Максим Горки, лака крстарица

Лака крстарица Максим Горки (рус. Максим Горький), трећа је по реду крстарица класе Киров, али се због разлика у односу на прва два брода из класе сматра подкласом. Као таква, добила је ознаку подкласе Пројект 26бис. Крстарица је коришћена у Другом светском и Хладном рату.

Лака крстарица Максим Горки

Опис

Труп крстарице је дуг 187 м на воденој линији, док је дужина преко свега износила 191,4 м. Ширина трупа је износила 17,66 м, док се газ, зависно од депласмана, кретао од 5,87 до 6,3 м. Стандардни депласман крстарице је износио 8 177 тона, док је пуни депласман износио 9 574 тона. Максимална брзина пловљења, остварена током испитивања, износила је 36,72 чв, што је било нешто мање од пројектоване брзине од 37 чв. Аутономија пловљења је износила 4 220 наутичких миља брзином од 18 чворова.

Примарно наоружање брода које се састојало од девет топова калибра 180 мм било је распоређено у три троцевне куполе, од којих су две биле прамчане, а једна крмена. Секундарно наоружање, шест једноцевних топова калибра 100 мм, налазило се на боковима брода у висини крменог димњака. Лако противавионско наоружање су чинили полуатоматски топови калибра 45 мм, девет оруђа, и четири митраљеза ДШК калибра 12,7 мм. Поред артиљеријског наоружања, крстарица је располагала и торпедним наоружањем, и то са два троцевна торпедна апарата калибра 533мм.

Ратне модификације

Током Другог светског рата, на лакој крстарици Максим Горки су извршене измене по питању наоружања и то замена топова калибра 45 мм са 15 аутоматских топова калибра 37 мм, додата су два митраљеза ДШК и два четвороцевна митраљеза Vickers MkIII.

Крстарица у тренутку избијања Другог светског рата није имала радар, већ га је добила тек 1944. године, када су уграђени британски радари, добијени путем програма LendLease.

Оперативна употреба

Кобилица брода је положена 20. децембра 1936. године у Лењинграду, као кобилица нешто модернији брод у односу на прве две изграђене крстарице класе Киров. У море је поринута 30. априла 1938, а опремање брода је завршено 12. децембра 1938. Одмах по избијању рата, крстарица Максим Горки је упућена на задатак заштите совјетских минополагача у Ришком заливу. Међутим, крстарица Максим Горки, заједно са још једним разарачем из пратње наилазе на немачко минско поље и оба брода остају без прамца. Максим Горки успева да доплови до луке, где су извршене привремене поправке. Након тих захвата, Максим Горки је пребазиран у Талин, а касније у Кронштат. У Кронштату је направљена нова прамчана секција трупа, која је 21. јула постављена на брод.

Маким Горки са откинутим прамцем

Угадња нове прамчане секције трупа

Већи део остатка рата, крстарица Максим Горки, проводи блокирана у Лењинграду и Кронштату, тако да је једино што је могла учинити било то да пружа ватрену подршку браниоцима Лењинграда. Тако је 4. септембра 1941. испалила 285 пројектила калибра 180 мм, јануара 1944. у офанзиви Красноје село – Ропша (операција „Јануарски гром“ или „Нева 2“) 700 пројектила калибра 180 мм. Такође, дејствовала је по финским положајима током офанзиве Виборг-Петропавловск јуна 1944. Крстарица је често трпела мања оштећења током немачких артиљеријских и ваздушних напада, али су та оштећења брзо поправљана. Брод је дуже време био ван оперативе у зиму 1942-43, када је горња палуба добила додатну оклопну заштиту дебљине 37 мм.

Након рата, крстарица Максим Горки је имала част да децембра 1950. учествује у тестирању првог совјетског морнаричког хеликоптера, модела Камов Ка-10. Средином 1953. године је започео велики ремонт брода. Ремонтом су требали бити обухваћени погонски комплекс, радар, системи за управљње ватром, противавионски топови… Совјети су планирали да уграде и противторпедну заштиту, чиме би се депласман брода повећао за око 1000 тона, што би се одразило и на брзину и даљину пловљења. Совјети су 1955. године извршили поновно сагледавање радова на ремонту брода и закључили да ремонт неће дати жељени резултат – модерни ратни брод, те су стога обуставили ремонт. Како Совјетима није био потребан ни као брод за тестирање ракетног наоружања, 18. априла 1959. је продат у старо гвожђе.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *