Westland Whirlwind

Сачувајте страницу:

Westland Whirwind, британски двомоторни тешки ловац, први пут је полетео 1938. године, када ће се показати као један од најбржих борбених авиона у свету, а са четири аутоматска топа Hispano-Suiza 404 у носу био је и најснажније наоружан.

Развој

Конструктори авиона су средином тридесетих година схватили да је повећана брзина лета авиона за последицу добила знатно краће време дејства наоружањем ловачког авиона. Самим тим, то је даље за последицу имало смањење броја метака који би погодили циљ, а уједно и обезбедили обарање непријатељског авиона. Уместо два митраљеза стандардног калибра, захтевана је уградња шест или чак и осам митраљеза. Осам митраљеза, уграђених у Харикене и Спитфајере, користили су пушчану муницију, која није могла довољно да оштети авион непријатеља и избаци га из строја. Топ, као што је француски Hispano-Suiza HS.404, калибра 20 мм, наносио је далеко више оштећења, те је пажња конструктора преусмерена на авионе који су могли поднети уградњу четири оваква митраљеза.

Најагилнији ловачки авиони били су генерално гледано мали и лаки, ограничена количина горива коју су носили ограичавала им је акциони радијус и тиме их ограничавала на дефанзивну и улогу ловца-пресретача. Већи авиони и већи резервоари горива двомоторних авиона су због тога били ангажовани на офанзивним задацима.

Прва британска спецификација за моноплан високих перформанси, наоружан митраљезима издата је под ознаком F.5/34, али су авиони израђени под овом спецификацијом остали у сенци нових ловаца компанија Хокер и Супермарин. Команда британског краљевског ваздухопловства је сматрала да би експериментални авион наоружан топом калибар 20 мм био је хитно потребан, тако да је Министарство ваздухопловства 1935. године издало Спецификацију F.37/35. Спецификацијом је тражен једноседи дневно-ноћни ловачки авион, наоружан са четири топа; тражена је максимална брзина лета 64 км/ч већа од максималне брзине лета супарничких бомбардера, најмање 530 км/ч на висини од 4 600 метара.

На издату спецификацију је одговорило осам компанија. Компанија Boulton Paul је понудила моделе P.88A и P.88B, Bristol је понудио једномоторни Type 153 и двомоторни Type 153A. Компанија Hawker је понудила једну варијанту Харикена, Супермаринов модел 312 био је варијанта Спитфајера, док је Супермаринов 313 био пројекат двомоторног авиона са четири топа у носу и потенцијалом за уградњу још два топа у осовинама пропелера; компанија Westland је понудила модел P.9, погоњен са два мотора Rolls-Royce Kestrel K.26.

Предложени пројекти су проучавани маја 1936; препоручено је усвајање Супермариновог модела 313. Иако је пројекат компаније Супермарин био фаворизован не само због квалитета пројекта, већ и због обећавајућег Спитфајера, било је јасно да компанија неће моћи да радаи паралелно на два пројекта. Компанија Westland, која је имала мање посла и такође добар пројекат, изабрана је за производњу, заједно са пројектима авиона P.88 и Type 313. У фебруару 1937. је потписан уговор за градњу два прототипа, са очекивањем да прототипови полете средином наредне године. Прототипови пројекта P.88 и Type 313 су отказани у јануару 1938. године.

Топови у носу авиона

Конструктори су за погон авиона изабрали варијацију Ролс Ројсовог мотора Kestrel K.26, који ће касније добити ознаку Peregrine. Хладњаци мотора су се налазили у водећој ивици централне секције крила. У изради трупа авиона коришћен је углавном дуралуминијум, са изузетком репног дела авиона, за који је коришћена легура магнезијума. Пилот је захваљујући положају кокпита имао одличну прегледност. У носу су се налазила четири аутоматска топа калибра 20 мм.

Други прототип, ознаке L6845

Прототип ознаке L6844 је први пут полетео 11. октобра 1938; кашњење је изазвано касном испоруком мотора. Крајем године прототип је послат у Фарнбороу на испитивање. Whirlwind је приказао одличне летне карактеристике; једина мана била је неадекватна контрола током полетања, што је имало за последицу измену репних управљивих површина.

Whirlwind је по димензиама био прилично мали авион, нешто већи од Харикена. Стајни трап био је у потпуности увлачив и цела летелица је била „чиста“, са свега неколико отвора. Два мотора Peregrine, снаге по 885КС, убрзавали су авион до максималне брзине од преко 580 км/ч, што је била брзина једномоторних авиона. Акциони радијус авиона износио је 480 км. Прве испоруке авиона су уследиле јануара 1940. године.

Крајем 1940. године на ред за уградњу топова калибра 20 мм долази и Спитфајер, тако да је испуњен захтев за ловачким авионом наоружаним топом. У то време задаци ескорта и нису били више толико битни, те се Бомбардерска команда РАФ окренула ка ноћном летењу. РАФ је тражио двомоторни ловац са великим долетом и носивошћу (како би се уградио радар); Бристолов Beaufighter се више уклапао у потребе британског РАФ него Whirlwind.

Наруџбине за авион су зависиле од успеха тестирања; кашњења узрокована великим бројем модификација на два прототипа довеле су до тога да се прва поруџбина за 200 авиона задржи до јануара 1939. Ранији планови да се производња авиона не врши само у компанији Westland, већ да се упосле и производни капацитети других компанија, одбачена је у корист производње Спитфајера.

Упркос томе што је Whirlwind обећавао, производња је прекинута јануара 1942, након што је произведено свега 112 серијских авиона. Ролс Ројс је морао да се усредсреди на развој и производњу мотора Merlin и проблематичног мотора Vulture, тако да је мотор Peregrine практично отписан. Компанија Westland је била свесна да њихов авион, конструисан око мотора Peregrin, не може да користи други, већи мотор без свеобухватне реконструкције. Након отказивања производње авиона Whirlwind, покушано је са развојем авиона Whirlwind II, који је требао да користи модернији мотор Peregrine, снаге 1010 КС; од предлога се одустало када је Ролс Ројс у потпуности отказао производњу мотора Peregrine. Поред тога, за производњу авиона Whirlwind трошило се три пута више легура него за Spitfire.

Верзије

P.9 – прототип авиона; израђена су два примерка, ознака L6844 и L6845.

Whirlwind I – серијски произвођен авион; од наручених 400 примерака, произведено је 116.

Whirlwind II – ловац-бомбардер, настао конверзијом оригиналних ловаца MkI; извршена је конверзија 67 примерака.

Ноћни ловац – експериментална верзија авиона у улози ноћног ловца. Авион је био наоружан са дванаест митраљеза и једним топом калибра 37 мм; остао је на нивоу прототипа.

Merlin верзијаWestland је предложио уградњу мотора Merlin у свој авион; предлог је одбијен, али је пројекат употребљен у развоју висинског ловца Welkin.

Испитивање авиона у улози ловца-бомбардера.

ТТ карактеристике
Дужина 9,83 м
Распон крила 13,72 м
Висина 3,35 м
Маса празне летелице 3 777 кг
Максимална полетна маса 5 202 кг
Погон 2 х Rolls-Royce Peregrine, 885 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 1288 км
Акциони радијус 240 км
Плафон лета 9 240 м
Наоружање 4 х Hispano Suiza 20 mm
2 бомбе по 115 кг или
1 бомба од 230 кг

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *