HMS Dragon, лака крстарица

 

HMS Dragon

Класа крстарица Danae пројектована је на основу претходне класе крстарица, класе „C“, али је у односу на њу била дужа, како би између надграђа и прамчаног димњака могла да смести и шести топ калибра 152 мм. Такође, двоцевни торпедни апарати који су уграђивани на крстарицама класе „C“ замењени су троцевним код класе Danae, чиме је ова добила импресивно торпедно наоружање од 12 торпедних цеви; тиме је у погледу торпедног наоружања постала најнаоружанија крстарица на свету. Крстарица HMS Dragon наручена је у оквиру прве групе од три брода, те је самим тима имала и стари тип прамца.

Dragon је била један од најбрже изграђених бродова свог времена: кобилица брода је положена 24. јануара 1917, а 29. децембра сите године је поринута. Ипак, у наоружање је уведена тек 10. августа 1918. Наоружана са шест топова калибра 152 мм, лака крстарица HMS Dragon уведена је у наоружање прекасно да би узела било какво учешће у Првом светском рату.

Из наоружања је повучена 20. децембра 1928, након чега пролази кроз свеобухватни ремонт, када између осталог, бива демонтиран хангар за смештај хидроавиона. Ремонт је завршен 22. јануара 1930, након чега обавља мање битне задатке широм света. У резервну је пребачена јула 1937.

HMS Dragon фотографисан пре ремонта.

Са порастом тензија у Европи током тридесетих година, крстарица је извучена из резерве, модернизована и поново активирана. На почетку Другог светског рата, лака крстарица Dragon патролира у подручју Шетландских острва, са задатаком борбе против немачких подморница. Новемба 1939. се прикључује британској потери на немачки џепни бојни брод Admiral Graf Spee; половином септембра 1940. узаптила је разарач Touareg Вишијевске Француске, а осам дана касније учествује у операцији Menace против снага Вишијевске Француске у Дакару, потапајући подморницу Persee и дејствујући по луци. Децембра исте године учествује у потери за немачким рејдером Admiral Scheer, да би у периоду између јануара и новембра 1941. извршавала задатке пратње савезничких конвоја на Атлантику. Јануара 1942. и маја 1942. делује у подручју Цејлона и Мадагаскара, а јуна 1942. се враћа у Британију на ремонт.

Лака крстарица HMS Dragon 15. јануара 1943. бива предата пољској ратној морнарици. Пољаци су је у свој састав уврстили под истим именом. У бродоградилишту Camell Laird је извршена модернизација; брод добија радар, нове генераторе и наоружање. У периоду од августа 1943. и током прве половине 1944, брод се налази у бази Скапа Флоу, одакле се упућује на задатке пратње конвоја. Након обуке за учешће у десантним операцијама, крстарица током операције савезничког искрцавања на Нормандију дејствује по немачким положајима са удаљености од 4 км.У вече 6. јуна, крстарица мења положај са плаже Sword на плажу Juno и наставља са првобитним задатком; наредног дана дејствује по немачким положајима код Кана, да би је квар на средствима везе приморао да прекине са даљом подршком савезничких јединица на копну. Касније тог истог дана, након поправке на средствима везе, брод наставља да дејствује по копну, овог пута по деловима 21. оклопне дивизије у близини Варавила; 9. јуна долази до размене ватре са обалском батеријом код Холугата. Задаци ватрене подршке су се наставили све до 17. јуна, након чега лака крстарица Dragon прати британски бојни брод HMS Nelson у Портсмаут. Пред обалу Нормандије се враћа 7. јула како би извела завршно дејство по немачким положајима код Кана, међутим, немачко торпедо са посадом је у јутро 8. јула погађа; експлозија торпеда је изазвала пожар у трећој муницијској комори, која је морала бити поплављена. Брод је након плављења добио нагиб преко левог бока, што је делимично компензовано окретањем свих купола преко десног бока.

Оштећења задобијена у нападу пред Нормандијом била су велика али их је било могуће поправити. Међутим, услед старости брода, одлучено је да се одустане од поправке. Тако је са брода 10. јула искрцана посада, 15. јула је разоружан а већ дан касније избачен из оперативе и отегљен у луку Мулбери где је дат у резалиште, које ће га претворити у део лукобрана.

Тактичко-техничке карактеристике

Класа Danae
Положена кобилица 24. јануара 1917.
Поринута 29. децембра 1917.
Уведена у наоружање 16. августа 1918.
Депласман 5603 т пуни депласман
Дужина 136 м
Ширина 14,2 м
Газ 4,4 м
Погон шест котлова Yarrow, парне турбине Parsons, 40 000 КС
Брзина пловљења 29 чв
Аутономија 2300 М
Наоружање 1918:
6 × 152 мм
2 × 76 мм
2 × 40 мм
12 × ТЦ 533 мм
1930:
6 × 152 mm
3 × 102 мм
2 × 40 мм
12 × ТЦ 533 мм
1942:
6 × 152 мм
2 × 102 мм
6 × 40 мм
12 × ТЦ 533 мм
1943:
5 × 152 мм
1 × 102 мм
20 × 40 мм
12 × 20 мм
бацач дубинских бомби
Посада 462 чланова

HMS Belfast, лака крстарица

HMS Belfast на мору.

Британска краљевска морнарица је 1936. године желела да набави два брода који би у суштини били увећана  и унапређена верзија лаке крстарице класе Southampton. Две нове крстарице су требале да имају 16 топова калибра 152 мм у четири куполе и депласман од 10 000 тона, што је било дозвољено Поморским споразумом из Вашингтона. На несрећу, производња главног наоружања у оволиком броју била је немогућа те је британски Адмиралитет смањио захтеве на дванаест топова у четири куполе. Тиме је направљен простор за додавање оклопа и средстава противваздушне заштите. Направљена су само два брода ове класе, који су названи Belfast и Edinburgh, а по крстарици Edinburgh је именована и ова подкласа класе Town.

Лака крстарица HMS Belfast поринута је на дан Св. Патрика, 17. марта 1938, а  у опертиву је уведена 5. августа 1939.

Септембра 1939, крстарица HMS Belfast учествује у поморској блокади Немачке. Почетком октобра исте године узаптила је немачки путнички брод SS Cap Norte, који је покушао да пробије блокаду и да се врати у Немачку маскиран у неутрални брод.

Међутим, 21. новембра 1939. HMS Belfast наилази на мину коју је положила немачка подморница U-21, при чему задобија тешка оштећења трупа и погонског комплекса; услед ових оштећења, брод ће бити ван строја нареде три године.

Оштећење трупа, снимљено након извлачења брода у суви док.

Након извршених поправки, крстарица повећава депласман на 11500 тона и новембра 1942. се враћа у службу као командни брод 10. сквадрона крстарица. У овом периоду крстарица обавља задатке ескорта поморских конвоја којима је снабдеван Совјетски Савез. Између конвоја, HMS Belfast патролира морима заједно са британским бојним бродовима и носачима авиона.

Прво право ватрено крштење долази учешћем у бици код Северног рта, када се HMS Belfast заједно са још једним бојним бродом, једном тешком и две лаке крстарице и девет разарача сукобљава са немачким бојним бродом DKM Scharnhost и потапа га.

Крстарица HMS Belfast се враћа у Британију након што је марта 1944. учествовала и у нападу на немачки бојни брод DKM Tirpitz. Јуна 1944. учествује у операцији савезничког искрцавања на Нормандију, када има улогу командног брода у пловном саставу који је пружао ватрену подршку искрцавању за британске и канадске снаге на плажама Голд и Џуно.

Отварање ватре са лаке крстарице HMS Belfast током артиљеријске припреме искрцавања на Нормандију.

Оставши у овом подручју наредних пет недеља, HMS Belfast је обезбеђивала импресивну ватрену подршку британским и канадским снагама док су се ови пробијали копном. Након пружања ватрене подршке у опeрацији Charnwood (заузимање Кана), HMS Belfast се враћа у Британију на краћи ремонт и одмор пре него што исплови за Далеки Исток, Када је стигла на Пацифик, HMS Belfast учествује у операцијама које су имале за циљ протеривање јапанских снага из Малаје, али је капитулација Јапана учинила ова дејства непотребним. Ипак, крстарица остаје на Пацифику као транспортни брод за хиљаде ратних заробљеника из јапанских логора, али и као патролни брод током Кинеског грађанског рата.

Пет година касније, HMS Belfast учествује у рату у Кореји, где обезбеђује ватрену подршку за јединице Уједињених нација. Ватрена подршка је започела 11 дана након почетка инвазије и трајаће читавих 404 дана.

Ватрена подршка УН снага на копну, Кореја.

Након ремонта који је трајао од јануара 1956. до јануара 1959, HMS Belfast се користи углавном на вежбама, да би након три године била избачена из активне службе.

Захваљујући напорима Империјалног музеја рата, HMS Belfast није завршила своју каријеру у старом гвожђу већ је октобра 1971. постала брод музеј у близини чувеног Тауер бриџа на Темзи.

Лака крстарицa HMS Belfast данас, као брод музеј на Темзи.

Тактичко-техничке карактеристике

Тип лака крстарица
Класа Town, подкласа Edinburgh
Порекло Велика Британија
Положена кобилица 10. децембра 1936. године
Поринута 17. марта 1938. године
Уведена у употребу 5. августа 1939. године
Депласман 11 553 т
Дужина 186,99 м
Ширина 19,3 м
Газ 6,02 м
Погонска група 4 котла Admiralty, 4 гасне турбине Parsons, снаге 80 000 КС
Брзина пловљења 32 чв
Посада 850 чланова
Наоружање 1939: 12х152мм, 12х102мм, 16х40мм, 8х13мм, 6хТЦ533мм
Оклопна заштита главни појас: 114 мм
куполе: до 102 мм
палуба изнад муницијских комора:76 мм
палуба изнад машинског простора: 51 мм
водонепропусне преграде: 63,5 мм
Аеро компонента 2 х Supermarine Walrus

Виолета Сабо

Рођена је 26. јуна 1921. у Паризу, као Violette Reine Elizabeth Bushell, као кћер возача британске војске и француске кројачице; похађала је школу у јужном делу Лондона, након чега ради као помоћник продавца у радњи у Брикстону. Почетком 1940, Виолета се прикључује женама добровољцима али ускоро мења одлуку и одлази у фабрику оружја. У јулу упознаје Етјена Сабоа, подофицира Легије странаца, са којим се венчава крајем августа. Неколико дана по венчању, Етјен Сабо одлази на задатак.

Етјен Сабо гине током тенковске битке код Ел Аламејна, свега четири месеца након рођења ћерке, што оставља велики траг у животу Виолете Сабо. Јула 1943. се добровољно јавља у састав британске SOE. Примљена је као идеални кандидат за „француско одељење“ и ускоро почиње њена обука за учешће у тајним операцијама у окупираној Француској.

На свој први задатак одлази априла 1944; требала је да буде курир Филипу Лиеверу, чија је мрежа покрета отпора у Руену била откривена од стране Гестапоа. Требало је проверити да ли је остатак мреже био компромитован. Спустила се падобраном у близини Шербура, одакле је отпутовала за Руен и потом у Дијеп, одакле је авионом враћена у Британију.

На други задатак одлази свега два дана пре савезничког искрцавања на Нормандију. Спустила се падобраном у Француску, са још тројицом колега, са задатком успостављања везе са снагама француског покрета отпора. Убрзо након спуштања, возило у коме се налазила Виолета са још два припадника Покрета отпора, наилази на немачки контролни пункт. Долази до размене ватре, група се удаљава са места сукоба али Немци организују потеру. Сабо је имала повређен чланак, по једном извору повреда је наступила приликом доскока падобраном, а према другом повреда је настала током боравка у Британији. У сваком случају, како не би успоравала остале, Сабо остаје са аутоматом Стен и 90 метака да штити одступницу колегама. Овај сегмент, по коме је Сабо убила једног подофицира и ранила неколицину немачких војника, може се назвати и контроверзним, пошто немачке архиве не дају податке о повређеним припадницима немачких оружаних снага у овом сукобу. Такође, сумњу представљају и сведочења њених сабораца који су учествовали у овом догађају.

Лажна лична карта Виолете Сабо коју је користила у Француској.

Немци је заробљавају и предају Гестапоу. Након испитивања и мучења у Паризу, а због напредовања савезничких снага, Немци је заједно са још вредних заробљеника пребацују у логор Равенсбрик, северно од Берлина. Стрељана је у логору, 5. фебруара 1945, пуцњем у потиљак. Постхумно је одликована високим британским и француским одликовањима

Александар Сабуров

Александар Николајевич Сабуров (рус. Алекса́ндр Никола́евич Сабу́ров), један од вођа совјетског партизанског покрета у Украјини и западној Русији током Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Сабуров је рођен у породици земљорадника, у Јарушки, 1. августа 1908. године. Совјетској Комунистичкој партији се прикључио 1932, док је у редове НКВД ступио 1938. године.

Пар месеци након немачког напада на Совјетски Савез, Сабуров организује прве партизанске јединице у окупираним Брјанској, Орловској и Сумској области. Његова партизанска јединице је бројала око 1800 људи, а током зиме 1941/42. ефикасно је ометала немачке снаге, дејствујући у њиховој позадини. За Хероја Совјетског Савеза је проглашен 18. маја 1942. Крајем 1942, Сабуров са својом јединицом прелази на територију Украјине и наставља да дејствује у централној и западној Украјини. Заједно са Сидором Ковпаком одиграо је кључну улогу у вођењу партизанског покрета у Украјини.

Током 1944, Сабуров бива унапређен у чин генерал мајора; након завршетка рата високи је функционер НКВД у Украјини, а 1954. постаје један од начелника НКВД. У периоду од 1948. до 1958. обавља и дужност члана Врховног совјета Совјетског Савеза. Поред Хероја Совјетског Савеза, одликован је Орденом црвене заставе, Орденом Суворова, Орденом Богдана Хмељницког, Орденом Отаџбинског рата, Орденом Лењина и Орденом црвене звезде.

Сабуров је преминуо 15. априла 1974; сахрањен је у гробљу Новодевичјем у Москви.

Бојни брод HMS Duke of York

Развој и градња

Duke of York, британски бојни брод класе King George V. Кобилица за бојни брод Duke of York положена је маја 1937. у бродоградилишту John Brown and Company у Клајдбанку; у оперативу је уведен 4. новембра 1941. Бојни бродови ове класе представљаће и најмодерније британске бојне бродове који су коришћени током Другог светског рата.

Након завршетка Првог светског рата, поморске силе потписују Поморски споразум из Вашингтона, са циљем спречавања нове трке у наоружавању између Британије, Јапана, Француске, Италије и САД. Овај споразум је свакој нацији ограничио број ратних бродова који им је одобрен за градњу, а депласман капиталних бродова је ограничен на 35 000 тона. Ова ограничења су проширена 1930. године у Лондону, ипак, Јапан и Италија се до средине тридесетих година повлаче из оба споразума тако да стари бојни бродови у британској флоти почињу да представљају велики проблем за Британце. Као резултат те забринутости, Британци наручују градњу нове класе бојних бродова: класе King George V.

Бојни брод Duke of York у Средоземном мору.

Како су у време пројектовања брода оба поморска споразума још увек били на снази, калибар топова главне бродске артиљерије био је ограничен на 356 мм. То су били једини бојни бродови грађени у то време, који су били у складу са постојећим ограничењима. Када је постало јасно да од тих споразума више нема користи, односно да их потписници игноришу, било је касно за преправке пројекта.

Оперативна употреба

По увођењу у оперативу, бојни брод HMS Duke of York је отпловио за базу у Скапа Флоу. Средином децембра 1941. на брод се укрцава премијер Винстон Черчил и одлази за САД, како би се састао са америчким председником Рузвелтом. У Анаполис упловљава 22. децембра 1941, потом јануара 1942. плови за Бермуде а потом за Скапа Флоу, док се Черчил вратио у Британију авионом.

Марта месеца 1942. године бојни брод HMS Duke of York прати савезнички конвој PQ 12, заједно са бојним крсташем HMS Renown, крстарицом HMS Kenya и шест разарача. Британци су због забринутости за безбедност конвоја (услед присуства немачког бојног брода Tirpitz) 6. марта ојачали овај састав додатним бродовима: бојним бродом HMS King George V, носачем авиона Victorious, тешком крстарицом Berwick и још шест разарача.

Касније, током истог месеца, формиран је конвој PQ 13, а бојни брод Duke of York поново је био део пратње конвоја. Почетком априла, бојни бродови King George V и Duke of York, заједно са носачем авиона Victorious, формирају језгро пловног састава за задатак патролирања између Исланда и Норвешке, са основним циљем обезбеђења неколико конвоја за Совјетски Савез. На овом задатку ће бити ангажован до краја маја, када се саставу прикључује амерички бојни брод USS Washington. Бојни брод Duke of York ће бити ангажован на сличним задацима све до октобра, када бива послат за Гибралтар, као нови командни брод пловног састава Force H, који добија задатак да подржи савезничко искрцавање у Северној Африци. У том периоду га у два наврата нападају италијански авиони, али мањи број њих, те је било довољно ангажовање авиона са британског носача авиона да заштити састав. Након завршетка ангажовања у Средоземном мору, Duke of York се 18. новембра враћа у Британију, заједно са носачем авиона Victorious и разарачима Westcott, Malcolm, Glaisdale, Bulldog, Beagle и Opportune; након осам дана упловљава у базу Скапа Флоу. Из ове базе, бојни брод Duke of York 8. децембра плови за Росит, где ће због ремонта остати до половине марта 1943. године. Током ремонта, брод добија 24 једноцевних противавионских топова Oerlikon калибра 20 мм. По завршеном ремонту, Duke of York преузима назад дужност командног брода.

Услед ангажовања капиталних бродова британске Домовинске флоте у извршењу операције Husky (напад Савезника на Сицилију), Домовинска флота у Скапа Флоу остаје са само два модерна бојна брода класе King George V, што је сматрано недовољним за супротстављање немачким бродовима који су базирали у Норвешкој. У складу с тим, Британци су затражили помоћ од Американаца, који им шаљу бојне бродове USS South Dakota и USS Alabama и пет разарача; амерички ратни бродови упловљавају у Скапа Флоу 19. маја 1943.

Јуна 1943, Duke of York је ангажован у операцији Gearbox, заједно са групом америчких ратних бродова, са задатком обезбеђења извршења операција мањег обима у водама око Норвешке. Након тога се ангажује у операцијама Camera и Governor of Norvay, ради одвлачења пажње Немаца од операције Husky.

Почетком октобра, бојни брод HMS Duke of York, заједно са још једним бродом исте класе, HMS Anson, обезбеђује савезничке крстарице и разараче, као и амерички носач авиона USS Ranger током операције Leader, којом су немачки бродови отерани из норвешких вода.  Операција је за резултат имала потапање четри немачка теретна брода и оштећење још седам, од којих је већина морала бити насукана како би избегла сигурно потапање.

Немачки бојни брод Scharnhorst је 1943. пребазирао у Норвешку, на позицију одакле је могао угрозити арктичке конвоје којима је вршено снабдевање Совјетског Савеза. Како се у норвешким водама налазио и немачки бојни брод Tirpitz, Британци су морали да обезбеде снажну пратњу за конвоје између Британије и Совјетског Савеза. Немци су почетком 1943. уочили један од таквих конвоја, а савезнички обавештајци су закључили да би наредни конвој, ознаке JW 55B, могао бити нападнут од стране немачких површинских бродова. Британци су своје ратне бродове поделили у две групе, како би извршили задатак обезбеђења конвоја JW 55B који је напустио луку Лох Ив 22. децембра. Три дана касније, стигао је извештај да је немачки бојни брод Scharnhorst са пет разарача (Z-29, Z-30, Z-33, Z-34 и Z-38) напустио луку базирања. Прва група британских ратних бродова, у којој су се налазили тешка крстарица Norfolk, крстарице Belfast и Sheffield, успева да нешто након девет часова у јутро 26. децембра успостави контакт. У кратком артиљеријском боју, британски бродови успевају да оштете радар на немачком бојном броду Scharnhorst. Метеоролошке прилике су се погоршавале, тако да је Scharnhorst изгубио могућност да искористи тактичку предност коју му је пружао радар. Страхујући да се сукобио са британским бојним бродом, Scharnhorst се окреће и удаљава од гониоца. Око поднева долази до још једног артиљеријског дуела, овог пута на штету британских бродова; крстарица Norfolk остаје без куполе главне бродске артиљерије и радара. Немци су још раније деташовали разараче са задатком да траже британски конвој, тако да је бојни брод Scharnhorst могао слободно да се врати у Алтафјорд.

Бојни брод Duke of York у потери за немачким бојним бродом Scharnhorst.

Јунак ове приче, бојни брод HMS Duke of York, налазио се у другој групи британских ратних бродова, заједно са лаком крстарицом HMS Jamaica и четири разарача (британски Saumarez, Savage и Scorpion и норвешки Stord). Ова група се приближавала немачком бојном броду који је пловио ка Алтафјорду; процене су говориле да би до сусрета требало доћи у 1715 часова. Међутим, Scharnhorst је променио курс, а крстарица Belfast је проследила податке са радара другој групи британских ратних бродова. Duke of York је успоставио радарски контакт са немачким бојним бродом у 1617, на даљини од 41 600 метара. Сходно томе, бродови су маневрисали тако да им циљ дође под бочну ватру, а и да разарачима буде погодно да изведу торпедни напад. Крстарица Belfast је у 1648 часова испалила осветљавајуће гранате како би осветлила немачки бојни брод, а ускоро су полетеле и осветљавајуће гранате са бојног брода Duke of York. Duke of York се до 1650 часова приближио немачком бојном броду на 11 000 метара и испалио бочни плотун из топова главне бродске артиљерије, успевши да једним пројектилом погоди циљ. Иако под тешком ватром британских топова, Scharnhorst је узвратио и чак и погодио Duke of York са два пројектила. Један од пројектила иако није експлодирао при удару у ногу јарбола, успео је да оштети инсталацију радара. Након испаљене 52 салве, Duke of York препушта Scharnhorst разарачима. Немачки бојни брод је због поготка у котларницу већ био успорен и самим тим лак плен за британска торпеда. Разарачи који су се налазили у другој групи бродова, извршили су торпедни напад, испаливши 28 торпеда; немачки бојни брод је погођен са четири торпеда. То је још више успорило Schranhorst. Duke of York и Jamaica у 1901 поново отварају ватру, овог пута са даљине од 9500 метара. Након петнаест минута, прикључује им се и крстарица Belfast. И Belfast и Jamaica су испалиле преостала торпеда. Scharnhorst је погођен са најмање десет пројектила, који су изазвали пожаре и експлозије, али и ућуткали највећи део секундарних батерија. Све три батерије главне артиљерије калибра 283 мм су престале да дејствују у 1916 часова, док је брзина пловљења пала на свега 10 чворова. У последњој фази битке, разарачи Matchless, Musketeer, Opportune и Virago испаљују на Scharnhorst 19 торпеда, услед чега немачки бојни брод добија критични нагиб преко левог бока, да  би се у 1945 часова преврнуо и потонуо. Преживело је свега 36 од 1932 чланова посаде. Након потапања бојног брода Scharnhorst и повлачења већине немачких бродова из Норвешке престала је потреба за држањем снажних поморских снага у британским водама.

Duke of York је са главнинoм Домовинске флоте 29. марта 1944. испловио из Скапа Флоу, са задатком подршке конвоја JW 58. Брод је деловао у Арктику и као заштита носача авиона са којих је изведен низ напада на немачки бојни брод Tirpitz, од средине до краја августа. У септембру, након ремонта и делимичне модернизације у Ливерпулу, Duke of York добија радар и додатно противавионско наоружање. Након тога, брод 25. априла 1945. добија наређење да се препотчињава британској Пацифичкој флоти. Проблем са електричном инсталацијом имао је за последицу кашњење, те је у Сиднеј упловио 29. јула, када је било и сувише касно за учешће у неким важнијим дејствима против јапанских снага.

Duke of York у Токијском заливу.

Како год, Duke of York је почетком августа придодат TF 37, заједно са четири носача авиона и бојним бродом King George V. Овај пловни састав је од 9. августа извео низ ваздушних напада на Јапан, све до 15. августа када је објављена капитулација Јапана. Након завршетка непријатељстава, Duke of York је заједно са бојним бродом King George V, присуствовао церемонији јапанске капитулације у Токијском заливу. Duke of York наредног месеца плови за Хонг Конг, како би се прикључио флоти која је тамо прикупљена ради прихватања предаје јапанског гарнизона; остаје командни брод британске Пацифичке флоте до јуна 1946, када се враћа у Плимут.

Након завршетка Другог светског рата, бојни брод Duke of York службује као командни брод Домовинске флоте; у активној служби остаје до 1949. године. Средином маја 1957. донета је одлука о резању брода у старо гвожђе. Бродско звоно је предато на чување школи Duke of York у Најробију (Кенија).

Тактичко-техничке карактеристике

Тип бојни брод
Класа King George V
Положена кобилица 5. маја 1937.
Поринут 28. фебруара 1940.
Уведен у оперативу 4. новембра 1941.
Судбина Изрезан у старо гвожђе 1957. године
Депласман 42 076 т
Дужина 227,1 м
Ширина 31,4 м
Газ 10,5 м
Погон 4 парне турбине Parsons, снаге 110 000 КС
Брзина пловљења 28,3 чв
Аутономија 15 600 М брзином од 10 чв
Посада 1556 чланова
Наоружање 10 х 360 мм
16 х 133 мм
48 х 40 мм
6 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита оклопни појас: 370 мм
палуба: 127 – 152 мм
куполе: 324 мм
Авио компонента 4 х Supermarine Walrus

 

 

Подморница U-8

Немачка подморница U-8 је подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата базирала у Килу. Први командант подморнице био је Харалд Гросе, а током рата се на месту команданта подморнице измењало 18 официра.

Подморница U-8, Вилхелмсхафен 1945. године

Градња подморнице је наручена 20. јула 1934, што је учињено у супротности са одредбама Версајског мира, који је Немачкој забрањивао градњу и поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 2. марта 1935, а поринута је 16. јула 1935, након што је потписан Англо-немачки поморски споразум који је Немачкој дозволио поседовање подморница, сходно утврђеном односу немачке и британске краљевске морнарице.

Подморница U-8 је уведена у оперативу 5. августа 1935, са командантом поручником бојног брода Хералдом Гросеом. До 31. марта 1945. је коришћена као подморница за обуку подморничара, након чега је избачена из наоружања.

Укупно гледајући, подморница U-8 је извела једну патролну вожњу, од 19. маја до 7. јуна 1940. године. Због експлозије гранате на командном мосту, која се догодила 4. јуна, дошло је до промене на дужности команданта подморнице, пошто је Етел-Фридрих Кентрат том приликом повређен и предао је дужност свом заменику, Хајнцу Стајну.

Посада подморнице је сходно плану операције Regenboggen, планиране и изведене са циљем спречавања одласка немaчких ратних бродова, пре свега подморница у руке Савезника, потопљена 2. маја 1945. у водама испред Вилхелмсхафена.

Подморница U-7

U-7, немачка подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата дејствовала из базе у Килу и потопила два теретна брода.

Немачка подморница U-7

Немачка је градњу подморнице U-7 наручила 20. јула 1934, што је било кршење Версајског споразума којим је Немачкој било забрањено поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 11. марта 1935. у килском бродоградилишту F. Krupp Germaniawerft AG, а поринута је 29. јуна 1935, једанаест дана по потписивању Англо-немачког поморског споразума којим је регулисана величина немачке морнарице у односу на британску краљевску морнарицу.

Посада подморице U-7 на одмору у торпедном простору.

Подморница U-7 је уведена у оперативу 18. јула 1935, под командом поручника бојног брода Курта Фрајвалда. До избијања Другог светског рата, подморница је коришћена за обуку подморничког кадра, који је био преко потребан за вођење једног рата какав је чека Немачку. Током немачког напада на Пољску 1939. и напада на Данску и Норвешку 1940. подморница U-7 је имала две краће патролне вожње.

Ова подморница ће током целог ангажовања у Другом светском рату, у шест патролних вожњи, потопити два брода и то: британски теретни брод Akenside од 2694 БРТ 22. септембра 1939. и недељу дана касније норвешки теретни брод Takstaas од 1830 БРТ. Цело време свог бивствовања, подморница се налазила у саставу 21. подморничке флотиле.

Норвешки теретни брод Takstaas.

Подморница је изгубљена 18. фебруара 1944. године, западно од Пилауа, на позицији 54º 25’N 19º 50′ E, у нечем за шта се верује да је несрећа при маневру зарањања подморнице. У инциденту није било преживелих чланова посаде.

Wilhelm Kaitel

Вилхелм Кајтел (нем. Wilhelm Bodewin Johann Gustav Keitel), немачки фелдмаршал, начелник немачке Врховне команде.

Кајтел је рођен 22. септембра 1882. године у селу Хелмшроде, као најстарији син Карла Кајтела, земљопоседника средње класе. Након завршетка гимназије, његов план да преузме имање наилази на очев отпор, те се млади Кајтел окреће војсци. Ступа у војну школу Пруске армије 1901. године. Прво место службовања, након завршетка школе, било му је у 46. артиљеријском пуку у Волфенбутелу. Годину дана након почетка професионалне каријере, Вилхелм се жени Лисом Фонтен, ћерком добростојећег земљопоседника. У браку са Лисом изродиће шесторо деце.

По избијању Првог светског рата, Кајтел с својим артиљеријским пуком бива послат на Западни фронт, бори се у Фландрији, где је шрапнелом рањен у подлактицу. По повратку у јединицу, у чину капетана, Кајтел 1915. добија постављење у штабу 19. пешадијске дивизије; касније ће учествовати у првој бици на Марни, бици за Верден и бици код Пашендала, за шта бива одликован Гвозденим крстом прве и друге класе.

Након рата, Кајтел остаје у новоформираној војсци Вајмарске Републике, Рајхсверу; учествује у организовању граничних јединица на граници са Пољском, након чега службује у штабу 6. пруског артиљеријског пука. Касније одлази на двогодишњу Коњичку школу у Хановеру. Крајем 1924, мајор Кајтел је премештен у Берлин, у Министарство рата. Након трогодишње службе у немачком Генералштабу, Кајтел се враћа у 6. прски артиљеријски пук, као начелник Другог одељења.

У Министарство рата се враћа 1929, сада у чину потпуковника, и ускоро постаје начелник Одељења за организацију и на том положају ће се задржати све до Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Играјући важну улогу у немачком поновном наоружавању, путовао је у Совјетски Савез, где је вршио контролу тајних центара за обуку Рајхсвера. У јесен 1932. је доживео срчани удар и двоструку упалу плућа, што га је приморало на дужи боравак у санаторијуму. Убрзо по оздрављењу, октобра 1939, бива постављен за заменика команданта 3. пешадијске дивизије. Након смрти оца у пролеће 1934, Кајтел подноси оставку како би се могао посветити породичном имању, али га постављењем на дужност команданта 22. пешадијске дивизије у Бремену одвраћају од напуштања војске.

На препоруку генерала Вернера фон Фрича, Кајтел је 1935. унапређен у чин генерал мајора и постављен на дужност начелника Одељења за оружане снаге Министарства рата (Oberkommando der Wehrmacht). Након ступања на дужност Кајтел 1. јануара 1936. бива унапређен и у чин генерал потпуковника, да би непуне две године касније, тачније 1. августа 1937. био унапређен у чин генерала (General der Artillerie).

Јануара 1938. године Кајтел долази до доказа да је супруга његовог претпостављеног, министра рата Вернера фо Бломберга, бивша проститутка; постарао се да ти докази дођу до Хитлеровог заменика, Хермана Геринга, који их је користио у свом обрачуну са Бломбергом.

Након отпуштања Бломберга, Министарство рата је замењено Врховном командом оружаних снага (Oberkommando der Wehrmacht), а Кајтел је постао њен начелник. Као резултат овог постављења, Кајтел је преузео све дотадашње надлежности Министарства рата и сходно томе је добио и место у Хитлеровом кабинету. Убрзо је убедио Хитлера да на место команданта копнене војске постави Кајтеловог пријатеља, Валтера фон Браушица. Кајтел на кратко, од октобра 1938, обавља дужности војног гувернера Судета, али се фебруара наредне године враћа на свој претходни положај, где ће остати до краја рата.

Иако се налазио на дужности начелника врховне команде оружаних снага, Кајтел у суштини није имао пуно утицаја на војне операције, сем што је био Хитлеров курир до осталих чланова немачке врховне команде.

Док је Геринг у међувремену задржао команду над ратним ваздухопловством кроз министарство авијације, адмирал Ерих Редер није успео да убеди Хитлера да му да аутономију у командовању ратном морнарицом.

Током Другог светског рата, Кајтел је био један од планера свих операција немачких снага. Према мемоарима Алберта Шпера, скоро сви немачки генерали и фелдмаршали су презирали Кајтела због његове подложности Хитлеровом утицају и његове трнсформације из часног и поштованог генерала у немоћног климоглава, чија је једина дужност била да омогући Хитлеру контролу над немачком војском. Фелдмаршал Фон Клајст га је описивао као „глупог Хитлеровог следбеника“, а већина команданата је током времена развила способност да игнорише његова наређења. У војсци је стекао надимак произведен из његовог презимена, „Lakeitel“ („Lakei“ – лакеј).

Ипак, Кајтел је саветовао Хитлеру да не напада Француску; противио се и нападу на Совјетски Савез. Након неуспешног убеђивања Хитлера да одустане од похода, понудио је своју оставку коју Хитлер није прихватио. Шта више, Хитлер га 1940, након успешне инвазије Француске унапређује у чин фелдмаршала; добио је и Витешки крст за ангажовање око капитулације Француске.

Првобитни успеси у операцији Барбароса учинили су да Кајтелов ауторитет у Хитлеровим очима спласне, с обзиром да га је овај саветовао да не нападне на Совјетски Савез.

Након што је Група армија А заустављена у борбама за Кавказ 1942, Кајтел ступа у одбрану фелдмаршала Листа, али безуспешно – Хитлер је ипак уклонио Листа са дужности команданта Групе армија А. То ће бити и последње супротстављање Хитлеру; на даље, Кајтел ће слепо слушати сва Хитлерова наређења.

Кајтел је током свог бивствовања на месту начелника немачке врховне команде потписао бројна наређења која су била у супротности са ратним правом. Најпознатије је било „Комесарско наређење“ из јуна 1941, којим се немачким војницима наређује да заробљене совјетске политичке комесаре убијају на лицу места, као и наређење „Ноћ и магла“ из децембра 1941, којим се наређује „нестанак“ бораца покрета отпора и осталих политичких затвореника у окупираним територијама (између осталог, стрељање 50 до 100 становника за једног убијеног немачког војника). Такође, једно од таквих наређења се односило на стрељање припадника сквадрона Normandie-Niemen.

Генерал Лудвиг Бек се вајкао да је Кајтел неспособан да Хитлеру објасни реалност ситуације, те да је изузетно лош тактичар, чије су одлуке мотивисане више обезбеђењем сопственог преживљавања него јединица на терену. Кајтел је 1943. прихватио Хитлерово наређење за операцију Цитадела, упркос снажном противљењу неколико високих официра са терена који су тврдили да нису спремне ни јединице, нити нови тенкови.

Након атентата 20. јуна 1944, Хитлер одлучује да Кајтела постави за председавајућег суда части на суђењу учесницима завере, рачунајући да овај неће показати милости, с обзиром да је и он могао настрадати у атентату. Суд части је многе немачке официре изопштио из војске и као грађане их предао немачком Народном суду, којим је председавао озлоглашени нациста Роланд Фрејзлер.

Кајтел ускоро постаје заменик врховног команданта немачких оружаних снага, са широким овлашћењима у погледу наоружавања, опремања и дисциплиновања војника. У то време је под војском била и милицијска организација Volkssturm, те је самим тим Кајтел имао команду и над њима, иако је командант Фолксштурма био Хитлеров министар пропаганде Гебелс.

Априла и маја 1945, током битке за Берлин, Кајтел је позивао на противнапад којим ће се одбацити совјетске снаге и ослободити Берлин. Ипак, Немци више нису располагали снагама које би извеле тај противнапад. Након Хитлеровог самоубиства 30. априла, Кајтел остаје члан краткотрајне Фленсбуршке владе под адмиралом Деницом. Сам Дениц ће 8. маја 1945. овластити Кајтела да потпише безусловну предају Немачке. Иако се Немачка предала Савезницима дан раније, Стаљин је инсистирао на церемонији немачке предаје у Берлину.

Фелдмаршал Кајтел потписује немачку капитулацију.

Након предаје, Кајтел бива ухапшен заједно са осталим члановима Владе. Убрзо се суочио са Међународним војним судом који га је прогласио кривим по све четири тачке оптужнице: завера за чињење злочина против мира, планирање, покретање и вођење рата, ратни злочини и злочини против човечности. Највећи део доказног поступка вођен је на основу наређења које је сам Кајтел потписивао, а који су се односили на поступање са ратним заробљеницима и политичким затвореницима.

Током суђења, Кајтел је признао да је знао да су многа Хитлерова наређења у супротности са законима. Покушао је да се оправда тиме да је извршавао наређења старијег од себе, али је таква одбрана била одбијена.

Суд је осудио Кајтела на смрт; одбијен је његов захтев да смртна казна буде извршена стрељањем. Уместо тога, обешен је као и остали нацисти, а тело је касније кремирано у Минхену, а пепео просут у реку.

Сабуро Сакаи

Сабуро Сакаи, ловачки ас јапанске царске морнарице, са 64 признатих ваздушних победа.

Препознатљива фотографија Сабура Сакаија

Рођен је  26. августа 1916, у селу Сага, на јапанском острву Кјушу, у некада самурајској породици а сада пољопривредној, као трећи од четири сина, поред још три ћерке. Након што је завршио основну школу као најбољи ђак, стриц га узима к себи у Токију, како би наставио даље са школовањем. Овај период живота није био успешан за Сакаија, те га стриц након више епизода туче са ђацима и неуспеха у средњој школи, враћа назад у село.

Осрамоћен повратком у село, које је како каже Сакаи, пуно очекивало од њега, пријављује се у јапанску царску морнарицу. У базу Сасебо се јавља 31. маја 1933. године, као шеснаестогодишњи регрут. Након завршене основне обуке, Сакаи се са чином разводника укрцава на бојни брод Киришима. Након што схвата да се обука на броду не разликује пуно од обуке на копну, која се заснивала на суровом кажњавању регрута, Сакаи 1935. успешно полаже испите на конкурсу за морнаричку артиљеријску школу; шест месеци касније добија чин десетара и бива распоређен на бојни брод Харуна. После неколико месеци на Харуни, Сакаи постаје подофицир.

Након две године службе, Сакаи конкурише за пријем у пилотску школу у Цучијурију. Те године је на обуку од пријављених 1500 кандидата – примљено свега седамдесет, пошто Јапан у то време још увек није имао потребе за великим бројем пилота, а што ће уследити средином четрдесетих година. Један од те седамдесеторице кандидата био је и сам Сакаи. Крајем 1937, Сакаи са још 24 класића завршава школовање на пилотској школи, као најбољи питомац у класи; за награду је добио сребрни сат. Сам Сакаи за своју 38. класу каже „Наша група од 25 младића била је тужан остатак од седамдесет питомаца, које су некада пажљиво изабрали од хиљаду пет стотина кандидата.“ Од њих двадесетпеторице, само је Сакаи преживео Други светски рат.

Сакаи по завршетку школовања бива распоређен у поморске базе Оита и Омура, које су се налазиле на северу острва Кјушу. Обе базе су служиле за увежбавње летења са копнених аеродрома и носача авиона. По завршетку тромесечног увежбавања, Сакаи бива распоређен у ваздухопловну базу Каохсјунг на острву Формоза. Са Формозе је прекомандован у Кјукијианг, у југозападној Кини, где маја 1938. остварује своју прву победу. У почетку је, као неискусан пилот, а по одлуци команданта базе, летео на задацима подршке јединицама на земљи, што је Сакаи сматрао вређањем.

Сабуро Сакаи у кокпиту ловца Мицубиши А5М Тип 96, аеродром базе Ханкоу, Кина 1939. године

У прву праву ловачку мисију полеће 22. маја, на Мицубишијевом ловцу Тип 96, у патролу на Ханкоу, где се налазио и главни аеродром кинеских снага. Свој први лет Сакаи описује као изузетно неспретан, а обарање кинеског Поликарпова И-16 приписује својим колегама, који су му сервирали кинеског пилота.

Након што су јапанске снаге заузеле Ханкоу, цела Сакаијева летачка јединица пребазира на нови аеродром. Јапанска авијација ће на овом аеродрому претрпети катастрофални ударац кинеског ваздухопловства, која ће их 3. октобра 1939. године ударити потпуно неспремне и на земљи им уништити или тешко оштетити готово све авионе. У општем метежу, Сакаи је успео да полети и оштети један од бомбардера.

Убрзо по овој катастрофи, Сакаи бива премештен у ваздухопловни пук у Омури. Годину дана након доласка у Омуру, где је изводио тренажне летове, бива премештен на Формозу, у ваздухопловну базу Каохсјунг, која је била главна јапанска ваздухопловна база ван јапанске територије. Овде се Сабуро Сакаи по први пут среће са чувеним ловцем Зеро. Маја 1941. се враћа у ловачки пут у Ханкоу. На Формозу се враћа у септембру, након још једне убележене победе, пошто им је, како им је саопштио командант морнаричке авијације у Кини, вицеадмирал Еикичи Катагири, „поверен изванредно важан задатак“. Са Формозе се убрзо премешта на Тајнан, где је формирана тајнанска ваздушна флота. На Тајнану је изведена обука пилота у групном летењу, у великим формацијама, али и бришући летови, праћење и слични задаци.

План напада на Филипине је предвиђао употребу три носача авиона (Рјуђо, Зуихо и Таихо) који би примакли Зерое што ближе острвима. Како се на та три носача није могло сместити потребних деведесет ловаца, дошло се до закључка да су три носача неупотребљива за такав план напада. Носачи авиона су избрисана из плана, када је адмиралу јављено да Зерои могу да прелете до Филипина, дејствују и врате се назад – без слетања.

Током напада на амерички аеродром Кларк, 8. децембра, 1941, Сакаи у ваздушној борби обара амерички ловачки авион П-40. Свега пар дана касније, Сакаи обара свој први бомбардер, Б-17, који је уједно  био и први амерички Б-17 изгубљен у Другом светском рату. Након Формозе, Сакаи почетком 1942. одлази у базу Џоло на острву Сула, потом у базу Таракана на Борнеу.

Из базе Таракана јапански авиони су се углавном ангажовали на обезбеђењу јапанских поморских конвоја. На једном од тих задатака Сакаи обара амерички бомбардер Б-17. Ипак, команда ће тај авион убележити као вероватно обарање; неколико дана касније, јапански извиђачи ће јавити да је један амерички Б-17 принудно слетео на острво између Баликпапана и Сурабаје.

Сакаи 4. фебруара 1942. одлази на аеродром на Баликпапану. Већ сутрадан Јапанци упућују ваздухопловне патроле изнад тог подручја. У једној патроли Сакаи обара амерички авион. У оквиру припрема за заузимање Јаве, Јапанци су на Баликпапану прикупили све расположиве ловце; обавештајни подаци су указивали на то да Американци у том подручју располажу са педесет до шездесет ловаца. Сви ловци, њих 23, су 19. фебруара одлетели ка Сурабаји. Изнад Сурабаје су налетели на савезничке авионе и морали су да прихвате борбу, иако су савезнички авиони имали бројчану премоћ у односу 2:1. Током ове борбе, Сакаи је оборио три П-36.

Пред крај фебруара, група од осамнаест Зероа је добила задатак да нападне савезничку базу у Малангу, где су према обавештајним подацима, савезници сакрили бомбардере. На путу за Маланг, Сакаи обара један холандски хидроавион, а на самом аеродрому Зерои уништавају три бомбардера Б-17.

Сакаи је тринаесту ваздушну победу однео последњих дана фебруара, када се налазио у пратњи бомбардера који су полетели са Макасара у напад на савезничке снаге које су се евакуисале из Тжилатжапа. У повратку са задатка, јапански ловци су наишли на четири холандска ловца, које Сакаи назива „неопрезним“. У овом окршају обара Ф2A Бафало.

Следећих неколико месеци Сакаи се са дружином сели из базе у базу, обезбеђујући блиску ватрену подршку из ваздуха за јединице на земљи.

Почетком марта 1942, тајнански ловачки винг је прикупљен на острву Бали. Ту, на Балију, Јапанци ће пропустити прилику да заробе нетакнут амерички бомбардер Б-17 који им је задавао велике главобоље приликом сусрета. Наиме, амерички пилот је грешком кренуо у слетање на Бали, али га је један непромишљени рафал митраљеза натерао да дода гас и одмах узлети.

Са Балија, Сакаи креће на Рабаул, где стиже бродом Комаки Мару 17. априла 1942. године. Током пута се теже разболео, због чега је завршио у болници. Неколико дана касније, брод бива потопљен у луци, бомбама аустралијских бомбардера Б-26 Марудер. Бомбардери су се свакодневно враћали и нападали Рабаул, с обзиром да на аеродрому није било ловаца који би им се супротставили. Сакаи ускоро излази из болнице, након чега се са осталим пилотима укрцава у летећи чамац и одлазе по своје авионе, који су их чекали на преграђеном носачу авиона Касуга.

Након што је извиђачки авион утврдио да су на аеродром у Рабаулу пристигли ловачки авиони, напади бомбардера су престали. У наредних неколико недеља, Јапанци су довлачили ловце и бомбардере на аеродром, како би се припремили за напад на Порт Морезби. Јапанци тридест пилота, заједно са Сабуром, пребацују у ваздухопловну базу Леј на источној обали Гвинеје, где добијају задатак пратње бомбардера у нападима на Порт Морезби. На овим задацима биће ангажован до пред битку за Гвадалканал, када јапански пилоти са Леја се пребазирају у Рабаул. У почетку су изводили извиђачке летове и ловачке нападе на базу Раби, готово слично као на Порт Морезби, да би 8. августа били упућени у напад на америчке снаге које су се искрцавале на Гвадалканал.

У борбама изнад Гвадалканала, Сакаи у дуелу са Авенџерима морнаричког ваздухопловства бива тешко рањен. У морнаричку болницу у Јокосуки бива пребачен 12. августа, где га оперишу и успевају да му спасу вид само на једном оку. У октобру исте године прелази у морнаричку болницу у Сасебу. У болници га затиче и унапређење у чин заставника. Ускоро даје интервју часопису Јомиури Шимбуну, који ће због његове искрености бити забрањен од стране војних власти. Из болнице у Сасебу је отпуштен крајем јануара 1943, одакле је послат у своју прву јединицу Тајнански ловачки пук 11. ваздухопловне флоте. У овом ловачком пуку добија задатак да обучава преко потребне јапанске пилоте.

Сакаи након рањавања.

Након што су амерички авиони искасапили јапански конвој који је превозио снаге у базу Леј, Тајнански ловачки пук добија наређење да пребазира у Рабаул. Иако су и командант пука и сам Сабуро Сакаи желели да Сакаи иде у Рабаул, планове је осујетио главни хирург, који је забранио његово ангажовање у борбеним летовима. Тако је Сакаи постао инструктор летења у ваздухопловној бази Омура у близини Сасеба. Како сам Сакаи каже, та убрзана обука пилота била је безнадежан посао.

Пилотска капа Сабуро Сакаија, оштећена у дуелу са Авенџерима. Поред капе се налази копча са тигром у скоку, дар поручника Сасаија, командира ескадриле.

Априла 1944, Сакаи бива прекомандован у ваздухопловни пук у Јокосуки. Овај ваздухопловни пук је пре рата био царска гардијска јединица, намењена за заштиту глaвног ваздушног прилаза Токију. Сада, у овој фази рата, то је била сасвим обична летачка јединица.

Сакаи средином јуна 1944. одлази на Иво Џиму. Већ крајем јуна, Сакаи учествује у ваздушној борби против америчких Хелкета; у једном тренутку се сусрео са петнаест америчких ловаца, којима је једва умакао. Тог дана Јапанци су изгубили четрдесет пилота, односно половину расположивих. У нападу америчких авиона, који је изведен почетком јула, јапанске снаге на острву губе још двадесет пилота. У три узастопне битке, Јапанци од осамдесет пилота колико их је било на почетку, остају са свега девет пилота. На сцену је ступио потез очајника: са преосталих девет ловаца и осам бомбардера извести самоубилачки напад на америчке бродове; напад је требало извести на амерички национални празник – 4. јул. Овај план су осујетили сами Американци који су у јутарњим часовима 4. јула напали Иво Џиму и онеспособили аеродром за коришћење. Ипак, јапански авиони су након поправке писте полетели у напад, али су због јаке ловачке заштите америчког састава морали да се врате назад.

Ускоро је на Иво Џиму стигло појачање, које ће острво претворити у тврђаву, али и телеграм да се сви пилоти транспортним авионом превезу у Јапан. По доласку у Јапан добија чин потпоручника. Поред дужности инструктора летења, Сакаи овде обавља и дужност пробног пилота.

Сакаи 20. јануара 1945. одлази у новоформирани ловачки пук, наоружан ловцима Шиден. Средином фебруара се жени својом рођаком, Хацујо. Средином априла долази до великог напада америчких авиона на аеродром на јапанској територији; нападнут је аеродром у Каноји, где је тада базирао Сакаијев пук. Сакаи не добија дозволу да лети у борбеним летовима, а убрзо на захтев команданта пука бива враћен у Јокосуку. У јуну добија наређење да се јави у Нагоју, где тестира нови ловац Репу.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године. Сакаи је пензионисан. Наступила су тешка времена. Било је врло тешко наћи посао. Супруга му је 1947. године преминула. Након пет година се поново оженио и покренуо штампарију, у којој је запошљавао своје бивше колеге које су се тешко сналазиле у мирнодопским условима.

Сабуро Сакаи је преминуо 2000. године, у 84. години живота, на званичној вечери коју је организовала америчка морнарица у бази Ацуги.

Morris Commercial C8 FAT

Артиљеријски трактор Morris Commercial C8 FAT, или популарно назван Quad, једно је од најуспешнијих у рангу возила произведених у компанији Morris-Commercial Motors, а за потребе британске армије. Quad, који је првобитно развијан у компанији Guy Motors као артиљеријски трактор Quad-Ant, ушао је у наоружање октобра 1939. а током рата је коришћен као стандардно средство за вучу у артиљеријским пуковима британске, али и војскама земаља Комонвелта, вукући пољске топове 18 и 25-фунташе, касније и противтенковски топ 17-фунташ. Производња ових возила завршена је 1945. године.

C8 Quad је погоњено четвороцилиндричним Морисовим бензинским мотором од 3500 ccm запремине, снаге 70 KS; мењач је имао пет степена преноса за ход у напред и један степен преноса за ход у назад. Погон је био сталан на свим точковима. Мотор се није налазио на самој шасији возила, већ на посебном носачу, и такав концепт ће бити примењен и код каснијих типова возила.

Како је оплата возила била израђена од метала, током рата је владало мишљење да је возило оклопљено, што није било тачно. Наиме, лим је био толико танак да није могао да заштити ни од парчади артиљеријских пројектила. Унутар возила је било места за смештај возача и шесторице чланова послуге вученог артиљеријског оруђа, као и за смештај борбеног комплета муниције. Командир оруђа се налазио на месту сувозача и изнад себе је имао отвор у крову, кроз који је могао да проверава вучење оруђа. Изнад задњег диференцијала се налазило снажно витло, којим се могао вући терет масе 4 000 kg, док се на задњој косој страни возила налазио резервни точак.

Док су прве верзије имале препознатљив изглед буба-маре, последња верзија, из 1944. године, је добила другачији изглед, пошто су Британци закључили да га је врло лако препознати из ваздуха, чиме указује на близину артиљеријског положаја. Тако је Mark 5 добио коцкасто тело, са товарним простором покривеним платном, чиме је добио изглед стандардног камиона.

Велики број ових возила изгубљен је током евакуације из Денкерка. Ипак, масовном производњом у компанијама Morris, Ford и Chevrolet је надокнађен губитак. Иако су га описивали као бучно и неудобно возило, остало је у оперативној употреби све до шездесетих година, када је последњи избачен из употребе.