Операције у Донбасу и код Ростова (од октобра до 2. децембра 1941)

Крајем септембра немачка Врховна команда је сматрала да су снаге Црвене армије у Украјини разбијене и да више нису способне да пруже озбиљнији отпор, па је наредила групи армија „Југ“ да настави офанзивне операције и заузме Харков, Донбас, Ростов и Крим и на тај начин створи повољне услове за даље надирање на Кавказ. У том циљу, група армија „Југ“ је наредила:

  • 1. оклопна група, из рејона Дњепропетровска, и 11. армија, из рејона Каховке, концентрично ће наступати на Осипенко да окруже и униште совјетски Јужни фронт; затим ће 1. оклопна група продужити наступање дуж приморја ка Ростову, а 11. армија и румунска 3. армија заузеће Крим;
  • 17. армија, из рејона Краснограда, заузеће Донбас;
  • 6. армија, из рејона северно од Полтаве, заузеће Харков и обезбедиће спој група армија ,,Центар“ и ,,Југ“.

Немачка 1. оклопна група пробила је 29. септембра положаје на десном крилу совјетске 12. армије, у рејону Дњепропетровска, и продужила наступање ка Мариупољу, угрожавајући бок и позадину Јужног фронта. Уочавајући ову опасност, совјетско командовање је 5. октобра наредило да се Јужни фронт повуче на линију Павловград – Мелитопољ; међутим, ни на овој линији он није могао зауставити немачко наступање. Пошто су пробили одбрану на споју 12. и 18. армије, предњи делови 1. оклопне армије сјединили су се 7. октобра с јединицима 11. армије северно од Осипенка. На овај начин, део 18. армије и 9. армија били су опкољени северозападно од Осипенка. Окружене армије одмах су отпочеле да се пробијају, и то 18. армија према Стаљину, а 9. армија ка Таганрогу. За то време 12. армија водила је упорне одбрамбене борбе на линији Павловград – Васиљковка – Гавриловка.

Да би спречила немачке јединице да заузму Ростов, совјетска Врховна команда ојачала је 9. армију пешадијским и коњичким дивизијама и формирала Таганрошку групу, са задатком да брани р. Миус (западино од Таганрога).

Половином октобра су предњи делови 1. оклопне армије успели да се пробију до ушћа р. Миуса. По наређењу команданта Јужног фронта, 9. армија и Таганрошка група извршили су противудар. Јединице 9. армије, ослабљене у претходним борбама, нису имале успеха, док је Таганрошка група успела да немачке оклопне јединице одбаци 10 – 15 км западно од р. Миуса. Привлачењем и ангажовањем главних снага, 1. оклопна армија је форсирала р. Миус и 17. октобра заузела Таганрог, а 20. октобра Стаљино.

За то време 38. и 6. армија Југозападног фронта водиле су упорне и тешке борбе задржавајући немачко наступање ка Харкову и Изјуму.

Да би се обезбедиле потребне резерве, совјетска Врховна команда одлучила је да се Југозападни и Јужни фронт од 17. до 30. октобра повуку на краћу линију одбране: Касторноје – р. Оскол – Красни Лиман – Горловка – р. Миус. У исто време наређено је Севернокавкаском војном округу да формира 56. самосталну армију ради одбране Ростова.

У току повлачења совјетске јединице су водиле жестоке борбе, настојећи да што више задрже немачке једднице. Немачка 6. армија заузела је 24. октобра Харков, а нешто доцније Бјелгород и Курск. До краја октобра Југозападни фронт је одступио на линију Тим – западно од Купјанска – Изјум – Красни Лиман и на њој прешао у одбрану. Дванаеста армија Јужног фронта одступила је на линију Красни Лиман – Дебаљцево, док су 18. и 9. армија, услед врло снажног притиска немачких оклопних дивизија, биле принуђене да се повуку на линију Дебаљцево – Красни Луч – Хопри (30 – 35 км источније од линије коју је одредила Врховна команда). На овај начин, крајем октобра је група армија „Југ“ заузела Харков и југозападни део Донбаса и подишла Ростову.

Немачка Врховна команда придавала је велики значај Ростову, сматрајући га вратима Кавказа. Зато је одлучила да настави офанзиву и постигне одлучујуће успехе на јужном правцу, надајући се да би се то повољно одразило и на опредељење Турске на страну Осовине. У том циљу, групи армија „Југ“ наређено је да разбије совјетску групу северно од Таганрога и овлада мостобраном на левој обали р. Дона, источно од Ростова, а затим продужи наступање ка Мајкопу и Туапсеу.

На основу овог наређења, командант групе армија „Југ“ донео је одлуку да 1. оклопна армија заузме мостобран на левој обали Дона, а потом део оклопних јединица поврне ка Ворошиловграду да, у садејству са 17. армијом, окружи и уништи совјетске снаге у источном делу Донбаса, и на тај начин обезбеди бок и позадину јединица које би дејствовале ка Мајкопу и Туапсеу. Да би се избегле тешке борбе на западним прилазима граду, који су били добро утврђени и брањени, предивиђено је да се Ростов заузме обухватом са севера.

Пре почетка офанзиве, група армија „Југ“ имала је следећи распоред: 1. оклопна армија на десном крилу, према Ростову и северно од њега; 49. брдски и италијански корпус у центру према Дебаљцеву и Ровенки; делови 17. армије на левом крилу, према Ворошиловграду.

Група армија „Југ“ прешла је у напад 5. новембра. На правцу главног удара развиле су се између 1. оклопне армије и совјетске 9. армије огорчене борбе. Због добро организоване противоклопне одбране и упорног држања совјетских снага, немачке јединице, првога дана борбе, имале су знатне губитке у тенковима. Следећег дана совјетско командовање увело је у бој 2. и 132. оклопну бригаду, које су такође нанеле осетне губитке немачким тенковима. За четири дана борби (од 5. до 9. новембра) немачке једднице су успеле да пробију положаје 9. армије и да продру 30 км у дубину совјетских положаја, али по цену великих губитака у људству и тенковима. Немачки покушаји да продру ка Шахтију и Новочеркаску осујећени су жилавом и чврстом одбраном совјетских јединица. Немачко командовање је одлучило 8. новембра да заузме Ростов непосредним ударом 1. оклопне армије са северозапада, па је у духу ове нове замисли наредило прегруписавање снага, које је трајало девет дана (до 17. новембра).

За наставак офанзиве планом је предвиђено да се концентричним ударом 14. оклопног корпуса преко Бољ. Сали и 3. оклопног корпуса преко Султан Сали заузме Ростов. За то време, северно од 1. оклопне армије, 49. брдски корпус имао је да врши обезбеђење ударне групе, док су италијански корпус и 17. армија (група Шведлер) имали да нападају ка Ворошиловграду.

Совјетско командовање придавало је велики значај Ростову као важном политичком, индустријском и саобраћајном центру кроз који је пролазила главна железничка магистрала за везу јужних делова СССР-а са Северним Кавказом и Закавказјем. Због тога је командант Југозападног правца 9. новембра предложио да се пређе у противофанзиву и разбију немачке снаге у рејону Ростова. Совјетска Врховна команда одобрила је овај предлог и заједно с командом Југозападног правца разрадила план противофанзиве.

Оперативна замисао за противофанзиву била је: упорном одбраном 12. армије и деснокрилних дивизија 18. армије спречити наступање немачких јединица ка Ворошиловграду; главни удар нанеће новоформирана 37. армија ка југозападу, у бок и позадину немачке 1. оклопне армије, општим правцем ка Бољшекрепинској; десно од 37. армије, левокрилне дивизије 18. армије нанеће помоћни удар правцем Ђаково – Дмитријевка а јединице самосталног коњичког корпуса правцем Кујбишево – Артемовка, са задатком да обезбеде десни бок 37. армије; лево од 37. армије, јединице 9. армије из рејона Новошахтинск нанеће помоћни удар у правцу Болдиревке, са задатком да садејствује 37. армији; 56. самостална армија треба упорно да брани рејон Новочеркаск – Ростов.

Пре почетка противофанзиве, Јужни фронт и 56. самостална армија имале су укупно 22 пешадијске и 9 коњичких дивизија и 5 оклопних бригада. Немци су имали 2 брдске, 3 оклопне и 4 моторизоване дивизије.

Напад немачких пешадијских јединица ка Ворошиловграду отпочео је 16. новембра, а следећег дана и напад 1. оклопне армије. У току 17. новембра 14. оклопни корпус успео је да пробије совјетске положаје и да заузме Бољ. Сали. Сутрадан је његово наступање било успорено због добро организоване противоклопне одбране и успешне ватре совјетске артиљерије. До 19. новембра он је избио на северну ивицу Ростова и подишао Аксајскају (источно од Ростова) с намером да пресече одступницу совјетским јединицама које су браниле град. Совјетске јединице су жестоким отпором зауставиле немачко наступање. За то време је 3. оклопни корпус продро у западно предграђе Ростова, где су се развиле жестоке уличне борбе. Услед јаког притиска немачких оклопних снага, совјетска 56. армија била је присиљена да напусти Ростов и одступи на леву обалу Дона. Повлачење је завршено до 17,00 часова 21. новембра, када су Немци потпуно овладали градом.

Истога дана када су Немци обновили офанзиву на Ростов, совјетска 37. армија прешла је у противофанзиву. Првог дана (17. новембра) њене дивизије су пробиле немачки фронт и продрле 15 – 18 км, а у току три следећа дана напредовале су још 15 – 20 км и избиле на линију Цимљанка – Аграфеновка. Због рђавих атмосферских прилика, совјетска авијација није могла да пружи подршку наступајућим јединицама; она је могла пружити знатну помоћ тек од 20. новембра, када су услови за њен рад били побољшани. Немци су потценили опасност која је претила боку и позадини 1. оклопне армије. А када су, после заузимања Ростова, уочили ту опасност, они су наредили да се пређе у одбрану и да се део снага из Ростова пребаци на десну обалу р. Тузлова.

Совјетска 37. армија избила је 24. новембра на р. Тузлов и овладала Бољшекрепинском; тиме је створила повољне услове за наношење удара у дубљу позадину немачких главних снага, у правцу Таганрога. Међутим, услед недостатка јачих снага за извођење смелијег маневра, командант Јужног фронта је одлучио да прво ослободи Ростов, а потом продужи наступање ка Таганрогу. На основу ове одлуке извршено је прегруписавање дивизија с даснога крила 37. армије на део фронта Стојанов – Генералско.

У противофанзиви на Ростов требало је да учествују:

  • главне снаге 37. армије с линије Стојанов – Генералско наносе удар преко Султан Сали на западни део предграђа;
  • 9. армија наноси удар преко Бољ. Сали на северни део града;
  • 56. армија (три оперативне групе: Источна, Централна и Западна) наноси концентричан удар на Ростов са источне и јужне стране.

Главне снаге 37. армије и Западна група 56. армије требало је да се споје у западном предграђу и пресеку одступницу немачким снагама у Ростову.

У нападу на Ростов учествовали су још: донске козачке дивизије, партизани и одреди народне одбране.

Совјетска противофанзива код Ростова

Ујутро 27. новембра почела је противофанзива совјетских снага за ослобођење Ростова. Девета армија наступала је доста споро, јер су немачке јединице успеле да се учврсте на десној обали р. Тузлова. Међутим, Источна група 56. армије наступала је успешно и истога дана избила на источну ивицу Ростова, док је Централна група, која је нападала с југа, и поред врло јаког немачког отпора на доминирајућој десној обали Дона, успела да форсира реку и да образује мањи мостобран. У току следећег дана Централна група, у зајединици са деловима 9. армије : борцима народне одбране, продрла је у Ростов, а 29. новембра га и ослободила.

До тог времена, 9. армија избила је у висину Султан Сали и Бољ. Сали, након чега је 1. оклопна армија отпочела павлачење у правцу запада. Совјетска 56, 9. и 37. армија предузеле су 30. новембра гоњење и до 2. деоембра избиле су на р. Миус. где су задржане од немачких свежих снага које су доведене са других делова фронта.

Неуспех немачке 1. оклопне армије под Ростовом изазвао је велику збуњеност и пометњу у немачкој Врховној команди. У току саме операције немачко врховно командовање захтевало је да се Ростов не напушта, без обзира на тешку ситуацију у којој се налазила 1. оклопна армија. Међутим, под ударима совјетских јединица, ова армија је претрпела велике губитке и била принуђена на одступање.

Успех Црвене армије под Ростовом имао је велики војни значај. Он је срушио немачке планове за наступање на Кавказ и приморао немачке команданте да држе јаке снаге на јужном правцу, што се повољно одразило на ситуацију пред Москвом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *