Henschel Hs-129

Фабрика авиона Хеншел формирана је 30. марта 1933. године, када је власник фирме, Оскар Хеншел, уз подршку нацистичких власти одлучио да се преорјентише са производње локомотива на производњу авиона. Компанија је осноана у Каселу, али је до краја године пресељена у Шонефелд, 18 км југоситочно од Берлина. Данас је на том месту секундарни берлински аеродром, који је свој живот започео као аеродром компаније Хеншел, са три полетно слетне стазе дужине 800 метара. Хеншелов први авион био је једномотрни, једносед, парасол, спортски авион ознаке Hs 121, који је први пут полетео 4. јануара 1934. године.

Први, назовимо га војним ваздухопловом, био је Hs 122, извиђачки једномоторни авион, парасол; произведен је у малој серији за потребе немачког ратног ваздухопловства у нарастању. Након њега је уследио обрушавајући бомбардер, двокрилац, онаке Hs 123, који је утро пут за чувену Јункерсову Штуку. После Hs 123 на ред је дошао Hs 124, експериментални двомоторни брзи бомбардер. Hs 125 је био нискокрилна верзија Hs 121, док је Hs 126 био модернија верзија авиона Hs 122, који је масовно коришћен за задатке извиђања на малим даљинама. Мало познати Hs 127 је био модернија верзија Hs 124 који је имао боље карактеристике од раних модела Месершмитовог Bf 109, али је завршио само на прототипу. Након њега је пројектован експериментални висински Hs 128, који је израђен у два примерка и који ће наследити модел Hs 130. Hs 129, о коме ће овде бити речи, пројектован је као извиђачки авион.

Након експеримената са авионима у Шпанији, где су коришћени Хеншелов Hs 123 и Јункерсов Ju 87, немачко Министарство ваздухопловства расписује конкурс за једноседи, тешко наоружани и оклопљени јуришни авион, намењен за уништавање непријатељских отпорних тачака. Било је предвиђено да авион користи два дванаестоцилиндрична лиијска мотора Argus As 410; коришћењем два мотора обезбеђивана је борбена жилавост јуришног авиона.

На конкурс су се са пројектима јавиле две компаније: Focke Wulf и Henschel; Focke Wulf је предложио нешто модификовану верзију извиђачког авиона Fw 189 Uhu, са потпуно оклопљеном кабином, наоружан са два топа калибра 20 мм у крилима.

Хеншел се на конкурсу појавио са Hs 129, делом главног Хеншеловог конструктора, Фридриха Николауса. Предложен је мали моноплан, нискокриалц, погоњен са два мотора Argus As 410. Кокпит је био оклопљен плочама дебљине од 6 до 12 мм, међусобно спајене варењем; сам оклоп кокпита је тежио око 450 кг. Стандардно наоружање авиона била су два топа MG151/20 калибра 20 мм и два митраљеза MG17 калибра 7,9 мм.

Наручена су три прототипа, од којих је први, ознаке Hs 129 V1 полетео почетком 1939. године. Друга два прототипа, Hs 129 V2 и V3, били су слични првом и након њих је уследила мала серија предсеријских авиона, ознаке Hs 129 A-0. Ови авиони су по производњи били распоређени у састав 5. ескадриле 2. сквадрона, где је вршено њихово трупно испитивање. Извештаји свих пилота који су летели на њима били су неповољни; авион је оцењен као авион са недовољно снаге, тешко управљив, са врло ограниченим прегледом из кокпита. Предложено је напуштање овог пројекта; међутим, предсеријски авиони су сматрани довољно добрим да се испоруче румунском ратном ваздухопловству на Источном фронту и школској јединици немачког Луфтвафеа у Паризу (Орли).

Након неповољних оцена са тестирања авиона серије Hs 129 A, инжињер Николаус је израдио потпуно нови пројекат, Henschel P/76. Овај модел је био нешто већих димензија и био је погоњен снажнијим моторима. Међутим, због хитне потребе за јуришним авионима, немачко Министарство ваздухопловства није одобрило одлагање које би било неопходно због припрема алата за производњу новог модела. Стога је Хеншелу наређено да произведе модификовану верзију авиона Hs 129 A-0, погоњену заробљеним француским радијалним моторима Gnome Rhone 14 M, надајући се да ће уградњом снажнијих мотора бити унапређене летне карактеристике авиона. Авион са новим моторима добија и нову ознаку, Hs 129 B.

Мала серија од седам примерака Hs 129 B-0 произведена је крајем 1940. године; нова верзија авиона је имала знатно боље летне карактеристике, мада проблеми са управљивошћу нису у потпуности отклоњени. Поред уградње нових мотора, Hs 129 B је имао и нешто већи поклопац кокпита. Први серијски авион, Hs-129 B-1 је произведен децембра 1941, док је испорука немачким јединицама започета почетком 1942. године.

Током 1942. године је произведено 219 примерака B-1, а током произвдоње вршене су модификације са циљем проширења дијапазона наоружањ и убојних средстава којим би се авион наоружавао. Тако је Hs 129 B-1/R1 поред два митраљеза калибра 7,9 мм и два топа калибра 20 мм имао додатне две бомбе SC-50 масе по 50 кг или два кластера са по 48 противпешадијских бомбица SD-2, масе по два килограма. Најраспрострањенија верзија авиона била је Hs 129 B-1/R2 додатно наоружана топом MK 101 калибра 30 мм, борбеног комплета од 30 граната. Hs 129 B-1/R3 је имао додатних четири митраљеза калибра 7,9 мм под трупом; верзија R4 је могла да понесе шетири бомбе SC-50, једну SC-250 или кластер са 96 бомбица SD-2, док је R5 била извиђачка верзија, опремљена камером Rb 20/30, због чега је борбени комплет муниције био нешто умањен.

Прва јединица наоружаа авионима Hs 129 B-1 била је 4. ескадрила новоформиранog 2. сквадрона 1. ваздухопловног јуришног пука. Ова јединица је 28. марта 1942. примила 16 новопроизведених авиона, да би почетком маја 1942, након завршене обуке, била послата на Источни фронт. Међутим, до тада је бројно стање нових авиона пало на 12 комада, од којих је две трећине било оперативно. На Источном фронту, јединица се нашла под командом 4. ваздухоплоне флоте, у јужној Русији. Ова јединица је била врло разнолио наоружана: Hs 123, Hs 129 и Bf 109.

Следећа јединица наоружана Хеншелима Hs 129 доспела је на северноафричко ратиште; и они су у Африку стигли са смањеним бројним стањем авиона, свега осам примерака, од  којих је свега половина била употребљива. Проблем са исправношћу везан је за употребу француских мотора, који су били изузетно осетљиви на прашину и песак, те би након свега пар борбених летова били повлачени из употребе. Два од четири исправна авиона заробљена су након принудних слетања, док је остатак пребачен у Триполи где су безуспешно вршени покушаји прављења филтера за песак. Након савезничког заузимања Триполија, авиони су запаљени, а јединица се повукла у Италију (Бари), где је након пренаоружавања упућена на исток.

Под утицајем овог дебакла, ескадрила из састава 2. сквадрона 2. ваздухопловног јуришног пука је средином децембра пребачена у Тунис. Ова ескадрила, ознаке 8/Sch.G 2, примила је седам авиона Hs 129 B и почетком фебруара 1943. постала оперативна у оквиру Flieger Fujrer Tunis. Ова јединица је била мало успешнија од претходне, али иако је фебруара бројала десет, а апила шеснаест авиона – број исправних авиона је био у сталном опадању. Маја 1943, ескадрила пребазира на Сардинију, где лети у оквиру Flieger Fuhrer Sardinia, да би јула 1943. пребачена на Руски фронт, придруживши се јединицама 1. и 2. ваздухопловног јуришног пука.

Hs 129 у Тунису, маја 1943.

Немци су током септембра 1942. године формирали посебну ваздухопловну јединицу наоружану авионима Hs 129; назвали су је Panzer Jager Staffel of Jagdgeschwader 51 Molders. Разлог за формрање овакве јединице лежи у појави совјетских тенкова КВ-1, КВ-2, Т-34 и страху међу Немцима када су се совјетски тенкови показали као супериорнији у односу на немачке тенкове Pz.Kw. III и Pz.Kw. IV који су се тада налазили у наоружању немачких оклопних дивизија. Због тога су све ескадриле наоружане Хеншелима Hs 129 стављене под јединствену команду, звану Fuhrer der Panzer Jager. Поред 4. и 8. ескадриле 1. пука, 4. и 8. ескадриле 2. пука и ескадриле Molders, наоружаних са Hs 129, међу осталим јединицама под командом Fuhrer der Panzer Jager биле су и јединице наоружане са Ju-87 (Panzer Jager Staffel), Bf-110 (1/ZG) и Ju-88 (Staffel 92).

Почетком јула 1943, четири од пет ескадрила наоружаних са Hs 129, под командом капетана Бруна Мејера, учествује у операцији Цитадела – чувеној Курској бици. Тако су четири ескадриле наоружане Хеншелима (64 авиона) 8. јула успеле да зауставе изненадни напад совјетске оклопне бригаде, чиме је спашен бок 2. СС корпуса. Ескадриле су дејствовале у таласима; док је једна ескадрила нападала тенкове, две су у размаку времена долетале над бојиште и прелазиле у напад, док се четврта враћала ка аеродрому ради попуне уубојним средствима. Напади су се изводили у бок или задњи део тенковске колоне, где је тенк био најосетљивији. Немци су током операције Цитадела извршили 37 421 авио полетања; оборили су 1735 совјетских уз губитак 64 сопствених авиона. У борбама је употребљено 20 000 тона убојних средстава, којима је уништено 1100 тенкова и 1300 возила.

Совјети су крајем 1942. године кренули са масовнијом употребом одличних КВ и Т-34 тенкова; до тада су коришћени у подршци пешадијских дивизија. Формирани су тенковски батаљони који су бројали око 65 тенкова и као таки су правили озбиљне проблеме немачким оклопним дивизијама. Оба тенка, и КВ и Т-34, су могли да издрже дејство топа MK101 калибра 30 мм, који су користили Hs 129 B-1/R2. У ствари, проблем је био пробити совјетски чеони оклоп и тенковским топовима са Pz.Kw. III и IV. У складу са тим, Немци су за потребе пренаружавања авиона Hs 129 извршили тестирања топова MK103 калибра 30 мм, BK 37 калибра 37 мм и BK 5 калибра 50 мм. Тестови су резултирали увођењем нове серије авиона, онаке B-2, наоружане искључиво топовима. Пре увођења ове верзије, авиони B-1 су наоружавани авио бомбама SD-4 које су имале кумулативну бојеву главу и биле способне да пробију оклопну заштиту совјетских тенкова.

Hs 129 B-2

Немци су предложили четири подверзије модела Hs 129 B-2: прва, Hs 129 B-2/R1 коме су  митраљези MG17 калибра 7,9 мм замењени митраљезима  MG131 калибра 13 мм, друга Hs 129 B-2/R2 наоружана топом МК 103 калбра 30 мм под трупом, трећа Hs 129 B-2/R3 наоружана противтенковским топом BK 37 калибра 37 мм и последња, Hs 129 B-2/R4, која је била и најинтересантнија подверзија. Ова верзија се може сматрати и експерименталном верзијом, с обзиром да је наоружана противоклопним топом PaK 40, калибра 75 мм. Топ је био смештен у великом подтрупном носачу. Након успешног тестирања, Немачка је јуна 1944. кренула са производњом модела под ознаком Hs 129 B-3.  Овај модел се разликовао од пређашњих по томе што је био наоружан топом истог калибра, али модела BK 75, који је у суштини био врло сличан топу PaK 40, с том разликом што је PaK 40 био покретан механички, а BK 75 електро-пнеуматски. Врeме између два опаљења топа износило је 1,5 секунду.

Прва три авиона Hs 129 B-3 испоручена су немачким снагама почетком августа 1944. Тестови су завршени након месец дана, так ода је кренула производња серије од 25 авиона; ови авиони су испоручени у зиму 1944-45. године и њима су били наоружане 10. и 14. ескадрила 9. пука јуришне авијације. Ови авиони су успешно употребљавани у противоклопниим дејствима, чак и против совјетског тешког тенка ИС. Марта 1945. су наступили проблеми са снабдевањем јединица горивом, што је за резултат имало приземљење авиона.

Средином 1944, са напредовањем совјетске ПВО и ловачке авијације, авиони Hs 129 са својим летним карактеристикама постају неадекватни за даљу употребу у улози противоклопног авиона; јединице су трпеле велике губитке у искусним пилотима, тако да је било немогуће одржавати потребан ниво стања попуне летачких јединица. Желећи да поправе карактеристике летелица, израђено је неколико студија. Међутим, колико год је био добар змај авиона, то је било немогуће уградити стварно снажне моторе који би знатно побољшали летне карактеристике авиона. Једна од најинтересантнијих студија је предвиђала уградњу два мотора Isotta-Fraschini Delta, снаге по 900 КС. Подверзија C-1 овог авиона је требала бити наоружана топовима калибра 30 мм, у даљински управљивим куполама под трупом. Један од авиона је имао уграђено избациво седиште, други је имао бацач пламена, трећи оклопљени кокпит итд, што су све били пројекти у старту осуђени на пропаст.

ТТ карактеристике (Hs-129 B-2)
Посада 1
Дужина 9,75 м
Распон крила 14,20 м
Висина 3,25 м
Површина крила 29 м2
Маса празног авиона 4 020 кг
Максимална полетна маса 5 250 кг
Погон 2 х Gnome-Rhône 14M, снаге по 700 КС
Максимална брзина 407 км/ч
Долет 690 км
Плафон лета 9 000 м
Брзина пењања 8,1 м/с
Наоружање 2 x 7.92 мм MG17, код каснијих модела од 1943. до 1944. су замењени митраљезима MG131 калибра 13 мм
2 x 20 мм MG151/20
4 x 50 кг бомби на подтрупним носачима или топ MK 101 калибра 30 мм
2 x 50 кг бомби на поткрилним носачима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *