Друга немачка офанзива на Москву (од 16. новембра до 5. децембра 1941)

После неуспешне прве офанзиве команданти група армија „Север“ и „Југ“ предлагали су да се армије зауставе на достигнутој линији и пређу у одбрану. Командант копнене војске и командант групе армија „Центар“ нису се са овим слагали, већ су сматрали да нападе треба наставити и заузети Москву. На конференцији у Орши 13. новембра, којој је председавао генерал Халдер, начелник штаба копнене војске, размотрен је низ проблема у вези са организацијом позадиине код група армија. Том приликом је издато потребно упутство начелницима штабова армија за припрему и извођење нове офанзиве на Москву.

Немачке припреме за другу офанзиву почеле су почетком новембра, у изузетно тешким условима. Стање код немачких једииница све се више погоршавало. Зима, која је почела раније него обично, ометала је припреме. Услед великих губитака у претходним борбама, борбена вредност оклопних дивизија спала је на 35% од нормалне јачине, док су пешадијске дивизије изгубиле у просеку 2 500 људи. Неке дивизије су имале једва око 5 000 људи, а многе чете нису имале више од 50 бораца. Нарочито је био висок проценат губитака у официрима. Због тога је морал немачких војника почео да слаби. Борбена вредност немачких дивизија употребљених на источном фронту спала је на 83 дивизије пуног бројног стања. Попуна је стизала споро и није била довољна да се надокнаде претрпљени губици у људству, наоружању и опреми. На фронт су стизале само најнеопходније количине хране, муниције и горива, и то с много тешкоћа. Тринаестог новембра, три дана пре почетка друге немачке офанзиве, неки оклопни корпуси имали су горива, уместо за четири, само за један дан, а више јединица крајем октобра остајало је и по десет дана без хлеба. Железничке линије према фронту водиле су кроз територију у којој се све више разбуктавао партизански покрет, те је услед разарања пруга снабдевање било још више отежано.

Немачки план за другу офанзиву на Москву није се у суштини разликовао од плана за прву офанзиву. Он се сводио на концентричан напад снага групе армија „Центар“ на Москву са северозапада, запада и југоистока. Главни удар имале су нанети крилне оклопне групе, продором са северозапада у правцу Клина, Рогачева, Јахроме и Дмитрова, а с југозападла у правцу Кашире и Коломне. Ови оклопни клинови требало је да се споје источно од Москве, док би пешадијске снаге, које су нападале са запада, везивале совјетске снаге и тако им онемогућиле да се ангажују против оклопних клинова.

За извршење овога плана Немци су предвидели 51 дивизију, од којих 13 оклопних и 5 моторизованих, са око 1 500 тенкова и 3 300 топова. За подршку операција они су располагали са око 600 борбених авиона, концентрисаних углавном на аеродромима у рејону Смоленска.

Распоред и задаци немачких снага пре почетка друге офанзиве били су следећи:

  • 9. армија, на фронту Осташков – Калињин, да обезбеђује леви бок северне оклопне групе и садејствује 16. армији из групе армија „Север“;
  • 3. и 4. оклопна група, јачине 13 дивизија (6 оклопних, 2 моторизоване и 5 пешадијских), на фронту Калињин – Волоколамск – Руза, да се пробију у правцу Клина и Красне Пољане и главним снагама нападну Москву са севера, а помоћним продру источно од града, у рејон Ногинска, и споје се са деловима 2. оклопне армије;
  • 4. армија, на фронту Можајск – Алексин, да веже за себе јаче совјетске снаге и, после успеха крилних оклопних снага, нападне Москву са западне стране;
  • 2. оклопна армија, јачине 9 дивизија (од којих 4 оклопне), на фронту Алексин – Тула – изворни део реке Упа, да се преко Туле пробије у правцу Кашире и Серпухова и, по форсирању реке Оке, главним снагама изврши удар у правцу Москве, а помоћним избије у рејон Ногинска источно од Москве, где би се спојила са деловима северне ударне групе;
  • 2. армија, на фронту изворни ток р. Упа – Јефремов –  Курск, да штити десни бок 2. оклопне армије офанзивним дејствима у правцу Јелеца и да садејствује снагама групе армија „Југ“.

Совјетске припреме за непосредну одбрану Москве почеле су још раније, а постале су нарочито интензивне када су се немачке јединице приближиле Москви. Црвена армија је организовала солидну противваздушну одбрану, те су немачки авиони могли продрети до Москве само по цену великих губитака. Нови совјетски авиони, који су у већем броју стигли на фронт, успешно су водили борбу с немачком авијацијом, садејствујући и с трупама на земљи.

Грађани Москве су даноноћно изграђивали одбрамбене објекте. У позадиини Немаца све више се ширио партизански покрет; у рејону Москве и у Подмосковљу било је више партизанских одреда. Борци који се из окружења нису могли пробити на исток – наставили су партизанску борбу и створили знатну партизанску територију у Брјанским шумама.

Многа предузећа, фабрике, установе и део становништва евакуисани су на исток. У предузећима која нису била евакуисана радило се непрекидно на изради муниције и наоружања. Из позадине су стално пристизали транспорти с новим јединицама, храном, одећом, муницијом, оружјем и другим материјалом.

Почетком новембра Државни комитет одбране је наредио да се најдаље до краја месеца формира још 6 резервних армија, које је требало нарочито оспособити за вођење офанзивних операција без обзира на временске услове.

Западни фронт је појачан снагама из резерве и попуњен наоружањем и опремом; од 1. до 15. новембра њему је пристигло неколико свежих пешадијских, коњичких и оклопних дивизија и бригада. Попуњене су му и резерве, а у армијама су створени други ешелони. Нарочито су појачане армије на оном делу фронта где се очекивао удар немачких оклопних снага и где су совјетске јединице припремале изненадне противударе у циљу побољшања положаја и спречавања немачких припрема. Тако су у рејон Волоколамска пребачене 1 оклопна и 5 коњичких дивизија; у рејон Серпухова и јужно од њега – 2. коњички корпус, 1 пешадијска и 1 оклопна дивизија и 2 оклопне бригаде; у рејон јужно од Стаљиногорска – 2 оклопне и 1 коњичка дивизија.

Совјетска Врховна команда наредила је Западном фронту да најупорније брани поседнуте положаје, спречи продор немачких оклопних снага северозападно и југозападно од Москве и обезбеди време и услове за прелазак у противофанзиву. Суседни Калињински и Југозападни фронт имали су задатак да активном одбраном вежу према себи немачке снаге. Да би одбрана била целисходна и да би се обезбедили бољи услови за руковођење борбеним дејствима, 10. новембра је расформиран Брјански фронт а његове снаге су ушле у састав Западног (50. армија) и Југозападног фронта (3. и 13. армија).

На основу наведеног наређења Врховне команде, командант Западног фронта је извршио овакво груписање снага:

  • 16. армија и 1. коњички корпус (а од 17. новембра и 30. армија) да најупорније бране положаје на линији Калињин – источно од Волоколамска и источно од Рузе;
  • 5, 33, 43. и 49. армија, на центру, такође да најупорније бране положаје на линији Руза – Наро Фоминск – р. Нара – западно од Серпухова – Алексин;
  • 50. армија и 2. коњички корпус да најупорније бране положаје на линији Алексин – западно од Туле – Дедилово – Алексејевка.

На располагању Врховне команде биле су: 1. ударна армија код Загорска, извесне резервне дивизије у рејону Лобњи – Сходњи – Химки, 26. армија источно и југоисточно од Москве и 10. армија код Рјазана.

Совјетске јединице су 15. новембра извршиле нападе на поједине делове фронта да поремете и дезорганизују немачке припреме за офанзиву. Совјетска 16. армија, која је нападала на положаје 4. оклопне групе код Волоколамска, успела је да изненади Немце и да заузме већи број насељених места, на дубини 4 – 6 км. Совјетска 49. армија, која је напала немачку 4. армију у рејону Серпухова, у врло жестоким шестодневним борбама принудила је групу армија ,,Центар“ да 4. армију појача снагама с других делова фронта. Због тога 4. армија није ни могла прећи у офанзиву једновремено са осталим снагама.

Друга немачка офанзива на Москву почела је 16. новембра, када су 3. и 4. оклопна група напале совјетску 30. и 16. армију на фронту северозападно од Москве. Већ истог дана је 56. оклопни корпус из 3. оклопне групе пробио положаје левог крила 30. армије и заузео совјетске положаје на р. Лами, угрозивши тако десни бок 16. армије. Крећући се у правцу Клина, оклопне дивизије су споро напредовале, јер су совјетске снаге приликом повлачења минирале и делимично разрушиле путеве. Истовремено је 4. оклопна група нападала положаје 16. армије, која је пружила врло жилав отпор и извршила противудар северно од Волоколамска, на споју 3. и 4. оклопне групе. Најжешће борбе водииле су 16. новембра 316. пешадијска дивизија генерала Панфилова, коњичка група генерала Доватора и 4 оклопне бригаде, које су показале велику храброст и нанеле Немцима јаке губитке.

Борбе су настављене и идућег дана на читавом фронту. Немачка 3. оклопна група успела је да потисне 30. армију и дивизије на десном крилу 16. армије, док је 4. оклопна група делом снага потиснула 316. пешадијску дивизију и коњичку групу 16. армије. Тридесета армија добила је задатак да обезбеди спој са 16. армијом и са севера затвори правац који изводи ка Клину. После тешких борби, немачки 56. оклопни корпус је 21. новембра избио пред Клин и извршио енергичан напад на град. Делови 30. и 16. армије бранили су упорно положаје западно од Клина, и немачки тенкови су тек следећег дана ушли са севера у град, али су убрзо били истерани. Ујутро 23. новембра немачке оклопне јединице су североисточно и југоисточно од Клина поново прешле у напад. Под притиском јачих оклопних снага, јединице 16. армије, које су непосредно браниле град, повукле су се ноћу 24. новембра из Клина. После заузимања Клина немачке јединице су одмах наставиле напредовање према истоку. До 26. новембра 3. оклопна група заузела је Рогачево, а два дана касније њена 7. оклопна дивизија избила је на канал Москва – Волга и преко непорушеног моста код Јахроме пребацила један батаљон и тако образовала мали мостобран на источној обали. Командант 3. оклопне групе је сматрао да би се убацивањем нових снага у мостобран створили повољни услови за обухват Москве са североистока. Међутим, 3. оклопна група добила је наређење да главним снагама напада према југу, западно од канала Москва – Волга, а 41. оклопним корпусом, који је пристизао од Калињина, обезбеди свој северни бок. У међувремену је совјетска 1. ударна армија извршила јаке противнападе и присилила делове 7. оклопне дивизије да напусте мостобран на источној обали канала. Тако је немачка 3. оклопна група била заустављена на каналу Волга – Москва.

На положајима у висини Истре левокрилне дивизије 16. армије успеле су да задрже нападе немачке 4. оклопне групе. Међутим, после пада Клина, 25. новембра су јединице 16. армије напустиле Солнечногорск, а сутрадан је 4. оклопна група заузела Истру, по цену великих губитака у људству и материјалу.

По наређењу совјетске Врховне команде, јединице Московске зоне одбране поселе су 26. новембра положаје северозападино од Москве. Истовремено, ради појачања ових положаја, у рејон Солнечногорска и Крјукова пристигле су 7. и 8. гардијска дивизија, 2. оклопна бригада и два артиљеријска противоклопна пука. У рејон Красне Пољане стигла је оперативна група генерала Лизјукова. Она је 29. новембра појачана дивизијама из резерве (које су се од раније прикупљале у рејону Химкија и Лобњија) и преименована у 20. армију. У то време и Калињински фронт је предиузео делимичне нападе на немачку 9. армију да би је спречио да одвоји извесне снаге за нападе на Москву. Ангажујући све своје снаге, уз крајње напрезање, јединице 4. оклопне групе успеле су 2. децембра да заузму Крјуково и Красну Пољану. Али даље напредовање 4. оклопне групе дуж лењинградског и волоколамског друма ка Москви било је отежано добро организованом совјетском одбраном.

По наређењу команде Западног фронта, делови 1. ударне, 20. и 5. армије извршили су 3. децембра противудар на немачке оклопне снаге и истерали их из многих насељених места у рејону Јахроме, Красне Пољане и Звенигорода. Источно од Крјукова, где су вођене врло жестоке борбе, одбијени су сви покушаји Немаца да продру ка истоку. Командант 4. оклопне групе известио је 3. децембра команданта 4. армије да је код војника наступила психичка и физичка премореност, да су у официрима претрпели велике губитке, да су војници без зимске униформе, и да су отпочели јаки совјетски противнапади, те је предиложио повлачење на линији Истра – Звенигород. Следећег дана он је известио да 4. оклопна група није више способна за напад, те је наредио да се пређе у одбрану на достигнутој линији. Тако су армије Западног фронта, појачане свежим јединицама, успеле да северно и северозападно од Москве зауставе немачку 3. и 4. оклопну групу и да их снажним противударима натерају да пређу у одбрану.

Почетком децембра фронт немачке 3. и 4. оклопне групе био је на линији Московско море – Рогачево – Дмитров – Красна Пољ ана – Крјуково – Звенигород.

Југозападно од Москве 2. оклопна армија прешла је 18. новембра у напад да би најпре заузела Тулу, важну раскрсницу и ослонац за даљи продор ка Москви. Немци су решили да фронталним нападом главних снага заузму град, обезбеђујући се од могућих совјетских противудара од Серпухова и Рјазана. Совјетска одбрана је била добро организована, те снаге 2. оклопне армије нису успеле да заузму Тулу. Немци су, по извршеном прегруписавањ у, предузели напад јужно од Туле (са 5 дивизија, од којих 3 оклопне) и 20. новембра заузели Стаљиногорск. Тада је 2. оклопна армија, проширивши своју ударну песницу, упутила снаге ради окружења Туле у три правца: према Михајлову, према Кашири и према северозападу. Међутим, дејствујући ексцентрично 2. оклопна армија је ослабила ударну снагу оклопних јединица. Совјетске армије су пружиле одлучан отпор ангажујући свеже снаге које су биле прикупљене код Коломне и у рејону Рјазана. Услед тога је 2. оклопна армија наступала с великим тешкоћама. Оклопна колона која је напредовала према Михајлову успела је да заузме ово место. Међутим, немачке оклопне дивизије које су нападале према Веневу биле су дочекане добро организованим дејством совјетских снага. Наиме, две оклопне бригаде, један оклопни пук, пешадијски батаљон и батаљон ловаца тенкова формиран од мештана подељени су у заседе (2 – 3 тенка, одељење пешадије и 5 – 6 ловаца тенкова) и постављени на све путеве који изводе к Веневу. Сам град је био припремљен за уличне борбе. Почев од 23. новембра, када су Немци стигли у близину Венева, развиле су се жестоке борбе. Немачке оклопне јединице трпеле су знатне губитке у тенковима услед ефикасне ватре заседа. Пошто су појачане још једном оклопном дивизијом, оне су у току 24. новембра обишле град са истока и наставиле напредовање према Кашири. Услед упорне одбране совјетских снага у рејону Венева, где су ангажоване јаке немачке оклопне снаге, према Кашири је била упућена само 17. оклопна дивизија. Њени предњи делови пробили су се 25. новембра у јужни део Кашире, где су наишли на јаку ватру артиљерије. У то време у рејон северно од Кашире пребачен је 1. гардијски коњички корпус. Он је већ 27. новембра (појачан 112. оклопном дивизијом, 9. оклопном бригадом и пуком реактивних минобацача) заједно с једном пешадијском дивизијом, извршио противудар на немачку 17. оклопну дивизију и одбацио је ка Мордвесу. Оклопна колона која је нападала ка северозападу, у тежњи да обухвати Тулу са севера, појачала је своје напоре и успела да пресече пут и железничку пругу Тула – Серпухов (15 км северно од Туле). Међутим, делови совјетске 49. армије, једним снажним противударом из рејона Лаптева, успели су да немачке снаге одбаце на полазне положаје. Тула је тако избегла окружење. Пристизањем пешадијских и оклопних резерви, при крају новембра, одбрана Туле се све више ојачавала. У томе је знатног удела имало градско радничко становништво, које је формирало и добровољачке јединице. Сем тога, за 45 дана опсаде града радници су поправили 66 тенкова, 70 топова, 529 аутомата и производили минобацаче 82 мм.

У даљим нападима на Тулу Немцима је нестало горива, те њихови тенкови нису могли бити употребљени масовно, док је совјетска одбрана била све јача. Немачка 2. оклопна армија, која је имала задатак да преко Коломне затвори обруч око Москве с југоистока, била је присиљена да се заустави, и почетком децембра њен фронт се протезао линијом Алексин – јужно и источно од Туле – Лаптево – Мордвес – Михајлов – Павелец.

Немачка 2. армија својим десним крилом заузела је до 4. децембра Тим, центром Јелец, док је њено лево крило остало у рејону Јефремова. Због ширине фронта, њен борбени поредак није представљао непрекидан фронт, већ се састојао из борбених група, између којих су се налазили непоседнути међупростори.

Док су 3. и 4. оклопна група водиле жестоке борбе, 4. армија је била пасивна. Она је чекала да се на крилима групе армија „Центар“ постигну одлучујући успеси, па да изврши фронтални напад на Москву. Због тога је командант 4. оклопне групе (која је иначе била под оперативним руководиством команданта 4. армије) захтевао да 4. армија пређе у напад, наводећи да од тога зависи диаље напредовање његове оклопне групе.

Тек после неколико поновљених захтева, јединице 4. армије прешле су у напад ујутро 30. новембра и у току следећих дана пробиле дубоко ешелонирану совјетску одбрану северно од Наро Фоминска, у шумама дуж р. Наре. Извесни предњи делови доспели су и до Галицина (на 40 км од Москве), док су јаче снаге наступале ка Звенигороду. Неке немачке јединице прешле су р. Нару јужно од Наро Фоминиска и у рејону Каменке, оријентишући своје даље наступање ка североистоку. Медутим, командант Западног фронта увео је у борбу свеже снаге 33. и 5. армије, и ове су успеле да јединице немачке 4. армије потисну ка р. Нари. То је команданта 4. армије принудило да ноћу 3/4. децембра повуче јединице на раније положаје.

Немачки план за окружење и заузимање Москве није успео. Знатно проширење фронта стварањем великих испадних клинова северно и јужно од Москве, у којима су били велики небрањени међупростори, омогућавало је совјетским јединицама да честим противнападима и противударима наносе непријатељу знатне губитке. Немачке јединице се нису могле утврдити на новим положајима, јер нису имале времена, а смрзнуто земљиште отежавало је извођење фортификацијских радова. Све јачи совјетски отпор, губици у људству и материјалу, помањкање резерви, лоше временске прилике – све је то довело Немце у тешку ситуацију. Војници су умирали од мраза, хране је било све мање (поклани су чак и коњи који су били неопходни за вучу). Јединице су постале још непокретније, јер је погонско гориво због дејстава партизана, тешко стизало на фронт, а уље се, због велике хладноће, мрзло у моторима. На терену се није могло ништа наћи, јер су совјетске јединице, при повлачењу, евакуисале или уништиле све што би могло користити непријатељу. Тако су се Немци нашли на прагу свог првог крупног пораза на источном фронту.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *