КВ серија тешких тенкова

Након Првог светског рата, свега неколико европских армија је изашло са идејом о пројектовању тешког тенка који би био употребљаван у пробоју одбрамбених линија непријатеља. Прва међу њима је била Француска са тенком Char 2C, након ње Велика Британија са тешким тенком Independent. Ови „копнени бојни бродови“ су били наоружани са неколико купола и борбених станица. Совјетска Црвена армија је била заслепљена овим концептом, али све до почетка тридесетих година, односно Стаљинове индустријализације земље, развој пројеката тешких тенкова у Совjетском Савезу био је незамислив. У харковској фабрици локомотива је од 1932. до 1939. произведено укупно 61 тешких тенкова Т-35, који су већ почетком тридесетих година – застарели. Ипак, Црвеној армији је било врло тешко да напусти концепт вишекуполног тенка; тако је Т-35 еволуирао у 95-тонски Т-39, наоружан са три куполе у којима су се налазиле хаубица 152 мм, топ 107 мм и топ калибра 45 мм. Како је превладало мишљење да је овакав тенк немогуће направити, те да неће бити практичан у борбеним дејствима, овај пројекат ће заувек остати на цртаћој табли.

Совјетски тешки тенк Т-35

Предратне теорије пројектовања тенкова

Искуство совјетских тенкиста у Шпанском грађанском рату је показало да тенк мора да издржи погодак пројектила калибра 37 мм и већег, те је тежиште у пројектовању тешких тенкова пребачено са велике ватрене моћи на снажну оклопну заштиту.

Главни директорат оклопних јединица је поднео захтев за средство способно да издржи погодак противоклопног пројектила калбра 37 до 45 мм на блиском одстојању, односно пројектила калибра 75 мм на даљини од 1200 метара. Програм развоја новог тенка био је врло битан за Совјете, пошто су два конструкторска бироа (биро Барјукова и фабрици Бољшевик и Биро за специјалне конструкције број два у заводу Кировски) добила задатак да развију овакав тенк.

Првобитни захтев за нови тенк односио се на пројектовање тенка исте концепције као и Т-35, са пет купола. Инжињери су убрзо убедили Директорат да елиминишу декоративне куполе наоружане митраљезима, чиме је број купола пао на три: главну куполу наоружану топом калибра 76 мм и две мање куполе са противоклопним топовима калибра 45 мм. Барјуков тим је свој модел тенка назвао Т-100, или „Сотка“, док је Котинов тим конструктора сходно лењинградској моди, назвао свој пројект тенка по убијеном комунистичком вођи Сергеју М. Кирову – СМК.

Пројекат тешког тенка Т-100

Прва верзија тенка СМК користила је вешање идентично оном на тенку Т-35, које ће се касније показати као претешко. Сходно томе, конструктори су као алтернативу, развили ново вешање са модификованим торзионим шипкама са средњег тенка Т-28 и он је касније уграђен на тенк СМК. На састанку, који је одржан 4. маја 1938, Државном савету одбране су приказани дрвени модели оба тенка. Овај састанак ће довести до реконструисања оба модела тенка. Kонструкторски тим Котина је био убеђен да би практичан прилаз решењу проблема била елиминације друге куполе наоружане топом калибра 45 мм, те прелазак на употребу само једне куполе, наоружане топом калибра 76 мм. Проблем конструисања тенкова са две куполе лежао је у томе што су конструктори били приморани да главну куполу поставе на велико, тешко оклопљено постоље. Тиме је тенк добијао знатно већу масу, која је могла бити знатно боље искоришћена уградњом додатне оклопне заштите тенка уколико би овај имао једну куполу. Пројектовани тенк са једном куполом је добио ознаку КВ, по Стаљиновом блиском сараднику Клименту Ворошилову, члану Државног комитета за одбрану, али и тасту самог конструктора Котина.

Рад бироа СКБ-2 на пројектовању тенка КВ је био организован под руководством Духова, док је рад бироа СМК био организован под руководством Јермољајева. На састанку ЦК, одржаном августа 1938, Стаљину су приказани модели тенкова СМК и Т-100. Поред тога, Котин је приказао и пројектовани КВ тенк. Иако није био пројектован по захтевима Директората, Стаљин одлучује да се изради прототип КВ тенка, као и СМК и Т-100.

SMK

Тенк СМК

Израђена су два прототипа тенка Т-100, сваки масе по око 58 тона, са посадом од седам чланова. Тенк је имао две куполе,од којих је једна била наоружана топом Л-11 76,2 мм, а друга топом калибра 45 мм, Модел 1938. Топ Л-11 је био нов модел тенковског топа калибра 76,2 мм, пројектован у Махановом бироу СКБ-4, који се бавио пројектовањем артиљеријских оруђа.  Прототип тенка СМК био је сличне конфигурације као и Т-100, са истим наоружањем. Оба модела тенка су била погоњена истим бензинским мотором, ГАМ-34-8Т, снаге 850 КС. За разлику од њих, тенк КВ је био знатно мањи и био је погоњен Трашутиновим дизел мотором В-2, који је био коришћен и на средњем тенку Т-34. КВ је имао предност над СМК и Т-100 у томе што је био лакши неких осам тона и имао је бољу оклопну заштиту. Прототипска испитивања су започета у Кубинки, септембра 1939. За потребе праћења испитивања организована је посебна комисија на чијем челу се налазио Ворошилов. Испитивања су показала да је Т-100 тежи за три тоне од дозвољених 55 тона, тром и тежак за управљање. У случају и Т-100 и СМК, командир тенка је имао велике потешкоће у координацији дејства обе тенковске куполе, што није чудило, с обзиром да је исти проблем био присутан и код Т-35. Сходно томе, тенк КВ је брзо издигао као најбољи од три понуђена пројекта тенка.

Тестови у Кубинки су се наставили, а Црвена армија је кренула у напад на Финску. Мала, али жилава финска армија је успела да нанесе незграпној и лоше вођеној Црвеној армији серију пораза. Дејство совјетских оклопних снага било је посебно поражавајуће. Неки од проблема односили су се на саму конструкцију тенкова; као што је био случај у Шпанији, тенкови су били неотпорни на дејство противтенковских топова калибра 37 мм. Као резултат тога, из састава 20. оклопне бригаде jе формирана тенковска чета наоружана прототиповима совјетских тенкова. Командовање четом је поверено мајору Ворошилову, сину маршала Ворошилова. Са посада делимично састављеним од радника из фабрике које су произвеле прототипове, тенковска чета је употребљена за напад на фински комплекс бункера „Великан“ у близини Суме, где су совјетски тенкови имали неких успеха. Ипак, СМК је наишао на велику мину која му је разнела гусеницу и поцепала патос. Преостали тенкови Т-100 и КВ су покушали да обезбеде тенк док се не организује његово извлачење, али се то показало као неуспешно. За тегљење тенка је безуспешно употребљен и тенк Т-28. Тенк је извучен тек у пролеће, након престанка борбених дејстава, али је и тада могао бити извучен само у деловима.

Борбена искуства из Финске су потврдила ранија испитивања те је 19. децембра 1939. донета одлука да се за увођење у оклопне јединице Црвене армије изабере тешки тенк КВ. Од фабрике Кировски је наручена прва серија од педесет тенкова. Тенкови су требали бити испоручени са реконструисаном куполом. Борбена дејства против финских бункера су подстакла генерала Мерецкова да поднесе захтев за производњу самоходних хаубица калибра 152 и 203 мм на тенковским шасијама. Од четири програма која су била покренута по овом питању, само је један имао резултате који су се могли употребити у Финској. Морнарички топ калибра 130 мм Б-1 је уграђен у казамат уграђен на шасију прототипа тенка Т-100; ово оруђе ће добити ознаку Т-100У (У – унапређени). Ипак, овај самоходни топ је завршен тек у пролеће 1940, када је завршен Зимски рат; употребљен је касније, у одбрани Москве, као СУ-130У.

Опис тенка КВ-1

Тенк КВ-1 Модел 1941 је имао петочлану посаду, у којој су се налазили командир/пунилац, нишанџија, помоћник возача/механичар (распоређени у куполи), возач, радио оператер/митраљезац (у оклопном телу). Возач се налазио напред у средини, нешто померен у десну страну. За потребе осматрања у кретању, возач је на располагању имао мали визир, који је отежавао и онако тешко управљање тенком. Тенк је користио суво вишеламелно квачило са клизним мењачем; трансмисија је без сумње била најпроблематичнија компонента КВ-1 тенка и самим тим најчешћи извор квара. Тенк је био погоњен дизел мотором В-2К снаге 600 КС. Гориво је било смештено у три резервоара унутар борбеног одељења: два на десној страни и један на левој.

Распоред

Радио-оператер се налазио лево од возача и уједно је био и нишанџија на митраљезу ДТ калибра 7,62 мм. Док су се радио уређаји обично уграђивали у тенкове командира водова и чета у четама средњих и лаких тенкова, тешки тенкови КВ-1 су сви имали радио уређај. Обично је уграђиван старији радио уређај 71-ТК-3. Радиста је имао обавезу да уколико дође до напуштања оштећеног тенка у борби, са собом понесе и митраљез.

Немачки тенкисти су често коментарисали да се совјетски тенкови изгледају неспретни, несвесни карактеристика терена на коме се користе да би их употребили ради своје заштите на бојишту, те да нису уочавали све циљеве у борби. Такође, јединице нивоа тенковског вода нису показивале довољно кохезије у активностима. Део ових недостатака може се приписати слабој обуци, али добар део налази узрок у лошој концепцији куполе, која је задржана још из тридесетих година. То се није могло исправити једноставним додавањем још једног члана посаде, помоћника возача, уједно механичара, који је преузео задатак пуњења топа, пошто је станица на којој се налазио тај члан била без справа за осматрање – буквално „слепа“.

Командир тенка је имао перископ ПТК, који је био готово идентичан перископу ПТ-4-7 који је користио нишанџија, али без осветљене кончанице која се користила за нишањење на циљ. Поред тога што је био одговоран за пуњење топа, командир је био одговоран и за пуњење спрегнутог митраљеза калибра 7,62 мм. Лош распоред, односно смештај муниције, чинио је командирове задатке тешким. У борби би се под брзо попунио отвореним кутијама муниције и чаурама. Ако се узме у обзир да је помоћник возача – механичар седео у непосредној близини командира, то је положај и простор за рад командира био још тежи и скученији.

Дужност помоћника возача-механичара била је да замени возача након што би се овај исцрпео захтевним системом управљања тенком, као и да на застанцима изврши преглед тенка. Током покрета, послуживао је противавионски митраљез на куполи, али је ову позицију због боље прегледности често заузимао командир тенка. У борби, послуживао је митраљез у задњем делу куполе, са задатком одбране од пешадије непријатеља.

Нишанџија се налазио у левом предњем делу куполе; на располагању је имао две нишанске справе, перископску ПТ-4-7 са осветљеном кончаницом и телескопску ТМФД. Справа ПТ-4-7 је коришћена за уочавање циља, док је за нишањење коришћена ТМФД. Нишанџија је подешавао елевацију топа узубљеним точком са десне стране своје позиције, док је левом померао цев топа по азимуту. Купола се могла окретати и електричним путем, механизмом са три брзине; брзина се кретала од 360° за 120 секунди до 360° за 70 секунди.

Погон

Тенк КВ-1 је погоњен дизел мотором В-2, снаге 600КС, истим какав је био уграђиван у средњи тенк Т-34, с тима да је након прилагођавања уградњ у КВ-1 понео ознаку В-2К. Ране верзије тенка су имале максималну брзину кретања од 35 км/ч, док је КВ-1 Модел 1941, са нешто побољшаном оклопном заштитиом, био успорен на 28 км/ч. Вешање са торзионим шипкама било је боље решење од Кристијевих опруга на Т-34. Широке гусенице су обезбеђивале бољу покретљивост по меканом терену или снегу, што није био случај са супарничким тенковима. Британски и амерички тестови су оценили КВ-1 као робустну и једноставну конструкцију. Финална обрада била је слаба, али не и на покретним деловима тенка, где је финална обрада била битна. Квалитет оклопа је био оцењен одличном оценом.

Наоружање

Главни топ, модела ЗиС-5, био је скоро идентичан топу Ф-34 којим је био наоружан тенк Т-34. У ствари, многи делови топа ЗиС-5 били су означени као делови за Ф-34. То је био топ са најдужом цеви, а који су се уграђивали у КВ-1. Први топ калибра 76,2 мм, ознаке Л-11, имао је дужину цеви од 30,5 калибара, Ф-32 је имао дужину цеви од 39 калибара, док је ЗиС-5 имао дужину цеви од 41,5 калибара. Борбени комплет топа се постепено смањивао, са 116 у почетку на каснијих 111, да би на крају код КВ-1 Модел 41 спао на 98 пројектила. Уобичајена структура пројектила у борбеном комплету била је 24 AP и 74 HE пројектила, али је та структура на бојишту често варирала.

Стандардни AP пројектил на почетку рата био је БР-350А, почетне брзине 662 м/с, масе 6,3 кг, пробојности 69 мм на даљини од 500 м, што је било и више него довољно у борби против немачких тенкова PzKpfw IV Ausf.F, који је имао чеони оклоп од 50 мм. У пролеће 1943, Немци су побољшали оклопну заштиту тенка PzKpfw IV на 80 мм са чела, те су Совјети кренули са употребом пројектила БР-350П, почетне брзине 965 м/с, масе 3,02 кг, пробојности 92 мм на даљини од 500 м. Овај пројектил је био и лакши и компактнији од свог претходника, чије је језгро од тунгстен карбида имало и вечу пробојност. Стандардни HE пројектил је носио ознаку ОФ-350, имао је масу од 6,2 кг, пуњење од 0,7 кг ТНТ и контактни упаљач.

Тешки тенк КВ-2

Искуства из Финске су довела до захтева за пројектовање тенка који би био коришћен за уништавање бункера. Сходно томе, у већу куполу је уграђена хаубица М-10, калибра 152 мм. Прототип је израђен крајем јануара 1940, након чега је предат на тестирање. Иако је имао недостатака, наручена је производња мале серије од четири тенка. Ови тенкови су у почетку називани КВ тенковима „са великом куполом“, али су убрзо добили званичну ознаку КВ-2. Совјетски тенкисти су му наденули надимак „Дреднот“. Коришћени  су за напад на финске бункере, при чему је један од тенкова био погођен са 48 пројектила а да оклоп није пробијен. КВ-2 је усвојен за серијску производњу у другој половини 1940. године.

Тенкови КВ-2 су били намењени прављењу пробоја у непријатељским одбрамбеним линијама ојачаним бункерима. Модификована хаубица М-10 Модел 1938/40 је испаљивала пројектиле масе 52 кг почетном брзином од 436 м/с, који су пробијали 72 мм челичног оклопа на даљини од 1500 м. Поред класичних пројектила, коришћен је и бетонски пројектил масе 40 кг, којим су гађани бункери. Борбени комплет тенка је бројао 36 пројектила, који су углавном смештани у задњем делу куполе. Купола је реконструисана 1940, пред почетак серијске производње; нова купола је добила закошене бочне стране. Модернизоване су и команде за управљање ватром, телескопска нишанска справа Т-5 је замењена моделом ТОД-9, док је перископска справа ПТ-5 замењена моделом ПТ-9. Каснији серијски модели су као допунску заштиту добили још један митраљез, уграђен у оклопно тело тенка. У односу на посаду тенка КВ-1, која је бројала пет чланова, посада тенкова КВ-2 је бројала шест чланова: командир, командир оруђа, помоћник, нишанџија, возач-механичар и митраљезац-радиста. До тренутка прекида серијске производње, октобра 1941, произведено је 334 примерака тенка КВ-2.

Модернизација тенкова КВ-1

Први примерци тенкова КВ-1 су били спремни за увођење у јединице у лето 1940. године. Иако је прва наруџба за тенкове предвиђала производњу свега 50 примерака, успех постигнут у Финској је довео до повећања наруџбе. Током 1940. је произведено укупно 243 тенкова, 1941. године 141 примерака КВ-1 и 102 примерака КВ-2. Серијска производња тенкова је започета и у фабрици у Чељабинску, где је први, пробни, примерак произведен 31. децембра 1940, а у пролеће наредне године је започета и серијска производња. Тенкови који су произведени у првим серијама патили су од проблема са мотором и трансмисијом. Мотор није испоручивао декларисану снагу, а сам тенк је био изузетно тежак за управљање. У тенкове је требало уградити топове Ф-32 калибра 76,2 мм, али су Совјети због кашњења ових топова, морали уградити краткоцевни топ Л-11, истог калибра. Топ Ф-32 је постао доступан у другој половини 1940. године, што је резултирало тенком КВ-1 Модел 1940.

Артиљеријски конструкторски биро Гарбин је почетком 1941. развио топ Ф-34 калибра  76,2 мм, дуже цеви, за потребе наоружавања средњег тенка Т-34. Топ је усвојен у серијску производњу у пролеће 1941, да би се кратко затим почео уграђивати у тенкове Т-34. Ово је довело до чудне ситуације да су средњи тенкови имали снажније наоружање од тешких тенкова. Након немачког напада на Совјетски Савез, стигло је и одобрење за пренаоружавање тенкова КВ деривативом топа Ф-34, ознаке ЗиС-5.

Тенк снажнијег оклопа КВ-3

Немачки пропагандни филмови из 1940. године, у којима је приказивано како немачке снаге уништавају оклоп француског тешког тенка Char B1 bis, уз извештаје совјетских обавештајаца да Немци развијају снажнија противоклопна оружја и оруђа, натерала је Совјете да усвоје у наоружање верзију КВ тенка са снажнијом оклопном заштитом. Тенк је током развоја носио ознаку Објект 222, да би касније добио и званичну ознаку, КВ-3. Дебљина оклопа код овог модела тенка повећана је на 90 мм, што је целокупну масу тенка повећало са 47,5 на 51 тону. Како би компензовали ову промену масе тенка, Совјети су уградили мотор В-5, снаге 700 КС. Планирано је и наоружавање тенка топом ЗиС-5, а командир је добио посебну куполу за осматрање. Прототип је произведен са топом Ф-32 и почетком 1941. предат на тестирање.

КВ-3

КВ-3 је званично усвојен у наоружање маја 1941, непосредно пред избијање Другог светског рата, али још увек наоружан топом Ф-32. Прелазак са производње тенкова КВ-1 на КВ-3 планирана је за август 1941, али се због избијања рата то никада није догодило. Ипак, КВ-3 је показао да је Црвена армија препознала грешке у основи конструкције КВ тенкова и да је имала планове да их отклони. Са одустајањем од КВ-3, донета је одлука да се КВ-1 пренаоружа снажнијим топом ЗиС-5, чиме је настао КВ-1 Модел 1941.

Страх од нових немачких топова у пролеће 1941. довела је до програма додатног оклопљавања тенкова КВ-1 Модел 1940. Како фабрике нису биле у могућности да израде дебљи оклоп, одлучено је да се на постојећи оклоп поставе додатне оклопне плоче и учврсте великим заковицама. Ови тенкови су некада називани и КВ-1 „са екранима“, односно КВ-1Е. Ове оклопне плоче, дебљине 35 мм, биле су причвршћене на основни оклоп са малим зазором, што је доприносило борби против панцирно пробојних пројектила. Додатни оклоп се најбоље уочавао на бочним и чеоној страни куполе, мада су касније серије добиле оклопне плоче и на бочним странама оклопног тела.

Супертешки тенкови

Совјети су имали интерес да развију верзију КВ тенка наоружаног ефикаснијим топом, и са снажнијим оклопом. Овај програм био је познат под ознаком Објект 220. Према првобитним плановима, тенк је требао бити наоружан новим топом Ф-30, калибра 85 мм, који је био дериватив противавионског топа. Почетком 1941. у војном врху Совјетског Савеза долази до контроверзи, која изазива велике заокрете у политици пројектовања тенкова. На основу обавештајних података, маршал Кулик, начелник Главног директората артиљерије, бива убеђен да је оклопна заштита на немачким тенковима повећана на 100 мм и више. Сходно томе, Кулик тврди да су нови противтенковски топ ЗиС-2 калибра 57 мм и тенковски топ Ф-32 калибра 76,2 мм неефикасни, те наређује обустављање њихове производње у корист противтенковског топа ЗиС-6 калибра 107 мм и тенковског топа Ф-39 калибра 107 мм. Шефови производње тенкова и артиљеријских оружа били су против ове одлуке, тврдећи да Куликове информације нису тачне. Чак и да су тачне, новопројектована муниција би решила проблем дебљине новог немачког оклопа. Даље, постојала је опасност да таква одлука поремети производњу критичних модела тенкова и противокопних оруђа у најгорем могућем моменту, пред само избијање рата. Након низа састанака, Куликово виђење марта 1941. коначно превладава. Ова одлука је имала велике последице, пошто је у битном тренутку прекинута производња преко потребних противоклопних оруђа и тенковске муниције; истовремено, није започета производња нових модела. Као резултат тога, 5. априла 1941. су одбачени планови за наоружавање Објекта 220 топом калибра 85 мм у корист топа Ф-39 калибра 107 мм; Грабинов конструкторски тим је добио инструкције да убрза рад.

Објект 220

Објект 220 је био заснован на продуженом телу тенка КВ-1 и тренао је да буде погоњен верзијом новог авионског мотора М-40, ознаке В-2ПУН, или унапређеном верзијом мотора В-2К, ознаке В-2СН. Почетком лета 1941. произведен је прототип, али тенковски топ Ф-39 није био завршен све до 15. јула 1941. Нови топ је уграђен на КВ-2 ради испитивања, али због избијања рата и схватања да су Куликови подаци бии нетачни, никада није био уграђен у тенкове серијске производње. Као резултат, прототипови тенкова Објект 220 су били наоружани топовима Ф-30 калибра 85 мм, као што је и од почетка било планирано. Најмање један од њих је учествовао у одбрани Лењинграда 1941. године. Објект 220 никада није званично уведен у наоружање Црвене армије, пошто је постојао општи консензус да је претежак и да има проблема са погоном. Никада није добио КВ ознаку, мада је незванично означаван са КВ-220. Треба напоменути да је по оклопној заштити и ватреној моћи био сличан немачком Тигру, који се појавио годину и по касније.

Модели КВ-4 и КВ-5

Контроверза изазвана Куликовим погрешним обавештајним подацима допринела је даљем раду на супер тешким тенковима. Током тридесетих година јављале су се различите конструкције са циљем развоја тенка масе 100 тона или чак и тежих. Када је Стаљин одлучио да настави са развојем тенковског топа калибра 107 мм, било је очигледно да ће такав топ захтевати знатно већи тенк у који би се могао уградити. Покренута су два пројекта развоја тенкова: КВ-4 (Објект 224) у категорији тенка масе 92 тоне и КВ-5 (Објект 225) у категорији тенка масе 150 тона. Тенк КВ-4 је требао бити наоружан топом Ф-39 калибра 107 мм, док је оклопна заштита требала да буде 130 мм са чела и 125 мм са бока. КВ-5 је требао да буде слично наоружан, али је требао да буде оклопљен 170-180 мм са чела и 150 мм са бока. Совјетски конструктори су за ова два тенка предложили не мање од 22 конструкцијских предлога. Неколико инжињера из Лењинградског бироа СКБ-2 су предложили пројекте, међу којима се нашао и предлог конструкције са једном куполом, конструктора Шашмурина. Један од пројеката бироа Креславског имао је мотор у централном делу тенка, иза возача, док је други пројекат имао конструкцију сличну конструкцији СМК тенка. Предлог конструктора Струкова имао је куполу уграђену на уобичајеној позицији, али са додатком мале куполе са противтенковским топом калибра 45 мм, уграђеној на главној куполи. О конструкцији тенка КВ-5 има мало података. Евакуацијом фабрике Кировски прекинут је сваки даљи рад на овим пројектима. Многи совјетски званичници су изражавали сумњу у практичну вредност ових пројеката, пошто су сви ти пројекти превазилазили уобичајени лимит совјетске железнице од 55 тона. Чак су се и тенкови СМК и Т-100 показали као екстремно проблематични за транспорт. Даље, било је врло мало искуства са компактним моторима који би могли да обезбеде потребну снагу за погон овако великих тенкова.

Одступања у снабдевању

Совјети су до јуна 1941. произвели преко 700 тенкова КВ серије, док је јединицама Црвене армије до напада Немачке на СССР било испоручено 508 примерака. Совјетске оклопне јединице су се налазиле у сред реорганизације, која баш и није била од помоћи. Стаљин је 1940. планирао да формира 29 механизованих корпуса са 61 тенковском дивизијом, што је било врло оптимистично, ако се узме у обзир стање совјетског парка оклопних возила. Формација механизованог корпуса из 1940. предвиђала је структуру од две тенковске и једне моторизоване дивизије, са укупно 1031 тенкова. Свака тенковска дивизија је бројала 63 тешких КВ тенкова, 210 средњих тенкова Т-34, 147 лаких тенкова БТ-7, 19 тенкова Т-26, осам тенкова бацача пламена Т-26, 53 оклопних аутомобила БА-10 и 19 извиђачких аутомобила БА-20. Оваква структура је значила да је Совјетима за реорганизацију оклопних јединица било потребно више од 3800 КВ тенкова, што тада није било могуће остварити.

Услед великих одступања између предложене формацијске структуре јединица и расположиве технике, свега пар тенковских дивизија се по попуни приближило предложеној формацији. Дистрибуција КВ тенкова била је неравномерна. На пример, у 15. механизованом корпусу, 10. тенковска дивизија је имала свих следујућих 63 КВ тенова, док је суседна 37. тенковска дивизија имала свега један КВ тенк. Совјети су имали свега шест механизованих корпуса са бар по једним батаљоном КВ тенкова; најбоље попуњена јединица, када су у питању КВ тенкови, био је 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова. Механизовани корпуси са највећим бројем КВ тенкова у свом саставу били су: 3. механизовани корпус са 52 КВ тенкова, 4. механизовани корпус са 99 КВ тенкова, 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова, 8. механизовани корпус са 71 КВ тенкова, 15. механизовани корпус са 64 КВ тенкова и 22. механизовани корпус са 31 КВ тенкова.

Нове тенковске дивизије су са ентузијазмом примили нове тенкове Т-34 и КВ, али су их многе јединице примиле прекасно да би могле да се обуче на њима. Неке од јединица су добиле тенкове, али нису добиле муницију и тд.

Оперативна употреба

Вермахт је операцију Барбароса покренуо 22. јуна 1941. године. Црвена армија није била припремљена за напад, док је Стаљин одбијао да поверује у обавештајне податке који су говорили о немачким припремама за напад на Совјетски Савез. Као резултат тога, многе јединице су у тренутку немачког напада биле раштркане, или у процесу маршевања ка својим рејонима распореда.

Одбрана на реци Дубиси

Први велики сукоб између совјетских и немачких тенкова одиграо се другог дана операције Барбароса, у Литванији. Северозападни фронт Кузњецова је имао два делимично опремљена механизована корпуса, 3. под командом генерал мајора Куркина (са 52 КВ тенкова) и 12. под командом генерал мајора Шестопалова (без КВ тенкова). Сходно томе, 3. корпус је био подељен: 2. тенковска дивизија је послата са 12. механизованим корпусом ка реци Дубиси, где је требало зауставити немачко напредовање дуж пута Тилзит – Шауља, док је 5. тенковска дивизија померана јужно, ка граничном граду Алитусу. Друга тенковска дивизија, под командом генерала Сољанкина, водила је борбе са претходницом 4. оклопне групе дуж главног пута. У претходници су се налазили тенкови PzKpfw 35(t), на које је ударила група од око 80 лаких БТ тенкова, подржани са 20 КВ тенкова и малим бројем средњих тенкова Т-34. Не само да су топови калибра 37 мм, којима су били наоружани немачки тенкови, били неефикасни, већ је и ватра из топова калибра 75 мм, којима су били наоружани тенкови PzKpfw IV такође била неефикасна. Совјетска 2. тенковска дивизија је тврдила да је уништила 40 немачких тенкова и исто толико артиљеријских оруђа, од којих је већи део топова калибра 37 мм био просто прегажен гусеницама тенкова.

Оштећење панцирно пробојног пројектила након удара у оклоп тенка КВ-1

Совјетска 2. тенковска дивизија се око поднева повукла са положаја, како би се спојила са 12. механизованим корпусом. Дивизија је тада била скоро без и горива и муниције, а многи од старијих тенкова су били у лошем стању услед кварова који су се јавили током усиљеног марша. Дивизија је достигла реку Дубису, али им је запретила опасност од напредовања 6. оклопне дивизије, која је већ успоставила два мостобрана на Дубиси. Мостобрани су нападнути, а генерал Сољанкин је упутио један КВ-2 и нешто пешадије да пресеку немачке комуникације са остатком 6. оклопне дивизије која се налазила  рејону села Расејњаја.

Тешки тенк КВ-2

На северном мостобрану, у близини места Лидаверај, налазио се један немачки батаљон наоружан PzKpfw 35(t), а низводно од њих се налазио још један тенковски батаљон. После подне 23. јуна, немачки оклопни батаљон код Лидавераја схвата да је одсечен и шаље противтенковске топове из састава 41. противоклопног батаљона и хаубице калибра 105 мм из састава 76. артиљеријског пука да покрију своје јужно крило, за случај да совјетске снаге покушају да их нападну из позадине. Наредног јутра, тим путем долази снабдевачка колона, која је требала да се повеже са немачким оклопним батаљоном, али КВ лако излази на крај са њима, уништивши 12 камиона. Наредни покушаји повезивања немачких снага такође су били осујећени тако да је ситуација на реци постала несигурна.

Напади на изоловане батаљоне били су жестоки; топ калибра 37 мм којим су били наоружани немачки PzKpfw 35(t) једноставно нису били дорасли КВ тенковима. Једини који су могли нешто да учине совјетским грдосијама биле су хаубице калибра 105 мм. Ситуација је постала тако критична да је 6. оклопна морала да затражи од 1. оклопне да на западу покрене напад на совјетско крило.

У послеподневним часо вима истог дана, на КВ тенкове је покушан напад батеријом противтенковских топова Pak 38, калибра 50 мм. Први топ, а касније и остатак батерије, отворили су ватру са удаљености од око 500 м. КВ-2 није био ни уздрман. Први топ је уништио директним поготком, након чега је оштетио остале. У међувремену, немачке снаге покушавају да прикривену привуку противавионски топ калибра 88 мм, али и тај покушај пропада пошто је тп правовремено уочен од стране посаде совјетског тенка. Током ноћи у акцију ступа инжињеријско одељење из састава 57. инжињеријског батаљона, које поставља експлозивно пуњење на тенк; детонација експлозива откида гусеницу и једну опругу, док је сам оклоп остао нетакнут.

Док су Немци узалудно покушавали да ослободе пут ка реци, на шумовитом и мочварном пределу северније, одигравала се највећа тенковска битка из операције за заузимање Лењинграда. Немачка 1. оклопна дивизија је послата у помоћ 6. оклопној дивизији, ударивши на крило 12. механизованог корпуса и 2. тенковске дивизије. Током напада, совјетски тенкови су скоро прегазили немачки 113. оклопногренадирски пук, док су се покушаји 37. батаљона ловаца тенкова показали неуспешним.

Немачка 1. оклопна дивизија била је наоружана углавном тенковима PzKpfw III и IV, тако да је имала вће шансе у борби са совјетским КВ тенковима од 6. олопне дивизије, наоружане углавном тенковима PzKpfw 35(t). Они нису могли да пробију чеони оклоп КВ тенкова, али би под одређеним околностима могли да их оштете и зауставе.

Совјети ће у овим борбама, између осталог, изгубити и 29 тенкова КВ-1 и КВ-2, од којих је један на себи имао 70 погодака, без пробијања оклопа. Ослобођени претње са севера, вод тенкова PzKpfw 35(t) је наредног дана упућен са мостобрана ка усамљеном КВ-2 који је чекао на раскрсници. Они су константно отварали ватру на совјетски тенк, не би ли тако привукли пажњу на себе, док је друга група привлачила противавионски топ калибра 88 мм. Совјетски тенк је ућуткан са шест директних погодака, али треба нагласити да није дошло до запаљења тенка. Немци су пришли да прегледају тенк и приметили да су само два пројектила 88 мм успела да пробију оклоп совјетског тенка. На оклопу су била видљива и мала удубљења од пројектила калибра 50 мм, док се ефекти дејства топова калибра 37 мм скоро да и нису примећивала. Током прегледа тенка, купола је изненадна почела да се окреће, након чега је један од немачких војника убацио пар граната кроз отвор куполе и тиме коначно уништио тенк и посаду. Овај један КВ тенк је одиграо велику улогу у одлагању напредовања 4. оклопне групе на Лењинград; приморао је 1. оклопну дивизију да скрене ради помоћи 6. оклопној дивизији, истовремено спречивши уништење совјетске 2. тенковске дивизије, макар и за један дан.

КВ тенкови су имали запажену улогу и у тенковском окршају код Бродиј-Дубна у Украјини, али као и раније, нису могли одлучујуће да утичу на ток рата, пошто је Црвена армија била у великим проблемима. Могли су да приморају немачке оклопне пукове да плате високу цену за своје напредовање. Генерал мајор Моргунов, командант оклопних снага у Украјини 1941. године, у извештају наводи „Посебно признање треба одати добром раду 4, 8. и 15. механизованог корпуса који су показали да један КВ тенк у борби вреди колико и 10-14 немачких тенкова“. Команданти су, увидевши практичну неуништивост ових тенкова, вапили за још КВ тенкова.

Недостатак обучених посада

Упркос изузетним приказаним дејством у борби у многим појединачним случајевима, свеукупан утицај КВ тенкова на бојишту током борбених дејстава 1941. године био је мали. Њихова техничка супериорност није могла да заустави све израженије недостатке на тактичком и оперативном нивоу, а који су током лета 1941. мучили Црвену армију. Команданти су наводили неколико проблема везаних за употребу КВ тенкова. Најозбиљнији од њих био је проблем необучености тенковских посада. Извештај из Украјине од 8. јула говори о великим губицима КВ-2 тенкова у 41. тенковској дивизији, а као разлог за губитак 22 тенка (пет тенкова уништено у борби, 12 уништено од стране посада, те да је пет тенкова послато на поправку) наводи се лоша обученост посада у смислу техничке употребе тенка, непознавање система и склопова тенка, као и непостојање резерве делова за тенк КВ-2.

Напуштени КВ-2

Како је тенк био нов, то је значило да с посаде могле да спроводе само основно одржавање. Након дугих маршева, нарочито у Украјини, тенкови су захтевали одржавање вишег нивоа, а за то није било ни обученог људства, нити резервних делова. Совјетски 8. механизовани корпус, који је био релативно добро опремљен, након марша од око 500 км остаје без 40-50% тенкова, који су из строја избачени услед техничких кварова. Слично томе, 37. тенковска дивизија је за две недеље прешла 1500 км и при томе претрпела тешке губитке тенкова услед механичких кварова. У то време, животни век новопроизведених совјетских тенкова износио је од 1000 до 1500 км, након чега је тенк захтевао ремонт.

Механичке и конструктивне слабости

Тенкови КВ серије су имали далеко више механичких проблема од осталих нових модела тенкова, какав је био и средњи тенк Т-34, на пример. Један од најизраженијих извора проблема био је погон тенка, пре свега квачило.

Закључак Немаца, односно њихова процена заробљених КВ тенкова, углавном се слагала са оним што су као проблеме износили совјетски команданти. Тако немачка комисија у извештају каже да је „тенк у механичком смислу, био лош. Брзине су се могле мењати само на застанцима, тако да је максимална брзина кретања од 35 км/ч била илузија. Квачило је било превише лаке конструкције. Скоро сви напуштени тенкови су имали проблема са квачилом.“

Борбена вредност КВ тенкова била је умањена услед неколико фактора, међу којима су се истицали лош распоред чланова посаде и лоше осматрачке справе. У куполи су се налазила три члана посаде, као и код немачких тенкова, али је њихова функција била другачија. Командир се налазио десно од топа и уједно дублирао пуниоца топа. Трећи члан посаде који се налазио у куполи тенка, био је нишанџија митраљеза у задњем делу куполе.

Отвор на крову куполе се налазио изнад митраљесца, тако да командир није могао да буде на луку и осматра простор током марша, за разлику од немачког „колеге“. Даље, совјетске осматрачке справе биле су лоше; оклопљено стакло на визиру возача било је испод стандарда, пуно мехурића испуњених ваздухом. Немци су такође сматрали да су осматрачке справе на КВ тенковима лошијег квалитета од немачких, а да је визир возача био посебно лош. Конструктори су препознали овај проблем, али је било касно да би се било шта урадило пре избијања рата. Као резултат, тенкови Црвене армије су имали потешкоће у откривању и идентификовању циљева.

Црвена армија је до краја лета претрпела огромне губитке оклопних јединица; свега неколико КВ тенкова је остало у оперативи. Од 22 000 тенкова на почетку Барбаросе, остало их је свега 1500. Совјетска СТАВКА је 15. јула била присиљена да призна очигледно и да расформира механизоване корпусе; уместо њих је формирала тенковске бригаде као највећу тактичку јединицу оклопних снага.

Нове бригаде су биле организоване око језгра које су чинили тенковски пук и моторизовани батаљон, номиналне снаге од 93 тенкова. У саставу тенковских пукова налазила се чета са седам КВ тенкова, чета са 22 тенкова Т-34, док су остале јединице биле попуњене лаким тенковима који су у том тренутку били доступни.

Евакуација

Погон за производњу тенкова КВ серије је напредовањем немачких јединица угрожен, те су Совјети кренули са пресељењем фабрика. Фабрика мотора из Харкова, која је производила дизел моторе В-2, морала је да буде напуштена, што је за последицу имало недостатак мотора за КВ тенкове. Током 1941. је тако произведено око 100 КВ тенкова са бензинским моторима М-17, који су раније били коришћени за погон тешких тенкова Т-35.

Лењинградска фабрика Кировски је 10. септембра 1941. оштећена у масивном ваздушном нападу немачке авијације. Евакуација ове фабрике у Чељабинск је завршена средином октобра 1941. Опрема и радници су обједињени са деловима фабрике дизел мотора из Харкова и фабриком трактора из Чељабинска, чиме је настала нова фабрика, популарно названа „Тенкоград“.

Погон у Чељабинску.

Успешна предислокација совјетских фабрика наменске индустрије била је од велике важности за вођење даљих борбених дејстава против окупатора, односно један од услова за постизање коначне победе против фашизма. Нове фабрике су могле да раде без бојазни од немачких удара, тако да су убрзо почеле да испоручују наоружање и војну опрему. Током 1941. је произведено 1358 КВ тенкова, од којих је 1121 било КВ-1, 232 примерака КВ-2, док су остало били прототипови.

Модернизација наоружања

Совјети су Котину и његовом тиму конструктора дали задатак да поједноставе КВ тенк, са коначним циљем поједностављивања производње. Унапређења конструкције су могла бити уведена само ако нису утицала на процес производње. Пре евакуације фабрике, чињени су напори да се ојача оклопна заштита куполе. Прве куполе које су произвођене имале су 90 мм чеоног оклопа и 75 мм бочног. Нова купола, израђена на основу куполе развијене за тенк КВ-3, имала је 90-120 мм са чела и 95 мм на боковима. Крајем 1941. уграђени су нови, једноставнији точкови, за чију се производњу користило мање гуме.

КВ-1 Модел 1941

Јула 1941. из фабрике је изашао први серијски произведени тенк КВ-1 Модел 1941, наоружан новим топом ЗиС-5, калибра 76,2 мм. За време производње овог модела настављена је и производња основног модела, наоружаног топом Ф-32, све док се нису утрошиле залихе ових топова. Тешко је категорисати многе варијације тенкова, с обзиром да Црвена армија није давала ознаке тенку након што би се уврстиле одређене измене у конструкцији тенка. Изглед тенкова након пресељења фабрика, с обзиром на доступне кооперанте, постао је још разноликији. Оклопна тела су производиле фабрике Чељабинск и Урамаш, док су куполе произвођене у такође две фабрике. Притом, једна је производила варене, а  друга ливене куполе. Тако су се могле видети најразличитије варијације тенкова.

Током 1942. године највећи број новопроизведених тенкова добио је топове ЗиС-5, док је мањи број њих био наоружан сличним топом Ф-34, калибра 76,2 мм, какав се уграђивао на средње тенкове Т-34. Као што је био случај са Т-34, тако је и за КВ тенкове развијена ливена купола, све са циљем убрзавања производње. Ова купола је била еквивалентна вареној куполи са додатним оклопом. Касније током 1942, а након што су Немци унапредили тенковско и противтенковско наоружање, КВ добија додатну оклопну заштиту; дебљина бочног оклопа оклопног тела расте са 75 на 90 мм. Дебљина бочног оклопа на ливеној куполи долази на 120 мм. Ова верзија се понекад назива и КВ-1 Модел 1942.

КВ-1 Модел 1942

Током 1942. године Совјети су наставили са покушајима за поједностављење процеса производње тенкова КВ серије. Ови покушаји су били делимично успешни; цена тенка која је 1941. износила 635 000 рубаља, спуштена је на 295 000 рубаља 1942, односно 225 000 рубаља 1943. године.

Опоравак совјетских оклопних снага

Тенкови КВ-1 су крајем 1941. и почетком 1942. још увек били испред немачких тенкова, захваљујући дебљем оклопу и снажнијем топу. Иако је Вермахт захваљујући супериорнијој тактици и обуци доминирао бојиштем, тенкови КВ су често успевали да обезбеде успехе на тактичком нивоу.

Тако је вод од четири тенка КВ-1 из састава 1. тенковске дивизије 19. августа 1941. године успешно организовао заседу за немачку колону тенкова која се кретала у близини Лењинграда. Командир вода Колобанов, успева да уништи два тенка на челу немачке јединице. Остали тенкови нису одмах схватили шта се десило, те су наставили да се крећу. Колобановљев вод је ушао у средину поретка немачког тенковског батаљон; у борби која је уследила, Колобанов успева да уништи 22 немачке тенка, од којих је најмање један уништен ударом тенком о тенк. Колобановљев тенк је претрпео 135 погодака током овог окршаја. Остала три совјетска тенка успевају да униште још 16 немачких тенкова.

Једна, како је описују „дивља“ борба, одиграла се на прилазу Москви почетком окобра 1941. године, током совјетског покушаја да спречи пад Москве. Током борби, КВ-1 из састава 89. самосталног тенковског батаљона, код Волоколамска, успева да из строја избаци десет немачких тенкова, при чему је задобио 29 погодака. Прави успех КВ тенкови постижу у борби против немачке пешадије. Већина немачких пешадијских јединица била је наоружана противтенковским топом Pak 36, калибра 37 мм, који скоро да је био неупотребљив у борби против совјетских тенкова Т-34 и КВ. На срећу за Немце, КВ тенкови још увек нису били доступни у потребноом броју.

Након крвавог дебакла у лето 1941. и упорне одбране испред Москве и Лењинграда у зиму 1941-42, Совјети крећу у подмлађивање тенковских јединица. По формацији из августа 1941. тенковска бригада је била наоружана са 93 тенка: 22 тенка Т-34, седам КВ-1 и 64 лаких тенкова. Како су претрпели велике губитке, ово су биле оптимистичне бројке, тако да је само пар бригада достигло пуну попуну. Око 900 КВ тенкова је изгубљено у борбама 1941, тако да је до краја године остало само 600 комада.

Формација тенковске бригаде је септембра 1941. смањена на 67 тенкова, међу којима седам тенкова КВ-1. Даље, самостални тенковски батаљони, који су формирани са циљем пружања подршке пешадијским и коњичким јединицама, такође су имали КВ тенкове, који су морали бити избачени из формације јер их једноставно није било за попуну. То је довело до негодовања команданата пешадијских јединица који су ценили КВ тенкове због своје жилавости и снаге; незанемарљив је и психолошки ефекат који су ови тенкови стварали како код Црвеноармејаца, тако и код Немаца.

Пребацивање фабрика на Урал изазвало је привремени престанак испоруке тенкова; истовремено број тенкова по бригадама пада на свега 27 тенкова, од тога не више од десет КВ тенкова. Ово стање се поправља након што се организује производња тенкова на новим локацијама; број тенкова по бригадама ускоро расте на 46 тенкова, са десет КВ тенкова.

Тенковске бригаде су имале два батаљона, сваки са по једном четом лаких, средњих и тешких тенкова; чета тешких тенкова је у свом саставу имала два вода са по два тенка и тенк командира. Чета тешких тенкова је захваљујући свом оклопу, обично коришћена у противнападу.

Верзије тенка

Конструкторски биро СКБ-2 је у Чељабинску током зиме 1941-42. радио на серији конструкција које су требале да побољшају ватрену моћ КВ тенкова.

Јуришни топ КВ-7

Јединице Црвене армије су се током 1941. сукобиле са немачким снагама у чијим се редовима налазио знатан број јуришних топова StuG III. Конструкторски биро СКБ-2, предвођен Москвином, одлучује да пројектује јуришни топ бољи од немачког. КВ-7  је био КВ тенк у верзији јуришног топа, али са више топова уместо једног, са колико је био наоружан немачки модел јуришног топа. Разрађене су две варијанте. Прва варијанта, која се некада означава са КВ-6, била је наоружана топом калибра 76 мм у централном делу и два топа калибра 45 мм на боковима. Топови су могли да дејствују салвом, или појединачно, а топови су били уграђени тако да су имали поље дејства од 7° у леву и десну страну. Друга верзија је била наоружана са два топа калибра 76 мм, уграђеним један поред другог. Совјети су на брзину израдили прототипове и послали их за Москву, како би били приказани Стаљину. Постојала су озбиљна разматрања која су ишла у смеру усвајања у наоружање, али су технички проблеми који су се махом односили на ломове склопова услед неравномерне силе која је деловала на колевке топова приликом дејства само једним оруђем учинили да се од овог „конструкторског авантуризма“ одустане. Кажу да је и сам Стаљин рекао: „Зашто три топа? Потребан нам је само један, али бољи!“

КВ-7

Бацач пламена КВ-8

Рад на верзији бацача пламена започет је новембра 1941. у Чељабинску, упоредо са развојем верзије јуришног топа КВ-7. Тенкови бацачи пламена су били стандардни тенкови у совјетској предратној доктрини употребе оклопних снага и интензивно су коришћени у Финској. Били су засновани на тенку Т-26, чиме су постали и знатно рањиви на непријатељску ватру. Како би решили овај проблем, Совјети су планирали да уграде бацаче пламена на тенкове Т-34 и КВ. Конструктори из Чељабинска су одлучили да у куполу КВ тенка уграде бацач пламена АТО-41. Искуство из Финске је показало су тенкови који су својим спољним изгледом одавали да се ради о пламенобацачима, готово одмах постајали примарни циљ противтенковског оружја. Даље, без горива, ови тенкови су били бескорисни. Простор који је заузимао бацач пламена искључивао је могућност коришћења стандардног тенковског топа. Уместо тога је направљен компромис, са бацачем пламена у малој кошуљици десно од блинде топа и топ калибра 45 мм Модел 32/38 уместо топа 76 мм. Совјети су цев топа калибра 45 мм замаскирали кошуљицом која је „играла“ улогу топа 76 мм. Тенк КВ-8 је у борбеном комплету имао 92 пројектила калибра 45 мм и 960 литара горива за бацач пламена. Бацач пламена је могао да испаљује по три млаза сваких десет минута, а сваки млаз је трошио десет литара горива. Домет бацача је зависио од горива; чист керозин је обезбеђивао домет од 60 до 65 метара, док је специјална мешавина керозина и нафте обезбеђивала домет од 90 до 100 метара. Тенк бацач пламена КВ-8 је приказан Стаљину, а овај га је одобрио, са прилично ентузијазма. Производња тенкова бацача пламена КВ-8 започета је 1942. Основна предност ове верзије бацача пламена у односу на бацач пламена на бази Т-34 огледала се у већем капацитету горива. Ови тенкови су се налазили у јединицама хемијских тенкова, обично са 10 тенкова КВ-8 у две чете и 11 ОТ-34 у једној чети. Иако су ови тенкови коришћени у нападним борбеним дејствима, њихова психолошка вредност је довела до тога да су коришћени у широком дијапазону операција.

КВ-8

КВ-8

Хаубица КВ-9

Иза ознаке КВ-9 крио се тенк КВ-1 наоружан специјалном верзијом хаубице М-30, калибра 122 мм, намењене за уградњу у тенкове. Ова верзија хаубице је носила ознаку У-11. Ова верзија је била алтернатива самоходним артиљеријским оруђима, као што је КВ-7. Хаубица У-11 калибра 122 мм је посматрана као универзално артиљеријско оруђе, способно за употребу у противоклопној борби и за подршку јединицама пешадије. Ипак, идеја није била прихваћена од стране оклопних јединица, пошто су балистичке карактеристике овог оруђа и тенковских топова биле различите. Брзина гађања је услед велике масе пројектила била мала, а и борбени комплет је био сразмерно мањи. Као резултат свега тога, овај пројекат није одмакао даље од прототипа. Купола тенка КВ-9 је 1943. уграђена на оклопно тело КВ-13, када је послужила као платформа за тестирање у пројекту развоја тенкова серије ЈС.

КВ-9

Ракетни лансер КВ-1К

КВ-1К је био још један покушај повећања ватрене моћи тенка; радило се о стандардном тенку опремљеном лансерима за ракете Каћуша на оба блатобрана. На сваком блатобрану су се налазиле по две кутије и лансирне шине за две ракете РС-82 по кутији. Ове ракете су требале да обезбеде додатну ватрену моћ при нападу на утврђене положаје непријатеља. Како су ракете биле непрецизне, ова идеја је убрзо и одбачена.

KV-1K

КВ-1К

Тактички проблеми

Команданти совјетских тенковских бригада су се средином 1942. суочили са потешкоћама у групном коришћењу тенкова. Совјетске тенковске бригаде су имале најмање три типа тенкова: лаке тенкове, средње тенкове Т-34 и тешке КВ тенкове. То је била главобоља за логистичаре, а често је представљао и проблем за тактику употребе. Стално додавање оклопне заштите КВ тенковима без сразмерног повећања снаге мотора, смањило је покретљивост тенкова те су заостајали за осталим тенковима из бригаде. КВ тенкови су били популарни током 1941. и почетком 1942, јер су имали супериорни оклоп, али су Немци 1942. у наоружање увели нове топове и муницију, са циљем решавања проблема оклопа на КВ тенковима. Тако командант тенковске бригаде која се борила на Керчу јуна 1942. извештава команду да је његов КВ пробијен новом немачком гранатом, која је користила кумулативни ефекат. Ово је било забрињавајуће јер је значило да Немци могу да произведу овакав тип муниције за свако артиљеријско оруђе. Даље, то је био први корак у развоју ефикасног противоклопног оружја намењеног војнику-стрелцу за вођење противоклопне борбе, као што су Panzerfaust и Panzershreck. Поред тога, Немци су развили нови противтенковски топ Pak 40, калибра 75 мм и пренаоружали су тенкове PzKpfw IV новим топом калибра 75 мм.

Совјетски војни врх је питао команданте бригада за мишљење у вези совјетских тенкова. Добили су одговор да се проблем јавља у неједнакој покретљивости тенкова, те лаки тенкови стижу први на бојиште, при чему не могу успешно да се носе са немачким тенковима; средњи тенкови Т-34 стижу сами за себе, док су тешки тенкови негде иза и често ломе мостове док дођу до бојишта, чиме јединице бивају одсечене. Командовање јединицом је отежано тиме што су у тенкове уграђивани различити радио уређаји, а често их и нема у тенковима. Сходно овим одговорима, совјетски војни врх долази до закључка да је совјетским оклопним јединицама потребан један, „универзални“ тип тенка.

KV-1S

КВ-1С

Конструкторски биро СКБ-2 је био забринут да би захтев за универзалним тенком, покренут од стране утицајних официра, завршио избором средњег тенка Т-34. Стога су конструктори кренули са пројектом смањења масе тешког тенка КВ серије, како би се стекли услови за смањење диспаритета по питању брзине кретања између КВ тенкова и Т-34. КВ са смањеним оклопом је добио ознаку КВ-1С. Током априла 1942. је започет и рад на моделу КВ-13, што је био покушај развоја компактније верзије тенка који би уз побољшање покретљивости задржао постојећу оклопну заштиту. Конструктори су се надали да ће КВ-13 бити прави универзални тенк и попунити празнину насталу између средњих и тешких тенкова.

Нова „лака“ конструкција

КВ-1С је био покушај смањења масе тенка КВ-1 за пет тона. Једна од најбитнијих мера за смањење масе тенка била је конструкција доста мање куполе. Оклопна заштита куполе је враћена на 75 мм. Задњи део куполе је био нешто модификован повећањем угла нагиба задње плоче, што је за последицу имало смањење масе. Стандардни точкови су замењени лакшим. Како би се побољшала покретљивост тенка, погон је био потпуно модернизован, а пакет модернизације је обухватио замену квачила и трансмисије. Совјети су комбинацијом смањења масе и побољшања погона попунили празнину између КВ и Т-34, делом и због тога што је Т-34 временом постао тежи и мање покретљив. Једна од најбитнијих измена на КВ-1С била је реконструкција куполе, настала на основу лекција научених током борбених дејстава 1941. и 1942. године. Командир је ослобођен обавезе пуњења топа; уместо њега, ту дужност је преузео митраљезац. Командир је померен у задњу леву страну куполе, иза нишанџије. Поред тога, командир је добио и куполу за осматрање, која му је помагала у координисању дејстава са осталим тенковима, као и у одређивању циљева. КВ-1С је 20. августа 1942. усвојен у серијску производњу.

Купола командира тенка

Нове формације тешких тенкова

Током састанка са Стаљином септембра 1942, генерал мајор Катуков, који је успешно употребио КВ тенкове и Т-34 у одбрани Москве, упитан је за мишљење о квалитету совјетских тенкова. Катуков је одговорио да средњи тенк Т-34 испуњава све потребе совјетског тенкисте и да се показао и доказао у борби. За разлику од њега, КВ није био омиљен; био је тежак и незграпан, неагилан. Често је оштећивао мостове и учествовао у многим несрећама. С обзиром да је био наоружан истим топом као и Т-34, Катуков није видео шта је онда предност КВ тенкова над Т-34? Уколико би КВ имао снажнији топ, већег калибра, онда би му се и могло прогледати кроз прсте када је реч о проблемима. Након пуно разговора, октобра 1942. је наређено да се КВ тенкови избаце из формације мешовитих тенковских бригада и уместо тога употребе за формирање самосталних пукова тешких тенкова који би били под командом команданата армија и користили се за пробоје и подршку јединицама пешадије.

Иронично је да је КВ-1С, најпокретљивији тенк из серије КВ тенкова, пристигао у јединице Црвене армије у тренутку када је на цени поново била оклопна заштита. До априла 1943. је произведено 1370 примерака КВ-1С. Многи од њих су испоручени регуларним тенковским бригадама пре него што је реформа ступила на снагу. Међу првим јединицама наоружаним овим тенковима биле су оне одређене за противнапад код Стаљинграда; најпознатија од њих била је 121. тенковска бригада 62. армије.

Универзални тенк

Паралелно са радом на КВ-1С, конструкторски биро СКБ-2 је радио и на пројекту тенка КВ-13. За разлику од КВ-1С, тенк КВ-13 је био потпуно нова конструкција тенка. Основни циљ развоја овог модела тенка био је развој тенка заштићеног као КВ али покретљивог као Т-34. Конструкција тенка КВ-1 била је прегломазна да би испунила овај циљ, тако да су конструктори морали да пројектују мањи тенк. Оклоп је  био дебео 120 мм на предњој плочи, 75 мм на боковима и 85 мм на куполи, што је грубо гледано била оклопна заштита првог модела тенка КВ-1. Овако димензионисана оклопна заштита требала је да заустави пројектил калибра 88 мм који би био испаљен у чело тенка. Посада тенка је смањена са пет на три члана (командир-нишанџија, возач и пунилац), а пројектован је и нови погон.

КВ-13

Нови тенк је тежио 31 тону, што је било мање за десетак тона од тенка КВ-1С, али и 16 тона мање од основног модела тенка КВ-1. Брзина  кретања је износила 55 км/ч, што је било доста већа брзина у односу на брзину кретања КВ-1С од 43 км/ч или КВ-1, који се кретао брзином од свега 35 км/ч.

Конструкторски биро из Њижнег Тагила, који је пројектовао Т-34, јуна 1942. се прикључује у трци за универзални тенк и развија свој модел – Т-43. Овај тенк је пројектован по узору на Т-34, али са много снажнијом оклопном заштитом. Међутим, ускоро је постало јасно да су пројекти развоја универзалног тенка отишли у другом правцу; оклоп је добио предност над наоружањем, а Немци су ускоро увели нове тенкове који су учинили совјетске топове 76 мм скоро неупотребљивим. Поред тога, успех КВ-1С је довео до тога да се пројекат развоја КВ-13 обустави.

Немачки одговор – Tiger I

Немци свакако нису били беспослени док су Совјети развијали своје тешке тенкове. У време појављивања застрашујућих совјетских тешких тенкова, Немци су радили на два нова тенка, средњем тенку Panther, који је требао да буде пандан совјетском Т-34 и тешком тенку Tiger I, који је био одговор на совјетски КВ тенк. Први је завршен Tiger, те је мали број њих септембра 1942. у саставу 502. оклопног батаљона био ангажован на Лењинградском фронту. Црвена армија је знала врло мало о овом тенку све до средине јануара, када је један од њих заробљен. Заробљени тенк је под хитно пребачен на полигон Кубинка, где је детаљно проучаван.

Чеони оклоп немачког тенка био је дебео 100 мм, што га је чинило непробојним за совјетске тенковске топове калибра 76 мм каквим су били наоружани сви совјетски средњи и тешки тенкови. Његов топ калибра 88 мм био је способан да пробије све совјетске тенкове који су се тада налазили у наоружању јединица Црвене армије. Остаје непознаница зашто Совјети нису пренаоружали своје тенкове топом Ф-30 калибра 85 мм, који је још 1941. био тестиран. Котин, шеф СКБ-2 је говорио како Црвена армија већ има одговор на немачки нови тенк, мислећи на Објект 220. Један од могућих разлога западања у овакву ситуацију је став Главне артиљеријске управе која није била вољна да уведе нови калибар тенковског топа, правдајући се ефектима на логистику?

На цртаћим таблама су се налазила два модела јуришних топова. Први је био КВ-12 наоружан масивном хаубицом калибра 203 мм, а други је био КВ-14 наоружан са ништа мање импресивном топ-хаубицом МЛ-20, калибра 152 мм. Пројекат КВ-12 никада није изашао са цртаће табле, док је КВ-14 отишао мало даље. Иако је првенствено био замишљен као јуришни топ за задатке подршке пешадије, Совјети су га посматрали и као „противотров“ за немачке тешке тенкове. Рад на КВ-14 је завршен почетком фебруара 1943. Трзај топ-хаубице 152 мм био је прејак за уградњу у куполу налик КВ-2, те је уграђена у фиксирани казамат, сличан као код немачког StuG III. За шасију је употребљена шасија тенка КВ-1С, која се у то време још увек производила. Државни комитет одбране 14. фебруара 1943. доноси одлуку да у наоружање уведе КВ-14, касније означен са СУ-152. Серијска произвдња је започета 1. марта 1943. у Чељабинску. У време прекида серијске производње, до кога је дошло у јесен 1943, произведено је 704 примерака СУ-152.

СУ-152

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *