Бојни бродови класе Nelson

Вероватно једина стварна корист британске флоте од поморских споразума чији је потписник била и Велика Британија – била је градња два нова бојна брода, пројектована да носе топове калибра 406 мм. Иако је пројект брода био директни резултат ограничења наметнутих Вашингтонским поморским споразумом (максимални депласман од 35 000 тона, топови примарне артиљерије калибра 406 мм и мањи), настао је од два ранија пројекта који никада нису ни напустили цртаћи сто.

Наиме, као директор Поморских конструкција у периоду од 1912. до 1924, Сер Еустас Тенисон д’Енкор (1868-1951) је већ пројектовао неколико битних ратних бродова за потребе британске краљевске морнарице, међу којима се нашла и класа бојних бродова Royal Soveregn, али и бојни крсташи Repulse, Renown и Hood. Сви ови бродови су били пројектовани пре Јиландске битке, где су научене битне лекције о водонепропусности трупа, оклопној заштити и ватреној моћи брода. Тенисон је био у могућности да ове лекције инкорпорира у пројекте нових ратних бродова.

Класа бојних крсташа G3 (привремена ознака), више је од свих ранијих класа бојних крсташа личила на класу брзих бојних бродова, са импресивним оклопним појасом заснованим на шеми „све или ништа“, а под утицајем америчких пројектаната. То је значило да је оклоп концентрисан око погонског комплекса и муницијских комора, док је остали део бродског трупа био скоро незаштићен. Британци су планирали да изграде четири „супер бојна крсташа“, сваки депласмана од 48 400 тона, са девет топова калибра 406 мм у три троцевне куполе. Две куполе би се налазиле на прамцу и једна на средини трупа, између прамчаног надграђа и димњака. Ови ратни бродови би били нешто краћи од бојног крсташа HMS Hood, а били би погоњени брзином од 32 чворова.

Тенисонови планови су прихваћени фебруара 1921, у време припрема за конференцију у Вашингтону, тако да су догађаји претекли процес пројектовања брода. Четири бродоградилишта су крајем октобра добила уговоре за градњу бродова. Ипак, ови уговори су отказани чим је Адмиралитет сазнао предлоге закључака са конференције; програм је и коначно отказан фебруара 1922. Слично овоме, Тенисон је пројектовао и класу од четири бојна брода, ознаке N3. Ови бојни бродови су имали изглед, депласман и конфигурацију сличну претходно пројектованој класи бојних крсташа , али су били нешто спорији и што је најважније – били су пројектовани за наоружавање са девет топова калибра 460 мм, у три троцевне куполе. Ове две класе бродова биле су први бојни бродови са троцевним куполама у свету. Остали пројектанти су одбијали ову идеју о троцевним куполама, сматрајући их претешким, незграпним и компликовним. Ипак, Тенисон је примену троцевних купола видео као начин смањења броја купола  те самим тим и могућност концентрисања оклопне заштите на мањем простору. Сами топови калибра 460 мм били су неиспитани у пракси, перформансе троцевних купола топова калибра  406 мм сугерисале су да је чиста снага оруђа калибра 460 мм чинила исте опасним за употребу, пошто би удар који је настајао приликом отварања ватре из ових оруђа могао нанети оштећења на бродској структури. Пројекат бојних бродова N3 био је у завршној фази када је потпис на Вашингтонском поморском споразуму зауставио пројекат. Међутим, од Тенисона је затражено да пројектује нову класу бојних бродова, на основу својих претходних радова, али у оквирима ограничења која је наметнуо поморски споразум. Овај захтев је био својеврстан изазов, јер је циљ био пројектовати најмоћније бојне бродове у оквиру ограничења депласмана од 35 000 тона. На срећу, Тенисон је могао да искористи своје претходне пројекте. На пример, споразум је наметнуо максимални калибар топова главне бродске артиљерије од 406 мм, а примена троцевних купола би умањила потребу за широким подручјем које је требало заштитити оклопом, нарочито ако се куполе групишу на мањем простору. Тако је Тенисон једноставно искористио куполе са топовима калибра 406 мм, пројектоване за бојне крсташе G3, и концентрисао их на прамцу, испред командног моста. Тенисон је искористио и двоцевне куполе за секундарно наоружање, топове калибра 152 мм; поставио је шест двоцевних купола на крменом делу, као противтежа концентрисаној главној артиљерији на прамцу брода.

Нацрти нове класе бојних бродова били су готови већ у новембру 1921, док је Вашингтонска поморска конференција још увек трајала. Првобитно је од њега затражено да пројектује класу бојних крсташа, али је постало јасно да и САД и Јапан планирају да доврше своје бојне бродове са топовима калибра 406 мм; тако ће америчка морнарица добити бојне бродове класе Colorado, а јапанска царска морнарица класу Nagato.

Употребом три троцевне куполе и концентрисање оклопне заштите, Тенисон се надао да направи супериорни пројекат који би био способан да се успешно носи са ривалским бојним бродовима који су били у различитим фазама изградње. Након свега, када би се ова два бојна брода увела у оперативу, били би најмоћнији бојни бродови на свету.

Британски Адмиралитет је јануара 1922. одбио два предложена пројекта бојних бродова, углавном стога што Тенисон није могао гарантовати да бродови током градње неће изаћи из лимита за депласман. Тенисон је умањио депласман што је више могао, смањивши оклопну заштиту и ослабивши погонски комплекс; смањио је и дужину трупа, али је повећао ширину како би ипак добио стабилну артиљеријску платформу. Ревидирани пројект је предат у септембру, а већ наредног месеца потписан је уговор о изградњи два брода. Кобилица за два брода из класе положена је 28. децембра, за бојни брод HMS Nelson у бродоградилишту Armstrong, а за бојни брод HMS Rodney у Клајдбанку.

Бојни брод HMS Nelson

Ово су били необични ратни бродови, и док је њихов изглед сматран незграпним у односу на претходне класе бојних бродова, они су ипак „спаковали“ максимални оклоп и ватрену моћ у 35 000 тона депласмана. Оклопна заштита брда рађена је на основу последњих балистичких експеримената спроведених на заробљеним немачким дреднотима. Главни оклопни појас био је дебео 33 до 35 цм и штитио је виталне делове брода, простирући се скоро половином дужине трупа, од куполе „А“ до иза купола секундарне артиљерије. Сам појас је био израђен под нагибом од 18°; простор између оклопног појаса и спољног трупа искоришћен је као средство за постизање резервне пловности. Појас се простирао од 182 цм испод водене линије до горње ивице бродског трупа. Ипак, ван овог заштитног појаса, брод је био неоклопљен – то је онај део „ништа“ из шеме оклопне заштите која је називана „све или ништа“. Противторпедна избочина као елемент заштите брода, била је саставни део трупа, за разлику од ранијих класа, где је била додавана на већ изграђени труп. Овако конципирана заштита бојних бродова класе Nelson требала је да издржи удар бојеве главе торпеда масе око 340 кг или мине, и био је вишеслојни, са празном комором ка спољашњој страни, водом напуњену унутрашњу комору, торпедну преграду дебљине 38 мм, након чега се налазио низ просторија, пројектованих тако да задрже продор воде у остале делове бродског трупа. Овај систем подводне заштите бродског трупа показаће се касније као врло користан, с обзиром да је бојни брод HMS Nelson у три наврата наилазио на мину. Поред оклопног појаса, брод је био заштићен и оклопљеном палубом, чија се дебљина кретала од 175 мм изнад муницијских комора до 95 мм изнад машинских простора.

Бојни брод HMS Rodney у дејству артиљеријом по немачком бојном броду Bismarck

Слабост бојних бродова класе Nelson лежала је у погонском комплексу. Како би уштедели на маси, уграђено је свега осам котлова, по два у једном простору. Ови простори су се налазили иза простора са турбинама, које су покретале само два осовинска вода, за разлику од четири осовинска вода, колико их је раније било уграђивано у британске бојне бродове. Ови котлови и турбине су производиле 46 000 КС, те су брод током испитивања погониле до свега 23 чворова. Ова скромна брзина пловљења им је омогућавала да држе корак са старијим бојним бродовима из британске флоте; ова брзина је 1939. сматрана врло, врло скромном, нарочито када се упореди са ратним бродовима ривалских морнарица.

Оно што је бојне бродове класе Nelson разликовало од других ратних бродова било је бродско наоружање. Топови калибра 604 мм су били наручени још за потребе наоружавања бојних крсташа класе G3, али наруџба није била отказана иако је пројекат ових бојних крсташа био отказан. Ови топови су били неиспитани, а ускоро ће се показати да нису били прецизни и поуздани као топови калибра 381 мм. Топовске цеви су биле склоне повећаном хабању, што је било донекле решено модификацијом пројектила која је извршена непосредно пред Други светски рат. Ипак, ови топови су били снажни и могли су да пројектил масе две тоне избаце на даљину од 20 наутичких миља.

Салва из топова бојног брода HMS Nelson

Управљање артиљеријском ватром вршено је са два директора, једним на врху командног моста и другим иза палубног склоништа. Секундарном артиљеријом се управљало помоћу четири директора, а торпедним гађањем са још два, која су била смештена испред димњака. Употреба директора за управљање торпедним гађањем убрзо је напуштена, с обзиром да је торпедно наоружање брода убрзо постало застарело.

Крцање пројектила главне бродске артиљерије. извор: maritimequest.com

Троцевне куполе главне бродске артиљерије ће се показати као проблематичне, пошто је њихова сложеност значила потешкоће у употребљавању топова, што је за последицу имало мању брзину гађања од топова у конвенционалним, двоцевним куполама. Ипак, до 1939. многи од ових недостатака су превазиђени, тако да су бојни бродови иако спори и застарели у односу на своје ривале, ватрена моћ им и даље није била за потцењивање.

Оба бојна брода класе Nelson, HMS Nelson и HMS Rodney, преживели су Други светски рат; у периоду 1948-49. изрезани су у старо гвожђе, заједно са свим другим британским бојним бродовима, сем четири бојна брода класе King George V и бојног брода Vanguard, који су њихову судбину доживели мало касније.

Тип бојни брод
Класа Nelson
Порекло Велика Британија
Бродови у класи HMS Nelson, HMS Rodney
Депласман 33 950 т стандардни
41 250 т пуни
Дужина 216,4 м (преко свега)
Ширина 32,3 м
Газ 9,6 м
Погон парне турбине, 2 осовинска вода
Брзина пловљења 23,5 чв
Даљина пловљења 16 500 М брзином од 12 чв
Посада 1 361 чланова
Наоружање 9 х 406 мм
12 х 152 мм
6 х 120 мм
24 х 40 мм
2 х ТЦ 622 мм

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *