Противтенковске пушке Solothurn

Solothurn S 18-1000

Версајски мир, потписан 28. јуна 1919, поставио је знатна ограничења у немачкој послератној производњи наоружања. Како би заобишла ова ограничења, немачка компанија Rheinmetall је 1929. године у Швајцарској основала ћерку компанију под називом Waffenfabrik Solothurn, са циљем производње топова без наметнутих ограничења. Тако су у главној фабрици у Немачкој инжињери пројектовали наоружање, које се потом производило у Швајцарској. Међу наоружањем које је развијано нашао се и знатан број аутоматских топова калибра 20 мм, међу којима су се издвајали морнарички топ 2cm MG C/30 и топ за оклопна возила, ознаке 2cm Tankbüchse 518. Први рад на теми противтенковских пушака била је 2cm Tankbüchse S 5-100, конструисана 1932. године у тиму инжињера фабрике Rheinmetall, међу којима су се нашли и Фриц Херлах, Теодор Ракула и Луис Станге. Ова противтенковска пушка била је развијена на бази противавионског топа и била је кратког даха. Практичнија конструкција се појавила 1933-34, под ознаком S 18-100. То је било велико и тешко оружје, масе 44 кг. Како би се смањиле димензије оружја, коришћена је булпап конфигурација, са опцијом за магацин капацитета пет, односно десет метака 20×105mmB. Противтенковска пушка S 18-100 је 1934. понуђена извозу, а у Италији је тестирана против Брединог и Оерликоновог модела. Перформансе нису биле посебно добре, узевши у обзир димензије и масу пупке; почетна брзина зрна била је свега 735 мм/с, а пробојност 20 мм челика на даљини од 100 метара. Италијани су због мале пробојности одбили увођење пушке S 18-100 у наоружање. Холандија је 1937. за потребе тестирања купила шест унапређених противтенковскиих пушака S 18-150, али до куповине веће количине није могло доћи све до појављивања снажнијег метка. Швајцарска и Немачка су купили мање серије ових пушака, такође ради тестирања, након чега су изостале озбиљне поруџбине.

Solothurn S 18-100 на положају, Источни фронт

Противтенковска пушка S 18-100 привукла је пажњу и мађарске војске, која је већ набавила Солотурнове лаке митраљезе. У наоружање је усвојена под ознаком 36M 20mm Nehézpuska, а лиценцно је произвођена у будимпештанској фабрици Danuvia Gépipari RT. Ипак, због своје масе, величине и цене, заступљеност овог модела оружја је у мађарској војсци била скромна; обично се налазила у противоклопним водовима, и то по две пушке на вод. Пушка S 18-100 је такође била изабрана и за наоружавање маађрских оклопних возила, укључујући и лаки тенк 38M Toldi и оклопни аутомобил Csaba. Производња пушака је трајала до 1943, упркос очигледној застарелости оружја.

S 18-1000 у наоружању мађарских снага

Компанија Солотурн је успела да прода своје противтенковске пушке S 18-100 у неколико држава, међу њима и Бугарској. Естонија је 1936. купила четири пушке за потребе тестирања; уместо да откупе лиценцу за производњ, Естонци су се одлучили за реверсни инжињеринг. Неколико примерака су произвели 1938. ради тестирања, да би 1940. започели производњу серије од 20 комада. Ове пушке су биле распоређене у састав 1. и 7. пешадијског пука, који су се налазили на граници са Совјетским Савезом.

Развој S-18-100 је настављен, тако да су добијене верзије S 18-150, S 18-154 и S 18-500, али се ни једна од ових верзија није показала довољно добро да би била извожена у великим серијама. Једноставно, метак је био преслаб. Поред тога, због димензија и масе пушке, морала је бити уграђена на подвозак са два точка, чиме су војници добили могућност да је вуку уместо дотадашњег ношења. Финска је, упркос  противљењу Немачке, 1940. купила дванаест пушака S 18-154. Међутим, ове пушке су стигле прекасно да би се користиле у Зимском рату против Совјетског Савеза.

У маршевском положају.

Комплетно редизајнирање пушака серије S 18-100 извршено је крајем тридесетих година, а као резултат тога 1940. године се појавила пушка S 18-1000. Ова пушка је била конструисана за метак Long Solothurn 20×138mmB, са продуженом цеви итд. Захваљујући знатној маси, оружје је продавано са припадајућом двоколицом SO9, која је поред оружја носила и две муницијске кутије. За пушку су развијена три типа метка: панцирно-пробојни, експлозивни и вежбовни.

Швајцарска је за потребе опремања својих јединица 1939. године наручила 60 пушака S 18-1000, које су уведене у наоружање под ознаком Tankbüchse Solo 40; касније је набављено још 93 пушака. Холандија је након што је одбила да уведе у наоружање противтенковску пушку S 18-150, наручила 662 комада S 18-1000. До тренутка напада Немачке на Холандиу, маја 1940, испоручено је 197 комада.

Италија је 1934. одбила да уведе модел S 18-100, али је 1939. прихватила да уведе унапређену верзију S 18-1000, под ознаком Fucile anticarro tipo S. Испоруке су започете у лето 1940, да би крајем исте године Немачка проследила Италији и 63 „холандских“ пушака. Постоје одређене недоумице око количине пушака које је наручила Италија, али се верује да се ради о захтеваних 1131 комада, од којих је 578 испоручено почетком 1942. Јединице немачких оружаних снага користиле су извесну количину Солотурнових противтенковских пушака под ознаком 2cm Panzerabwehrbüchse 785, користећи суфиксе (s), (i) и (h), зависно од тога да ли су купљене од Швајцарске или су набављене из Италије, односно Мађарске.

Последња верзија пушке носила је ознаку S 18-1100 која је имала могућност полуаутоматске, односно аутоматске паљбе. Неке од пушака су испоручене на двоколицама SO 9. Укупна производња фамилије пушака Solothurn S 18 у фабрици Waffenfabrik Solothurn није позната, али је познато да је пушка испоручена 1941. године Италији имала серијски број 2754, те се претпоставља да је произведено око 3000 примерака.

Противтенковске пушке Solothurn у борбеним дејствима

Холандији је пред напад Немачке испоручено 125 пушака S 18-1000 .Највећи део тих пушака је стигао прекасно да би уопште био и подељен јединицама, те је самиим тим веома мали број пушака и коришћен. Ипак, ово оружје се нашло ку 13. граничном батаљону, који је бранио Мастрихт са две противтенковске пушке, дејствујући из бункера од џакова са песком.  Немци су за заузимање кључних постова на Мези оформили посебну јединицу, ознаке Bataillon zbV 100 (zum besonderen Verwendung: специјалне намене).  Ова јединица је дејствовала као претходница 4. оклопне дивизије

Немачка оклопна извиђачка патроле је у раним јутарњим часовима 10. маја 1940. дошла под удар холандских противтенковских пушака. Два оклопна аутомобила су заустављена, док је трећи погођен приликом покушаја извлачења оштећених возила. Након тога, Немци су на положај довукли противтенковски топ калибра 37 мм, након чега је одељење наоружано противтенковским пушкама морало бити повучено. Дејство овог одељења је обезбедило довољно времена да се један од битних мостова преко Мезе припреми за рушење и поруши.

Једна количина ових пушака доспела је у Холандску Источну Индију непосредно пред напад јапанских снага, децембра 1941. О њиховој употреби у одбрани од Јапанаца мало се зна. Противтенковске пушке Solothurn масовно су коришћене у војскама Силе Осовине, али ни о тој употреби нема много података.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *