Сабуро Сакаи

Сабуро Сакаи, ловачки ас јапанске царске морнарице, са 64 признатих ваздушних победа.

Препознатљива фотографија Сабура Сакаија

Рођен је  26. августа 1916, у селу Сага, на јапанском острву Кјушу, у некада самурајској породици а сада пољопривредној, као трећи од четири сина, поред још три ћерке. Након што је завршио основну школу као најбољи ђак, стриц га узима к себи у Токију, како би наставио даље са школовањем. Овај период живота није био успешан за Сакаија, те га стриц након више епизода туче са ђацима и неуспеха у средњој школи, враћа назад у село.

Осрамоћен повратком у село, које је како каже Сакаи, пуно очекивало од њега, пријављује се у јапанску царску морнарицу. У базу Сасебо се јавља 31. маја 1933. године, као шеснаестогодишњи регрут. Након завршене основне обуке, Сакаи се са чином разводника укрцава на бојни брод Киришима. Након што схвата да се обука на броду не разликује пуно од обуке на копну, која се заснивала на суровом кажњавању регрута, Сакаи 1935. успешно полаже испите на конкурсу за морнаричку артиљеријску школу; шест месеци касније добија чин десетара и бива распоређен на бојни брод Харуна. После неколико месеци на Харуни, Сакаи постаје подофицир.

Након две године службе, Сакаи конкурише за пријем у пилотску школу у Цучијурију. Те године је на обуку од пријављених 1500 кандидата – примљено свега седамдесет, пошто Јапан у то време још увек није имао потребе за великим бројем пилота, а што ће уследити средином четрдесетих година. Један од те седамдесеторице кандидата био је и сам Сакаи. Крајем 1937, Сакаи са још 24 класића завршава школовање на пилотској школи, као најбољи питомац у класи; за награду је добио сребрни сат. Сам Сакаи за своју 38. класу каже „Наша група од 25 младића била је тужан остатак од седамдесет питомаца, које су некада пажљиво изабрали од хиљаду пет стотина кандидата.“ Од њих двадесетпеторице, само је Сакаи преживео Други светски рат.

Сакаи по завршетку школовања бива распоређен у поморске базе Оита и Омура, које су се налазиле на северу острва Кјушу. Обе базе су служиле за увежбавње летења са копнених аеродрома и носача авиона. По завршетку тромесечног увежбавања, Сакаи бива распоређен у ваздухопловну базу Каохсјунг на острву Формоза. Са Формозе је прекомандован у Кјукијианг, у југозападној Кини, где маја 1938. остварује своју прву победу. У почетку је, као неискусан пилот, а по одлуци команданта базе, летео на задацима подршке јединицама на земљи, што је Сакаи сматрао вређањем.

Сабуро Сакаи у кокпиту ловца Мицубиши А5М Тип 96, аеродром базе Ханкоу, Кина 1939. године

У прву праву ловачку мисију полеће 22. маја, на Мицубишијевом ловцу Тип 96, у патролу на Ханкоу, где се налазио и главни аеродром кинеских снага. Свој први лет Сакаи описује као изузетно неспретан, а обарање кинеског Поликарпова И-16 приписује својим колегама, који су му сервирали кинеског пилота.

Након што су јапанске снаге заузеле Ханкоу, цела Сакаијева летачка јединица пребазира на нови аеродром. Јапанска авијација ће на овом аеродрому претрпети катастрофални ударац кинеског ваздухопловства, која ће их 3. октобра 1939. године ударити потпуно неспремне и на земљи им уништити или тешко оштетити готово све авионе. У општем метежу, Сакаи је успео да полети и оштети један од бомбардера.

Убрзо по овој катастрофи, Сакаи бива премештен у ваздухопловни пук у Омури. Годину дана након доласка у Омуру, где је изводио тренажне летове, бива премештен на Формозу, у ваздухопловну базу Каохсјунг, која је била главна јапанска ваздухопловна база ван јапанске територије. Овде се Сабуро Сакаи по први пут среће са чувеним ловцем Зеро. Маја 1941. се враћа у ловачки пут у Ханкоу. На Формозу се враћа у септембру, након још једне убележене победе, пошто им је, како им је саопштио командант морнаричке авијације у Кини, вицеадмирал Еикичи Катагири, „поверен изванредно важан задатак“. Са Формозе се убрзо премешта на Тајнан, где је формирана тајнанска ваздушна флота. На Тајнану је изведена обука пилота у групном летењу, у великим формацијама, али и бришући летови, праћење и слични задаци.

План напада на Филипине је предвиђао употребу три носача авиона (Рјуђо, Зуихо и Таихо) који би примакли Зерое што ближе острвима. Како се на та три носача није могло сместити потребних деведесет ловаца, дошло се до закључка да су три носача неупотребљива за такав план напада. Носачи авиона су избрисана из плана, када је адмиралу јављено да Зерои могу да прелете до Филипина, дејствују и врате се назад – без слетања.

Током напада на амерички аеродром Кларк, 8. децембра, 1941, Сакаи у ваздушној борби обара амерички ловачки авион П-40. Свега пар дана касније, Сакаи обара свој први бомбардер, Б-17, који је уједно  био и први амерички Б-17 изгубљен у Другом светском рату. Након Формозе, Сакаи почетком 1942. одлази у базу Џоло на острву Сула, потом у базу Таракана на Борнеу.

Из базе Таракана јапански авиони су се углавном ангажовали на обезбеђењу јапанских поморских конвоја. На једном од тих задатака Сакаи обара амерички бомбардер Б-17. Ипак, команда ће тај авион убележити као вероватно обарање; неколико дана касније, јапански извиђачи ће јавити да је један амерички Б-17 принудно слетео на острво између Баликпапана и Сурабаје.

Сакаи 4. фебруара 1942. одлази на аеродром на Баликпапану. Већ сутрадан Јапанци упућују ваздухопловне патроле изнад тог подручја. У једној патроли Сакаи обара амерички авион. У оквиру припрема за заузимање Јаве, Јапанци су на Баликпапану прикупили све расположиве ловце; обавештајни подаци су указивали на то да Американци у том подручју располажу са педесет до шездесет ловаца. Сви ловци, њих 23, су 19. фебруара одлетели ка Сурабаји. Изнад Сурабаје су налетели на савезничке авионе и морали су да прихвате борбу, иако су савезнички авиони имали бројчану премоћ у односу 2:1. Током ове борбе, Сакаи је оборио три П-36.

Пред крај фебруара, група од осамнаест Зероа је добила задатак да нападне савезничку базу у Малангу, где су према обавештајним подацима, савезници сакрили бомбардере. На путу за Маланг, Сакаи обара један холандски хидроавион, а на самом аеродрому Зерои уништавају три бомбардера Б-17.

Сакаи је тринаесту ваздушну победу однео последњих дана фебруара, када се налазио у пратњи бомбардера који су полетели са Макасара у напад на савезничке снаге које су се евакуисале из Тжилатжапа. У повратку са задатка, јапански ловци су наишли на четири холандска ловца, које Сакаи назива „неопрезним“. У овом окршају обара Ф2A Бафало.

Следећих неколико месеци Сакаи се са дружином сели из базе у базу, обезбеђујући блиску ватрену подршку из ваздуха за јединице на земљи.

Почетком марта 1942, тајнански ловачки винг је прикупљен на острву Бали. Ту, на Балију, Јапанци ће пропустити прилику да заробе нетакнут амерички бомбардер Б-17 који им је задавао велике главобоље приликом сусрета. Наиме, амерички пилот је грешком кренуо у слетање на Бали, али га је један непромишљени рафал митраљеза натерао да дода гас и одмах узлети.

Са Балија, Сакаи креће на Рабаул, где стиже бродом Комаки Мару 17. априла 1942. године. Током пута се теже разболео, због чега је завршио у болници. Неколико дана касније, брод бива потопљен у луци, бомбама аустралијских бомбардера Б-26 Марудер. Бомбардери су се свакодневно враћали и нападали Рабаул, с обзиром да на аеродрому није било ловаца који би им се супротставили. Сакаи ускоро излази из болнице, након чега се са осталим пилотима укрцава у летећи чамац и одлазе по своје авионе, који су их чекали на преграђеном носачу авиона Касуга.

Након што је извиђачки авион утврдио да су на аеродром у Рабаулу пристигли ловачки авиони, напади бомбардера су престали. У наредних неколико недеља, Јапанци су довлачили ловце и бомбардере на аеродром, како би се припремили за напад на Порт Морезби. Јапанци тридест пилота, заједно са Сабуром, пребацују у ваздухопловну базу Леј на источној обали Гвинеје, где добијају задатак пратње бомбардера у нападима на Порт Морезби. На овим задацима биће ангажован до пред битку за Гвадалканал, када јапански пилоти са Леја се пребазирају у Рабаул. У почетку су изводили извиђачке летове и ловачке нападе на базу Раби, готово слично као на Порт Морезби, да би 8. августа били упућени у напад на америчке снаге које су се искрцавале на Гвадалканал.

У борбама изнад Гвадалканала, Сакаи у дуелу са Авенџерима морнаричког ваздухопловства бива тешко рањен. У морнаричку болницу у Јокосуки бива пребачен 12. августа, где га оперишу и успевају да му спасу вид само на једном оку. У октобру исте године прелази у морнаричку болницу у Сасебу. У болници га затиче и унапређење у чин заставника. Ускоро даје интервју часопису Јомиури Шимбуну, који ће због његове искрености бити забрањен од стране војних власти. Из болнице у Сасебу је отпуштен крајем јануара 1943, одакле је послат у своју прву јединицу Тајнански ловачки пук 11. ваздухопловне флоте. У овом ловачком пуку добија задатак да обучава преко потребне јапанске пилоте.

Сакаи након рањавања.

Након што су амерички авиони искасапили јапански конвој који је превозио снаге у базу Леј, Тајнански ловачки пук добија наређење да пребазира у Рабаул. Иако су и командант пука и сам Сабуро Сакаи желели да Сакаи иде у Рабаул, планове је осујетио главни хирург, који је забранио његово ангажовање у борбеним летовима. Тако је Сакаи постао инструктор летења у ваздухопловној бази Омура у близини Сасеба. Како сам Сакаи каже, та убрзана обука пилота била је безнадежан посао.

Пилотска капа Сабуро Сакаија, оштећена у дуелу са Авенџерима. Поред капе се налази копча са тигром у скоку, дар поручника Сасаија, командира ескадриле.

Априла 1944, Сакаи бива прекомандован у ваздухопловни пук у Јокосуки. Овај ваздухопловни пук је пре рата био царска гардијска јединица, намењена за заштиту глaвног ваздушног прилаза Токију. Сада, у овој фази рата, то је била сасвим обична летачка јединица.

Сакаи средином јуна 1944. одлази на Иво Џиму. Већ крајем јуна, Сакаи учествује у ваздушној борби против америчких Хелкета; у једном тренутку се сусрео са петнаест америчких ловаца, којима је једва умакао. Тог дана Јапанци су изгубили четрдесет пилота, односно половину расположивих. У нападу америчких авиона, који је изведен почетком јула, јапанске снаге на острву губе још двадесет пилота. У три узастопне битке, Јапанци од осамдесет пилота колико их је било на почетку, остају са свега девет пилота. На сцену је ступио потез очајника: са преосталих девет ловаца и осам бомбардера извести самоубилачки напад на америчке бродове; напад је требало извести на амерички национални празник – 4. јул. Овај план су осујетили сами Американци који су у јутарњим часовима 4. јула напали Иво Џиму и онеспособили аеродром за коришћење. Ипак, јапански авиони су након поправке писте полетели у напад, али су због јаке ловачке заштите америчког састава морали да се врате назад.

Ускоро је на Иво Џиму стигло појачање, које ће острво претворити у тврђаву, али и телеграм да се сви пилоти транспортним авионом превезу у Јапан. По доласку у Јапан добија чин потпоручника. Поред дужности инструктора летења, Сакаи овде обавља и дужност пробног пилота.

Сакаи 20. јануара 1945. одлази у новоформирани ловачки пук, наоружан ловцима Шиден. Средином фебруара се жени својом рођаком, Хацујо. Средином априла долази до великог напада америчких авиона на аеродром на јапанској територији; нападнут је аеродром у Каноји, где је тада базирао Сакаијев пук. Сакаи не добија дозволу да лети у борбеним летовима, а убрзо на захтев команданта пука бива враћен у Јокосуку. У јуну добија наређење да се јави у Нагоју, где тестира нови ловац Репу.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године. Сакаи је пензионисан. Наступила су тешка времена. Било је врло тешко наћи посао. Супруга му је 1947. године преминула. Након пет година се поново оженио и покренуо штампарију, у којој је запошљавао своје бивше колеге које су се тешко сналазиле у мирнодопским условима.

Сабуро Сакаи је преминуо 2000. године, у 84. години живота, на званичној вечери коју је организовала америчка морнарица у бази Ацуги.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *