Киров (Пројект 26), класа лаких крстарица

Лака крстарица Киров

Након Октобарске револуције и грађанског рата који је уследио, совјетска индустрија није била способна да самостално гради велике и сложене ратне бродове, те је сходно томе морала да затражи помоћ из иностранства. Италијанска компанија Ansaldo је понудила планове за модерну крстарицу класе Raimondo Montecuccoli, депласмана 7200 тона, наоружану са шест топова калибра 180 мм у двоцевним куполама. Италијани су гарантовали да ће крстарица постићи максималну брзину пловљења од 37 чворова, уколико депласман не пређе пројектованих 7200 тона. Пројектанти су убрзо убедили Совјете да могу да уграде троцевне куполе на брод без преласка утврђеног лимита депласмана, тако да је новембра 1934. пројект лаке крстарице одобрен као Пројект 26.

Крстарице Киров су грађене у паровима, који су означавани као крстарице Пројекта 26, Пројекта 26-бис и Пројекта 26-бис2. Разлике између бродова подкласа односе се на величину, оклопну заштиту, наоружање и аеро компоненту.

Бродови Пројекта 26 били су дуги (преко свега) 191,3 м а широки 17,66 м; при пуном депласману газ брода је износио 6,15 метара. Како су имали један лист кормила, управљивост брода није била баш најбоља. Прве две крстарице из класе, Киров и Ворошилов, биле су опремљене масивним четворокраким главним јарболом, који је доста отежавао осматрање, али и смањивао поље дејства за противавионске топове. Не треба занемарити ни да је овакав јарбол повећавао силуету брода. Код каснијих бродова из класе, овај јарбол је био замењен једноставним јарболом, док је надграђе повећано како би се стекли услови за смештај опреме за управљање ватром, који су се до тада налазили на јарболу.

Убрзо након што је 1936. поринут Киров, положене су кобилице за крстарице Пројекта 26-бис. У пројекту ове две крстарице инкорпориране су бројне измене у односу на две првоизграђене крстарице. Ове крстарице су пре свега биле веће у односу на своје претходнике, са стандардним депласманом од 8177 и пуним од 9728 тона. Дужина трупа је износила 191,4 м, док је газ био такође већи и износио је 6,30 м. Приликом пробних вожњи, ове крстарице су се са 36,72 чворова максималне брзине показале као најбрже крстарице у класи.

Лака крстарица Ворошилов

Бродско наоружање је било слично наоружање претходних бродова, с том разликом да је уместо шест противавионских топова уграђено девет противавионских топова 61-К калибра 45 мм; такође, уместо мина Модел 1912 две нове крстарице су користиле мине Модел 1908/39.

Трећи пар крстарица био је још већих димензија; стандардни депласман брода је износио 8 400, док је пуни депласман износио 10 400 тона. Труп је био краћи за 10 цм у односу на бродове Пројекта 26, али је дужина на воденој линији била иста. Кашњење у производњи топова Б-34 алибра 100 мм приморала је Совјете да уместо њих употребе топове 90-К калибра 85 мм. Поред тога, топовима калибра 45 мм додато е и десет топова 70-К калибра 37 мм. Минско наоружање је такође претрпело измене; трећи пар крстарица је могао да укрца 100 мина КВ или 106 мина модела 1926.

Лака крстарица Максим Горки

Главно бродско наоружање лаких крстарица класе Киров састојало се од три троцевне куполе, са електричним покретањем, наоружаних са по три топа B-1-P калибра 180 мм. Ове куполе су биле веома мале и незграпне; брзина гађања из топова главне артиљерије била је мања од пројектоване и износила је свега два пројектила у минути (уместо пројектованих шест). Топови су имали заједничку колевку, што је учињено са циљем минимизирања неопходног простора за уградњу топова и били су постављени веома близу један другом. Куполе су тежиле од 236 до 247 тона, а цеви топова су могле да заузимају елевацију од −4° до 48°. Даљина гађања са пројектилима чија је маса износила 97,55 кг износила је око 38 000 метара. Уобичајени борбени комплет топа износио је 100 пројектила.

Топови главне артиљерије на крстарици Ворошилов

Секундарно наоружање се састојало од шест једноцевних противавионских топова Б-34 калибра 100 мм, са борбеним комплетом од 325 граната по цеви. Ови топови су били распоређени по боковима брода, у висини задњег димњака, сем код бродова Пројекта 26-бис2, који су уместо њих имали осам топова 90-К калибра 85 мм и борбеним комплетом од по 300 граната по топу. Лака противавионска артиљерија се првобитно састојала од шест полуаутоматских топова 21-К калибра 45 мм са борбеним комплетом од 600 граната по топу и четири митраљеза ДК калибра 12,7 мм (б/к 12500 метака по митраљезу) да би се касније током оперативне употребе повећавао.

Лака крстарица Каганович

Лаке крстарице класе Киров су располагале и торпедним наоружањем, и то у виду шест торпедних цеви калибра 533 мм, распоређених у две групе по три цеви. На крстарицама Молотов и Каганович су током рата ови торпедни апарати замењени модернијиим торпедним апаратима 1-Н. Поред мина које су раније описане, бродови су располагали и бацачима дубинских бомби БМБ-1. Борбени комплет за четири бацача дубинских бомби, колико их је било уграђено по броду, износио је 20 великих ББ-1 и 30 малих дубинских бомби БМ-1. Прве четири крстарице нису имали подводне електричне локаторе, док су на пету и шесту крстарицу уградили сонаре ASDIC-132, добијене кроз Lend-Lease програм.

Лака крстарица Молотов, касније преименована у Слава

На крстарице је уграђен систем за управљање ватром Молнија, који се састојао од механичког рачунара ТсАС-2 и директора КДП3-6. Свака купола и директор су располагали даљиномером ДМ-6, чиме је обезбеђено гађање више циљева истовремено, комбинујући локално и централно управљање ватром. Друга и трећа подгрупа бродова су имале модернији систем управљања ватром који је користио и податке добијене од извиђачког авиона.

Противавионском ватром се управљало путем система Хоризонт-1, који је садржао рачунар СО-26, вертикални жироскоп Газон и пар директора СПН-100, који су се налазили на бочним странама надграђа. Сваки од директора је имао у потпуности стабилисани даљиномер од 3 м. Касније грађене крстарице су имале модернији систем Хоризонт-2.

Први совјетски брод опремљен радаром била је крстарица Молотов, на коју је уграђен радар Редут-К. Овај радар је могао да открива циљеве на даљини до 150 км, са тачношћу од 3º по азимуту и 1,5 км по даљини. На остале бродове су уграђивани амерички и британски радари који су добијени путем програма Lend-Lease.

Погон лаке крстарице Киров је био купљен у Италији (купљен је погон намењен италијанској крстарици Eugenio di Savoia), док је погон за остале крстарице из класе био израђен у Совјетском Савезу (Харков), а на основу италијанске документације. Совјетске турбине ТБ-7 су се показале као снажније и економичније од италијанских. Турбине су погоњене паром која се добијала из шест лиценцно израђених котлова Yarrow-Normand. На крају два осовинска вода налазиле су се пропелери пречника 4,7 м, израђене од бронзе.

Када је реч о оклопној заштити, на лаким крстарицама класе Киров је примењен исти принцип као и код осталих ратних бродова, односно заштићени су битне компоненте бродске конструкције и важне компоненте и системи. Тако су водени појас, палуба и непропусне преграде биле дебеле 50 мм; куполе и барбете су биле заштићене истом дебљином оклопа. Бочне стране командног моста биле су заштићене оклопом дебљине 150 мм, док је оклопна заштита крова командног моста била дебела 100 мм. Оклопни појас је био дуг 121м, што је чинило 64,5% дужине брода. По висини, оклопни појас је мерио 3,4 м, од чега је 1,33 м било испод водене линије.

Шема оклопне заштите крстарице класе Киров

Из наведених података за оклопну заштиту бродова Пројекта 26, види се да су ти бродови били рањиви и на дејство наоружања које је било уобичајено на разарачима тог доба, тако да су преостала четири брода добили додатну оклопну заштиту.

Слично крстарицама других ратних морнарица, и класа Киров је добила аеро компоненту. Крстарице Киров су биле пројектоване за ношење два авиона, али под условом увоза немачких катапулта. Совјети су 1937. године купили два Хенкелова катапулта и уградили их на крстарице Киров и Ворошилов. Ови катапулти су могли да лансирају авион масе 2750 кг брзином од 125 км/ч. Совјети све до увођења хидроавиона КОР-1 у оперативу нису имали адекватан авион за крцање на ове бродове. Међутим, како су ови хидроавиони били непрактични за употребу у условима тешког мора, искрцани су са бродова негде у време почетка операције Барбароса. На крстарицама Горки и Молотов уграђени су совјетски катапулти ЗК-1, који су били сличних перформанси као немачки, али због недостатка одговарајућих авиона никада нису ни употребљени.

Катапулти су са крстарица Пројекта 26 демонтирани током 1941, како би се обезбедио простор за уградњу додатних противавионских топова. На крстарици Молотов је 1943. уграђен катапулт ЗК-1а, након чега су уследили експерименти са употребом авиона Supermarine Spitfire. Крстарице Пројекта 26-бис2 нису добиле катапулт све до краја рта, када су им уграђени катапулти ЗК-2б. Како го, сви катапулти су демонтирани 1947. године.

Поређење крстарица класе Киров

Као што је већ речено, у класи Киров је изграђено шест лаких крстарица и то по две крстарице у три серије. Тако су у првој серији, ознаке Пројект 26, изграђене крстарице Киров и Ворошилов, у другој серији, ознаке Пројект 26-бис, крстарице Максим Горки и Молотов (касније преименована у Слава) и у трећој серији, ознаке Пројект 26-бис2 крстарице Каганович (касније преименована у Лазар Каганович, а потом и у Петропавловск) и Калинин.

ТТ карактеристике  (Пројект 26)
Депласман 7890 т стандардни
9436 т пуни
Дужина преко свега  191,3 м
Ширина 17,66 м
Газ  6,15 м
Погонска група  парне турбине снаге 113 500 КС, 2 осовинска вода
Брзина пловљења  35,94 чв
Посада  872 чланова
Наоружање 9 х 180 мм
6 х 100 мм
6 х 45 мм
4 х 12,7 мм
6 х ТЦ 533 мм
96-164 мина
50 дубинских бомби
Аутономија 3750 М брзином од 18 чв
Авио компонента  2 х КОР-1, катапулт Heinkel K-12

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *