Севастопољ 1942.

Увод

Првобитни план за операцију Барбароса није разматрао заузимање Севастопоља или Крима јер се претпостављало да ће по уништењу совјетских снага западно од Дњепра, периферна подручја попут Крима пасти у операцијама локалног значаја. Према немачким проценама, утицај Севастопоља и совјетске Црноморске флоте на немачке операције у Украјини је био мали. Међутим, 13. јула 1941, шест бомбардера типа ДБ-3 из састава Црноморске флоте је напало рафинерије нафте у подручју Плоештија. Пет дана касније је изведен још један напад на рафинерије. Иако су ови напади по обиму били мали, количина горива која је том приликом уништена била је довољна да обезбеди пет пуњења погонским материјалом за сваку оклопну дивизију на територији Совјетског Савеза, што је узнемирило Хитлера.

Као одговор на совјетске ваздушне нападе, 23. јула 1941. је израђена допуна Наређења бр. 33 у којој немачка команда копнене војске наређује приоритетно заузимање Украјине и Крима. Немачка команда копнене војске за тај задатак одређује Групу армија „Југ“. У наређењу је стајало да је „Крим напријатељска ваздухопловна база и представља велику претњу румунским нафтним пољима“ и да ће се касније користити као одскочна даска за прелазак Керча и улазак на Кавказ. Хитлер очигледно није сматрао наређење немачке команде копнене војске довољно добрим тако да је 21. августа 1941. наредио да је најбитнији задатак пре доласка зиме заузимање Крима и индустријских региона и рудника угља у области Дона, те да заузимање Кримског полуострва има изузетан значај за заштиту снабдевања нафтом из Румуније. Тако је образложење за заузимање Крима у почетку било засновано на потреби да се сопствене залихе нафте заштите, као и да се немачка сила усмери ка совјетским нафтним пољима у области Кавказа.

Покрети и активности снага у периоду од 24. септембра 1941. до 7. маја 1942.

 Генерал пуковник Ерих фон Манштајн (Erich von Manstein) је 17. септембра 1941. примио команду над 11. армијом, која се налазила у фази преласка Дњепра код Берислава. Немачка команда копнене војске је дала два задатка 18. армији: гоњење совјетских снага које су се повлачиле ка Ростову, и заузимање Крима. Фон Манштајн је схватио да нема довољно снага за реализацију оба задатка, тако да је за приоритетни задатак узео заузимање Крима. Свега недељу дана по ступању на дужност, Манштајн је Хансеновим (Erik Oskar Hansen) 54. корпусом (45. и 73. пешадијска дивизија) напао Перекоп, који је представљао улаз на Кримско полуострво. Након шест дана борби и изгубљених 2 641 људи – 54. корпус је коначно успео да се пробије и разбије совјетске снаге. У међувремену су совјетске снаге покренуле велику контраофанзиву на танак фронт који је држала 11. армија око Мелитопоља. Манштајн је био приморан да прекине напад на Крим и уведе снаге из резерве како би зауставио совјетску контраофанзиву, што је за резултат имало уништење већег дела совјетских снага.

Немачка команда је октобра 1941. схватила да 11. армија не може да изврши оба задатка, тако да је задатак гоњења совјетских снага препустила фон Клајстовој 1. оклопној групи, док је Манштајну наређено да настави напад на Крим. У међувремену совјетска врховна команда (Ставка) је успела да ојача снаге на Криму и поново успостави фронт јужније, ка Ишуну. Фон Манштајн је поново наредио Хансеновом 54. корпусу (22, 46. и 73. пешадијска дивизија) да изврши фронтални напад на узак сектор припремљене совјетске одбране. Совјетска 51. армија која је била у одбрани код Ишуна је имала предност у људству, а у резерви је имала оклопне снаге. Такође је имала и локалну премоћ у ваздуху. Упркос овим недостацима, Хансенов корпус је лагано пробијао пут кроз совјетске одбрамбене линије. Пристизање три групе авиона Бф 109 је означило крај совјетске премоћи у ваздуху. У 12 дана тешких борби, 54. корпус је изгубио 5376 људи, док су совјетски губици у људству били далеко већи. До краја октобра, совјетска 51. армија је била разбијена и налазила се у повлачењу ка унутрашњости Кримског полуострва.

По пробоју совјетских линија код Ишуна, фон Манштајн прелази у гоњење. Његова пешадија брзо маршује ка главном граду Крима – Симферопољу. Неке од поражених совјетских јединица су успеле да се домогну Севастопоља, али су остале изгубљене када је 16. новембра пао Керч. Севастопољ је постао једина територија на Криму која се налазила у совјетским рукама. Заузимање већег дела Крима  за мање од месец дана представља велики успех фон Манштајна, посебно имајући у виду тежину снабдевања и неповољан терен. Ипак, немачки тријумф није био комплетан док год је тврђава Севастопољ у совјетским рукама. Стога је фон Манштајн одлучио да што је пре могуће заузме и Севастопољ. Совјети су такође желели Севастопољ, сматрајући га одскочном даском за даље офанзиве и убрзано су слали појачања ка граду.

Почетак блокаде, 30. октобар – 9. новембар 1941.

Када је сломљен фронт 51. армије код Ишуна, вице адмирал Октиабрски (Филипп Сергеевич Октябрьский) је поморску базу превео у стање приправности и преузео је команду над Севастопољским одбрамбеним  регионом. Град Севастопољ је 1941. бројао 111 000 становника. Октиабрски је међу њима регрутовао на хиљаде војника, са којима је попунио три одбрамбене линије до града пре него што су Немци пристигли. Ипак, било је мало војника за одбрану саме базе. Совјети су располагали са 7. бригадом морнаричке пешадије (5 200 бораца), два батаљона морнара, два батаљона кадета морнаричких школа и 61. противавионским артиљеријским пуком. Црноморска флота је 30. октобра пребацила 8. бригаду морнаричке пешадије из Новоросијска, а од бродских посада су формирана још четири батаљона. Осма бригада морнаричке бригаде је требала да брани североисточни сектор, док је 7. бригада морнаричке пешадије држала положаје око села Мекинзија. Како је за одбрану саме базе располагао са мање од 20 000 војника, Октиабрски је одлучио да се ослони на 12 батерија обалске артиљерије генерал мајора Моргунова (Петр Алексеевич Моргунов). Проценио је да ће ватра морнаричких топова успорити немачко напредовање ка луци, купујући време за пристизање појачања. Иако слаби на копну, почетна совјетска одбрана је имала и премоћ у ваздуху, са 61 ловачким авионом из састава 62. ловачке бригаде.

Браниоци Севастопоља су још увек радили на повезивању линија одбране, када су истурени осматрачи јавили о наиласку немачких  снага. То су били припадници немачке 132. пешадијске дивизије у напредовању дуж обале. Код Симферопоља, 1. новембра у 1230 часова, Борбена група Циглер (Ziegler) је дошла под ватру топова калибра 305 мм севастопољске 30. обалске батерије (код Немаца касније позната под именом батерија Максим Горки I).

Фон Мајштајн се надао да заузме Севастопољ директним нападом пешадијских јединица. Ипак, недостајале су му покретне јединице, артиљерија, као и ваздухопловна подршка. Наредио је Хансену да крене 132. пешадијском дивизијом низ пругу Симферопољ – Севастопољ ка долини реке Белбек, док је 72. пешадијска дивизија преусмерена преко планина ка Јалти, како би се приближила Севастопољу са истока. 132. пешадијска дивизија је напредовала на свом правцу прилично брзо, одбацивши батаљон кадета који су послати да успоре напредовање Немаца. 132. пешадијска дивизија је достигла железнички мост преко реке Белбек у вече 2. новембра. Ипак, Немци убрзо наилазе на положаје 8. бригаде морнаричке пешадије западно од Дуванкоја. У два дана Немци губе 428 војника. За следећих недељу дана, фон Манштајн није био у могућности да напредује и ужурбано је покушавао да доведе још снага и координише напад.

Браниоци Севастопоља

Док су немачки напад осујећивале свега две бригаде морнаричке пешадије, Октиабрски је употребио своју флоту да превезе 23 000 бораца са Кавказа као појачање. Приморска  армија (Отде́льная Примо́рская а́рмия) генерал мајора Петрова (Иван Ефимович Петров) 9.новембра пристиже у Балаклаву, са још 1 894 преко потребних војника, 10 лаких тенкова Т-26, 152 топова и 200 минобацача. Сада је Октиабрски располагао са око 52 000 војника. Иако је немачко ваздухопловство још увек било релативно слабо у рејону Крима, Војни савет флоте је одлучио да тешка крстарица Красниј Кавказ, лака крстарица Красниј Крим и Червјона Украјина пружају подршку својом артиљеријом, а да за саму одбрану луке остане седам разарача.

Немачки напад: 10. – 21. новембра 1941.

Фон Манштајн је желео да нападне Севастопољ пре краја новембра, али је снабдевање његових јединица било очајно. Како је био без тешке артиљерије и ефикасне подршке из ваздуха, одлучио је да избегне главне совјетске одбрамбене положаје око долине реке Балбек и да пронађе слабе тачке у средини линија. Тако је 10. новембра 50. пешадијска дивизија кренула ка доњем току реке Чернаја и заузела место Упа, док је следећег дана 132. пешадијска дивизија напала и заузела село Мекинзија, свега 4 км источно од залива Севернаја. Ипак, Петров је могао да 2. пуком морнаричке пешадије и 172. пешадијском дивизијом блокира даље напредовање Немаца у том сектору. Октиабрски је користио групу бродске артиљерије, обалску артиљерију и ваздухопловну групу да уништи мале јуришне групе фон Манштајна.

72. пешадијска дивизија, под командом генерала Фретер-Пикоа (Maximilian Fretter-Pico) приближавала се Балаклави са истока, али је 15. новембра Октиабрски послао бојни брод Париска Комуна  и две лаке крстарице да бомбардују немачке снаге. Фон Манштајн је ојачао Хансена са 22. пешадијском дивизијом, омогућивши напад са три дивизије на централне положаје Совјета, док је 72. пешадијска дивизија испипавала терен јужније. Међутим, ова слаба офанзива није дала резултате јер је Петров увео снаге из резерве. Фон Манштајн је отказао офанзиву 21. новембра, након што је 11. армија изгубила скоро 2 000 војника. Исфрустриран немогућношћу да серијом напада продре до Севастопоља, фон Манштајн је схватио да ће морати да организује опрезну офанзиву како би надвладао совјетску одбрану.

Немачки напад: 17. децембар 1941.

Након обуставе свих осталих немачких офанзива на Источном фронту децембра 1941, фон Манштајн је остао једини немачки командант који се још увек налази у нападу. Хитлер се надао да ће заузимање тврђаве Севастопољ делом ублажити неуспех код Москве и подићи морал код немачких војника. Стога је фон Манштајну наређено да до краја године заузме Севастопољ са снагама којима је већ располагао.

Немачка радна карта, за период од 17. до 31. децембра 1941.

Октиабрски је период између првог и другог немачког напада искористио да допреми појачања и ојача своју одбрану. Црноморска флота је превезла 11 000 војника новоформиране 388. стрељачке дивизије. Долазак нових војника је омогућио Петрову да формира нове формације, способне за извођење борбених дејстава. Совјетски инжињерци су кренули са постављањем великих минских препрека и појасева бодљикаве жице око кључних тачака одбране. До средине децембра Петров је имао јаку одбрану, иако су морнарички команданти захтевали да држи подручје северно од реке Белбек како би задржали 10. обалску батерију близу Мамашаја.

Према фон Манштајновој замисли, највећи терет офанзиве је дат Хансеновом 54. корпусу, јер је 40. корпус имао свега две дивизије у сектору Балаклава. 54. корпус је бројао свега 15 551 војника у четири изнурене пешадијске дивизије (22, 24, 50. и 13.). Преко 7 000 војника 11. армије је било болесно, тако да није било јединица у резерви. Стање артиљерије је било такође лоше. 11. армија није имала довољно тешке артиљерије, а и за то мало артиљерије што је имала, није било довољно муниције. Како би попунио 11. армију, фон Манштајн је морао да прихвати велики ризик, остављајући слабашни 42. корпус са 46. пешадијском дивизијом и две румунске бригаде да чувају обалу Крима од Јалте до Керча.

Немачки напад је започео артиљеријском припремом у 0610 часова 17. децембра 1941. Осми ваздухопловни корпус се вратио на Крим и са 34 Ју-87 и 20 бомбардера напао предње линије совјетских снага. Хансенов 54. корпус је напао са 22. пешадијском дивизијом на положаје 8. бригаде морнаричке пешадије, северно од реке Белбек, док су 50. и 132. пешадијска дивизија изводиле нападе са циљем везивања совјетских снага на централном делу совјетских одбрамбених положаја. Одлука Октиабрског да брани положаје северно од реке Белбек сада се показала као претерана, јер је 22. пешадијска дивизија вршила обухват десног крила 8. бригаде морнаричке пешадије и почела да се клини ка обали. Након пет дана жестоких борби, Петров је коначно напустио Мамашај и повукао 8. бригаду морнаричке пешадије и 90. стрељачки пук ка северној обали долине Белбек. У међувремену, на југу је 30. корпус нападао са 72. и 170. пешадијском дивизијом и успео да на појединим одсецима потисне 172. стрељачку дивизију. Ипак, нису успели да направе пробој совјетских линија одбране. Једини прави успех је постигнут 23. децембра када су 170. пешадијска дивизија и румунска 1. планинска бригада  успеле да заузму кључну тачку у Сектору II одбране Севастопоља.

Ју-87 из састава StG 77

Уз помоћ совјетске морнарице и дугих зимских ноћи, вице адмирал Октиабрски је успео да доведе појачања у виду 79. бригаде морнаричке пешадије и 345. стрељачке дивизије. У међувремену је бојни брод Париска комуна играо кључну улогу, крећући се ради бомбардовања немачких пешадијских јединица где год је постојала опасност од пробоја линија одбране. Совјети нису планирали да дуго буду у одбрани. Док је фон Манштајн имао већи део 11. армије везане око Севастопоља, Совјети су одлучили да искористе своју супериорност у ратним бродовима и да нападну слабо брањени источни део Крима.

Подржан бродовима Азовске флотиле, совјетска 51. армија под командом генерал потпуковника Лвова (Владимир Николаевич Львов) је у јутро 26. децмбра искрцала скоро 5 000 војника у близини Керча. Почетна искрцавања су била слабо рађена тако да је фон Манштајн помислио да се сама 46. пешадијска дивизија може обрачунати с њима. Међутим, Црноморска флота је заузела луку Феодосија у смелом јуришу 29. децембра и искрцала 23 000 војника и тенковски батаљон из састава 44. армије. Схвативши да ће бити одсечен. 42. корпус се без наређења повлачи ка земљоузу код села Парпач. Успешно искрцавање совјетских снага натерало је фон Манштајна да одустане од напада на Севастопољ. Пребацио је 30. корпус са Севастопоља ради ојачавања 42. корпуса и успостављања линије код Феодосије, чиме је ефикасно изоловао совјетску 44. и 51. армију на полуострву Керч.

Немачка децембарска офанзива на Севастопољ је пропала, а два немачка корпуса су између 17. и 31. децембра изгубила 8 595 људи. Совјетски губици током борбених дејстава у периоду новембар – децембар су такође били озбиљни – преко 7 000 погинулих и 20 000 заробљених војника. Ипак, фон Манштајн није желео да препусти иницијативу непријатељу тако да је 15. јануара организовао противнапад, којим је заузео Феодосију. Међутим, 11. армија није имала довољно снаге да уништи совјетску 44. и 51. армију на полуострву Керч, тако да је Ставка успела да ојача овај фронт са девет стрељачких дивизија.

Стаљин је наредио да новоформирани Кримски фронт под командом генерал потпуковника Козлова (Козло́в Дми́трий Тимофе́евич) изврши пробој са овог мостобрана и ослободи цео Крим. Козлов је оганизовао низ напада у фебруару, марту и априлу када је претрпео тешке губитке. Приморска армија фебруара месеца напада положаје Хансеновог 54. корпуса, при чему успева да нанесе Немцима губитке од 1200 војника али уз више од 3 500 сопствених губитака у људству. Са доласком пролећа на Крим, обе стране су биле спремне за одлучујући напад. Тврђава Севастопољ стајала је пркосно, ојачана Црноморском флотом. Немачки положај на Криму није био обећавајући, са великим непријатељским снагама на једном, и практично неосвојивом тврђавом на другом крају.

Ратни планови

Немачки планови

Када је завршена совјетска зимска контраофанзива, немачка команда копнене војске је проследила Хитлерово наређење бр. 41 од 5. априла 1942. у коме је стајало да су операције чишћења на полуострву Керч и заузимање Севастопоља операције које претходе главним дејствима Групе армија Југ у операцији „Fall Blau“ која почиње 28. јуна. Када се фон Манштајн средином априла 1942. сусрео са Хитлером, како би га упознао са плановима за Крим, Хитлер је брзо одобрио његов концепт за напад на Севастопољ – али му је рекао да ће повући 8. ваздухопловни корпус пре краја напада. Хитлер у овој фази рата није био посебно заинтересован за Севастопољ. Сва његова пажња је била окренута ка наступајућој летњој офанзиви. Фон Манштајн је добио инструкције да започне припреме за прелазак Керчких врата одмах након пада Севастопоља, те да саму операцију изведе не касније од половине августа 1942.

Фон Манштајнов план за освајање Севастопоља еволуирао је од релативно једноставних удара у јесен 1941, који нису успели да сломе совјетску одбрану. До маја 1942, фон Манштајн је знао да ће Севастопољ бити тврд орах, тако да се припремио за смео и истрајан напад којим би се постепено пробила одбрана. Напад, назван операција Storfang (Јесетра) је као услов поседовање супериорне артиљерије и ваздухопловну подршку. За разлику од типичних немачких операција заснованих на маневру, операција Storfang је била заснована на ватреној моћи. Фактори који су могли отежати или чак онемогућити реализацију плана били су недостатак муниције и немогућност издвајања јединица за резеерву, као и неповољан распоред; морао је брзо да победи и није могао рачунати на помоћ Групе армија Југ уколико би напад кренуо лоше. Стога, у циљу испуњења својих наређења, фон Манштајн је морао да штеди своје ресурсе, али и да начини брзи напредак и спајање са 11. армијом способном да одмах уђе у наредну мисију. То је био компликован задатак за било ког команданта или за било коју армију.

Фон Манштајн је намеравао да Хансенов 54. корпус употреби на северном делу где је овај требао да изврши масиван пробој, док би се слабији 30. корпус ангажовао на везивању совјетских снага из резерве. Мала офанзивна улога је дата румунском Планинском корпусу, који је требао да попуни празнину између два немачка корпуса.

Совјетски планови

Совјети су 4. јула 1941. започели израду унутрашњих одбрамбених линија на неких 5 до 8 км од Севастопоља, као и планирање главне линије одбране која се пружала 10 км од града и предње линије одбране  која је била још даље од града. Бодљикава жица и мине су постављане у августу, али су две спољне линије биле још увек недовршене када су се октобра 1941. граду приближавали Немци. Севастопољски одбрамбени рејон је био подељен на четири сектора. Два сектора које би непријатељ највероватније нападао били су Сектор IV, који је обухватао долину реке Белбек и западну обалу, и Сектор III, који је обухватао брдовити терен између Камушлија и Мекинзија. Оба сектора су имала линију фронта дугу 8,5 км. Сектор II је покривао долину реке Чернаја и прилазе Сапун гори, која је била од виталног значаја. Овај сектор је био најшири, са фронтом дужине 12 км. Сектор I, који је покривао свега 7,5 км фронта. био је изузетно добро утврђен и покривао је планински терен до Балаклаве. Сваким од сектора је командовао један од команданата дивизија, али су батерије обалске артиљерије остале под командом генерал мајора Моргунова, команданта севастопољске обалске одбране.

Фортификацијско уређење

Совјетски војници су у својим секторима израдили ровове, бункере, минска поља и жичане препреке. Током опсаде, Совјети су наставили да унапређују ове фортификације тако да су маја 1942. ове препреке биле заиста тешке за савлађивање. Октиабрски и Петров су намеравали да искористе појас густих препрека за сламање напада немачких јединица пешадије у исцрпљујућој бици, јер су то већ раније успешно применили код Одесе против румунских снага. Док год је Црноморска флота могла да допрема попуну у људству, овај план је имао изгледа за успех. Временом, Немци ће морати да се уморе и стану, као што су морали и у новембру и децембру 1941. Совјетска стратегија на Криму 1942. је захтевала да се Севастопољ одржи, док је главни део плана лежао изолован на Керчу. Међутим, планови Ставке за Крим били су поткопани потцењивањем Немаца и преувеличавањем неосвојивости Севастопоља. Ставка није очекивала велике немачке снаге у пролеће 1942. на Криму. Превише ресурса је отишло на Керч, што је за резултат имало то да браниоци Севастопоља нису имали адекватну муницију или резерве за дуготрајну битку.  Октиабрски и Петров су заснивали своје одбрамебен планове на две погрешне претпоставке – да немачки напади неће трајати дуже од десет дана и да ће гарнизон моћи рачунати на совјетску офанзиву са полуострва Керч који ће одвући фон Манштајнове резерве.

Операција „Trappenjagd“, 8. – 21. маја 1942.

Пре него се окрене Севастопољу, фон Манштајн је одлучио да се обрачуна са три совјетске армије које су се налазиле на полуострву Керч и стално покушавале да се пробију из блокаде. Оставивши 54. корпус да пази на Севастопољ, фон Манштајн је скупио пет пешадијских и једну оклопну дивизију и 2,5 румунске дивизије да њима нападне укупно 19 совјетских дивизија и четири оклопне бригаде на полуострву Керч.

Совјетски Кримски фронт под командом генерал потпуковника Козлова показао се као снажан, са три линије одбране. На северном делу фронта се налазила 51. армија (осам стрељачких дивизија, три стрељачке и две тенковске бригаде), а на јужном 44. армија (пет стрељачких дивизија и две тенковске бригаде). У фронтовској резерви је била 47. армија, у чијем су се саставу налазиле четири стрељачких и једна коњичка дивизија. Козлов није очекивао велики немачки напад, јер је рачунао да Немци неће нападати по мочварном терену на бројнијег непријатеља.

Фон Манштајн је јужно, за напад на 44. армију ангажовао 30. корпус. Намеравао је да разбије слабије лево крило и да потом 22. оклопном дивизијом крене ка северу и зароби главнину совјетских снага. Операција Trappenjagd је започела десетоминутном артиљеријском припремом у 0415 часова 8. маја 1942. За свега три и по сата јединице прве линије 44. армије су разбијене, а друга линија одбране пробијена. Слом 44. армије био је убрзан нападом са мора, где су коришћени јуришни чамци 902. команде јуришних чамаца. Њима је искрцана ојачана пешадијска чета из састава 436. пешадијског пука 132. пешадијске дивизије. Место искрцавања је било 1,5 км иза главног појаса совјетских препрека. Када је једном пробијен главни појас са препрекама, фон Манштајн је наредио Гродек бригади да прође кроз направљен пролаз  и повеже се са мостобраном 436. пешадијског пука и потом напредује ка истоку. Крило 44. армије је у кратком временском року пропало. Првог дана операције је заробљено 4 514 совјетских војника. У међувремену је 8. ваздухопловни корпус извео серију разарајућих напада на совјетске аеродроме на полуострвима Крим и Таман, уништивши преко 100 совјетских авиона.

Одлучујући дан операције Trappenjagdбио је 9. мај. Дан је брзо кренуо лоше по Кримски фронт. Командант фронта, Козлов, није потпуно проценио немачки пробој у сектору 44. армије и сходно томе није увео снаге из резерве. У послеподневним сатима 9. маја, Гродек бригада је прешла преко аеродрома Марковка, уништивши 35 авиона И-153 који су се налазили на земљи. Козлов је био запањен чињеницом да Немци вршљају иза совјетских линија. То сазнање је деловало врло лоше по морал совјетских војника.

Фон Манштајн уводи у борбу 22. оклопну дивизију, која напада на северни сектор и 11. маја долази на домак Азовског мора. Након тога Совјети губе способност командовања и трупе почињу да се неорганизовано повлаче ка позадини.

Осам дивизија опкољене 51. армије ускоро се предаје, што ослобађа 30. корпус да настави гоњење делова совјетских снага у повлачењу. Козлов је покушао да организује евакуацију из Керча, али је 170. пешадијска дивизија 14. маја дошла до западних делова града. Последњи делови совјетских снага око Керча уништени су 20. маја дејством артиљерије и бомбардера. На крају, Совјети су успели да евакуишу 37 000 војника из Керча пре него што је пао у руке Немаца.

У једној од задивљујућих победа Другог светског рата, фон Манштајн је уништио три совјетске армије за мање од две недеље. 28 000 бораца Кримског фронта је погинуло, док је 147 000 заробљено. Девет од укупно 18 дивизија је у потпуности уништено. Сви совјетски тенкови и артиљерија на полуострву Керч су изгубљени, као и 417 авиона. Немачки губици су били релативно мали. Укупно је изгубљено 3 397 бораца, од којих 600 погинулих, као и осам тенкова, три јуришна топа и девет артиљеријских оруђа. Немци су утрошили  6 230 тона муниције, за чију попуну им је требало скоро две недеље. Иако је фон Манштајн морао да 22. оклопну дивизију и нешто јединица ратног ваздухопловства врати Групи армија Југ за противнапад на Харков, сада је могао да се у потпуности посвети освајању Севастопоља.

Операција „Storfang“, трећи напад на Севастопољ.

Бомбардовање почиње, 2. јун 1942.

Последња недеља маја, када је реч о 11. армији, утрошена је на пребацивање снага назад ка Севастопољу, увођењу замена и обнављању залиха муниције. Фон Манштајн је намеравао да пре коначног напада изврши петодневне авио и артиљеријске ударе како би ослабио совјетску одбрану. Артиљеријска припрема је започела 2. јуна у 0540 часова, са хаубицама калибра 105 и 150 мм, које су гађале главни одбрамбени појас и минобацачима калибра 81мм и пуковским топовима калибра 75 и 150 мм који су гађали циљеве на предњем крају совјетске одбране. Немачка артиљеријска припрема је била методичка, са паузама ради процене ефеката ватре и уношења поправки елемената за гађање. Немачка 306. артиљеријска команда је поделила совјетске одбрамбене зоне у „кутије“, са тачно одређеним позицијама бункера и ровова, означених бројевима тако да је артиљерија планирала да гађа сваку „кутију“ током пет дана бомбардовања. Артиљеријски осматрачи из састава 54. корпуса (31. и 556.) и 30. корпуса (29. батаљон) су откривали совјетске артиљеријске положаје. Тежи топови корпусне артиљерије су чекали све до 1100 часова пре него што су отворили ватру, мада су тог дана испалили свега 22 пројектила калибра 420 мм и 62 пројектила калибра 305 мм. Око поднева се кренуло са гађањем јаких отпорних тачака непријатеља. Немачка ватра првог дана није нанела велику штету совјетској одбрани, а Петров је успео да не одговора својом артиљеријом. У 1650 часова немачка артиљеријска ватра је почела да јењава. Муницију је требало штедети за главни догађај.

Совјетска одбрана, 2. јуна 1942.

Немачка авијација је отпочела дејства у 0600 часова 2. јуна, са Штукама из састава 77. ескадриле обрушавајућих бомбардерa (Sturzkampfgeschwader 77, StG77) и бомбардерима из састава 76. и 100. бомбардерске ескадриле (Kampfgeschwader 76 и KG100), који су избацили 570 тона бомби, међу којима и бомбе за пробијање бетона: једну масе 1 700 кг и седам бомби масе 1 400 кг. Штуке су имале задатак да нападају тачкасте циљеве, као што су бункери, док су бомбардери слати на бомбардовање површинских циљева као што су непријатељске резерве, артиљеријски положаји и подручје луке. Већи део напада из ваздуха био је усмерен на циљеве у Сектору IV. Иако су немачки ловци стално нападали совјетске аеродроме југозападно од Севастопоља, нису успели да у потпуности униште совјетске авионе. Штавише, немачка авијација није успела да заустави конвој из Туапсе у коме су се налазили разарачи Ташкент и Безупречниј, танкер Михаил Громов и шест мањих помоћних бродова. Дванаест авиона Хенкел Хе 111 је напало конвој и успело да потопи танкер, али је остатак бродова стигао на одредиште и искрцао муницију и 2 785 војника.

Одбројавање до дана „Х“, 3. – 6. јуна 1942.

Немачко бомбардовање наставило се и у следећа четири дана, почињући обично око 0300 часа. Дрвени и земљани бункери су били уобичајене мете немачке артиљерије. 11. армија је била врло агресивна, довлачећи топове 88 мм на прву линију ради непосредног гађања циљева на совјетској страни. Добро се показао и противтенковски топ Пак 36 калибра 37 мм са новим пројектилом, ознаке Stielgranate 41.

Упркос количини челика које су Немци сручили на кључне делове совјетске одбране, совјетски губици су били далеко од трагичних: 514. стрељачки пук је пријавио 12 погинулих и 20 рањених, док је једна чета из састава 79. бригаде морнаричке пешадије пријавила 16 погинулих (цела чета је бројала 78 припадника).

У периоду од 2. до 6. јуна, 11. армија је испалила укупно 42 595 пројектила, што је еквивалент 2 449 тона муниције. Неких 9 процената залиха муниције 11. армије је утрошено у фази припреме напада. Немачка дивизијска артиљерија је испалила 19 750 пројектила калибра 105мм и 5 300 пројектила калибра 150 мм. Пешадијски топови су испалили још 4200 пројектила калибра 75 и 150 мм, док су минобацачи калибра 81 мм испалили 5 300 минобацачких мина. Батаљони ракетних бацача Nebelwerfer, корпусног нивоа, су током ове фазе ћутали, не испаливши нити једну ракету.

Најтежа оруђа, Карл и Дора, имали су мању улогу у артиљеријској припреми. Један минобацач Карл је испалио два пројектила 2. јуна, да би следећи пут био ангажован тек након четири дана. Након огромног труда инжињеријских јединица, Дора је коначно постављена 25 км североисточно од Севастопоља. Спремност за отварање ватре достигнута је 5. јуна. У 0535 часова Дора је отворила ватру на бастион I тврђавe Максим Горки I, а затим испалила још осам пројектила на 2. обалску батерију која се налазила код улаза у луку. Прецизност ватре је била лоша. Пројектили су промашивали по 300 и више метара. Након тврђаве Максим Горки, са шест пројектила је гађана и тврђава Стаљин. Најпрецизнији пројектил из ове серије је пао на 35-40 метара од тврђаве. У вече 6. јуна Дора је отворила ватру на тврђаву Молотов. Испалила је седам пројеткила, од којих је најпрецизнији пао на 80 м од тврђаве. Након тога, Дора је покушала да погоди складиште муниције звано „Бела стена“, али и овај пут без успеха. Ни један од девет пројектила није погодио циљ.

„Дора“ на положају

Немцима је још теже било да употребе незграпан минобацач кратког домета Карл. Ипак, у касно по подне 6. јуна људство 1. батерије 833. батаљона тешке артиљерије је успео да минобацач калибра 600 мм, познат под именом Tор попне на брдо на неких 1 200 метара од најближих положаја совјетске 95. стрељачке дивизије. Са ове позиције, Тор је имао оптичку видљивост са тврђавом Максим Горки I, која се налазила 3 700 метара јужније од њега. У 1700 часова је започето гађање тврђаве. На мету је испаљено 16 пројектила масе 2 000 кг. Један од пројектила је погодио куполу бр. 2, тешко оштетио оруђе и изазвао губитке међу посадом. Тор је био мање ефикасан против Бастиона I, у коме су се налазили уређаји везе и опрема даљиномера. Неефикасност Тора су овде поправиле Штуке, када су у нападу уништиле инсталације.

Иако је употреба „супер оружја“, Карла и Доре, можда поткопала морал совјетских бораца након што су засути са више тона пројектила, ова оруђа нису допринела квалитету извршене артиљеријске припреме. Одговорност за то лежи свакако на генералу Цукерторту (Johannes Zuckertort), команданту 306. артиљеријске команде, који је прекршио основно правило употребе артиљерије у подршци снага, а  то је да је дозволио скупим оруђима да гађају са премало граната превише циљева, што је за резултат имало то да нити један од циљева није био уништен. Дора је располагала са свега 48 пројектила, али ју је Цукерторт употребио за гађање осам различитих циљева. Даље, супертешка артиљерија калибра 420 мм и већа је остала без муниције на почетку офанзиве тако да су највећи успех када је артиљерија у питању остварен употребом чешких минобацача калибра 305 мм и хаубицама 240 мм.

Немачка авијација је током периода 3. – 6. јуна такође наставила са нападима на совјетске одбрамбене положаје, изручивши укупно 1 694 тона бомби. Како су скоро сви бомбардери базирали у кругу од 5 00 км од Севастопоља, могли су да у току дана изврше више авио полетања. 14. обалска батерија на западној страни Севастопоља је погођена 3. јуна, када је уништен један од четири топова калибра 152 мм. Остале батерије обалске артиљерије су биле тешке за погађање. Даље, Луфтвафе је поново био неуспешан када је реч о спречавању Црноморске флоте да у истом периоду превезе још 2 551 војника у Севастопољ. У међувремену, совјетска 3. специјална ваздухопловна група је наставила да делује на небу изнад Севастопоља са неких 50-60 авио полетања на дан. Совјети су велики део своје артиљерије држали по страни, страхујући да ће их Немци уништити, били Штукама, било контрабатирањем. На почетку јуна, Севастопољски одбрамбени рејон је располагао са око 200 до 300 пројектила по хаубици и са око 600 до 700 мина по минобацачу. Ипак, совјетски осматрачи су били опрезни тако да су, када потврде локацију немачке артиљеријске јединице јављали једној од „батерија снајпера“ које су могле да дејствују и брзо промене положај. Током периода 2. до 6. јуна, Совјети су таквим дејствима успели да униште три немачка оруђа, међу њима и једну хаубицу калибра 280 мм.

30. корпус и румунски Планински корпус, 2. до 7. јуна

Насупрот ватреној моћи датој 54. корпусу, 30. корпус на југу и румунски Планински корпус у централном делу су имали врло скромну артиљеријску и ваздушну подршку. Мартинек, који је управљао како корпусном тако и дивизијском артиљеријом, почео је бомбардовање са укупно 171 топова и 36 ракетних лансера, распоређених у 18 батаљона. Даље, већи део Мартинекових средстава су била оруђа калибра 105 мм, два батаљона румунских топова и два батаљона застарелих немачких топова из периода Првог светског рата. Подршка тешке артиљерије била је ограничена на једну батерију са два чешка минобацача калибра 305 мм и две батерије хаубица калибра 240 мм, као и две батерије са три модерна топа К39 калибра 150 мм, који су имали максимални домет од преко 24 км.

Фон Манштајн је одлучио да 30. корпус крене у напад тек дан након почетка напада 54. корпуса, тако да 8. ваздухопловни корпус може већину налета да усмери на главном правцу напада. Како му је дат задатак на помоћном правцу напада, Фретер-Пико је намеравао да малим нападима пешадије, уз ударе артиљерије, постепено одлама делове спољног појаса совјетских утврђених положаја, уместо да иде на брзи продор – како је планирао командант 54. корпуса. За разлику од артиљеријске припреме на северу, којом је руководио генерал Цукерторт, Мартинек је користио атиљерију врло умерено, на познате совјетске положаје. Претежно је гађао положаје око Кадијковке, тврђаву Купе и Часовнају Гору. Советско контрабатирање је за резултат имало смрт око 100 припадника 30. корпуса, као и губитак хаубице 105 мм. На Фретер-Пиковом крилу, румунски Планински корпус је за артиљеријску припрему одвојио свега пар батерија.

Фретер-Пико је одлучио да први потез начини на левом крилу корпуса, надајући се да ће потиснути Совјете са високог земљишта источно од Балаклаве. У 0400 часова 7. јуна, након 15-минутне артиљеријске припреме, 3. батаљон 49. ловачког пука 28. пешадијске дивизије се убацио на ниско земљиште између врхова Црвени I и II, које се налазило у рукама 2. батаљона совјетског 381. стрељачког пука. Немачки Јегери су успели да убаце неколико људи на врх малих узвишења али су ускоро отерани минобацачком и митраљеском ватром. Ипак, део ловачког батаљона је могао да се провуче поред главних совјетских положаја и пребаци се на врх Црвени III, где је брзо почео да се укопава. Совјетски противнапад на ову истурену јединицу је одбијен, али је сама позиција била нестабилна. У 0420 часова, батаљон из 83. ловачког пука је напао на утврђене положаје 456. НКВД пука на Шулцбахер брду. Упркос концентрисаној артиљеријској ватри, НКВД пук је био чврста и дисциплинована јединица која је држала свој положај. Јегери су одбијени тек употребом противавионских топова. Међутим, војници из 83. ловачког пука су успели да заузму утврђени положај на врху брега у близини винарије, чиме су ојачали позиције на врху Црвени III. 109. стрељачка дивизија генерал мајора Новикова (Петр Георгиевич Новиков) је реаговала на ова мања напредовања немачких снага серијом смелих противнапада и сталном баражном ватром минобацача које су смањиле бројно стање ловачке чете на положају Црвени III са 70 на 20 војника, а друге чете на 30 војника. Стрелци генерала Новикова су наставили да нападају у малим групама током целе ноћи и постепено потиснули јегере на почетне положаје. Немачки 30. корпус је до поноћи изгубио око 500 војника и потиснут на почетне положеје. Совјетска контрабатирајућа ватра је била делимично ефикасна, уништивши батерију од 4 лансера ракета калибра 150 мм и хаубицу калибра 149 мм.

Док је 28. лака дивизија испипавала ситуацију на левом крилу 30. корпуса, румунска 1. планинска дивизија је неколико пута покушала да заузме врхове Шећерну главу и Северни нос на десном крилу корпуса. Упркос подршци артиљерије 30. корпуса, румунске снаге нису успеле да направе било какав напредак и лако су одбијене од стране 769. стрељачког пука. Почетни потези генерала Фретер-Пикоа су били сувише слабашни и немаштовити, ако се узме у обзир да су Совјети имали више од шест месеци времена да утврде ове положаје. Фон Манштајн је био разочаран губицима које је претрпео 30. корпус, тако да је наредио Фретер-Пикоу да прекине са таквим начином употребе снага.

„X“ – дан, 7. јун 1942.

Након пет дана бомбардовања, Совјети су очекивали готово тренутни напад. У вече 6. јуна, совјетска артиљерија је започела гађање просторија за које је претпостављала да ће послужити за концентрисање немачких снага. Упркос томе, немачка 306. артиљеријска команда је започела једночасовно масивно бомбардовање подручја између гребена Хацијус и Трапеза. Учествовали су и Один и Тор, испаливши укупно 54 пројектила на положаје 30. обалске батерије и Бастион I, као и на циљеве око Белбека. Пешадијски топови и минобацачи су гађали предњи крај совјетске одбране у долини Белбек, док су лансери ракета Nebelwerferгађали положаје друге линије. Минобацачи калибра 305 мм су гађали кључне тачке, као што је био Олберг. За разлику од претходних пет дана, немачка артиљерија је гађала максималном брзином гађања и није правила паузе ради процене ефеката дејства. Ефект на предњем крају сопвјетске одбране око Штеленберга (кота 124) је био запањујући, јер су погађани положаји пешадије. Далекометни топови су гађали топове у позадини совјетских снага, посебно резерве и познате артиљеријске положаје. Совјетска 7. бригада морнаричке пешадије, која се налазила у резерви иза линија, била је погођена и изгубила већи део од 200 новопристиглих бораца којима је требала да се попуни. Дора је наставила да расипа гранате гађајући око слагалишта муниције Бела стена, што је изазвало оштар прекор и самог Хитлера, који није одобравао такво беспотребно расипање ресурса.

Немачка радна карта

Чак и пре него што су утихнула немачка артиљеријска оруђа, 436. пешадијскеи пук 132. пешадијске дивизије је већ кренуо југозападно ка реци Белбек. У 0425 часова, 22. пешадијска дивизија је кренула у напад са сва три пешадијска пука на линију југозападно од Олберга. На правцу наступања 16. и 47. пешадијског пука налазила се кота 124, код Немаца познато као Штеленберг. Ово узвишење је тучено артиљеријом пет дана тако да су Совјети ту оставили само 5. чету 2. батаљона 79. бригаде морнаричке пешадије, док су друге две чете биле у резерви. Бомбардовање је тешко уздрмало остављену 5. чету, а Совјети нису имали шансе да доведу резерве на положаје пре него што су се појавиле прве јуришне групе из 16. и 47. пешадијског пука. Немци су морали да прођу густо минско поље са положеним противпешадијским минама испред коте 124, што је браниоцима дало време за опоравак и отварање митраљеске ватре на немачку пешадију. Ипак, немачке јуришне групе су биле добро увежбане и ускоро су се пробиле кроз минске и жичане препреке. 5. чета се храбро борила али је морала да напусти положај и повуче се на резервни. Генерал мајор Волф (Ludwig Wolff) је наредио својим пуковима да наставе напад. Први батаљон 47. пешадијског пука под командом мајора Алвермана (Gustav Alvermann) је успео да се провуче кроз простор између минских поља јужно од Штеленберга и да у 0815 часова заузме резервне положаје 79. бригаде морнаричке пешадије. Алверман, који је одликован Витешким крстом за своју улогу у заузимању аеродрома Валкенбург у Холандији маја 1940, гине у борбама око Ејзенбанберга. У међувремену, на левом крилу 54. корпуса, 50. и 24. пешадијска дивизија ради подршке, у времену од 0740 до 0630 часова нападају са по два пука преко Камишлиј јаруге. Артиљеријска припрема је била мање ефикасна у овом подручју, а нагиби и пошумљеност терена су отежавали кретање, посебно за јуришне топове. За кратко време, совјетски противтенковски топови су успели да униште 4 од 12 немачких јуришних топова, тако да је напад пропао.

22. пешадијска дивизија је наставила са лаганим напредовањем ка Олбергу. Њена 16. пешадијска дивизија је у 1330 часова након тешких борби заузела коту 126 – познату као Бункерберг. Бункерберг је држао батаљон из 747. стрељачког пука 172. стрељачке дивизије. Та кота је представљала границу између 172. стрељачке дивизије и 79. бригаде морнаричке пешадије, као и границу између Сектора III и IV. Напад 54. корпуса био је усмерен на тај спој тако да је Хансен наредио 22. пешадијској дивизији да се припреми за координисани напад на Олберг након извршеног бомбардовања из авиона и артиљеријом. 132. пешадијска дивизија, још увек око Белбека, је добила задатак да подржи напад на Олберг са севера.

306. команда артиљерије је у 1430 часова кренула са гађањем положаја Трапез (кота 195), јер је овај положај, који је посела 50. пешадијска дивизија, покривала лево крило немачких снага. Након тешких борби, Трапез је у 1615 часова пао у руке Немаца. Главни напад на Олберг је започет у 1525 часова, масовним нападом Штукама и артиљеријском припремом из већег дела оруђа корпусне артиљерије. Док је 16. пешадијски пук покушавао да напредује ка источном крилу Олберга, 2. батаљон 165. пешадијског пука је успела да се убаци са севера и обезбеди северну падину. Међутим, немачка пешадија је била исцрпљена тако да није успела да помери 3. батаљон совјетског 514. стрељачког пука. У 1835 часова Немци су заузели део Олберга, али је напад већ јењавао. На левом крилу 54. корпуса, 24. пешадијска дивизија је коначно успела да се пробије, напредујући ка коти Ејхохе (кота 205.7) и скоро опколивши предњу линију одбране 95. стрељачке дивизије. На десном крилу корпуса, 132. пешадијска дивизија је постепено чистила подручје око села Белбек и почела да потискује 95. стрељачку дивизију.

Током дана, Совјети су извршили противнапад уз употребу минобацача, артиљерије и авијације. Минобацачка ватра 25. стрељачке дивизије је била посебно јака на положајима 50. и 24. пешадијске дивизије у Камишлиј јарузи, изазвавши знатне губитке. У међувремену, совјетски пилоти су извели три велика ваздушна напада на положаје 22. пешадијске дивизије око Штеленберга и поред Олберга. Једини значајнији противнапад совјетских снага 7. јуна био је напад батаљона из резерве 747. стрељачког пука као покушај да се поново заузме Ејзенбанберг, који је глатко одбијен од стране 16. пешадијског пука.

Немачки губици у борбеним дејствима 7. јуна, када је реч о 54. корпусу – били су значајни, са најмање 2 357 у четири дивизије, од чега 340 погинулих. Први и трећи батаљон 47. пешадијске дивизије је био нарочито погођен у дејствима око Ејзенбанберга. Корпус је истрошио и велику количину муниције – 3 939 тона. Само 132. пешадијска дивизија је своје следовање муниције истрошила ко поднева. Иако 54. корпус није успео да пробије спољне линије одбране, напредовали су нека 2 км кроз терен густо посут минама, жичаним препрекама и бункерима. На совјетској страни је такође било доста губитака; најмање три батаљона је у потпуности уништено. Совјетима се никако није допадала чињеница да су обимне препреке око Камишлиј јаруге тако брзо савладане…

Исцрпљујућа битка, 8. – 12. јуна 1942.

Хансенов 54. корпус је током првог дана успео да пробије спољну линију совјетске одбране у близини линије додира сектора III и IV совјетске одбране. Немци су намеравали да наставе продор пре него што Петров поправи штету. Међутим, Совјети су са 1. батаљоном 2. перекопског пука и 6 лаких тенкова Т-26 из 81. тенковског батаљона извршили слаб противнапад код Ејхохеа, како би ослабили притисак на скоро опкољени 287. стрељачки пук. Совјетски противнапад је пропао, пре свега због лоше координације између тенкова, артиљерије и пешадије. У 1000 часова, након 30-минутне артиљеријске припреме, 54. корпус је наставио са дејствима, тежиштем на координисаном напредовању 22. и 132. пешадијске дивизије. 132. пешадијска дивизија је успела да заузме Олберг и већи део гребена Хацијус. 437. пешадијски пук се кретао западно, а 436. пешадијски пук скоро 2 км југозападно од Олберга. У међувремену је 22. пешадијска дивизија напредовала више од 1 км југозападно од Ејзенбанберга и прегазила већи део 79. бригаде морнаричке пешадије. Совјети су још увек држали железничку станицу и утврђене положаје познате као „Форстхаус“ са остацима 79. бригаде морнаричке пешадије. Петров је имао мало резерви за повезивање јединица на предњем крају одбране. Један батаљон, 1/241. стрељачког пука, ужурбано је маршевао како би блокирао 132. пешадијску дивизију да опколи утврђење Максим Горки I. Током дана, Петров је био хендикепиран лошим комуникацијама које су му отежавале процењивање немачког напредовања, док су ваздушни напади отежавали покрет снага из резерве током видног дела дана. Хансенов 54. корпус је 8. јуна изгубио више од 1 700 војника, али је успео да се уклини 3 км у дубину и 5 км у ширину спољног прстена одбране Севастопоља.

Сутрадан, 9. јуна, 54. корпус је наставио споро напредовање у централном делу. 22. пешадијска дивизија је заузела напуштену артиљеријску касарну и железничку станицу на Микензиевји Гори, док је 50. пешадијска дивизија успела да опколи „Форстхаус“. Међутим, 54. корпус је био мање успешан у нападима на крила, где је покушај 437. пешадијског пука 132. пешадијске дивизије да напредује ка тврђави Максим Горки I два пута одбијен. Совјетски противнапади 95. стрељачком дивизијом у 1000 и 1300 часова у потпуности су зауставили напредовање немачке 132. пешадијске дивизије. На левом крилу корпуса, 24. пешадијска дивизија се налазила у шумама близу Еихохеа, одбијајући узастопне совјетске противнападе. У 1030 часова 9. јуна, Совјети су чету тенкова Т-26 из састава 81. тенковског батаљона употребили за блокаду даљег немачког напредовања у овом подручју. Петров је у међувремену повукао остатке десетковане 172. стрељачке дивизије са прве линије и на њихово место довео 345. пешадијску дивизију, како би спречио пробој из правца железничке станице на Микензиевји Гори. 10. јун је био релативно тих дан за обе стране. Једина значајна акција се догодила око Форстхауса, где је 50. пешадијска дивизија елиминисала јединице другог ешалона 79. бригаде морнаричке пешадије. Хансен је 213. пешадијски пук употребио за појачавање напредовања 132. пешадијске дивизије ка тврђави Максим Горки I. Током 9. – 10. јуна, 54. корпус је изгубио још 2 772 војника.

Петров је схватао да ће се ратна срећа окренути против њега, те је стога наредио командантима Сектора III и IV да у јутро 11. јуна изведу обухватни напад којим би одсекли немачке снаге у зони око Форстхауса. Совјети су овде по први пут ангажовали већи део артиљерије за подршку напада.  Ипак, артиљерија није могла да анулира немачку премоћ у ваздуху. Противнапад на положаје 132. пешадијске дивизије на Хацијус гребен  је био одбијен, али је противнапад знатно редуковане 79. бригаде морнаричке пешадије и 345. стрељачке дивизије успео да продре у зону додира 24. и 50. пешадијске дивизије. Један део совјетских бораца је успео да се пробије скоро до Форстхауса. Међутим, совјетске снаге нису могле да издрже темпо противнапада. Немачки авиони су их бесомучно митраљирали  и засипали бомбама. Хансен је кренуо да 22. пешадијском дивизијом потискује централни део фронта. Напредовали су до подножја брда на коме се налазила тврђава Стаљин и формирали избочину у совјетским линијама. Следећи дан је био релативно миран, иако су совјетске снаге извршиле два мања противнапада на положаје 213. пешадијске дивизије на Хацијус гребену. Дејства 11. и 12. јуна коштале су Хансена још 1957 људи, али су совјетске линије на северној обали сада биле врло растегнуте и танке, а скоро све снаге из резерве су већ уведене у борбу.  Сматрао је да би један напад могао решити целу битку. Једино питање је било да ли је Хансенова изнурена пешадија могла да сломи браниоце… На јужној страни, Фретер-Пико је са 28. пешадијском дивизијом покушао још једном да заузме и обезбеди врхове Црвеног и Ружиног брда (нем. Zinnober и Rosenhugel), али је једино успео да остане затворен у исцрпљујућој, неодлучној бици са 381. стрељачким пуком. Између 8. и 10. јуна, 30. корпус је изгубио 496 војника, а да није постигао никакав резултат у борбама против Новикове 109. стрељачке дивизије. Након четири дана безуспешних напада, Фретер-Пико је у јутро 11. јуна коначно започео свој главни напад на централни део Сектора II.

Из састава 72. пешадијске дивизије за пробој совјетских линија између Часовнаје Горе и Кaмарија је одређен 401. пешадијски пук. Након релативно кратке артиљеријске припреме, 1. батаљон 401. пешадијског пука напада Часовнају Гору са југозападне стране и успева да заузме положаје уз помоћ јуришних топова. Даље на југу, 3. батаљон 401. пешадијског пука успева да направи удубљење у совјетским линијама јужно од села Камариј. 401. пешадијски пу кје наставио да напада са три батаљона током 10. и 11. јуна, уз подршку делова 124. пешадијског пука, тако да је постепено потискивао совјетске снаге око Камарија. Командант Сектора II је одлучио да повуче два ослабљена батаљона 778. стрељачког пука из Камарија и замени их батаљонима из резерве. Међутим, совјетски покушај да доведе свеже снаге поклопио се са великим нападом 72. пешадијске дивизије којим је направљен клин у совјетским линијама дубине 2 км. Док се 124. пешадијски пук пробијао кроз густо минско поље ка Камарију, 401. пешадијски пук и 72. извиђачка група (тешка оклопљена кола) су успели да се пробију кроз положаје 602. пешадијског пука који се се налазили на насипу пута. Немци су дивизијску резерву – 266. пешадијски пук увели у борбу када су Совјети из борбе извлачили изнурене и десетковане јединице. Свеже убачени пук из резерве је успео да прође кроз разорене совјетске линије одбране и заузме совјетске артиљеријске положаје код тврђаве Купе (на тој позицији се 1854. налазио редут бр. 1). Губитак Камарија је био озбиљан, али су Совјети још увек држали важне делове спољне линије одбране у Сектору II и главни одбрамбени појас на гребену Сапун горе је био нетакнут. Совјетски губици током борби у Сектору I и II у периоду од 7. до 12. јуна бројали су најмање 2500 војника, од којих је 700 било заробљено. На дргој страни, немачки 30. корпус је изгубио 2 659 војника, међу којима 394 погинулих.

Тврђава Стаљин, 13. јуна

Да би стигао до северне ивице залива Севернаја, Хансенов 54. корпус је морао да заузме тврђаве Стаљин и Волга на врху великог узвишења јужно од железничке станице. Совјетски гарнизон у тврђави Стаљин се састојао од 365. артиљеријске батерије под командом капетана Николаја Воробјева, 61. противавионским пуком (4 ПАТ-а калибра 76,2 мм) и нешто пешадијских јединица за подршку из 1. батаљона 1165. стрељачког пука (345. пешадијска дивизија), што је укупно бројало мање од 200 војника. „Тврђава“ је у ствари био бетоном ојачан положај противавионске артиљерије, окружен са 4 м дебелим препрекама израђеним од бодљикаве жице. Три бетонска митраљеска бункера су обезбеђивала заштиту од блиског напада са истока и југа, али је са севера тврђава била врло рањива. Иза и испред појаса препрека од бодљикаве жице су ископани ровови са наткривком, што је омогућавао саобраћај током артиљеријског напада. Било је и доста земљаних и дрвених бункера који су штитили прилазе главним положајима. Тврђава Стаљин је био добро утврђени положај, а браниоци су били свесни да се од њих очекује да се боре до смрти.

Немци су за напад на тврђаву Стаљин изабрали релативно свежу формацију, 16. пешадијски пук под командом пуковника фон Чолтица (Dietrich von Choltitz). Овај пук је у борбама већ изгубио шест командира чета, али је још увек располагао са 813 војника, спремних за борбу. Наређење за полазак са резервних положаја је пристигло 12. јуна. Рејон прикупљања се налазио у близини железничке станице. Фон Чолтиц је одлучио да на главном правцу напада употреби 1. батаљон, са око 200 војника под командом мајора Јохана Арндта (Johannes Arndt). Пет самоходних јуришних топова StuG III, инжињеријска чета и одељење противтенковских топова са два топа калибра 37 мм се кретало иза Арндтовог батаљона. Трећи батаљон капетана Шредера (Hermann-Albert Schrader), са око 110 војника, је подржавао 3. батаљон на главном правцу напада тако што је чистио западни нагиб узвишења. Борбена група састављена од митраљеске чете и пуковских јуришних топова би покушала да уништи совјетске минобацаче и митраљезе за које се знало да се налазе у Вучјој јарузи, на југоисточној страни тврђаве.

Задатак подршке напада су добили 306. армијска артиљеријска команда и 8. ваздухопловни корпус. Њихова дејства су требала да спрече Совјете да пошаљу појачања нападнутој тврђави. Дора није успела да неутралише тврђаву, али је серија напада Штука и 11 пројектила калибра 420 мм било довољно да униште три од четири топова калибра 76,2 мм. У 1900 часова, дивизијска артиљерија 22. пешадијске дивизије, потпомогнута батеријом минобацача калибра 210 мм и неколико оруђа калибра 280 и 350 мм, отвара ватру на тврђаву Стаљин и оближњу тврђаву Волга.

Фон Чолтиц је покренуо свој пук ка тврђави Стаљин у 0300 часова 13. јуна, али као и у многим ноћним нападима, план је убрзо почео да се распада под теретом борбе. Арндтов 1. батаљон је покушавао да се убаци у мањим групама ка северној страни брда али је откривен на самом нагибу и засут минобацачком и митраљеском ватром из Вучје јаруге. Немачка баражна ватра није успела да неутралише совјеетске минобацаче на задњем нагибу. Ватра совјетских минобацача је приморала Арндта да свој батаљон пребаци западније, у зону 3. батаљона, што је довело до мешања јединица. Два командира чете из 1. батаљона су рањена, што је додатно повећало конфузију. Преостали немачки официри и подофицири су повели напад на истурене совјетске положаје. До 0400 часова јуришни тимови су успели да пробију жичану препреку тврђаве Стаљин, али су сва четири командира чете настрадали, тако да је напад јењавао, јер је ручним гранатама требало заузимати ров по ров. Пет јуришних топова из састава 1. батерије 190. батаљона јуришних топова је напало бункере који су им били у домету. Пионири из 3. чете 744. пионирског батаљона су експлозивним пуњењима и димним бомбама успели да униште неколико бункера. Три бетонска митраљеска бункера – који су били окренути у погрешном правцу – коначно су уништени када је придодато противтенковско одељење довукло топове 37 мм Пак 36 на 15 м од бункера. Неки од совјетских војника су се предали након што су нападнути бункери, али их се бар 30 борило до смрти у бункеру.

Тврђава Волга се ангажовала тек у 0530, када су борбена дејства око тврђаве Стаљин почела да јењавају… Свега 425 м југозападно од тврђаве Стаљин, са Волге је отворена ватра из минобацача и противтенковских топова. Три јуришна топа су погођена, а остали су се повукли у подножје брда. У око 0630 часова, из Вучје јаруге је кренуо совјетски противнапад јединице ранга чете, који је одбијен митраљеском ватром из подржавајуће борбене групе. Када је постало јасно да су совјетски положаји изгубљени, совјетска дивизијска артиљерија отвара ватру на тврђаву Стаљин, од које гине капетан Шредер, командант 3. батаљона.

Немци су у 0700 часова јавили да је заузета тврђава Стаљин, иако су се неки бункери држали све до 1500 часова. У овом нападу су погинула 32 војника 16. пешадијског пука, 136 је рањено а два су нестала – отприлике половина бројног стања. Међу губицима су се налазили скоро сви немачки официри којима је располагао 16. пешадијски пук, тако да је пуковски ађутант послат да организује одбрану тврђаве Стаљин. Већи део совјетске посаде је погинуо, сем 20 војника који су заробљени. Иако је 1. батаљон 16. пешадијског пука имао свега 91 војника на тврђави, Петров није ни покушао да поново заузме тврђаву, што ће се показати као кобна грешка.

Борбена дејства од 14. до 16. јуна

Пошто је тврђава Стаљин заузета, а совјетска одбрана у северном делу скоро сломљена, Хансен је одлучио да пребаци тежиште и елиминише претњу по своје лево крило. Како топови калибра 305 мм тврђаве Горки I нису играли велику улогу у тренутним борбеним дејствима, совјетска 95. стрељачка дивизија је извршила противнапад на крило 132. пешадијске дивизије на Хацијус гребену. Фон Манштајн је био приморан да ојача 132. пешадијску дивизију прво са 213. пешадијским пуком, а потом и са два батаљона 97. пешадијског пука из неактивне 46. пешадијске дивизије која се налазила код Керча. Један пропуст у фон Манштајновом плану био је да је на 3 км фронта од морске обале до Белбека оставио недовољне снаге, што је значило да је 95. стрељачка дивизија могла да употреби своје батаљоне из резерве за противнапад.

132. пешадијска дивизија је 14. јуна кренула у напад са два батаљона 437. пешадијског пука и успела да напредује неких 300 м јужно од Хацијус гребена. Следећег дана, 132. пешадијска дивизија је напала са пет батаљона и приближила се Бастиону I на неких 900 метара. Противнапад 95. стрељачке дивизије  се наставио, али мањом жестином. 132. пешадијска дивизија је 16. јуна са осам пешадијских батаљона у линији, консолидовала редове у зони противтенковског рова западно од Хацијус гребена док је на брзину формирана јединица  од пионира и панцерјегера започела чишћење долине реке Белбек. Током периода од 14. до 17. јуна, 54. корпус се усмерио на уништење совјетских снага у  Сектору IV, док су 50. пешадијска дивизија и 4. румунска планинска дивизија полагано потискивале 25. и 345. стрељачку дивизију назад ка Мартиновској клисури.

Петров је имао скромне резерве, али је у појачање 345. стрељачкој дивизији 11. јуна послао два батаљона 7. бригаде морнаричке пешадије. 79. бригада морнаричке пешадије је још увек била на положајима, али је смањена на свега 35% бројног стања. У време пада тврђаве Стаљин, три пука из састава 345. стрељачке дивизије која су бранила подручје између тврђаве Волга и Сибир су остала са по 400 војника. Совјетска линија у Сектору III је била још увек релативно снажна, али је Сектор IV био близу слома. На блокади пута ка тврђави Горки I су била ангажована три батаљона 95. стрељачке дивизије и два батаљона 7. бригаде морнаричке пешадије – све скупа само 1 000 војника.

Совјетска морнаричка пешадија у борби

На југу, Фретер-Пикова офанзива је наставила да шири удубљење у совјетским линијама, начињено 13. јуна. 72. и 170. пешадијска дивизија су током 14. и 15. јуна напредовале на запад још неких 1300 метара. Новиков је 17. јуна одлучио да повуче своје снаге ка Кадјиковки, северно од Балаклаве. Совјетске спољне линије су лагано смањивале отпор. 386. и 388. стрељачка дивизија су се повукле ка Сапун Гори.

Немачки 72. извиђачки батаљон се 18. јуна провукао кроз празнину у совјетским линијама и заузео брдо познато под називом Орлово седло, које се налазило на јужним прилазима Сапунској Гори. Између 18. и 20. јуна, румунска 1. планинска дивизија је коначно могла да заузме Северни нос, Шећерну главу и мост Денкмал, ослобађајући десно крило 30. корпуса.

У периоду од 14. до 20. јуна немачки 30. корпус је изгубио још 2 646 људи и напредовао 3 км кроз централни део совјетских спољних линија одбране, успевши да уништи већи део 388. стрељачке дивизије. 30. корпус је заробио око 1 100 совјетских војника и врло мало тешког наоружања. Совјетска батерија од 4 минобацача калибра 82 мм је заробљена 15. јуна, заједно са 1 500 минобацачких мина, што је указивало да совјетске јединице нису оскудевале у муницији. Даље, Совјети су још увек чврсто држали обалу код Балаклаве, а Немци још увек нису стигли до главног одбрамбеног појаса на Сапунској Гори.

Пробој 17. јуна

У око 0500 часова 17. јуна, Хансен је са ојачаном 132. пешадијском дивизијом напао положаје 95. стрељачке дивизије, који су се налазили око тврђаве Максим Горки I, док су 22. и 24. пешадијска дивизија напредовале кроз централни део совјетских линија око железничке станице. Део 24. пешадијске дивизије је доведен са левог крила немачких снага и убачен између 132. и 22. пешадијске дивизије. Довођење свежих снага у овај рејон је омогућио велико напредовање ка тврђави Молотов и граду Бартењевка. 132. пешадијска дивизија је извиђачким батаљоном тражила слабу тачку на обали ка граду Љубимовка и изненадила ослабљени 161. стрељачки пук. Јака баражна артиљеријска ватра и напади из ваздуха су вршени током целог трајања напада, што је лоше деловало по морал совјетских бораца. Удари дуж целе линије фронта су се одвијали непрекидно, так ода је 95. стрељачка дивизија сломљена и у 0520 часова немачке јединице пешадије су успеле да се пробију јужно од тврђаве Максим Горки I. Преживели борци из састава 95. стрељачке дивизије су се повукли дуж обале како би формирали линију око Љубимовке и 12. обалске батерије,  чиме је тврђава Максим Горки I препуштена својој судбини.

Конструкција тврђаве Максим Горки I

Јединице из састава 436. и 437. пешадијског пука су већ у 0900 часова биле на домак тврђаве Максим Горки I, али је 132. пешадијска дивизија тек после подне кренула да је осваја. У нападу 27 авиона типа Штука, изведеном у 1630 часова, погођена је западна артиљеријска купола, тако да су топови заћутали. Око 300 совјетских војника (посаде бродских топова и пешадинци из 95. стрељачке дивизије) је држало Бастион I и блок купола.

У међувремену, 22. и 24. пешадијска дивизија су на централном делу у око 0300 часа почеле да шаљу ударне групе и брзо продрле кроз слабу совјетску линију око железничке станице. 31. пешадијски пук је напао совјетски положај на брду познатом као Анаберг који је блокирао Лучки пут ка заливу Севернаја. Овде су Немци за уништавање бункера по први пут употребили возила за рушење на даљинско управљање типа BIV (шест комада). Резултати употребе нису били баш импресивни: једно возило је екплодирало пре времена, убивши операторе, а два су улетела у минска поља. Два тенка PzKpfw III из којих је управљано BIV-овима су уништена противтенковском ватром. Свега два даљински управљивих возила је дошло до својих циљева, уништивши пар дрвених бункера. Упркос оваквом почетку, два пешадијска батаљона 31. пешадијског пука је ускоро освојило брдо Анаберг и кренули да освоје тврђаву Сибир изненађењем. Тврђава је заузета у 0510 часова. Када је коначно свануло, 306. армијска артиљеријска команда је прикупила три батаљона вишецевних ракетних лансера Nebelwerfer како би обезбедила баражну ватру за потребе 24. пешадијске дивизије. Ватра ова три батаљона је изазвала велика оштећења на совјетским линијама.  Фон Тетау (Hans Bernhard Carl Otto von Tettau) је напао 31. и 102. пешадијским пуком, уз подршку две батерије јуришних топова са 19 самохотки StuG III и две тенковске чете из 300. тенковског батаљона са тенковима типа PzKpfw III. Напад 24. пешадијске дивизије је постигао брз успех и успео да у 0700 часова прегази тврђаве Чека, ГПУ, 45 минута касније и тврђаву Молотов и да избије у предграђе Бертењевке. На левом крилу фон Тетауа, 22. пешадијска дивизија је у вечерњим часовима успела да освоји тврђаву Волга. Фон Рихтхофенов 8. ваздухопловни корпус је употребио све расположиве авионе за низ концентрисаних напада на подручје Северног залива, почевши од 1120 часова, тако да до поднева Петров није више имао кохерентну одбрану на северној страни залива Севернаја.

Немци су успели да овим нападом продру 2 км на централном делу и изолују или униште већи део совјетских јединица у 3. и 4. сектору одбране: 95. и 172. стрељачку дивизију. Само је 25. стрељачка дивизија још увек била на положајима и све до краја 17. јуна остала борбено употребљива. Петров је увео у борбу 138. бригаду морнаричке пешадије, која је искрцана 12. и 13. јуна како би се ојачала одбрана. Појава ове свеже јединице, са преко 2 600 људи, спречило је Немце да истог дана стигну до залива Севернаја. Како било, Хансенов 54. корпус је извршио задатак, иако је морао да остане без још 1 000 војника.

Колапс Сектора IV, 18. до 23. јуна

Већи део онога што је остало од 95. стрељачке дивизије и јединице подршке придодате овој дивизији нашле су се збијене у 2 км дугом џепу на обали Црног мора, између Љубимовке и 12. обалске батерије (Немци је називају Батерија Чишкова). 132. пешадијска дивизија није траћила време тако да је 436. пешадијски пук напао на 12. обалску батерију 18. јуна у 1100 часова. Напад је водио командир 2. чете 3. пионирског батаљона – поручник Вак (Wack). У северни део батерије је ушао у 1900 часова. Опремљени са довољно екплозива и бацача пламена, Вакови људи су методично чистили казамате док су јединице пешадије напале на ровове са обе стране батерије. Последњи браниоци, њих 36 артиљераца, су се предали 19. јуна у 0900 часова. Вак је изгубио 22 човека, од којих је 7 погинулих, 14 рањених и 1 нестао. Како се 12. обалска батерија предала, ускоро су од отпора одустали и остаци 95. стрељачке дивизије.

У међувремену, остатак Хансеновог 54. корпуса је напао климаву совјетску одбрану северно од залива Севернаја. Бартењевка је пала у руке 24. пешадијске дивизије 18. јуна док је 22. пешадијска дивизија напредовала до ивице Вучјег кланца. Ипак, Совјети на северној страни залива још увек су могли да се боре, тако да је Петровнаредио 138. бригади морнаричке пешадије да 19. јуна у 0400 часова изведе противнапад на лево крило 22. пешадијске дивизије. Овај противнапад је пропао због недостатка артиљеријске и подршке из ваздуха. 22. пешадијска дивизија је 20. јуна дошла на домак залива Севернаја.

24. пешадијска дивизија је 20. јуна у 0900 часова напала батерију Лењин и суседну Северну тврђаву. Батерију Лењин је држала 366. противавионска батерија, која је већ изгубила три (од укупно четири) топа калибра 76 мм. Морал ове јединице је био сломљен вишедневним бомбардовањима, тако да када су немачки 1. батаљон 97. пешадијског пука и 132. пионирски батаљон напали на батерију – дошло је до предаје Совјета. Међутим, Северна тврђава је била 300 м дуго утврђење из 19. века, звездастог облика, заштићена 5 м широким противтенковским ровом и са преко 1 000 положених мина. Унутар тврђаве су се налазила 32 бетонска бункера, седам оклопљених купола и 70 букера изграђених од земље и балвана. Командно место 61. противавионског пука налазило се у казамату унутар тврђаве. Јуришне јединице из 2. батаљона 31. пешадијског пука и 24. пионирски батаљон су прилазили са источне стране тврђаве. 300. тенковски батаљон је располагао са три даљински управљива возила BIV, која су убрзо након изласка из заклона уништена јаком противтенковском ватром. Немцима је било потребно девет часова борби да би успели да упадну у спољне ровове тврђаве. Немци настављају напад у јутро 21. јуна и убрзо продиру у тврђаву. Тврђава у 1130 часова пада у немачке руке, заједно са 182 заробљеника.

Након пада Северне тврђаве, Петров наређује евакуацију преосталих совјетских јединица са северног дела залива Севернаја. Евакуација је била неуспешна, јер је чамаца било врло мало, а немачка артиљерија је гађала оне који би се отиснули. Уместо тога, већина совјетских јединица из Сектора IV се склонило у тунеле и пећине дуж ивице залива. 22. и 24. пешадијска дивизија су очистиле већи део преживелих браниоца током 22.и 23. јуна. Око 800 совјетских рањеника се налазило у згради близу тврђаве Константиновски, на северном улазу у залив Севернаја. Ова тврђава је потицала с краја 19. века и била је тешко оштећена у нападима немачке авијације. Група од 74 војника под командом капетана Јевсејева је бранила тврђаву све док им није нестало муниције; њих 26 је заробљено у јутро 23. јуна.

Остаци Сектора III су се сводили на 4 км дугу линију на пошумљеним узвишењима северно од Мартиновске клисуре. Иако су 138. бригада морнаричке пешадије и остаци 2. перекопског пука имали чврсту одбрану око брда званог Јеврејски нос на источном делу залива, десно крило које је држала 25. стрељачка дивизија практично је висило у ваздуху услед недостатака добрих положаја за одбрану. Завршивши са Сектором IV, Хансен се сада усмерио на Сектор III. Немачки губици су били велики, батаљони у 65. пешадијском пуком сведени су на по 125 војника сваки, док су пукови из 50. пешадијске дивизије сведени на по 600 људи. Међутим, два командира вода из 138. бригаде морнаричке пешадије дезертирају и Немцима саопштавају податке о совјетској одбрани. У 0530 часова 22. јуна, 22. и 50. пешадијска дивизија, као и борбена група са извиђачким батаљоном као окосницом, 190. батаљон јуришних топова, делови 72. пешадијског пука и 46. пешадијска дивизија нападају и лагано постискују совјетску линију. Немци су употребили своју омиљену тактику, напипали су слабо чувану границу између 64. и 287. стрељачког пука 25. стрељачке дивизије, засули је артиљеријском ватром и потом употребили јуришне топове и борбену групу. Борбена група је успела да до следећег јутра продре 2 км у дубину совјетске одбране, прегазивши делове 25. стрељачке дивизије и направивши озбиљно удубљење у совјетској одбрамбеној линији. У међувремену је 50. пешадијска дивизија напала и заузела узвишење Јеврејски нос. До краја 23. јуна, Сектор III се распао. Остаци 345. стрељачке дивизије су били заробљени у Вучјој клисури, а 25. стрељачка дивизија и 79. бригада морнаричке пешадије сведене на око 4 батаљона.

30. корпус напредује, 21. до 28. јуна 1942.

Током четврте недеље јуна, Фретер-Пиково напредовање се коначно приближило главном одбрамбеном појасу на Сапун Гори. Како би побољшао своју позицију пре напада, Фретер-Пико је осу напредовања пребацио са запада ка северу и узвишењу Федјукин. Пуковник Скутелник, командант 386. стрељачке дивизије и Сектора II, је очекивао директан напад на Сапун Гору тако да је на узвишењу оставио само ослабљен 772. стрељачки пук. Током ноћи 20/21. јуна Немци су довели два батаљона 420. пешадијског пука као појачање Сандеровој (Erwin Sander) 170. пешадијској дивизији. Сандер 21. јуна 391. и 420. пешадијским пуком напада положаје 772. стрељачког пука, прегазивши већи део узвишења Федјукин, пре него што је пуковник Скутелник могао да реагује. Румунски 1. планински корпус, који се налазио на десном крилу, такође је напредовао око 2 км и очистио ниже делове долине реке Чернаје и у ноћи 22. јуна заузео место преласка.

Фретер-Пико је сада имао већи део 170. пешадијске дивизије у кругу од 1-2 км од Сапун горе, али се може рећи да напад више није имао потребан залет. Након успешног напредовања од 21. и 22. јуна, 30. корпус је у наредних пет дана практично прешао у одбрану, настојећи да очисти остатке совјетских јединица са узвишења Федјукин и избочине око Орловог седла. Немци су искористили ово време да се реорганизују и одморе се, како би се припремили за коначни напад на Сапун гору. Већи део 28. лаке дивизије је повучен у резерву, замењујући „ад хок“ батаљон морнаричке пешадије и инжињеријски батаљон у држању обале у близини Балаклаве. Међутим, совјетски артиљеријски осматрачи на врху Сапун горе су могли да уоче многе тактичке покрете немачких јединица и да усмере разарајаћу артиљеријску ватру. Тако је у периоду од 21. до 28. јуна уништено десет артиљеријских оруђа 30. корпуса, међу којима се налазило и пет хаубица калибра 150 мм.

Док је 30. корпус привремено био ван борбе, румунски планински корпус је покушао да поправи ситуацију тако што је 24. јуна кренуо у напад. Румунској 18. пешадијској дивизији, која још увек није била коришћена у озбиљној борби, је наређено да нападне тешко утврђене совјетске положаје познате као Бастион II, на брдима источно од реке Чернаје. Подржана са око 100 артиљеријских оруђа из састава корпусне и дивизијске артиљерије, сва три пешадијска пука су напала уз пошумљени нагиб. Нису имали неког нарочитог успеха све док им се није придружила 1. планинска дивизија. Коначно, Бастион II је заузет 25. јуна у 1230 часова. Успевају и да одбију један совјетски противнапад. Генерал мајор Аврамеску, понет успехом, наређује 18. пешадијској дивизији и новопристиглој 4. планинској дивизији да наставе са чишћењем линије гребена ка реци Чернаји. 4. планинска дивизија је до 27. јуна заузела западни крај гребена, познат под именом Кегел. Немачка 132. пешадијска дивизија из састава 54. корпуса је 28. јуна напала остатке Сектора II на Светионик брду, када је уништила већи део блокираних совјетских војника. Петров је успео да спасе нешто артиљерије и повуче је на литице око Инкермана, али је имао проблем са неодовљном количином муниције. Хансенов корпус се повезао са румунским снагама и сада су Силе осовине држале сва узвишења источно од реке Чернаје.

Са 54. корпусом и румунским снагама спремним да јуришају на последњу линију одбране Севастопоља, Фретер-Пикове снаге су биле спремне да се укључе у битку. Концентрисао је већи део 170. пешадијске и румунске 1. планинске дивизије на висове Федјукин, са 28. лаком дивизијом у резерви. У међувремену је 72. пешадијска дивизија, без 105. пешадијског пука, држала 6 км дуг фронт од Орловог седла до Балаклаве.

Одлучујући дан, 29. јун 1942.

Како се приближавао крај месеца, фон Манштајн је очајнички покушавао да сломи отпор Совјета пре него што остане без подршке из ваздуха. Фон Рихтхофен и његов штаб су 23. јуна отишли за Харков како би припремили летњу офанзиву (операција Fall Blau, касније названа операција Braunschweig) што је повлачило одлазак борбених ескадрила из рејона Севастопоља. Подршка јединица 11. армије из ваздуха је након одласка фон Рихтхофена опала на трећину. Постало је јасно да су три недеље непрекидних авио полетања исцрпеле посаде и истрошиле резерве горива и муниције. Схватајући да се блокада приближава тачки кулминације, где нападач можда неће имати снаге и средстава да надвлада браниоца и сломи га, фон Манштајн је одлучио да се коцка.

Због евакуације последњих совјетских војника са северне обале залива Севернаја и постепеног напредовања немачког 30. корпуса на југу, главна совјетска одбрана се сада налазила на литицама Инкермана дуж долине реке Чернаје и Сапун горе. Петров је псотавио своје најбоље јединице, 138. бригаду морнаричке пешадије и око 250 морнара из 3. пука морнаричке пешадије, да држе критични источни крај залива Севернаја и мост преко Чернаје у близину Инкермана. Међутим, 138. бригада морнаричке пешадије је већ изгубила око 80% људства. 386. стрељачка дивизија, ојачана 7, 8. и 9. бригадом морнаричке пешадије, је држала Сапун гору. Петров је још увек имао доста артиљерије и минобацача да подржи главне одбрамбене положаје али као фон Манштајн, није имао пешадију у резерви. Да би држао подручје око Инкермана и долину реке Чернаје, Петров је остатке 25. и 345. стрељачке дивизије – свака еквивалента слабијег пука – заједно са пет инжињеријских батаљона. Петров очигледно није био претерано забринут за одбрану дуж залива Севернаја, остављајући ово подручје чувано исцрпљеном 79. бригадом морнаричке пешадије и 2. перекопским пуком. Иако је ситуација била очајна, Петров је знао да ће му ускоро доћи појачања, за разлику од фон Манштајна који није очекивао никакве нове снаге. Петров је желео да купи време и наредио је својој исцрпљеној пешадији да држи положаје што је дуже могуће. Политички комесари су били ту да спрече повлачења са положаја.

Након завршетка борби северно од залива Севернаја, 22. и 24. пешадијска дивизија су стављене у резерву како би се одмориле, док је остатак 132. пешадијске дивизије послат да потпомогне напредовање 50. пешадијске дивизије ка Инкерману. Међутим, напад преко отворене долине и оближњег насена реке Чернаје би се могао покзати као веома скуп по Немце, чиме би почела још једна исцрпљујућа битка какву 11. армија не би могла приуштити. Кад год је био упознат са непријатељским снагама, фон Манштајн је настојао да изврши обухват. У овом случају је одлучио да пређе преко залива Севернаја и поремети совјетску линију на Инкерману. Иако је ова тактика била успешна у операцији Storfang, команданти 22. и 24. пешадијске дивизије нису баш подржавали прелазак преко 600 м широког залива под ватром совјетских топова и митраљеза. Фон Манштајн је ипак наредио Хансену да у рано јутро 29. јуна пређе језеро са деловима обеју дивизији, док ће остатак 54. корпуса напасти совјетску одбрану око Инкермана. Фон Манштајн је наредио Фретер- Пику да изведе ноћни напад на Сапун гору и пробије совјетске линије на југу. Фон Манштајн је веровао да би синхронизованим концентрисаним нападима на ослабљену совјетску одбрану начинио пробоје на једној или више локација.

Петров и Октиабрски су били свесни да немачка 11. армија има две јединице јуришних чамаца, али су погрешно проценили где би те јединице биле ангажоване. Као део преваре, италијански MAS чамци су у ноћи 27/28. јуна. проиграли лажно искрцавање у близини рта Фиолент на јужној обали, која је делом уверила Петрова и Октиабрског да ће фон Манштајн покушати да искрца трупе у позадини Сектора I.

Транспорт MAS чамаца

После поноћи, 28. јуна, немачки пионири су започели полагање димне завесе на северној страни залива Севернаја, док је Луфтвафе извео неколико бучних мапада бомбардерима на докове Севастопоља. У међувремену су јуришне групе из 65. пешадијског пука под командом пуковника Шитинга (Hans Schittinig) и 16. пешадијског пука под командом пуковника фон Чолтица су се прикупиле у Вучкој јарузи и изашле на обалу. Фон Манштајн је тихо довео 902. и 905. команду јуришних чамаца, са укупно 130 јуришних чамаца. У 0100 часова, око 380 војника из 65. пешадијског пука се укрцало у чамце и започели прелазак преко залива. Хансен је одлучио да не врши артиљеријску припрему места искрцавања, надајући се да постигне потпуно изненађење. Пври немачки војници се искрцавају у 0120 часова, непосредно источно од електричне централе и одмах крећу у заузимање узвишења. Нешто војника из састава 79. бригаде морнаричке пешадије се налазило у рејону искрцавања и били су у потпуности изненађени. Елиминисани су и пре него што су могли да огласе узбуну. У 0145 часова започиње искрцавање првог таласа 16. пешадијског пука, западније од електричне централе. Совјети су постали свесни десанта тек у 0200 часа, када започињу испаљивање црвених сигналних ракета. Иако су Совјети могли да блокирају брзо ширење мостобрана са неколико положаја ранга вода, нису имали снаге из резерве којима би кренули у озбиљан противнапад. 81. тенковски батаљон, са преосталих шест тенкова Т-26, налазио се у оближњој јарузи, али Петров није хтео да их употреби по мраку без одговарајуће подршке пешадије. Даље, када су совјетски команданти чули за искрцавање, дошли су до погрешног закључка да се ради о ваздушном десанту – што је довело до велике конфузије. Брзи губитак вишег земљишта са којих се контролисао мостобран је значио да Совјети не могу да осматрају прелазак залива. Уместо тога, Совјети су спорадично гађали артиљеријом места за која су очекивали да су места искрцавања. Морали су да сачекају јутро да би закључило шта се десило у заливу. Иако је совјетска артиљерија успела да оштети скоро четвртину немачких јуришних чамаца, свега два чамца су уништена. Из строја су избачена 33 немачка пионира, од којих је 29 било рањено, а 4 погинуло.

Колона тенкова Т-26

Кашњење Петрова у противнападу на зону искрцавања показало се као фатално по одбрану Севастопоља. На југу, 30. корпус је у 0130 часова започео артиљеријску припрему за напад на Сапун гору. Највећи удар су примили 7. бригада морнаричке пешадије и 775. стрељачки пук, који су се налазили у централном сектору. Испитивање заробљеника је открило позицију командног места 386. стрељачке дивизије тако да су немачки артиљерци успели да га погоде, када рањавају команданта пуковника Скутелника и његовог политичког комесара. У међувремену су немачки вишецевни лансери Nebelwerfer изручили на врх брда стравичну баражну ватру. Фретер-Пико је наредио 170. пешадијској дивизији да изврши ноћни напад. У вечерњим часовима 28. јуна је преместио три релативно свежа батаљона на полазне положаје под брдом. Три јуришна батаљона су ојачана батеријом јуришних топова, четом тенкова PzKpfw III Ausf. J из 300. тенковског батаљона и батеријом противавионских топова. Батаљони су кренули у напад у 0230 часова. Преживели совјетски митраљези и минобацачи су успели да им нанесу тешке губитке. У 0340 часова јуришни топови избијају на узвишење и креће жестока блиска борба у рововима 4. батаљона 7. бригаде морнаричке пешадије. Совјетски војници су се очајнички борили да задрже своје положаје, али су се борили сами. Под условима ограничене видљивости, 300. тенковски батаљон је успео да изврши неколико успешних напада даљински управљаним возилима. Уништен је топ 76 мм и неколико бункера. Као подршка 30. корпусу, румунска 1. планинска дивизија је напала на село Ново-Шули и освојила га након трочасовне борбе.

По свитању, Штуке из 8. ваздухопловног корпуса крећу у напад на положаје 386. стрељачке дивизије. Када је Фретер-Пико схватио да 170. пешадијска дивизија напредује на средњем делу сектора, у борбу из резерве уводи 105. пешадијски пук, како би проширио продор. Свежа немачка јединица се кретала иза 4 батаљона из резерве 391. и 399. пешадијског пука који су се сада придруживали јуришном ешалону на врху гребена. Међутим, уместо да уђу у борбу, 105. стрељачки пук је окренуо на југозапад и опколио 9. бригаду морнаричке пешадије. Без резерви или ефикасне команде, јединице 386. стрељачке дивизије су постепено бивале изоловане. У 0715 часова, 30. корпус је пробио на Сапунску гору, мада отпор совјетских војника није био сломљен све до послеподневних часова.

Када су крила совјетских јединица почела да се урушавају, фон Манштајн је одлучио да у централном делу употреби 50. и 132. пешадијску дивизију. 50. пешадијска дивизија је у 0300 часова 121. пешадијским пуком почела напад ограничених размера на мост преко реке Чернаје, али су у 0505 часаова остатак дивизије и 132. пешадијска дивизија напали преко речне долине ка Инкерману. Совјетска одбрана се показала као слаба у овом подручју и упркос интензивној минобацачкој ватри, немачке јуришне групе су успеле да пређу долину и под борбом се пробију до Инкермана. У 0600 часова 3. батаљон 123. пешадијског пука је успео да овлада вишим тереном и заузме Стару тврђаву. Остаци 345. стрељачке дивизије су се срушиле под нападом Немаца тако да је до поднева 54. корпус овладао Инкерманом. Борбена група Валтер, формирана од 32. и 122. пешадијског пука, је напредовала западно како би се повезала са мостобраном. Захваљујући недостатку ефикасног совјетског одговора, Немци су успели да на мостобран доведу четири борбене групе и успоставе превожење 8-тонском скелом. Противоклопна чета и чета лаких противавионских топова је превежена како би ојачала мостобран. 50. пешадијска дивизија се у касно поподне повезала са мостобраном тако да је неколико хиљада совјетских војника одсечено.

На југу, Совјети су до краја дана претрпели дебакл, јер су Немци постепено надвладали 386. стрељачку дивизију на Сапун гори. Совјетске јединице подршке су започеле повлачење ка Севастопољу, а Фретер-Пико је у гоњење упутио 49. ловачки пук. Јегери, исфрустрирани након недеља статичких борби, у гоњење су кренули са одушевљењем и до пада мрака се приближили енглеском гробљу које се налазило на ободу Севастопоља. Током 29. јуна, 30. корпус је заробио преко 2 700 совјетских војника, док је 54. корпус заробио њих 2 000. Немачки губици у три напада су износили свега 1227 људи, међу којима 135 погинулих.

Многи совјетски војници су изненадним немачким заузимањем Сапун горе и Инкермана били одсечени и очајнички су покушавали да се извуку ка Севастопољу пре него што Немци потпуно заузму подручје. Штаб 25. стрељачке дивизије је одсечен у подруму фабрике шампањца у Инкерману, где је 47. санитетски батаљон поставио пољску болницу за око 2 000 рањених бораца. Командант 3. пука морнаричке пешадије, потпуковник Гусаров, је наредио својим борцима (њих 150 – 200) да напусте подрум и повуку се ка совјетским линијама одбране. Ипак, касније одлучује да онемогући Немцима да се домогну и рањених бораца и складишта муниције. У 0120 часова 30. јуна, немачки војници су били сведоци јаке експлозије у фабрици.

Пад Севастооља, 30. јун – 4. јул 1942.

У јутро 30. јуна, обема странама је било посве очигледно да су браниоци Севастопоља уздрмани губитком Сапун горе и немачким мостобраном на јужној страни залива Севернаја. Поред губитка кључних терена, једина велика совјетска јединица којој је преостало снаге и ресурса за борбу је била 109. стрељачка дивизија на јужној обали и новопристигла 142. бригада морнаричке пешадије. Све остале јединице су биле сведене на јединице нивоа батаљона и мање. Штавише, брзи губитак подручја око Инкермана и иза Сапун горе резултирали су губитком слагалишта муниције, тако да су се браниоци суочили са критичним недостатком муниције. Ставка је у 0950 часова издала наређење за евакуацију Севастопоља. Вест о евакуацији се брзо проширила. Настала је паника, у којој се свако сналазио сам за себе. 30. корпус је напао источно од Сапун горе са 28. лаком и 170. пешадијском дивизијом, али сукоро схватају да се Совјети повлаче у нереду. 49. ловачки пук је напредовао 6 км источно, заузевши град Николајевка док су две пуковске борбене групе из 170. пешадијске дивизије окренуле на југ како би напале са леђа 109. стрељачку дивизију. Румунска 1. планинска дивизија је ударила на крило браиоца Балаклаве. Видевши да ће бити заробљен уз јужну обалу, Новиков напушта Балаклаву и повлачи се 7 км западно у подручје рта Фиолент.

Око самог Севастопоља, пук из састава 28. лаке дивизије заузима енглеско гробље и креће северно ка ободу града. Хансенов 54. корпус напда источна предграђа Севастопоља позната под именом Корабељнаја, али је морао да очисти подручје око ИНкермана пре него што крене на сам град.Укупни немачки губици 30. јуна били су близу 821 људи, укључујући 161 погинулих. Тога дана је заробљено најмање 4 875 совјетских војника.

Крајем дана, на потезу од рта Фиолент до Севастопоља, одбрану је држало свега пет пешадијских батаљона. Неколико транспортних авиона је успело да искрца 12 тона муниције и мање од тоне хране. У 2000 часова, у казаматима 35. обалске батерије (код Немаца позната под именом Максим Горки II) је одржан састанак Војног савета Црноморске флоте. На састанку је донета одлука да се командни кадар одмах евакуише. Генерал мајор Петров се са старијим члановима штаба евакуише подморницом, оставивши генерал мајора Новикова да преузме команду над остацима Приморске армије. Совјетски командни кадар није много занимало 23 000 совјетских рањеника, склоњених у оближњим подземним бункерима.

У јутро 1. јула, 54. корпус започиње напредовање у горућим рушевимана Севастопоља. На челу су се налазиле јединице 42. и 72. пешадијског пука. Борбена група из састава 24. пешадијске дивизије је лако заузела положаје противавионске артиљерије на чувеном брду Малаков, потом оклопни воз „Железњаков“. У 1313 часова, војници 72. пешадијског пука истичу немачку заставу на рушевини музеја Панорама у јужном делу Севастопоља. Совјетски војници у граду почињу да се предају, дозвољавајући 72. пешадијском пуку да у 1400 часова заузме Артиљеријски залив. Севастопољ је пао и Хансен није губио времена да команданта 42. пешадијског пука  – пуковника Ернста Мајзела – именује за команданта града. Фон Манштајн је покушао да Румуне искључи из учешћа у последњем нападу на град, али је генерал мајор Георге Манолију, командант румунске 4. планинске дивизије, игнорисао такво наређење и послао своје војнике да подигну румунску заставу на споменик Нахимову.

Са падом севастопоља, 30. корпус је наставио да потискује остатке совјетске Приморске армије у уске границе полуострва Черсонезе. Зачудо, остаци 386. и 388. стрељачке дивизије су организовали очајнички противнапад на немачку 170. пешадијску дивизију. Првог јула се предаје још 12 600 совјетских војника, тако да се организовани отпор ближио крају. Са падом ноћи, 13 транспортних авиона евакуише из Севастопоља вице адмирала Октиабрског са 221 чланом свог штаба.

Уврзо након одласка Октиабрског, командир 35. обалске батерије, капетан Лешченко наређује уништење преостале муниције у магацинима, при чему долази до уништења обе куполе. Лешченко са својим артиљерцима у 0300 часова 2. јула одлази на обалу и евакуише се. Иако је Новикову речено да неће више бити средстава за евакуацију гарнизона, мала пловила су долазила сваке ноћи и спашавала оне који су могли допливати до њих. Сам Новиков је покушао да се евакуише малим патролним чамцем, али је ухваћен.

Последњи совјетски отпор на Криму пружали су остаци 109. стрељачке дивизије из бункера око 35. обалске батерије, као и браниоци аеродрома на рту Черсонезе, који је пао у немачке руке 4. јула. Иако су Совјети тврдили да се отпор продужио још 6 до 10 дана, те да су се многи совјетски војници извукли из града и почели са партизанским ратовањем, истина је била посве другачија. До вечери 4. јула, Приморска армија је била уништена, а немачка 11. армија је заузела Севастопољ.

Последице

Опсада Севастопоља је била тешка битка за обе стране. Петрова самостална Приморска армија била је уништена, а од око 118 000 совјетских војника заробљено је око 95 000, док је евакуисано око 5 000 рањеника. То значи да је око 18 000 војника погинуло у бици. Седам стрељачких дивизија и шест бригада морнаричке пешадије је избрисано из бројног стања Црвене Армије. Губици међу становништвом су такође били велики.

Победа није била јефтино извојевана када је реч о немачкој 11. армији. Укупни немачки губици броје најмање 4 264 погинулих, 21 626 рањених и 1 522 несталих, што укупно даје цифру од преко 27 000 војника. Румунске јединице су изгубиле још 8 454 војника (1 597 погинулих, 6 571 рањених и 277 несталих). Тиме се губици у људству Сила осовине пењу на 35 866 војника. Све немачке дивизије су захтевале период за опоравак и попуну од месец дана. 22. и 24. пешадијска дивизија су изгубиле око 20 до 30 % људства, највише у пешадијским батаљонима. 11. армија је била онеспособљена за даље нападне операције, бар за неко време. Материјални губици су били такође значајни. Изгубљено је 78 артиљеријских оруђа. Током операције Storfang, 11. армија је утрошила 46 486 тона муниције, међу којима 410 000 пројектила калибра 105 мм, 100 000 калибра 150 мм и преко 32 000 ракета Nebelwerfer.

И пре него је победа била комплетна, фон Манштајн је 1. јула унапређен у чин фелдмаршала. Док је фон Манштајн путовао у Румунију на дужи одмор, СС казнена јединица (SS Einsatzgruppe D) је ушла у Севастопољ и започела масовна хапшења и убиства. Жртве су бацане у широке противтенковске ровове изван града. Када су се обрачунали са заробљеницима, окренули су се ка цивилном становништву, користећи специјална возила „Душегупке“. Тако је фон Манштајнов тријумф покренуо двогодишње убијање на поробљеном Криму. Сам Севастопољ је стављен под контролу СС-Групенфирера Лудолфа фон Алвенслебена (Ludolf von Alvensleben), званичника СС полиције.

Немци су држали Севастопољ скоро две године. Маја 1944, напредујуће совјетске армије су ушле на Крим и ухватиле у клопку пет немачких дивизија код Севастопоља. Историја се поновила, али са заменом улога.

Севастопољ је 1. маја 1945. проглашен херојским градом. Послератни историчари и политичари су покушавали да створе мит о опсади Севастопоља, стварањем хероја и умањујући чињеницу да је војно и политичко руководство напустило гарнизон, оставивши га на милост и немилост Немцима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *