Бојни брод Bismarck

Упркос тврдњама појединих аутора, порекло дизајна и конструкције бојног брода класе Бизмарк не лежи у конструкцији и дизајну бојног брода класе Бајерн из Првог светског рата, сем што је, као и Бајерн, имао 8 топова калибра 380 мм распоређене у 4 двоцевне топовске куле и три погонске осовине. Бојни бродови класе Бизмарк су резултат искустава из развоја и градње џепних бојних бродова ( нем. Panzerschiffe) класе Дојчланд (Deutschland) касних двадесетих и раних тридесетих година под теретом Версајског мира.

Историјска позадина

Према потписаном Версајском миру из 1919. године, а по члану 181, немачке поморске снаге не могу у оперативној употреби прећи бројку од 6 бојних бродова, шест лаких крстарица, дванаест разарача и дванаест торпедних чамаца, док члан 190 ограничава депласман бојних бродова на свега 10 000 тона. 6. фебруара 1922. године САД, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан потписују Вашингтонски поморски споразум. Према условима из овог Споразума, пет највећих поморских сила су се сложиле да лимитирају стандардни депласман капиталних бродова на 35 000 тона, док је калибар топова ограничен на 406 мм. Укупна тонажа капиталних бродова по државама потписницама споразума је изгледала овако:
–   САД 525 000 тона,
–   Британија  525 000 тона,
–   Француска  175 000 тона,
–   Италија  175 000 тона, и
–   Јапан  315 000 тона.
Лондонска поморска конференција одржана у периоду јануар-април 1930. године је имала намеру да преиспита неке одредбе Вашингтонског споразума, али су Француска и Италија због премале тонаже, одбиле да исти ратификују.

Раних тридесетих година, градња ратних бродова у Немачкој је и даље била под ограничењима Версајског мира, и то све до 18. јуна 1935. године када је потписан Англо-немачки поморски споразум којим су одбачена ограничења у погледу градње и изградње немачке ратне морнарице. Тако је Немачкој дозвољено да изгради површинску флоту у износу од 35 % тонаже британске флоте, док је лимит подморничарске флоте износио 45% британске тонаже у подморницама. У преводу, то је значило да Немачка може имати 184 000 тона у бојним бродовима (5 бојних бродова по 35 000 тона депласмана).

У Лондону је одржана још једна поморска конференција у периоду децембар 1935. – март 1936. године. Јапан се повукао са конференције, наводећи као разлог неприхватање услова да јапанска флота по тонажи буде еквивалент америчкој и британској флоти. У споразум је додата клаузула да се бојни бродови граде до тонаже од 45 000 тона. Иако споразум нису потписале Италија и Јапан, као стандардни депласман за градњу бојних бродова је усвојен депласман од 45 000 тона, и то је самим тим, важило и за Немачку.

Класа Бизмарк

Након потписивања англо-немачког поморског споразума, и званично је наручен бојни брод класе „Ф“ (касније класа „Bismarck“), уговором који је потписан 16. новембра 1935. године између бродоградилишта „Blohm & Voss“ и немачке морнарице.

Конструисан од стране Др Хермана Буркхарта (Hermann Burkhardt), бојни бродови „Ф“ и „Г“ (Бизмарк и Тирпиц) су у основи биле унапређене верзије бојних бродова „Д“ и „Е“ (Шарнхорст и Гнајзенау), и као такви имали су доста сличних детаља. Званично „измереном“ тежином од 35000 тона (како би се уклопио у Споразум), његов прави депласман је био неких 7000 тона већи. Међутим, уклапао се у Споразум из 1937. године. Како било, нити један бојни брод изграђен под Лондонским споразумом из 1936. године (италијански Виторио Венето, француски Ришеље, британски Кинг Џорџ V и америчка Северна Каролина) су прелазили дат лимит.

Градња

Кобилица за брод Бизмарк је положена 1. јула 1936. године у хамбуршком бродоградилишту под ознаком BV 509, на доку 9. До септембра 1938. године, труп је изграђен до нивоа горње палубе. Церемонија поринућа је одржана у 1300 часова 14. фебруара 1939. године. церемонији је присуствовало више од 60 хиљада људи. Фотографисање и снимање није било дозвољеном, сем новинским агенцијама. Адолф Хитлер и пратња из његове политичке партије су стигли у бродоградилиште јахтом Хамбург. Након краћег говора, брод је крстила унука канцелара Бизмарка (Otto von Bismarck).

Рођендан бојног брода Бизмарк – полагање првог дела кобилице

То је био последњи капитални брод поринут у хамбуршком бродоградилишту. Кобилица за први бојни брод класе „Х“ је положена 15. јула 1939. године али је изградња заустављена за мање од три месеца градње, да би коначно отказана августа 1941. године. Након тога, у складу са немачком политиком вођења подморничарског рата, сви радни ефективи бродоградилишта су били усмерени на изградњу подморница.

Након поринућа, Бизмарк је привезан у делу луке где је вршено опремање брода, а где су већ чекали котлови, топовске куполе и остали делови надграђа. Ту је извршена и једна мања измена у изгледу трупа. Наиме, раван прамац је замењен „атлантским“ који је имао боља маритимна својства.

 Рат је започео у септембру 1939. године, али упркос њему и оштрој зими, радови су се одвијали према плану и распореду…

Први чланови будуће посаде пристижу у Хамбург априла 1940. године. У то време долази и командант брода, 46-годишњи капетан бојног брода Ернст Линдеман (Ernst Lindemann). Бизмарк је још увек био у фази опремања те су чланови посаде започели прву фазу обуке, упознавање са ратном техником и средствима на броду. 23. јуна Бизмарк улази на суви док како би му уградили пропелере и систем за смањење бродског магнетизма. Такође је префарбан подводни део брода. Из дока излази 14. јула и враћа се на стари гат. У наредним данима обављају се још неки тестови… Посада, састављена од 103 официра и 1962 подофицира и морнара још увек није била комплетна, те су нови чланови још увек пристизали.

Брод је коначно био спреман „за борбу и пловљење“ и улазак у оперативну употребу, што је и озваничено 24. августа 1940. године.

Само што је примљен у оперативну употребу, и посада подељена по борбеним станицама и дивизионима (бродске смене), започело је увежбавање. Најуобичајније вежбе су биле ваздушна узбуна, контрола оштећења и поседање и рад борбених станица.

15. септембра 1940. године, Бизмарк по први пут испловљава из Хамбурга ради вршења морских  испитивања брода. Испитивања се врше у Балтичком мору са базом у Готенхафену. Балтик је изабран као сигурно подручје, без непријатељских активности. Улази у Балтичко море су били добро чувани, а било је и минских поља.

Морска испитивања су трајала читава два месеца. На мерној миљи, брод постиже брзину од 30,1 чворова иако је конструктивна брзина брода износила 29 чвора. Брзина постигнута на мерној миљи га је учинила најбржим бојним бродом на свету, а далеко бржим од било ког британског бојног брода. Док је био на везу у Готенхафену, Бизмарк добија два стереоскопска даљиномера дужине по 10.5 м. Противавионске батерије нису још увек биле комплетиране, тако да му се тамо монтирају још 4 крмене туреле типа Ц37 са топовима калибра 105 мм. Средином новембра почињу прва артиљеријска гађања и непосредно после извршених артиљеријских гађања морска испитивања брода бивају „заокружена“ и завршена. Петог децембра напушта Готенхафен и плови ка Хамбургу, где упловљава 9. децембра.

У Хамбургу су извршена задња „подешавања“. Даљиномер са топовске куле „Антон“ је скинут јер је маглио за време вожње великим брзинама. Такође је извршено бојадисање брода маскирном шемом бојења карактеристичном за немачке велике бродове. Посада је пуштена на божићно одсуство и то је за неке чланове посаде била последња прилика да виде своје најмилије.

Брод је спреман за борбу…

Понесени успесима површинских бродова на Атлантику током зиме 1940-41. године, команда немачке морнарице доноси одлуку о покретању амбициозније операције. Идеја је била да се моћна ударна група састављена од бојних бродова Бизмарк (DKM Bismarck), Тирпиц (DKM Tirpitz), Шарнхорст (DKM Scharnhorst) и Гнајзенау (DKM Gneisenau) пошаље у Атлантски океан, где ће нападати савезничке трговачке бродове. Последња два брода из групе су се већ налазила у Бресту, у Француској. Они тек што су завршили успешну двомесечну кампању у северном Атлантику под командом адмирала Гинтера Литјенса (Günther Lütjens), у којој су потопили 22 брода укупне тонаже од 116000 БРТ. На несрећу, Шарнхорст је морао да уђе у суви док ради извршења поправки и није био на располагању до јуна 1941. године.  На другој страни, у Балтику, Бизмарк је скоро завршио морска испитивања и ускоро је могао бити спреман за борбу. Како било, Тирпиц, који је уврштен у флотну листу у фебруару 1941. године, још увек није испитан на мору, тако да није било сигурно да ли ће узети учешће у предстојећој операцији.

Другог априла, истог дана када су на Бизмарка укрцана два авиона Арадо 196, Команда је изнела свој план… Како је Шарнхорст био у сувом доку, а Тирпиц неспреман, одлучено је да се у северни Атлантик пошаљу Бизмарк и тешка крстарица Принц Еуген (Prinz Eugen). У наставку операције, Гнајзенау би касније испловио из Бреста и придружио им се. За операцијско подручје је одређен Атлантски океан северно од екватора. Савезнички конвоји су „научили лекцију“ те су сада као пратњу имали теже бродове, бојне бродове или крстарице. Стога је задатак Бизмарка била борба са пратњом, док остали бродови на себе преузимају потапање теретних бродова.

Британски Адмиралитет је био забринут извештајима својих обавештајаца који су најављивали велику акцију немачких бродова у Атлантику. Британцима је било познато да су Шарнхорст и Гнајзенау у Бресту. Такође им је било познато и колика ће им опасност претити када им се придружи Бизмарк. Стога је одлучено да се ова два брода онеспособе нападима из ваздуха. Авиони типа Бристол Бофорт (Beaufort) из 22. сквадрона Обалске команде РАФ-а су 6. априла извели напад који је за резултат имао оштећење Гнајзенауа торпедом. Иако су британски авиони оборени противавионским батеријама, Гнајзенау је ипак морао да иде у суви док на поправку. Неколико дана касније, у ноћи 10./11. априла поновљен је напад, овај пут авио бомбама. Напад је имао за резултат да је „књига спала на два слова“, Бизмарк и Принц Еуген, пошто остатак ударне групе која је требала бити формирана није могла бити спремна за борбу тог пролећа.

Након задњег напада британских авиона, било је више него довољно разлога да се планирана акција немачких бродова откаже, односно одложи до повратка бродова из ремонта. Процене су говориле да би до јесени у строју били и бојни брод Тирпиц, и оштећени Шарнхорст и Гнајзенау. Кратке пролећне ноћи су такође ометале неопажено упловљење у Атлантски океан. Упркос свему, идеја о слању Бизмарка и Принца Еугена је остала „на снази“.

Велика Британија се, узевши у обзир снабдевање ратним материјалом, налазила у критичном положају и 5 месеци „мира“ би јој пружили прилику да се консолидује. Постојао је и страх од уласка САД у рат. Командант немачке морнарице адмирал Ерих Редер (Erich Raeder) је сматрао да је у обавези да држи Британију под притиском, тако да је остао при ставу да се операција не одлаже.

Најважнији задатак немачког састава је био неопажени улазак у воде Атлантског океана. По уласку у океан, моћи ће лако да заметну траг и да почну нападе на конвоје.

У међувремену је одржан радни састанак адмирала Литјенса и команданта подморничких снага, адмирала Карла Деница (Karl Dönitz), на коме су се договорили о садејству подморница и површинских снага у операцији. На брод је укрцан и официр за везу…

Адмирал Литјенс је 22. априла утврдио све детаље операције која је добила кодну ознаку Rheinübung (Вежба на Рајни). Приближавао се тренутак испловљења на задатак, али је 23. априла Принц Еуген током пребазирања за Кил налетео на мину. Овај догађај је захтевао одлазак на поправку, што је мало одложило испловљење састава. Три дана касније, 26. априла, у Берлину се састају Литјенс и Редер, како би разговарали о насталој ситуацији. Литјенс је поново предложио  одлагање операције до увођења свих планираних бродова у састав снага за извршење операције, али је Редер тврдоглаво остао при свом ранијем становишту. Издаје наређење да се по сваку цену крене са почетком операције.

У међувремену, на Бизмарку су ужурбано вршене последње припреме пред задатак. Крајем априла се уграђују и два нова четвороцевна топа 20 мм C/38. 28. априла командант брода, Линдеман извештава претпостављене да је брод спреман…

Хитлер 5. маја долази у посету граду Готенхафену (данашњој Гдињи) како би извршио смотру Бизмарка, који је лежао на сидру, и Тирпица, који је био везан на лукобрану. Редер је био одсутан па је Хитлера примио командант Бизмарка.

Посада постројена за смотру од стране Фирера, 5. мај 1941.

Адмирал Литјенс са члановима штаба се укрцава на Бизмарк 13. маја. Цело поподне брод проводи у вежбама прекрцавања горива на мору са Принц Еугена, док следећи дан исте вежбе изводи са лаком крстарицом Лајпциг. У тој вежби долази до квара бродске дизалице, што поново одлаже испловљење. Коначно, 16. маја, Литјенс извештава да је брод спреман, те се за почетак операције одређује 18. мај.

У 1000 у јутро 18. маја 1941. године у Готенхафену, адмирал Литјенс врши смотру посаде на Принц Еугену. Након тога, на Бизмраку се одржава састанак на коме адмирал упознаје команданте бродова са планом операције. Командант Принц Еугена је био капетан бојног брода Хелмут Брикман (Kapitän zur See Helmuth Brinkmann). Договорено је да се уколико време послужи не упловљава у Корсфјорд (данашњи Кросфјорд). Уместо тога, пловиће даље на север где ће извршити допуњавање горивом, пре него што крену кроз Дански пролаз између Исланда и Гренланда.

У подне, Бизмарк напушта сидриште док бродска музика свира „Морам ли ићи“ (Muß i’ denn) и потом се сидри на Готенхафском сидришту ради крцања хране и погонског горива. Операција је почела. У току крцања долази до пуцања црева тако да није могла да се укрца сва количина горива. То и није било од великог значаја, иако је укрцано 200 тона горива мање. Танкови Бизмарка су могли да приме тачно 8294 тона горива.

Око 2100 истог дана, Принц Еуген испловљава са сидришта… Бизмарк испловљава за њим у 0200 часова 19. маја. Оба брода плове самостално до тачке сусрета код острва Риген. На тачку сусрета стижу у подне 19. маја. Тада командант Бизмарка информише посаду о задатку који је пред њима. Након тога, настављају вожњу на запад у пратњи разарача Z-23 и Z-16. У 2230 им се придружује и разарач Z-10 на коме се налазио сам командант 6. флотиле разарача.

У јутро 20. маја достижу Категат, мореуз између Данске и Шведске (пружа се правцем север-југ, дужине 220 км, дубине око 23 м).

У пролазу Категат немачки пловни састав по први пут бива примећен од стране бројних данских и шведских рибарских бродова. Било је ведро, и у 1300 часова их примећује шведска крстарица Готланд (Gotland). Извештај о визуелном контакту бива одмах прослеђен у Стокхолм. Истоветни извештај је ускоро прослеђен британском војном аташеу. Литјенс је тек у 1737 прекинуо радио тишину и пријавио инцидент групи Север, немачкој Морнаричкој команди у Вилхелмсхафену (тада под командом адмирала Ролфа Карлса). Касније током дана,војни аташе, капетан Хенри Денхам, прослеђује извештај Адмиралитету у Лондон: „Категат, данас 20. мај. У 1500 часова, два велика ратна брода, у пратњи три разарача, 5 бродова и 10 или 12 авиона, прошли Марстранд, смер североисток. 2058/20“ …

У међувремену, у 1615 часова, групи се придружила 5. флотила миноловаца, како би помогла у безбедној пловидби кроз минска поља која су затварала Категат. У сутон 20. маја, немачки бродови су прошли поред Скагерака. Ту их је приметио Виго Акселсен, члан норвешког покрета отпора који исцрпно обавештава Лондон о кретању састава. Бродови настављају ка северу…

У јутро 21. маја, британски Адмиралитет прима извештај од капетана Денама… авиони добијају инструкције да буду на опрезу…

Око 0900 часова, бродови упловљавају у Корсфјорд, јужно од Бергена. Адмирал Литјенс је хтео да продужи ка северу, али је одустао због велике видљивости и опасности да буде примећен. Зато одлучује да уђе у Корсфјорд и сачека ноћ. Истог дана, око поднева, “Бизмарк” баца сидро у Гримстадфјорду, док “Принц Еуген” наставља на север са пратњом. Сидри у заливу Калванес, и везује на сваки бок по један трговачки брод како би се заштитио од евентуалног торпедног напада.

У Гримстадфјорду

Док су немачки бродови „одмарали“ у фјордовима, британска Обалска команда шаље авионе у потрагу. Спитфајер поручника Мајкла Саклинга проналази бродове и фотографише их са висине од 8000 метара и враћа се на аеродром Вик у Шкотској. Уочавање бродова од стране шведске крстарице и припадника норвешког покрета отпора, показаће се као велики пех за Немце.

У фјордовима бродови добијају нову шему бојења. Ту се врши и допуњавање “Принц Еугена” горивом са танкера Волин. “Бизмарк” није извршио допуњавање горивом, што ће се касније показати као велика грешка.

Крстарица „Принц Еуген“ завршава крцање горива до 1700 часова, када немачки бродови дижу сидра. У то време, на „Бизмарк“ стиже депеша из Берлина у којој пише да се прислушкивањм британских радио веза дошло до сазнања да Британци мотре не би ли спазили два немачка бојна брода и три разарача у северним курсевима. Бродови напуштају фјордове у 2000 часова, по паду мрака. Након што су одмакли од обале, узимају курс 0°.

По пријему извештаја о кретању немачких бродова, командант британске Домовинске флоте (Home Fleet), адмирал Сер Џон Кронин Тови (John Cronyn Tovey) почиње да разматра могуће циљеве и намере немачког пловног састава. Наредио је двема тешким крстарицама, “Сафолк” (HMS Suffolk) и “Норфолк” (HMS Norfolk), обе под командом контра адмирала Вилијама Фредерика Вејк-Вокера (William Frederick Wake-Walker), да патролирају Данским пролазом. Касније тог поподнева, пристигли су снимци које је направио Спитфајер. Тада је дефинитивно индентификован бојни брод класе „Бизмарк“ и крстарица класе „Хипер“.

Како било, пред поноћ 21. маја из Скапа Флоа испловљава британски пловни састав снаге: бојни крсташ “Худ” (HMS Hood), бојни брод „Принц од Велса“ (HMS Prince of Wales) и група разарача (HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony, HMS Echo, HMS Electra, i HMS Icarus). Њихов задатак је био да покрију подручје јужно и источно од Исланда.

Напомена: Разарачи HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony су разарачи А класе, разарачи HMS Echo и HMS Electra су разарачи класе Е, док је HMS Icarus разарач класе I.

Ка Данском пролазу

Време се нагло погоршава 22. маја. Током ноћи, група продужава на север, са три разарача као претходницом и крстарицом „Принц Еуген“ на зачељу састава. У 0420 часова разарачи се одвајају од групе и настављају на исток ка Трондхајму, док „Бизмарк“ и „Принц Еуген“ одржавају курс ка северу брзином од 24 чвора.

Узбуна од напада подморница и од напада из ваздуха се огласила у 1237 часова истог дана, те се наредних око пола часа пловило у цик-цак курсевима, у избегавању евентуалног торпедног напада. По завршетку узбуне, горње површине са ознакама за индентификацију из ваздуха и ознаке кукастог крста на прамцу и на крми брода пребојене су у сиву боју. Након тога, група улази у северозападни курс ка Данском пролазу. Цео дан је био облачан и магла је била толико густа да се пловило са повременим укључивањем рефлектора, како би проверили свој положај у строју.

Овакви временски услови су ишли Немцима на руку. Имали су могућност неопаженог уласака у Атлантски океан…

У међувремену, 22. маја у 2000 часова, адмирал Тови прима радио поруку да су немачки бродови кренули ка Норвешкој. Тада напушта Скапа Флоу са групом бродова: бојни брод „HMS King George V“, носач авиона „HMS Victorious“, лаким крстарицама „HMS Kenya“, „HMS Galatea“, „HMS Aurora“, „HMS Neptune“, „HMS Hermione“ и разарачима „HMS Active“, „HMS Inglefield“, „HMS Intrepid“, „HMS Lance“, „HMS Punjabi“ и „HMS Windsor“. Бојни крсташ „HMS Repulse“, који је пловио из Клајда, требао је да им се придружи следећег јутра.

У ноћи 22/23. маја по пријему извештаја, Винстон Черчил јавља Френклину Рузвелту: „Јуче, двадесетпрвог, „Бизмарк“, „Принц Еуген“ и 8 трговачких бродова лоцирано је у Бергену. Ниска облачност није дозволила напад. Вечерас (открили смо) су испловили. Имамо разлоге да верујемо да се планира напад на Атлантику. Уколико их не ухватимо како излазе, ваша морнарица би сигурно могла да их уочи за нас. „King George V“, „Prince of Wales“, „Hood“, „Repulse“ и носач авиона „Victorious“ са још мањих бродова трагају за њима. Дајте нам новости и ми ћемо завршити посао.“

Временске прилике су остале исте и 23. маја. Тог поподнева, у 1811 часова, Немци су преко десног бока приметили бродове, али су ускоро схватили да су то санте леда које су уобичајена појава на овим географским ширинама. Група достиже границу леда и окреће у курс 240º. Крстарица Сафолк их је опазила у 1922 часова, на даљини од 7 миља. У Адмиралитет стиже извештај: „Осмотрени један бојни брод, једна крстарица, азимут 020º, даљина 7 миља, у курсу 240º.“  Енглеска крстарица је примећена, али се није дејствовало јер је убрзо нестала у густој магли. Сат времена касније, појављује се крстарица Норфлок и Бизмарк одмах отвара ватру. Испаљено је 5 салви, од којих су три „уракљиле“ крстарицу. Norfolk није директно погођен, иако су неки шрапнели пали на палубу. Уз помоћ димне завесе крстарица налази спас у магли.

Британске крстарице овај пут заузимају позицију по крми немачких бродова; Сафолк (опремљена радаром Тип 284) је била по десном боку, док је Норфолк (са старим радаром Тип 286М) по левој страни. Оба брода су настојала да прате и да јављају позицију противника. Чекали су долазак јачих британских снага.

На Бизмарку је „радарски инструмент“ (FuMO 23) оштећен дејством топова из прамчаних купола. Узевши овај недостатак у обзир, адмирал Литјенс наређује да вођство састава преузме крстарица „Принц Еуген“ чији је радар (FuMO 27) био исправан, док ће Бизмарк својом артиљеријом држати Британце подаље. Ова промена у строју ће код Британаца направити велику збрку следећег јутра.

Након што је откривен од стране британских бродова, адмирал Литјенс је могао да плови на исток, ка Норвешком мору како би се допунило гориво са танкера Вајсенбург (Weissenburg). „Рецепт“ је већ био испробан док је командовао групом коју су сачињавали „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“. Тада их је открила британска крстарица „Најад“ у рејону Фарских острва.

Рано повлачење са ових тачака би приморало британски састав (Худ, Принс оф Велс, Кинг Џорџ V и Рипалс) да се врате у базу у Скапа Флоу, и то са великом количином потрошеног горива. Међутим, овај пут је Литјенс одлучио да настави даље ка Атлантику, са надом да ће са падом мрака „отрести“ са себе пратњу британских крстарица. Временски услови који су владали Данским пролазом су пружали изванредну прилику да умакну пратњи. Литјенсова одлука да настави даље се може оправдати тиме што је мислио да су тешки бродови Домовинске флоте били предалеко да би га пресреле. Немачки извештаји са извиђања су, изгледа, то и потврђивали, иако је истина била другачија: снаге вице адмирала Холанда су се већ приближавале великом брзином… Друга ствар на коју Литјенс није рачунао јесте ефикасна употреба британских радара.У око 2200 часова, Бизмарк окреће у контракурс покушавајући да „ухвати“ крстарицу Сафолк, али исти маневар врши и британска крстарица, одржавајући даљину од Бизмарка. После неуспешног маневра, Бизмарк се враћа у строј, одмах иза крстарице Принц Еуген.

Битка у Данском пролазу

Битка у Данском пролазу, такође позната и као Исландска битка, је трајала нешто мање од 15 минута. То је био сукоб титана у коме су највећи ратни бродови тог времена стављени на тест. Остаће упамћена по потапању митског брода.

У рано јутро 24. маја, време се пролепшало и видљивост се значајно поправила. Немачка група бродова је пловила у курсу 220º брзином од 28 чворова, када је у 0525 часова хидрофон са Принца Еугена открио шумове од пропелера два брода са његове леве стране. У 0537 часова Немци успостављају визуелни контакт са бродом за који су у први мах помислили да је лака крстарица, на даљини од 19 миља. У 0543, по левом боку брода примећују још један брод, неиндентификовани. Узбуна је дата и на Бизмарку и на Принц Еугену. Артиљерци нису имали тада најважнији податак, врсту противничког брода, како би изабрали одговарајућу муницију. На пречац су закључили да се ради о крстарици… изабрана су експлозивна зрна калибра 203 мм (Spgr. L/4,7).  У том тренутку, британски ратни бродови (бојни крсташ Худ и бојни брод Принц од Велса) су се приближавали немачким бродовима пловећи брзином од 28 чворова, у курсу 280º.

Вице адмирал Холанд, који је био укрцан на бојни крсташ Худ, био је упознат са рањивошћу брода при борби на великим даљинама,  покушавао је да се што више приближи пре него што отвори ватру. Адмирал Литјенс није имао другог избора, него да прихвати борбу.

Како су силуете немачких бродова биле сличне, Холанд у 0549 наређује да се нападне водећи брод (Принц Еуген), мислећи да је то Бизмарк. Након пријема наређења, британски бродови улазе у курс 300º. У 0552 часова, тренутак пре отварања ватре, Холанд увиђа грешку и наређује напад на њега, али из неког разлога, Худ наставља ка првобитном циљу напада. На бојном броду Принц од Велса су исправно схватили наређење и окрећу ка циљу, који је пловио на миљу иза крстарице Принц Еуген. Одједном, у 0552.5 часова, са даљине од око 12.5 миља, Худ отвара ватру, праћен отварањем ватре са Принца од Велса, пола минута касније, у 0553. Оба брода су отворила ватру из прамчаних купола, пошто су из угла којим су прилазили циљу, било немогуће нишанити крменим. Адмирал Литјенс одмах шаље сигнал Групи Север: „У борби сам са две тешке јединице…“

Прва салва са Принца од Велса прелетела је преко крме Бизмарка. Непосредно након тога, Принц од Велса почиње да „пати“ од механичких проблема са артиљеријом. Наиме, непосредно након отварања ватре долази до квара на топу бр. 1 у прамчаној куполи ( купола „А“). Њена трећа, четврта и пета салва пребацују Бизмарка. Худове прве две салве, упућене према Принц Еугену, подбацују и на брод падају крхотине и вода.

„Јот Дора!“ Бизмарк отвара ватру

Зрна из британских топова су почела да се приближавају немачким бродовима док су топови на немачким бродовима још увек ћутали. На Бизмарку, први артиљеријски официр већ неколико пута тражи дозволу за отварање ватре, али са командног моста нема повратне команде. Коначно, у 0555, када је британски састав почео да окреће на лево за 20º (маневар који је дозволио правилну идентификацију бродова у британском саставу) Бизмарк је отворио ватру. За њим, ватру отвара и Принц Еуген.

Растојање у том тренутку износи око 11 миља. Оба немачка брода су концентрисала ватру на главног противника, на Худ. Прва салва с Бизмарка је подбацила. На Принц Еугену, крмене торпедне цеви су већ биле напуњене…. Командант наређује торпедном официру да испали торпеда чим буде у домету. У 0556 часова, пета салва са Принца од Велса пада преко Бизмарка, али у шестој салви већ има погодака. У 0557 часова Принц Еуген погађа Худ, изазивајући пожар. Бизмарк задобија оштећења и за собом оставља траг нафте… Литјенс наређује да се ватра са Принц Еугена и секундарна артиљерија са Бизмарка окрену ка бојном броду Принц од Велса.

Уништење бојногкрсташа HMS Hood

У 0600 часова Худ и Принц од Велса  су се налазили у маневру скретања за још 20º на лево како би били у позицији која им омогућава употребу крмених кула, када је Бизмаркова шеста салва погодила Худ. Даљина је била мања од 9 миља. Најмање једно од зрна 380 мм је пробило оклоп Худа и продрло у крмену мунициону комору, када се зачула експлозија. Осматрачи са немачких бродова су били уплашени силином експлозије. Худ, „Моћни Худ“, понос британске Краљевске морнарице кога је 20 година красила „титула“ највећег брода на свету, преполовио се и потонуо за три минута на позицији 63º 22´ N и 032º 17´ W.

Бојни брод Бизмарк отвара ватру током битке у Данским вратима

Све се одиграло тако брзо да нико није успео да напусти брод. Од посаде која је бројала 1418 чланова, спасило се свега три, и то након три и по сата проведених у води. Вице адмирал Холанд, чланови штаба, командант брода,… сви су нестали.

Немци су лако пренели ватру на други циљ. У 0602, Бизмарк погађа командни мост Принца од Велса, при чему су погинули сви на мосту, сем команданта и једног члана посаде. Даљина се повећала на 14000 метара… Принц од Велса је био у незавидном положају тако да је у 0603 положио димну завесу и кренуо да се извлачи из борбе, након што је претрпео 4 поготка са Бизмарка и 3 са Принц Еугена.

Британски бојни брод испаљује још три плотуна док се повлачи, али без и једног поготка. У 0609 немачки бродови испаљују задњи плотун и тиме се битка завршава. За Британце је остало несхватљиво зашто су немачки бродови наставили истим курсем, уместо да пређу у гоњење и докрајче британски бојни брод.

Принц Еуген током битке није погођен, тако да није имао никаква оштећења, за разлику од Бизмарка који је погођен са три тешка зрна са Принца од Велса у десни бок. Први пројектил га је погодио по средини трупа, испод водене линије, у секцији XIV, при чему је пробио спољашњи труп и експлодирао при удару у торпедну преграду дебљине 45 мм. Овај погодак је проузроковао продор воде у десну електричну централу број 4. Суседна котларница број 2 је такође примила одређену количину воде. Група за контролу оштећења је обичним висаљкама за спавање зауставила даље продирање воде.

Друго зрно је погодило прамац брода, изнад водене линије у секцији XXI. Овај пројектил је пробио труп са десне стране, прошавши кроз оклопљену палубу без експлозије и прошао на леву страну направивши отвор пречника око 1.5 м. Треће зрно је само „прошишало“ кроз брод не направивши већу штету по пловност брода.

Као резултат ових погодака, максимална брзина брода је смањена на 28 чвора. Брод је добио прамчани трим од 3º и нагнуо се на десну страну за 9º. Због оваквог положаја брода, листови левог пропелера су с времена на време излазили из воде, што је смањивало брзину. Танкови на левом боку брода су напуњени морском водом како би се смањио трим. Штета није била озбиљна, Бизмарк је сачувао способност за борбу, још увек добру брзину и није имао великих губитака у људству (свега пет чланова посаде рањено).

Литјенсове опције

Након битке у Данском пролазу, немачки бродови су наставили пловидбу у југозападном курсу. Литјенс је имао две опције… Прву, да се врати у Норвешку и другу, да настави операцију према плану. Данас, већина „људи“ се слаже да је Литјенс требао да уништи, или да макар онеспособи Принца од Велса и да потом окрене ка Трондхајму. Постојао је и краћи пут до Бергена, али са већим ризиком од сусрета са групом адмирала Товија који је пловио из Скапа Флоа.

Уместо тога, адмирал Литјенс супротно предлогу команданта брода (да гони и уништи Принца од Велса), наставља према плану операције. У 0801 часова адмирал Литјенс шаље серију порука Групи Север у којима им саопштава да намерава да „одведе“ Бизмарка у Сен Назер на поправку. Принц Еуген, који је био неоштећен, би тада остао у Атлантику и самостално вршио нападе на трговачко бродовље Савезника.

Одлука да се упути ка Сен Назеру показује да је, након што је увидео колика су оштећења брода, адмирал Литјенс правилно одлучио да откаже операцију, барем да је одложи док се Бизмарк не доведе у исправно стање. Остаје питање зашто је изабрао Сен Назер… Француска лука је била даља од норвешких и као такво, пловидба је изискивала више погонског горива. Вероватно је Литјенс сматрао да је француска лука погоднија за наставак операције од норвешких лука. Чињеница је да је успешно „довео“ у Брест Шарнхорста и Гнајзенауа неколико месеци раније.

У 0950 часова командант Принц Еугена је информисан о оштећењима Бизмарка, након чега му је Литјенс наредио да плови иза Бизмарка како би установио колики је губитак нафте и уља који су отицали из оштећених танкова Бизмарка. До 1100 часова Принц Еуген се враћа на старо поставиште у строју.

Три британска брода која су била у потери, још увек су „покривали“ Немце… Норфолк са десне, а Принц од Велса и Сафолк са леве стране. У подне, немачка команда пребацује оперативну контролу операције на Групу Запад. У 1240 Бизмарк и Принц Еуген улазе у курс 180º брзином од 24 чв.

Потез британског Адмиралитета

Неочекивано потапање бојног крсташа Худ је изазвало велику озлојеђеност у Лондону. Како би повратили углед британске морнарице, Адмиралитет све „слободне“ ратне бродове преусмерава у потеру за Бизмарком. Ишло се дотле да су конвоји остављани без пратње како би што више бродова трагало за Немцима.

Бојни брод Родни (HMS Rodney) је пловио на запад ка Бостону на поправке са разарачима Сомали, Тартар, Машона и Ескимо (HMS Somali, HMS Tartar, HMS Mashona, i HMS Eskimo, сви класе „Трибал“) из 6. флотиле који су пратили путнички брод Британик (пописни транспортни брод депласмана 27759 тона).

Адмиралитет наређује Роднију да крене на Бизмарка и у 1036 стиже порука „да ако Британика не може да их прати нека остане један разарач у пратњи.“ Тако у подне Британика остаје са разарачем Ескимо, док остали бродови настављају даље према новим инструкцијама. Бојни брод HMS Ramillies (бојни брод класе Revenge из 1916. године) који је био у пратњи конвоја HX 127, добија наређење да напусти пратњу и да крене ка рејону у коме се очекивало да се налази Бизмарк. На њихову срећу, Бизмарк је окренуо ка Француској, тако да смо остали „ускраћени“ за једну добру битку…

У потеру је био укључен и први бојни брод из класе Revenge, HMS Revenge, који је тада био везан у луци у Халифаксу. Испловио је у 1500 и кренуо на исток…

Принц Еуген је деташован

У рано јутро 24.маја адмирал Литјенс одлучује да деташује (деташован брод –  брод који је издвојен из пловног састава и упућен у други рејон ради самосталног извршења одређеног задатка) крстарицу Принц Еуген. У 1420 семафорском сигнализацијом сигнализира капетану Бринкману: „Даље активности: Током кишног времена, Бизмарк ће променити курс на запад. Принц Еуген ће задржати пређашњи курс и брзину све док не буде приморан да их промени, односно три часа по одвајању Бизмарка. Након тога узеће гориво са танкера “Belchen” или “Lothringen” и потом наставити самостално са крстаричким ратом. Извршење на сигнал „Худ“.

Ово је био диверзиони маневар у коме ће Бизмарк морати да привуче пажњу британских бродова довољно дуго да Принц Еуген одмакне и завара траг. У међувремену, вицеадмирал Дениц наређује подморничким снагама прекид свих операција напада на трговачко бродовље  ради пружања подршке Бизмарку. У то време адмирал Литјенс захтева од Деница да упути подморнице у квадрант АЈ 68. Намера му је била да Бизмарк намами британске бродове у замку и доведе их пред торпедне цеви немачких подморница. Дениц стационира неколико подморница (U-93, U-43, U-46, U-557, U-66, U-94) у задато подручје.

У 1540, немачка група бродова улеће у кишни облак, након чега на снагу ступа сигнал „Худ“. Бизмарк окреће на лево при брзини од 28 чв… крстарица Сафолк је била близу и маневар пропада. Враћа се у строј у 1600 часова. Два часа касније Бизмарк великом брзином скреће преко десног бока. Овај пут маневар му успева, а Принц Еуген наставља да плови у старом курсу и тако напушта формацију. Бизмарк се пловећи у новом курсу приближава крстарици Сафолк на даљину од 18000 метара када  отвара ватру. Сафолк се брзо повлачи полагањем димне завесе.

Касније Бизмарк долази под удар Принца од Велса, али након измене плотуна, ватра престаје у 1856 часова. Након ове акције, у којој није било погодака ни на једној страни, крстарица Сафолк прелази на други бок Бизмарка и придружује се преосталој пратњи, како не би поново дошла под удар Бизмарка у случају да овај ненадано промени курс. Овај маневар је ослободио леви бок Бизмарка. Британци ће овај маневар платити пар часова касније…

Ситуација са горивом на Бизмарку је постала озбиљна и у 2056 Литјенс информише Групу Запад да ће, услед недостатка горива продужити директно за Сен Назер. Бизмарк је тада имао мање од 3000 тона нафте на располагању и око 1000 тона блокирано у одсеченим танковима. Уколико не буде успео да искористи заробљено гориво, мораће да смањи брзину како би имао довољно горива да се домогне француске обале.

Да је у Бергену извршена попуна горивом, Бизмарк би имао довољно горива да покуша диверзију како би се ослободио упорне пратње. Реалност је била таква да нису имали горива да по плану доведу пратњу до немачких подморница. Уместо тога, морали су да одржавају најкраћи курс до Француске. Као резултат промене плана, све расположиве подморнице из рејона Бискајског залива су упућене да формирају патролну линију како би покрили Бизмарков садашњи курс.

Напад торпедним авионима

У 1509 часова адмирал Тови је деташовао носач авиона HMS Victorious и 4 лаке крстарице HMS Galatea, HMS Aurora, HMS Kenya и HMS Hermione са задатком да се приближе Бизмарку и изврше торпедни напад из ваздуха. У 2210, на даљини од неких 120 миља, са носача авиона је полетело свих 9 торпедних авиона Свордфиш (Swordfish) из састава 825. сквадрона. Убрзо су добили пратњу авиона из 800. сквадрона РАФ. Вођа ескадриле је у 2350 успоставио контакт и припремио групу за напад. Међутим, уочени циљ је у ствари био кутер обалске страже САД. Бизмарк је у том тренутку био само 6 миља удаљен од позиције кутера и одмах је отворио ватру, истовремено повећавши брзину на 27 чв.

Један од Свордфиша из групе је изгубио контакт са осталим авионима из групе (услед велике облачности) тако да је у нападу учествовало 8 авиона. Немачка ватра је била веома јака и чак су и примарна и секундарна батерија отвориле ватру. За то време су заједничким снагама команданта брода и кормилара избегавана првих 6 торпеда лансираних на брод. Убрзо након шестог торпеда које је успешно избегнуто, брод је задобио погодак у десни бок, по средини трупа у висини оклопљеног појаса. Оклоп је ублажио експлозију торпеда тако да броду није причињена готово никаква штета, сем једног погинулог и шест рањених чланова посаде.

Упркос тешкој ватри, нити један авион није оборен, те су до 0230 сви успешно слетели на носач. Два авиона која су чинила пратњу торпедних авиона, остали су без горива и били су приморани да слете на воду.

Након напада, Бизмарк је морао да смањи брзину на 16 чв како би смањио притисак воде на прамац у коме су се одвијале поправке. Даљина између противника се смањивала, тако да је у 0131, 25. маја (Литјенсов 52. рођендан) на Бизмарка отворена ватра са Принца од Велса. Размењена су два плотуна на даљини од 15000 метара али због слабе видљивости није било ни погодака.

Адмирал Литјенс повлачи потез

Сва три брода која су пратила кретање Бизмарка су почели да плове у цик-цак курсевима како би избегли евентуални напад немачких подморница. У 0306 часова, узевши као предност противнички распоред и мрак, Литјенс увиђа прилику да измакне пратњи. Повећавши брзину на 27 чв и окренувши на десно, ушао је у индентичан маневар који је направио када је „одвајао“ крстарицу Принц Еуген. Бизмарк је успео да прекине контакт са противничком пратњом и уђе у курс 130º ка Сен Назеру. Британски бродови су покушавали да поново успоставе контакт, али су у 0401 известили о прекиду контакта са противником.

Наређење вицеадмирала Вејк Вокера да крстарица Сафолк промени поставиште у борбеној групи сада је показало своје последице. Ово наређење је дало Бизмарку простор за маневар, што је овај и учинио. Са Сафолком на старом поставишту, Бизмарку би било много теже да прекине контакт са потером.

Како било, на Бизмарку нису схватали да је контакт прекинут и у 0700 часова Литјенс шаље Групи Запад следећу поруку: „Један бојни брод, две тешке крстарице, одржавају контакт.“ У 0900 часова, Литјенс шаље још једну поруку Групи Запад. Бизмарк даље одржава радио тишину, али су Британци већ ухватили радио поруку и помоћу ње одредили приближну позицију Бизмарка.

Тог поподнева Литјенс прима честитке за рођендан, уједно и за потапање Худа, прво од Деница, а потом и од самог Хитлера. Истог дана, посада се баца на градњу лажног димњака који је требао да допринесе тежој индентификацији брода и збуњивању непријатеља. Током ноћи задржава исти курс, без инцидената…

Бизмарк је откривен

У јутро 26. маја, док се Бизмарк приближавао француској обали, посада је добила наређење да обоји горње површине купола примарне и секундарне артиљерије у жуто. То је био тежак посао за посаду, узевши у обзир стање мора.

Неколико часова раније, у 0300, два хидроавиона типа Каталина из састава Обалске команде су полетела из базе у Северној Ирској са задатком проналажења тачне позиције Бизмарка. У око 1010 часова, Каталина „Z“ из 209. сквадрона приметила је противнички брод, који је одмах отворио ватру. Каталина је одбацила 4 дубинске бомбе које је носила и предузела маневар за избегавање након што јој је труп био сав изрешетан шрапнелима. Известила је: „Један бојни брод, азимут 240º, даљина 5 миља, у курсу 150º. Моја позиција: 49º 33´ N, 21º 47´ W. Време слања 1030/26“. Британци су након више од 31 сата поново успоставили контакт са Бизмарком.

Како било, састав под командом адмирала Товија је био предалеко… Кинг Џорџ V је био 135 миља на север, а Родни (са максималном брзином од 21 чв) 125 миља свероисточно од Бизмарка. Нису били у стању да ухвате Бизмарка, сем ако овај знатно не смањи брзину.

Једино је Група X, под командом вицеадмирала Самервила, која је пловила из Гибралтара, имала шансе да пресретне Бизмарка. Бојни крсташ HMS Renown је био у најповољнијој позицији, али изгубивши Худ само два дана раније, британски Адмиралитет није дозвољавао овом броду да се упусти у борбу. Британци су највише наде полагали у авионе са носача HMS Ark Royal. Са њега је већ раније полетело 10 авиона Свордфиш како би покушали да пронађу Бизмарка. Са добијањем информације са Каталине, два најближа Свордфиша су кренула у пресретање. У 1114 часова, један од авиона је успоставио контакт, а седам минута касније и други. Као „смена“ шаљу се два Свордфиша опремљена допунским танком за гориво.

У 1450 часова са Арк Ројала у напад узлеће 15 авиона Свордфиш. У 1550 успостављају контакт и крећу у напад. Напад се претворио у фијаско… јер то није био Бизмарк већ лака крстарица Шефилд, која је била деташована са задатком откривања Бизмарка. На срећу Британаца, Шефилд није била погођена ни једним од лансираних 11 торпеда (квар упаљача). Два торпеда су експлодирала по удару у воду, три по преласку преко бразде крстарице. Сама крстарица је успешно избегла шест торпеда. Авиони у 1700 часова слећу на палубу носача, а у 1740 лака крстарица Шефилд успоставља визуелни контакт са противником.

Британци су ставили све снаге у један, последњи напад. Ускоро ће пасти мрак  и знали су да им је ово једина шанса да га зауставе, или макар успоре. Уколико поново „промаше“ Бизмарк ће већ следећег дана стићи до француске обале. Како било, у 1915 часова са Арк Ројала узлеће иста група од 15 авиона само овога пута торпеда су била наоружана контактним упаљачима.

У међувремену, британске снаге потере „прелазе“ преко подморнице U-556, која тиме доспева у одличан положај за напад. На срећу Британаца, а на Бизмаркову несрећу, подморница није више имала торпеда… сва торпеда је утрошила на конвој HX-126 неколико дана раније. Могла је само да јави позицију, курс и брзину противника…

Узевши крстарицу Шефилд као својеврстан „оријентир“, група Свордфиша у 2047 започиње торпедни напад. Бизмарк је одмах отворио ватру. У првом таласу Бизмарк је примио најмање два поготка. Једно торпедо (или два) су погодили Бизмарка у леви бок, по средини и није било велике штете, док је друго торпедо погодило крму брода, у десну страну, и заглавило оба листа кормила у положај „12º на лево“.

Бизмарк је са заглављеним кормилом кренуо да прави круг… Као и раније, ни овај пут није оборен ни један авион, иако су им нанета оштећења. Оштећење брода је било тако озбиљно, да је у 2140 часова адмирал Литјенс послао радио поруку Групи Запад: „Брод неспособан за маневар. Борићемо се до последњег зрна. Живео Фирер.“

Удар торпеда у крму је изазвао продор воде у кормиларске и суседне просторије. То је значило да би се све евентуалне поправке система за кормиларење изводиле под водом. рониоцима је било наређено да уђу у одсек за кормиларење како би одглавили кормила, али је огромна количина воде која је продирала онемогућила улазак. Због тешког мора, није било могуће ни спустити рониоце са спољне стране. Као алтернативно решење, разматрана је могућност да се листови кормила разнесу експлозијом, а да се након тога кормилари пропелерима (различитим ходом левог и десног мотора). Ова могућност је одмах одбијена јер се страховало од оштећења пропелера експлозијом.

Разарачи нападају Бизмарк

Након торпедног напада из ваздуха, „нови“ курс Бизмарка је довео до смањења даљине до крстарице Шефилд, која се након испаљеног плотуна са Бизмарка склања под димну завесу. Крстарица тада није директно погођена, али јој шрапнели онеспособљавају радар и рањавају 12 чланова посаде, од којих 6 касније подлежу ранама. Овај догађај приморава крстарицу да прекине контакт са Бизмарком, али већ у 2200 она наилази на 4. флотилу разарача којима даје податке о вероватној позицији Бизмарка.

У 2238 пољски разарач Пиорун примећује Бизмарка, који убрзо отвара ватру са три плотуна. Разарачи из 4. флотиле се придружују и нападају током целе ноћи. Бизмарк се снажно брани… У 2342 уништава антене на разарачу HMS Cossack. Сат времена касније, разарачи почињу да осветљавају подручје. Један од осветљавајућих пројектила пада на крму Бизмарка, и изазива пожар који посада успешно гаси. До јутра у 0700 часова на Бизмарка је било лансирано укупно 16 торпеда али нити једно није погодило мету.

Коначна битка

Море је појачало уз помоћ ветра јачине 8 из правца северозапада. На мосту Бизмарка ситуација је била напета. Знали су да је само питање времена када ће Британци јурнути са својим тешким бродовима. Брод је ишао уз ветар, брзином од 7 чв. Продор воде у крмени простор донекле је ублажио прамчани трим који је брод већ раније имао.

У 0833 часова бродови HMS King George V и HMS Rodney улазе у курс 110º и 10 минута касније, приметли су Бизмарка, на даљини од 23000 м. Родни отвара ватру у 0847, праћен артиљеријом са Кинг Џорџа V. Даљина је у том тренутку износила неких 20000 метара. Бизмарк узвраћа ватру у 0849 из прамчаних купола (куполе „Антон“ и „Бруно“), гађајући Роднија. У 0854, борби се придружује крстарица Норфолк са својим топовима калибра 203 мм. У 0858 се оглашава секундарна артиљерија са Роднија. У 0902 часова Бизмарк је примио неколико погодака који су оштетили надграђе и јарболе, уништивши том приликом вршни даљиномер. У 0904 стрељачком строју се придружује и тешка крстарица Дорсетшајр (HMS Dorsetshire) која тек што је пристигла, отвара ватру. Два бојна брода и две тешке крстарице су стајале наспрам Бизмарка. У 0908 часова бива уништен прамчани даљиномер и из употребе испадају куполе „Антон“ и „Бруно“.  Управљање ватром је пребачено у крмени део брода. Са те позиције, четврти артиљеријски официр управља са четири плотуна на бојни брод Краљ Џорџ V. На несрећу, тек што је „уракљио“ противника, зрном 356 мм бива уништена купола и Бизмарк остаје без управљања ватром. Тада крмене куполе крећу у самостално гађање, гађајући притом Роднија, који у међувремену лансира салву од 6 торпеда. Ни једно од торпеда не погађа.

У 0921 купола „Дора“ излази из употребе услед експлозије зрна у десној цеви. Четири минута касније и купола „Цезар“ испаљује задњи плотун. Дејствовала је још само по нека батерија секундарне артиљерије, али су и оне ускоро биле ућуткане ватром са британских бродова. Отприлике у то време, капетан Линдеман издаје наређење да се брод потопи и напусти.

Видевши да је Бизмарк изгубио способност за борбу, Родни се „јуначки“ приближава на неких 2500 до 4000 метара и наставља гађање топовима 406 мм. Зрна једна за другим погађају непомични брод… У 0940 услед пожара долази до експлозије куполе „Бруно“. У 0956 Родни лансира још два торпеда са даљине од 2700 метара, са једним могућим поготком у бок брода. Са ове даљине нико није могао да промаши… зрна су погађала брод, али он још увек није тонуо…Нешто након 1000 часова, крстарица Норфолк лансира 4 торпеда са даљине од 3600 метара, од којих је само једно торпедо можда погодило мету. Процедура за потапање брода је завршена, и посада почиње да напушта брод скачући преко ограде. Сви Бизмаркови топови су били ван строја, сваки усмерен у другом правцу. Димњак и надграђе брода су били изрешетани на много места. На неким местима палуба је личила на кланицу. Главни јарбол је још увек стајао на свом месту, са све ратном заставом. Родни прекида ватру у 1016, и адмирал Тови услед утрошка горива бива приморан да напусти бојиште.

Потапање Бизмарка

У 0920 часова са носача авиона Арк Ројал полеће група од 12 авиона Свордфиш. Непомична мета: бојни брод Бизмарк… идеалан за торпедно гађање. Авиони надлећу бојиште у 1015 часова али због јаке ватре са британских бродова нису смели да се упусте у напад. У почетку је бојни брод Кинг Џорџ V помислио да су то немачки авиони па је наредио да се отвори ватра на њих, срећом по њих – без последица.

У 1020, крстарица Дорсетшајр се приближава и лансира два торпеда са даљине од 3000 метара у десни бок брода. Оба торпеда погађају брод, али никакав ефекат погодака није примећен. Оклоп Бизмарка и даље је био јак… Тада крстарица прави окрет и са даљине од 2200 метара испаљује још једно торпедо које такође погађа. Авиони Свордфиш који су кружили изнад бојишта су имали привилегију да буду сведоци несвакидашње драме.

До тада, Бизмарк је већ био нагнут на леву страну, горња палуба је додиривала воду. Батерије секундарне артиљерије на левом боку брода су већ биле у води. Коначно, Бизмарк се преврнуо и потонуо, у 1039 часова на приближној позицији 48º 10´ N, 016º 12´ W.

Горућа олупина, снимљена пред само превртање брода

Преживели

Око 800 морнара је успело да напусти брод пре потапања. Остатак посаде, многи од њих још увек живи, потонули су заједно са бродом. Сат времена касније, крстарица Дорсетшајр је спасила 86 бродоломника, док је HMS Maori спасио још 25. Температура воде је износила свега 13ºС. Британци нису спасили већи број преживелих, како су тврдили, због опасности од подморница. Неколико сати касније, подморница U-74 је спасила још 3 преживела бродоломника.

Спашавање преживелих чланова посаде

Следећег дана, 28. маја, метеоролошки брод Сашенвалд (Sachsenwald) је спасио још двојицу… У међувремену је стигла и шпанска тешка крстарица Канариас, која је испловила из луке Ферол како би помогла у спашавању преживелих. 30. маја, након сусрета са метеоролошким бродом, Канариас је наишао на два леша како плутају на површини. Сутрадан, након извршене идентификације сахрањени су по поморским обичајима.

На крају, од више од 2200 чланова посаде, спашено је свега 115 чланова посаде.

Крај

Током скоро двочасовне битке, Бизмарк је показао изузетну чврстину и жилавост оклопа. Британци су започели напад у 0902 а завршили га у 1016. За 74 минута, Бизмарјк је константно примао ударце какве ни један брод није примио. Не заборавимо да је Худ потонуо 6 минута након првог поготка. Како било, нити је главни бочни појас, нити палуба Бизмарка била пробијена британском артиљеријом, већ га је сама посада потопила отворивши кингстоне. Током задњег сукоба, 2876 зрна различитих калибара је испаљено на Бизмарка, и то:

  • 380 зрна калибра 406 мм са HMS Rodney;
  • 339 зрна калибра 356 мм са HMS King George V;
  • 527 зрна калибра 203 мм са HMS Norfolk;
  • 254 зрна калибра 203 мм са HMS Dorsetshire;
  • 716 зрна калибра 152 мм са HMS Rodney и
  • 660 зрна калибра 133 мм са HMS King George V.

Никада неће бити познат податак колико је зрна у ствари и погодило Бизмарка (400, 500, можда и 600), али узевши у обзир даљине са које је отварана ватра у завршници битке, јасно је да је број погодака велики.

Тишина

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *