Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар” било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *