Почетне операције (од 22. јуна до 9. јула 1941)

Сачувајте страницу:

У недељу 22. јуна, у раним јутарњим часовима, Немци су без објаве рата изненадно напали СССР. Око 04,00 часова нeмачка артиљерија отворила је ватру на граничне карауле, утврђења, штабове, центре везе и одбрамбене рејоне у близини границе. Једновремено јаке формације немачке авијације отпочеле су да бомбардују аеродроме, поморске базе (Севастопољ, Кронштат, Измаил), железничке чворове, градове прибалтичких република, Белорусије, Украјине, Молдавије, Крима и др.

Совјетске трупе биле су изненађене, јер нису на време обавештене и припремљене.

Изненадни масовни удари немачке авијације и артиљерије јако су отежали организовано увођење у борбу совјетских јединица. Ово тим више што су линије и центри везе, због дејства немачке авијације и артиљерије, били покидани, те је обавештавање и командовање отказало. И немачки диверзанти у совјетској позадини покидали су многе линије везе.

Једновремено са артиљеријском припремом прешли су у напад делови немачке пешадије. Између граничних јединица и предњих немачких делова развиле су се борбе за граничне карауле, прелазе и мостове на приграничним рекама. Огромно преимућство Немаца било је у томе што су они нападали уз садејство тенкова и артиљерије, док посаде у граничним караулама нису имале подршку артиљерије, нити су располагале противоклопним средствима. У оваквој неравноправној борби брзо је сломљен отпор посада у караулама.

Један до два часа после артиљеријске припреме прешле су у наступање главне немачке снаге.

Немачке главне снаге на свим важнијим правцима имале су изразиту надмоћност, што им је омогућило да врло брзо постигну значајне успехе. На многим деловима фронта оне су врло брзо и из покрета савладале отпор совјетских недовољно припремљених предњих делова.

У току првог дана рата немачки бомбардери наставили су масовне ударе, бомбардујући првенствено 66 аеродрома пограничних војних округа, и до подне уништили око 1 200 авиона (од којих 800 на земљи). Удари су првенствено вршени на оне аеродроме на којима су се налазили ловачки авиони нових типова.

Совјетски авиони уништени при нападу на аеродроме, јун 1941.

Ситуација совјетских јединица првога дана рата била је врло тешка. Слабе снаге за заштиту границе, развучене на широком фронту, изненађене и неприпремљене за борбу, без јаких резерви које би биле у стању да ликвидирају створене клинове, ступале су у борбу појединачно по одвојеним жариштима. Немачке оклопне и моторизоване јединице брзо су обухватале ова жаришта отпора и наносиле им ударе с бокова и из позадине. Обухваћене совјетске јединице, немајући везу са суседима и претпостављеном командом, биле су присиљене да одступају ка линијама у позадини или да остану на месту и приме борбу у окружењу.

Веза у оквиру фронтова, армија, корпуса и дивизија била је прекинута, услед чега командовање није могло да сагледа праву ситуацију на фронту. Немајући реалну представу о стању на граници, народни комесар одбране СССР-а издао је у 07,15 часова 22. јуна директиву којом је било предвиђено:

  • да се нападну и униште немачке снаге које су повредиле совјетску територију, с тим да копнена војска не прелази границу док не добије специјално наређење;
  • да извиђачка авијација утврди груписање немачке авијације и копнене војске, а бомбардерска и јуришна авијација јаким ударима униште немачку авијацију на аеродромима и разбију главне снаге копнене војске на земљи. Ударе вршити и на немачкој територији на дубини од 100 до 150 км, с тим да се могу бомбардовати Кенигсберг (данас Калињиниград) и Мемел. На територији Финске и Румуније не предузимати акције пре специјалног наређења.

Ова директива није могла бити извршена, јер су надмоћније немачке јединице продужиле наступање, одбијајући све покушаје совјетских јединица да их задрже.

Највећи успех постигле су немачке оклопне групе, док су пешадијске снаге унеколико заостајале.

Немачка 4. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 40 км југоисточно од Тилзита и разбила јединице левога крила совјетске 8. армије. Њени предњи делови успели су да избију на р. Дубису (35 км северозападно од Каунаса).

Немачка 3. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 50 км источно од Сувалкија и разбила јединице левог крила совјетске 11. армије, а њене дивизије су форсирале р. Њемен око 60 км јужно од Каунаса.

Немачка 2. оклопна група извршила је пробој северно и јужно од Бреста на фронту ширине 70 км и разбила центар совјетске 4. армије. Њени предњи делови избили су у висину Кобрина. У позадини, совјетске јединице су пожртвовано браниле тврђаву Брест, коју су Немци заузели тек 30. јуна.

Немачка 1. оклопна група, у садејству са 6. армијом, извршила је пробој на фронту ширине 65 км јужно од Владимира Волинска и разбила једиинице левог крила совјетске 5. армије. Њени предњи делови продрли су 15 – 20 км у дубину совјетске територије.

Северно и јужно од извршених пробоја дејствовале су немачке пешадијске снаге, које су прошириле клинове оклопних јединица, али су нешто изостале због слабије покретљивости. Тако су 9. и 16. армија и 3. оклопна група направиле широк клин на споју Северозападног и Западног фронта, потискујући ослабљену совјетску 11. армију и десно крило 3. армије. На овај начин били су угрожени леви бок 11. армије и десни бок главних снага Западног фронта, док су правци ка Каунасу и Виљнусу остали незаштићени, јер у близини није било совјетских резерви. Исто тако немачка 4. армија и 2. оклопна група, потискујући развучену совјетску 4. армију, озбиљно су угрозиле леви бок главних снага Западног фронта које су се налазиле у белоруској избочини. Ни на овом правцу није било совјетских резерви које би могле задржати даље надирање немачких снага. Иако удар немачке 17. армије на лавовском правцу није био снажан, совјетска 6. армија је била присиљена да одступи 10 – 15 км од границе, због развучености својих снага и ангажовања по деловима.

Тиме је био завршен први дан борбе. Немачке снаге су постигле значајне успехе захваљујући изненађењу, правовременим и детаљно извршеним припремама и употреби јаких снага на правцима главних удара.

Ради мобилизације свих снага и обезбеђења јавног поретка, Президијум Врховног совјета СССР-а издао је овога дана два указа. Једним указом је објављена мобилизација војних обвезника рођених од 1905. до 1918. год. на територији 14 војних округа (лењинградског, прибалтичког, западног, кијевског, одеског, харковског, орелског, московског, архангелског, уралског, сибирског, приволшког, севернокавкаског и закавкаског). Другим указом је објављено ратно стање у низу република и области СССР-а. У вези с овим указом, све функције органа државних власти у погледу одбране, обезбеђења јавног поретка и службе безбедности прешле су у надлежност војних савета фронтова, армија и војних округа, а у местима где није било војних савета прешле су у надлежност највишег војног старешине.

Немајући правовремено извештаје о ситуацији на фронтовима, а нарочито о стању и могућностима својих снага, народни коимесар одбране издао је 22. јуна у 21,15 директиву бр. 3 којом је наређено:

  • да оклопни корпуси Северозападног и Западног фронта (по два корпуса у сваком фронту) из рејона Каунаса и Гродна изврше концентричне ударе општим правцем ка Сувалкију, уз подршку авијације фронтова и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање, са задатком да се непријатељска сувалкиска група окружи и уништи и да се до 24. јуна овлада рејоном Сувалкија;
  • да 5. и 6. армија и најмање пет оклопних корпуса Југозападног фронта изврше концентричне ударе ка Лублину, уз подршку авијације фронта и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање са задатком да се окружи и уништи непријатељска група у рејону Владимир Волинск – Кристинопољ и до 24. јуна овлада Лублином

Овом директивом јединицама су дати задаци који, с обзиром на њихово стање и могућности, нису могли бити извршени. Па ипак, фронтови су пришли њеном извршењу. Услед ограниченог времена припреме су вршене на брзину и без довољно система. Совјетска авијација, због великих губитака, није била у стању да пружи потребну заштиту трупама које су се прикупљале. Због тога су дивизије оклопних корпуса при развијању на полазним положајима биле изложене масовним ударима немачке авијације, те су претрпеле осетне губитке. Артиљерија оклопних корпуса и пешадијских дивизија није се могла брзо концентрисати, јер није имала механизованих вучних средстава. Пешадијске јединице, због недостатка ауто-транспорта, такође су се споро развијале за напад. Посматрано у целини, припреме и борбена дејства Северозападног и Западног фронта у духу директиве бр. 3 вршени су неорганизовано, нарочито у погледу садејства између дивизија оклопних корпуса. Незнатни оперативни резултати нису били у складу с великим губицима које су имале оклопне јединице. Само у рејону Гродна постигнут је ограничен успех, где је немачка 3. оклопна група за кратко време задржана у наступању. У рејону северозападно од Каунаса противудар у бок немачке 4. оклопне групе није био успешан.

Пошто противудари оклопних корпуса Северозападног и Западног фронта нису постигли значајније резултате, то су немачке оклопне групе продужиле брзо надирање: 4. оклопна група у правцу Даугавпилса, 3. оклопна група преко Виљнуса у правцу Минска, а 2. оклопна група у правцу Барановича.

Совјетска 11. и 4. армија биле су разбијене, због чега су бокови главних снага Западног фронта, у белоруској избочини, остали незаштићени.

Повољнија ситуација била је код Југозападног фронта, где немачке снаге нису имале тако велике успехе као у зони Западног фронта. На споју совјетске 5. и 6. армије Немци су направили брешу ширине 50 км, у коју су убацили 1. оклопну групу. Сходно наведеној директиви бр. 3 вршило се прикупљање оклопних јединица, од којих су неке имале да превале марш од 200 – 400 км. Ради ликвидације немачког клина извршене су припреме за противудар, које су проведене доста организовано. У рејону Луцк – Броди – Ровно дошло је 23. јуна до прве битке оклопних снага, која је имала велики значај за даљи развој операција у Украјини. Југозападни фронт је успео да задржи Немце читаву недељу дана, наносећи им велике губитке, и да осујети њихову намеру да окруже совјетске снаге у лавовској избочини. У овој бици совјетске јединице су такође имале велике губитке.

Немачка група армија „Југ“ увела је у бој још седам свежих дивизија. Совјетска 5. и 6. армија и оклопни корпуси нису могли издржати притисак и били су принуђени да се повлаче. На овај начин, снаге Југозападног фронта у лавовској избочини (26. и 12. армија) нашле су се у тешкој ситуацији јер им је десни бок био незаштићен. Ову опасност уочила је совјетска Врховна команда, па је наредила да Југозападни фронт одступи на линију Коростењ – Новоград Волински – Проскуров – Каменец Подољск, где су се налазили утврђени рејони. Немци су 30. јуна заузели Лавов.

После напуштања Лавова, јединице Југозападног фронта продужиле су да воде упорну задржавајућу одбрану до нове линије одбране.

Жестоке борбе нису се водиле само на главним правцима дејства, где су наступале немачке оклопне снаге, већ на свим деловима фронта. Многе совјетске јединице, одсечене од суседа и немајући везу са претпостављеном командом, остале су да се боре у окружењу, одакле су се касније пробиле и поново прихватиле борбу да би непријатеља што дуже задржале и нанеле му што веће губитке.

Упорна борба вођена је и у ваздуху. Совјетска авијација наносила је ударе по немачким оклопним колонама и пешадијским групама. Авијација Врховне команде, Балтичке и Црноморске флоте 23. јуна је бомбардовала војноиндустријске објекте у Букурешту, Плоештију, Варшави, Данцигу и другим градовима.

Четвртог дана борбених дејстава, немачка 4. оклопна група приближавала се Даугавпилсу, док су се 3. и 2. оклопна група са северозапада и југозапада концентрично приближавале Минску. Оне су тиме угрозиле бок и позадину совјетске 3. и 10. армије које су се налазиле у белоруској избочини. Да би се избегло окружење, совјетска Врховна команда је 25. јуна наредила Западном фронту да се јединице из белоруске избочине повуку на линију Лида – Слоним – Пинск, али је ово већ било касно. За извлачење 3. и 10. армије из полуокружења у правцу Минска остао је узани коридор ширине око 60 км. Немајући ауто-транспорта, ове армије нису биле у могућности не само да се брзо извуку из полуокружења него ни да се успешно супротставе непријатељском притиску с фронта и с бокова.

До 25. јуна увече немачке оклопне групе дубоко су продрле на совјетску територију: 4. оклопна група око 126 км, 3. оклопна група око 230 км, а 2. оклопна група око 200 км.

У исто време, код 3. и 10. армије, као и на целом фронту, јасно су испољени крупни недостаци у организадји и раду фронтовских и армијских органа позадине. Материјалне резерве за прва четири дана борби биле су потрошене, а њихова попуна није могла да се изврши, пошто је већи део резерви у складиштима био уништен бомбардовањем из ваздуха или је пао у руке непријатељу. Тешкоће у дотуру материјалних средстава погоршале су се због немања ауто-транспортних јединица. Штабно особље и позадински органи нису имали јасну слику о стању и распореду својих јединица. Све ове тешкоће, нарочито оскудица муниције и горива, неповољно су утицале на пружање организованог отпора непријатељу. Због свега тога, одступање 3. и 10. армије било је неорганизовано, Команда Западног фронта изгубила је контролу над јединицама, па није могла да изрази потребан утицај у погледу даљег развоја борбених дејстава.

У тешкој ситуацији био је и Северозападни фронт. Његова 11. армија, разбијена још првога дана борбе, под притиском јаких непријатељских снага одступала је у правцу Полоцка. Тако је правац ка Даугавпилсу остао незаштићен, што је немачка 4. оклопна група искористила да упути тим правцем своје главне снаге. Тиме је био угрожен леви бок 8. армије, која је предузела повлачење у правцу Риге.

Главни задатак Западног и Северозападног фронта – задржати непријатеља у приграничној зони и обезбедити развој главних снага Црвене армије ради преласка у противофанзиву – није могао бити извршен. Совјетска Врховна команда увидела је крајем јуна да дезорганизовани и великим губицима ослабљени први ешелон Црвене армије неће бити у стању да задржи немачко наступање, па је због тога одлучила да се стратегијске резерве које ће пристићи из дубине територије употребе за образовање новога фронта на линији р. Западна Двина – р. Дњепар, одакле ће прећи у противофанзиву.

У том циљу директивом народног комесара за одбрану од 25. јуна, од четири армије из резерве Врховне команде (22, 19, 20. и 21. армија) формирана је група армија под командом маршала Буђонија. Овој групи је наређено да организује одбрану на линији Сушево – Невељ – Витебск – Могиљев – Злобин – Гомељ – Цемигов – р. Десна – р. Дњепар (до Кременчуга). Доцније је овој групи амиија постављен задатак да буде спремна да пређе у противофанзиву.

Ради продужења организоване одбране, совјетска Врховна команда, директивом од 25. јуна, дала је фронтовима следеће задатке:

  • Северозападном фронту, да 27. армија из другог ешелона, као и 8. и 11. армија, које се налазе у одступању, организују одбрану на Западној Двини од Риге до Краславе;
  • Западном фронту, да 13. армија и оклопни корпуси из другог ешелона, као и делови који су одступали од границе, бране утврђени рејон Минска и Слуцка;
  • Југозападном фронту, да продужи противударе по немачким групама код Луцка и Бродија.

Међутим, борбена дејства су се развијала веома неповољно за Црвену армију. Северозападни фронт није успео да правовремено организује одбрану на десној обали Западне Двине. Његове јединице, немајући моторних возила, избијале су на Западну Двину са закашњењем. Чак и 21. оклопни корпус, упућен из Московског војног округа, као ојачање, није успео да се правовремено концентрише.

Немачка 4. оклопна група искористила је ову ситуацију и 26. јуна избила на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс; три дана доцније она је образовала мостобран и у рејону Крустпилса. За то време 16. армија наступала је у правцу Даугавпилса, а 18. армија у правцу Риге. Совјетска 27. армија није могла задржати немачке оклопне јединице, које су 2. јула наставиле наступање у правцу Опочке. Овим је створена широка бреша на споју 8. и 27. армије, што је немачка 4. оклопна група искористила и дубоко се уклинила у правцу Пскова. То је умногом отежало ситуацију совјетске 8. армије, нарочито 1. јула, када је 18. армија заузела и Ригу. Тако су оба бока совјетске 8. армије била угрожена. Да би избегла окружење, ова армија је предузела пребацивање својих јединица на десну обалу Западне Двине, на одсеку Рига – Крустпилс, користећи се месним приручним средствима.

Предвиђајући могућност напуштања Западне Двине, совјетска Врховна команда је 29. јуна наредила Северозападном фронту да припреми одбрану у висини р. Велике, с ослонцем на псковски и островски утврђени рејон. На ову линију упућени су два пешадијска и један оклопни корпус, који су стављени под команду Северозападног фронта. Међутим, немачка 4. оклопна група успела је 6. јула да заузме Остров знатно раније него што су совјетске јединице избиле у његов рејон. Да би задржале немачко наступање ка псковском рејону, совјетске инжињеријске јединице су порушиле свих осам мостова на р. Великој. Немачке оклопне јединице избиле су на ову реку, форсирале је из покрета и 9. јула заузеле Псков.

Губитком Пскова совјетска 8. армија била је одсечена од осталих снага Северозападног фронта и, због угрожености левога бока, била принуђена да се повлачи у правцу Естоније. Она је 9. јула прешла у одбрану на линији Пјарну – Тарту, где је успешно задржавала наступање немачке 18. армије.

Заузимањем Острова и Пскова Немци су се поставили у веома повољан положај за наступање у правцу Луге и Лењинграда. Југозападини прилази Лењинграду нису били утврђени. Уочавајући овај пропуст, совјетска Врховна команда, још у току борбених дејстава, наредила је да се приступи утврђивању одбрамбеног појаса на р. Луги и красногвардејског рејона. Међутим, услед недостатка времена, ово није могло бити завршено до 9. јула.

Тешке борбе су вођене у зони Западног фронта. Совјетска 3. и 10. армија, претрпевши прва три дана борби значајне губитке, почев од 25. јуна продужиле су одступање општим правцем Волковиск – Минск. Међутим, због све јачег притиска немачких снага с фронта и с бокова, њихове заштитнице и побочнице водиле су тешке борбе. Немци су 28. јуна успели да пресеку повлачење једног дела 3. армије, а 29. јуна и повлачење јединица на левом крилу 10. армије, у рејону Волковиска. Део ових армија (4 пешадијске, 1 оклопна и 1 коњичка дивизија) успео је да избегне окружење и да продужи одступање у правцу Минска. Окружене снаге у рејону Бјалистока већим делом су уништене изузев мањих делова који су успели да се пробију или да се прикључе партизанима.

Совјетска 13. армија, из другог ешелона, водила је 26. и 27. јуна жестоке борбе у утврђеном рејону Минска. На 4 дивизије ове армије нападале су са северозапада 3 оклопне дивизије 3. оклопне групе и са југозапада 2 оклопне дивизије 2. оклопне групе. После тешких тродневних борби, немачке оклопне снаге успеле су да се споје у рејону Минска 28. јуна, а немачка 7. оклопна дивизија пресекла је железничку пругу Минск – Борисов. Западно од Минска нашло се у окружењу 11 комплетних совјетских дивизија, поред делова још неких диивизија.

Совјетске окружене јединице пожртвовано су се бориле под врло тешким условима, изложене јаким нападима немачких јединица са земље и из ваздуха, без везе са својом претпостављеном командом, са осетним недостатком материјалних средстава, нарочито муниције и хране. Многе јединице су успеле да се пробију из окружења, неке су подлегле у неравноправној борби, док су многе остале да у позадини непријатеља дејствују на партизански начин.

Крајем јуна ситуација у зони Западног фронта била је врло тешка. Против 16 совјетских дивизија, ослабљених у претходним борбама, распоређених на фронту ширине 350 км, на линији Докшици – Смољевичи – Слуцк – Пинск, нападале су немачка 3. и 2. оклопна група.

У оваквим условима совјетске јединице нису биле у стању да образују непрекидни фронт западно од р. Березине. Због тога је совјетска Врховна команда 27. јуна наредила групи армија из резерве Врховне команде да организује чврсту одбрану на линији: Краслава – Дисна – Полоцк – Витебск – Орша – р. Дњепар (до Лојева), са задлатком да јаким противударима разбије непријатељске снаге и спречи им продор у правцу Москве.

Ради стварања дубоке одбране на московском правцу, совјетска Врховна команда је наредила да источно од поменуте линије, на удаљењу 200 – 400 км, 24. и 28. армија организују друге положаје: Нелидово – Бели – Дорогобуж – Јељња – Жуковка – Синезерки, с тим да се нарочита пажња посвети одбрани московског правца.

У циљу бољег руковођења борбеним дејствима на московском правцу, совјетска Врховна команда је 1. јула одлучила да се група армија из резерве Врховне команде потчини Западном фронту, под команду маршала Тимошенка.

Почетком јула немачка група армија „Центар“ продужила је наступање на московском правцу. Да би повећали ударну моћ оклопних јединица, које су у претходним борбама имале значајне губитке, Немци су објединили 2. и 3. оклопну групу у 4. оклопну армију.

Немачка Врховна команда наредиила је да се што брже избије на линију горњи ток Западне Двине – р. Дњепар и овлада мостобранима код Полоцка, Витебска, Орше, Могиљева и Рогачева, те се на тај начин обезбеде повољни услови за наступање у правцу Смоленска.

На основу овог наређења командант 4. оклопне армије донео је одлуку да 3. оклопна група избије на Западну Двину, на одсеку Дисна – Витебск, наносећи главни удар правцем Витебск – Смоленск, а 2. оклопна група да форсира р. Дњепар на одсеку Орша – Рогачев и продужи наступање дуж ауто-пута, са задатком да избије на линију Јарцево – Јељња.

У првим данима јула борбена диејства. у зони Западног фронта развијала су се под условима велике надмоћности немачких снага на земљи и у ваздуху. Ослабљене и малобројне једанице Западног фронта, развучене на широком фронту, биле су принуђене на одступање. Па ипак, совјетске јединице су дале све од себе да би немачке армије што дуже задржале на погодним линијама и нанеле им што веће губитке. Једна од ових линија била је р. Березина, на којој су се развиле жестоке борбе. Тим борбама совјетске јединице су успеле да задрже Немце два дана, што је искоришћено ради организације одбране на линијама у позадини.

Совјетске јединице су припремиле и извеле више противудара да би задржале немачке оклопне снаге које су избијале на линију Западна Двина – р. Дњепар. Немачка 3. оклопна група, пошто је избила на р. Западну Двину и из покрета овладала мостобранима у рејонима Дисне и Витебска, дочекана је противударима 22. армије. Иако ова армија није успела да ликвидира немачке мостобране, њени противудари су извесно време задржали немачко наступање. Совјетска 20. армија, у садејству са 7. и 5. оклопним корпусом (који  су имали око 1 000 тенкова старих модела), 6. јула извршила је противудар из рејона северно и западно од Орше у бок немачке 3. оклопне групе. Совјетски оклопни корпуси одбацили су немачке оклопне јединице 30 – 40 км у правцу Лепеља и нанели им велике губитке, док су јединице совјетске 20. армије у рејону Сено наишле на велики отпор немачких оклопних и ваздушнодесантних јединица, које су још 5. јула извршиле ваздушни десант. Совјетски 7. и 5. оклопни корпус дејствовали су раздвојено, на растојању 40 – 50 км, што су Немци искористили и извршили полуокружење, а потом и окружење 5. оклопног корпуса. У току 9. и 10. јула јединице 5. оклопног корпуса водиле су тешке борбе у окружењу. Да би ликвидирали совјетске окружене снаге Немци су дневно вршили и до 15 јуриша. Делови 5. оклопног корпуса, по наређењу 20. армије, извршили су 10. јула успешан. пробој из окружења и одступили на исток.

Жестоке борбе биле су и јужно од Орше, у зони одбране совјетске 21. армије, где је немачка 2. оклопна група задржана на р. Дњепру.

Велику помоћ у одбрани пружила је совјетска авијација наношењем удара по немачким колонама, нарочито при њиховом прелазу преко Западне Двине и Березине.

Деветог јула наступање немачке 4. оклопне армије било је заустављено на фронту од Дисне до Жлобина.

Док је совјетски Југозападни фронт успешно задржавао наступање немачке групе армија „Југ“ у правцу Житомира и Лавова, по наређењу совјетске Врховне команде формиран је 24. јуна нови Јужни фронт (18. и 9. армија) под командом генерала Туљењева. Задатак Јужног фронта био је да брани део фронта од Каменеца Подољска до ушћа Дунава.

Немачка група армија „Југ“ почела је 1. јула да испољава јачи притисак у два правца: против Југозападног фронта, према Житомиру, и против Јужног фронта, према Могиљеву Подољском, с циљем да се окруже и униште совјетске снаге у лавовској избочини (6, 26. и 12. армија) и на тај начин постигне први већи успех у Украјини. У вези с напред изложеним, почетком јула развиле су се жестоке борбе у зони Југозападног фронта, код Ровна, Дубна, и Кременеца, а 3. јула немачко-румунске снаге у зони Јужног фронта успеле су да образују мостобране на источној обали р. Прута, на одсеку Липкани – Јаши, одакле су наставиле наступање према Могиљеву Подољском и Бељцима. После шестодневних борби, немачко-румунске снаге су избиле ра р. Дњестар према Могиљеву Подољском и заузеле Бељце, где их је совјетска 18. армија задржала. За 6 дана су немачко -румунске снаге продрле у дубини совјетске територије око 60 км, што показује да је темпо наступања на овом делу фронта био знатно спорији него што је то био случај на осталим правцима.

У то време према Житомиру, на споју совјетске 5. и 6. армије, Немци су увели у бој два свежа оклопна корпуса. После тога је 1. оклопна група успела да заузме Острог и да подиђе утврђеном рејону Новограда Волинског. Пошто је њен покушај да овлада овим рејоном пропао, она је била присиљена да се пред њим задржи око 3 дана. После прегруписавања, 1. оклопна група је 7. јула прешла у напад правцем Бердичев, обилазећи Новоград Волински с југоистока. Немачке оклопне јединице су 8. јула заузеле Бердичев, а 9. јула и Житомир, одакле су продужиле наступање у правцу кијевског утврђеног рејона. Услед дубоког пробоја немачких оклопних снага у правцу Кијева и наступања немачко-румунских снага у правцу Могиљева Подољског претила је опасност да совјетске снаге у западној Украјини буду окружене.

У таквој ситуацији Југозападни фронт је издао наређење да се убрза повлачење 6, 26. и 12. армије на нове положаје. Једновремено је приступљено припреми нових противудара на уклињене немачке оклопне снаге на житомирском правцу. Из рејона Бердичева, сукцесивно привучени 15, 4. и 16. оклопни корпус, извршили су противудар 9. јула. Исто тако из коростењског утврђеног рејона 5. армија, у садејству с 31. корпусом, 9, 19. и 22. оклопним корпусом, извршила је 10. јула противудар у леви бок 1. оклопне групе. Овим противударом била је озбиљно угрожена комуникација немачких оклопних јединица. Због тога су Немци увели у бој свеже снаге (3 пешадијске и 1 моторизовану дивизију) и тако су успели да задрже наступање совјетских јединица. Крајњи резултат совјетских противудара био је добитак у времену; фронт је за извесно време стабилизован, а Немци су обуставили наступање у рејону Житомира. Ово је омогућило да се боље организује одбрана кијевског и коростењског утврђеног рејона, да се изврше потребна прегруписавања совјетских снага и да се уредно повуку 6, 26. и 12. армија.

На фронту совјетске 9. армије од 22. јуна до 10. јула није било никаквих значајних промена. Ово је омогућило да се армија попуни и да се ојача одбрана.

Борбена дејства на финском фронту отпочела су крајем јуна, али су била локалног значаја, те нису испољавала утицај на стратегијску ситуацију на совјетско-немачком фронту.

У првим данима рата Балтичка флота је била употребљена за одбрану својих база, па су чак официри и момари пловних јединица узели учешћа у одбрани копненог фронта. Једновремено с организацијом одбране база, флота је припремила одбрану Финског и Ришког залива. Скоро сва авијација Балтичке флоте употребљена је против немачких копнених снага, нарочито против оклопних снага у рејону Даугавпилса. Балтичка флота успешно је поставила минска поља дуж обале Балтичког мора.

Совјетска Црноморска флота била је изразито јача од немачко-румунске флоте. У немогућности да постигну победу на мору, Немци су нападали совјетску флоту с копна и из ваздуха, минирали њене базе. И поред тога, главни задатак Црноморске флоте – обезбеђење поморских комуникација – био је успешно вршен. У јулу 1941. год. свакодневно је вршено обезбеђење више од 25 транспората. Совјетски разарачи, у садејству с авијацијом, бомбардовали су 26. јуна румунску базу Констанцу, да би се уништиле резерве горива и прибавили подаци о организацији система одбране. У тесном садејству с копненим операцијама дејствовала је и авијација Црноморске флоте. Она је у више махова бомбардовала румунска нафтоносна постројења и железничке објекте. Ово је присилило Немце и Румуне да ангажују знатне ваздухопловне и противавионске јединице за одбрану нафтоносних постројења.

Совјетска Северна флота у првим данима рата пружала је непосредну помоћ јединицама на мурманском правцу својом обалском артиљеријом, разарачима и авијацијом. Поред тога, она је вршила заштиту поморских комуникација, што је, с обзиром на недостатак железничких и аутомобилских путева на северном приморју, било од великог значаја. Совјетске подморнице успешно су потапале немачке транспортне бродове.

Пинска и Дунавска флотила употребљене су у садејству с копненим јединицама.

Почетне операције на совјетско-немачком фронту завршене су успехом немачких армија. За 18 дана рата оне су заузеле Литванију, Летонију, Белорусију, Бесарабију и већи део Украјине и на тај начин продрле према Лењинграду око 450 км, према Москви око 550 км, а према Кијеву око 300 км. Знатан број постројења и фабрика пао је Немцима у руке јер совјетске јединице, услед брзог темпа операција, нису биле у могућности да их правовремено евакуишу у дубину територије. Поред тога, Немци су запленили или уништили знатне количине материјалних резерви, наоружања, муниције, горива, опреме, хране и др.

Све ове успехе немачка армија је могла да оствари захваљујући повољним условима у којима се налазила. Пре свега, она је постигла изненађење јер је извршила агресију на СССР и поред пакта о ненападању и у недељу, када су совјетски официри и војници били на одмору. Пошто нису били ангажовани на неком другом фронту, Немци су били у могућности да против СССР-а одреде максималне снаге и средства (више од 70% свих оружаних снага којима су располагали). Немачка армија у то време била је снабдевена најсавременијом ратном техником, па су оклопне јединице и авијација одиграле одлучујућу улогу. Нарочито треба истаћи брзе и велике успехе оклопних група, које су биле носиоци ударне снаге, смелих маневара, брзог темпа операција. Њима је велику помоћ указала авијација, која је изненадним нападом уништила на земљи већи број совјетских модерних авиона, а затим је употребљена за подршку оклопних група и пешадијских јединица на главним правцима удара.

У овим борбеним дејствима показале су се извесне слабости и код Немаца. Немачка пашадија није била оспособљена за извршење постављених задатака, јер су јој недостајали аутомобили да би могла да прати оклопне јединице и искоришћава њихове успехе. Приликом дејства ноћу, у шуми, мочварама и насељеним местима она је била слабија од совјетске пешадије. Сем тога није било добро организовано садејство измеду пешадије и артиљерије.

У моменту немачког напада била је недовољна борбена готовост Црвене армије. Јединице за заштиту границе нису биле завршиле мобилизацију и нису биле спремне да дочекају изненадни напад непријатеља. Њихов борбени поредак није имао потребну дубину, а слабе и недовољне резерве нису биле у стању да одсеку клинове нападача. Црвена армија није била припремљена да се супротстави брзом темпу савремених нападних операција, како по својим организацијским својствима, тако и по својим оперативним и тактичким поступцима. Немачким брзим оклопним јединицама она је супротставила своје оклопне јединице слабијег квантитета и квалитета, које су биле у стању само да извесно време успоре немачко надирање. Ни совјетске пешадијске дивизије, које нису имале довољно противоклопног наоружања, нису могле да задрже немачке оклопне дивизије. По извршеном пробоју, немачким оклопним јединицама могле су се супротставити само нове снаге из позадине, на новим линијама отпора, док су совјетске армије из првих ешелона одбране обично са закашњењем стизале на нове линије отпора. Слаба опремљеност Црвене армије аутомобилима негативно је утицала на извођење оперативних и тактичких маневара.

Маневарску способност Црвене армије још више је умањило дејство немачке авијације, која је у почетним операцијама успела да оствари надмоћност у ваздуху и да пружи пуну подршку копненим снагама. Црвена армија у почетним операцијама била је у врло тешкој ситуацији, јер је фронт био веома неустаљен. Требало је што дуже задржати противника и створити време за мобилизацију главних снага и њихово привлачење из дубине територије. Да би се ово обезбедило било је потребно да се фронт одбране што више учврсти, да би могао представљати солидан ослонац у тактичко-оперативним комбинацијама. За ово су коришћене пристигле резерве Врховне команде, које су ангажоване на брзину и недовољно припремљене. Услед појединачног и неорганизованог ангажовања, ове резерве су такође претрпеле велике губитке, тако да се није могао организовати чврст и непрекидан фронт одбране.

Поред свих тешкоћа, Црвена армија је показала храброст, упорност и издржљивост, што је изненадило и саме Немце. Совјетски војник се борио пожртвовано. Нарочито треба истаћи упорност совјетских јединица у окружењу. Оне су врло често успевале да се пробију из окружења или да пређу на партизански начин ратовања.

Немачка армија имала је у почетним операцијама значајне губитке; она је до средине јула изгубила преко 100 000 људи, око 1 300 авиона и знатан број тенкова и другог наоружања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *