Лаки тенк Т-18

Лаки тенк Т-18 (познат и као МС-1, рус. малый сопровождения, первый), први је тенк серијски произведен у Совјетском Савезу. Произвођен у периоду од 1928. до 1931, био је базиран на француском Renault FT, са додатком вешања помоћу вертикалних опруга.

Т-18 и његови деривативи били су у суштини неуспешан пројект, али су дали совјетској индустрији прва искуства у пројектовању оклопних возила.

Колона совјетских лаких тенкова Т-18.

Развој тенка Т-18

Совјети су 1924. године формирали „Тенковски биро“, са циљем развоја тенкова за потребе совјетских оружаних снага. Две године касније бива усвојен трогодишњи програм развоја тенковских јединица, којим је као минимум дефинисано формирање једног тенковског батаљона и једне чете за обуку тенкиста. Према прорачунима, требало је произвести 112 тенкова. Септембра исте године, састају се представници Црвене армије, руководства ГВУП и Труста за оружја и арсенале; на састанку је била реч о производњи тенкова и избору тенка за серијску производњу. Тенк FT-17, који је раније произведен у једној серији, сматран је претешким, слабо покретљивим и слабо наоружаним. Такође, цена једног у Совјетском Савезу произведеног тенка FT-17 износила је 36 000 рубаља,  што је било превише у односу на средства која је СССР определио за програм развоја тенкова. Према одобреним средствима, цена тенка је морала бити не више од 18 000 рубаља.

Француски лаки тенк Renault FT-17

Убрзо је издата спецификација за тротонски лаки тенк, са двочланом посадом, способан да се креће брзином од 12 км/ч. Захтевана је оклопна заштита дебљине 16 мм и наоружавање топом калибра 37 мм. Совјети су израдили студију о заробљеним тенковима које су поседовали, како би стекли нешто искуства из пројектовања тенкова. Најјачи утисак на њих је оставио италијански тенк Fiat 3000, који је био побољшана верзија француског тенка Renault FT-17. Један оштећени тенк овог модела, вероватно заробљен током рата са Пољском, пребачена је у биро почетком 1925. године. У складу са захтевима, развијен је нацрт тенка названог Т-16. У пролеће 1925, након што је нацрт прегледан у команди Црвене армије, тактичко технички захтеви за тенк су нешто измењени; дозвољено је повећање масе тенка на пет тона, како би могао бити уграђен снажнији мотор и наоружање.

Прототип тенка, ознаке Т-16

Како би убрзали рад на тенку, Совјети производњу прототипа тенка додељују фабрици „Бољшевик“, која је имала најразвијеније капацитете за производњу. Прототип тенка, ознаке Т-16, завршен је крајем марта 1927. године. Тенк је по изгледу био сличан француском FT-17, с тим што је ради мање масе имао краће оклопно тело; његов трошак производње био је мањи од трошкова производње „руског Реноа“. Тестови којима је прототип подвргнут показали су озбиљне проблеме, углавном у погону и трансмисији. Други прототип тенка, код кога су исправљени раније уочени недостаци, завршен је до маја исте године и добио ознаку Т-18. Тенк је тестиран током прве половине јуна, и они су сматрани генерално успешним. На основу резултата са тестова, тенк је усвојен у наоружање под ознаком „Мали тенк за подршку модел 1927. г“ (МС-1) или Т-18.

Фабрика „Бољшевик“ 1. фебруара 1928. године добија прву наредбу за серијску производњу тенкова Т-18; требало је у периоду 1928-1929. произвести серију од 108 тенкова. Првих тридест примерака је произведено ослонцем на ОСОАВИАХИМ (рус. Общество содействия обороне, авиационному и химическому строительству) и испоручени су до јесени 1928. године. Од априла 1929. године у процес серијске производње тенкова се укључује и машински завод из Перма. Ипак, план за производњу серије од 108 тенкова није испуњен, али како је постепено вршена и модернизација тенка у смислу отклањања недостатака који су уочавани на произведеним тенковима, планска величина за план 1929-1930. повећана је на 300 тенкова. Према другом извору, „Система танко-тракторо-авто-броневооружения РККА“, који је израђен под руководством начелника штаба Црвене Армије, план производње тенка Т-18 за период 1929-1930. био је 325 тенкова.

У међувремену, застарели митраљези калибра 6,5 мм, система Федоров, замењени су новим, калибра 7,62 мм, модела ДТ-29, који од 1930. постаје стандардни митраљез совјетских тенкова. Тако модернизовани тенк добија ознаку МС-1 (Т-18) обр. 1929, који се поред митраљеза, од претходне верзије разликовао и по већем борбеном комплету муниције за топ (са 96 повећан на 104 граната) и нешто измењеним чеоним делом оклопног тела тенка.

Тенк Т-18 већ 1929. године није задовољавао потребе совјетских оклопних јединица. Ипак, за производњу новог тенка требало је времена. Стога Совјети одлучују да оставе у наоружању стари модел тенка све док се не појави замена, али да предузму мере да се повећа брзина кретања тенка на 25 км/ч. Као резултат овог захтева, тенк Т-18 је прошао кроз програм значајне модернизације. Совјети су испланирали уградњу топа калибра 37 мм, затим да балансирају куполу која је имала веома тежак чеони део, затим да додају нишу за муницију, која је била планирана и за уградњу радио уређаја и тд. У стварности, тенкови нису добили ни нови тп, нити радио уређај. Погон тенка је претрпео измене; снага мотора је повећана са 35 на 40 КС, уграђен је четворостепени мењач и нова вишеламелна спојка. Уграђене су и бројне мање измене, а тако модернизован тенк је добио ознаку МС-1 (Т-18) обр. 1930.

МС-1 (Т-18) обр. 1930

Производња тенкова Т-18 настављена је до краја 1931, када је започета производња новог модела тенка, ознаке Т-26. Нешто тенкова произведених те 1931. године уведено је у наоружање почетком 1932, тако да се може наћи и податак да је серијска производња трајала до почетка 1932. За четири године Совјети су произвели 959 тенкова МС-1; уколико се у обзир узму и прототипови, број произведених тенкова се пење на 962 примерака.

Опис тенка

Тенк Т-18 је био тенк класичне конфигурације, са мотором и трансмисијом у задњем делу тенка и управљачким и борбеним делом у предњем делу. Посаду су сачињавала два члана: возач и командир, који је уједно био и нишанџија.

Оклопно тело тенка имало је једнаку оклопну заштиту свих делова. Оклопно тело и купола били су израђени од ваљаних лимова оклопног челика дебљине 8 мм за хоризонталне и 16 мм за вертикалне. Монтажа лимова је изведена на раму, углавном помоћу заковица, док су лимови на задњем делу оклопног тела били причвршћени завртњима, како би се у случају потребе могли лако уклонити. На првим тенковима, оклопни лимови су били двослојни и трослојни, али се код каснијих тенкова одустало од овог начина производње оклопних плоча, а све са циљем смањењем трошкова производње.

Оклопно тело је преградом било подељено на моторни и борбени део тенка. На телу су се налазили отвори за улазак и излазак посаде из тенка, који су били класична вратанца. Приступ моторном комплексу вршен је путем отвора који су били покривени лимовима који би се приликом отварања склапали у страну. На дну оклопног тела био је уграђен отвор за избацивање чаура и за отицање воде. Ваздух потребан за рад мотора довођен је преко оклопљеног усисника ваздуха који је био уграђен у кров моторног дела.

Купола Т-18 обр. 1927 била је правилног хексагоналног облика, са нешто закошеним оклопним плочама. На крову куполе се налазила купола командира, која је била затворена поклопцем, који је уједно био и поклопац отвора за командира тенка. Наоружање тенка је било уграђено на чеоном делу куполе, тачније кроз две равне плоче; топ се налазио лево, митраљез десно. У основици командирове куполе налазили су се отвори за вентилацију куполе, који су се у случају потребе могли затварати. Треба напоменути да није било вештачке вентилације тенка. Купола се покретала ручно.

Т-18 обр. 1927

Основно наоружање тенка Т-18 био је топ калибра 37 мм, система Хочкис. Хочкисов топ био је израђен на основи морнаричког топа, од ког се разликовао по конструкцији затварача. Дужина цеви је износила 20 калибара, односно 740 мм. Од 1928, овај топ је био замењен моделом ПС-1, делом совјетског конструктора Сјачинтова, који је успео да модернизује Хочкисов топ. Нови топ је имао нешто дужу цев, са гасном кочницом, снажнијом гранатом, измењеним системом окидања и тд. Међутим, развој новог пројектила је сматран скупим и непотребним, те је на крају уведен „хибридни“ топ који се састојао од уградње цеви Хочкисовог топа на нови механизам.Овај топ је носио ознаке „Хочкис-ПС2, „Хочкис тип 3“ или једноставно „2К“.

Као што је већ поменуто, топ се налазио у левом делу чела куполе, покретање цеви топа по азимуту вршено је покретањем куполе, док је по елевацији топ померан коришћењем ослонца за раме. Нишањење топом је вршено најчешће поводом једноставног оптичког нишана, видног поља од 14° 20′, увећања од 2,45 пута.

Поред топа, тенк је располагао и са два митраљеза Федорова, калибра 6,5 мм, који су били уграђени десно од топа. Борбени комплет митраљеза бројао је 1800 метака у кутијама од по 25 метака. На тенку Т-18 обр. 1929, ови митраљези су замењени митраљезом Дегтјарева, са борбеним комплетом од 2016 метака (32 добоша по 63 метака).

Приликом вожње тенка ван борбених дејстава, возач је осматрао терен кроз отворени поклопац за улазак посаде у тенк. За осматрање у борби, имао је перископ на десној страни отвора, као и три прореза за осматрање. Заштитних стакала није било, али су се у случају потребе могли затворити са унутрашње стране. Командир је осматрао терен из командирске куполе, на којој се налазило пет прореза сличне конструкције као прорези који су били на располагању возачу тенка.

 

Када је реч о комуницирању између тенкова, једино средство комуникације су биле сигналне заставице. Уградња радио уређаја је била у плану, али до реализације тог плана никада није дошло. Део тенкова, командних, имало је јарбол за вешање заставица. Средстава унутрашње везе у тенку такође није било.

Тенк је био погоњен четвороцилиндричним, ваздухом хлађеним бензинским мотором Микулина, снаге 35 КС. Мотор је био смештен у задњем делу оклопног тела, попречно, што је обезбедило могућност примене краћег оклопног тела тенка. Гориво је било смештено у два резервоара, укупног капацитета од 110 литара.

На основу овог тенка, Совјети су пројектовали даљински управљан тенк, потом самоходног артиљеријског оруђа, транспортера муниције, тенка бацача пламена, инжињеријског возила.

Оперативна употреба тенка

Тенкови Т-18 су уведени у наоружање тенковских батаљона који су се налазили у механизованим јединицама Црвене армије. Тенковски батаљон је у свом саставу имао командни и извиђачки вод, артиљеријску батерију са два топа калибра 76 мм и две или три тенковске чете, од којих је свака имала по три вода од о три тенка и један командни тенк.

Од 1929, тенкови Т-18 су ушли у састав механизованих пукова, са по једним тенковским батаљоном од по две тенковске чете у сваком механизованом пуку, што значи да је у механизованом пуку било 20 тенкова.

Почевши од 1930, у Црвеној армији се формирају механизоване бригаде, у чији састав улази и по један тенковски пук са два батаљона тенкова Т-18. Тенковски пук је тако бројао 60 тенкова Т-18.

Тенкови Т-18 су своје прво борбено крштење имали 1929. године у Манџурији, током одбране Далекоисточне железнице. Из оперативне употребе су повучени 1932, када бивају пребачени у јединице за обуку тенкиста. Међутим, са нападом Немачке на СССР, Совјети су имали потребу за коришћењем свих оклопних средстава, без обзира на њихов квалитет. Тако су у наоружање јединица Црвене армије враћени тенкови Т-18, с тим да је на једном броју тенкова извршено пренаоружавање уградњом топова калибра 45 мм (тенкови Т-18М).

Тенкови Т-18 пренаоружани топовима калибра 45 мм

Подаци о борбеном учинку тенкова Т-18 у Другом светском рату су врло оскудни. Највећи број ових тенкова, који су се налазили на западним границама Совјетског Савеза, био је уништен или заробљен у првим данима или недељама рата. Последњи познати случај употребе овог модела тенка датира из битке за Москву, када је у зиму 1941-42. употребљено девет тенкова Т-18 из састава 150. тенковске бригаде.

Последњи тенкови Т-18 су остали у служби све до почетка педесетих година, и то као део фортификација на језеру Хасан.

ТТ карактеристике Т-18 (МС-1) образца 1927 г.
Тип лаки тенк
Порекло СССР
Маса 5,3 т
Посада 2 члана
Дужина 3,5 м
Ширина 1,76 м
Висина 2,12 м
Клиренс 315 мм
Наоружање 1 х 37 мм
2 х 6,5 мм
Погон бензински мотор снаге 35 КС
Брзина кретања 6,5 до 16 км/ч
Аутономија кретања 100 км

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *