Операције на Криму (од октобра 1941. до априла 1942)

Немци су придавали велики стратегијски значај Криму, као ваздухопловној бази за бомбардовање румунских петролејских извора и пристаништа. Преко Крима је ишао најкраћи пут из Украјине за Кавказ; с тог полуострва у потпуности се могао контролисати улаз у Азовско море.

У другој половини октобра, када су се армије Јужног фронта повлачиле на краћу одбрамбену линију у висини р. Миуса, значај Крима је појачан због његовог бочног положаја у односу на правац наступања немачких снага ка Ростову. Сем тога, Немци су веровали да би заузимањем Крима присилили Турску да приђе силама Осовине. Због свега овога они су за заузимање Крима одиредили 11. армију (30. и 54. корпус) и један румунски брдски корпус.

Крим је бранила совјетска 51. армија, појачана касније јединицама Приморске армије.

Једанаеста армија прешла је 18. октобра у напад наносећи главни удар преко Перекопске превлаке, а помоћни дуж Чонгарског моста. Јединице 51. армије пружале су жесток отпор. У међувремену су из Одесе повучени делови Приморске армије и одмах упућени према северу ради подршке 51. армије. Њихово увођење у бој 22. октобра помогло је 51. армији да успори наступање надмоћних немачких снага, али не и да их задржи.

Ради успешније одбране, совјетска Врховна команда је 22. октобра објединила командовање копнених и поморских снага под заједничку Команду Крима.

После жестоких борби, немачке јединице успеле су 25. октобра да пробију положаје код Ишуња, што је присилило совјетске једднице на повлачење. По наређењу команданта Крима од 29. октобра, совјетске јединице су покушале да задрже Немце на линији Совјетски – Новоцарицино – Саки, али без успеха. Под притиском јачих снага, Приморска армија је одступала у правцу Севастопоља, а 51. армија у правцу Керчанског полуострва. Немачке јединице су 31. октобра заузеле железничку станицу Алму и на тај начин пресекле одступницу совјетским јединицама на делу пута Симферопољ – Алма; стога су ове биле принуђене да одступају обилазним путем на Алушту и Јалту.

Операције на Криму

Још у току борби за Перекоп, командант Црноморске флоте одлучио је да утврди севастопољску поморску базу. У овом циљу предузето је утврђивање три одбрамбене линије. Укупна дубина свих одбрамбених положаја износила је око 15 км. Због краткоће времена била је утврђена само прва одбрамбена линија. Севастопољска поморска база у почетку је имала неколико бригада морнаричке пешадије, чије је укупно бројно стање износило око 20 000 људи. За противваздушну одбрану она је имала само 60 противавионских топова и 30 противавионских митраљеза и врло слабу ловачку авијацију. Међутим, сукцесивним пристизањем једииница Приморске армије, као и предузетим мерама совјетске Врховне команде, одбрана Севастопоља сваким даном је појачавана, тако да је 10. новембра износила око 51 000 људи, 170 артиљеријских оруђа и 100 авиона. Ради лакшег командовања, цео одбрамбени рејон подељен је 11. новембра на четири сектора.

Исто тако предузетие су мере за одбрану Керчанског полуострва. И поред неповољних земљишних услова и јаких совјетских снага, немачке јединице су успеле 16. новембра да заузму ово полуострво и присиле 51. армију да се повуче преко Керчанског мореуза на Таманско полуострво.

Немачка 11. армија, пошто је у току 3. и 4. новембра предњим деловима подишла линији Аранчи – Дуванкои – Чоргуњ – источно од Балаклаве, покушала је из покрета да овлада совјетским положајима, али у томе није успела. Од 5. до 8. новембра развиле су се жестоке борбе, али ни на једном сектору немачке једиинице нису имале успеха. Одбрана Севастопоља знатно је ојачана када су пристигле и последње јединице Приморске армије.

Совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила да се Севастопољ брани по сваку цену и да се из Закавкаског војног округа у Севастопољ одмах пошаље оружје, муниција, храна и друга материјална средства. Прве пошиљке почеле су да стижу половином новембра. Одбрана Севастопоља стављена је 19. новембра под непосредну команду Врховне команде.

Пошто нису могли заузети Севастопољ из покрета, Немци су привукли нове снаге, па су 10. новембра предузели нов напад уз подршку тенкова. И поред огорчених борби, које су трајале чак до 18. новембра, они су успели само на јужном правцу дуж приморја да заузму Балаклавске висове, док на осталом делу фронта нису постигли никакав успех. Услед упорне одбране Немци су били приморани да се зауставе пред совјетским положајима.

Немачка команда није се могла помирити с неуспехом. па је наредила 11. армији да поново преде у напад.

Крајем новембра привучене су нове снаге. Одлучено је да се напад изврши наношењем неколико истовремених удара и тиме совјетско командовање присили да утроши своје резерве. Главни удар планиран је правцем Дуванко – долина р. Бељбек – Северни залив, а помоћни из рејона Ниж. Чоргуњ, долином р. Чорне ка Инкерману. Немци су рачунали да ће у року од четири дана заузети Севастопољ.

За то време совјетске јединице су употпуниле систем утврђивања и ватрени систем. Појачана су и партизанска дејства у позадину немачких једдница.

После снажне артиљеријске припреме, немачке јединице су 17. децембра изјутра прешле у напад. Поред 7 дивизија, у нападу је учествовало око 150 тенкова, 300 авиона и многобројна артиљерија. Најжешће борбе развиле су се на главном правцу удара, на споју трећег и четвртог одбрамбеног сектора, где су немачке јединице, после дводневних борби подишле главној одбрамбеној линији. Ради заустављања немачког наступања, совјетско командовање је на овај део фронта привукло нове снаге. За четири дана крвавих борби немачке јединице на главном правцу удара успеле су да прошире пробој по фронту у рејону четвртог сектора, али су 21. децембра биле присиљене да обуставе напад,

Жестоке борбе су биле и на помоћном правцу удиара, у рејону Ниж. Чоргуњ (Други одбрамбени сектор), где су немачке јединице 19. децембра успеле да избију до места Врх. Чоргуњ.

Совјетска Врховна команда је 20. децембра потчинила снаге у Севастопољу команданту Закавкаског фронта и наредила му да одмах упути појачања у Севастопољ. У исто време наређено је да се појача противваздушна одбрана и побољша материјално. стање у опседнутом граду.

На основу овог наређења, Закавкаски фронт је одмах упутио у Севастопољ једну пешадијску дивизију и једну бригаду морнаричке пешадије, као и потребну количину муниције.

На главном правцу удара немачке јединице су 22. децембра учиниле још један покушај и после осмочасовне жестоке борбе успеле да заузму Мекензијеву Гору и да се приближе Северном заливу. Сада су Немци били у могућности да артиљеријском ватром туку град, пристаниште и аеродром. Међутим, совјетско командовање одмах је ангажовало пристигла појачања и извршило противудар уз подршку бродске артиљерије, присиливши немачке јединице да се повуку ка Бељбеку и Камишлију.

Пошто су привукли свеже снаге, Немци су од 26. до 31. децембра опет узалудно покушавали да постигну успех на главном правцу удара.

Значајну улогу у одбијању немачких напада на Севастопољ одиграле су авијација и Црноморска флота. Без обзира на временске непогоде и на непријатељска противдејства, Црноморска флота је успешно превозила трупе и материјална средства.
Крајем децембра обустављене су операције у рејону Севастопоља.

У току најжешћих борби под Севастопољем, Закавкаски фронт и Црноморска флота вршили су припреме за извођење десантне операције да би се заузело Керчанско полуострво. Пред опасношћу да им позадина 11. армије буде угрожена, Немци су отпочели да смањују снаге за опсаду и да их пребацују у рејон Керча и Феодосије.

Совјетске јединице на Криму, а нарочито код Севастопоља, извршиле су постављене задатке, јер су везале јаке немачке снаге и онемогућиле њихово упућивање ка Ростову или Кавказу.

Према плану Врховне команде било је предвиђено да у десанту на Керч учествују делови 44. и 51. армије, делови Црноморске флоте, Керчанска војно-поморска база и Азовска флотила.

Том десантном операцијом требало је разбити немачку керчанску групу, заузети Керчанско полуострво и, на тај начин, отклонити опасност која је претила Кавказу од продора немачких снага, преко Керчанског пролаза. Потом је требало пружити помоћ опседнутом Севастопољу и створити услове за ослобођење Крима.

Према плану требало је трупе искрцати на северну, источну и јужну обалу полуострва Керча, а главни удар нанети с југа, правцем Феодосија – Акмонај. Десанти на помоћним правцима, за које је било ангажовано 13 000 људи, из састава 51. армије требало је да привуку што јаче немачке снаге и тиме обезбеде успех на главном правцу удара. Због тога је предвиђено да се помоћне снаге искрцају три дана пре главних снага.

У складу са овом замисли, Азовска флотила је формирала пет десантних одреда за превоз трупа на северну и источну обалу полуострва Керча, од Јеникала до Акмонаја. Искрцавање на свим местима требало је да уследи истовремено и без артиљеријске припреме, како би со постигло изненађење.

Керчанска војно-поморска база требало је да искрца десанте на четири места на источној обали полуострва Керча, у ужем рејону Камиша Буруна. За подршку овом искрцавању била је на Таманском полуострву формирана специјална артиљеријска група.

Да би се противнику пресекла одступница приликом повлачења с Керча, а уједно пружила помоћ трупама које би се искрцале десантним бродовима Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, било је предвиђено да Црноморска флота упути десантни одреди „Б“, јачине 3 000 људи, у рејон Опука.

За наношење главног удара био је од јединица 44. армије формиран десантни одред „А“, јачине 23 000 људи, 34 тенка и 133 топа и минобацача. У његовом саставу налазили су се: одред бродске подршке, два одреда транспортних бродова са блиском заштитом и одред мањих транспортних средстава, који је имао задатак да искрца први ешалон десанта, јачине 3 пука, непосредно у луку Феодосије и тиме створи услове за искрцавање осталих снага.

Да би се смањила опасност од напада непријатељске авијације на транспортне бродове и трупе у рејонима концентрације, а и ради маскирања читаве десантне операције, укрцавање се вршило у неколико лука: Анапи, Новоросијску, Туапсеу и др.

Увече 24. децембра на бродове Азовске флотиле, Керчанске војно-поморске базе и десантног одреда „Б“ Црноморске флоте почело је укрцавање материјала и трупа.

Временске прилике за извођење десанта нису биле повољне; дувао је јак ветар који је веома узбуркао море. Због тога су сви десантни одреди Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, уместо да искрцају трупе два часа пре сванућа, приспели на места искрцавања када је свануло. Искрцавање није текло према плану, јер су у последњем тренутку била измењена нека искрцна места, тако да је искрцавање уследило само на источном делу полуострва Керча, а десантни одред „Б“ морао се вратити у полазну луку. На неким местима Немци су пружили снажан отпор и присилили совјетске десантне одреде да мењају искрцне тачке. Међутим, совјетским једииницама је ипак пошло за руком да образују неколико мостобрана и да их у року од неколико дана појачају, тако да је 29. децембра на источној обали полуострва Керча било већ око 17 500 људи.

У међувремену, у поподневним часовима, 28. децембра, почело је укрцавање материјала и трупа на бродове диесантног одреда „А“. Превожење трупа текло је по плану. У свануће 29. децембра одред бродске подршке бомбардовао је Феодосију и успео да неутралише оруђа немачке обалске артиљерије у том рејону, тако да искрцавање првог ешелона није наишло на неке тешкоће. Истог дана су се и главне снаге десантног одиреда искрцале непосредно у луку и заузеле Феодосију.

Успешно искрцавање снага совјетске 44. армије у Феодосији принудило је немачке снаге на Керчу да ноћу 30. децембра одступе на запад, јер им је претило да буду одсечене. До 2. јануара совјетске јединице су избиле на линију Кијет – Нов. Покровка – Коктебељ, где су наишле на организовану одбрану Немаца.

Керчанско-феодосијска операција прва је крупнија поморско-десантна операција совјетских јединица. Њено извођење било је отежано лошим временским приликама, помањкањем специјалних десантних средстава и недовољним искуством у планирању и извођењу операција овакве врсте. Иако није довела до остварења постављених циљева, она је ипак присилила Немце да уложе знатне напоре како би сачували своје позиције на Криму.

По одлуци совјетске Врховне команде од 2. јануара 1942. год. требало је да Кавкаски фронт у садејству са Црноморском флотом пређе у офанзиву са задатком да ослободи Крим. Према плану Кавкаског фронта требало је с Керчанског полуострва прећи у офанзиву главним снагама правцем Џанко – Перекоп – Чонгар а помоћним ка Симферопољу, с тим да се поморски десанти изврше у рејонима Алуште, Јалте, Јевпаторије и Перекопа, пресече одступница немачким снагама и приступи њиховом уништењу на Криму. Међутим, Немци су ово предухитрили и 15. јануара предузели напад ка Феодосији. Совјетска 51. и 44. армија, изненађене у јеку припрема за предузимање офанзиве, нису биле у стању да задрже немачке снаге, већ су одступиле на положаје у висини ж. ст. Акмонај.

Совјетска Врховна команда, директивом од 28. јануара 1942, наредила је Кримском фронту (28. јануара Кавкаски фронт је преименован у Кримски) да пређе у офанзиву, ради указивања помоћи севастопољском одбрамбеном рејону. Главне снаге Кримског фронта биле су груписане за наступање ка Карасубазару (60 км западно од Феодосије). Црноморска флота добила је задатак да изврши десант у рејону Судаке (40 км југозападно од Феодосије) и да артиљеријском ватром са бродова и ударима авијације садејствује 44. армији у наступању. За почетак офанзиве био је предвиђен 13. фебруар.

Пошто припреме нису могле бити завршене правовремено, офанзива је отпочела тек 27. фебруара. Због слабе организације напада, иако се располагало довољним снагама, немачка одбрана није могла бити пробијена. Покушаји да се постигне успех у марту и априлу нису дали резултате.

Без обзира на неуспех офанзиве на Криму, Кримски фронт је везао знатан део немачких снага и на тај начин олакшао ситуацију севастопољског одбрамбеног рејона. Стога Немци нису могли располагати потребним снагама и средствима за предузимање зимске офанзиве на Севастопољ.

Опширније о блокади Севастопоља прочитајте на следећем линку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *