Сабуро Сакаи

Сабуро Сакаи, ловачки ас јапанске царске морнарице, са 64 признатих ваздушних победа.

Препознатљива фотографија Сабура Сакаија

Рођен је  26. августа 1916, у селу Сага, на јапанском острву Кјушу, у некада самурајској породици а сада пољопривредној, као трећи од четири сина, поред још три ћерке. Након што је завршио основну школу као најбољи ђак, стриц га узима к себи у Токију, како би наставио даље са школовањем. Овај период живота није био успешан за Сакаија, те га стриц након више епизода туче са ђацима и неуспеха у средњој школи, враћа назад у село.

Осрамоћен повратком у село, које је како каже Сакаи, пуно очекивало од њега, пријављује се у јапанску царску морнарицу. У базу Сасебо се јавља 31. маја 1933. године, као шеснаестогодишњи регрут. Након завршене основне обуке, Сакаи се са чином разводника укрцава на бојни брод Киришима. Након што схвата да се обука на броду не разликује пуно од обуке на копну, која се заснивала на суровом кажњавању регрута, Сакаи 1935. успешно полаже испите на конкурсу за морнаричку артиљеријску школу; шест месеци касније добија чин десетара и бива распоређен на бојни брод Харуна. После неколико месеци на Харуни, Сакаи постаје подофицир.

Након две године службе, Сакаи конкурише за пријем у пилотску школу у Цучијурију. Те године је на обуку од пријављених 1500 кандидата – примљено свега седамдесет, пошто Јапан у то време још увек није имао потребе за великим бројем пилота, а што ће уследити средином четрдесетих година. Један од те седамдесеторице кандидата био је и сам Сакаи. Крајем 1937, Сакаи са још 24 класића завршава школовање на пилотској школи, као најбољи питомац у класи; за награду је добио сребрни сат. Сам Сакаи за своју 38. класу каже „Наша група од 25 младића била је тужан остатак од седамдесет питомаца, које су некада пажљиво изабрали од хиљаду пет стотина кандидата.“ Од њих двадесетпеторице, само је Сакаи преживео Други светски рат.

Сакаи по завршетку школовања бива распоређен у поморске базе Оита и Омура, које су се налазиле на северу острва Кјушу. Обе базе су служиле за увежбавње летења са копнених аеродрома и носача авиона. По завршетку тромесечног увежбавања, Сакаи бива распоређен у ваздухопловну базу Каохсјунг на острву Формоза. Са Формозе је прекомандован у Кјукијианг, у југозападној Кини, где маја 1938. остварује своју прву победу. У почетку је, као неискусан пилот, а по одлуци команданта базе, летео на задацима подршке јединицама на земљи, што је Сакаи сматрао вређањем.

Сабуро Сакаи у кокпиту ловца Мицубиши А5М Тип 96, аеродром базе Ханкоу, Кина 1939. године

У прву праву ловачку мисију полеће 22. маја, на Мицубишијевом ловцу Тип 96, у патролу на Ханкоу, где се налазио и главни аеродром кинеских снага. Свој први лет Сакаи описује као изузетно неспретан, а обарање кинеског Поликарпова И-16 приписује својим колегама, који су му сервирали кинеског пилота.

Након што су јапанске снаге заузеле Ханкоу, цела Сакаијева летачка јединица пребазира на нови аеродром. Јапанска авијација ће на овом аеродрому претрпети катастрофални ударац кинеског ваздухопловства, која ће их 3. октобра 1939. године ударити потпуно неспремне и на земљи им уништити или тешко оштетити готово све авионе. У општем метежу, Сакаи је успео да полети и оштети један од бомбардера.

Убрзо по овој катастрофи, Сакаи бива премештен у ваздухопловни пук у Омури. Годину дана након доласка у Омуру, где је изводио тренажне летове, бива премештен на Формозу, у ваздухопловну базу Каохсјунг, која је била главна јапанска ваздухопловна база ван јапанске територије. Овде се Сабуро Сакаи по први пут среће са чувеним ловцем Зеро. Маја 1941. се враћа у ловачки пут у Ханкоу. На Формозу се враћа у септембру, након још једне убележене победе, пошто им је, како им је саопштио командант морнаричке авијације у Кини, вицеадмирал Еикичи Катагири, „поверен изванредно важан задатак“. Са Формозе се убрзо премешта на Тајнан, где је формирана тајнанска ваздушна флота. На Тајнану је изведена обука пилота у групном летењу, у великим формацијама, али и бришући летови, праћење и слични задаци.

План напада на Филипине је предвиђао употребу три носача авиона (Рјуђо, Зуихо и Таихо) који би примакли Зерое што ближе острвима. Како се на та три носача није могло сместити потребних деведесет ловаца, дошло се до закључка да су три носача неупотребљива за такав план напада. Носачи авиона су избрисана из плана, када је адмиралу јављено да Зерои могу да прелете до Филипина, дејствују и врате се назад – без слетања.

Током напада на амерички аеродром Кларк, 8. децембра, 1941, Сакаи у ваздушној борби обара амерички ловачки авион П-40. Свега пар дана касније, Сакаи обара свој први бомбардер, Б-17, који је уједно  био и први амерички Б-17 изгубљен у Другом светском рату. Након Формозе, Сакаи почетком 1942. одлази у базу Џоло на острву Сула, потом у базу Таракана на Борнеу.

Из базе Таракана јапански авиони су се углавном ангажовали на обезбеђењу јапанских поморских конвоја. На једном од тих задатака Сакаи обара амерички бомбардер Б-17. Ипак, команда ће тај авион убележити као вероватно обарање; неколико дана касније, јапански извиђачи ће јавити да је један амерички Б-17 принудно слетео на острво између Баликпапана и Сурабаје.

Сакаи 4. фебруара 1942. одлази на аеродром на Баликпапану. Већ сутрадан Јапанци упућују ваздухопловне патроле изнад тог подручја. У једној патроли Сакаи обара амерички авион. У оквиру припрема за заузимање Јаве, Јапанци су на Баликпапану прикупили све расположиве ловце; обавештајни подаци су указивали на то да Американци у том подручју располажу са педесет до шездесет ловаца. Сви ловци, њих 23, су 19. фебруара одлетели ка Сурабаји. Изнад Сурабаје су налетели на савезничке авионе и морали су да прихвате борбу, иако су савезнички авиони имали бројчану премоћ у односу 2:1. Током ове борбе, Сакаи је оборио три П-36.

Пред крај фебруара, група од осамнаест Зероа је добила задатак да нападне савезничку базу у Малангу, где су према обавештајним подацима, савезници сакрили бомбардере. На путу за Маланг, Сакаи обара један холандски хидроавион, а на самом аеродрому Зерои уништавају три бомбардера Б-17.

Сакаи је тринаесту ваздушну победу однео последњих дана фебруара, када се налазио у пратњи бомбардера који су полетели са Макасара у напад на савезничке снаге које су се евакуисале из Тжилатжапа. У повратку са задатка, јапански ловци су наишли на четири холандска ловца, које Сакаи назива „неопрезним“. У овом окршају обара Ф2A Бафало.

Следећих неколико месеци Сакаи се са дружином сели из базе у базу, обезбеђујући блиску ватрену подршку из ваздуха за јединице на земљи.

Почетком марта 1942, тајнански ловачки винг је прикупљен на острву Бали. Ту, на Балију, Јапанци ће пропустити прилику да заробе нетакнут амерички бомбардер Б-17 који им је задавао велике главобоље приликом сусрета. Наиме, амерички пилот је грешком кренуо у слетање на Бали, али га је један непромишљени рафал митраљеза натерао да дода гас и одмах узлети.

Са Балија, Сакаи креће на Рабаул, где стиже бродом Комаки Мару 17. априла 1942. године. Током пута се теже разболео, због чега је завршио у болници. Неколико дана касније, брод бива потопљен у луци, бомбама аустралијских бомбардера Б-26 Марудер. Бомбардери су се свакодневно враћали и нападали Рабаул, с обзиром да на аеродрому није било ловаца који би им се супротставили. Сакаи ускоро излази из болнице, након чега се са осталим пилотима укрцава у летећи чамац и одлазе по своје авионе, који су их чекали на преграђеном носачу авиона Касуга.

Након што је извиђачки авион утврдио да су на аеродром у Рабаулу пристигли ловачки авиони, напади бомбардера су престали. У наредних неколико недеља, Јапанци су довлачили ловце и бомбардере на аеродром, како би се припремили за напад на Порт Морезби. Јапанци тридест пилота, заједно са Сабуром, пребацују у ваздухопловну базу Леј на источној обали Гвинеје, где добијају задатак пратње бомбардера у нападима на Порт Морезби. На овим задацима биће ангажован до пред битку за Гвадалканал, када јапански пилоти са Леја се пребазирају у Рабаул. У почетку су изводили извиђачке летове и ловачке нападе на базу Раби, готово слично као на Порт Морезби, да би 8. августа били упућени у напад на америчке снаге које су се искрцавале на Гвадалканал.

У борбама изнад Гвадалканала, Сакаи у дуелу са Авенџерима морнаричког ваздухопловства бива тешко рањен. У морнаричку болницу у Јокосуки бива пребачен 12. августа, где га оперишу и успевају да му спасу вид само на једном оку. У октобру исте године прелази у морнаричку болницу у Сасебу. У болници га затиче и унапређење у чин заставника. Ускоро даје интервју часопису Јомиури Шимбуну, који ће због његове искрености бити забрањен од стране војних власти. Из болнице у Сасебу је отпуштен крајем јануара 1943, одакле је послат у своју прву јединицу Тајнански ловачки пук 11. ваздухопловне флоте. У овом ловачком пуку добија задатак да обучава преко потребне јапанске пилоте.

Сакаи након рањавања.

Након што су амерички авиони искасапили јапански конвој који је превозио снаге у базу Леј, Тајнански ловачки пук добија наређење да пребазира у Рабаул. Иако су и командант пука и сам Сабуро Сакаи желели да Сакаи иде у Рабаул, планове је осујетио главни хирург, који је забранио његово ангажовање у борбеним летовима. Тако је Сакаи постао инструктор летења у ваздухопловној бази Омура у близини Сасеба. Како сам Сакаи каже, та убрзана обука пилота била је безнадежан посао.

Пилотска капа Сабуро Сакаија, оштећена у дуелу са Авенџерима. Поред капе се налази копча са тигром у скоку, дар поручника Сасаија, командира ескадриле.

Априла 1944, Сакаи бива прекомандован у ваздухопловни пук у Јокосуки. Овај ваздухопловни пук је пре рата био царска гардијска јединица, намењена за заштиту глaвног ваздушног прилаза Токију. Сада, у овој фази рата, то је била сасвим обична летачка јединица.

Сакаи средином јуна 1944. одлази на Иво Џиму. Већ крајем јуна, Сакаи учествује у ваздушној борби против америчких Хелкета; у једном тренутку се сусрео са петнаест америчких ловаца, којима је једва умакао. Тог дана Јапанци су изгубили четрдесет пилота, односно половину расположивих. У нападу америчких авиона, који је изведен почетком јула, јапанске снаге на острву губе још двадесет пилота. У три узастопне битке, Јапанци од осамдесет пилота колико их је било на почетку, остају са свега девет пилота. На сцену је ступио потез очајника: са преосталих девет ловаца и осам бомбардера извести самоубилачки напад на америчке бродове; напад је требало извести на амерички национални празник – 4. јул. Овај план су осујетили сами Американци који су у јутарњим часовима 4. јула напали Иво Џиму и онеспособили аеродром за коришћење. Ипак, јапански авиони су након поправке писте полетели у напад, али су због јаке ловачке заштите америчког састава морали да се врате назад.

Ускоро је на Иво Џиму стигло појачање, које ће острво претворити у тврђаву, али и телеграм да се сви пилоти транспортним авионом превезу у Јапан. По доласку у Јапан добија чин потпоручника. Поред дужности инструктора летења, Сакаи овде обавља и дужност пробног пилота.

Сакаи 20. јануара 1945. одлази у новоформирани ловачки пук, наоружан ловцима Шиден. Средином фебруара се жени својом рођаком, Хацујо. Средином априла долази до великог напада америчких авиона на аеродром на јапанској територији; нападнут је аеродром у Каноји, где је тада базирао Сакаијев пук. Сакаи не добија дозволу да лети у борбеним летовима, а убрзо на захтев команданта пука бива враћен у Јокосуку. У јуну добија наређење да се јави у Нагоју, где тестира нови ловац Репу.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године. Сакаи је пензионисан. Наступила су тешка времена. Било је врло тешко наћи посао. Супруга му је 1947. године преминула. Након пет година се поново оженио и покренуо штампарију, у којој је запошљавао своје бивше колеге које су се тешко сналазиле у мирнодопским условима.

Сабуро Сакаи је преминуо 2000. године, у 84. години живота, на званичној вечери коју је организовала америчка морнарица у бази Ацуги.

Morris Commercial C8 FAT

Артиљеријски трактор Morris Commercial C8 FAT, или популарно назван Quad, једно је од најуспешнијих у рангу возила произведених у компанији Morris-Commercial Motors, а за потребе британске армије. Quad, који је првобитно развијан у компанији Guy Motors као артиљеријски трактор Quad-Ant, ушао је у наоружање октобра 1939. а током рата је коришћен као стандардно средство за вучу у артиљеријским пуковима британске, али и војскама земаља Комонвелта, вукући пољске топове 18 и 25-фунташе, касније и противтенковски топ 17-фунташ. Производња ових возила завршена је 1945. године.

C8 Quad је погоњено четвороцилиндричним Морисовим бензинским мотором од 3500 ccm запремине, снаге 70 KS; мењач је имао пет степена преноса за ход у напред и један степен преноса за ход у назад. Погон је био сталан на свим точковима. Мотор се није налазио на самој шасији возила, већ на посебном носачу, и такав концепт ће бити примењен и код каснијих типова возила.

Како је оплата возила била израђена од метала, током рата је владало мишљење да је возило оклопљено, што није било тачно. Наиме, лим је био толико танак да није могао да заштити ни од парчади артиљеријских пројектила. Унутар возила је било места за смештај возача и шесторице чланова послуге вученог артиљеријског оруђа, као и за смештај борбеног комплета муниције. Командир оруђа се налазио на месту сувозача и изнад себе је имао отвор у крову, кроз који је могао да проверава вучење оруђа. Изнад задњег диференцијала се налазило снажно витло, којим се могао вући терет масе 4 000 kg, док се на задњој косој страни возила налазио резервни точак.

Док су прве верзије имале препознатљив изглед буба-маре, последња верзија, из 1944. године, је добила другачији изглед, пошто су Британци закључили да га је врло лако препознати из ваздуха, чиме указује на близину артиљеријског положаја. Тако је Mark 5 добио коцкасто тело, са товарним простором покривеним платном, чиме је добио изглед стандардног камиона.

Велики број ових возила изгубљен је током евакуације из Денкерка. Ипак, масовном производњом у компанијама Morris, Ford и Chevrolet је надокнађен губитак. Иако су га описивали као бучно и неудобно возило, остало је у оперативној употреби све до шездесетих година, када је последњи избачен из употребе.

Ordnance SBML, лаки минобацач

Британска војска је средином тридесетих година у наоружање својих пешадијских јединица увела минобацач калибра 2-инча, односно 50 мм, модела Ordnance SBML. Радило се о британској варијанти лиценцно произвођеног шпанског минобацача калибра 50 мм, који је пројектовала компанија Esperanza y Cia. За потребе опитовања новембра 1937. је произведена серија од десет минобацача, заједно са по 1600 разорних и димних мина. Испитивања спроведена током фебруара 1938. показала су се као успешна, што је за последицу имало покретање серијске производње.

Комплет минобацача Ordnance SBML

Уобичајену послугу минобацача чинила су два послужиоца, од којих је један држао и усмеравао цев минобацача, док је други члан послуге био задужен за пуњење цеви минобацача мином.

Британци су у време избијања Другог светског рата располагали са око 500 минобацача овог типа. Прва верзија овог минобацача била је означена са MkII упркос томе што се радило о првој верзији; ознака MkI је искоришћена за означавање минобацача сличног калибра али из доба Првог светског рата. Највећа предност овог оруђа лежала је у његовој једноставности (на цеви су биле офарбане беле линије за усмеравање оруђа, није било нишанских справа) и малој маси (није било лафета и тешке подлоге).

Послуга минобацача на положају

Произведено је неколико верзија минобацача, међу којима су биле и верзија са кратком цеви (намењена за наоружавање падобранских јединица) и верзија за уградњу у возила. Поред тога што су у комплету имали стандардне минобацачке мине (разорна, осветљавајућа и димна), минобацач је располагао и мином-мрежом са експлозивним пуњењем намењеном за прављење пролаза у минској препреци.

Минобацач Ordnance SBML уграђен на возило Bren

Минобацач је масовно коришћен у оружаним снагама Велике Британије и земаља Комонвелта, а доста њих је коришћено и у Кореји. У британским оружаним снагама се задржао до осамдесетих година.

Tактичко-техничке карактеристике минобацача

Порекло Велика Британија
Калибар 50,8 мм
Маса 4,8 кг
Дужина 53 мм
Послуга два члана
Маса мине разорна 960 г
димна 910 г
осветљавајућа 600 г
Елевација 45 до 90°
Брзина гађања 8 мина у минути
Ефикаасни домет 460 м

 

USS Albacore (SS-218)

USS Albacore је америчка подморница класе Gato, коришћена током Другог светског рата. Сматра се најуспешнијом америчком подморницом Другог светског рата; изгубљена је 1944, вероватно након што је 7. новембра 1944. године северно од острва Хокаидо наишла на мину.

Кобилица подморнице Albacore је положена 21. априла 1941. у бродоградилишту Electric Boat Company у Гротону (савезна држава Конектикат); поринута је 17. фебруара 1942, а у оперативу је уведена 1. јуна исте године.

Оперативна употреба подморнице

  1. година

Након пробних вожњи, подморница се кроз Пaнамски канал упутила ка Перл Харбуру, одакле ће 28. августа 1942. отпочети и прву патролну вожњу, у водама северног и североисточног пролаза, кроз коралне гребене који су се налазили око острва Трук. Након две недеље патролирања, подморница 13. септембра уочава два теретна брода у колони. Albacore из подводне вожње лансира три торпеда на први и два торпеда на други теретни брод. Једно или два торпеда су погодила и оштетила први брод, док други брод пролази без оштећења. До следећег контакта са непријатељем дошло је 1. октобра, када подморница врши напад из површинске вожње на јапански танкер, са чак седам торпеда. Од седам лансираних, танкер погађају два торпеда. И поред оштећења, танкер успева да напусти бојиште на сопствени погон. Осам дана касније, 9. октобра, Albacore уочава носач авиона класе Шокаку у пратњи тешке крстарице и разарача, али је пратња носача убрзо отерала дубинским бомбама. Већ сутрадан подморница наилази на теретни брод који погађа једним торпедом и због тога што је чула две експлозије, посада подморнице закључује да га је потопила.

Почевши од преподнева 11. октобра, подморница Albacore је била мета више напада противподморничким оружјем. Један од напада је трајао седам часова, а почео је у 1548 часова. Наредног дана, подморница се упутила ка Мидвеју. Иако је имала неколико прилика за напад током пловидбе за Мидвеј, нити једну од њих није искористила. У луку на острву Мидвеј је упловила 20. октобра, када започињу и поправке подморнице.

Подморница Albacore је са Мидвеја отпловила 11. новембра, са новоуграђеним топом Oerlikon калибра 20 мм. Крајем новембра, тачније 24. новембра, подморница уочава конвој од два теретна брода. Након маневрисања и лансирања два торпеда из крмених цеви, бродови се удаљавају без оштећења. Два дана касније, подморница постаје циљ. Два јапанска разарача је нападају дубинским бомбама, што је за резултат имало више мањих пропуштања трупа подморнице; Јапанци су након два сата, срећом по Американце, одустали од даљег напада.

Наредна добра прилика за напад уследила је 13. децембра, када је подморница наишла на три јапанска разарача. Међутим, и овог пута је напад био неуспешан, пошто од снопа од три торпеда нити једно од њих није погодило циљ. Пет дана касније, 18. децембра, Albacore наилази на „транспортни брод у пратњи разарача“; одлучује се да торпедује транспортни брод, али погађа разарач који тоне у пламену. Испоставиће се да је „разарач“ у ствари био лака крстарица Тенрју. Након тога, Albacore 30. децембра упловљава у аустралијску луку Бризбејн.

  1. година

Након извршене поправке на погонском комплексу, подморница Albacore 20. јануара 1943. испловљава из Бризбејна на своју трећу патролну вожњу. Уз северну обалу Нове Гвинеје уочава укупно једанаест потенцијалних циљева. Прву групу напада 20. фебруара; у групи су се налазили миноловац са пратњом разарача и фрегате. Albacore лансира укупно десет торпеда, којима је потопљен разарач док је фрегата оштећена. Касније ће се испоставити да се радило о јапанском разарачу Oшијо. У наредним данима, Albacore напада један танкер, неколико теретних бродова и још један разарач. Од осам торпеда која је лансирала на ове бродове, ни једно није погодило свој циљ; у Бризбејн се враћа 11. марта.

У Бризбејну је уследило краће доковање подморнице, након чега је 6. априла испловила на четврту патролну вожњу; патролно подручје је било око Соломонових и Бизмаркових острва, северно од Нове Гвинеје. Из патроле се вратила 26. маја; током патроле подморница је уочила неколико конвоја али нема података да је по њима и дејствовала. Поред тога што су у Бризбејну извршене мање поправке на подморници, дошло је и до смене на челу посаде: дотадашњег команданта подморнице пбб Лејка заменио је пбб Оскар Е. Хагберг (Oscar E. Hagberg).

На своју шесту патролну вожњу Albacore испловљава 16. јуна. Током патролирања у водама око Бизмаркових и Соломонових острва, подморница наилази на три одвојена конвоја при чему напада два. Посада је тврдила да је 19. јула оштетила транспортни брод, али без потапања и једног брода. По завршеној вожњи Albacore се поново враћа у Бризбејн.

У следећу патролу, са скоро истоветним патролним подручјем, испловљава 23. августа. Последњег дана августа уочава јапанску подморницу, али није била у ситуацији да изврши напад. На непријатеља поново наилази 4. септембра, у виду конвоја од два теретна брода са пратњом од два ратна брода, када салвом од три торпеда потапа један од теретних бродова, Heijo Maru. Након потапања теретног брода, неуспешно је гонила остатак конвоја, али је успела да изазове само мања оштећења. Патрола је завршена упловљењем у Бризбејн 26. септембра.

Седма патролна вожња је започета 12. октобра 1943. године. Након 13 дана вожње, 25. октобра је извршен неуспешни напад на јапански теретни брод са шест торпеда. Извештај о великом конвоју стиже на подморницу 6. новембра, да би два дана касније подморница наишла на конвој и започела праћење. Међутим, амерички авион напада сопствену подморницу, при чему долази до прекида контакта са јапанским конвојем. Срећом, напад из ваздуха је прошао без оштећења.

Амерички авиони су били боље среће 10. новембра, када су поново напали сопствену подморницу; овог пута, напад је имао ефекта. Подморница Albacore је претрпела оштећења на помоћним моторима, почела је да прима воду кроз индукциони вентил… Наредна два и по сата се борила да изађе на површину, након чега је одлучено да се прекине патролна вожња и врати у луку на поправку. Без обзира на оштећења, подморница је добила наређење да открије и нападне јапанску крстарицу Агано, коју је оштетила подморница USS Scamp. Albacore је пронашла јапанску крстарицу, али ју је јапански разарач осујетио у извршењу напада, и то тако што је направио четворосатни бараж дубинским бомбама око оштећене крстарице. У Бризбејн је упловила 5. децембра, претходно 25. новембра потопивши транспортни брод Kenzan Maru. У Бризбејну је поново дошло до измене на месту команданта подморнице: уместо пбб Хагберга постављен је пбб Џејмс Бланшард (James W. Blanchard).

Подморница Albacore коначно напушта Аустралију 26. децембра, када одлази на патролну вожњу северно од Бизмаркових острва.

  1. година

Прву мету уочава 12. јануара 1944, када из другог покушаја потапа јапански теретни брод Choko Maru. Два дана касније, заједно са подморницама Scamp и Guardfish напада и потапа разарач Сазанами, класе Фубуки; разарач је потопљен торпедима лансираним из крмених торпедних цеви подморнице Albacore.  Други јапански разарач, који је пловио заједно са Сазанамијем, приковао је Albacore дубинским бомбама (употребио је 59 дубинских бомби), тако да су подморнице Scаmp и Guardfish могле да нападну јапанске танкере (успеле су да потопе свега један танкер). У Тулагију и на Мидвеју је извршена попуна горива, а у Перл Харбур је упловила 22. фебруара. Након тродневних поправки, Albacore је наставила ка калифорнијском бродоградилишту Mare Island Navy Yard где је планиран ремонт.

Подморница је из ремонта испловила 5. маја 1944; у Перл Харбур је упловила 13. маја, да би наредне две недеље провела у мањим поправкама и обуци посаде. На своју девету патролу, Albacore испловљава 29. маја; за патролно подручје одређене су воде западно од Маријанских острва и око острва Палау. У наредних неколико дана, подморница је остварила свега један контакт са непријатељем; уочила је јапански конвој и 11. јуна га напала. Ипак, пре него што је изманеврисала, јапански авион ју је приморао да зарони и изгуби контакт са циљем.

У јутро 18. јуна, два дана након почетка америчког искрцавања на Сајпан, подморница Albacore се померила са позиције западно од Маријанских острва на нову позицију, 100 наутичких миља јужније. Адмирал Локвуд, командант подморница на Пацифику, наредио је промену поставишта надајући се да ће подморница пресрести јапанске снаге које су под командом адмирала Озаве пловиле из Тави-Тавија ка Сајпану. Albacore је у 08,00 часова наредног јутра схватила да се налази у сред јапанског пловног састава. Бланшард је пропустио први носач авиона да прође, док је други носач авиона узео за циљ. На носач је испаљено шест торпеда. Носач је био у поступку лансирања авиона, а један од пилота је, видевши траг торпеда, обрушио авион  на њега и уништио га. Три јапанска разарача из пратње су се готово одмах устремили на америчку подморницу. Подморница је кренула у дубину, када се зачула експлозија торпеда. Са разарача је ка подморници полетело 25 дубинских бомби. У подморници су се могле чути серије експлозије дубинских бомби, једна за другом. Командни брод адмирала Озаве, носач авиона Таихо, депласмана 31 000 тона, најновији и највећи носач авиона јапанске флоте, потонуће тек у послеподневним часовима, након што су га потресле две снажне експлозије под палубом.

Посада америчке подморнице није била свесна да је потопила Озавин командни брод. Након ове акције, подморница добија задатак спашавања америчких пилота који би били оборени у нападу на пацифичка острва Јап и Улихи; 2. јула добија задатак пресретања саобраћаја између острва Јап и Палау. Тако је уочила и брод Taimei Maru, накрцан јапанским цивилима. Командант подморнице Albacore одлучује да изрони и нападне брод. Након што је топовима запалио брод, подморница зарања како би избегла евентуални напад авиона, који би можда били привучени пожаром на броду. Подморница се касније вратила и преузела пет преживелих чланова посаде-путника са брода Taimei Maru. Због овог потапања ће и сам Хирохито упутити Американцима протестну ноту.

Преживели са Taimei Maru на палуби подморнице USS Albacore

Albacore 15. јула упловљава у луку Мађуро на Маршалским острвима; похваљена је за агресивну патролу и за оштећење носача авиона класе Шокаку. Амерички дешифрери су изгубили траг носача авиона Таихо након битке у Филипинском мору, тако да нису схватали да је овај носач у ствари потопљен; до сазнања да је носач потопљен доћи ће тек након испитивања ратних заробљеника.

Након извршених ремонта, подморница Albacore је 8. августа испловила на своју десту патролну вожњу. Током патролирања у јапанским водама, Albacore потапа два јапанска брода, теретни брод Shingetau Maru депласмана 880 тона и ловца на подморнице #165 депласмана 170 тона. Патрола је завршена упловљењем у Перл Харбур 25. септембра.

Губитак подморнице

Albacore испловљава из Перл Харбура 24. октобра 1944. године; четири дана касније на Мидвеју допуњава танкове горива, што је био и последњи пут да је неко видео подморницу. Према јапанским извештајима, до којих су Американци дошли након рата, подморница (претпоставља се да је у питању Albacore) је 7. новембра наишла на мину у близини североисточне обале острва Хокаидо. Јапански патролни брод је био на лицу места када се мина активирала, након чега се на површини појавила нафтна мрља и делови инвентара са подморнице. Подморница Albacore је званично проглашена изгубљеном 21. децембра; име јој је избрисано из регистра 30. марта 1945. године.

ТТ карактеристике

Класа и тип Gato, дизел електрична подморница
Депласман 1525 тона површински, 2424 т подводни
Дужина 95,02 м
Ширина 8,31 м
Газ 5,2 м (максимални)
Погон 4 дизел мотора General Motors Model 16-248 са електричним генераторима, снага погона 5400 КС, 2 осовинска вода
Брзина 21 чв површинска, 9 чв подводна
Аутономија 11 000 миља брзином од 10 чв у површинској ,
8 часова брзином од 2 чв у подводној вожњи,
75 дана залихе хране и воде
Посада 6 официра, 54 подофицира и морнара
Наоружање 10 ТЦ калибра 533 мм (6 прамчаних и 4 крмене), б/к 24 торпеда
1 х 76 мм
1 х 40 мм Bofors
1 х 20 мм Oerlikon

 

 

КВ серија тешких тенкова

Након Првог светског рата, свега неколико европских армија је изашло са идејом о пројектовању тешког тенка који би био употребљаван у пробоју одбрамбених линија непријатеља. Прва међу њима је била Француска са тенком Char 2C, након ње Велика Британија са тешким тенком Independent. Ови „копнени бојни бродови“ су били наоружани са неколико купола и борбених станица. Совјетска Црвена армија је била заслепљена овим концептом, али све до почетка тридесетих година, односно Стаљинове индустријализације земље, развој пројеката тешких тенкова у Советском Савезу био је незамислив. У харковској фабрици локомотива је од 1932. до 1939. произведено укупно 61 тешких тенкова Т-35, који су већ почетком тридесетих година – застарели. Ипак, Црвеној армији је било врло тешко да напусти концепт вишекуполног тенка; тако је Т-35 еволуирао у 95-тонски Т-39, наоружан са три куполе у којима су се налазиле хаубица 152 мм, топ 107 мм и топ калибра 45 мм. Како је превладало мишљење да је овакав тенк немогуће направити, те да неће бити практичан у борбеним дејствима, овај пројекат ће заувек остати на цртаћој табли.

Совјетски тешки тенк Т-35

Предратне теорије пројектовања тенкова

Искуство совјетских тенкиста у Шпанском грађанском рату је показало да тенк мора да издржи погодак пројектила калибра 37 мм и већег, те је тежиште у пројектовању тешких тенкова пребачено са велике ватрене моћи на снажну оклопну заштиту.

Главни директорат оклопних јединица је поднео захтев за средство способно да издржи погодак противоклопног пројектила калбра 37 до 45 мм на блиском одстојању, односно пројектила калибра 75 мм на даљини од 1200 метара. Програм развоја новог тенка био је врло битан за Совјете, пошто су два конструкторска бироа (биро Барјукова и фабрици Бољшевик и Биро за специјалне конструкције број два у заводу Кировски) добила задатак да развију овакав тенк.

Првобитни захтев за нови тенк односио се на пројектовање тенка исте концепције као и Т-35, са пет купола. Инжињери су убрзо убедили Директорат да елиминишу декоративне куполе наоружане митраљезима, чиме је број купола пао на три: главну куполу наоружану топом калибра 76 мм и две мање куполе са противоклопним топовима калибра 45 мм. Барјуков тим је свој модел тенка назвао Т-100, или „Сотка“, док је Котинов тим конструктора сходно лењинградској моди, назвао свој пројект тенка по убијеном комунистичком вођи Сергеју М. Кирову – СМК.

Пројекат тешког тенка Т-100

Прва верзија тенка СМК користила је вешање идентично оном на тенку Т-35, које ће се касније показати као претешко. Сходно томе, конструктори су као алтернативу, развили ново вешање са модификованим торзионим шипкама са средњег тенка Т-28 и он је касније уграђен на тенк СМК. На састанку, који је одржан 4. маја 1938, Државном савету одбране су приказани дрвени модели оба тенка. Овај састанак ће довести до реконструисања оба модела тенка. Kонструкторски тим Котина је био убеђен да би практичан прилаз решењу проблема била елиминације друге куполе наоружане топом калибра 45 мм, те прелазак на употребу само једне куполе, наоружане топом калибра 76 мм. Проблем конструисања тенкова са две куполе лежао је у томе што су конструктори били приморани да главну куполу поставе на велико, тешко оклопљено постоље. Тиме је тенк добијао знатно већу масу, која је могла бити знатно боље искоришћена уградњом додатне оклопне заштите тенка уколико би овај имао једну куполу. Пројектовани тенк са једном куполом је добио ознаку КВ, по Стаљиновом блиском сараднику Клименту Ворошилову, члану Државног комитета за одбрану, али и тасту самог конструктора Котина.

Рад бироа СКБ-2 на пројектовању тенка КВ је био организован под руководством Духова, док је рад бироа СМК био организован под руководством Јермољајева. На састанку ЦК, одржаном августа 1938, Стаљину су приказани модели тенкова СМК и Т-100. Поред тога, Котин је приказао и пројектовани КВ тенк. Иако није био пројектован по захтевима Директората, Стаљин одлучује да се изради прототип КВ тенка, као и СМК и Т-100.

Тешки тенк СМК

Израђена су два прототипа тенка Т-100, сваки масе по око 58 тона, са посадом од седам чланова. Тенк је имао две куполе,од којих је једна била наоружана топом Л-11 76,2 мм, а друга топом калибра 45 мм, Модел 1938. Топ Л-11 је био нов модел тенковског топа калибра 76,2 мм, пројектован у Махановом бироу СКБ-4, који се бавио пројектовањем артиљеријских оруђа.  Прототип тенка СМК био је сличне конфигурације као и Т-100, са истим наоружањем. Оба модела тенка су била погоњена истим бензинским мотором, ГАМ-34-8Т, снаге 850 КС. За разлику од њих, тенк КВ је био знатно мањи и био је погоњен Трашутиновим дизел мотором В-2, који је био коришћен и на средњем тенку Т-34. КВ је имао предност над СМК и Т-100 у томе што је био лакши неких осам тона и имао је бољу оклопну заштиту. Прототипска испитивања су започета у Кубинки, септембра 1939. За потребе праћења испитивања организована је посебна комисија на чијем челу се налазио Ворошилов. Испитивања су показала да је Т-100 тежи за три тоне од дозвољених 55 тона, тром и тежак за управљање. У случају и Т-100 и СМК, командир тенка је имао велике потешкоће у координацији дејства обе тенковске куполе, што није чудило, с обзиром да је исти проблем био присутан и код Т-35. Сходно томе, тенк КВ је брзо издигао као најбољи од три понуђена пројекта тенка.

Тестови у Кубинки су се наставили, а Црвена армија је кренула у напад на Финску. Мала, али жилава финска армија је успела да нанесе незграпној и лоше вођеној Црвеној армији серију пораза. Дејство совјетских оклопних снага било је посебно поражавајуће. Неки од проблема односили су се на саму конструкцију тенкова; као што је био случај у Шпанији, тенкови су били неотпорни на дејство противтенковских топова калибра 37 мм. Као резултат тога, из састава 20. оклопне бригаде jе формирана тенковска чета наоружана прототиповима совјетских тенкова. Командовање четом је поверено мајору Ворошилову, сину маршала Ворошилова. Са посада делимично састављеним од радника из фабрике које су произвеле прототипове, тенковска чета је употребљена за напад на фински комплекс бункера „Великан“ у близини Суме, где су совјетски тенкови имали неких успеха. Ипак, СМК је наишао на велику мину која му је разнела гусеницу и поцепала патос. Преостали тенкови Т-100 и КВ су покушали да обезбеде тенк док се не организује његово извлачење, али се то показало као неуспешно. За тегљење тенка је безуспешно употребљен и тенк Т-28. Тенк је извучен тек у пролеће, након престанка борбених дејстава, али је и тада могао бити извучен само у деловима.

Борбена искуства из Финске су потврдила ранија испитивања те је 19. децембра 1939. донета одлука да се за увођење у оклопне јединице Црвене армије изабере тешки тенк КВ. Од фабрике Кировски је наручена прва серија од педесет тенкова. Тенкови су требали бити испоручени са реконструисаном куполом. Борбена дејства против финских бункера су подстакла генерала Мерецкова да поднесе захтев за производњу самоходних хаубица калибра 152 и 203 мм на тенковским шасијама. Од четири програма која су била покренута по овом питању, само је један имао резултате који су се могли употребити у Финској. Морнарички топ калибра 130 мм Б-1 је уграђен у казамат уграђен на шасију прототипа тенка Т-100; ово оруђе ће добити ознаку Т-100У (У – унапређени). Ипак, овај самоходни топ је завршен тек у пролеће 1940, када је завршен Зимски рат; употребљен је касније, у одбрани Москве, као СУ-130У.

Опис тенка КВ-1

Тенк КВ-1 Модел 1941 је имао петочлану посаду, у којој су се налазили командир/пунилац, нишанџија, помоћник возача/механичар (распоређени у куполи), возач, радио оператер/митраљезац (у оклопном телу). Возач се налазио напред у средини, нешто померен у десну страну. За потребе осматрања у кретању, возач је на располагању имао мали визир, који је отежавао и онако тешко управљање тенком. Тенк је користио суво вишеламелно квачило са клизним мењачем; трансмисија је без сумње била најпроблематичнија компонента КВ-1 тенка и самим тим најчешћи извор квара. Тенк је био погоњен дизел мотором В-2К снаге 600 КС. Гориво је било смештено у три резервоара унутар борбеног одељења: два на десној страни и један на левој.

Распоред

Радио-оператер се налазио лево од возача и уједно је био и нишанџија на митраљезу ДТ калибра 7,62 мм. Док су се радио уређаји обично уграђивали у тенкове командира водова и чета у четама средњих и лаких тенкова, тешки тенкови КВ-1 су сви имали радио уређај. Обично је уграђиван старији радио уређај 71-ТК-3. Радиста је имао обавезу да уколико дође до напуштања оштећеног тенка у борби, са собом понесе и митраљез.

Немачки тенкисти су често коментарисали да се совјетски тенкови изгледају неспретни, несвесни карактеристика терена на коме се користе да би их употребили ради своје заштите на бојишту, те да нису уочавали све циљеве у борби. Такође, јединице нивоа тенковског вода нису показивале довољно кохезије у активностима. Део ових недостатака може се приписати слабој обуци, али добар део налази узрок у лошој концепцији куполе, која је задржана још из тридесетих година. То се није могло исправити једноставним додавањем још једног члана посаде, помоћника возача, уједно механичара, који је преузео задатак пуњења топа, пошто је станица на којој се налазио тај члан била без справа за осматрање – буквално „слепа“.

Командир тенка је имао перископ ПТК, који је био готово идентичан перископу ПТ-4-7 који је користио нишанџија, али без осветљене кончанице која се користила за нишањење на циљ. Поред тога што је био одговоран за пуњење топа, командир је био одговоран и за пуњење спрегнутог митраљеза калибра 7,62 мм. Лош распоред, односно смештај муниције, чинио је командирове задатке тешким. У борби би се под брзо попунио отвореним кутијама муниције и чаурама. Ако се узме у обзир да је помоћник возача – механичар седео у непосредној близини командира, то је положај и простор за рад командира био још тежи и скученији.

Дужност помоћника возача-механичара била је да замени возача након што би се овај исцрпео захтевним системом управљања тенком, као и да на застанцима изврши преглед тенка. Током покрета, послуживао је противавионски митраљез на куполи, али је ову позицију због боље прегледности често заузимао командир тенка. У борби, послуживао је митраљез у задњем делу куполе, са задатком одбране од пешадије непријатеља.

Нишанџија се налазио у левом предњем делу куполе; на располагању је имао две нишанске справе, перископску ПТ-4-7 са осветљеном кончаницом и телескопску ТМФД. Справа ПТ-4-7 је коришћена за уочавање циља, док је за нишањење коришћена ТМФД. Нишанџија је подешавао елевацију топа узубљеним точком са десне стране своје позиције, док је левом померао цев топа по азимуту. Купола се могла окретати и електричним путем, механизмом са три брзине; брзина се кретала од 360° за 120 секунди до 360° за 70 секунди.

Погон

Тенк КВ-1 је погоњен дизел мотором В-2, снаге 600КС, истим какав је био уграђиван у средњи тенк Т-34, с тима да је након прилагођавања уградњ у КВ-1 понео ознаку В-2К. Ране верзије тенка су имале максималну брзину кретања од 35 км/ч, док је КВ-1 Модел 1941, са нешто побољшаном оклопном заштитиом, био успорен на 28 км/ч. Вешање са торзионим шипкама било је боље решење од Кристијевих опруга на Т-34. Широке гусенице су обезбеђивале бољу покретљивост по меканом терену или снегу, што није био случај са супарничким тенковима. Британски и амерички тестови су оценили КВ-1 као робустну и једноставну конструкцију. Финална обрада била је слаба, али не и на покретним деловима тенка, где је финална обрада била битна. Квалитет оклопа је био оцењен одличном оценом.

Наоружање

Главни топ, модела ЗиС-5, био је скоро идентичан топу Ф-34 којим је био наоружан тенк Т-34. У ствари, многи делови топа ЗиС-5 били су означени као делови за Ф-34. То је био топ са најдужом цеви, а који су се уграђивали у КВ-1. Први топ калибра 76,2 мм, ознаке Л-11, имао је дужину цеви од 30,5 калибара, Ф-32 је имао дужину цеви од 39 калибара, док је ЗиС-5 имао дужину цеви од 41,5 калибара. Борбени комплет топа се постепено смањивао, са 116 у почетку на каснијих 111, да би на крају код КВ-1 Модел 41 спао на 98 пројектила. Уобичајена структура пројектила у борбеном комплету била је 24 AP и 74 HE пројектила, али је та структура на бојишту често варирала.

Стандардни AP пројектил на почетку рата био је БР-350А, почетне брзине 662 м/с, масе 6,3 кг, пробојности 69 мм на даљини од 500 м, што је било и више него довољно у борби против немачких тенкова PzKpfw IV Ausf.F, који је имао чеони оклоп од 50 мм. У пролеће 1943, Немци су побољшали оклопну заштиту тенка PzKpfw IV на 80 мм са чела, те су Совјети кренули са употребом пројектила БР-350П, почетне брзине 965 м/с, масе 3,02 кг, пробојности 92 мм на даљини од 500 м. Овај пројектил је био и лакши и компактнији од свог претходника, чије је језгро од тунгстен карбида имало и вечу пробојност. Стандардни HE пројектил је носио ознаку ОФ-350, имао је масу од 6,2 кг, пуњење од 0,7 кг ТНТ и контактни упаљач.

Тешки тенк КВ-2

Искуства из Финске су довела до захтева за пројектовање тенка који би био коришћен за уништавање бункера. Сходно томе, у већу куполу је уграђена хаубица М-10, калибра 152 мм. Прототип је израђен крајем јануара 1940, након чега је предат на тестирање. Иако је имао недостатака, наручена је производња мале серије од четири тенка. Ови тенкови су у почетку називани КВ тенковима „са великом куполом“, али су убрзо добили званичну ознаку КВ-2. Совјетски тенкисти су му наденули надимак „Дреднот“. Коришћени  су за напад на финске бункере, при чему је један од тенкова био погођен са 48 пројектила а да оклоп није пробијен. КВ-2 је усвојен за серијску производњу у другој половини 1940. године.

Тенкови КВ-2 су били намењени прављењу пробоја у непријатељским одбрамбеним линијама ојачаним бункерима. Модификована хаубица М-10 Модел 1938/40 је испаљивала пројектиле масе 52 кг почетном брзином од 436 м/с, који су пробијали 72 мм челичног оклопа на даљини од 1500 м. Поред класичних пројектила, коришћен је и бетонски пројектил масе 40 кг, којим су гађани бункери. Борбени комплет тенка је бројао 36 пројектила, који су углавном смештани у задњем делу куполе. Купола је реконструисана 1940, пред почетак серијске производње; нова купола је добила закошене бочне стране. Модернизоване су и команде за управљање ватром, телескопска нишанска справа Т-5 је замењена моделом ТОД-9, док је перископска справа ПТ-5 замењена моделом ПТ-9. Каснији серијски модели су као допунску заштиту добили још један митраљез, уграђен у оклопно тело тенка. У односу на посаду тенка КВ-1, која је бројала пет чланова, посада тенкова КВ-2 је бројала шест чланова: командир, командир оруђа, помоћник, нишанџија, возач-механичар и митраљезац-радиста. До тренутка прекида серијске производње, октобра 1941, произведено је 334 примерака тенка КВ-2.

Модернизација тенкова КВ-1

Први примерци тенкова КВ-1 су били спремни за увођење у јединице у лето 1940. године. Иако је прва наруџба за тенкове предвиђала производњу свега 50 примерака, успех постигнут у Финској је довео до повећања наруџбе. Током 1940. је произведено укупно 243 тенкова, 1941. године 141 примерака КВ-1 и 102 примерака КВ-2. Серијска производња тенкова је започета и у фабрици у Чељабинску, где је први, пробни, примерак произведен 31. децембра 1940, а у пролеће наредне године је започета и серијска производња. Тенкови који су произведени у првим серијама патили су од проблема са мотором и трансмисијом. Мотор није испоручивао декларисану снагу, а сам тенк је био изузетно тежак за управљање. У тенкове је требало уградити топове Ф-32 калибра 76,2 мм, али су Совјети због кашњења ових топова, морали уградити краткоцевни топ Л-11, истог калибра. Топ Ф-32 је постао доступан у другој половини 1940. године, што је резултирало тенком КВ-1 Модел 1940.

Артиљеријски конструкторски биро Гарбин је почетком 1941. развио топ Ф-34 калибра  76,2 мм, дуже цеви, за потребе наоружавања средњег тенка Т-34. Топ је усвојен у серијску производњу у пролеће 1941, да би се кратко затим почео уграђивати у тенкове Т-34. Ово је довело до чудне ситуације да су средњи тенкови имали снажније наоружање од тешких тенкова. Након немачког напада на Совјетски Савез, стигло је и одобрење за пренаоружавање тенкова КВ деривативом топа Ф-34, ознаке ЗиС-5.

Тенк снажнијег оклопа КВ-3

Немачки пропагандни филмови из 1940. године, у којима је приказивано како немачке снаге уништавају оклоп француског тешког тенка Char B1 bis, уз извештаје совјетских обавештајаца да Немци развијају снажнија противоклопна оружја и оруђа, натерала је Совјете да усвоје у наоружање верзију КВ тенка са снажнијом оклопном заштитом. Тенк је током развоја носио ознаку Објект 222, да би касније добио и званичну ознаку, КВ-3. Дебљина оклопа код овог модела тенка повећана је на 90 мм, што је целокупну масу тенка повећало са 47,5 на 51 тону. Како би компензовали ову промену масе тенка, Совјети су уградили мотор В-5, снаге 700 КС. Планирано је и наоружавање тенка топом ЗиС-5, а командир је добио посебну куполу за осматрање. Прототип је произведен са топом Ф-32 и почетком 1941. предат на тестирање.

КВ-3

КВ-3 је званично усвојен у наоружање маја 1941, непосредно пред избијање Другог светског рата, али још увек наоружан топом Ф-32. Прелазак са производње тенкова КВ-1 на КВ-3 планирана је за август 1941, али се због избијања рата то никада није догодило. Ипак, КВ-3 је показао да је Црвена армија препознала грешке у основи конструкције КВ тенкова и да је имала планове да их отклони. Са одустајањем од КВ-3, донета је одлука да се КВ-1 пренаоружа снажнијим топом ЗиС-5, чиме је настао КВ-1 Модел 1941.

Страх од нових немачких топова у пролеће 1941. довела је до програма додатног оклопљавања тенкова КВ-1 Модел 1940. Како фабрике нису биле у могућности да израде дебљи оклоп, одлучено је да се на постојећи оклоп поставе додатне оклопне плоче и учврсте великим заковицама. Ови тенкови су некада називани и КВ-1 „са екранима“, односно КВ-1Е. Ове оклопне плоче, дебљине 35 мм, биле су причвршћене на основни оклоп са малим зазором, што је доприносило борби против панцирно пробојних пројектила. Додатни оклоп се најбоље уочавао на бочним и чеоној страни куполе, мада су касније серије добиле оклопне плоче и на бочним странама оклопног тела.

Супертешки тенкови

Совјети су имали интерес да развију верзију КВ тенка наоружаног ефикаснијим топом, и са снажнијим оклопом. Овај програм био је познат под ознаком Објект 220. Према првобитним плановима, тенк је требао бити наоружан новим топом Ф-30, калибра 85 мм, који је био дериватив противавионског топа. Почетком 1941. у војном врху Совјетског Савеза долази до контроверзи, која изазива велике заокрете у политици пројектовања тенкова. На основу обавештајних података, маршал Кулик, начелник Главног директората артиљерије, бива убеђен да је оклопна заштита на немачким тенковима повећана на 100 мм и више. Сходно томе, Кулик тврди да су нови противтенковски топ ЗиС-2 калибра 57 мм и тенковски топ Ф-32 калибра 76,2 мм неефикасни, те наређује обустављање њихове производње у корист противтенковског топа ЗиС-6 калибра 107 мм и тенковског топа Ф-39 калибра 107 мм. Шефови производње тенкова и артиљеријских оружа били су против ове одлуке, тврдећи да Куликове информације нису тачне. Чак и да су тачне, новопројектована муниција би решила проблем дебљине новог немачког оклопа. Даље, постојала је опасност да таква одлука поремети производњу критичних модела тенкова и противокопних оруђа у најгорем могућем моменту, пред само избијање рата. Након низа састанака, Куликово виђење марта 1941. коначно превладава. Ова одлука је имала велике последице, пошто је у битном тренутку прекинута производња преко потребних противоклопних оруђа и тенковске муниције; истовремено, није започета производња нових модела. Као резултат тога, 5. априла 1941. су одбачени планови за наоружавање Објекта 220 топом калибра 85 мм у корист топа Ф-39 калибра 107 мм; Грабинов конструкторски тим је добио инструкције да убрза рад.

Објект 220

Објект 220 је био заснован на продуженом телу тенка КВ-1 и тренао је да буде погоњен верзијом новог авионског мотора М-40, ознаке В-2ПУН, или унапређеном верзијом мотора В-2К, ознаке В-2СН. Почетком лета 1941. произведен је прототип, али тенковски топ Ф-39 није био завршен све до 15. јула 1941. Нови топ је уграђен на КВ-2 ради испитивања, али због избијања рата и схватања да су Куликови подаци бии нетачни, никада није био уграђен у тенкове серијске производње. Као резултат, прототипови тенкова Објект 220 су били наоружани топовима Ф-30 калибра 85 мм, као што је и од почетка било планирано. Најмање један од њих је учествовао у одбрани Лењинграда 1941. године. Објект 220 никада није званично уведен у наоружање Црвене армије, пошто је постојао општи консензус да је претежак и да има проблема са погоном. Никада није добио КВ ознаку, мада је незванично означаван са КВ-220. Треба напоменути да је по оклопној заштити и ватреној моћи био сличан немачком Тигру, који се појавио годину и по касније.

Модели КВ-4 и КВ-5

Контроверза изазвана Куликовим погрешним обавештајним подацима допринела је даљем раду на супер тешким тенковима. Током тридесетих година јављале су се различите конструкције са циљем развоја тенка масе 100 тона или чак и тежих. Када је Стаљин одлучио да настави са развојем тенковског топа калибра 107 мм, било је очигледно да ће такав топ захтевати знатно већи тенк у који би се могао уградити. Покренута су два пројекта развоја тенкова: КВ-4 (Објект 224) у категорији тенка масе 92 тоне и КВ-5 (Објект 225) у категорији тенка масе 150 тона. Тенк КВ-4 је требао бити наоружан топом Ф-39 калибра 107 мм, док је оклопна заштита требала да буде 130 мм са чела и 125 мм са бока. КВ-5 је требао да буде слично наоружан, али је требао да буде оклопљен 170-180 мм са чела и 150 мм са бока. Совјетски конструктори су за ова два тенка предложили не мање од 22 конструкцијских предлога. Неколико инжињера из Лењинградског бироа СКБ-2 су предложили пројекте, међу којима се нашао и предлог конструкције са једном куполом, конструктора Шашмурина. Један од пројеката бироа Креславског имао је мотор у централном делу тенка, иза возача, док је други пројекат имао конструкцију сличну конструкцији СМК тенка. Предлог конструктора Струкова имао је куполу уграђену на уобичајеној позицији, али са додатком мале куполе са противтенковским топом калибра 45 мм, уграђеној на главној куполи. О конструкцији тенка КВ-5 има мало података. Евакуацијом фабрике Кировски прекинут је сваки даљи рад на овим пројектима. Многи совјетски званичници су изражавали сумњу у практичну вредност ових пројеката, пошто су сви ти пројекти превазилазили уобичајени лимит совјетске железнице од 55 тона. Чак су се и тенкови СМК и Т-100 показали као екстремно проблематични за транспорт. Даље, било је врло мало искуства са компактним моторима који би могли да обезбеде потребну снагу за погон овако великих тенкова.

Одступања у снабдевању

Совјети су до јуна 1941. произвели преко 700 тенкова КВ серије, док је јединицама Црвене армије до напада Немачке на СССР било испоручено 508 примерака. Совјетске оклопне јединице су се налазиле у сред реорганизације, која баш и није била од помоћи. Стаљин је 1940. планирао да формира 29 механизованих корпуса са 61 тенковском дивизијом, што је било врло оптимистично, ако се узме у обзир стање совјетског парка оклопних возила. Формација механизованог корпуса из 1940. предвиђала је структуру од две тенковске и једне моторизоване дивизије, са укупно 1031 тенкова. Свака тенковска дивизија је бројала 63 тешких КВ тенкова, 210 средњих тенкова Т-34, 147 лаких тенкова БТ-7, 19 тенкова Т-26, осам тенкова бацача пламена Т-26, 53 оклопних аутомобила БА-10 и 19 извиђачких аутомобила БА-20. Оваква структура је значила да је Совјетима за реорганизацију оклопних јединица било потребно више од 3800 КВ тенкова, што тада није било могуће остварити.

Услед великих одступања између предложене формацијске структуре јединица и расположиве технике, свега пар тенковских дивизија се по попуни приближило предложеној формацији. Дистрибуција КВ тенкова била је неравномерна. На пример, у 15. механизованом корпусу, 10. тенковска дивизија је имала свих следујућих 63 КВ тенова, док је суседна 37. тенковска дивизија имала свега један КВ тенк. Совјети су имали свега шест механизованих корпуса са бар по једним батаљоном КВ тенкова; најбоље попуњена јединица, када су у питању КВ тенкови, био је 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова. Механизовани корпуси са највећим бројем КВ тенкова у свом саставу били су: 3. механизовани корпус са 52 КВ тенкова, 4. механизовани корпус са 99 КВ тенкова, 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова, 8. механизовани корпус са 71 КВ тенкова, 15. механизовани корпус са 64 КВ тенкова и 22. механизовани корпус са 31 КВ тенкова.

Нове тенковске дивизије су са ентузијазмом примили нове тенкове Т-34 и КВ, али су их многе јединице примиле прекасно да би могле да се обуче на њима. Неке од јединица су добиле тенкове, али нису добиле муницију и тд.

Оперативна употреба

Вермахт је операцију Барбароса покренуо 22. јуна 1941. године. Црвена армија није била припремљена за напад, док је Стаљин одбијао да поверује у обавештајне податке који су говорили о немачким припремама за напад на Совјетски Савез. Као резултат тога, многе јединице су у тренутку немачког напада биле раштркане, или у процесу маршевања ка својим рејонима распореда.

Одбрана на реци Дубиси

Први велики сукоб између совјетских и немачких тенкова одиграо се другог дана операције Барбароса, у Литванији. Северозападни фронт Кузњецова је имао два делимично опремљена механизована корпуса, 3. под командом генерал мајора Куркина (са 52 КВ тенкова) и 12. под командом генерал мајора Шестопалова (без КВ тенкова). Сходно томе, 3. корпус је био подељен: 2. тенковска дивизија је послата са 12. механизованим корпусом ка реци Дубиси, где је требало зауставити немачко напредовање дуж пута Тилзит – Шауља, док је 5. тенковска дивизија померана јужно, ка граничном граду Алитусу. Друга тенковска дивизија, под командом генерала Сољанкина, водила је борбе са претходницом 4. оклопне групе дуж главног пута. У претходници су се налазили тенкови PzKpfw 35(t), на које је ударила група од око 80 лаких БТ тенкова, подржани са 20 КВ тенкова и малим бројем средњих тенкова Т-34. Не само да су топови калибра 37 мм, којима су били наоружани немачки тенкови, били неефикасни, већ је и ватра из топова калибра 75 мм, којима су били наоружани тенкови PzKpfw IV такође била неефикасна. Совјетска 2. тенковска дивизија је тврдила да је уништила 40 немачких тенкова и исто толико артиљеријских оруђа, од којих је већи део топова калибра 37 мм био просто прегажен гусеницама тенкова.

Оштећење панцирно пробојног пројектила након удара у оклоп тенка КВ-1

Совјетска 2. тенковска дивизија се око поднева повукла са положаја, како би се спојила са 12. механизованим корпусом. Дивизија је тада била скоро без и горива и муниције, а многи од старијих тенкова су били у лошем стању услед кварова који су се јавили током усиљеног марша. Дивизија је достигла реку Дубису, али им је запретила опасност од напредовања 6. оклопне дивизије, која је већ успоставила два мостобрана на Дубиси. Мостобрани су нападнути, а генерал Сољанкин је упутио један КВ-2 и нешто пешадије да пресеку немачке комуникације са остатком 6. оклопне дивизије која се налазила  рејону села Расејњаја.

Тешки тенк КВ-2

На северном мостобрану, у близини места Лидаверај, налазио се један немачки батаљон наоружан PzKpfw 35(t), а низводно од њих се налазио још један тенковски батаљон. После подне 23. јуна, немачки оклопни батаљон код Лидавераја схвата да је одсечен и шаље противтенковске топове из састава 41. противоклопног батаљона и хаубице калибра 105 мм из састава 76. артиљеријског пука да покрију своје јужно крило, за случај да совјетске снаге покушају да их нападну из позадине. Наредног јутра, тим путем долази снабдевачка колона, која је требала да се повеже са немачким оклопним батаљоном, али КВ лако излази на крај са њима, уништивши 12 камиона. Наредни покушаји повезивања немачких снага такође су били осујећени тако да је ситуација на реци постала несигурна.

Напади на изоловане батаљоне били су жестоки; топ калибра 37 мм којим су били наоружани немачки PzKpfw 35(t) једноставно нису били дорасли КВ тенковима. Једини који су могли нешто да учине совјетским грдосијама биле су хаубице калибра 105 мм. Ситуација је постала тако критична да је 6. оклопна морала да затражи од 1. оклопне да на западу покрене напад на совјетско крило.

У послеподневним часо вима истог дана, на КВ тенкове је покушан напад батеријом противтенковских топова Pak 38, калибра 50 мм. Први топ, а касније и остатак батерије, отворили су ватру са удаљености од око 500 м. КВ-2 није био ни уздрман. Први топ је уништио директним поготком, након чега је оштетио остале. У међувремену, немачке снаге покушавају да прикривену привуку противавионски топ калибра 88 мм, али и тај покушај пропада пошто је тп правовремено уочен од стране посаде совјетског тенка. Током ноћи у акцију ступа инжињеријско одељење из састава 57. инжињеријског батаљона, које поставља експлозивно пуњење на тенк; детонација експлозива откида гусеницу и једну опругу, док је сам оклоп остао нетакнут.

Док су Немци узалудно покушавали да ослободе пут ка реци, на шумовитом и мочварном пределу северније, одигравала се највећа тенковска битка из операције за заузимање Лењинграда. Немачка 1. оклопна дивизија је послата у помоћ 6. оклопној дивизији, ударивши на крило 12. механизованог корпуса и 2. тенковске дивизије. Током напада, совјетски тенкови су скоро прегазили немачки 113. оклопногренадирски пук, док су се покушаји 37. батаљона ловаца тенкова показали неуспешним.

Немачка 1. оклопна дивизија била је наоружана углавном тенковима PzKpfw III и IV, тако да је имала вће шансе у борби са совјетским КВ тенковима од 6. олопне дивизије, наоружане углавном тенковима PzKpfw 35(t). Они нису могли да пробију чеони оклоп КВ тенкова, али би под одређеним околностима могли да их оштете и зауставе.

Совјети ће у овим борбама, између осталог, изгубити и 29 тенкова КВ-1 и КВ-2, од којих је један на себи имао 70 погодака, без пробијања оклопа. Ослобођени претње са севера, вод тенкова PzKpfw 35(t) је наредног дана упућен са мостобрана ка усамљеном КВ-2 који је чекао на раскрсници. Они су константно отварали ватру на совјетски тенк, не би ли тако привукли пажњу на себе, док је друга група привлачила противавионски топ калибра 88 мм. Совјетски тенк је ућуткан са шест директних погодака, али треба нагласити да није дошло до запаљења тенка. Немци су пришли да прегледају тенк и приметили да су само два пројектила 88 мм успела да пробију оклоп совјетског тенка. На оклопу су била видљива и мала удубљења од пројектила калибра 50 мм, док се ефекти дејства топова калибра 37 мм скоро да и нису примећивала. Током прегледа тенка, купола је изненадна почела да се окреће, након чега је један од немачких војника убацио пар граната кроз отвор куполе и тиме коначно уништио тенк и посаду. Овај један КВ тенк је одиграо велику улогу у одлагању напредовања 4. оклопне групе на Лењинград; приморао је 1. оклопну дивизију да скрене ради помоћи 6. оклопној дивизији, истовремено спречивши уништење совјетске 2. тенковске дивизије, макар и за један дан.

КВ тенкови су имали запажену улогу и у тенковском окршају код Бродиј-Дубна у Украјини, али као и раније, нису могли одлучујуће да утичу на ток рата, пошто је Црвена армија била у великим проблемима. Могли су да приморају немачке оклопне пукове да плате високу цену за своје напредовање. Генерал мајор Моргунов, командант оклопних снага у Украјини 1941. године, у извештају наводи „Посебно признање треба одати добром раду 4, 8. и 15. механизованог корпуса који су показали да један КВ тенк у борби вреди колико и 10-14 немачких тенкова“. Команданти су, увидевши практичну неуништивост ових тенкова, вапили за још КВ тенкова.

Недостатак обучених посада

Упркос изузетним приказаним дејством у борби у многим појединачним случајевима, свеукупан утицај КВ тенкова на бојишту током борбених дејстава 1941. године био је мали. Њихова техничка супериорност није могла да заустави све израженије недостатке на тактичком и оперативном нивоу, а који су током лета 1941. мучили Црвену армију. Команданти су наводили неколико проблема везаних за употребу КВ тенкова. Најозбиљнији од њих био је проблем необучености тенковских посада. Извештај из Украјине од 8. јула говори о великим губицима КВ-2 тенкова у 41. тенковској дивизији, а као разлог за губитак 22 тенка (пет тенкова уништено у борби, 12 уништено од стране посада, те да је пет тенкова послато на поправку) наводи се лоша обученост посада у смислу техничке употребе тенка, непознавање система и склопова тенка, као и непостојање резерве делова за тенк КВ-2.

Напуштени КВ-2

Како је тенк био нов, то је значило да с посаде могле да спроводе само основно одржавање. Након дугих маршева, нарочито у Украјини, тенкови су захтевали одржавање вишег нивоа, а за то није било ни обученог људства, нити резервних делова. Совјетски 8. механизовани корпус, који је био релативно добро опремљен, након марша од око 500 км остаје без 40-50% тенкова, који су из строја избачени услед техничких кварова. Слично томе, 37. тенковска дивизија је за две недеље прешла 1500 км и при томе претрпела тешке губитке тенкова услед механичких кварова. У то време, животни век новопроизведених совјетских тенкова износио је од 1000 до 1500 км, након чега је тенк захтевао ремонт.

Механичке и конструктивне слабости

Тенкови КВ серије су имали далеко више механичких проблема од осталих нових модела тенкова, какав је био и средњи тенк Т-34, на пример. Један од најизраженијих извора проблема био је погон тенка, пре свега квачило.

Закључак Немаца, односно њихова процена заробљених КВ тенкова, углавном се слагала са оним што су као проблеме износили совјетски команданти. Тако немачка комисија у извештају каже да је „тенк у механичком смислу, био лош. Брзине су се могле мењати само на застанцима, тако да је максимална брзина кретања од 35 км/ч била илузија. Квачило је било превише лаке конструкције. Скоро сви напуштени тенкови су имали проблема са квачилом.“

Борбена вредност КВ тенкова била је умањена услед неколико фактора, међу којима су се истицали лош распоред чланова посаде и лоше осматрачке справе. У куполи су се налазила три члана посаде, као и код немачких тенкова, али је њихова функција била другачија. Командир се налазио десно од топа и уједно дублирао пуниоца топа. Трећи члан посаде који се налазио у куполи тенка, био је нишанџија митраљеза у задњем делу куполе.

Отвор на крову куполе се налазио изнад митраљесца, тако да командир није могао да буде на луку и осматра простор током марша, за разлику од немачког „колеге“. Даље, совјетске осматрачке справе биле су лоше; оклопљено стакло на визиру возача било је испод стандарда, пуно мехурића испуњених ваздухом. Немци су такође сматрали да су осматрачке справе на КВ тенковима лошијег квалитета од немачких, а да је визир возача био посебно лош. Конструктори су препознали овај проблем, али је било касно да би се било шта урадило пре избијања рата. Као резултат, тенкови Црвене армије су имали потешкоће у откривању и идентификовању циљева.

Црвена армија је до краја лета претрпела огромне губитке оклопних јединица; свега неколико КВ тенкова је остало у оперативи. Од 22 000 тенкова на почетку Барбаросе, остало их је свега 1500. Совјетска СТАВКА је 15. јула била присиљена да призна очигледно и да расформира механизоване корпусе; уместо њих је формирала тенковске бригаде као највећу тактичку јединицу оклопних снага.

Нове бригаде су биле организоване око језгра које су чинили тенковски пук и моторизовани батаљон, номиналне снаге од 93 тенкова. У саставу тенковских пукова налазила се чета са седам КВ тенкова, чета са 22 тенкова Т-34, док су остале јединице биле попуњене лаким тенковима који су у том тренутку били доступни.

Евакуација

Погон за производњу тенкова КВ серије је напредовањем немачких јединица угрожен, те су Совјети кренули са пресељењем фабрика. Фабрика мотора из Харкова, која је производила дизел моторе В-2, морала је да буде напуштена, што је за последицу имало недостатак мотора за КВ тенкове. Током 1941. је тако произведено око 100 КВ тенкова са бензинским моторима М-17, који су раније били коришћени за погон тешких тенкова Т-35.

Лењинградска фабрика Кировски је 10. септембра 1941. оштећена у масивном ваздушном нападу немачке авијације. Евакуација ове фабрике у Чељабинск је завршена средином октобра 1941. Опрема и радници су обједињени са деловима фабрике дизел мотора из Харкова и фабриком трактора из Чељабинска, чиме је настала нова фабрика, популарно названа „Тенкоград“.

Погон у Чељабинску.

Успешна предислокација совјетских фабрика наменске индустрије била је од велике важности за вођење даљих борбених дејстава против окупатора, односно један од услова за постизање коначне победе против фашизма. Нове фабрике су могле да раде без бојазни од немачких удара, тако да су убрзо почеле да испоручују наоружање и војну опрему. Током 1941. је произведено 1358 КВ тенкова, од којих је 1121 било КВ-1, 232 примерака КВ-2, док су остало били прототипови.

Модернизација наоружања

Совјети су Котину и његовом тиму конструктора дали задатак да поједноставе КВ тенк, са коначним циљем поједностављивања производње. Унапређења конструкције су могла бити уведена само ако нису утицала на процес производње. Пре евакуације фабрике, чињени су напори да се ојача оклопна заштита куполе. Прве куполе које су произвођене имале су 90 мм чеоног оклопа и 75 мм бочног. Нова купола, израђена на основу куполе развијене за тенк КВ-3, имала је 90-120 мм са чела и 95 мм на боковима. Крајем 1941. уграђени су нови, једноставнији точкови, за чију се производњу користило мање гуме.

КВ-1 Модел 1941

Јула 1941. из фабрике је изашао први серијски произведени тенк КВ-1 Модел 1941, наоружан новим топом ЗиС-5, калибра 76,2 мм. За време производње овог модела настављена је и производња основног модела, наоружаног топом Ф-32, све док се нису утрошиле залихе ових топова. Тешко је категорисати многе варијације тенкова, с обзиром да Црвена армија није давала ознаке тенку након што би се уврстиле одређене измене у конструкцији тенка. Изглед тенкова након пресељења фабрика, с обзиром на доступне кооперанте, постао је још разноликији. Оклопна тела су производиле фабрике Чељабинск и Урамаш, док су куполе произвођене у такође две фабрике. Притом, једна је производила варене, а  друга ливене куполе. Тако су се могле видети најразличитије варијације тенкова.

Током 1942. године највећи број новопроизведених тенкова добио је топове ЗиС-5, док је мањи број њих био наоружан сличним топом Ф-34, калибра 76,2 мм, какав се уграђивао на средње тенкове Т-34. Као што је био случај са Т-34, тако је и за КВ тенкове развијена ливена купола, све са циљем убрзавања производње. Ова купола је била еквивалентна вареној куполи са додатним оклопом. Касније током 1942, а након што су Немци унапредили тенковско и противтенковско наоружање, КВ добија додатну оклопну заштиту; дебљина бочног оклопа оклопног тела расте са 75 на 90 мм. Дебљина бочног оклопа на ливеној куполи долази на 120 мм. Ова верзија се понекад назива и КВ-1 Модел 1942.

КВ-1 Модел 1942

Током 1942. године Совјети су наставили са покушајима за поједностављење процеса производње тенкова КВ серије. Ови покушаји су били делимично успешни; цена тенка која је 1941. износила 635 000 рубаља, спуштена је на 295 000 рубаља 1942, односно 225 000 рубаља 1943. године.

Опоравак совјетских оклопних снага

Тенкови КВ-1 су крајем 1941. и почетком 1942. још увек били испред немачких тенкова, захваљујући дебљем оклопу и снажнијем топу. Иако је Вермахт захваљујући супериорнијој тактици и обуци доминирао бојиштем, тенкови КВ су често успевали да обезбеде успехе на тактичком нивоу.

Тако је вод од четири тенка КВ-1 из састава 1. тенковске дивизије 19. августа 1941. године успешно организовао заседу за немачку колону тенкова која се кретала у близини Лењинграда. Командир вода Колобанов, успева да уништи два тенка на челу немачке јединице. Остали тенкови нису одмах схватили шта се десило, те су наставили да се крећу. Колобановљев вод је ушао у средину поретка немачког тенковског батаљон; у борби која је уследила, Колобанов успева да уништи 22 немачке тенка, од којих је најмање један уништен ударом тенком о тенк. Колобановљев тенк је претрпео 135 погодака током овог окршаја. Остала три совјетска тенка успевају да униште још 16 немачких тенкова.

Једна, како је описују „дивља“ борба, одиграла се на прилазу Москви почетком окобра 1941. године, током совјетског покушаја да спречи пад Москве. Током борби, КВ-1 из састава 89. самосталног тенковског батаљона, код Волоколамска, успева да из строја избаци десет немачких тенкова, при чему је задобио 29 погодака. Прави успех КВ тенкови постижу у борби против немачке пешадије. Већина немачких пешадијских јединица била је наоружана противтенковским топом Pak 36, калибра 37 мм, који скоро да је био неупотребљив у борби против совјетских тенкова Т-34 и КВ. На срећу за Немце, КВ тенкови још увек нису били доступни у потребноом броју.

Након крвавог дебакла у лето 1941. и упорне одбране испред Москве и Лењинграда у зиму 1941-42, Совјети крећу у подмлађивање тенковских јединица. По формацији из августа 1941. тенковска бригада је била наоружана са 93 тенка: 22 тенка Т-34, седам КВ-1 и 64 лаких тенкова. Како су претрпели велике губитке, ово су биле оптимистичне бројке, тако да је само пар бригада достигло пуну попуну. Око 900 КВ тенкова је изгубљено у борбама 1941, тако да је до краја године остало само 600 комада.

Формација тенковске бригаде је септембра 1941. смањена на 67 тенкова, међу којима седам тенкова КВ-1. Даље, самостални тенковски батаљони, који су формирани са циљем пружања подршке пешадијским и коњичким јединицама, такође су имали КВ тенкове, који су морали бити избачени из формације јер их једноставно није било за попуну. То је довело до негодовања команданата пешадијских јединица који су ценили КВ тенкове због своје жилавости и снаге; незанемарљив је и психолошки ефекат који су ови тенкови стварали како код Црвеноармејаца, тако и код Немаца.

Пребацивање фабрика на Урал изазвало је привремени престанак испоруке тенкова; истовремено број тенкова по бригадама пада на свега 27 тенкова, од тога не више од десет КВ тенкова. Ово стање се поправља након што се организује производња тенкова на новим локацијама; број тенкова по бригадама ускоро расте на 46 тенкова, са десет КВ тенкова.

Тенковске бригаде су имале два батаљона, сваки са по једном четом лаких, средњих и тешких тенкова; чета тешких тенкова је у свом саставу имала два вода са по два тенка и тенк командира. Чета тешких тенкова је захваљујући свом оклопу, обично коришћена у противнападу.

Верзије тенка

Конструкторски биро СКБ-2 је у Чељабинску током зиме 1941-42. радио на серији конструкција које су требале да побољшају ватрену моћ КВ тенкова.

Јуришни топ КВ-7

Јединице Црвене армије су се током 1941. сукобиле са немачким снагама у чијим се редовима налазио знатан број јуришних топова StuG III. Конструкторски биро СКБ-2, предвођен Москвином, одлучује да пројектује јуришни топ бољи од немачког. КВ-7  је био КВ тенк у верзији јуришног топа, али са више топова уместо једног, са колико је био наоружан немачки модел јуришног топа. Разрађене су две варијанте. Прва варијанта, која се некада означава са КВ-6, била је наоружана топом калибра 76 мм у централном делу и два топа калибра 45 мм на боковима. Топови су могли да дејствују салвом, или појединачно, а топови су били уграђени тако да су имали поље дејства од 7° у леву и десну страну. Друга верзија је била наоружана са два топа калибра 76 мм, уграђеним један поред другог. Совјети су на брзину израдили прототипове и послали их за Москву, како би били приказани Стаљину. Постојала су озбиљна разматрања која су ишла у смеру усвајања у наоружање, али су технички проблеми који су се махом односили на ломове склопова услед неравномерне силе која је деловала на колевке топова приликом дејства само једним оруђем учинили да се од овог „конструкторског авантуризма“ одустане. Кажу да је и сам Стаљин рекао: „Зашто три топа? Потребан нам је само један, али бољи!“

КВ-7

Бацач пламена КВ-8

Рад на верзији бацача пламена започет је новембра 1941. у Чељабинску, упоредо са развојем верзије јуришног топа КВ-7. Тенкови бацачи пламена су били стандардни тенкови у совјетској предратној доктрини употребе оклопних снага и интензивно су коришћени у Финској. Били су засновани на тенку Т-26, чиме су постали и знатно рањиви на непријатељску ватру. Како би решили овај проблем, Совјети су планирали да уграде бацаче пламена на тенкове Т-34 и КВ. Конструктори из Чељабинска су одлучили да у куполу КВ тенка уграде бацач пламена АТО-41. Искуство из Финске је показало су тенкови који су својим спољним изгледом одавали да се ради о пламенобацачима, готово одмах постајали примарни циљ противтенковског оружја. Даље, без горива, ови тенкови су били бескорисни. Простор који је заузимао бацач пламена искључивао је могућност коришћења стандардног тенковског топа. Уместо тога је направљен компромис, са бацачем пламена у малој кошуљици десно од блинде топа и топ калибра 45 мм Модел 32/38 уместо топа 76 мм. Совјети су цев топа калибра 45 мм замаскирали кошуљицом која је „играла“ улогу топа 76 мм. Тенк КВ-8 је у борбеном комплету имао 92 пројектила калибра 45 мм и 960 литара горива за бацач пламена. Бацач пламена је могао да испаљује по три млаза сваких десет минута, а сваки млаз је трошио десет литара горива. Домет бацача је зависио од горива; чист керозин је обезбеђивао домет од 60 до 65 метара, док је специјална мешавина керозина и нафте обезбеђивала домет од 90 до 100 метара. Тенк бацач пламена КВ-8 је приказан Стаљину, а овај га је одобрио, са прилично ентузијазма. Производња тенкова бацача пламена КВ-8 започета је 1942. Основна предност ове верзије бацача пламена у односу на бацач пламена на бази Т-34 огледала се у већем капацитету горива. Ови тенкови су се налазили у јединицама хемијских тенкова, обично са 10 тенкова КВ-8 у две чете и 11 ОТ-34 у једној чети. Иако су ови тенкови коришћени у нападним борбеним дејствима, њихова психолошка вредност је довела до тога да су коришћени у широком дијапазону операција.

КВ-8

КВ-8

Хаубица КВ-9

Иза ознаке КВ-9 крио се тенк КВ-1 наоружан специјалном верзијом хаубице М-30, калибра 122 мм, намењене за уградњу у тенкове. Ова верзија хаубице је носила ознаку У-11. Ова верзија је била алтернатива самоходним артиљеријским оруђима, као што је КВ-7. Хаубица У-11 калибра 122 мм је посматрана као универзално артиљеријско оруђе, способно за употребу у противоклопној борби и за подршку јединицама пешадије. Ипак, идеја није била прихваћена од стране оклопних јединица, пошто су балистичке карактеристике овог оруђа и тенковских топова биле различите. Брзина гађања је услед велике масе пројектила била мала, а и борбени комплет је био сразмерно мањи. Као резултат свега тога, овај пројекат није одмакао даље од прототипа. Купола тенка КВ-9 је 1943. уграђена на оклопно тело КВ-13, када је послужила као платформа за тестирање у пројекту развоја тенкова серије ЈС.

КВ-9

Ракетни лансер КВ-1К

КВ-1К је био још један покушај повећања ватрене моћи тенка; радило се о стандардном тенку опремљеном лансерима за ракете Каћуша на оба блатобрана. На сваком блатобрану су се налазиле по две кутије и лансирне шине за две ракете РС-82 по кутији. Ове ракете су требале да обезбеде додатну ватрену моћ при нападу на утврђене положаје непријатеља. Како су ракете биле непрецизне, ова идеја је убрзо и одбачена.

КВ-1К

Тактички проблеми

Команданти совјетских тенковских бригада су се средином 1942. суочили са потешкоћама у групном коришћењу тенкова. Совјетске тенковске бригаде су имале најмање три типа тенкова: лаке тенкове, средње тенкове Т-34 и тешке КВ тенкове. То је била главобоља за логистичаре, а често је представљао и проблем за тактику употребе. Стално додавање оклопне заштите КВ тенковима без сразмерног повећања снаге мотора, смањило је покретљивост тенкова те су заостајали за осталим тенковима из бригаде. КВ тенкови су били популарни током 1941. и почетком 1942, јер су имали супериорни оклоп, али су Немци 1942. у наоружање увели нове топове и муницију, са циљем решавања проблема оклопа на КВ тенковима. Тако командант тенковске бригаде која се борила на Керчу јуна 1942. извештава команду да је његов КВ пробијен новом немачком гранатом, која је користила кумулативни ефекат. Ово је било забрињавајуће јер је значило да Немци могу да произведу овакав тип муниције за свако артиљеријско оруђе. Даље, то је био први корак у развоју ефикасног противоклопног оружја намењеног војнику-стрелцу за вођење противоклопне борбе, као што су Panzerfaust и Panzershreck. Поред тога, Немци су развили нови противтенковски топ Pak 40, калибра 75 мм и пренаоружали су тенкове PzKpfw IV новим топом калибра 75 мм.

Совјетски војни врх је питао команданте бригада за мишљење у вези совјетских тенкова. Добили су одговор да се проблем јавља у неједнакој покретљивости тенкова, те лаки тенкови стижу први на бојиште, при чему не могу успешно да се носе са немачким тенковима; средњи тенкови Т-34 стижу сами за себе, док су тешки тенкови негде иза и често ломе мостове док дођу до бојишта, чиме јединице бивају одсечене. Командовање јединицом је отежано тиме што су у тенкове уграђивани различити радио уређаји, а често их и нема у тенковима. Сходно овим одговорима, совјетски војни врх долази до закључка да је совјетским оклопним јединицама потребан један, „универзални“ тип тенка.

КВ-1С

Конструкторски биро СКБ-2 је био забринут да би захтев за универзалним тенком, покренут од стране утицајних официра, завршио избором средњег тенка Т-34. Стога су конструктори кренули са пројектом смањења масе тешког тенка КВ серије, како би се стекли услови за смањење диспаритета по питању брзине кретања између КВ тенкова и Т-34. КВ са смањеним оклопом је добио ознаку КВ-1С. Током априла 1942. је започет и рад на моделу КВ-13, што је био покушај развоја компактније верзије тенка који би уз побољшање покретљивости задржао постојећу оклопну заштиту. Конструктори су се надали да ће КВ-13 бити прави универзални тенк и попунити празнину насталу између средњих и тешких тенкова.

Нова „лака“ конструкција

КВ-1С је био покушај смањења масе тенка КВ-1 за пет тона. Једна од најбитнијих мера за смањење масе тенка била је конструкција доста мање куполе. Оклопна заштита куполе је враћена на 75 мм. Задњи део куполе је био нешто модификован повећањем угла нагиба задње плоче, што је за последицу имало смањење масе. Стандардни точкови су замењени лакшим. Како би се побољшала покретљивост тенка, погон је био потпуно модернизован, а пакет модернизације је обухватио замену квачила и трансмисије. Совјети су комбинацијом смањења масе и побољшања погона попунили празнину између КВ и Т-34, делом и због тога што је Т-34 временом постао тежи и мање покретљив. Једна од најбитнијих измена на КВ-1С била је реконструкција куполе, настала на основу лекција научених током борбених дејстава 1941. и 1942. године. Командир је ослобођен обавезе пуњења топа; уместо њега, ту дужност је преузео митраљезац. Командир је померен у задњу леву страну куполе, иза нишанџије. Поред тога, командир је добио и куполу за осматрање, која му је помагала у координисању дејстава са осталим тенковима, као и у одређивању циљева. КВ-1С је 20. августа 1942. усвојен у серијску производњу.

Купола командира тенка

Нове формације тешких тенкова

Током састанка са Стаљином септембра 1942, генерал мајор Катуков, који је успешно употребио КВ тенкове и Т-34 у одбрани Москве, упитан је за мишљење о квалитету совјетских тенкова. Катуков је одговорио да средњи тенк Т-34 испуњава све потребе совјетског тенкисте и да се показао и доказао у борби. За разлику од њега, КВ није био омиљен; био је тежак и незграпан, неагилан. Често је оштећивао мостове и учествовао у многим несрећама. С обзиром да је био наоружан истим топом као и Т-34, Катуков није видео шта је онда предност КВ тенкова над Т-34? Уколико би КВ имао снажнији топ, већег калибра, онда би му се и могло прогледати кроз прсте када је реч о проблемима. Након пуно разговора, октобра 1942. је наређено да се КВ тенкови избаце из формације мешовитих тенковских бригада и уместо тога употребе за формирање самосталних пукова тешких тенкова који би били под командом команданата армија и користили се за пробоје и подршку јединицама пешадије.

Иронично је да је КВ-1С, најпокретљивији тенк из серије КВ тенкова, пристигао у јединице Црвене армије у тренутку када је на цени поново била оклопна заштита. До априла 1943. је произведено 1370 примерака КВ-1С. Многи од њих су испоручени регуларним тенковским бригадама пре него што је реформа ступила на снагу. Међу првим јединицама наоружаним овим тенковима биле су оне одређене за противнапад код Стаљинграда; најпознатија од њих била је 121. тенковска бригада 62. армије.

Универзални тенк

Паралелно са радом на КВ-1С, конструкторски биро СКБ-2 је радио и на пројекту тенка КВ-13. За разлику од КВ-1С, тенк КВ-13 је био потпуно нова конструкција тенка. Основни циљ развоја овог модела тенка био је развој тенка заштићеног као КВ али покретљивог као Т-34. Конструкција тенка КВ-1 била је прегломазна да би испунила овај циљ, тако да су конструктори морали да пројектују мањи тенк. Оклоп је  био дебео 120 мм на предњој плочи, 75 мм на боковима и 85 мм на куполи, што је грубо гледано била оклопна заштита првог модела тенка КВ-1. Овако димензионисана оклопна заштита требала је да заустави пројектил калибра 88 мм који би био испаљен у чело тенка. Посада тенка је смањена са пет на три члана (командир-нишанџија, возач и пунилац), а пројектован је и нови погон.

КВ-13

Нови тенк је тежио 31 тону, што је било мање за десетак тона од тенка КВ-1С, али и 16 тона мање од основног модела тенка КВ-1. Брзина  кретања је износила 55 км/ч, што је било доста већа брзина у односу на брзину кретања КВ-1С од 43 км/ч или КВ-1, који се кретао брзином од свега 35 км/ч.

Конструкторски биро из Њижнег Тагила, који је пројектовао Т-34, јуна 1942. се прикључује у трци за универзални тенк и развија свој модел – Т-43. Овај тенк је пројектован по узору на Т-34, али са много снажнијом оклопном заштитом. Међутим, ускоро је постало јасно да су пројекти развоја универзалног тенка отишли у другом правцу; оклоп је добио предност над наоружањем, а Немци су ускоро увели нове тенкове који су учинили совјетске топове 76 мм скоро неупотребљивим. Поред тога, успех КВ-1С је довео до тога да се пројекат развоја КВ-13 обустави.

Немачки одговор – Tiger I

Немци свакако нису били беспослени док су Совјети развијали своје тешке тенкове. У време појављивања застрашујућих совјетских тешких тенкова, Немци су радили на два нова тенка, средњем тенку Panther, који је требао да буде пандан совјетском Т-34 и тешком тенку Tiger I, који је био одговор на совјетски КВ тенк. Први је завршен Tiger, те је мали број њих септембра 1942. у саставу 502. оклопног батаљона био ангажован на Лењинградском фронту. Црвена армија је знала врло мало о овом тенку све до средине јануара, када је један од њих заробљен. Заробљени тенк је под хитно пребачен на полигон Кубинка, где је детаљно проучаван.

Чеони оклоп немачког тенка био је дебео 100 мм, што га је чинило непробојним за совјетске тенковске топове калибра 76 мм каквим су били наоружани сви совјетски средњи и тешки тенкови. Његов топ калибра 88 мм био је способан да пробије све совјетске тенкове који су се тада налазили у наоружању јединица Црвене армије. Остаје непознаница зашто Совјети нису пренаоружали своје тенкове топом Ф-30 калибра 85 мм, који је још 1941. био тестиран. Котин, шеф СКБ-2 је говорио како Црвена армија већ има одговор на немачки нови тенк, мислећи на Објект 220. Један од могућих разлога западања у овакву ситуацију је став Главне артиљеријске управе која није била вољна да уведе нови калибар тенковског топа, правдајући се ефектима на логистику?

На цртаћим таблама су се налазила два модела јуришних топова. Први је био КВ-12 наоружан масивном хаубицом калибра 203 мм, а други је био КВ-14 наоружан са ништа мање импресивном топ-хаубицом МЛ-20, калибра 152 мм. Пројекат КВ-12 никада није изашао са цртаће табле, док је КВ-14 отишао мало даље. Иако је првенствено био замишљен као јуришни топ за задатке подршке пешадије, Совјети су га посматрали и као „противотров“ за немачке тешке тенкове. Рад на КВ-14 је завршен почетком фебруара 1943. Трзај топ-хаубице 152 мм био је прејак за уградњу у куполу налик КВ-2, те је уграђена у фиксирани казамат, сличан као код немачког StuG III. За шасију је употребљена шасија тенка КВ-1С, која се у то време још увек производила. Државни комитет одбране 14. фебруара 1943. доноси одлуку да у наоружање уведе КВ-14, касније означен са СУ-152. Серијска произвдња је започета 1. марта 1943. у Чељабинску. У време прекида серијске производње, до кога је дошло у јесен 1943, произведено је 704 примерака СУ-152.

СУ-152

Операција Judgement – Напад на Таранто

Оно што је за британску флоту победа у бици код Трафалгара, то је за британску морнаричку авијацију победа у нападу на италијанску базу Таранто. Две групе већ застарелих двокрилаца, полетело је у вече 11. новембра 1940. са британског носача авиона и извело изненадни напад на италијанске ратне бродове, који су се налазили на сидришту италијанске луке Tарaнто, на југу Италије. Италијански бродови су лежали на сидришту, под заштитом противторпедних мрежа и баражних балона. Стотине противавионских топова различитих калибара окруживало је луку, заједно са претечама радара – уређајима за прислушкивање. У близини, модерни ловачки авиони италијанског ратног ваздухопловства, такође спремни да заштите луку од британских бомбардера, док се патрола налазила у ваздуху, трагајући за британским бродовима који би могли угрозити луку. Италијански адмирали су сматрали да је Таранто непробојна лука, отпорна на удар из ваздуха…

Положај луке Таранто у Средоземном мору

Морнаричка авијација британске краљевске морнарице је крајем 1940. виђена као нешто безначајно, непроверено у пракси, а уз то и скупо трошење ресурса на рачун бродова флоте. Поморске битке су још увек решаване топовима а не авионима, те је сходно томе посао пилота морнаричке авијације био да пронађу непријатељске бродове, уоче поготке сопствене артиљерије и уколико све иде по плану, да употребе своје бомбе и торпеда у гоњењу непријатељске флоте.

Овакви ставови су се одржали све док морнаричка авијација није у Таранту показала да се може користити и у нападним дејствима. На срећу морнаричке авијације, адмирал Канингам је био на њиховој страни, верујући да ће морнаричка авијација имати кључну улогу у његовој борби против италијанске флоте, као и у дејствима на Средоземљу уопште.

Адмирал Andrew Cunningham

Италијани су у јесен 1939. располагали са око 3700 авиона, од којих је било 1213 ловачких авиона и 1510 бомбардера. Међу њима се налазило и 417 застарелих двокрилаца Fiat CR.32, у процесу замене модернијим ловцима, као што је Fiat G.50 Freccia. Када су у питању бомбардери, најбојнији су били авиони Savoia-Marchetti SM.79 Sparvierо, којих је било 413. Насупрот њима, Британци су на Средоземљу имали свега 171 авиона, распоређених од Гибралтара до Палестине; од 171 авиона, било је 75 ловаца, док су остали били бомбардери. Овим авионима треба додати и француских 152 ловаца и 191 бомбардера, који на велику жалост адмирала Канингема, нису учествовали у овој операцији. Месец дана након што су немачке јединице ступиле на француску територију, Мусолинијева Италија је објавила рат и Британији и Француској. Недељу дана касније, након што су Немци окупирали Париз, Француска је отворила преговоре са Италијом. Капитулација са Немачком је потписана 22. јуна 1940, а три дана касније сличан документ је потписан и са Италијом. То је значило да ја Британија остала сама, иако је прошло тек две недеље од почетка рата на Средоземљу. Последње британске јединице су евакуисане из Француске, а немачке снаге су се спрeмале за прелазак преко Ла Манша.

Fiat G.50 Freccia, ловац којим су замењени застарели двокрилци Fiat CR.32

Сви британски ресурси – бродови, војници и авиони – били су потребни за одбрану од потенцијалног напада немачких снага на британска острва. Сходно томе, Канингем је морао да се бори са ограниченим ресурсима.

Многи сквадрони британске краљевске авијације у Средоземљу су били ангажовани у одбрани Египта, уз чију границу се нагомилавала италијанска војска; тако је за одбрану Малте, коју је Канингем због свог положаја између Гибралатара и Александрије сматрао кључном за Средоземље, остало премало авиона.

Британски носач авиона HMS Furious

Морнаричка авијација је као род војске формирана јула 1914, да би до краја Првог светског рата нарасла на 2500 авиона и 55 000 људи. Током ових година, морнарица је увођењем првг тендера за хидроавионе, а потом и првог носача авиона, HMS Furious, направила велике кораке по питању своје авијације. Прво слетање на палубу носача изведено је августа 1917, да би јула 1918. године авиони са носача HMS Furious извели успешан напад на базу немачких цепелина у Тондерну. Овај напад је демонстрирао потенцијал морнаричке авијације као средства за офанзивне операције. Ипак, морнаричка авијација је априла 1918. године спојена са Краљевским летачким корпусом, чиме је настала Краљевско ваздухопловство – РАФ. Британска морнарица је једним потезом пера практично остала без констроле над морнаричком авијацијом, а до краја рата сво летачко особље је прешло у новоформирани састав. То је значило да, током двадесетих година, да иако је британска морнарица поседовала носаче авиона, представљала је само пловеће аеродроме за РАФ-ове авионе. Ово се поклопило са драматичним смањењем РАФ, тако да је настао недостатак ваздухопловаца са искуством у употреби авиона са носача. РАФ је 1923. године формирао нову морнаричку авијацију, те је ситуација почела постепено да се поправља. Обука пилота је обављана на носачима Furious и Argus, којима се 1930. придружују још четири носача: Glorious, Courageous, Eagle и Hermes. Увођење парних катапулта и опреме за хватање авиона учинила је употребу авиона са носача далеко ефикаснијом, омогућивши крцање већег броја авиона. Морнаричка авијација је 1930. године бројала нешто преко 300 авиона.

Носач авиона HMS Ark Royal

Флоти се 1938. прикључује и носач авиона Ark Royal, док се у фази изградње налазила нова класа носача авиона, Illustrious, са оклопљеном летном палубом. HMS Illustrious, први из ове класе носача, учествовао је у нападу на Таранто. Политчка клима се променила. Назирао се нови рат у Европи, а шкртарење између ратова је дошло до краја; изнађена су финансијска решења за нове бродове, авионе и војнике. Носачи класе Illustrious били су замишљени као замена за прву генерацију британских носача авиона – Furious, Argus, Hermes и Eagle – али је нарастајућа опасност од рата приморала Британце да их оставе у оперативи. Ова експанзија је изазвала нову битку за контролу морнаричке авијације. Адмиралитет је сматрао да је модерној флоти потребна сопствена морнаричка авијација, што је британска влада сматрала за исправно и сходно томе и одлучила.

Мада је Адмиралитет 24. маја 1939. стекао формалну констролу над морнаричком авијацијом, политичка одлука је била донета скоро две године раније, јула 1937. У међувремену, британска морнарица је четвороструко увећала број авиона, а примила је и 1500 добровољаца из редова РАФ, који су се одлучили да ступе у редове морнаричке авијације.

Дугогодишње занемаривање морнаричке авијације у Британији имало је за последицу да  је британска морнаричка авијација располагала застарелим авионима, по карактеристикама испод квалитета морнаричке авијације осталих земаља. Основни морнарички ловачки авион био је двокрилац Sea Gladiator, који је још 1937, када је уведен у наоружање, сматран застарелим. Овај авион је праћен са још два модела, Blackburn Roc и Fairey Fulmar, који су у наоружање уведени 1939, односно 1940. године. Ни један од ова два модела авиона није био посебно ефикасан, али је Fulmar остао у наоружању све до 1942, док је Roc доста раније тихо избачен из наоружања. Као вишенаменски авион, намењен за задатке извиђања, бомбардовања и нападима торпедима, јула 1936. је уведен  Fairey Swordfish.

Swordfish

Овај двокрилац је у односу на америчке и јапанске бомбардере моноплане, изгледао као музејски примерак. Ипак, британски пилоти су га волели због своје робустности и он ће остати у наоружању до краја рата, при чему ће надживети и моделе који су уведени у оперативу да би га заменили. Како је овај авион био неподесан за бомбародвање из обрушавања, уведен је дериватив авиона Blackburn Roc, ознаке Blackburn Skua. Уведен 1938, Skua остаје у наоружању до 1941. године. Можемо закључити да је Британија  у рат против Италије ушла са прилично лошим авионима.

Blackburn Skua

Када је Италија 10. јуна 1940. објавила рат Британији, једини британски носач авиона у Средоземљу био је HMS Eagle, који је носио 18 авиона Swordfish и три авиона Sea Gladiator. Ове снаге су биле довољне за вршење извиђања за потребе Средоземне флоте, али недовољно за наношење удара по италијанским бродовима. Адмирал Канингeм је имао план за ваздушни напад на италијанску поморску базу Таранто – али без довољно авиона, овај план је био непрактичан. Капитулација Француске је нарушила стратегијски баланс снага у Средоземљу у корист Италијана, али је Канингем задржао иницијативу слањем бродова у централни део Средоземља, изазивајући Италијане. До првог већег сукоба долази 9. јула, месец дана након почетка операција. Овај сукоб, познат као битка код рта Стило, била је нерешена, али су Италијани били ти који су се повукли са бојишта, након што је бојни брод Giulio Cesare погођен пројектилом калибра 381 мм са британксог бојног брода HMS Warspite. Током битке, авиони Swordfish су полетали са носача HMS Eagle у неколико наврата, нападајући састав италијанских тешких крстарица, али су били непрецизни у торпедним нападима. Битка је вођена између заштитница конвоја, који су снабдевали, свако своје снаге у Африци. Италијанска флота је штитила свој конвој на рути Напуљ – Бенгази док су Британци штитили конвој који је пловио између Александрије и Малте. Оба конвоја су стигла на своја одредишта без последица, али је операција јасно показала динамику у централном Средоземљу. Британци су морали да користе систем конвоја дуж целог Средоземног мора, од Египта до Малте и од Малте до Гибралтара. Западно од Малте, конвоји су морали да плове унутар домета авиона из база на Сицилији, док су даље на западу долазили под удар авиона из база са југа Италије. Такође је битно нагласити да су конвоји који су пловили запдно од Малте били изложени италијанским ратним бродовима из базе Таранто, што је приморавало Канингема да већи део својих бродова ангажује у заштити конвоја, за случај да италијански бродови крену у напад. Слично томе, рута конвоја исток-запад је пресецала италијанску линију снабдевања између Италије и Либије, што је значило да ће Италијани морати да обезбеде и ваздушну и поморску пратњу својих конвоја. Воде јужно од Таранта и запдно од Малте представљале су рејон од стратегијског значаја, где су сукоби поморских снага били врло вероватни, и где је присуство италијанске флоте приморавало Канингема да својим ратним бродовима подржи покрет конвоја кроз ове опасне воде. Малта је за Британце била врло корисна база, али није имала адекватну противавионску заштиту, те је самим тим била честа мета бомбардовања италијанских ваздушних снага. Ипак, Малта је била трн у оку Италије, пошто су извиђачки авиони који су полетали са Малте могли да уоче све покрете италијанских бродова, чиме је Канингем био у малој предности у погледу прикупљању података о непријатељу; то ће бити од непроцењиве вредности у дуго планираном нападу на Таранто.

Прилика за напад се појавила августа 1940, када су пристигла појачања из Британије; бојни брод Valiant и две лаке противавионске крстарице су биле корисне за Канингeма, али је важнији био носач авиона Illustrious. Присуство носача авиона је значило да Канингем коначно има потребну снагу за наношење удара италијанској флоти.

Снаге

Британска краљевска морнарица

Напад на Таранто у вече 11. новембра 1940. означио је врхунац једне много веће британске поморске операције. Кодног имена MB8, ова операција се сатојала из шест мањих операција, где је сам напад на Таранто била главни елемент. У овој великој и комплексној операцији учествовао је велики део Канингемове Средозмене флоте, као и Самервилове флоте Х (Force H), која је базирала у Гибралтару. Окосницу Средоземне флоте чинила је група бојних бродова коју су сачињавала три бојна брода застареле класе Queen Elizabeth и један бојни брод класе Royal Sovereign. У појачању из Велике Британије налазио се још један бојни брод класе Queen ElizabethHMS Barham. Ови бојни бродови су учествовали и у Првом светском рату. Највећи део британске флоте дреднота изрезана је по завршетку Првог светског рата, док је девет бојних бродова у две класе поштеђено пошто Британци нису желели да се тек тако одрекну снажних топова ових бродова. Стога су ови бродови чинили језгро британске флоте у периоду између два светска рата; у овом периоду ће се појачати са још два бојна брода класе Nelson. Током овог периода сви ови бојни бродови су прошли кроз процесе ремонта и модернизације различитог степена, те су стога Други светски рат дочекали у употребљивом стању. Ипак, ови бојни бродови се нису могли мерити са својим супарницима по питању брзине пловљења. Ово се посебно односило на бојне бродове класе Royal Sovereign, који се више нису сматрали довољно брзим да би били употребљавани заједно са осталим бојним бродовима адмирала Канингема.

Канингемов други адут је био носач авиона Illustrious, првоизграђени носач из истоимене класе. Illustrious се прикључио Средоземној флоти августа 1940, а Канингем га одмах убацује у ватру, напавши италијанске аеродроме на северу Африке. Теоретски, Канингем је могао да употреби и мањи носач авиона HMS Eagle, али је овај почетком новембра морао бити упућен у Александрију на ремонт, те је самим тим био недоступан за операцију MB8. Оба носача су располагала авионима Swordfish, док је носач Illustrious крцао и ексадрилу авиона Fulmar, који су чинили ловачку заштиту. Illustrious је крцао 36 авиона – три ескадриле по 12 авиона .Тако је, у новембру 1941, крцао 24 авиона Swordfish (815. и 819. ескадрила) и 12 авиона Fulmar (806. ескадрила). Пет авиона Swordfish је са носача Eagle (из састава 813. и 824. ескадриле) попунило изгубљене и оштећене авионе на носачу Illustrious. У нападу на Таранто учешће ће узети 21 авион Swordfish. Званичне ознаке Fairey Swordfish TSR Mark I, ови авиони су били пројектовани за трочлану посаду: пилот, осматрач и нишанџија. Међутим, за напад на Таранто – посада је бројала два члана (пилот и осматрач), а уместо трећег члана посаде уграђен је додатни резервоар горива. Према британским проценама, очекивало се да ће у операцији бити постигнуто изненађење, односно да неће бити потребе за одбраном од италијанских ловаца. Уколико и дође до тога, осматрач би преузео улогу нишанџије митраљеза. Авион је био пројектован да носи једно торпедо, ознаке Mark XII. Поред торпеда, могао је да понесе и бомбе на поткрилним носачима. Ипак, ове бомбе су се због немогућности извођења напада из обрушавања избацивале из праволинијског лета. Слично томе, торпедо се лансирало током лета на релативно малој висини, летећи дикретно ка циљу или мало испред њега, уколико се радило о покретном циљу. Поред свега, авиони Swordfish су били изузетно спори. Наиме, према речима пилота, авиони су били спорији за петину од деларисане брзине лета авиона. Иако је био гломазан авион, и самим тим велика мета за гађање, био је изузетно управљив, а због своје конструкције – врло отпоран на оштећења. Поред својих пзитивних страна, авион је у сваком случају технички и технолошки био застарео.

Италијанска краљевска ратна морнарица

Налик британској Средоземној флоти, и борбени потенцијал италијанске флоте је био сконцентрисан око бојних бродова. Почетком 1940. године Италијани су располагали са два бојна брода класе Conte di Cavour (Conte di Cavour и Giulio Cesare) и два бојна брода класе Adrea Doria (Andrea Doria и Caio Diulio). Ови бојни бродови су датирали из времена Првог светског рата. Два бојна брода класе Conte di Cavour су били дредноти, уведени у наоружање 1914-1915, наоружани са 13 топова калибра 305 мм у три троцевне и две двоцевне артиљеријске куполе. Током међуратног периода ови дредноти су свеобухватно модернизовани, а средње куполе уклоњене, док су преостали топови прекалибрисани на 320 мм. Два бојна бродова класе Caio Dulio су у оперативу уведена у периоду 1915-1916. године и били су наоружани слично бојним бродовима класе Conte di Cavour. У ствари, ови бродови су били слични претходној класи бојних бродова, али са инкорпорираним модернијим решењима. Када је Италија ушла у Други светски рат, ови бојни бродови су се налазили у саставу 1. сквадрона бојних бродова италијанске флоте, базирани у луци Таранто. Подршку овом дивизиону чинили су тешке крстарице и флотила разарача, који су такође базирали у луци Таранто. Италијанима је дефинитивно недостајао носач авиона. Једини авиони који су му били доступни, поред хидроавиона са бојних бродова  итешких крстарица, били су авиони са малог носача хидроавиона Giuseppi Miraglia, који је крцао 17 извиђачких авиона. Мусолини је сматрао Италију носачем авиона, алудирајући на њен централни положај у Средоземном мору. Ипак, јуна 1940. је одобрио куповину путничког брода Roma, који је реконструисан у носач авиона Aquila. Радови на конверзији су започети крајем 1941, те нису били завршени до италијанске капитулације септембра 1943.

Бојни брод Conte di Cavour након извршене свеобухватне реконструкције и модернизације

Из напред наведеног произилази да би Кампиони, уколико жели подршку из ваздуха, морао да је затражи од италијанског ратног ваздухопловства. Док је на папиру то била респективна сила, политички, логистички али и бирократски разлози су чинили да подршка из ваздуха не буде увек доступна. Чак и тада, први месеци рата су пказали да италијански бомбардери типа S-79 Sparviero, SM-981 Pipistrello и BR-20 Cicogna нису били посебно добри у извођењу противбродских дејстава. Бројни напади на Канингемове бродове, изведени са великих висина, имали су за резултат мали број погодака. Током 1939. године бомбардер S-79 је реконструисан како би могао да понесе и торпеда, али конструктори нису успели да се изборе са проблемима који су се јавили на механизму за отпуштање торпеда, што ће значити да су торпедни бомбардери почели да доказују своју вредност тек током 1941. године.

Тако је Канингемова флота, иако под ризиком од снажних напада из ваздуха током пловљења водама централног Средоземља, ипак била под релативно малим ризиком. Главна опасност је долазила од Кампионијевих капиталних бродова, посебно након ојачања са два модерна и добро наоружана бојна брода. Све док се италијанска флота налазила у Таранту, опасност по британске бродове је била реална и озбиљна. Сваки конвој који је пловио у домету бродова из Таранта, морао је да има пратњу, тако да су велики покрети снабдевачких бродова (Канингемова операција „MB“) морали бити покривени великим бројем бродова Средоземне флоте. То је био и главни разлог Канингемове намере да изведе ваздушни удар на италијанску луку, без обзира на ризик.

Лука Таранто

Лука Таранто је била изузетно добро брањена лука, пошто је представљала базу италијанске ратне флоте. Лука је имала спољни део (тзв. Mar Grande) и унутрашњи део (тзв. Mar Piccolo), подељене малим каналом, који је пролазио између два дела града. Срце поморске луке традиционално је био и најстарији део луке, источно од канала, на јужном ободу унутрашњег дела лукe.

Шема луке Таранто

Привез, заједно са молом за вез чамаца, чинио је заштићено сидриште за лаке јединице флоте, укључујући и застарелу крстарицу. Ратни бродови величине тешке крстарице су такође могле да сидре у унутрашњем делу луке. Главно сидриште се налазило на источној страни спољног дела луке; на њему су се налазили бојни бродови, заштићени закривљеним молом названим Diga di Tarantola. Бројне крстарице и разарачи су често користили сидриште у спољном делу луке. Источно од сидришта су се налазили логистички капацитети луке, који су обухватали спремишта погонског материјала и  ремонтне капацитете.

Спољни део луке је био заштићен од мора другим молом, названим Diga di San Vito, и паром подводних лукобрана, који су се протезали у луку око сидришта, спајајући мала острва Изолето Сан Паоло и Сан Пијетро са копном. Артиљеријске батерије на два острва и на самој обали, пружале су заштиту од напада површинских бродова, мада је ризик од овакве врсте напада био прилично низак, пошто су изнад луке стално биле ангажоване ваздушне патроле и тиме би било спречено изненађење. Највећа опасност по бродове у луци представљао су напад из ваздуха или испод површине мора.

У случају да италијански ловци не открију непријатељске бомбардере, око луке је било распоређено 13 звукомерачких станица, намењених да открију звук авиона на даљинама од 25 наутичких миља од луке; тиме би Италијани добили довољно времена да одреагују и спреме се за одбрану. Иако ово није обезбеђивало довољно времена за обезбеђење  ваздушне заштите луке, барем су италијански ловци могли да стигну на време да предузму гоњење непријатељских бомбардера. Противваздушна заштита луке се састојала од 21 батерију топова калибра 102 мм, од којих се 13 налазило на обали, а осам на баржама усидреним око спољног дела луке. Ови топови су били двоструке намене, тако да се њима могло дејствовати и по непријатељским површинским бродовима, као што су разарачи и торпедни чамци. Њихова мана била је та да су потицали из Првог светског рата, те нису имали потребну каденцу за прављење ефикасне ватрене завесе. Њихово дејство је стога било појачавано аутоматским топовима и митраљезима: Брединим топовима калибра 20 мм (84 оруђа) и такође Брединим, митраљезима калибра 13,2 мм (109 комада). Иако су ово била ефикасна средства, њихов недостатак био је мали домет. Око луке су уграђена 22 рефлектора, који су помагали у откривању и дејству по откривеним циљевима. Ипак, изгледа да Италијани нису имали разрађени систем ватре за случај напада на луку, као ни систем садејства између батерија на води и батерија на копну. Пасивна форма заштите луке била је обезбеђена уградњом хидрофонске станице на острву Сан Пијетро, пројектоване за ослушкивање потенцијалних подморница непријатеља, као и низом противторпедних мрежа, намењених за заштиту најбитнијих елемената италијанске ратне флоте; процене су говориле да је за заштиту луке било потребно више од 12 600 метара противторпедне мреже, док је у тренутку британског напада на луку било уграђено свега 4 000 метара. На обали се налазило још 2 800 метара мреже, спремне за уградњу. Недостатак мрежа је делом био условљен лошим снабдевањем, али је кашњење у постављању већ набављене мреже било искључива кривица италијанског команданта, резултат компромиса.

Постављање противторпедних мрежа у луци Таранто.

Наиме, отварање и затварање мрежа употребом реморкера и помоћних бродова, доводило је до продужетка времена потребног за испловљење бродова из луке. Кампиони је наредио да се поставе четири линије мрежа; између њих су се налазили отвори који су омогућавали маневар бродова. Тако су три линије мрежа биле постављене од врха мола Diga di Tarantola, затим ка централном делу спољног дела луке, и потом северно ка обали, нешто западно од града. Четврта линија мрежа била је постављена од тачке западно од мола, ка каналу, делећи заштићено сидриште на два дела. Бојни бродови су се налазили источно од ове мреже. Ова врста заштите била је довољна, и пружала је практично решење за Кампионијев проблем маневрисања флоте. Међутим, иако адекватна, ова заштита се није могла сматрати и довољном. За њено пробијање био је довољан само један смели подморничар, или пилот спреман да се изложи ватри противавионских топова и митраљеза, и удари по источном делу луке.

И коначно, део заштите луке чинили су и баражни балони, који су окруживали сидриште са бојним бродовима. Италијани су поставили око 90 балона, али је недостатак водоника значио да је истовремено у ваздуху увек било мање од 90 балона. Поред тога, у првој недељи новембра, услед олује, оштећено је неколико балона,заједно са ужадима за везивање. У време напада Британаца, луку је штитило свега 27 балона.

Планирање

Почетни план за напад на Таранто развијан је 1935. године. Као резултат италијанског напада на Абисинију, адмирал Фишер, командант британске Средоземне флоте, осећао је да би се Италија и Британија ускоро могле заратити. Стога је затражио да се израде планови за напад на сидриште италијанске ратне флоте, користећи авионе са носача авиона HMS Glorious. Ипак, Британци нису били вољни да интервенишу, те је израда плана убрзо напуштена. Три године касније, нацистичка Немачка је анектирала Аустрију, што је изазвало велику међународну кризу; тензије између Британије и Немачке су нарасле. Идеолошке везе између Немачке и Италије, и нарастајуће пријатељство између Мусолинија и Хитлера значили су да би у случају избијања рата у Европи, било вероватно формирање савеза две фашистичке земље. Адмирал Паунд, који је заменио адмирала Фишера, сматрао је за потребно да васкрсне план напада на Таранто, те је стога на свој командни брод позвао капетана Листера.

План напада

Свега неколико недеља раније, нарастајуће међународне тензије довеле су до тога да је Паунд пребазирао Средоземну флоту са Малте у мање експонирану базу у Александрији; ту је и наредио израду плана напада на Таранто – превентивни удар, са циљем смањења способности италијанске флоте да води поморске операције у Средоземљу. Паунд нније очекивао да носач Glorious и његови авиони преживе напад, пошто је био упознат са тим да Италијани могу да обезбеде надмоћ у броју и квалитету авиона. Након повратка Листера на носач, започео је израду плана, уз помоћ двојице старешина, од којих је један био Гај Вилоуби, а други Лахлан Мекинтош. Ова тројица су извукли план из 1935. И започели његову адаптацију како би га израдили у складу са смерницама адмирала Паунда.

Уколико би желели да постигну изненађење и самим тим смање потенцијалне губитке, Британци су напад морали да изврше ноћу. На срећу по Британце, на носачу авиона Glorious је често практиковано ноћно летење, тако да им није био проблем да изведу напад у ноћним условима. Ипак, Листер је иницирао интензивни период ноћног летења и увежбавања напада, користећи бојне бродове Средоземне флоте као мете. Док су авиони Swordfish наоружани торпедима били намењени за наношење удара по бојним бродовима на сидришту, авиони Swordfish наоружани бомбама би извели напад на инсталације на обали и прикладне мете у унутрашњем делу луке. Како би осветлели подручје, авиони би избацили и бакље око сидришта, и потом се придружили нападу, нападајући циљеве бомбама, по слободном избору. Вилоуби је ценио да ће нападач претрпети губитке од око 10%. Овај смели план је касније одобрен од стране адмирала Паунда. Ипак, остало је и нерешених питања, која адмирал није поделио са осталима, чак ни са својим претпостављеним у Адмиралитету. На крају, криза је прошла а план је завршио у архиви. Чуле су се оцене да је Паунд био сумњичав у погледу успеха напада авионима са носача авиона, те да би се план извео авионима који би полетели са Малте. Ова верзија је захтевала прикладне авионе, које РАФ није био вољан да обезбеди. Маја 1939, Паунд је премештен у Адмиралитет. На његово место долази адмирал Канингем, човек који је схватао озбиљност претње коју су представљали италијански капитални бродови, као и нападну моћ морнаричке авијације.

У тренутку уласка Италије у рат, адмирал Канингем је располагао са свега једним лаким носачем авиона – HMS Eagle. Максималног капацитета од 24 авиона, Eagle је био једва довољно велики да изнесе напад на Таранто. Носач Glorious се у априлу вратио у Британију, да би већ у јуну био потопљен. Као замена, Канингему је обећан нови носач авиона, HMS Illustrious, који се том тренутку налазио у процесу обучавања тек укрцане посаде. По уласку носача Illustrious у састав Средоземне флоте, 2. септембра, Канинигем је коначно имао потребну снагу за наношење удара.

Пре напада је било потребно прибавити свежа податке о систему обезбеђења луке, али и о присуству и распореду бродова на сидришту. Канингем је затражио од РАФ да изврши извиђање луке својим авионима са Малте. Све док на Малту нису пристигла три извиђачка авиона Martin Maryland, извиђање се спроводило ангажовањем летећих чамаца Short Sunderland. Ови авиони су били преспори и рањиви за задатке извиђања добро брањене луке. Супротно њима, авиони Martin Maryland су били бржи и са већим плафоном лета, те су могли и да избегну евентуалној потери непријатељских авиона. Ова три извиђачка авиона су од 6. септембра изводили редовне извиђачке летове изнад Таранта, али и изнад других важних италијанских аеродрома и лука. Британски планери су крај септембра дочекали са подацима довољним за планирање операције. За датум напада изабран је 21. октобар – годишњица Трафалгарске битке из 1805. године. Листеров тим је полако одређивао локације артиљеријских батерија и рефлектора око луке, као и позиције противторпедних мрежа и сплавова са топовима и рефлекторима. Планери су морали да у планирање операције уврсте и дубину воде, коју су очитали са предратних карата – и позиције препрека које су направили људи, као што су молови, острва и подводни молови који су окруживали луку. Низ чудних одраза је збуњивала планере, све док нису открили да се ради о баражним балонима. Ови балони су представљали посебан ризик за пилоте, пошто су торпедни авиони летели  на висинама испод висине балона, те самим тим нису могли добро да уоче ужад којом су балони везивани.

Аерофото снимак дела луке Таранто (Mar Grande)

Како се дан Трафалгарске битке приближавао, у хангару носача авиона Illustrious је врило као у кошници; механичари су журили да припреме 30 авиона Swordfish. Међутим, два дана пред операцију, један од механичара се оклизнуо и изазвао варницу, која је пак изазвала мању експлозију. Авион на коме је радио био je разнет експлозијом, а пожар је захватио и суседни авион. Након гашења пожара, могло се констатовати да су два авиона уништена, а остатак оштећен сланом водом која је коришћена за гашење пожара. Британци нису имали другог решења, до да одложе почетак операције. Италија је 28. октобра напала Грчку, која је затражила британску помоћ. За почетак операције је предложен 30. октобар, али је убрзо и одбијен, пошто је требало ангажовати бродове на задацима пратње конвоја за Грчку, који су носили гориво и муницију. И коначно, одређено је и време за напад – ноћ 11. новембра. Напад је добио и своје кодно име: операција Judgemenet (Пресуда); сам напад је добио улогу у једној операцији ширих размера.

Распоред италијанских снага

Адмирал Кампиони, командант италијанске флоте, није желео да концентрише своје бојне бродове на једном месту. Иако је одбрана луке Таранто била импресивна, схватао је присуство британских носача у Средоземном мору као опасност. Лука је била и 300 наутичких миља далеко од Малте и 420 миља далеко од нове британске ваздушне базе на Криту. Ипак, ризик од ваздушних напада чинио се ниским, пошто би сваки од напада који би био покренут са острва био на време откривен, пре него што би стигли до Таранта, тако да би италијански ловци који су базирали у Апуљи и Калабрији, имали довољно времена за реаговање. Присуство британских носача авиона био је забрињавајући, али се комбинација подморичких патрола и извиђања из ваздуха показала ефикасном у откривању покрета британских поморских снага у централном Средоземљу. Сходно томе, Кампиони је био уверен да би било који прилазак британских носача био откривен и пре него што би са њих полетели авиони у напад. Иако је Таранто био изложен нападу са југа, био је ближи Малти од Напуља, те самим тим утицао да се смањи ризик да снаге буде ухваћене у затвореним водама, као што је Месински пролаз. Другим речима, Таранто је био идеално место одакле се могу напасти британски поморски конвоји. Стога је то било место где треба сконцентрисати ратну флоту.

Други разлог због кога је лука Таранто била од велике важности за италијанску ратну морнарицу лежи у залихама горива. Залихе погонског материјала у Италији биле су лимитиране, док је транспорт нафте из Африке био проблематичан, захваљујући Малти. Тако посматрано, флоти која би базирала у Таранту треба мање погонског материјала од оне која би базирала даље ка северу. База је била погодна и за подршку италијанских дејстава у Грчкој, као и за подршку транспорта трупа у Јадрану. Из ових разлога произилази Кампионија одлука да своје бродове остави у Таранту. Одбрана луке била је свеобухватна, а у случају озбиљног развоја ситуације, Кампиони је очекивао да ће имати довољно упозорења да изађе на море, било ради прихватања битке са британском флотом, било ради избегавања напада из ваздуха док су бродови у луци.

Тешко је одредити ко је крив што је италијанска флота ипак била затечена британским нападом из ваздуха. Након свега, напад са носача авиона на добро брањену луку никада раније није био покушан. Сходно томе, није ни било разлога да се очекује да се један овакав напад и догоди, нарочито не без икаквог упозорења.

Операција MB8

У доба једрењака, командант Средоземне флоте је био најдинамичнији посао у британској морнарици. Командант флоте је морао да се избори са поморским, војним и дипломатским факторима у региону, од источних прилаза Гибралтара до обале Сирије. Исти притисак био је и те 1940. на адмиралу Канингему, пошто се суочавао са сличним факторима, у истом географском подручју. Почетком новембра, одвијале су се бројне операције мањег обима, али великог значаја, међу којима су били конвоји, транзит снага ојачања и снабдевања база, које су све захтевале ангажовање његове флоте. Операција Judgement – напад на Таранто – била је само једна од њих. Тако су са циљем најбољег искоришћења расположивих ресурса,  британски планери развили једну свеобухватну операцију, кодног имена MB8, трајања осам дана, од 5. до 11. новембра. Комплексна операција је захтевала координацију активности са вицеадмиралом Сомервилом у Гибралтару, Адмиралитетом у Лондону и грчким властима у Атини. Сама операција је била подељена на осам засебних операција, мањег обима.

Операција Coat

Из Брианије је Средоземној флоти послато појачање, у виду тешке крстарице Berwick, лаке крстарице Glasgow и три разарача, којима се у Гибралтару придружио бојни брод Barham, недавн ангаћован против снага Вишијевске Фрацуске. На бојном броду се налазио укрцан пук, намењен за појачање одбране Малте. Овај пук је требао бити искрцан у Валети пре него се овај састав, означен са Force F, прикључи Средоземној флоти. Четврти разарач се прикључио снагама пред полазак из Гибралтара. На бродовима је било укрцано 2150 војника.

За безбедан долазак до Малте, за ескорт бродова Force F били су ангажовани бродови састава Force H, вицеадмирала Сомервила. Force H је био састављен од носача авиона Ark Royal, лаке крстарице Sheffield и осам разарача. Према плану, Сомервил је требао да обезбеди пратњу за бродове из састава Force F до тачке 165 наутичких миља западно од Сицилије. Пре него су допловили до ове позиције, око поднева 9. новембра, крстарица HMS Glasgow и један разарач су привремено ушли у састав Force H. Уместо њих, три разарача из састава Force H је деташовано ради ескорта остатка Force H до Малте. Након извршене попуне горивом, пратња би се вратила у Гибралтар. Пре њиховог одласка, са носача Ark Royal би за Малту полетела три авиона Fairey Fulmar; ови авиони би били ојачање за носач авиона Illustrious. Пре него деташује састав, Сомервил би извео још једну мању операцију, кодног имена Crack.

Операција Crack

Пре сусрета са Force F, Force H (Ark Royal, Sheffield, Glasgow и шест разарача) би извели ваздушни удар по италијанској бази у Каљарију, на југу Сардиније. Овај напад, у јутарњим часовима 9. новембра, требао је да нанесе удар по ескадрилама бомбардера које су тамо базирале и тако обезбеди безбедан пролаз остатку снага које су учествовале у операцији Coat. Бродови Force H су због тога морали да направе кратко скретање са главног курса током ноћи 8/9. новембра, али је Сомервил очекивао да се врати у заштиту бродова Force F пре него италијанско ратно ваздухопловство крене у напад на британске бродове. Крстарица Glasgow и разарач из пратње би тада били враћени у састав Force F.

Конвој MW3

Конвој MW3 (Mediterranean Westbound 3) од пет теретних бродова пловио је од Александрије ка Малти. Конвој је требао да прође северно од Крита; за потребе снабдевања новоформиране британске базе на Криту, конвоју су се придружила још два теретна брода. Пратњу конвоја је сачињавала противавионска крстарица Coventry и три разарача. Ови бродови су били намењени и за заштиту конвоја AN6 (Aegean Northbound 6).

Конвој AN6

Конвој од три танкера и теретна брода би пловио уз конвој MW3 све до северозападно од Крита, где се одваја и плови на север, ка својој одредишној луци – Пиреју. Након искрцавања терета, бродови би се вратили у залив Суда, а касније наставили за Александрију. Њихову заштиту су чиниле ПВО крстарица Calcutta и два наоружана тролера.

Конвој ME3

Четири празна теретна брода су у луци Валета формирала конвој ME3 (Mediterranean Eastbound 3) и кренула ка Александрији. Пратњу конвоја су чинили бојни брод Ramillies и разарач (деташовани из састава Канингемових главних снага), као и ПВО крстарица Coventry, која је требала да изврши попуну горивом и након пристизања конвоја MW3 да поново изађе на море.

Force B и C

Конвој MW3 је до Крита пратио састав Force B – лаке крстарице Sydney (аустралијске краљевске морнарице) и Ayax, са још два разарача. Ови бродови су били накрцани војницима и залихама из египатског гарнизона, које је требало искрцати у заливу Суда. У међувремену, састав Force C – лака крстарица Orion – са укрцаним залихама и опремом британског РАФ, пловио би ка заливу Суда, где би под окриљем мрака искрцао терет. Лака крстарица Orion би се након тога спојила са сасавом Force B, чиме би настао сасав Force X, под командом вицеадмирала Придам-Випела. Овај састав је 11. новембра требао да оплови око Пелопонеза и даље ка северу, ка Отрантским вратима; ту би извршио ноћни нпад на италијанске конвоје који су се кретали између Италије и Грчке.

Force A

Адмирал Канингем би у међувремену на свом командном броду Warspite, у пратњи бојних бродова Valiant, Malaya и Ramillies, формирао језгро снага за подршку ове операције. Састав би пловио Медитераном, ка западу, и заузео поставиште југоисточно од Малте. На овој позицији би могао да штити конвоје од напада главнине италијанске флоте, уколико би ова изашла на море. Бојни бродови би били праћени носачем авиона Illustrious, тешком крстарицом York, лаком крстарицом Gloucester и осам разарача. Бојни брод Ramillies и један разарач били би деташовани ради пратње конвоја MW3 до Малте, одакле би потом пратили конвој ME3. Након што би састав Force F доспела до Малте, људство и залихе би били искрцани, након чега би поново испловили. Након сусрета са саставом Force A, југоисточно од Малте, носач авиона Illustrious би био деташован, заједно са тешким крстарицама Berwick и York, лаким крстарицама Gloucester и Glasgow, и четири разарача. Illustrious би тада извео операцију Judgement – напад на Таранто. Force A би се тада повукла источно, пратећи конвој ME3, док би снаге контраадмирала Листера и Придам-Випела биле у могућности да се придруже Канингему. Комбиновани сасав би се потом вратио у Александрију.

Операција Judgement

Деташован из састава Флоте А,  носач авиона Illustrious би са пратњом пловио ка североистоку, како би заузео поставиште југоисточно од Кефалоније. Са те позиције би био лансиран напад на Таранто. Првобитно, у нападу је требао да учествује и Eagle, али је он морао 5. новембра да отплови у Александрију на поправке. Ипак, његових пет авиона и осам посада авиона је пребазирало на носач Illustrious како би се добило на масовности напада. Током напада, носач и пратња би лагао променили позицију, са циљем смањења ризика да их наредног јутра уоче извиђачки авиони непријатеља. Након прихвата авиона, Illustrious би се прикључио главнини Канингемове флоте.

Листеров почетни план за напад на Таранто предвиђао је употребу 24 авиона; међутим, сада је на располагању било свега 21 авиона, укључујући и оне са носача Eagle. Напад је требао бити изведен у два таласа са по 12 авиона. Због губитака, други талас би се састојао од свега девет авиона. По шест авиона у сваком таласу би била наоружана торпедима, док би остали имали бомбе и бакље. Авион наоружани бомбама би служили као диверзија, за збуњивање браниоца и одвлачење пажње од авиона наоружаних торпедима. Ово је било од велике важности, с обзиром да је британским пилотима на располагању био врло скроман број места за успешан торпедни напад, имајући у виду распоред противторпедних мрежа и молова. Време првог удара је планирано за 22,00 часова, пошто је Листер желео да обезбеди што је могуће више времена за извлачење бродова са бојишта након напада, односно да до јутра изађе из домета италијанских бомбардера.

Кључ успешног напада било је изненађење. Све до пар сати пред напад, Illustrious се кретао иза главнине Канингемове флоте. Италијани нису били свесни да је Таранто у домету британског носача авиона, све док није било прекасно. Најсвежије фотографије луке стигле су дан пред напад; показале су да су свих шест италијанских бојних бродова на сидришту Mar Grande. Лука је била пуна високо вредних мета, те се може рећи да је дошло и право време за напад на луку.

Операција

 Адмирал Канингем је у јутро 11. новембра вероватно био врло задовољан. Упркос својој комплексности, операција MB8 се одвијала као по лоју. Употреба два носача авиона, пет бојних бродова, десет крстарица и 30 разарача, као и три конвоја,  прецизно је испланирана, али је увек било простора да се претвори у катастрофу.

Одвијање операције MB8

Операција је започета 5. новембра, када су конвоји MW3 и AN6 испловили из Александрије, сваки са својом пратњом. Два дана касније, бродови су стигли у залив Суда, на северозападном делу Крита. Конвој AN6 се ту одвојио и наставио ка северу, у пратњи лаке крстарице Calcutta. Лака крстарица Orion је већ пловила испред, искрцала залихе за базу РАФ у Акротири, и чекала наилазак конвоја. Крстарице Ajax и Sydney су искрцале свој терет и прикључиле се Придам-Випеловом командом броду који је патролирао у водама северније; три крстарице сада чине састав Force X и плове ка западу, ка тачки сусрета са Канингемовим снагама. Канингем 6. новембра испловљава са бојним бродом Warspite из Александрије, у пратњи бојних бродова Malaya, Valiant и Ramillies, носачем авиона Illustrious, крстарицама York и Gloucester и 12 разарача (Decoy, Defender, Hasty, Havoc, Hereward, Hero, Hyperion, Ilex, Janis, Jervis, Juno и Mohawk). Овај састав – Force A – плови ка северозападу, и до поднева 7. новембра стиже на позицију 80 миља јужно од Крита. Дан касније, састав долази на следећу тачку окрета, 200 миља источно од Малте. Канингем је сада јужно од Таранта, на идеалној позицији да блокира било какав покушај Италијана да пресеку конвојску руту ка Криту и Грчкој. Конвоји MW3 и AN6 долазе на одредиште без инцидента, састав Force A креће ка југозападу. У међувремену, преосталих пет теретних бродова из конвоја MW3 прати Придам-Випелове крстарице и креће ка Малти.

У јутро 7. новембра Сомервилов састав Force H испловљава из Гибралтара, у пратњи састава Force F. Предузете су биле све мере како би се прикрила чињеница да је састав Force F у ствари конвој са британским јединицама, како би се избегла пажња италијанског ратног ваздухопловства. Увече 8. новембра, носач авиона Ark Royal je деташован од остатка комбинованих снага, и кренуо ка северу, у пратњи крстарица Glasgow и Sheffield и шест разарача. Нешто пред свитање 9. новембра, девет авиона Swordfish, наоружани бомбама, нападају базу италијанског ратног вадухопловства у Каљарију; у нападу су оштећени хангари и ПВО положаји и средства. Треба напоменути да јена овом аеродрому базирала извиђачка ескадрила. У нападу није било губитака на британској страни.

Самервил се прикључио саставу Force F пре зоре и његови бродови су формирали пртвваздушну заштиту носача авиона Ark Royal и бојног брода Barham. Приликом приближавања тачки одвајања састава Force F, бродови су били нападнути од стране групе од 20 италијанских бомбардера SM-79. Бомбе су отпуштене са висине од око 4000 метара, тако да нису биле прецизне. Британски бродови су наставили својим путем, и касније 9. новембра, на позицији западно од Сицилијанског канала, долази до успешног деташовања састава Force F. Састав под окриљем мрака пролази ову опасну деоницу и уз мало среће долази до Малте. Након тога, састав Force H окреће и враћа се у Гибралтар, такође без инцидената.

За разлику од Сомервилових снага, састав Force A је прошао неопажен, и сада се налазио на неких 100 миља југоисточно од Малте. Италијани су давали све од себе. Линија подморница јужно од Сардиније, и патролирање разарачима у Сицилијанском каналу нису успеле да открију британске бродове. Ако се узме у обзир да је напад авиона италијанског ратног ваздухопловства на бродове адмриала Сомервила извршен на основу података које су прибавили извиђачки авиони, може се донети исправан закључак да између италијанске морнарице и ратног ваздухопловства није било сарадње, која је у условима рата била неопходна. Једна италијанска подморница, источно од Малте, уочила је бродове састава Force A и лансирала три торпеда на бојни брод Ramillies. Упркос тврдњама команданта италијанске подморнице Capponi, ни једно од торпеда није погодило свој циљ. Подморница је након изведеног напада морала да крене у бекство, пошто су јој се приближавали британски разарачи. У међувремену, крстарице Придам-Випела су се прикључиле Канингему, и тиме у наредна два дана додатно оснажиле састав Force A.

Посаде авиона са носача Illustrious биле су спремне да пресретну италијанске бомабрдере, али на радару није било никаквих назнака о надолазећим авионима. У међувремену су вршене припреме за операцију Judgement – напад на луку Таранто, која ће се одиграти два дана касније. Три авиона су испала из строја, те је за напад остало њих 21. Заштићени Канингемовима бродовима, конвој MW3 је пловио ка Малти. Током вечери 9. новембра, Канингемова Force A је прошла 25 миља од острва, пловећи ка тачки сусрета са Force F. Бродови из састава Force F су током ноћи ушли у Сицилијански канал, а у подне 10. новембра, у близини италијанског острва Пантелерија, сусрели се са саставом Force A.

Током ноћи између 10. и 11. новембра, састав Force F се поново одвојио од састава Force A и отпловио за Малту како би искрцао војнике. Са изузетком три разарача, позајмљених из састава Force H, бродови су поново испловили у рано јутро 11. новембра и до поднева се придружили Канингему. Конвој MW3 је у међувремену стигао на Малту, док је конвој ME3 испловио. Ramillies и два разарача су се издвојила из Force A, како би испратили конвој MW3 у Валету. Ramillies, Coventry и два разарача су на брзину попуњени горивом и након што су ушли у луку са једним, изашли су из луке са другим конвојем. Захваљујући својој малој брзини, Ramillies је коришћен за пратње конвоја, а и само присуство овако снажног бојног брода подизало је морал на Малти.

За разлику од конвоја MW3, конвој ME3 је требао да плови ка Александрији директнијом рутом, пловећи јужно од Крита. Стога је пловио ка југоистоку, пре него што је променио курс на исток. И конвоји и састав Force F били су довољно срећни да их не уоче током пловидбе. То није било у потпуности подређено срећи; ловци са носача Illustrious и са Малте били су ангажовани у патролирању, штитећи ове воде од италијанских извиђачких авиона.

Око поднева 11. новембра састав Force A се вратио на своју стару позицију, 200 миља источно од Малте. У то време Придам-Випелов Force X био је деташован састав и пловио ка Отранту. Са носача Ark Royal су послата три авиона Fulmar, и они су безбедно слелетели на носач Illustrious; контраадмирал Листер и његови људи припремали су се за главни догађај. Канингемови бродови су у 1800 часова били у Јонском мору, 175 миља јужно-југоисточно од луке Таранто; носач авиона Illustrious био је деташован из састава Force A и пловио је на североисток, у пратњи малог састава сачињеног од крстарица и разарача. Канингемови преостали бродови тадда окрећу назад, плове на југоисток, ван домета италијанских бомбардера. Након што се Листеров састав деташовао, Канингем шаље поруку: „Сретно, онда, момцима на њиховом послу. Њихов успех ће можда имати највећи утицај на ток рата у Медитерану.“ То је моменат почетка операције Judgement.

Полазак у напад

Након што се издвојио, носач авиона Illustrious је наставио да плови ка позицији коју је Листер одредио за тачку полетања авиона. Означена као „Point X for X-Ray“, ова позиција се налазила 40 наутичких миља западно од рта Кабо на острву Кефалонија, и 170 миља од луке Таранто. Након што су авиони попуњени горивом и убојним средствима, посаде су позване на последње реферисање. Поново су сви учсници проведени кроз план операције. Први талас од 12 авиона водио је поручник бојног брода Вилијамсон; полетање је заказано за 2030 часова. Авиони би полетали у размаку од десет секунди, након чега би се прикупили око Вилијамсоновог авиона. Овај талас авиона би потом летео директно ка луци Таранто. Шест авиона је било наоружано торпедима, док су четири носила бомбе. Последња два авиона су носила мешавину бомби и осветљавајућих бакљи. У групи, први су летели авиони са бакљама, и њихов задатак је био да их отпусте изнад источне стране сидришта Mar Grande. Бакље су требале да осветле бојне бродове у луци и тиме означе циљеве за дејство авиона наоружаних торпедима, који су се луци приближавали из правца запада. Након одвбацивања бакљи, авиони су требали да бомбама изврше удар по лучким инсталацијама око сидришта, док би преостали авиони наоружани бомбама требали да нападну циљеве на сидришу Mar Piccolo.

Други талас од девет авиона Swordfish предводи проучник бојног брода Хејл; врме полетања авиона заказано је за 2120 часова. Пет авиона наоружаних торпедима пришли би луци из правца северозапада, у лету преко града, а након што би два авиона избацила бакље и осветлила луку. У међувремену, авиони наоружани бомбама би напали бродове на сидришту Mar Piccolo.

Торпеда су била опремљена новим, duplex упаљачима, пројектованим да се активирају било да ударе у труп или прођу испод бродског трупа. Торпеда су подешена за дубину тако да прођу испод торпедних мрежа.

Наређено је радио ћутање, које је могло да прекине само извештавање да је напад завршен.

Ускоро су се посаде нашле у својим авионима, а командант носача авиона Illustrious окренуо је брод у ветар и повећао брзину пловљења, како би потпомогао узлетање авиона. У 2030 часова је дат сигнал за полетање. Авиони Swordfish су узлетали један за другим, прво L4A, L4K… свих дванаест.

Авиони су се прикупили на осам миља од носача и организовали у четири групе по три авиона. Како је на снази било радио ћутање, пилоти су се међусобно споразумевали ручним сигналима и Морзеовом азбуком, користећи батеријске лампе.

Авиони су након око сат времена лета упали у маглу, када се издваја група од четири авиона. Пилоти који су издвојили из групе стигли су до луке Таранто самостално, слушајући инструкције својих осматрача. Један од њих је стигао до луке добрано пре других, те је морао да их сачека неких петнаестак минута. Иако се дејство италијанске противавионске артиљерије приписивало извиђачком лету британског Short Sunderland из састава 228. Ескадриле, врло је вероватно да су италијански противавионци уочили први авион из групе за напад, пошто је извиђачки лет изведен нешто пре 20,00 часова.

Италијанске прислушне станице су добро радиле те вечери, те су у око 22,45 часова огласили узбуну. Неких пет минута касније, противавионски топови су кренули са прављењем завесе, без обзира што нису уочавали циљ; баражна ватра је свакако помогла осталим британским авионима да лакше уоче луку. Вођа групе је у 22,56 уочио циљ, након чега је сигнализирао осталим авионима да заузму формацију за напад. Авиони су се поделили у две групе, зависно од задатка који су добили током планирања напада. У акцију су прво кренула два авиона са бакљама, ознака L4P и L5B, док су остали чекали на њихов учинак. Бакље су убрзо избачене, те су и остали авиони могли да изврше свој задатак. Након што су избацили бакље, два авиона су кренула да изаберу прикладне циљеве за свој напад бомбама. Оба авиона су изабрала слагалишта горива, која су се налазила пар километара од обале. Након што су одбацили по четири бомбе, окренули су се и извукли из подручја луке; њихов задатак био је завршен. Иза њих, инсталације горива су гореле. У време њиховог извлачења након напада, авиони наоружани торпедима су кретали у напад.

Прва три авиона наоружана торпедима, ознака L4A, L4R и L4C, смањила су висину током приласка луци и прелетала изнад острва Сан Пјетро, који је означавао спољну границу сидришта Mar Grande. Да би стигли до циља, авиони су морали да прођу и преко лукобрана Diga di Tarantola на коме се налазила линија баражних балона. Претњу по авионе нису представљали сами балони, већ ужад која је држала балоне. Ове сајле су у мраку биле потпуно невидљиве. Пилоти су у својим сећањима након рата, изјавили да нису видели нити једно од ужади, већ да су једноставно пролетели уздајући се у срећу.  Након проласка кроз линију баражних балона, испред L4A су се појавили италијански бојни бродови. Између авиона и бојних бродова су се налазила два разарача, Lampo и Fulmine. Са бродова је отворена ватра из противавионског наоружања. Иза разарача је лежао бојни брод Conte di Cavour, а L4A му је пришао из идеалног смера. Након отпуштања торпеда, L4A је оборен. Сећајући се обарања, пилоти Williamson и Scarlett се сећају да је море кључало од непријатељске ватре, те да нису били свесни учинка свог торпеда. Њихово торпедо је погодило италијански бојни брод по средини трупа и брод је одмах почео да тоне.

Macaulay и Wray, који су летели на L4R, пришли су бојним бродовима летећи иза авиона L4C, у коме су се налазили пилоти Sparke и Neale; надали су се да ће тако смањити ризик од удара у ужад баражних балона. Оба авиона су спретно прошла кроз линију баражних балона, након чега су се нашли нешто северније од Вилијамсона. Прошли су између разарача Lampo и Belena и видели експлозију торпеда са L4A. Оба пилота су намеравала да нападну италијански командни брод – бојни брод Vittorio Veneto, али им угао није био погодан за извођење торпедног напада. Уместо тога, лансирали су торпеда на бојни брод Conte di Cavour. Оба торпеда су промашила циљ, и  у свом проласку кроз акваторију луке експлодирали су у близини бојног брода  Andrea Doria. Ова торпеда нису успела да оштете брод. Након одбацивања торпеда, оба авиона су успешно напустила подручје луке.

Након извршења напада прве групе, на ред су дошли авиони друге групе, такође наоружани торпедима, које је предводио авион L4K са пилотима Kemp и Bailey. Као и остала два авиона из те групе, ознаке E4F и L4M, нападали су бојне бродове из правца северозапада. L4K је ниско прелетео лукобран и наставио да лети уз линију протезања луке, настојећи да заобиђе крстарице и разараче, које су лежале између њега и бојних бродова. Линија баражних балона, који су били привезани за сплавове, успешно је заобиђена. Авиони су прелетели северније од тешких крстарица Fiume и Zara, чија су противавионска оруђа већ дејствовала. Убрзо су уочени и бојни бродови: Caio Dulio лево и нови бојни брод Littorio десно. Авиони су се налазили у погодном положају за извршење напада. Кемп је напао бојни брод Littorio, лансирао торпедо и кренуо у извлачење. Торпедо је погодило бојни брод у десни бок, након чега је кренуо брзо да се нагиње.

За разлику од L4K, пилоти Swayne и Buscall у L4M су одлучили да заобиђу баражне балоне, разараче и крстарице са јужне стране, летећи преко централног дела сидришта Mar Grande.

Swordfish је прелетео преко лукобрана летећи на висини од 300 метара, након чега је нагло смањио висину. Док је летео изнад луке, Свејн је уочио две ствари. Прво, да је највећидео пројектила противавионске артиљерије ишао високо изнад њих, и друго, да нису користили рефлекторе за тражење циљева. Јер да јесу, тешко да би се било ко од британских пилота вратио кући. Авиони су на сидриште псистигли летећи на висини од око 30 метара. Пролетели су северно од мола, након чега су оштро окренули у лево. Испред њега је стајао бојни брод Littorio.

У суштини, Свејн и Бускал су бојним бродовима прилазили из супротног правца у односу на Кемпа и Бејлија. Одбацили су торпедо на даљини од 350 метара од десног бока бојног брода, након чега су оштро скренули у лево. Ипак, током маневра су прелетели између командних мостова бојних бродова, а потом и у непосредној близини тешке крстарице Gorizia.

Swordfish E4F, са посадом Maund и Bull, био је последњи авион наоружан торпедом. Овај авион је до сидришта долетео преко Capo Rondinello, одакле је почињао велики лукобран. Путања лета овог авиона пролазила је непосредно поред кућа западног дела самог града. Након што се спустио на висину од неких тридесетак метара, проверио је позицију у односу на одличан оријентир – велики фабрички димњак. И овај авион је прво уочио бојни брод Littorio. Ватра са оближњих крстарица га је натерала да се спусти још ниже. Због снажне ватре, Маунд одлучује да одбаци торпедо што је пре могуће. Одбацује га са даљине од око 1200 метара, али остаје на курсу све док се иза торпеда нису појавили мехурићи, што је био сигуран знак да је торпедо исправно и да иде ка свом циљу. Након тога, пилот оштро скреће у десно, пролази крај италијанских крстарица и напушта поприште битке.

Истовремено са подилажењем авиона наоружаних торпедима циљу, и авиони наоружани бомбама су подилазили свом циљу – сидришту Mar Piccolo. Бомбама је требало напасти непосредно након што су први авиони одбрацили бакље, али пре него што авиони наоружани торпедима изведу свој напад, чиме би се постигло максимално изненађење. У овој групи се налазило четири авиона, предвођени авионом E5A, на коме су летели пилоти Patch и Goodwin. Преостала три авиона су били L4L, са пилотима Sarra и Barker, L4H на коме су летели Forde и Mardel-Ferreira и последњи E5Q са пилотима Murray и Paine.

Ови авиони су имали потешкоће да одреде свој циљ, те су око два минута кружили изнад града. Успевају да уоче два брода на својим везовима, док је трећи изгледао везан уз понтон. Иза њих се налазио низ мањих бродова. Ипак, авиони нису прошли неопажено, те је убрзо по њима отворена жестока ватра.

Како авиони Swordfish и нису најприкладнији за бомбардовање из обрушавања, напад је више ичио на неко плитко понирање. E5A је напао линију мањих бродова; одбацио је својих шест бомби, а на једној од њих била је прикачена и црна војничка чизма – поклон Краљевских маринаца.

Sarra и Barker са својим L4L су пришли Таранту из правца запада, летећи изнад копна на висини од око 2400 метара. Као и њихови претходници, ни они нису успели да уоче крстарице, те су прелетели преко бродоградилишта и истресли свој товар бомби на хидроавионску базу.

Током лета за Таранто, пилоти Forde и Mardel-Ferreira у свом L4H губе контакт са остатком групе, али успевају да се повежу са Вилијамсоном и његовом групом авиона који су били наоружани торпедима. Пратили су их све до луке и стигли изнад јужног дела луке у тренутку када су Kiggell и Janvrin започели да избацују бакље из свог L4P. Након што је уочио луку, прелетео је преко сидришта са бојним бродовима и упутио се ка унутрашњем делу луке. Своје бомбе је избацио на групу већих бродова, за које је мислио да су лаке крстарице и разарач. Посада авиона није била сигурна за учинак бомби, те је пилот прелетео луку још једном. Овај потез се може сматрати великом храброшћу, с обзиром да је дејствовало сво противавионско наоружање са бродова и обале.

У последњем бомбардеру, ознаке E5Q, налазили су се Murray и Paine. Они су летели иза L4H и као и остали, нису могли да уоче тешке крстарице. Из тог разлога су, као и остали, одлучили да нападну по нахођењу. Нанишанили су разарач Libeccio, али су га погодили само једном бомбом. Да иронија буде већа, ни та бомба није експлодирала.

Узевши све у обзир, резултати бомбардовања су били поражавајући. Примарне мете – три тешке крстарице Trento, Trieste and Bolzano – нису биле уочене, пошто су њихови команданти одлучили да не дејствују и не привлаче пажњу на себе. Бомбама су тако нападнути мање вредни циљеви, а и ту је учинак био готово незнатан. Насупрот њима, торпеда су постигла знатну штету. Напад је завршен у 23,35 часова, што значи да је цео напад првог таласа трајао не више од 23 минута. Ипак, дејство противавионских оруђа је настављено неких десет минута након што су британски авиони одлетели.

Други талас

Док су се авиони из првог таласа још увек налазили на путу за Таранто, носач авиона Illustrious је смањио брзину пловљења на 30 чворова и кренуо у заокрет пречника 30 миља, како би се на време нашао на истој позицији са које је послао и први талас авиона. Авиони су до 21,00 часова допремљени на палубу и припремљени за лет. Пилоти су се вероватно питали колика им је шанса да преживе, пошто немају елемент изненађења на својој страни.

Носач је у 21,15 часова био на почетној позицији, те га је командант окренуо у ветар и повећао брзину пловљења. Одобрење за полетање је дато у 21,20 часова. Полетали су један по један, у инервалима од по десет секунди. Првих седам авиона је успешно полетело, да би осми авион запао у тешкоће. Пилоти Clifford и Going су са L5F кренули напред, када се одмах покренуо и девети авион, L5Q, у коме су се налазили Morford и Greene. Авиони су се сударили крилима и упетљали. Оба пилота су погасила моторе, док су механичари покушавали да раздвоје два авиона. Након распетљавања, показује се да је платно на L5F оштећено, како на трупу, тако и на крилу, што је значило да тај авион неће учествовати у нападу. За разлику од њега, L5Q је био неоштећен. У међувремену, шест авиона је било у ваздуху, направило формацију око вође у L5A, пет миља испред носача авиона. Чекало се на последња два авиона. Коначно, у 21,45 часова L5Q стиже у групу и преноси наређење команданта носача авиона да наставе са акцијом.

Дванаест минута касније група остаје без још једног авиона. Авион L5Q, последњи преостали бомбардер, одједном је осетио потрес, изазван пуцањем једног од каишева који су држали резервоар горива. За разлику од авиона наоружаних торпедима, код којих је допунски резервоар био причвршћен изнад задњег кокпита, код авиона наоружаних бомбама и мешавионом бомби и бакљи за осветљавање бојишта је био причвршћен испод трупа. Овај „квар“ је вероватно био последица судара на палуби носача. Пар тренутака касније, пукао је и други каиш, што је значило да авион остаје без допунског резервоара горива. Мотор је престао са радом, а авион је почео нагло да губи висину. Пилот је хитро пребацио напајање мотора горивом на главни резервоар, успевши да поново упути мотор. Овај авион није имао другог решења до да се врати на носач, пошто није имао довољно горива за извршење задатка. Приликом приласка носачу, авион је засут противавионском ватром, све док се пилот није легитимисао уговореним сигналом. Преосталих седам авиона је наставило свој лет ка Таранту.

Група авиона је у 23,10 часова уочила циљ, који се у том тренутку налазио 60 миља испред њих. Лука је била осветљена трасерима противавионске муниције. Италијанске звукомерачке станице су ухватиле звук мотора другог таласа авиона, те је доста противавионаца још увек дејствовало.

Група је у 23,50 часова окренула ка североистоку и започела прилазак сидришту. Пет минута касније, из групе се издвајају два авиона са бакљама, који су успели да се пробију ка источној страни сидришта Mar Grande. Противавионска ватра је током последњих 20 минута нешто ослабила, пошто је први талас авиона напустио зону сидришта; ипак, још увек је било спорадичне ватре изнад луке. Остали авиони из групе су кружили изван луке. Након што су се два авиона појавила над југоисточном страном луке, ватра противавионских оруђа се појачала, али су авиони остали неоштећени. Бакље су избачене на приближно истом месту где су их избацили и авиони из првог таласа; други талас је избацио укупно 24 бакљи. Бојни бродови на сидришту Mar Grande постали су видљиви; поноћ тек што је прошла. Пет авиона, сви наоружани торпедима, кренуло је у напад на сидриште са северозападне стране. Британски пилоти су били ношени идејом да избегну баражне балоне, по цену да се изложе и снажној ватри противавионских оруђа.

Авиони су постепено са приласком циљу смањивали висину. L5A уочава бојни брод Littorio испред себе; смањује брзину лета на свега десетак метара и са даљине од око 650 метара отпушта торпедо, након чега напушта сидриште, прелетевши преко лукобрана. Нешто иза њега наилази E4H, који се поставља у идеални смер за напад на бојне бродове Andrea Doriа или Vittorio Veneto; међутим, авион добија изненадни погодак. Сведок погађања, L5C, посматра како авион без контроле пада у близину сплавова са баражним балонима, између тешке крстарице Gorizia и разарача Gioberti; оба пилота E4H, и Bayley и Slaughter гину.

Пилоти Lea и Jones у авиону Swordfish L5H летели су иза L5A, али су напустили услед снажне ватре противавионских оруђа напустили летну формацију. Након што су прелетели преко северне стране сидришта, окренули су ка бојним бродовима. Били су превисоко да би лансирали торпеда, те су кренули у лагани заокрет у десно, све док није угледао бојни брод Caio Diulio испред себе. Изравнао је авион на неких десетак метара и отпустио торпедо. Бојни брод Caio Diulio је ускоро потресла снажна експлозија; топедо је погодило у бок, у висини куполе „B“. Након успешног напада, L5H је кренуо у извлачење, покушавајући да се подигне на већу висину, како би избегао ударац у неки од јарбола у луци.

TorrensSpence и Sutton у L5C су до сидришта стигли летом преко Punto Rondella и кренули да смањују висину лета, покушавајући да лете паралелно са сњеверном ивицом сидришта, све док нису уочили канал који води ка Mar Piccolo. То је био оријентир да пилот крене у заокрет ка бојним бродовима. Изненада су уочили E4H у брзом приласку са леве стране – скоро на курсу судара. Након што их је избегао, TorrensSpence схвата да је улетео у ужад баражних балона; авион се налазио нешто северније од сидришта са тешким крстарицама. Након тога уочава канал са леве стране и креће у десни заокрет; уочава бојни брод Littorio. Угао приласка циљу није био баш најпогоднији, али је пилот донео одлуку да ипак изврши напад. Торпедо је услед квара на механизму отпуштено из другог покушаја. Торпедо је отпуштено са даљине од око 650 метара, на брод који је лежао под углом од 45°, те је торпедо промашило и завршило у лучком муљу.

Последњи авион из групе, ознаке E5H, са пилотима Wellham и Humphreys, прелетео је преко Mar Piccolo и источног дела града, спуштајући се лагано ка води. Авион је прошао око источне стране сидришта Mar Grande пре него је окренуо ка бојним бродовима. Цело подручје је било испреплетано трасерима противавионске муниције и прекривено мирисом кордита. Посада авиона је зачуђујуће закључила да оруђа не отварају ватру на њих, што ће се убрзо променити. Када се појавио изнад сидришта, пилот је видео велики избор циљева. Четири бојна брода су лежала у домету његовог торпеда. Кружио је, на висини од око десет метара, и одлучио да нападне бојни брод Vittorio Veneto. Торпедо је лансирано са даљине од око 450 метара и потом хитро кренули да се удаљавају.

Торпедо које су лансирали прошло је поред бојног брода Vittorio Veneto али је срећом погодило веш оштечени бојни брод Conte di Cavour, који се налазио иза њега. Авион је током извлачења из ваздушног простора луке погођен у крило, али је пилот успео да задржи контролу над авионом.

Након што су избацили бакље, Hamilton и Weekes у E5B и Skelton и Perkins у L4F су окренули у десно и смањили висину, након чега су летели паралелно са линијом избачених бакљи, пола миље унутар копна, све док нису наишли на складиште горива италијанске морнарице. Складиште је било веома лако уочљиво, захваљујући бомбама које су избачене из авиона у првом таласу. Складиште је успешно нападнуто бомбама са висине од око 750 метара.

Авион који је био оштећен током полетања са носача авиона, Swordfish L5F, враћен је у хангар, где је покушана поправка платна. Механичари су изненађујуће брзо успели да закрпе авион, те је пилот отишао да моли за дозволу за полетање. Тако је L5F полетео неких пола сата након што је полетела главнина авиона из другог таласа. Они су били свесни да су им мале шансе да пристигну групу, што је значило да ће бити препуштени сами себи у извођењу напада.

Као и остатак авиона другог таласа, и посада L5F се оријентисала захваљујући сноповима противавионске ватре изнад луке. Иако су релативно брзо стигли до луке, стигли су у време када су се остали авиони извлачили након извршеног напада. Ватра противавионских оруђа је управо јењавала. За разлику од осталих авиона, L5F је био наоружан искључиво бомбама, и то са њих шест. Према првобитном плану, авион је требао да нападне бродове на сидришту Mar Piccolo. Кружио је над истоним делом луке, тражећи погодну мету. За разлику од бомбардера из првог таласа, L5F је уочио италијанске тешке крстарице, осветљене пламеном складишта погонског горива. Бомбардовао је крстарицу Trento, након чега се удаљио ка северу. Како није дошло до експлозија, пилот је помислио да је промашио крстарицу. У ствари, једна од бомби је пробила палубу брода, али није експлодирала. Након што се удаљио од луке, авион је скренуо на исток, а потом на југ. Иза авиона је остала лука у пламену, те се могло закључити да је напад био успешан. У 00,35 часова последњи авион друге групе је напустио подручје луке, након чега је утихнула и противавионска ватра. То никако не значи да је било тихо; оштећени бојни бродови Littorio, Conti di Cavour и Caio Duilio су седали на дно, а ватрогасне екипе су се бориле са пожарима, како на бојним бродовима, тако и на обали, у хидропланској бази искладишту горива.

Бојни брод Conte di Cavour након британског напада

Повратак на Illustrious

Након што је други талас авиона полетео у напад, командант носача Illustrious се вратио на свој курс, након чега је поново окренуо у ветар, како би полетео и Swordfish L5F. Када је и овај авион полетео, носач је смањио брзину и ушао у курс југ-југозапад, чиме се мало приближавао Кефалонији. У 23,15 часова, односно у време наношења првог удара на луку, носач је са пратњом окренуо у противкурс и кретао ка наређеној позицији „Point Y for Yorker“, 25 миља источно од позиције са које су авиони кренули у напад.

Према плану, носач је на тој позицији требао да буде у 01,00 часа, што је било процењено време повратка преживелих авиона из напада. Позиција је била на неких 185 миља од таранта, нешто више од два часа лета. На носачу су били пдоељених мишљења по питању очекиваних губитака. Illustrious је у 01,00 часа дошао на наређену позицију и окренуо у ветар. Радар је у 01,12 уочио први авион, 40 миља северозападно. Убрзо је летна палуба била пуна ватрогасаца и механичара; очекивало се да се авиони врате у тешком стању, оштећени. Први је слетео L4C, у 01,40, а за њим и остали. Авиони друге групе су започели слетање у 01,35 док је последњи авион из групе, закаснели L5F, који је слетео на носач у 02,50.

Од двадесет авиона који су ангажовани у нападу, нису се вратила два. Губици у висини од 10% су били предвиђени у проценама током планирања операције.

Дебрифинг са пилотима није могао дати поуздане податке о ефектима напада, те се морало сачекати на извештаје извиђачке авијације. Ипак, све је указивало да је напад био успешан. На крају, стигле су и фотографије извиђача, које су показивала три потопљена или насукана италијанска бојна брода, који ће дефинитивно бити ван строја за извесно време. Како више није хтео да ризикује животе својих пилота, Листер одлучује да прекиине операцију и придружи се остатку Средоземне флоте.

Потопљени Conte di Cavour

У Отрантским вратима, нешто након поноћи 12. новембра, Придам-Випелова Force X (Orion, Ajax, Sydney и разарачи Mohawk и Nubian) стигли су у зону италијанске конвојске руте Бари-Драч и започели трагање за италијанским бродовима. Британци су имали предност радара, те су у један час ујутру открили мали италијански конвој од четири теретна брода, са пратњом у виду помоћне крстарице Ramb III и торпедног чамца Fabrizi. Пола часа касније, британски бродови су отворили ватру на конвој. Британци су у сваком погледу били надмоћнији у односу на Италијане. Након краћег артиљеријског дуела, сва четири теретна брода су потопљена, док је торпедни чамац био тешко оштећен. Британски бродови су били неоштећени; торпедо лансирано са торпедног чамца Fabrizi је промашило крстарицу Sydney. Након тога, британски бродови су се упутили на југ, како би се срели са снагама адмирала Канингема.

За време трајања операције Judgement, Канингемова Force A се налазила 100 миља јужније и обезбеђивала конвој ME3, као и Придам-Випелову Force X и Листеров састав са носачем авиона. Оба деташована састава су се у касно јутро 12. новембра вратила у састав флоте. Са Канингемовог командног брода Warspite је сигнализирано: „Illustrious: Маневар добро изведен“. Ово је донекле био непотпун сигнал, пошто је Канингем у ствари био одушевљен постигнутим резултатом. Касније истог дана, Канингем шаље остатку Средоземне флоте поруку: „Носач авиона Illustrious је извео најуспешнији напад на Таранто. Процена је да су торпедовани један Littorio и два Cavourа, а да су бомбе изазвале доста пожара. Вратили су се сви, сем два авиона.“

 У Лондону, два дана касније, Черчил истиче да је напад на Таранто, у борби за контролу над Средоземљем, драматично превагнуо ситуацију у корист Британаца.

Штета

Прво упозорење о надолазећем нападу браниоцима је стигло са звукомерачких станица на обали. Оглашена је узбуна, поседнута су противавионска оруђа и припремљена за дејство. Када је започео напад, адмирал Кампиони је добио хрпу извештаја, који су говорили о оштећењима бојног брода Conte di Cavour, који је погођен и има продор воде. Потом су два торпеда погодила бојни брод Littorio. Долазили су збуњујући извештаји о оштећењима крстарица на сидришту Mar Piccolo, на хидропланској бази и складишту горива. Пожари на обе ове локације на обали ускоро су стављени под контролу и угашени. У хидрпланској бази озбиљну штету је претрпео један хангар, док су два хидроавиона била потпуно уништена. Када је реч о складишту горива, први извештаји о дивљим пожарима били су непрецизни; био је оштећен секундарни цевовод. Непрецизност извештаја не чуди, с обзиром да је у тренутку пожара све изгледало доста драматичније.

Током другог напада, бојни брод Caio Duilio је погођен у десни бок, као и Littorio. Што се тиче крстарица на сидришту Mar Piccolo, палубе тешке крстарице Trento и разарача Libeccio пробијене су са по једном бомбом, али ни једна од њих није експлодирала; сходно томе, није изазвана велика штета. Ипак, три бојна брода су била у озбиљним проблемима, захваљујући погодцима пет британских торпеда – три у првом и два у другом нападу.

Oштећени бојни брод Ciaio Dulio.

Кампиони је тек изјутра могао да сагледа прави степен оштећења бродова. Спасавање бродова је организовано током исте ноћи; реморкери и помоћни бродови су ангажовани да два бојна брода одвуку у плитке воде и тако спрече њихово потапање, као и да евакуишу повређене морнаре. Нафта је прекривала површину оба сидришта. За морнаре и цивиле, становнике Таранта, сцена је била поражавајућа. Италијански радио је јевљао о оштећењу једног бојног брода, о губитку шест авиона у луци и још три на путу ка бази на Криту. Чак и након испитивања два заробљена британска пилота, Вилијамсона и Скарлета, Италијани нису могли да прихвате чињеницу да је напад извршена са носача авиона, већ су и даље сматрали да је напад извршена са базе на острву Крит.

Од шест бојних бродова који су чинили језгро италијанске ратне флоте, три су била избачена из строја. Један од њих није могао бити враћен у строј. Мусолини је овај дан назвао црним за италијанску флоту.

Поговор

У одлучујућем тренутку за битку за Средоземље, моћ италијанске ратне флоте је преполовљена. Морал Британаца је оснажен, а дух италијанске команде пољуљан. Као резултат тога, делимично, може се посматрати и лош учинак италијанске флоте у бици код рта Спартивенто, која се одиграла две недеље касније, када је Кампиони имао одличну прилику да уништи Сомериволову Force H. Уместо тога, италијанска флоа се повукла, пошто је Кампиони имао стриктно наређење да не ризикује преостале бојне бродове. Италијанска штампа је прогласила победу, како би демонстрирала да морал и нападачки дух флоте нису сломљени у Таранту, али када је то демантовано, Кампиони је смењен са дужности.

Ипак, одговорност за пораз у Таранту не лежи само на морнарици. Италијанско ратно ваздухопловство није успело да открије присуство носача авиона Illustrious, чак му је својим нечињењем дозволила да се приближи луци, довољно близу да изведе напад. Ово се, пак, може приписати недостатку адекватних авиона, слабој обуци за извиђачке леове, али и лошој сарадњи италијанске морнарице и авијације. Италијанска авијација је претрпела критике због тога што након напада није полетела и потопила британски носач авиона. У јутро 12. новембра, два или три летећа чамца Cant Z.01 Gabbiano су полетела у потрагу за британским носачем авиона, али су их британски ловци Fulmar оборили. Комбинација радара и вештих ловаца била је непробојна баријера за италијанску авијацију.

Након пораза у Таранту, Немци су проценили да Италијани више нису способни да добију рат у Средоземном мору без помоћи са стране. То је готово одмах довело до пребазирања немачког 10. ваздухопловног корпуса на Средоземље. Овај корпус је бројао 80 обрушавајућих бомбардера Ju-88 Stuka, 92 средња бомбардера Ju-88, 27 торпедних бомбардера He-111 и 38 ловачких авиона Bf-110. Ови авиони ће 10. јануара у водама између Сицилије и Туниса тешко оштетити и избацити из строја британски носач Illustrious.

Напад на Таранто био је први напад те врсте. Има пуно шпекулација око утицаја овог напада на јапанску царску морнарицу и планирање њиховог напада на Перл Харбур. Ипак, треба напоменути да је јапански поморски аташе у Берлину добио задатак да посети луку Таранто и извести све што може о начину на који је извршен напад на луку. Извештај је завршио у рукама адмирала Јамамотоа, тадашњег команданта Комбиноване флоте и главног планера напада на америчку поморску базу на Перл Харбуру. Такође, јапански поморски аташе у Берлину је по повратку у Јапан лично известио капетана корвете Фушиду о нападу на Таранто. Фушида ће предводити први талас напада на Перл Харбур.

Маја 1941, јапанска војна и поморска делегација посетила је Италију и обишла адмирала Јакина на његовом командном броду Littorio, који само што се прикључио флоти. Током посете, јапанска делегација је поставила бројна питања о нападу и интевјуисала велики број очевидаца. Може се закључити да су Јапанци били свесни операције Judgement  и начина на који је изведена. Ипак, колико је ова операција утицала на планирање напада на Перл Харбур још увек је предмет расправе.

 

 

Лаке крстарице класе Da Barbiano

Након што су Французи 1923/26. године изградили контраторпиљере депласмана 2100 тона, наоружане са пет топова калибра 130 мм, Италијани су једноставно били принуђени да размотре контрамере, које су у крајњем двеле до градње нове класе бродова, код које је оклопна заштита жртвована како би се добила већа брзина пловљења и супериорније наоружање.


Лака крстарица Bartolomeo Colleoni у Венецији, 1933. година

Труп је изграђен комбинацијом уздужног и попречног система градње, са уздигнутом палубом у дужини од око једне трећине трупа, по угледу на тадашње разараче. Машински простор је био заштићен оклопном заштитом у виду челичних плоча дебљине 25 мм, док су муницијске коморе биле заштићене 5 мм тањим плочама. Бочни оклоп се простирао од горње оклопљене палубе до непосредно испод водене линије. Ова цитадела је са прамчане и крмене страе била затворена водонепропустним преградама дебљине 20 мм. Тежина оклопа износила је 584 тона, што је чинило око 11,5 % стандардног депласмана брода.

Брод је погоњен са два осовинска вода, који су снагу добијали из две парне турбине. Пројектована снага погона од 95 000 КС по воду је током испитивања премашена и износила је 123 479 КС по воду. Сходно томе, премашена је и пројектована максимална брзина пловљења и она је на пробној вожњи износила 42,05 чворова. До ове несразмере између пројектованог и стварног стања лежи у томе да су Италијани плаћали премије бродоградитељима за сваки премашени чвор брзине у односу на пројектовану. Сходно томе, бродски погон је оптерећиван, без обзира на мере сигурности; касније је ова пракса напуштена.

Лаке крстарице Alberico Da Barbiano и Alberto Di Giussano у доку једна поред друге.

Главно наоружање брода се састојало од осам топова Ansaldo 1926, калибра 152 мм, распоређених у четири двоцевне куполе. Овакав начин уградње топова, са заједничком колевком и малим растојањем између топова у максимално олакшаној куполи, није се показао добрим. У муницијским коморама се смештао борбени комплет од 1800 пројектила и 1960 барутних пуњења.

Секундарно наоружање је било концентрисано између димњака, у три двоцевна лафета, по један на левом и десном боку и трећи у уздужници брода, на надграђу. Топови су били модела OTO 1927, калибра 100 мм. Лака противавионска артиљерија се састојала из топова калибра 37 мм, који су размештени на крменом делу хангара и на крменом делу надграђа, у двоцевним лафетима, заједно са четири двоцевна митраљеза.

Лака крстарица Alberico Da Barbiano у сувом доку.

Брод је располагао и торпедним наоружањем од два двоцевна торпедна апарата, са борбеним комплетом од осам торпеда.

Катапулт за лансирање авиона

На прамчаном делу палубе био је уграђен катапулт за лансирање авиона, а у основи командног моста био је уграђен хангар за смештај авиона. На брод је било могуће сместити два хидроавиона, прво Cant 25 AR, а касније модел Ro43. Сви бродови у класи, сем крстарице Di Giussano, могли су да полажу минске препреке.

Лака крстарица Alberto da Giussan након поринућа.

Италија је у периоду од 1928. до 1932. године изградила укупно четири лаке крстарице: Alberto Di Giussano, Alberico Da Barbiano, Bartolomeo Colleoni и Giovanni Delle Bande Nere.

Модификације

Почетно искуство са крстарицом Di Giussano током испитивања, указало је на лошу стабилност, те је демонтиран троножни главни јарбол; изграђен је и даљиномер са крме. Оштећења трупа приликом вожње великим брзинама по тешком мору допринеле су томе да се изврши ојачање трупа. У периоду 1938/39. уклоњени су топови калибра 37 мм, а на њихово место су дошли четвороцевни топови Breda калибра 20 мм.

Оперативна употреба бродова

Лака крстарица Da Barbiano

Крстарица Da Barbiano је током Другог светског рата службовала у Средоземљу. Почетком 1940. се привремено налази у саставу 3. дивизиона крстарица да би од 4. јуна била распоређена у састав 4. дивизиона крстарица. Учествује у бици код рта Стило, након чега бива ангажована у обезбеђењу конвоја од Напуља до Бенгазија. У Пулу плови 1. септембра, како би била преуређена за употребу у улози школског брода за потребе Поморске школе. Радови на преуређењу брода су завршени у тршћанском бродоградилишту; брод је у употребу враћен 1. марта. Брод се користи у обуци поморског кадра све до 1. децембра 1941, када одлази у састав 4. дивизиона, као командни брод, за потребе извршења специјалног задатка – снабдевање италијанских трупа у Либији. Средином децембра, тачније 12. децембра, из Палерма испловљава крстарица Da Barbiano, натоварена бензином и муницијом, са пратњом, коју је чинила крстарица исте класе, Di Giussano. Британци су сазнали за овај покрет те су за пресретање састава ангажовали разараче. Група разарача (британски HMS Sikh, Legion, Maori и холандски HNLMS Isaac Sweers) је у раним јутарњим часовима 13. децембра пресрела италијанске бродове код рта Бон и извела торпедни напад. Крстарица Da Barbiano била је погођена са три торпеда и брзо потонула. Крстарица из пратње, Di Giussano, такође тоне у овом окршају. Поред тога што су изгубили знатну количину преко потребних залиха, италијанска морнарица је у овом окршају поред две лаке крстарице изгубила и 817 морнара.

Лака крстарица Di Giussano

Di Giussano је током тридесетих година учествовала у мирнодопским активностима флоте, као део 2. сквадрона, између осталог учествовала је и у активностима везаним за Шпански грађански рат. У рату, као део 4. дивизиона крстарица, учествује у бици код рта Стило .Месец дана касније полаже минску препреку код Пантелерије, а остатак године проводи на задацима обезбеђења конвоја са залихама и трупама за Африку. Коначно, 12. децембра 1940. године учествује у допремању муниције и горива у Либију, заједно са лаком крстарицом Da Barbiano и дан након испловљења тоне када их код рта Бон нападају савезнички разарачи.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni

Bartolomeo Colleoni до новембра 1938. службује у Средоземљу, када одлази на Далеки Исток као смена за крстарицу Montecuccoli. У Шангај упловљава 23. децембра 1938. и тамо остаје све до избијања Другог светског рата. Првог дана октобра, крстарица Colleoni предаје дужност командног брода слупу Lepanto и враћа се у Италију, где упловљава 28. октобра. Крстарица Colleoni заједно са крстарицом Bande Nere чини 2. дивизион крстарица. Први борбени задатак у Другом светском рату извршава 10. јуна 1940, када запречава Сицилијански канал минском препреком. Након тога, ангажује се на зaдацима обезбеђења конвоја између Напуља и Триполија. Крстарица Colleoni 17. јула испловљава из Триполија, у пратњи крстарице Bande Nere и креће ка острву Лерос (тадашња италијанска колонија) у Егејском мору, где су британске активности попримале забрињавајућу размеру. У близини рта Спада (северозападни део Крита), италијански бродови бивају пресретнути од стране групе савезничких бродова коју су сачињавали аустралијска крстарица HMAS Sidney и пет британских разарача (HMS Hasty, Havock, Hero, Hyperion, Ilex). Током сукоба, крстарица Colleoni задобија погодак у машински простор, након чега остаје без погона. Без погона, постаје лака мета за торпедно наоружање британских разарача.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni пред потапање.

Лака крстарица Bande Nere

Крстарица Bande Nere се током Шпанског грађанског рата налазила у западном делу Средоземља, након чега је иззвесно време провела у Команди за обуку италијанске ратне морнарице. Са избијањем рата, крстарица улази у састав новоформираног 2. дивизиона крстарица. У Сицилијанском каналу 10. јуна 1940. полаже минску препреку, а јула исте године обезбеђује конвоје за Африку. Током пловидбе за острво Лерос, наилази на савезнички пловни састав, када долази до окршаја. Током окршаја тоне крстарица Bartolomeo Colleoni, док се Bande Nere повлачи у Триполи. Почетком децембра 1940. улази у састав 4. дивизиона крстарица и учествује у неколико конвоја. На задацима обезбеђења конвоја остаје до средине наредне године; учествује и у неколико покушаја пресретања британских конвоја којима је снабдевана Малта. У јуну месецу крстарица Bande Nere заједно са крстарицом Di Guissano полаже мине североисточно од Триполија, са циљем заштите од британског бомбардовања луке. Касније ће ова минска препрека постати одговорна за потапање крстарице Neptune и разарача Kandahar, као и за оштећење још две крстарице, Penelope и Aurora. До наредног полагања мина долази јула у Сицилијанском каналу.

Лака крстарица Giovanni delle Bande Nere

Командним бродом Специјалних поморских снага постаје 20. октобра 1941. и ту дужност обавља до 3. јануара 1942, када бива придодата 8. дивизиону крстарица. Наредног месеца учествује у операцији К7, конвоју са Крфа и Месине за Триполи. У марту се ангажује у покушају пресретања британског конвоја MW10, који се кретао за Малту. Због невремена, које је задесило 23. марта, крстарица креће из Месине за Ла Специју, у пратњи једног разарача и торпедног чамца. На неких 11 миља југоисточно од Стромболија, крстарица је погођена са два торпеда, и уз лом трупа на два дела, потонула. Торпеда су била лансирана са британске подморнице Urge.

TT карактеристике

Депласман 5110 т стандардни, 6844 т пуни
Дужина 169,3 м
Ширина 15,5 м
Газ 5,1 м
Погон турбине Belluzzo, 6 котлова Yarrow-Ansaldo
Брзина пловљења 36,5 чв
Аутономија 3800 М брзином од 18 чв
Наоружање 8 х 152 мм
6 х 100 мм
8 х 37 мм
8 х 13,2 мм
4 ТЦ калибра 533 мм
Аеро компонента два хидроавиона, један катапулт
Посада 507 чланова

Противтенковска пушка Lahti L-39

Lahti L-39

Финци су започели развој противтенковске пушке током тридесетих година, али је развој био оптерећен контроверзом да ли користити метак калибра 13 мм или се пребацити на већи и снажнији, калибра 20 мм. Државна фабрика пушака (фин. Valtion Kivääritehdas) је добила уговор који је предвиђао развој тешког митраљеза калибра 13 мм, који би имао улогу противоклопног оружја. Познати фински конструктор стрељачког наоружања, Ајмо Лахти (Aimo Lahti), започиње рад. Први протототип је произведен 1938, под ознаком противтенковски митраљез 13mm L-35/36. Пешадијска верзија је била монтирана на троножном постољу, са точковима који су се могли демонтирати. Тада су произведена и два прототипа противавионских митраљеза, као и један прототип митраљеза за уградњу у оклопна возила. Пешадијска верзија је тежила 35 кг, док је пробојност била осредња: 22 мм на даљини од 300 мм и 18 мм на даљини од 500 м. Тестови, који су извршени у лето 1939, показали су да оружје нема адекватну пробојност, тако да није дошло до серијске производње.

Разочарење тестовима је натерало финске оружане снаге да крену са развојем противтенковског оружја калибра 20 мм; развој оружја у новом калибру поново је поверен Лахтију. Пројектовање оружја је започето имајући у виду нови метак 20×113мм, али је након усвајања серијске производње пушке стигао захтев за прекалибрацију на Солотурнов метак 20×138mmB, правдајући се поједностављењем набавке муниције. Пробојност противтенковске пушке L-39 у калибру 20 мм била је слична пробојности митраљеза развијаног у калибру 13 мм, али је ефекат на циљу био далеко бољи. Пушка је била полуаутоматска, а хранила се оквиром капацитета пет метака, са уводником са горње стране сандука. Као резултат успеха модела L-39, пројекат митраљеза калибра 13 мм је 11. августа 1939. у потпуности одбачен. Финска војска је 6. септембра затражила пребацивање пушке L-39 у серијску производњу.

Детаљ конструкције пушке, извор :antitank.co.uk

Финци су по избијању рата располагали само са два прототипа, која су успешно коришћена током 1939. и 1940. године. Ван Финске, пушке су називане Лахтијевом противтенковском пушком, док су је саме јединице финских оружаних снага називале пушком за слонове (фин. Norsupyssy). Званична ознака пушке је гласила 20 pst kiv/39. Серијска производња је започета по завршетку Зимског рата, са почетном поруџбином од 410 примерака. Након прве, уследиле су још две наруџбе, тако да је до 1944. серијски произведено 1852 примерака. Јуна 1941, након обнављања сукоба са Совјетским Савезом, противтенковске пушке калибра 20 мм су постале застареле у смислу употребе у противоклопној борби. Црвена армија је у Финској користила лако оклопљене тенкове Т-26 и БТ-7 у малом броју, тако да је противтенковска пушка била немоћна пред тенковима Т-34 и КВ. Слично као и у другим војскама, пушка је остала у наоружању, пошто је била ефикасна у дејству на друге циљеве – бункере и утврђене ватрене тачке.

На положају.

Lahti у улози ПВО.

Развијено је и посебно постоље за уградњу аутоматске верзије пушке, за гађање циљева у ваздушном простору, пре свега совјетских Ил-2. Аутоматска верзија пушке понела је ознаку произвођача L-39/44, док је војна ознака била 20 it kiv/39-44 (ilmatorjunta-kivääri:противавионска пушка). Финци су у аутоматску верзију конвертовали укупно 50 примерака, а у овој верзији их је произведено још 170 комада. Тиме је укупан број произведених примерака износио 224 комада  L-39/44 и 2 076 комада у верзији L-39.

Поређење величине, L-39 уз ПКМ. Извор: antitank.co.uk

Противтенковска пушка Type 97

Противтенковска пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Јапанске снаге су се током операција у Кини суочиле са врло скромном претњом у виду оклопних средстава непријатеља, али су истовремено добијали и извештаје да Кина набавља Викерсове тенкове. Сходно томе, 1935. године су издати захтеви за противтенковску пушку, чиме је започео процес развоја јапанске противтенковске пушке. Арсенал Нагоја је понудио дериватив тенковског митраљеза Type 92, калибра 13 мм, док је Арсенал Кoкуа понудио пројект противтенковске пушке калибра 20 мм, конструисане око метка 20х124 мм који је коришћен за авионске аутоматске топове. Тестирања су обављена марта 1936, уз коришћење Солотурнове противтенковске пушке S 18-100 као узора. Оба предложена модела су након тестирања враћена на дораду, како би се отклонили недостаци уочени током тестирања. Друго тестирање је извршено у Пешадијској школи 1937. године, при чему је модел Арсенала Нагоја одбачен. Пушка калибра 20 мм је поново послата на дораду, како би се ојачале ножице и извршиле дораде на механизму обарача и уводника. Током те исте 1937. године је произведена серија од седам примерака нулте серије, да би наредне године била произведена серија од 50 примерака, који су били намењени за тестирање у јединицама. Пушке су децембра 1938. године подвргнуте и трећој серији тестова, који су изведени у пешадијској и коњичкој школи јапанске војске. Пушка је убрзо и усвојена у наоружање, под ознаком 20 мм Type 97 противтенковски аутоматски топ, која се одликовала и тиме да је била једна од пар противтенковских пушака које су могле да раде у полуаутоматском и аутоматском режиму. Оквир којим је оружје пуњено, био је капацитета од седам метака. С обзиром да је маса пушке била више од пројектованих 40 кг, ова пушка је била и најтежа противтенковска пушка Другог светског рата. Укључујући и заштитни штит, маса пушке је износила читавих 68 кг. Ова маса је захтевала послугу од четири војника. За потребе лакшег транспорта пушке развијен је и лафет са два точка напред и једним мањем на задњем делу. Трзај је био врло снажан, те је један члан послуге имао задатак да придржава ножице приликом дејства и тиме умањи ефекат трзаја на стрелца.

Расклопљена пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Серијска производња пушака је започета 1939. године у Арсеналу Кокура. До завршетка производње, до ког је дошло 1941, произведено је 1008 комада. Серијска производња је из непознатих разлога поновно покренута 1943. године, када је произвдено још 100 примерака. Производња је, ако се узме у обзир првобитни захтев, била скромна, што је била последица велике масе пушке, нарастајуће неефикасности оружја, али и високој цени коштања саме пушке.

Противтенковска пушка Type 96 у борбеним дејствима

Пушка Type 97 је у време увођења у наоружање сматрана врло моћним противоклопним оружјем. Сходно материјалној формацији, пешадијски батаљони су попуњавани са по 24 противтенковских пушака овог модела, и оне су се налазиле у четири водова противтенковских пушака, сваки са по две пушке. Одељење противтенковских пушака је бојало десет војника, наоружаних са једном противтенковском пушком. У саставу одељења су се налaзили командир, четири послужиоца противтенковске пушке, који су је носили, четири доносиоца муниције који су носили муницијске кутије са по шест оквира и два коњоводца.

Type 97 у дејству.

Пушка је по први пут употребљена у борбеним дејствима током 1939, против совјетских снага у Манџурији. Тенкови који су се у то време налазили у наоружању совјетских јединица, били су лако оклопљени и рањиви на дејство овог оружја, нарочито на малим даљинама. Совјетски извештаји из битке за Халкин Гол описују велике губитке оклопне технике, управо од дејства овог оружја.

У време интензивног коришћења пушке у Кини, у периоду 1940-41, на бојишту није било толико рентабилних циљева. Производња муниције за ову пушку преусмерена је са производње панцирно-пробојне на производњу HE пројектила. Почетак операција на Пацифику довео је до реорганизације противоклопних јединица, пошто ова противтенковска пушка није значајније коришћена; након 1942. су сматране неефикасним против америчких тенкова.

Противтенковске пушке Solothurn

Solothurn S 18-1000

Версајски мир, потписан 28. јуна 1919, поставио је знатна ограничења у немачкој послератној производњи наоружања. Како би заобишла ова ограничења, немачка компанија Rheinmetall је 1929. године у Швајцарској основала ћерку компанију под називом Waffenfabrik Solothurn, са циљем производње топова без наметнутих ограничења. Тако су у главној фабрици у Немачкој инжињери пројектовали наоружање, које се потом производило у Швајцарској. Међу наоружањем које је развијано нашао се и знатан број аутоматских топова калибра 20 мм, међу којима су се издвајали морнарички топ 2cm MG C/30 и топ за оклопна возила, ознаке 2cm Tankbüchse 518. Први рад на теми противтенковских пушака била је 2cm Tankbüchse S 5-100, конструисана 1932. године у тиму инжињера фабрике Rheinmetall, међу којима су се нашли и Фриц Херлах, Теодор Ракула и Луис Станге. Ова противтенковска пушка била је развијена на бази противавионског топа и била је кратког даха. Практичнија конструкција се појавила 1933-34, под ознаком S 18-100. То је било велико и тешко оружје, масе 44 кг. Како би се смањиле димензије оружја, коришћена је булпап конфигурација, са опцијом за магацин капацитета пет, односно десет метака 20×105mmB. Противтенковска пушка S 18-100 је 1934. понуђена извозу, а у Италији је тестирана против Брединог и Оерликоновог модела. Перформансе нису биле посебно добре, узевши у обзир димензије и масу пупке; почетна брзина зрна била је свега 735 мм/с, а пробојност 20 мм челика на даљини од 100 метара. Италијани су због мале пробојности одбили увођење пушке S 18-100 у наоружање. Холандија је 1937. за потребе тестирања купила шест унапређених противтенковскиих пушака S 18-150, али до куповине веће количине није могло доћи све до појављивања снажнијег метка. Швајцарска и Немачка су купили мање серије ових пушака, такође ради тестирања, након чега су изостале озбиљне поруџбине.

Solothurn S 18-100 на положају, Источни фронт

Противтенковска пушка S 18-100 привукла је пажњу и мађарске војске, која је већ набавила Солотурнове лаке митраљезе. У наоружање је усвојена под ознаком 36M 20mm Nehézpuska, а лиценцно је произвођена у будимпештанској фабрици Danuvia Gépipari RT. Ипак, због своје масе, величине и цене, заступљеност овог модела оружја је у мађарској војсци била скромна; обично се налазила у противоклопним водовима, и то по две пушке на вод. Пушка S 18-100 је такође била изабрана и за наоружавање маађрских оклопних возила, укључујући и лаки тенк 38M Toldi и оклопни аутомобил Csaba. Производња пушака је трајала до 1943, упркос очигледној застарелости оружја.

S 18-1000 у наоружању мађарских снага

Компанија Солотурн је успела да прода своје противтенковске пушке S 18-100 у неколико држава, међу њима и Бугарској. Естонија је 1936. купила четири пушке за потребе тестирања; уместо да откупе лиценцу за производњ, Естонци су се одлучили за реверсни инжињеринг. Неколико примерака су произвели 1938. ради тестирања, да би 1940. започели производњу серије од 20 комада. Ове пушке су биле распоређене у састав 1. и 7. пешадијског пука, који су се налазили на граници са Совјетским Савезом.

Развој S-18-100 је настављен, тако да су добијене верзије S 18-150, S 18-154 и S 18-500, али се ни једна од ових верзија није показала довољно добро да би била извожена у великим серијама. Једноставно, метак је био преслаб. Поред тога, због димензија и масе пушке, морала је бити уграђена на подвозак са два точка, чиме су војници добили могућност да је вуку уместо дотадашњег ношења. Финска је, упркос  противљењу Немачке, 1940. купила дванаест пушака S 18-154. Међутим, ове пушке су стигле прекасно да би се користиле у Зимском рату против Совјетског Савеза.

У маршевском положају.

Комплетно редизајнирање пушака серије S 18-100 извршено је крајем тридесетих година, а као резултат тога 1940. године се појавила пушка S 18-1000. Ова пушка је била конструисана за метак Long Solothurn 20×138mmB, са продуженом цеви итд. Захваљујући знатној маси, оружје је продавано са припадајућом двоколицом SO9, која је поред оружја носила и две муницијске кутије. За пушку су развијена три типа метка: панцирно-пробојни, експлозивни и вежбовни.

Швајцарска је за потребе опремања својих јединица 1939. године наручила 60 пушака S 18-1000, које су уведене у наоружање под ознаком Tankbüchse Solo 40; касније је набављено још 93 пушака. Холандија је након што је одбила да уведе у наоружање противтенковску пушку S 18-150, наручила 662 комада S 18-1000. До тренутка напада Немачке на Холандиу, маја 1940, испоручено је 197 комада.

Италија је 1934. одбила да уведе модел S 18-100, али је 1939. прихватила да уведе унапређену верзију S 18-1000, под ознаком Fucile anticarro tipo S. Испоруке су започете у лето 1940, да би крајем исте године Немачка проследила Италији и 63 „холандских“ пушака. Постоје одређене недоумице око количине пушака које је наручила Италија, али се верује да се ради о захтеваних 1131 комада, од којих је 578 испоручено почетком 1942. Јединице немачких оружаних снага користиле су извесну количину Солотурнових противтенковских пушака под ознаком 2cm Panzerabwehrbüchse 785, користећи суфиксе (s), (i) и (h), зависно од тога да ли су купљене од Швајцарске или су набављене из Италије, односно Мађарске.

Последња верзија пушке носила је ознаку S 18-1100 која је имала могућност полуаутоматске, односно аутоматске паљбе. Неке од пушака су испоручене на двоколицама SO 9. Укупна производња фамилије пушака Solothurn S 18 у фабрици Waffenfabrik Solothurn није позната, али је познато да је пушка испоручена 1941. године Италији имала серијски број 2754, те се претпоставља да је произведено око 3000 примерака.

Противтенковске пушке Solothurn у борбеним дејствима

Холандији је пред напад Немачке испоручено 125 пушака S 18-1000 .Највећи део тих пушака је стигао прекасно да би уопште био и подељен јединицама, те је самиим тим веома мали број пушака и коришћен. Ипак, ово оружје се нашло ку 13. граничном батаљону, који је бранио Мастрихт са две противтенковске пушке, дејствујући из бункера од џакова са песком.  Немци су за заузимање кључних постова на Мези оформили посебну јединицу, ознаке Bataillon zbV 100 (zum besonderen Verwendung: специјалне намене).  Ова јединица је дејствовала као претходница 4. оклопне дивизије

Немачка оклопна извиђачка патроле је у раним јутарњим часовима 10. маја 1940. дошла под удар холандских противтенковских пушака. Два оклопна аутомобила су заустављена, док је трећи погођен приликом покушаја извлачења оштећених возила. Након тога, Немци су на положај довукли противтенковски топ калибра 37 мм, након чега је одељење наоружано противтенковским пушкама морало бити повучено. Дејство овог одељења је обезбедило довољно времена да се један од битних мостова преко Мезе припреми за рушење и поруши.

Једна количина ових пушака доспела је у Холандску Источну Индију непосредно пред напад јапанских снага, децембра 1941. О њиховој употреби у одбрани од Јапанаца мало се зна. Противтенковске пушке Solothurn масовно су коришћене у војскама Силе Осовине, али ни о тој употреби нема много података.