После подне у Берлину

У петак 25. августа 1939. Хитлер је написао писмо Мусолинију. Био је радостан: успео је да са Совјетским Савезом закључи споразум о ненападању и желео је да то саопшти италијанском диктатору.

„На немачко-пољској граници већ смо недељама у стању приправности“, писао је Хитлер. „Само ноћас је јављено о двадесет једном граничном сукобу Данциг је окружен пољским трупама. Нико под овим околностима не може рећи што доноси следећи тренутак. Могу вас само уверити да постоји граница од које ни под каквим условима не могу одступити.“

Ту границу је, иначе, Хитлер већ био одредио: 26. августа, следећег дана, требало је да почне рат против Пољске. Хитлер се тада само желео уверити у Мусолинијеву подршку. Хтео је да покуша последњи пут и мало ослабити везе између Пољске, с једне стране, и Француске и Британије с друге.

Хитлеру је већ био најављен његов преводилац Паул Шмит, који се дан раније вратио с Рибентропом из Москве. Требало је да Хитлеру преведе неколико стубаца из одлучних говора британског премијера Чемберлена у Доњем дому и британског министра спољних послова Халифакса у Горњем дому, у којима су коментарисали немачко-совјетски споразум о ненападању Хитлер је био изненађен одлучношћу Британије. У тринаест и тридесет позвао је британског амбасадора, сер Невила Хендерсона, у Канцеларију Рајха. Хендерсон се састао с Хитлером, који му је сасвим мирно у присутности Рибентропа и Шмита изнео „последњи предлог“ о споразуму између Британије и Немачке. „Немачка ће се свим средствима супротставити македонском стању (алузија на немирне балканске границе у вези с македонским питањем, које је доводило до честих оружаних сукоба) на својој источној граници“, рекао је Хитлер. Чемберленов говор у Доњем дому намерава одржати то стање. Али његов говор, рекао је даље Хитлер, могао би за последицу имати рат, крвавији од оног 1914-1918. Немачка се сада не би морала борити на два фронта: споразум с Москвом јемство је за то.

Британски амбасадор Хендерсон.

Као доказ своје „мирољубивости“ Хитлер је дао пријатељски предлог: он ће признати неприкосновеност Британске Империје и помоћи му снагом немачког Рајха, ако се, између осталог, признају немачки колонијални захтеви. Таква „пријатељска“ изјава могла би ступити на снагу чим проблеми с Пољском буду „решени“. Хендерсон је хладно реаговао саопштавајући да ће Британија испунити своје обавезе према Пољској. Он ће, међутим, ипак искрено проучити немачки предлог и у том га смислу пренети Лондону. Хендерсон је тог дана отишао из Канцеларије Рајха у четрнаест и тридесет. Разговор је трајао један сат и за то време Хитлер је имао само један излив беса против Пољске.

У међувремену, у Канцеларију Рајха стигао је италијански амбасадор Атолико. Требало је да донесе Мусолинијев одговор на Хитлерове планове око Пољске. Амбасадор је дошао празних руку, па је Рибентроп добио наређење да позове италијанског министра вањских послова Ћана. Али ни то није успело.

Било је већ три поподне. Ваљало је издати наређење трупама за напад на Пољску. Атолику је речено да може ићи.

„Напетост међу нама расла је из минута у минут“, написао је касније генерал вон Ворман. који је с осталим официрима чекао у Канцеларији Рајха. „Било је 15 сати; последњи тренутак у којем се наређење за напад могло издати. Одједном су се отворила врата музичког салона и на прагу се појавио Хитлер – мало блед, али врло миран. Звучало ми је мало усиљено и театрално кад је одсечно рекао: Fall Weis. Било је 15:02.“

Немачка војна машинерија почела се кретати пуном паром. У Берлину се примећивала повећана војна активност. Биле су прекинуте међународне телефонске везе с Британијом и Француском. У немачком главном граду расла је напетост, а то се стање пренело и на остале главне градове у Европи. Недуго затим стигла је вест да су Британија и Пољска закључиле споразум о међусобном помагању.

Овај споразум јасно је потврдио раније преузете обавезе. Шмит, који је био у Хитлеровој близини кад је стигла вест, написао је у својим мемоарима како је Хитлер после читања дуго седео за столом мрмљајући. У пет и тридесет позван је француски амбасадор Кулондре. Шмиту се причинило да је Хитлер био толико изненађен вестима из Лондона да је једва учествовао у разговору. Оно што је имао рећи француском амбасадору слагало се с оним што је пре тога рекао Хендерсону: на нове пољске провокације одговориће силом Помисао на рат с Француском, до којег би због тога могло доћи, ипак је онерасположила Хитлера.

Кулондре је само одговарао да ће Француску свим снагама помоћи Пољској ако ова буде нападнута. Хитлер је напоменуо да не зависи о њему кад ће се Француска и Немачка заратити, и пре него што је Кулондре могао нешто одговорити. Фирер му је пружио руку у знак поздрава.

Тада су најавили новог посетиоца: Атолика. Он је донео Мусолинијево писмо, које су тог поподнева тако нервозно очекивали. „Ако Немачка нападне Пољску, а сукоб остане локализован“, писао је Дуче, „Италија ће пружити Немачкој сваку политичку и економску помоћ… Ако савезници Пољске предузму противнапад на Немачку, мислим да није опортуно да ја преузимам иницијативу за ратне операције, имајући на уму садашње стање италијанских војних припрема. Наша интервенција ипак би могла одмах уследити ако нам Немачка одмах да ратни материјал и сировине… Приликом сусрета с вама рат је био предвиђен после 1942. Овај одговор био је ударац за Хитлера, написао је преводилац Шмит. Хитлер као да је заборавио песимистичке речи о ратној снази Италије које је Ћано изговорио неколико дана раније у Берхтесгадену. Леденог израза лица, Хитлер је слушао Атоика и рекао да ће брзо одговорити на писмо. Кад је Италијан отишао, уздахнуо је: „Италијани су исто тако непоуздани као и 1914.“ Шмит је затим изашао у предсобље. Кроз ходнике и предсобље шетала су војна лица. „Док сам ја још неодлучно размишљао којој групи у предсобљу да се прикључим, из Хитлерове собе журно је изашао фелдмаршал Кајтел“, пише Шмит. „Чуо сам га како узбуђено прича са својим ађутантом, а између осталог чуо сам и ово: „Наређење за напад мора се одмах опозвати.“ Фон Ворман је био позван Хитлеру, речено му је да мора сместа потражити врховног команданта копнене војске, генерала фон Браушица. “Иако то није било лако, фон Браушица су пронашли. Кад је стигао у 19 сати, дочекали су га као анђела спаситеља. Хитлер му је саопштио да се трупе морају вратити на полазне положаје. „Треба ми времена за даље преговоре“, рекао је Хитлер. „Трупе дуж целог фронта, од Источне Пруске до Словачке, морају се повући за мање од дванаест сати од времена одређеног за напад. У Источној Пруској су с тешкоћама задржали трупе 1. армијског корпуса на граници. Део армијског корпуса генерала фон Клајста заустављен је тек пошто је један официр из штаба принудно слетео у граничном подручју. Код многих виших официра Хитлер је лако проиграо део свог војног престижа.

Берлин је мало одахнуо. Али те вечери стигле су вести о паљењу немачких имања на пољској граници. У округу Розенберг у Западној Пруској изгорела је штала сељака Рајнхарда Брифеа и кућа удовице Марте Зербовски. То су учинили Пољаци, јавила је немачка полиција.

ДСР1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *