јутарњи извештај. Пилот је потврдио да нема носача авиона у извиђаној зони.

Напад је водио исти онај кмандир који је претходно безуспешно нападао „лаку крстарицу“. Нешто пре 1000 часова, његови авиони успевају да постигну два поготка на крстарици Могами. Јапанци успевају да оборе два Даунтлеса. Ватрено крштење две јапанске крстарице било је далеко од завршетка. Са Ентерпрајза је у 1045 полетела група од 31 обрушавајућих бомбардера и 12 Вајлдкета. Даунтлеси су сконцентрисали напад на Микуму коју су индентификовали као бојни брод. У нападу задобија пет директних погодака и два блиска промашаја, што за последицу има избијање пожара и квар на погону. У 1358 часова пожар се шири на крмену просторију са торпедима, а убрзо након тога долази до велике експлозије, што за последицу има велика оштећења и деформације на крми. Преживела посада је почела да напушта брод када се појавио и трећи талас америчких авиона. То је био други напад са Хорнета, са 24 обрушавајућих бомбардера. У том тренутку, TF-16 се налазила свега 90 миља далеко. Разарач Арашио бива погођен бомбом у крму, при чему гине 37 чланова посаде, међу којима се нашло и преживелих чланова посаде са Микуме. Могами је добила још један погодак, али је успела да одржи брзину и да се спаси са бојишта. Њени губици у посади износили су 90 мртвих и 101 рањених. Микума се није могла спасити, потонула је у око 1930 часова.

У вече 6. јуна TF-16 се налазила 700 миља далеко од острва Вејк. Нешто после 1900 часова, Спруанс је повео TF-16 на севроисток ради попуне горивом. Битка је била завршена.

Епилог

Упркос напорима јапанске царске морнарице да сакрије размере пораза од свог становништва и копнене војске, није се могла сакрити чињеница да су Јапанци претрпели велики пораз. 1.Кидо Бутаи се борио без подршке и поднео највећи терет губитака. Свих четири носача авиона је потонуло, изгубљени су и сви авиони из припадајућих ваздухопловних група – њих 248. Подједнако тешки губици су били и у посадама авиона, али ипак не тако катастрофални како се веровало. Погинуло је 110 пилота, највише међу ваздухопловном групом са Хирјуа. Поређења ради, у бици за Соломонова острва погинуло је такође 110 пилота, док је у бици за Санта Круз изгубљено 145 пилота, међу којима доста искусних пилота.

Јапанци су укупно изгубили 3057 људи, већином чланова посаде ових четири носача авиона. Међу жртвама се налазило и 721 припадника летачког техничког особља, што је представљао најзначајнији губитак у овој бици. Поред носача авиона, потопљена је и тешка крстарица Микума, док је тешка крстарица Могами била тешко оштећена и остала ван строја све до 1943. године. Неколико мањих бродова је такође оштећено, али ниједан од њих није остао ван строја дуже време. До искрцавања на Мидвеј није никада дошло. Једини успех ове операције било је заузимање острва Ату и Киска до чега је дошло 7. јуна.

За Американце, цена наношења стратегијског пораза Јапанцима била је релативно мала. најважнији губитак Пацифичке флоте био је губитак носача авиона Јорктаун. Поред њега, изгубљен је и разарач Хаман. Изгубљено је и 144 авиона, док су људске жртве бројале 362 морнара, маринаца и пилота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *