Операција Барбароса – Обостране припреме, планови и снаге

Немачке припреме, планови и снаге

Немачке припреме за агресију на СССР отпочеле су у лето 1940. Већ 21. јула Хитлер је наредио фелдмаршалу Браухичу, команданту копнених снага, да проучи проблеме вођења рата на источном фронту и дала му поднесе ратни план за напад на СССР.

Оперативно одељење Команде копнених снага доставило је 27. јула први нацрт плана начелнику штаба копнених снага генералу Халдеру. Њиме је било предложено да тежиште офанзивних операција буде јужно од Припјатских мочвара. Халдер се с тим није сложио, те је позвао генерала Маркса, начелника штаба 18. армије, и дао му задатак да изради нови нацрт плана.

На конференцији у Берхтесгадену, 31. јула, Хитлер је изнео одлуку да нападне на СССР. Том приликом је нарочито истакао да Велика Британија све наде полаже у Совјетски Савез као једину снагу способну да се супротстави Немачкој. Стога би, по његовом мишљењу, победа над СССР-ом у једном муњевитом рату значила и крај отпора Веилике Британије. Хитлер је желео да напади на СССР почне у јесен 1940, али је, саслушавши фелдмаршала Кајтела, начелника штаба Врховне команде оружаних снага, који је врло убедљиво указао на све тешкоће вођења једне зимске кампање у Русији, померио датум напада за средину маја 1941. године. Истог дана је начелник Оперативног одељења генерал Јодл упознао официре Врховне команде с овом Хитлеровом одлуком и наредио да се припреми директива за изградњу путева и железничких пруга, мостова, логора, складишта, болница, аеродрома, стамбених зграда итд. у западној Пољској ради брже концентрације.

Генерали Халдер и Маркс су претходно проучили све проблеме вођења рата са СССР-ом. На основу закључака до којих су њих двојица дошли, Маркс је израдио писмени нацрт плана, који је 1. августа поднео Халдеру. Основна замисао тог плана је била да се совјетске снаге потуку западно од Москве и да се заузме територија СССР-а до линије Ростов – Горки –  Архангелск. За постизање ових циљева предвиђено је да главне немачке снаге дејствују преко Минска и Смоленска ка Москви, а да слабије снаге дејствују јужно, у правцу Кијева, и северно, у правцу Лењинграда. Рок за извршење: 9, а највише 17 недеља.

Пребацивање снага на Исток отпочело је крајем јула 1940, непосредино по завршетку операција на Западу. Из Француске су пребачени: штаб 18. армије и штабови шест корпуса, затим 15 пешадијских и једна коњичка дивизија. Касније, од септембра до децембра, пребачени су и штабови: групе армија ,,Б“, 4. и 12. армије и пет корпуса; затим 3 оклопне, једна моторизована и 10 пешадијских дивизија, тако да је 7. децембра 1940. на Истоку било: 1 штаб групе армија, 3 штаба армија, 11 штабова корпуса, 25 пешадијских, 1 коњичка, 3 оклопне и 1 моторизована дивизија.

Да би прикрили припреме за напад на СССР, Немци су предвидели: да на Западу и даље остану извесне снаге како би се код Велике Британије одржао утисак да Немачка и даље врши припреме за инвазију Британских острва; да се цела немачка ратна морнарица ангажује против Велике Британије, ради напада на поморске путеве; да се, због тајности, јединицама које се упућују на Исток саопшти да оне само врше смену дивизија у Пољској.

У септембру је, под руководством генерала Паулуса, почео рад на разматрању предложеног плана генерала Маркса. На основу анализе свих елемената ситуације дошло се до закључка да офанзиву главним снагама треба извршити северно од Припјатских мочвара, преко Смоленска, ка Москви. Тек после тога, у току новембра, израђен је претходни план за напад на Совјетски Савез. У времену од 29. новембра до 7. децембра овај план је испитан и проверен на две ратне игре с највишим официрима команде копнених снага. Истовремено је начелник интендантске управе извео једну позадинску вежбу.

У новембру је рајхсмаршал Геринг, као руководилац Четворогодишњег плана, наредио генералу Томасу начелнику Економске управе оружаних снага да детаљно простудира све економске проблеме вођења рата против СССР-а и да му поднесе предлоге за њихово решење. Генерал Томас је у свом елаборату нарочито указао на потребу брзог заузимања житородних области у Украјини и на Кубану и нафтоносних поља на Кавказу.

Петог децембра је Хитлер одржао конференцију на којој су разматране припреме за будуће операције. Том приликом је генерал Халдер изнео основну идеју ратног плана за напад на СССР. У своме излагању он је нарочито подвукао да Припјатске мочваре деле војишну просторију на северно и јужно војиште и да је северно војиште много погодније за употребу јаких оклопних, моторизованих и ваздухопловних снага, и зато тежиште операција треба да буде северно од Припјатских мочвара, где би требало ангажовати две групе армија, док би јужно од њих требало употребити само једну групу армија. Офанзиву треба водити до линије доњи ток Волге – Архангелск, и за њу је потребно око 130 – 140 дивизија.

Хитлер се сложио са основном идејом оваквог ратног плана и додао да совјетске снаге треба уништити у близини границе и не дозволити им планско повлачење. Он је напоменуо да заузимање Москве није нарочито важно и није инсистирао да се, у случају уништења већих совјетских снага на југу и северу, одмах продужи ка Москви. Хитлер је чак предвиђао да група армија ,,Центар“ може одвојити део снага и упутити их на север ради потпомагања групе армија ,,Север“.

Одмах затим, 6. децембра, почео је рад на изради директиве, коју је затим генерал Јодл поднео на преглед Хитлеру. Овај је извршио измене у погледу улога двеју група армија северно од Припјатских мочвара. Према тој измени првенствено је требало уништити совјетске снаге у прибалтичким државама и заузети Лењинград и Кронштат, па тек онда предузети наступање ка Москви. Једновремено наступање ка Лењинграду и Москви било би дозвољено само у случају да совјетске јединице подлегну раније него што се предвиђало. На основу ових измена приступило се последњој ревизији директиве.

Директива бр. 21

Пошто су извршене потребне измене и допуне, Хитлер је 18. децембра потписао директиву бр. 21 (која је добила шифровани назив план ,,Барбароса“). Она је убрзо достављена командантима трију видова оружаних снага на даљу разраду. У њој су одређени основна идеја ратног плана и општи задаци видова војске:

а) Немачке оружане снаге морају бити спремне да још пре завршетка рата против Велике Британије победе СССР у брзом ратном походу.

За тај задатак копнена војска треба да употреби све расположиве снаге, сем оних које су потребне за обезбеђење окупираних територија.

Ваздухопловство треба да одреди довољно јаке снаге за подршку копнених снага, како би се обезбедио брз ток копнених операција и заштитиле источне области Немачке од противничке авијације, с тим да се део авијације одвоји ради сигурне заштите западне Европе и настављања несмањене офанзиве против Велике Британије.

Тежиште дејстава ратне морнарице биће и даље против Велике Британије.

Наређење за концентрацију снага против СССР-а издаће се око 8 недеља пре дана одређеног за почетак операција.

Припреме треба отпочети одмах, а завршити их до 15. маја 1941.

б) Главнину совјетских снага у западним областима СССР-а треба уништити смелим операцијама, при чему би оклопне јединице дубоко продрле и спречиле повлачење совјетских пешадијских снага у дубину територије.

У брзом гоњењу треба достићи линију с које совјетско ваздухопловство неће бити у стању да напада немачке области. Крајњи циљ операција је линија Волга – Архангелск, на којој се треба заштитити од азијског дела СССР-а и с које немачка авијација може паралисати област Урала, једини индустријски рејон који би остао СССР-у.

У току ових операција совјетска балтичка флота ће изгубити брзо своје базе и неће више бити способна за борбу.

Већ у самом почетку операција треба снажним ударима онемогућити дејство совјетске авијације.

в) У рату против СССР-а може се рачунати на активно учешће Румуније и Финске.

г) Тежиште операција биће северно од Припјатских мочвара, где ће дејствовати две групе армија. Јужна од ових двеју група, као централна групација целога фронта, концентрисана у рејону Варшаве и северно од ње имала је задатак да јаким оклопним и моторизованим снагама разбије совјетске снаге у Белорусији. Тиме ће створити услове да јаке брзе једиинице изврше скретање на север ради садејства са северном групом (која ће наступати из Источне Пруске ка Лењинградиу) у уништењу непријатељских снага у прибалтичким земљама. Тек после заузимања Лењинграда и Кронштата, могу се наставити офанзивне операције у циљу заузимања Москве, најважнијег саобраћајног и индустријског центра. Једино у случају брзог сламања совјетског отпора могло би се тежити једновременом извршењу оба задатка.

Најважнији задатак немачке 21. групе за време операција на Истоку остаје и даље заштита Норвешке, с тим да се брдски корпус употреби првенствено за обезбеђење области Петсама и њених рудника, као и обалског саобраћаја, а потом да он, заједно с финским снагама, продре према мурманској железници да би прекинуо снабдевање Мурманска копненим путем.

Главни задатак финских снага биће да заштите концентрацију 21. групе у Финској и затим, по мери напредиовања немачког левог крила, да вежу за себе што јаче совјетске снаге нападима западно од Ладошког језера или с обе његове стране и да заузму Ханко.

Група армија јужно од Припјатских мочвара тежиће да јаким крилима потпуно уништи совјетске снаге у Украјини западно од Дњепра. Тежиште операција треба да буде на правцу Лублин – Кијев, док би немачке снаге из Румуније вршиле шири обухват преко доњег Прута. Румунска армија везиваће совјетске снаге према себи.

После успешно завршене битке јужно, односно северно од Припјатских мочвара, треба предузети гоњење са задатком да се што пре на југу заузме економски важан Доњецки базен, а на северу брзо достигне Москва. Заузимањем главног града СССР-а постићи ће се одлучујући политички и економски успех и елиминисати најважнији железнички центар.

д) Ваздухопловство има задиатак да, по могућности, неутралише или уништи совјетску авијацију и да подржава копнене снаге на најважнијим правцима њихове офанзиве, нарочито средњу групу армија и лево крило јужне групе армија. Совјетске железничке линије треба да буду прекинуте, зависно од њихове важности за операције, а најважније ближе објекте (прелазе на рекама) заузети смелим акцијама ваздушнодесантних јединица.

У току главних операција не вршити нападе на ратну индустрију, како би све ваздухопловне снаге биле концентрисане против непријатељске авијације и за непосредну подршку копнених снага. Овакви напади могу се вршити тек по завршетку покретних операција, и то првенствено против уралске индустријске области.

ђ) Ратна морнарица која ће се употребити против СССР-а има задатак да штити сопствене обале и спречи совјетске поморске снаге да се пробију из Балтичког мора. С обзиром на то да ће совјетска Балтичка флота после пада Лењинграда изгубити последњу базу и доћи у безизлазну ситуацију, не треба пре тога вршити веће поморске операције.

На крају директиве напомиње се да све припреме треба држати у највећој тајности и да у свим наредбама треба наговестити да су то мере предострожности које се предузимају у случају да СССР измени свој став према Немачкој.

У међувремену Немци су ужурбано вршили политичке, економске и војне припреме да би Италију, Румунију, Финску, Мађарску, Француску и Јапан увукли у рат против СССР-а.

Пошто је Италија још од 10. јуна 1940. била у рату с Великом Британијом, Мусолини је, на тражење Немачке, дао пристанак да извесне италијанске снаге могу учествовати у нападу на СССР.

Немачка влада је 11. октобра 1940. упутила у Румунију војну мисију и неке јединице, са задатком  да заштите петролејске изворе и да румунску армију реорганизују по немачком узору и припреме је за напад на СССР. За учешће румунске армије у рату против СССР-а генерал Антонеску је дао сагласност још у септембру 1940, када је с Немачком склопио тајни војни савез против СССР-а. На састанцима између Хитлера и генерала Антонескуа, у јануару и мају 1941, утаначена су сва питања о учешћу румунске војске у нападу на СССР. Немачка је као компензацију обећала Румунији северну Буковину, Бесарабију и неке друге совјетске области до Дњепра.

Немци су искористили и непријатељски став финске владе према СССР-у. Они су, после завршетка совјетско-финског рата, појачали свој политички и економски утицај у Финској да би је придобили за напад на СССР. Преговори о директном учествовању финске армије почели су у децембру 1940. с финским генералом Хејнриксом (који је присуствовао тајном саветовању немачких генерала у Цосену, на коме је изложио своју студију о искуствима из совјетско-финског рата). Преговори с Хејнриксом су с успехом настављени у другој половини маја, а завршили су се маја 1941. потписивањем споразума о координацији војних дејстава двеју армија. Немачка је Финској, као компензацију за учешће у нападу на СССР, поред Карелијске превлаке и лењинградске области обећала и источну Карелију.

У новембру 1940. генерал Халдер је упутио начелнику мађарског генералштаба акт у коме је изложио да Немачкој предстоји рат са СССР-ом и да је у интересу Мађарске да и њене снаге учествују у том рату. Мађари су одговорили да се слажу с Халдером, али да мађарска армија не може бити спремна за рат до предивиђеног рока; истовремено су тражили помоћ у наоружању. Немачка влада се обавезала да ће до пролећа послати хаубице, модерне тенкове и оклопне аутомобиле за једну механизовану бригаду и тражила да Мађарска за рат против СССР-а мобилише 15 оперативних јединица и да до 1. јуна 1941. заврши утврђења на граници према Совјетском Савезу. Мађарска влада је одговорила да може мобилисати само 8. корпус и механизоване јединице. За учешће у рату против СССР-а Мађарској је обећано да ће добити Галицију и предгорје Карпата до Дњестра. И поред чињенице да Немци нису вршили нарочити притисак на мађарску владу, она је донела одиуку да учествује у рату против СССР-а. Да би код народа, који није био расположен за рат, оправдала ову одлуку, она је израдила тајни план којим је било предвиђено да немачки авиони са ознакама совјетске авијације бомбардују неке мађарске градове, што би приморало мађарску владу да објави рат СССР-у.

На захтев Немачке адмирал Дарлан, министар иностраних послова Петенове владе, стигао је 21. маја 1941. у Берхтесгаден, где је немачким представницима обећано да ће Француска дати Немачкој добровољце за рат против СССР-а, стратегијске сировине, индустријске капацитете и радну снагу.

Пошто су јапански империјалисти били ангажовани у рату с Кином, а сем тога, припремали рат против Велике Британије и САД, то министар иностраних послова Мацуока, приликом посете Берлину у марту 1941. године, није пристао да Јапан одмах ступи у рат против СССР-а, пошто је Јапан имао намеру да се у том сукобу држи неутрално и да нападне СССР тек када Немци постигну одлучујуће успехе на источном фронту.

Потписивањем уговора о ненападању с Турском (18. јуна 1941), Немци су осигурали и јужно крило свог стратегијског фронта.

Припремајући агресију на Совјетски Савез, Немци су већ од лета 1940. знатно активирали своју обавештајну службу. У специјалној директиви разрађени су задаци обавештајних органа: стварање фашистичке агентуре и развијање мржње међу народима Совјетског Савеза, у ком циљу су ангажовани емигранти који су напустили СССР после октобарске револуције. Тако су украјински издајници имали задатак да унесу немир и подрију сигурност позадине Црвене армије; на територији Румуније формирана је диверзантска организација ,,Тамара“ за дизање устанка у Грузији; од буржоазије некадашњих балтичких држава створене су специјалне групе за подривање позадине у прибалтичким земљама. Поред тога, за дејства на територији СССР-а била је припремљена специјална војна јединица „Бранденбург-800“. Њена одељења, чији су војници знали руски језик и били одевени у униформе Црвене армије, имала су задатак да дејствују далеко испред челних немачких јединица и заузимају важне објекте – мостове, тунеле и складишта.

У току јануара 1941. године команде група армија биле су детаљно упознате са задацима из плана „Барбароса“. На једној конференцији, 3. фебруара, генерал Халдер је изложио ток припрема и план концентрације снага према СССР-у, нагласивши да концентрација треба да се заврши до 15. маја 1941. године. Он је напоменуо да у почетку рата на територији СССР-а транспорт треба организовати аутомобилима, пошто се неће моћи одмах да користе совјетске железнице.

У току фебруара и марта извршено је упознавање штабова армија и оклопних група са предстојећим задацима. Одржане су командно-штабне вежбе, а искуства из њих су унета у оперативне заповести штабова армија и оклопних група. Оидржана су предавања офидрима о ранијим ратовима на земљишту СССР-а. Доцније су штабови корпуса и дивизија били упознати са својим задацима, па су и они одржали командно-штабне вежбе и ратне игре. У току маја и јуна и команданти најнижих јединица су упознати с предистојећим задацима.

У фебруару 1941. генерал Јодл и његови сарадници у команди оружаних снага припремили су пропагандни материјал за агресију. Сем тога израдили су прописе који су се односили на административно управљање окупираним територијама.

У склопу општих и свестраних припрема за напад на СССР, Немци су предузели опсежне припреме за организацију власти и политичке управе на окупираној територији. У допуни директиве бр. 21 Химлеру је 13. марта 1941. поверен специјални задатак да изврши организацију политичке управе на окупираним областима СССР-а, с напоменом да ће радити самостално и под личном одговорношћу, што је у ствари значило да су му дате одрешене руке за ликвидацију свих трагова совјетског система у тим областима. Појединим областима управљали би политички повереници немачке државе, а о свим војним питањима на тој области решавали би војни команданти непосредно потчињени Врховном команданту оружаних снага. На конференцији највиших војних руководилаца 30. марта 1941. Хитлер је дао смернице у погледу спровођења поменуте допуне директиве. Он је рекао да је рат против СССР-а идеолошки рат у циљу уништења бољшевизма, совјетских оружаних снага и совјетске државе. Он је истакао да у рату против СССР-а нема места „витештву и војној части“, већ је потребно уништити све комесаре и сву совјетску интелигенцију. Залажући се за стварање специјалне команде и технике за масовно уништење становништва, Хитлер је изјавио: „Ми смо обавезни уништити становништво и то улази у нашу мисију заштите немачког становништва. Нама се намеће задатак да створимо технику истребљења становништва… Ако сам ја послао цвет немачког народа у пакао рата, где се без милости пролива драгоцена немачка крв, онда, без сумње, ја имам право уништити милионе људти ниже расе који се размножавају као црви“. Затим је уследио читав низ директива, наређења и упутстава за поробљавање и уништење совјетског народа и државе.

Маја 1941. године издата је нарочита директива „О личној судској надлежности по плану ,,Барбароса“ и о посебним мерама војске“. У њој се захтева немилосрдан поступак према грађанским лицима, уништење свих партизана и оних совјетских грађана који буду давали и најмањи отпор окупатору или буду откривени као саучесници партизана. Немачки официр има право да стреља сваког грађанина у кога се само посумња да помаже партизанима. Официри и војници неће бити узимани на одговорност за своје поступке према совјетеким народима. Директива је предвиђала организацију казнених експедиција, масовних репресалија и неограниченог насиља.

Хитлер је 20. априла поставио Розенберга за свога опуномоћеника на окупираним територијама. Розенберг је прионуо на посао и већ 20. јуна, два дана пре напада на СССР, на једном тајном састанку са вишим нацистичким идеолозима и гаулајтерима, изнео суштину немачког плана за уређење окупираних територија. Освојена територија биће подељена на „четири велика блока“: Велику Финску, Прибалтик, Украјину и Кавказ, који ће бити под немачком потпуном доминацијом. У тим блоковима, који би се протезали чак до Урала, било би уништено или исељено становништво и замењено немачким колонистима. Према плану ,,Ост“, који је израдио Химлер, преостало становништво би живело у ропском односу, лишено политичких, економских и културних права. За ратне заробљенике, којима би се поштедео живот, предвиђен је врло тежак и суров робијашки режим. Немци су сматрали да нису обавезни да хране совјетске заробљенике.

Хитлер је 29. јуна 1941. издао Герингу специјално наређење којим му даје неограничено право за максимално економско искоришћавање, односно пљачку, окупираних области СССР-а. План економске експлоатације израђен је до почетка напада и назван „Директивом за руковођење економиком у новоокупиранкн источним областима“. У њој се каже да заузета територија постаје саставни део немачке територије и све вредности на њој постају власништво немачке државе. На тој територији ће се организовати немачка јункерска пољопривредна добра на којима ће совјетско становништво радити под батином немачких надзорника. Путем конфискације и реквизиције одузети од становништва све производе потребне Немачкој, при чему се, у погледу снабдевања становништва, не треба руководити хуманошћу, што је другим речима значило да становништво окупираних територија треба глађу уништавати. Сировине, као што су платина, магнезит и каучук, одмах слати у Немачку, док се друге важне сировине могу, у зависности. од напредовања трупа, користити и прерађивати у окупираној области или слати у Немачку. Совјетска предузећа треба порушити или их демонтирати и пренети у Немачку. За потребе војске у окупираним областима може се организовати производња предмета за исхрану и снабдевање погонским горивом.

У циљу спровођења свих ових мера, Геринг је образовао тзв. „Источни штаб економског руководства“.

Хитлер је 18. марта 1941. наредио да се код групе армија ,,Југ“ изврше извесне промене у погледу улога њених армија.

Изненадни догађаји у Југославији 27. марта 1941, променили су ток припрема за рат против СССР-а, због чега концентрација немачких снага није могла бити извршена у предвиђеном року, јер је Хитлер био принуђен да још истог дана нареди да се напади на СССР одложи за четири недеље. Тако су штабови и неке јединице који су већ били кренули према СССР-у, или је њихов полазак непосредно предстојао, добили наређење да се упуте према Југославији. Командант копнених снага је 7. априла издао наређење по коме се, због рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4 – 5 недеља. Хитлер је 30. априла дефинитивно наредио да напад на СССР почне 22. јуна.

Предаја југословенских војника, 1941.

После завршетка операција на Балкану, Немци су убрзано слали оклопне, моторизоване и затим пешадијске дивизије из Југославије и Грчке на источни фронт. Почев од 10. јуна 1941. дивизије предвиђене за пробој заузимале су полазне рејоне, и то пешадијске дивизије на удаљењу 7 – 20 км од границе, а оклопне и моторизоване на удаљењу 20 – 30 км. Тек ноћу 18. јуна отпочело је прикривено заузимање полазних положаја. Тако су углавном припреме за напад на СССР биле завршене 21. јуна увече, иако су неке дивизије биле још у покрету.

За агресију на Совјетски Савез Немци су 22. јуна 1941. одредили: 152 дивизије (19 оклопних, 10 моторизованих, 4 СС моторизоване, 1 коњичку, 1 СС полицијску, 4 брдске, 9 за осигурање и 104 пешадијске), 1 моторизовану бригаду и 2 моторизова на пука, што је износило око 3 300 000 официра и војника (с људством у авијацији, морнарици и позадини око 4 400 000), 50 000 артиљеријских оруђа, 3 410 тенкова, 3 940 авиона, 625 000 коња и 500 000 моторних возила.

Сем тога, на источном фронту је било 16 финских пешедијских дивизија и 3 бригаде, 13 румунских дивизија и 9 бригада и 4 мађарске бригаде. Румуни су имали око 500 авиона; исто тако и Финци. Нешто касније, на јужни део фронта су упућене 3 италијанске дивизије, 2 слабе словачке дивизије и 1 словачка моторизована бригада.

Уочи рата Немачка је имала на Балтичком мору: 28 торпедних чамаца, 5 школских подморница, 10 минополагача и неколико флотила миноловаца и стражарских бродова, а на Баренцовом мору: 5 разарача и неколико одреда миноловаца и патролних бродова. Финска је имала: 2 обалске топовњаче, 6 торпедних чамаца, 5 подморница и неколико миноловаца и стражарских бродова, а Румунија: 4 разарача, 3 торпедна чамца и 1 подморницу.

Према томе, Немци и њихови сателити су за агресију на СССР имали 22. јуна: 181 дивизију, 17 бригада, 2 моторизована пука, 4 940 авиона, 3 410 тенкова и око 100 ратних бродова, са око 5 000 000 људи.

План ангажовања немачких јединица у нападу на СССР

После завршене концентрације и свих припрема, немачке и сателитске снаге заузеле су 22. јуна 1941. следећи распореди и добиле ове задатке за агресију на СССР:

  • Група армија ,,Југ“, под командом фелдмаршала Рундштета, концентрисана је у Румунији и Пољској, од Галца до Лублина, на фронту од око 750 км, са задатком: главним снагама на левом крилу пробити совјетске положаје код Лублина и наступати у правцу Кијева, а затим скренути према југу ради уништења совјетских снага у Галицији и западној Украјини; слабијим снагама на свом десном крилу везати совјетске снаге према себи, а затим офанзивом преко средњег Дњестра садејствовати левом крилу у уништењу совјетских снага. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 11. армија, јачине 7 немачких пешадијских дивизија (22, 50, 72, 76, 170, 198. и 239), концентрисана на просторији западно од р. Прута и јужно од Черновица, са задатком да у почетку с румунским и мађарским снагама заштити румунску и мађарску територију, а потом да офанзивним дејством онемогући повлачење совјетских снага на исток и да садејствује левом крилу своје групе армија у уништењу совјетских снага;
  • 3. и 4. румунска армија (13 пешадијских дивизија и 9 бригада), концентрисане на просторији од Галца до тромеђе с Мађарском и СССР-ом, са задатком да у почетку штите румунску територију, а потом садејствују немачким снагама када ове буду прешле у офанзиву;
  • мађарске снаге (4 бригаде), размештене дуж мађарско-совјетске граниице, са задатком да у почетку штите мађарску територију;
  • 17. армија, јачине 13 дивизија (24, 68, 71, 97, 100, 101,262, 295, 296. пешадијска, 1. брдска, 444. и 454. за осигурање), концентрисана на просторији између Пшемисла и Томашева, са задатком да пробије гранични фронт у правцу Лавова и што пре избије у висину Винице, а одатле, према ситуацији, да надире на исток или југоисток;
  • 1. оклопна група, јачине 14 дивизија (9, 11, 13, 14. и 16. оклопна, 16, 25. и СС ,,Викинг’“ моторизована, 44, 57, 75, 111, 298. и 299. пешадијска дивизија и моторизовани СС пук „Адолф Хитлер”), концентрисана око Томашева, са задатком да, у садејству са 6. и 17. армијом, пробије гранични фронт између Раве Руске и Ковеља и што пре избије на Дњепар у висини Кијева и низводно од њега;
  • 6. армија, јачине 6 дивизија (9, 56, 62, 168. и 297. пешадијска и 213. за осигурање), концентрисана на просторији око Лублина, са задатком да пробије гранични фронт у правцу Дубна и Ровна и да наступа главним снагама ка Житомиру, обезбеђујући леви бок према Припјатским мочварама;
  • резерва групе армија „Југ“: 99. и 251. пешадијска дивизија. Сем тога, из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 79, 95, 113, 125. и 132. пешадијска и 4. брдска дивизија.

Група армија ,,Југ“ имала је: 42 немачке дивиизије (од којих 5 оклопних, 3 моторизоване, 30 пешадијских, 1 брдска и 3 за осигурање) и 1 моторизовани пук, 13 румунских пешадијских дивизија и 9 бригада, и 4 мађарске бригаде; укупно: 55 дивизија, 13 бригада и 1 моторизовани пук.

Ову групу армија требало је да подржава 4. ваздухопловна флота, са око 800 авиона, са база из Румуније и јужне Пољске. Румунска авијација, јачине око 500 авиона, требало је да подржава операције румунских армија.

  • Група армија ,,Центар“, под командом фелдмаршала Бока, концентрисана је у источној Пољској од Лублина до Голдапа (на фронту од 550 км), са задатком да јаким оклопним снагама на крилима пробије совјетске положаје, а потом продре ка Минску и уништи совјетске снаге у Белорусији; по заузимању Смоленска да упути јаке снаге на север у циљу потпомагања групе армија ,,Север“ у уништењу совјетских снага у балтичким земљама. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 2. оклопна група, јачине 15 дивизија (3, 4, 10, 17. и 18. оклопна, 10, 29. и СС ,,Reich“ моторизована, 1. коњичка, 31, 34, 45, 167, 255, 267. пешадијска и моторизовани пук „Grossdeutschland“), концентрисана на просторији северно од Лублина, са задатком да заједно са 4. армијом пробије гранични фронт код Бреста и избије у висину Минска, потом заједно еа 3. оклопном групом окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск и овлада Смоленском;
  • 4. армија, јачине 14 дивизија (7, 17, 23, 78, 131, 134, 252, 263, 268, 292. и, вероватно, 293. пешадијска, 221. и 286. за осигурање), концентрисана јужно од лука р. Буга, са задатком да дејствује позади 2. оклопне групе у правцу Минска и у садејству с осталим снагама окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а потом помогне 2. оклопну групу у заузимању Смоленска;
  • 3. оклопна група, јачине 11 дивизија (7, 12, 19. и 20. оклопна, 14, 18. и 20. моторизована, 5, 6, 26. и 35. пешадијска), концентрисана северозападно од Сувалкија, са задатком да заједно са 9. армијом пробије гранични фронт код Гродна и избије у висину Минска, да у садејству са 2. оклопном групом окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а потом да избије на Западну Двину и заузме Витебск;
  • 9, армија, јачине 9 дивизија (8, 28, 87, 102, 129, 161, 162. и 256. пешадијска, 403. за осигурање), концентрисана у рејону северно од лука р. Буга, са задатком да дејствује позади 3. оклопне групе у правцу Минска и у садејству с осталим снагама окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а затим избије у рејон Витебска;
  • резерва групе армија ,,Центар“: 293. пешадијска дивизија. Сем тога, из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 15, 52, 106, 110, 112. и 197. пешадијска дивизија.

Група армија ,,Центар“ имала је укупно 50 дивизија (од којих 9 оклопних, 6 моторизованих, 31 пешадијску, 1 коњичку и 3 за осигурање), једну моторизовану бригаду и један моторизовани пук.

Ову групу армија требало је да подржава 2. ваздухопловна флота, јачине 1 670 авиона, са база у северној Пољској.

  • Група армија ,,Север“, под командом фелдлмаршала Леба, концентрисана је у Источној Пруској, од Голдапа до Мемела (на фронту од 230 км), са задатком да пробије гранични фронт и уз помоћ оклопних снага групе армија ,,Центар“ уништи совјетске снаге у, балтичким државама, затим заузме Кронштат и Лењинград и успостави везу с финским снагама. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 4. оклопна група, јачине 8 дивизија (1, 6. и 8. оклопна, 3, 36. и СС ,,Totenkopf“ моторизована, 269. и 290. пешадијска), концентрисана на просторији Сувалки – Ебенроде, са задатком да заједно са 16. армијом пробије гранични фронт на правцу Каунаса и избије у висину Опочке, а потом наступа према Лењинграду;
  • 16. армија, јачине 8 пешадијских дивизија (12, 30, 32, 121, 122, 123, 126. и 253), концентрисана на простору Ебемроде – Тилзит, са задатком да пробије гранични фронт и наступа за 4. оклопном групом;
  • 18. армија, јачине 7 пешадијских дивизија (1, 11, 21, 58, 61, 217, 291), концентрисана на простарији Тиизит – Мемел, са задатком да пробије гранични фронт, надирући главним снагама прерна Риги а слабијим дуж приморја према лукама Љепаји и Вентспилсу;
  • резерва групе армија ,,Север“: 206. и 254. пешадијска дивизија. Сем тога из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 86. пешадијска и СС полицијска дивизија.

У саставу ове групе армија налазиле су се и 207, 281. и 285. дивизија за осигурање, али није утврђено којим армијама су припадале.

Група армија ,,Север“, не рачунајући резерве Врховне команде имала је укупно 28 дивизија (од којих 3 оклопне, 3 моторизоване, 19 пешадијских и 3 за осигурање).

Ову групу армија требало је да подржава 1. ваздухопловна флота, јачине 1 070 авиона, са база у Источној Пруској.

У Финској:

Југоисточна армија, концентрисана на Карелијској превлаци, са задатком да наступа ка Лењинграду и учествује у његовом заузимању, садејствујући немачкој групи армија ,,Север“. Ова армија је имала следеће снаге:

  • фински 4. корпус, јачине 4 пешадијске дивизије (4, 8, 10. и 12), концентрисан од Финског залива до језера Вуокси;
  • фински 2. корпус, јачине 3 пешадијске дивизије (2, 15. и 18), концентрисан од језера Вуокси до језера Ладоге.
  • Карелијска армија, јачине: 5 пешадијских дивизија (финска 5, 7, 11. и 19), 1. и 2. пешадијска и једна коњичка бригада, концентрисана између Ладошког и Оњешког језера, са задатком да наступа према југоистоку и изибије на р. Свир. Од 30. јуна у саставу ове армије била је и немачка 163. пешадијска дивизија.
  • Друге снаге: 14. дивизија у рејону Ребалија и 17. дивизија за блокаду Ханка.
  • Армија ,,Норвешка“, имала је три групе:
    • фински 3. корпус, јачине две пешадијске дивизије (3. и 6), концентрисан у рејону Суомисалми—Кусамо, са задатком да продре према истоку и пресече железничку пругу Лењинград— Мурманск;
    • немачки 36. корпус, јачине две дивизије (немачка 169. пешадијска дивизија и СС моторизиована бригада ,,Север“), концентрисан у рејону Кемијерви, са задатком да избије на Бело море код Кандалакше и пресече везу Лењинград – Мурманск;
    • немачки 19. брдски корпус, јачине две дивизије (2. и 3. брдска), концентрисан у рејону Петсама, са задатком да брани руднике никла и зауизме Мурманиск.

Немачке снаге у Финској требало је да подржава 5. ваз длухопловна флота, јачине око 400 немачких авиона, са база у северној Норвешкој и северној Финској.

Финска авијација, јачине око 500 авиона, имала је задатак да подржава операције финских копнених снага.

У резерви Врховне команде, поред 14 дивизија које су већ биле одређене као њене резерве при групама армија, било је још 14 дивизија (46, 73, 93, 94, 96, 98, 183, 260, 294, 707. и 713. пешадијска, 2. и 5. оклопна и 60. моторизована). Ове дивизије налазиле су се 22. јуна на Балкану, у Немачкој и у окупираним земљама западне Европе.

Совјетске припреме, планови и снаге

Време од 22 месеца, колико је трајао период од почетка Другог светског рата до немачке агресије, СССР је искористио да што више развије привреду земље и ојача оружане снаге. Стратегијски услови за одбрану СССР-а били су побољшани померањем државне границе на запад, што је остварено уласком прибалтичких земаља, западног дела Белорусије и Украјине, северног дела Буковине и Бесарабије у састав СССР-а.

Влада СССР-а је настојала да што више развије материјално-техничку базу која би омогућила масовну производњу свих врста савременог наоружања и осталих материјалних средстава за све видове оружаних снага. Правовремено су предузете потребне мере да се материјално-техничка база разивија и у источним областима, што је нарочито форсирано уочи рата. На ово су утицали не само војни обзири (да индустријска предузећа буду у дубокој позадини) већ и други разлози (да се природна богатства искоришћују на лицу места и избегну нерационална превожења, а економија источних република подигне на виши ниво). Тако је постала угљено-металуршка база Урал – Кузбас, као и нова нафтоносна база између Волге и Урала (други ,,Баку“). У Поволжју, на Уралу, Далеком истоку, у Средњој Азиј и и Казахстану производња нафте развијала се брзим темпом. Удео ових подручја у привредном развитку и учвршћењу одбрамбене моћи земље постао је врло велики, нарочито у току рата. Ови рејони са својим сировинским изворима постали су база за развој многих индустријских грана које су имале велики значај за изградњу нових фабрика авиона, тенкова, топова, минобацача, пешадијског наоружања, опреме, муниције итд.

Упоредо с повећањем производње у гранама тешке индустрије повећана је знатно и производња лаке индустрије, чиме су потребе Црвене армије у оделу, обући, храни и другим потребама могле бити задовољене.

Пољопривреда се све више механизовала; само у 1940. години она је добила 66 200 нових трактора чији су возачи употребљавани и за попуну моторизованих и оклопних једдница у армији. У фабрикама аутомобила је произведено 145 000 аутомобила, од чега 136 000 теретних, што је знатно утицало на побољшање транспорта.

Совјетска влада је донела одилуку о повећању државних резерви за 1941. год. Нарочита је пажња посвећена повећању резерви обојених и ретких метала, црних метала, нафте и угља. Створене су и резерве пољопривредних производа, коже, памучних и вунених тканина. Резерве ражи, пшенице, јечма, достигле су 1. јануара 1941. године 6 милиона тона. Ове резерве могле су да задовоље ратне потребе Црвене армије за 4 – 6 месеци. Издаци за народну одбрану до 1939. године износили су 12,7 % општег буџета, а у 1939. и 1940. они су повећани на 26,4%, док су у 1941. години, с обзиром на пренаоружавање и преформирање Црвене армије, били знатно већи.

У почетку Другог светског рата СССР је предузео мере да се повећа производња војне индустрије. Ово је требало да се оствари подизањем нових индустријских предузећа, првенствено у источним рејонима, као и преоријентацијом других индустријских предузећа на војну производњу. Нарочита пажња поклоњена је производњи савремених авиона, тенкова, пешадијског и артиљеријског наоружања, средстава везе и других борбених средстава. У септембру 1939. године донета је одлука да се изграде нове и реконструишу старе фабрике авиона. Тиме су створени потребни услови за серијску производњу мотора, авионских делова и нових типова авиона. У 1941. години совјетске фабрике су произвеле 15 498 авиона (укључујући и школске) и премашиле немачку производињу. Међутим, производња савремених типова авиона и даље је заостајала иза немачке производње, јер су Немци производили само савремене авионе.

Производња радио-навигацијских и радио-локационих средстава и авио-примопредајних станица била је недовољна. Због тога су у ловачкој авијадји примопредајну станицу имали само авиони командира ескадрила.

На основу дотадашњег ратног искуства у Европи, уочена је важност тенкова у савременом рату, па је донета одлука да се старе фабрике за производњу тенкова реконструишу и изграде нове фабрике. Уместо старих и неефикасних старих тенкова конструисани су нови: тешки КВ и средњи Т-34, који су по својим техничко-тактичким својствима били испред немачких. Производња је почела тек 1940. године, а почетком 1941. отпочела је масовнија серијска производња; до краја ове године совјетске фабрике су произвеле 6 542 тенкова и тако премашиле немачку производњу.

Тешки тенк КВ-1 и средњи тенк Т-34, са немачким ознакама

Пешадијско наоружање Црвене армије уочи рата по својим техничким квалитетима, посматрано у целини, није заостајало за пешадијским наоружањем армија западних држава. Од 1939. до јуна 1941. производња пушака и карабина повећана је за 70%, док је проценат повећања производње пушкомитраљеза и митраљеза био знатно мањи. Па ипак, по укупном броју пушкомитраљеза и митраљеза, Црвена армија је била испред немачке армије, док је у погледу аутомата далеко заостајала за њом: располагала је са око 100 000.

Највећи део совјетске артиљерије, по квалитету оруђа, био је испред немачке, док су противоклопна и противавионска артиљерија знатно заостајале. Велики је недостатак совјетске артиљерије био тај што није имала довољно моторних возила, услед чега је у знатној мери била умањена њена покретљивост и маневарска способнтост. Основна вучна снага артиљерије били су трактори из пољопривреде, који су обично били дотрајали и у недовољном броју, док је само 20,5% артиљерије имало сопствену специјалну вучну снагу.

Реактивна зрна из авиона први пут су употребљена у совјетско – финском рату 1939/40.  Уочи рата 1941. израђена су прва реактивна оруђа (,,Каћуше“). Њихова масовна производња могла је да се оствари тек у току рата.

Паралелно с обезбеђењем оружаних снага техничким и материјалним средствима побољшавана је попуна људством. По Закону о општој војној обавези од 1. септембра 1939, младићи су били обавезни да отпочну војни рок у 18. или 19. години (уместо у 21. години, како је било пре овог закона). Укупно бројно стање оружаних снага СССР-а уочи немачке агресије износило је 4 207 000 људи.

Велики значај за обезбеђење резервног људства оружаних снага имале су разне полувојничке и друштвене организације. Најзначајнија је организација била „Осоавиахим“.

Уочи немачке агресије Совјетски Савез је приступио реорганизацији, пренаоружавању и преформирању оружаних снага. Реорганизација је захватила све командне степене, почев од највиших органа Народног комесаријата одбране па до најнижих јединица и установа. У Народном комесаријату одбране спроведене су измене ради бољег руковођења видовима и родовима оружаних снага. Повећана је улога Генералштаба у погледу командовања, организације, наоружања и опреме, израде мобилизацијских и оперативних планова, наставе итд. У организацији и формацији фронтова, армија, корпуса и дивизија такође су извршене извесне промене.

Уочи рата совјетске оклопне јединице биле су у фази преоружања и преформирања. У 1939. год. највећа јединица је била оклопна бригада. На основу искустава из операција у Пољској и Француској, 1940. је почело формирање оклопних корпуса и самосталних оклопних и моторизованих дивизија. Оклопни корпус је био састава: две оклопне и једна моторизована дивизија.

Оклопни корпуси су формирани у две етапе: мањи број је формиран почетком јуна 1940, а већи у периоду март – јун 1941. Међутим, до почетка немачког напада они нису добили сву потребну опрему, наоружање, возила и др.

Преформирање и преоружање копнених снага захтевало је доста времена, а пошто је касно почело, није могло бити завршено пре почетка ратних дејстава.

Авијација Црвене армије била је подељена на авијацију Врховне команде, фронтовску, армијску и корпусну авијацију. Постојала је и авијација Ратне морнарице, а почела је да се формира и ловачка авијација територијалне противваздушне одбране.

Авијација Врховне команде састојала се из самосталних ваздухопловних корпуса и дивизија за даљно бомбардовање; фронтовска и армијска авијација – из самосталних ваздухопловних дивизија (за блиско бомбардовање, ловачких и мешовитих); корпусна авијација – из самосталних ескадрила и ескадирила за везу.

Почетком 1941. године израђен је план преоружања ваздухопловних пукова, по коме је требало да они добију нове и савременије авионе. Уочи рата формирано је 19 нових ваздухопловних пукова. Међутим, у недостатку времена, тај план није био у потпуности извршен.

У исто време донето је решење да се изврши нова организација и уређење позадине ваздухопловства, по територијалном принципу, да би се ваздухопловним јединицама обезбедили боља маневарска способност и што брже снабдевање свим материјалним средствима. Требало је формирати нове територијалне органе ваздухопловне позадине, специјалне батаљоне за опслуживање на аеродромима, и извршити нову реорганизацију ваздухопловних база по територијалном принципу. Све предности нове организације позадине ваздухопловства нису могле бити искоришћене, јер је рат отпочео у моменту када је приступљено њеном спровођењу. Крајем 1940. године ваздушнодесантне јединице двоструко су повећане. На почетку 1941. године предузето је формирање неколико ваздушнодесантних корпуса, које је завршено 1. јуна.

Почетком те године целокупна територија СССР-а подељена је на зоне противваздушне одбране, које су се поклапале с територијама војних округа. Према томе, на територији СССР-а било је 14 зона за противваздушну одбрану. Свака зона је подељена на потребан број рејона, а рејони на потребан број месних противваздушних одбрана. У саставу противваздушне зоне улазили су: ловачка авијација, једанице противавионске артиљерије, јединице службе ваздушног осматрања, јављања и везе, ваздушни балони за запречавање и др. Ловачка авијација противваздушних зона била је у оперативном погледу потчињена командама војних округа, а у сваком другом погледу команди ваздухопловства Црвене армије.

Црвена армија није била довољно попуњена средствима везе. Сем тога, расположива средства везе нису била подешена за покретна борбена дејства. Командни састав, недовољно обучен за коришћење радио-везе, више се ослањао на жичане везе, које нису биле погодне за брз темпо операција.

Јачању морнарице и подизању њене борбене готовости приступило се тек после избијања Другог светског рата, те је у моменту немачке агресије совјетска момарица била у јеку изградње бродова и припреме личног састава.

Совјетски ратни бродови нису имали радаре и подводне ултразвучне локаторе. Бродска артиљерија била је врло добра, док су подводна оружја, нарочито мине, по квалитету заостајала, иако су у прошлости руски морнари имали велике успехе у минском ратовању.

Снажан развој индустрије повољно се одразио и на развој поморских снага. Увођењем савремених типова пловних борбених средстава, укупна тонажа ратне момарице порасла је до 1941. године: код површинске флоте – на 108 718 т, а код подморница – на 50 385 т. Само за 11 месеци 1940. изграђено је 100 ратних бродова, највише миноносаца, подморница и торпедних чамаца. Морнаричка авијација имала је уочи рата већином застареле авионе. Но, без обзира на све изнете недостатке, совјетска ратна морнарица, у техничком и борбеном погледу, била је способна за извршење основних задатака: заштитити морску обалу и обезбедиити поморски саобраћај.

Захваљујући развијености база на територији Естонске и Литавске ССР, Балтичка флота је из источног дела Финског залива изишла у пространије Балтичко море, где су услови за њен рад били знатно повољнији. Сем тога, после закључења мировног уговора с Финском, она је добила нека острва у Финском заливу. На полуострву Ханко, добијеном под закуп, морнарица је изградила базу. На тај начин, Балтичка флота је имала повољне услове да организује чврсту одбрану на улазу у Фински залив и да знатно ојача одбрану Лењинграда. Због кратког времена, постављање обалске артиљерије и организација одбране на острвима и на обали Прибалтика нису могли бити у потпуности завршени.

Организација позадине Црвене армије имала је крупних недостатака, како у погледу њеног руковођења тако и у погледу формирања одговарајућих позадинских јединица и установа. Транспортне јединице имале су већином сточну вучу. У командама фронтова и армија није било посебних органа за организацију позадине. Због тога су питања организације позадине решавали оперативни органи, док је снабдевање било у непосредној надлежности одговарајућих начелника служби. У организацији позадине и у снабдевању није било усвојеног система, што је представљало велики недостатак Црвене армије.

Концентрација још непопуњених и неопремљених јединица за заштиту границе отпочела је у мају 1941. год. Железнички саобраћај је обављан, по мирнодопском реду вожње, па је превожење снага било споро. Оваква припрема копнених снага проистицала је из претпоставке највишег државног и војног руководства да ће почетку дејства претходити заоштравање односа и објава рата и да ће пригранични војна окрузи имати довољно времена да заврше све потребне припреме.

За заштиту совјетске границе, на фронту од 2 000 км (од Паланге до ушћа Дунава) било је 10 армија.

Совјетске јединице за заштиту границе биле су слабе, па нису могле извршити добијене задатке. Дивизије су се налазиле далеко од границе. Непосредно близу границе, на 3 – 5 км иза граничних караула, биле су распоређене само поједине чете и батаљони. Исто тако, армијске и фронтовске резерве нису биле довољно јаке и покретне да би могле противударима да задрже наступање непријатеља.

У то време совјетске главне снаге биле су мањим делом већ прикупљене, делом су се прикупљале на линији Нарва – Псков – Полоцк – р. Дњепар – Херсон, док се већи део налазио на територијама војних округа у унутрашњости СССР-а.

У јесен 1940. пуштени су војници који су одслужили свој рок, цок су нови војници, примљени у стални састав, до почетка рата успели да савладају само почетну обуку. У пролеће и лето 1941. године повећано је бројно стање армије, али врло споро и недовољно. Јединице Кијевског војног округа почеле су да примају обвезнике тек средином маја, тако да се у моменту немачког напада део јединица налазио у почетном стадију формирања, обуке и техничке попуне.

Генералштаб је планирао да гранични војни окрузи буду до почетка 1942. године наоружани и снабдевени свим потребама. Тако су тенкови КВ и Т-34 почели стизати у јединице од априла до маја 1941; до почетка рата, у свих пет граничних округа налазило се свега 1 475 нових тенкова. Оклопне јединице су имале већи број тенкова старих типова, које је временом требало избацити из наоружања и заменити новим. Многи стари тенкови бих су неисправни.

Обука специјалиста на новим тенковима и авионима захтевала је доста времена. Уочи рата су многи возачи тенкова имали једва 1,5 – 2 часа практичне вожње. Нису били обучени у потпуности ни пилоти на новим ловачким, јуришним и бомбардерским авионима. Мрежа аеродрома била је недовољна па је отпочела изградња аеродрома на широком плану, али до почетка ратних дејстава неки нису били довршени, а неки недовољно маскирани, док су у Западном војном округу изграђени близу границе, што је отежало њихово коришћење. Уочи напада авиони су били размештени на старим мирнодопским аеродромима, добро познатим Немцима, и тако изложени немачком удару, тим пре што је совјетска служба осматрања, обавештавања и јављања била слабо организована.

Неколико новоформираних оклопних корпуса нису имали ни 50% предвиђених аутомобила. Сем тога, официри и војници већег броја оклопних корпуса, у моменту немачког напада, нису били довољно извежбани у коришћењу нових тенкова.

У моменту немачког напада није било завршено ни утврђивање приграничног појаса. Из утврђених рејона на старој граници било је извучено наоружање. У лето 1940. израђен је план изградње утврђених рејона на новој граници, који је требало извршити у року од неколико година. До јуна 1941. били су завршени одвојени ватрени објекти и чворови одбране првог појаса приграничних утврђених рејона. Већи део утврђених рејона није био у потпуности попуњен личним саставом и наоружањем.

Изграђени објекти нису били довољно маскирани. Противоклопне и противпешадијске препреке пред предњим крајем одбране биле су само делимично изграђене. Изградња касарни, путева и складишта почела је непосредно пред рат.

Организација везе у новоприпојеним западним областима (Прибалтику, западној Белорусији и западној Украјини) до почетка немачког напада није била завршена, што се лоше одразило на командовање и извођење борбених дејстава.

До почетка непријатељстава, совјетске граничне јединице водиле су свакодневно борбе с убаченим немачким шпијунима, обавештајцима и диверзантима. Немци су били врло активни у настојању да извиде совјетску територију, и то не само убацивањем обавештајних органа већ и ваздушним летовима. Са совјетске стране било је наређено да се на немачке авионе не отвара ватра.

Нема конкретних података о совјетском ратном плану за случај конфликта с Немачком, али се у званичним публикацијама наводи да је СССР припремио дефанзиван ратни план, с основном замисли да се снагама приграничних војних округа одбију евентуални напади противника и заштите важни објекти и мобилизација, концентрација и стратегијски развој главних снага Црвене армије, а затим пређе у противофанзиву. Према оваквој замисли, немачка агресија имала је да се заустави у граничном појасу, јер се могућност дубоког продирања Немаца на територији СССР-а сматрала мало вероватном.

Уочи немачког напада совјетске снаге приграничних војних округа биле су овако груписане:

  • Лењинградски војни округ (14, 7. и 23. армија), под командом генерала Попова, са задатком да брани државну границу према Финској, на фронту ширине 1 200 км, од полуострва Рибачија до Финског залива;
  • Прибалтички војни округ (8. и 11. армија), под командом генерала Кузњецова, са задатком да брани границу према Источној Пруској, на фронту ширине 300 км, од Паланге до јужне границе Литавске ССР, затварајући правце према Риги, Даугавпилсу и Виљњусу;
  • Западни војни округ (3, 10. и 4. армија), под командом генерала Павлова, са задатком да брани државну границу на фронту ширине 450 км, од јужне границе Литавске ССР до северне границе Украјинске ССР, затварајући правце ка Минску и Бобрујску;
  • Кијевски војни округ (5, 6, 26. и 12. армија), под командом генерала Кирпоноса, са задатком да брани државну границу на фронту ширине око 800 км, од северне границе Украјинске ССР до Липканија, затварајући правац ка Кијевти;
  • Одески војни округ, под командом генерала Церевиченка, са задатком да брани државну границу према Румунији, на фронту ширине 450 км, од Липканија до ушћа Дунава, затварајући приморски правац; одбрана Крима била је поверена 9. самосталном пешадајском корпусу.

Северна флота је имала задатак да брани обалу Баренцовог мора и да обезбеђује северне комуникације.

Балтичка флота, с јединицама Обалске одбране, имала је задатак да брани обале Балтичког мора и спречава непријатељским бродовима продор у Фински и Ришки залив.

Црноморска флота је имала задатак да брани северну и источну обалу Црног мора, од Одесе до Батума, и обалу Крима и да штити поморске комуникације у том подручју.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *