Armstrong Whitworth Albemarle

Развој

Британци су страховали да би током рата могли бити суочени са недостатком материјала, што би се негативо одразило на производњу бомбардера, те су сходно томе затражили двомоторни средњи бомбардер, израђен од дрвета и метала, који би се могао производити и ван погона авио индустрије.

На ово тражење свој одговор су дале три компаније: Armstrong Whithworth, Bristol и de Havilland. Компанија Bristol је понудила модел Type 155, док је Armstrong Whithworth  понудио модел ознаке AW.41. Армстронгов модел се одликовао модуларном конструкцијом, што је олакшавало производњу, а било је могуће и бирати између два типа мотора: Ролс Ројсовог Мерлина и Бристоловог Херкулеса.

Јуна 1938. су прегледани модели оба конструктора, након чега је британско министарство ваздухопловства издало допунску спецификацију; компанија Bristol је била презаузета производњом других авионе, те је пошто се и компанија de Havilland повукла, избор пао на авион компанија Armstrong Whithworth.

Извесне промене у политици су довеле до тога да је Albemarle разматран као извиђачки авон способан да изврши и бомбардовање; самим тим авион је добио додатно гориво чиме је долет повећан на 6400 км. Авиону с у додате две дефанзивне позиције, леђна купола и доња купола, која је могла бити увучена у труп авиона. Октобра 1939. је наручен контигент од 200 авиона, и то директно са цртаће табле, без израде било каквог прототипа.

Опис

Авион је био средњекилац, моноплан са двоструким репним кормилима. Труп је израђен из три секције, док је дрвена оплата монтирана преко змаја израђеног од металних цеви. Стајни трап је типа трицикл, увлачиви, са главним точковима који се увлаче уназад у гондоле мотора, и носним точком уназад у носни део авиона.

Пилот и копилот су седели напред, један поред другог, док се иза њих налазио радио оператер. Нишанска справа се налазила испод носа авиона, интегрисан у отвор за улазак посаде. У репном делу куполе налазили су се стаклени панели, који су служили за осматрање нападача на авион и координацију ватре из митраљеских купола. Леђна купола је била конструкције BoultonPaul, са четири митраљеза Browning.

Погонско гориво је било смештено у четири резервоара, док су се у спремишту за бомбе могли уградити додатни резервоари горива.

Посада авиона за потребе извршавања задатака бомбардовања бројала је шест људи, укључујући и двојицу митраљезаца. Међутим, након произведених 32 примерака, авион је сматран инфериорним у односу на остале авионе који су се већ налазили у наоружању. Тако су сви наредни авиони произведени као транспортни, названи GT“ (General Tranport) или „ST“ (Special Transport).

Серијска производња авиона, њих 600, одвијала се у фабрици A.W. Hawksley Ltd у Глочестеру, фирми подизвођачу компаније Gloster Aircraft. Gloster је пак био део Hawker Siddeley групе. На пословима израде делова и склопова авиона било је ангажовано око хиљаду подизвођача.

Оперативна употреба

Прва јединица британског РАФ наоружана авионима Albemarle био је 295. сквадрон у ваздухопловној бази Харвел, јануара 1943. Остали сквадрони који су наоружавани овим авионима били су 296, 297. и 570. Остали сквадрони РАФ су користили мали број ових авиона. Средином фебруара 1943, први „борбени“ лет овим авионима има 296. сквадрон, када избацује летке изнад Нормандије.

Совјети су октобра 1942. наручили 200 авиона Albemarle. Први Albemarle са совјетском посадом је 3. марта 1943. прелетео из Шкотске за Внуково крај Москве, а ускоро је дошло до прелета још једанаест авиона. Два авиона су изгубљена изнад Северног мора, када су наишли на немачке ловце, док је трећи нестао под још увек непознатим околностима. Тестови су показали да авион има слабости у улози транпортног авиона и бројне техничке грешке; маја 1943, Совјети суспендују испоруку авиона и отказују уговор о набавци авиона у корист америчких авиона Douglas C-47 Skytrain. Авиони Albemarle ће бити повучени из наоружања совјетског ратног ваздухопловства након две године.

У улози тегљача једрилице.

Авиони Albemarle из састава британског РАФ ће од средине 1943. учествовати у бројним операцијама, почевши од инвазије на Сицилију. Врхунац употребе ових авиона уследиће током десанта на Нормандију; авиони 295. и 296. сквадрона ће бити први авиони из којих ће изнад Нормандије искочити савезнички падобранци. У операцији Tonga, 19 авиона Albemarle из састава 296. сквадрона ће вући једрилице Airspeed Horsa, у операцији Mallard ће вући 220 једрилица Horsa и 30 једрилица Hamilcar. За потребе операције Market Garden, 54 једрилице Horsa и две једрилице Waco Hadrian биће вучене авионима Albemarle из састава 296. и 297. сквадрона. Од 602 произведених авиона, 17 је изгубљено у борбеним дејствима, док је 81 изгубљено у удесима.

Последњи примерци овог авиона су из наоружања РАФ избачени фебруара 1946, када их замењују авиони Handley Page Halifax.

ТТ карактеристике (ST MkI)
Дужина 18,26 м
Распон крила 23,47 м
Висина 4,75 м
Површина крила 74,6 м2
Посада 4 члана
Капацитет превожења 10 падобранаца
Носивост 1820 кг
Маса празне летелице 10 270 кг
Mаксимална полетна маса 16 590 кг
Погон 2 x Bristol Hercules XI, снаге по 1 590 КС
Максимална брзина 426 км/ч
Крстарећа брзина 274 км/ч
Долет 2 092 км
Плафон лета 5 486 м
Брзина пењања 5 м/с
Наоружање 4 х Browning 7,7 мм
2041 кг бомби

Ерих Абрахам

Ерих Абрахам (нем. Erich Abraham), немачки генерал, командант 76. пешадијске дивизије, потом 63. корпуса на Источном фронту.

Абрахам је рођен 27. марта 1895. године у Маријенбургу, у Западној Прусији. По избијању Првог светског рата, пријавио се у војску као доборовољац. Након рата је демобилисан, у чину резервног капетана и ступа у редове полиције. У војну службу се враћа 1935, у чину мајора, када биа постављен за команданта пешадијског батаљона  105. пешадијском пуку. Пред Други светски рат бива премештен у 266. пешадијски пук, на место команданта батаљона. Током 1940. постаје командант 230. пешадијског пука, и на том месту ће се налазити до 1942. Током командовања 230. пешадијским пуком бива унапређен у чин пуковника и одликован Витешким крстом гвозденог крста.

На дужност команданта 76. пешадијске дивизије бива постављен 17. фебруара 1943; дивизија се налазила у Фрнацуској, у фази формирања, пошто је првобитна 76. дивизија била уништена под Стаљинградом. У чин генерал мајора је унапређен 1. јуна 1943, након што је дивизију водио у Италији, пре него што ће у зиму 1943/44. дивизија ући у састав Групе армија Југ на Источном фронту. Првог дана 1944, Абрахам је унапређен у чин генерал пуковника. Наставио је да командује дивизијом током тешких борби и повлачења уочи совјетске Дњепарско-карпатске операције. Дивизијом је командовао до октобра 1944. Крајем исте године постаје командант 63. корпуса. На Западном фронту се бори у региону Рура; захваљујући свом утицају, спречио је непотребно уништавање индустријске и саобраћајне инфраструктуре.

У савезничко заробљеништво пада 8. маја 1945, где остаје до августа 1947. Након изласка, живи у Визбадену, где и умире 1971. године.

Yukikaze, разарач

Изграђен 1940, тешко наоружани разарач класе Kagero, разарач Yukikaze је током Другог светског рата учествовао у скоро свакој поморској бици. Преживео је рат без икаквих оштећења од торпеда, артиљеријских пројектила, авионских бомби или мина. Током рата је препловио више од 100 000 наутичких миља што је био својеврстан рекорд, без  преседана у јапанској царској морнарици.

Развој јапанских разарача

 

Свега две године након што су Британци изградили свој при разарач Havock, јапанска морнарица се одлучује за нову политику градње великог броја овог типа ратних бродова. Јапанци су исправно веровали да би оваква снага, наоружана торпедима, представљати велику претњу совјетској ратној морнарици.

Сходно плановима поморске експанзије из 1895. и 1896, јапанска царска морнарица је у британским бродоградилиштима наручила шеснаест разарача, готово идентичних британским. Већ 1902. године, у јапанским бродоградилиштима су положене кобилице за 39 сличних разарача. Када је 1904. избио Руско-јапански рат, тридесет од њих 39 је већ било уведено у наоружање и ускоро су добили прилику да се искажу у бици.

Јапанци 1907. започињу градњу два разарача класе Umikaze, по узору на британску класу разарача Tribal. Четири године касније почињу да граде разараче класе Sakura, депласмана 600 тона. Обе класе разарача су имале снажније артиљеријско и торпедно наоружање од британских разарача класе Tribal, чиме је направљен пут за јапанску политику зависности од разарача са снажним наоружањем. Јапан је наставио свој програм градње разарача класама Uranami (907 тона), Tanikaze (1300 тона), Isokaze (1227 tona), Kaba (665 тона), Momi (835 тона) и Nara (850 тона).

У периоду од 1922. до 1927. године, изграђено је девет разарача класе Kamikaze (депласмана 1400 тона, брзине 37 чворова), дванаест разарача класе Mutsuki (депласмана 1445 тона, брзине 37 чворова) и осам разарача класе Wakatake (депласмана 900 тона, брзине 35 чворова). Разарачи класе Kamikaze и Wakatake били су унапређене верзије класа разарача Minekaze и Momi. Класа Mutsuki је била прва класа разарача наоружана торпедима калибра 610 мм, а имала је и већу аутономију пловљења од класе Kamikaze.

Разарач „специјалног типа“

Поморски споразум потписан у Вашингтону 1922. године ограничио је снагу капиталних бродова (бојних бродова и носача авиона) главних поморских сила. Сходно томе, јапанска морнарица је израдила план да обезбеди да њихове тешке крстарице, разарачи и подморнице буду снажније од супарничких крстарица, разарача и подморница.

У складу са овом политиком, јапански адмиралитет 1925. захтева нови програм градње разарача, депласмана 1650 тона, који би пловио максималном брзином од 38 чворова, са аутономијом од 4 000 наутичких миља и уз све то био наоружан са шест топова калибра 127 мм и девет торпедних цеви калибра 610 мм.

Овако пројектовано наоружање представљало је за око 50% већу ватрену моћ у односу на класу Mutsuki; проблем је представљало то што је бродски труп морао бити што је више могуће компактнији. У складу са тим, конструктори су направили свој предлог, успевши да помире захтеве адмиралитета са законима струке. Приликом пројектовања, користили су искуства стечена у пројектовању лаке крстарице Yubai, где су користили сваку прилику да умање масу током пројектовања трупа; тим бродом су успели да запање свет, пошто су успели да примене смањење маса, без губитака у чврстоћи трупа.

Наоружање овог разарача било је без преседана. По пројекту, разарач је добио три двоцевне куполе наоружане топовима калибра 127 мм, које су биле распоређене једна на прамцу и две на крми, једна изнад друге. Торпедно наоружање се састојало од три троцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један се налазио између првог и другог димњака, и два иза другог димњака. Спремиште за резервна торпеда се налазило на боковима, у висини другог димњака и са леве стране друге артиљеријске куполе.

Овај пројект разарача је постао познат као разарач „специјалног типа или класа Fubuki. Разарачи изграђени у овој класи се могу поделити, сходно датуму завршетка градње, у три типа. Првих десет, класификованих као Mark I, били су наоружани топовима А-типа, калибра 127 мм, који су могли да заузму максималну елевацију од 55°; станица за управљање ватром налазила се изнад командног моста и била је отворена; имала је један даљиномер. Следећих десет разарача, означених као Mark II, били су наоружани топовима 127 мм, Б-типа, који су заузимали елевацију независно један од другог топа, и то до максималног угла елевације од 75°. Последња четири разарача, поткласе Mark III, разликовали су се по штитовима на торпедним апаратима, јачим погонским комплексом, као и смањеним прамчаним димњаком.

Ефекти Поморског споразума из Лондона

Као резултат Поморског споразума из 1930, депласман разарача је ограничен на 1850 тона; укупна тонажа јапанских разарача била је ограничена на 105 500 тона, што је износило 70,4 % тонаже америчих разарача.

Ограничење по питању разарача ставило је јапанску морнарицу у незгодну позицију, пошто нису више могли да граде тешке разараче; могли су да граде разараче депласмана до 1500 тона депласмана. Очигледно је да су јапански конструктори запали у велике проблеме, пошто је требало пројектовати разарач ватрене моћи једнаке разарачима „специјалног типа“, али запакованог у мање димензије. Јапански адмиралитет је предложио депласман од 1400 тона, на који је конструкторско одељење одговорило пројектом разарача класе Hatsuharu; овај разарач је имао тражени депласман од 1400 тона, максималне брзине пловљења од 36,5 чворова и био је наоружан са пет топова калибра 127 мм и 18 торпедних цеви калибра 610 мм. У поређењу са својим претходником, класа Hatsuharu је имала један топ мање, док је остало наоружање било слично. Топови, иако истог калибра, били су модернији и снажнији од оних на разарачима „специјалног типа“. Једна од новина на разарачима класе Hatsuhare био је систем за пуњење торпедних цеви, који је омогућавао пуњење торпедних цеви и током дејства.

Уградња снажног наоружања на броду релативно малог депласмана није прошла без утицаја на стабилитет брода. Како би се изборили са тиме, ширина брода је повећана, а газ начињен мањим. Овакав потез је за последицу имао то да је бок изнад водене линије био много већи у односу на део испод водене линије, што ће касније довести до озбиљних проблема.

Јапанци су 1932. године, под окриљем програма експанзије флоте iz 1931, започели градњу 12 разарача класе Hatsuharu. Прва два разарача из класе, Hatsuharu и Nenohi, били су завршени већ наредне године, а након поморских испитивања је утврђено да су стабилни. Тиме је призната способност Јапанаца да превазиђу озбиљан хендикеп у бродоградњи који је настао Поморским споразумом из Лондона. Ипак, ово „признање“ било је кратког века, с обзиром да се један од „мини“ разарача, разарач Tomozoru 13. марта 1934. преврнуо током маневара који су извођени по тешком мору. Он је био један од неколико мини разарача пројектованих по истом принципу као и класа Hatsuharu, са максималним наоружањем у малом трупу. У ствари, маса наоружања уграђеног на разарач Tomozuru чинила је 22,7 % депласмана. Ова несрећа је била велики шок за јапанску морнарицу. Репутација јапанске бродограђевинске технологије, способне да изградње брод за будућност, показала се као неоснована. Било је јасно, чак и лаику, да уколико је Tomozuru имао проблема са стабилношћу, исте проблеме имају и други разарачи из класе, као и разарачи грађени по истом принципу. Спроведена је свеобухватна истрага, која је за резултат имала извршење драстичних модификација на разарачима класе Hatsuharu. Демонтиран је један троцевни торпедни апарат, заједно са уређајем за пуњење торпедима, а једноцеви топ калибра 127 мм је померен ка крми. Надграђе, димњаци и јарболи су снижени, а на дну трупа је додат баласт. Стабилност брода је након ових измена знатно побољшана, иако је максимална брзина пловљења смањена на 34 чворова.

Након инцидента са разарачем Tomozuru, даља изградња разарача класе Hatsuharu је заустављена, а преосталих шест разарача из класе је у потпуности реконструисано, при чему добијају и нову ознаку – класа Shiratsuyu.

Инцидент са Четвртом флотом

Током маневара, бродови Четврте флоте су 26. септембра 1935. били погођени страховитим невременом. Бродови су се убрзо нашли у таласима висиине и до 15 метара. Најозбиљнија оштећења међу разарачим задобили су управо разарачи „специјалног типа“, и то Yugiri и Hatsuyuki, који су остали без прамца. Јапанска морнарица је у овом инциденту доживела још један озбиљан удар; два најмодернија разарача су била преполовљена на тешком мору, без сусрета са непријтељем. Спроведене су озбиљне истраге које су показале да су, поред неповољних карактеристика таласа које је проузроковао тајфун, разарачи класе Fubuki („специјални тип“) недовољне чврстине трупа те стога нису издржали пловидбу по тешком мору. Једноставно, приликом пројектовања брода, конструктори нису узели у обзир да би се брод могао наћи на таласима ове конфигурације

Након овог инцидента, јапанска морнарица је извршила смотру свих бродова који су се налазили у оперативној употреби, оних који су били у фази градње, али и оних који су били у фази пројектовања. Смотра је показала да разарачи класе Fubuki нису били једини бродови са недовољном чврстином трупа. Стога су сва војна и цивилна бродоградилишта била упослена на ојачавању бродских трупова како би се обезбедила жилавост за пловидбу по тешком мору на Тихом океану. Пројекат разарача Shiratsuyu је такође измењен.

Разарачи класе Asashio и проблеми у пројектовању

Непосредно пред повлачење Јапана из Поморског споразума, јапанска морнарица одлучује да гради нове разараче депласмана 1700 тона; у периоду од 1937. до 1939. изграђено је десет разарача класе Asashio, депласмана 1961 тона. Током градње ових разарача. посебну пажњу су обратили на мере за обезбеђење потребне стабилности брода и чврстину трупа. Иако су задовољили по воим питањима, током оперативне употребе на видело ће изаћи други проблеми.

Први проблем се јавио у виду пројектовања кормиларског система; наиме, круг окрета је био много већи од пројектованог. Проблем је решен уградњом крменог зрцала, што ће утицати донекле и на мање повећање брзине пловљења.

Други проблем се појавио крајем 1937. и потицао је од неисправне турбине; уочене су неисправности на лопатицама ротора турбине средњег притиска. Узрок није одмах откривен, али је касније откривено да оштећења потичу од синхронизације вибрација ротора турбине и лопатица; турбине на свим разарачима класе Asashio су модификоване.

Развој торпеда са кисеоником

Јапанска морнарица је током 1926. године започела истраживање на пољу торпеда са кисеоником. Сви експерименти су били неуспешни и завршавали су се експлозијама. Крајем 1927. године у Јапан стижу извештаји да Британци развијају торпеда са погоном на киеоник, тако да Јапан поново покреће рад на пројектовању торпеда на кисеоник. Овог пута одлучују да за погон користе чист кисеоник. Након бројних експеримената, од којих су се бројни завршавали експлозијама, одлучили су да се за стартовање торпеда користи ваздух, а да се потом убацује чист кисеоник. На овај начин, јапанска морнарица је постигла успех и тиме постала конструктор првог торпеда на кисеоник.

Након дугог испитивања, ново торпедо је 1938. године усвојено у наоружање под ознаком Type 93 Mark I Torpedo“. Овим торпедом прво су биле наоружане тешке крстарице, а три године касније, 1940. на ред за наоружавање овим торпедима дошли су и разарачи. Разарачи класе Hatsuharu и Shiratsuyu су морали да претрпе одређене измене како би могли да користе ново торпедо, док су разарачи класе Asashio били модификовани током саме градње.

Поседовање овог торпеда Јапанци су држали у строгој тајности; мењали су му име, нису га означавали као торпедо на кисеоник, умањивали су му брзину и остале карактеристике итд.

Развој разарача класе Kagero

Изашавши из Поморског споразума 1937, Јапан је био ослобођен ограничења у погледу градње ратних бродова. Конструктори бродова су били слободни да пројектују у потпуности нове бродове, користећи сво своје знање и искуство које су раније стекли. Класа Kagero је била прва класа разарача која је пројектована под новим околностима; самим тим, били су коначан одговор на захтеве јапанске царске морнарице.

Основни план

Јапанска морнарица је у плану експанзије флоте за фискалну годину 1937. одлучила да гради 15 разарача класе Kagero. Ови разарачи су требали да плове брзином већом од 36 чворова, пловећи брзином од 18 чворова требали су да превале 5 000 миља, требали су да буду наоружани као и разарачи класе Fubuki, а труп је требао да буде веећи од трупа разарача те исте класе.

Одсек за морнаричке конструкције је закључио да не може да изађе у сусрет свим захтевима истовремено, те је предложио два алтернативна решења: или ће разарач пловити брзином од 35 чворова, или ће аутномија бити 4500 миља. Адмиралитет је био приклоњенији првој алтернативи, те је на основу тога пројектована следећа листа захтева: депласман брода од 2000 тона, максимална брзина 35 чворова, аутономија од 5000 миља, наоружан са шест топова калибра 127 мм, четири топа калибра 25 мм и 16 торпедних цеви калибра 610 мм.

Структура трупа

Како би обезбедили стабилност, усвојен је проверени облик трупа, нешто краћи и већег газа у односу на ширину. Употребљена је равна крма како би се умањио отпор погона. Крма овог облика је обично проблематична при вожи крстарећом брзином, али у овом случају конструктори су могли да превазиђу овај проблем смањењем отпора погона при крстарећим брзинама.

Крмена секција брода

Варење је максимално коришћено приликом градање ових разарача. Иако је јапанска морнарица имала отпора према варењу након инцидента Четврте флоте, неопходност смањења масе дала је на значају овој технологији спајања метала. Тако је варење примењено у изради конструктивних елемената бродског трупа, водонепропусних преграда, делова секундарне палубе… Оплата, уздужни елементи палубе и горње палубе, сем прамчаних и крмених завршетака, израђени су на „старомодан“ начин.

Погонски комплекс брода

Погонски комплекс брода се састојао од турбина снаге 52 000 КС. Пара за турбине се обезбеђивала путем три котла. Овај систем погона се одликовао мањом потрошњом горива: погон на разарачима класе Kagero имали су за 21,5% мању потрошњу горива од разрача класе Fubuki. Маса погонског комплекса је износила 667 тона.

Наоружање

Наоружање нове класе разарача било је слично наоружању разарача класе Asashio, али са бројним унапређењима. Главна бродска артиљерија се састојала од шест топова калибра 127 мм, распоређених у три двоцевне куполе; једна купола се налазила на прамцу, а друге две на крми, у положају једна изнад друге. Макимална елевација коју су топови главне бродске артиљерије могли да заузму износила је 55°, док је максимална даљина гађања износила 18 000 метара.

Прамац разарача Yukikaze са уочљивим прамчаним топовима 127 мм.

Противавионско наоружање које је брод добио у новоградњи није било посебно снажно и састојало се од два двоцевна топа калибра 25 мм, који су се налазили на оба бокка, у висини другог димњака. Овако уграђено противавионско наоружање биће и један од озбиљнијих проблема са којима ће се суочити бродови ове класе на почетку свог борбеног ангажовања.

Као и разарачи класе Asashio, и разарачи класе Kagero су били наоружани са два четвороцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један је био уграђен између два димњака, док је други био одмах иза другог димњака. Опрема за пуњење торпедних апарата је такође била нешто модернизована.

Иако је имао систем сонара, ови бродови су по овом питању били инфериорни у односу на друге морнарице света. Заједно са недостатком радара, ова инфериорност је учинила ове бродове мање ефикасним него што би стварно били.

Перформансе

Петнаест разарача класе Kagero је изграђено у периоду од 1939. до 1941. године. Наредним планом развоја флоте била је предвиђена градња још три разарача, и они су изграђени 1941, тако да је укупно било 18 разарача класе Kagero.

Током испитивања првих разарача из класе, откривене су два мање грешке; немогућност достизања максималне брзине пловљења од 35 чворова и погрешна процена утрошка горива. Прва грешка је настала због лошег облика пропелера, чијом је заменом смањена кавитација, а брзина брода је повећана на 35,5 чворова. Други проблем није отклањан, пошто је уместо тражене и пројектоване аутономије од 5000 миља, аутономија износила 6053 наутичких миља.

Разарач класе Kagero у пуној брзини

Јапанска флота је сматрала Kagero класу идеалним разарачима, те је њихово присуство привлачило пажњу великих поморских сила. Американци су одговорили разарачима класе Fletcher, а Британци класом Battle.

Оперативна употреба разарача Yukikaze

Разарач Yukikaze је изграђен као осми брод из класе Kagero. Кобилица је положена 2. августа 1938. године у поморском арсеналу Сасебо, да би 24. марта 1939. године био поринут у море. Опремање брода је трајало до 20. јануара 1940, када је и званично уведен у састав 16. дивизиона разарача 2. сквадрона разарача.

У то време, 2. сквадрон разарача био је елитна јединица разарача; јапански морнарички кругови су у тој јединици видели снагу која ће у ноћном боју уништити главнину непријатељске флоте упоребом снажног торпедног наоружања.

У тренутку избијања рата, сквадрон се састојао од 10 разарача класе Kagero и шест разарача класе Asashio. Захваљајући напорној обуци, припадници ове јединице су на крају 1941. били убеђени да је њихова борбена способност без премца.

Прва борбена акција у којој је учествовао разарач Yukikaze било је искрцавање код Легаспија, на Филипинима. Yukikaze је пловио у групи са лаком крстарицом Nagara, разарачима Yamakaze, Suzukaze, Kawakaze, Umikaze, Tokitsukaze, тендерима за хидроавионе Mizuho и Chitoze, два миноловца, два патролна и седам транспортних бродова, са задатком подршке искрцавању. Након тога, учествује у подршци серије десаната на Сулавези код Манадоа (од 9. до 14. јануара 1942), код Кендарија, такође на Сулавезију (од 21. до 27. јануара), индонезијско стрво Амбон (од 28. јануара до 4. фебруара), код Купонга на острву Тимор (од 17. до 23. фебруара). Током свих ових акција, бродови нису наишли на непријaтељске бродове.

Битка у Јаванском мору

Битка у Јаванском мору је била заправо прво борбено ангажовање разарача Yukikaze. Савезничке снаге, састава две тешке крстарице, три лаке крстарице и девет разарача, сукобиле су се са јапанским снагама које су бројале две тешке крстарице, две лаке крстрарице и 14 разарача. који су подржавали искрцавање на Јаву. Један од четрнаест разарача био је и разарач Yukikaze.

Битка је започета разменом ватре између тешких крстарциа са обе стране, након чега су лансирана торпеда са јапанских крстарица и разарача. Једно од торпеда лансираних са јапанске крстарице потапа холандску крстарицу Kortenaer; торпеда са разарача нису имала никакав учинак. Разарачи су били предалеко од циљева, а упаљачи на торпедима су били преосетљиви тако да је већина њих експлодирала док су торпеда била у води.

У ноћном окршају који је уследио, јапанска група тешких крстарица је остварила велики успех са својим торпедима на кисеоник, потопивши холандске крстарице De Ruyter и Java. Група разарача, укључујући и разарач Yukikaze, није учествовала у овом окршају.

Yukikaze се 3. марта 1942. северно од Сурабаје сукобио са америчком подморницом USS Perch и потопио га артиљеријском ватром. Након тога се ангажовао у подршци искрцавања на западни део острва Нова Гвинеја, након чега је отпловио за Јапан како би се припремио за наредну битку.

Битка за Мидвеј

У овој операцији, у којој су остали без четири носача авиона, јапаска Комбинована флота је претрпела потпуни пораз. Од тог момента, може се рећи, да је ратни успех за Јапанце кренуо силазном путањом. Током ове битке, Yukikaze је имао споредну улогу, подржавајући искрцавање на Мидвеј са база на Сајпану.

Јапански носачи авиона су 13. јула 1942. реорганизовани 3. флоту, како би чинили ударну снагу Комбиноване флоте. Брзи бојни бродови, тешке крстарице и разарачи били су снахе подршке 3. флоте носача авиона. Шеснаест разарача класе Kagero и Yugumo формирали су групу разарача, која ће постати позната као 10. сквадрон разарача; у његовом саставу се нашао и Yukikaze.  

Гвадалканал и Соломонова острва

Бојиште се сада преселило на Соломонова острва, где су Савезници августа 1942. извршили изненадно искрцавање на Гвадалканал. Јапанци су се очајнички борили да преокрену ток рата у своју корист.

Између јапанских и америчких поморских снага је 26. октобра 1942. севроисточно од Соломонових острва дошло до сукоба. Јапанци су у овој бици успели да потопе амерички носач авиона USS Hornet и разарач USS Porter, док је носач авиона USS Enterprise оштећен. Јапанци су у бици имали неколико лакше оштећених бродова.

Након успешног ваздушног напада на носаче, Yukikaze се придружио нападу на америчку флоту, када је сведочио крају америчког носача авиона.

Јапански бојни крсташи Hiei и Kirishima су у ноћи 13. новембра отворили снажну ватру на америчке положаје на Гвадалканалау, како би уништили полетно слетну стазу. У близини острва се у току ноћи распламсала битка, где је Yukikaze био у групи од осам разарача, директно укључених у битку. Yukikaze је током ове битке испалио 374 пројектила калибра 127 мм, а признато јој је потапање два америчка разарача, USS Barton и USS Laffey. Током исте ноћи, бојни крсташ Hiei  је тешко оштећен, а разарачи Yudachi и Akatsuki су потопљени. Губици америчке стране су били знатн отежи: две крстарице, USS Helena и USS Juno, заједно са четири разарача, USS Barton, USS Cushing, USS Laffey и USS Honsen, потопљени су, док су две крстарице, USS Portland и USS San Francisco и три разарача USS Aaron Ward, USS O’Bannon и USS Sterett, тешко оштећени.

Yukikaze ујутру са још једним разарачем остаје ради обезбеђења тешко оштећеног бојног крсташа Hiei. Како није било наде за спашавање бојног брода, Yukikaze прекрцава посаду бојног брода, након чега га потапа торпедима. Након свега, Yukikaze 10. децембра 1942. одлази за Јапан ради поправке котла, који је оштећен блиским промашајем авио бомбе.

Евакуација са Гвадалканала

Јапанска морнарица је морала да мобилише све оперативне разараче како би евакуисала преморене и изгладнеле трупе са Гвадалканала. Након упловљења у луку на острво Трук 23. јануара 1943, Yukikaze учествује у првј евакуацији 1. фебруара, а три дана касније у другој евауацији са острва. Разарач Yukikaze није учествовао само у последњој евакуацији, која је спроведена 7. фебруара. Како је евакуација извршена у условима нарастајуће америчке ваздушне премоћи и сталне опасности од америчких бродова, успешна евакуација се сматра једним од најуспешнијих акција јапанских разарача

Ваздушни напад

Yukikaze је са још седам других разарача пратио конвој од осам транспортних бродова, на којима се налазило појачање за Лае у источној Новој Гвинеји. Током проласка кроз Бизмарково море, састав је напала група америчких бомбардера B-25, који су користили нову технику бомбардовања са мале висине. Суочени по први пут са новим начином бомбардовања, јапански разарачи нису могли да избегну нападаче; потопљена су четири разарача и сви транспортни бродови. Од свих јапанских бродова, само је Yukikaze остао нетакнут.

Након пада Гвадалканала, Јапанци су покушали да успоставе нову линију одбране, те је тако Yukikaze добио задатак ескорта у подручју, прво за Соломонова острава, потом за Нову Гвинеју и Нову Британију. Yukikaze је стално био ангажован, пошто су у то време јапански разарачи постали радни коњи јапанске царске морнарице.

Први ремонт

У време изненадног америчког искрцавања на острво Ату (Алеутска острва) почетком маја 1943, разарач Yukikaze се налазио у својој матичној луци, припремајући се за противнапад. Када је план коначно био готов, Yukikaze је отишао у Куре на преко потребан ремонт

Током ремонта, Yukikaze добија двоцевни топ калибра 25 мм испред командног моста, док су двоцевни топови калибра 25 мм  који су се налазили на боковима у висини другог димњака били замењени троцевним, истог калибра. На мосту је уграђен радар

Након завршетка ремонта, Yukikaze испловљава као пратња бојног брода Kongo за атол Трук. Крајем јуна, прати појачање које су Јапанци упутили на острво Науру у централном Пацифику.

Након што су Савезници 30. јуна 1943. покренули нову офанзиву на Нову Џорџију, Yukikaze  добија наређење да прати тешку крстарицу Chokai за Рабаул, чиме је разарач добио нову прилику за окршај са непријатељем.

Залив Кула: Битка против квота

Након што су се савезничке снаге искрцале на Нову Џорџију, ситуација на копну и на мору се одвијала врло брзо. Јапански покушаји слања појачања имала су као резултат серију поморских битака, већином у заливу Кула. Yukikaze је учествовао у ноћној бици 12. јула, такође у заливу Кула. На страни савезника налазио се пловни састав јачине три лаке крстарице и десет разарача, док су се у саставу јапанских снага налазили лака крстарица Jintsu, разарач Yukikaze, два разарача класе Yugumo, затим по један разарач класе Shiratsuyu и Mutsuki.

Упркос неповољном бројчаном односу, јапански састав је прихватио борбу и са даљине од 5 000 метара лансирао салву торпеда, чиме су успели тешко да оштете лаку крстарицу USS Leander. Иако је командни брод састава, крстарица Jintsu била оштећена, Yukikaze и остали разарачи су поново напунили торпедне апарате, приближили се америчким бродовима и поново лансирали торпеда. Савезници, несвесни брзине којом Јапанци могу да напуне торпедне апарате, били су потпуно изненађени. Тако је амерички разарач USS Gwin потопљен, док су USS Honolulu и USS St Louis тешко оштећени. Овај окршај ће се показати као последњи у коме је Yukikaze учествовао.

Други ремонт

На свој други ремонт, Yukikaze одлази крајем августа 1943; током ремонта, друга купола са топовима калибра 127 мм је уклоњена и на њено место су уграђена два троцевна топа калибра 25 мм.

Yukikaze након уклањањња куполе са топовима 127 мм

У исто време је уграђен и радар површинске ситуације Type 22 и радар ваздушне ситуације Type 13; уграђен је и нови модел сонара. Ремонт је завршен почетком октобра.

Маријанска и Каролинска острва

Јапанци су и даље покушавали да ојачају линију одбране, тако да је Yukikaze стално био ангажован  на пратњи конвоја са јединицама и залихама. До априла 1944. учествује у пратњи конвоја за Сингапур, Трук, Гвам и Сајпан.

Врло снажне америчке снаге су у пролеће 1944. угрозиле ову линију одбране, те су Јапанци испланирали да се једном за свагда обрачунају користећи носаче авиона и главнину флоте. Сходно томе, направљен је план и кренуло се са дневним и ноћним вежбама. Разарач Yukikaze је добио задатак да обезбеђује носаче авиона.

Снагама се придружује средином маја, када долази до једног несрећног случаја. Наиме, разарач грешком прелази преко плићине и оштећује листове пропелера, тако да је могао да плови максималном брзином од свега 25 чворова. Сходно новонасталим околностима, добија задатак да прати групу од два танкера.

Током битке западно од Маринаских острва, која се одиграла 19-20. јуна 1944, јапанска Комбинована флота је поражена. У вече 20. јуна, група танкера је нападнута из ваздуха. Један танкер је потопљен, а други је био толико оштећен да је морао бити потопљен торпедима са разарача Yukikaze. Са деморалисаном посадом, Yukikаze плови за матичну луку.

Трећи ремонт – потом Самара и Лејте

Yukikaze време од 5. јула до 15. августа проводи на ремонту; истовремено је извршена и трећа модификација; уграђено је додатних 15 једноцевних противавионских топова калибра 25 мм. Покушана је и модификација радара Type 22, како би се могао користити и за управљање ватром, али на тај начин добијена прецизност није била задовољавајућа.

Следећи сусрет разарача Yukikaze са непријатељем догодио се крајем октобра 1944. у бици код Самаре. У очајничком покушају да преокрену ток рата, Јапанци су користећи само површинске бродове, извршили смео напад на амерички мостобран на филипинском острву Лејте. Разарач Yukikaze се налазио међу бродовима који су се неопажено пробили до острва, да би се у рано јутро 25. октобра сукобили са америчлком групом носача авиона.

Јапанска морнарица није могла да пошаље у напад авионе са носача авиона, што је била последица јунског пораза у Филипинском мору. Морнаричка авијација са копна, заједно са авионима армијског ваздухопловства, није била дорасла америчким снагама. Упркос томе, након што су их идентификовали, Јапанци одлучују да употребе све ефективе и нападну свог главног непријатеља – америчке носаче авиона.

Лака крстарица Yahagi, командни брод 10. сквадрона разарача, Yukikaze и још три разарача исте класе, лансирају своја торпеда на неприајтеља у повлачењу. Ова тактика није имала успеха, те су четири разарача сконцентисала своју ватру на амерички разарач USS Johnston, који се окренуо ка њима и успевају да га потопе. Ово ће се показати и као последња прилика да је Yukikaze искористио своје топове да потопи непријатељски брод.

Јапанци су се повукли након двоипочасовне борбе. Иако су потопили један ескортни носач авиона и један разарач, јапанске снаге су претрпеле ненадокнадиве губитке. Свега пар бродова је прошло неоштећено, међу њима је био и Yukikaze.

Повратак у Јапан

Јапанска морнарица је донела одлуку да се бродови са Борнеа врате у Јапан по групама. Yukikaze је пратио бојне крсташе Kongo и Haruna; на путу за Јапан, бојни крсташ Kongo је у ноћи 20. новембра потопљен торпедима са подморнице у Тајванском пролазу. Yukikaze и Haruna упловљавају у своју луку 23. новембра.

Након повратка, Yukikaze има вро мало одмора. Напади подморница и авијације су се одвијали непрекидно. Као један од употребљивих разарача, Yukikaze учествује у читавом низу пратње пловних састава. Током једног од задатака, Yukikaze сведочи потапању носача авиона Shinano, након чега се 30. новембра враћа у луку Куре.

У Куреу, разарач Yukikaze добија нови модел сонара Type 3. Након преко потебних поправки, Yukikaze испловаљава на задатак ескорта конвоја са Тајвана за Јапан, након чега служи као брод мета за обуку јахаћих торпеда. У то време чак ни јапанско Унутрашње море није више било безбедно за јапанске бродове, тако да је Yukikaze мрао са времена на време да се брани од америчких бомбардера.

Иво Џима и Окинава – очајничка одбрана

Иво Џима је пала, а напад на Окиниаву био је неизбежан. Са остацима некадашње флоте, јапанска морнарица је првобитно планирала да брани острво само са авионима са копна. Међутим, када је 1. априла 1945. започело искрцавање америчких снага, Јапан је извршио последњи, очајнички напад на мостобран са свим поморским снагама које је могао прикупити. Напади из ваздуха били су ојачани камиказама.

Фатална мисија била је поверена Другој флоти, свему што је могла мобилисати из састава некада моћне јапанске царске морнарице. У нападу су ангажовани бојни брод Yamato, лака крстарица Yahagi и осам разарача међу којима се нашао и Yukikaze. У касно после подне 6. априла овај састав испловљава са сидришта и узима курс ка Окинави. Већ сутрадан долазе под удар америчких авиона са носача авиона. Без ваздушне заштите, јапански бродови су били принуђени да се бране само противавионским топовима и митраљезима. Амерички авиони су их једноставно надвладали; Yamato и Yahagi су коначно савладани и потопљени. Потопљено је и четири разарача. Пети разарач је осакаћен и као такав је кренуо у повлачење. Свега три разарача је остало неоштећено, међу њима наравно и Yukikaze.

Пораз

Очајнички, али бескорисни покушај, означио је крај јапанске флоте. Пар преосталих бродова је потражило заштиту противавионских топова са копна, мање или више успешно. Yukikaze је био везан у Маизуру, поморској бази у Јапанском мору; избор луке је био добар, пошто је само једном морао да се брани од напада из ваздуха.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године.

Yukikaze је капитулација затекла на везу у луци Маизуру, као јединог преживелог разарача из класе, без умањених борбених способности.

Послератне активности

Након рата, ратни бродови су употребљени за репатријацију јапанских војника и цивила из прекоморских земаља. Yukikaze, захвљајујући стању у коме је био, одмах је укључен у репатријацију људства. У Маизуру је извршена демонтажа наоружања. У периоду од 10. фебруара 1946. до 18. децембра исте године, Yukikaze је обавио 15 задатака репатријације, превезавши 13 056 људи.

Yukikaze са демонтираним наоружањем

Следећа фаза је била репатријација савезничких војника. Посада разарача је обавила свој задатак професионалнно; савезнички војници су описивали разарач као најбољи брод за репатријацију. Брод је током репатријације био предмет инспекција многих савезничких делегација, које су између осталог забележиле да је „велико изненађење видети овако добро одржавани брод поражене нације“.

На задатку репатријације.

Yukikaze је на крају предат Кини. Из луке Сасебо је испловио 1. јула 1947, да би у Шангај уловио 3. јула. Три дана касније је извршена званична примопредаја кинеској морнарици, којом приликом добија име Tang Yan.  

Крај разарача

Као Tang Yan, разарач је наоружан двоцевним топовима калибра 127 мм (три двоцевне куполе) и са осам топова 25 мм. Током 1956. године извршена је замена наоружања са три једноцевна топа 127 мм, два једноцевна топа калибра 76,2 мм и 17 топова калибра 40 мм. Разарач остаје у оперативној употреби кинеске ратне морнарице до 1965. године; маја 1970. је наускан услед олује, након чега је донета одлука да буде изрезан у старо гвожђе.

Разарач кинеске РМ, Tang Yan

Кина је 1971. године, као знак добре воље, вратила Јапану сидро и лист кормила са разарача, који се данас налазе у Поморском музеју у Етаџими.

 

Иван Черњаковски

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Bohler 4,7cm

Аустријска компаниja Bohler је 1935. године произвела противтенковски топ ознаке Model 35, који је био широко распрострањен.

Први купци топа били су Италијани, који су поред оруђа купили и лиценцу за производњу; произвођен је под италијанском ознаком Cannone da 47/32. Као такав, топ калибра 47 мм постаје основно наоружање различитих италијанских оклопних возила, међу којима се издвајају средњи тенк M13/40, оклопни аутомобил AB41, самоходни топ Semovente 47/32.

Поред Италије и Аустрије, овим топом су се наоружавале и јединице кинеске, естонске, финске, летонске, холандске, румунске и швајцарске војске. Само Холанђани су у наоружање увели 380 примерака, од којих је добар део и лиценцно произведен у Холандији.

Совјети су у Летонији заробили доста ових топова, као и Немци у Аустрији, Холандији и Совјетском Савезу. У немачком арсеналу топови заробљени у Холандији носе ознаку 4.7cm PaK 187(h), док топови заробљени од Совјета добијају ознаку 4.7cm PaK 196(r). Део топова је прослеђен Италији, да би се након италијанске капитулације поново нашли у рукама Немаца, када добијају ознаку 4.7cm PaK 177(i) и користе се у наоружању немачких и усташких снага.

Упркос извозним успесима, у време избијања Другог светског рата се није прославио у улози противтенковског топа, с обзиром да је оклопна заштита тенкова нарасла изнад пробојне моћи топа. Послуга топа није имала никакву заштиту од дејства непријатеља, што је био и основни недостатак овог оруђа. Накнадно израђен штит био је врло напрактичан за употребу, пошто је био врло закошен, под углом од 45°, што је топ у комбинацији са ниском силуетом чинило незгодним за употребу.

Сходно својим карактеристикама, топ у рату мења улогу и постаје оруђе за блиску ватрену подршку јединица пешадије. Нарочито је коришћен на Далеком истоку, где су јапанске снаге заробиле ове топове од холандских снага и увеле у своје наоружање.

Топ је израђиван у више верзија, те су тако поједини топови имали гасну кочницу на устима цеви, затим су израђивани са различитом дужином цеви, али су сви имали заједнички закривљени лафет. Приликом припреме за дејство, точкови су се могли демонтирати, што је обезбеђивало нижу силуету оруђа. Ваља напоменути да је највећи број модела могао бити растављен ради лакшег транспорта по неприступачном терену.

Коњска вуча

Топ је користио две врсте муниције: HE муниција је коришћена против лако оклопљених и неоклопљених циљева, док је AP пројектил употребљаван за дејство по утврђеним и оклопљеним циљевима. AP пројектил је имао пробојну моћ од 45-50 мм челика на даљини од 200 м, односно 35 мм челика на даљини од 500 м. HE пројектил је имао врло осетљив упаљач који се активирао приликом наиласка на прву препреку. Уобичајени борбени комплет топа је износио 80 AP и 20 HE пројектила.

ТТ карактеристике
Произвођач Böhler, Аустрија
Маса без точкова 310 кг
Маса са точковима 345 кг
Маса са оклопним штитом 395 кг
Дужина топа 3210 мм
Дужина цеви 1850 мм (39 калибара)
Калибар 47 мм
Максимална елевација 57°
Максимална деклинацаија 10°
Ефикасан домет HE пројектила 6000 м
Брзина гађања 15 прој/мин

 

 

Операција Greif

Још од времена израде првих планова за операцију „Wacht am Rhein“, немачке контраофанзиве у Арденима, Хитлер се наново и наново враћао на важност заузимања мостова преко Мезе пре него што би се могли уништити. Након разматрања свих могућности дошао је на идеју о формирању посебне јединице која ће имати задатак да их заузме. Његова идеја је била да ова специјална јединица, обучена у америчке униформе и опремљена америчким наоружањем и возилима, експлоатише изненађење и шок настао покретањем немачке офанзиве и тако допре до мостова на Мези, играјући америчку  јединицу у повлачењу.

За команданта јединице је планиран мајор Ото Скорцени, есесовац познат по смелим акцијама ослобађања Мусолинија и отмице Хортијевог сина. Хитлер га је 22. oктобра 1944. позвао у свој штаб у Растенбургу, где му je изложио нацрт будуће операције и појаснио његову улогу у њој. Према Скорценијевим сећањима, Хитлер му је наглашавао огромне количине технике и материјала који је Немачка обезбедила за предстојећу офанзиву, наводећи концентрацију од шест хиљада артиљеријских оруђа у Арденима, те око две хиљаде авиона, од којих већина нових авиона на млазни погон. Тада му је саопштио и да ће он водити оклопну бригаду која има задатак да заузме мостове на Мези, нетакннуте.

Ото Скорцени у обиласку немачког 500. СС падобранског батаљона

Како је офанзива била планирана за почетак децембра, то је значило да је Скорценију остало једва пет недеља да оформи и обучи потпуно нову јединицу за специјални задатак. Четвртог дана припрема је послао своју визију формације јединицу генералу Јодлу, са списком потребне опреме. Оно што је имао на уму било је врло оптимистично – бригада од 3300 људи, организована у три батаљона. Немачка врховна команда је 25. октобра издала наређење у коме је тражила људе погодне за ову операцију. Убрзо су широм јединица тражени војници са знањем енглеског језика и америчког дијалекта; овакво тражење специфичних знања убрзо је постало познато и Савезницима, што је потврђено у једном од извештаја Прве канадске армије.

Природа операције је захтевала искључиво америчко наоружање и опрему за попуну новоформиране јединице. Одређених средстава је требало да буде у изобиљу, пошто је већ одржаван борбени контакт са америчким снагама. Ипак, тих ствари није било у складиштима, те је Скорцени стога писао генерал лајтнанту Зигфриду Вестфалу изамолио га да обрати пажњу на чињеницу да је потребна опрема у поседу припадника његове јединице и да им је потребно објаснити потребу да ту исту опрему и предају. Недељу дана касније, исти генерал је замољен да обезбеди 15 тенкова, 20 оклопних возила и 20 самоходних топова, 100 џипова, 40 моторцикала и 120 камиона, као и британске и америчке униформе. наравно, затражена је и одговарајућа количина муниције. Оволико требовање је под кодним именом “Rabenhügel” подељено у три дела и упућено у три групе армија. Тако је Група армија “G” била одговорна за набавку осам тенкова и 20 џипова, Група армија “H” за два тенка и 50 џипова, док је Група армија “B” била задужена за набавку пет тенкова и 30 џипова. Сву тражену опрему је требало послати у Графенвер, локацију која је одређена за формирање и обуку јединице.

Разочаран темпом набавке опреме, Скорцени се 21. новембра обратио писмом немачкој команди Запад, у коме се пожалио на оскудицу америчке опреме која стиже у Графенвер. Услед ове оскудице, Немци су морали да прибегну преправци тенкова и оклопних возила сопствене производње чиме би их учинили што сличнијим америчким. Тако су 24. новембра у Графенвер послали пет тенкова Panther, пет јуришних топова StuG и шест оклопних возила Pz.Spah.Wg, а три дана касније и шест средњих оклопних транспортера mSPW.

Stug са америчким ознакама

Скорцени је био посве свестан да неће моћи на време да опреми јединицу, нити да је обучи за извршење задатка. Тако је у извештају изнео да је набављено 57 од 150 тражених аутомобила, 74 од тражених 198 камиона. Свих пет тенкова, колико су имали, било је немачког порекла, а од осам оклопних возила – шест су била немачка. даље, возила немачког порекла која су упућена у Графенвер, већином су била неисправна што је додатно отежавало посао. Од два тенка Sherman које су успели да прибаве, оба су била неисправна, без могућности за довођење у исправно стање. У исто време када је упућен извештај, у Графенвер је почела да пристиже опрема из арсенала јединица наоружаних пољским и совјетским наоружањем – које је такође било неупотребљиво за ову операцију. Проблеми су се јављали и са личном опремом војника: недостајало је још 1500 америчких шлемова, а прибављена униформа је била из летњег комплета. Ипак, да није све тако црно, сведочи задњи део извештаја у коме се каже да су средства везе исправна и употребљива, да је морал и физичка спрема војника добра и да јединица располаже потребним бројем „преводилаца“. Посебна је прича како су дошли до „преводилаца“. Наиме, Немци су ангажовали бројне експерте за језик и сврстали их у групе сходно степену познавања енглеског језика. Након пар недеља су добили застрашујуће резултате. Прва група (прва категорија), у којој су се налазили људи који су перфектно говорили енглески језик и донекле владали америчким сленгом, бројала је десет чланова; у њој су се налазили претежно морнари, који су се такође уклапали и у другу категорију. У тој другој категорији, налазило се њих 30 до 40, и они су перфектно говорили енглески језик али ни мало нису владали америчким сленгом. Трећа група је бројала између 120 и 150 људи и то су били људи који су прилићно добро говорили енглески језик. У четвртој групио су се нашли они који су током школовања учили енглески језик; ова група је бројала око 200 људи. Преостало људство ове јединице умело је на енглеском да изговори „Да“. У пракси, како је касније говорио Сокорцени, то је значило да би Немци могли успешно да се умешају међу америчке снаге у повлачењем, правећи се да су превише нервозни или заузети за разговор са њима.

Лажни амерички тенк. И сам Скорцени је говорио да ови тенкови могу да заварају само врло младе америчке регруте и тада само из велике даљине и ноћу.

Суочен са реалношћу, Скорцени је морао да смањи организацијско-формацијску структуру јединице са три батаљона на два; такође, одлучио је да од 150 припадника са најбољим знањем енглеског језика формира посебну јединицу командоса, названу „Einheit Stielau

  1. oклопна бригада

Као што је већ наведено, извршено је смањење организацијско-формацијске структуре бригаде, тако да је бригада сада имала два батаљона  са по четири пешадијске чете (наоружане са по два минобацача калибра 80 мм), једном противавионском четом (наоружана са шест топова 88 мм и три топа 20 мм), чете оклопно-извиђачких аутомобила и тенковском четом. Разлика између тенковских чета у батаљонима огледала се у томе да је тенковска чета првог батаљона била наоружана са 22 Пантера, док је тенковска чета у другом батаљону била наоружана са 14 јуришних топова. Поред два батаљона, бригада је требала да има и артиљеријску батерију (шест хаубица калибра 105 мм), те чету инжињерије и мосну јединицу (способну да изради мост носивости 60 тона).

Скорцени је позвао своје специјалне јединице, чету из састава SS-Jagdverband Mitte и две чете из 600. падобранског батаљона (SS-Fallschirm-Jager-Abteilung). Како није било могућности да на време прикупи снаге састављене од добровољаца из свих јединица Вермахта, Скорцени је затражио неке од регуларних јединица као ојачање. Тако је бригада у свој састав добила два падобранска батаљона Луфтвафеа и 7. оклопно-гренадирску чету. Теновске посаде су регрутоване из састава 4. чете 11. тенковског пука (6. оклопна дивизија); посаде ловаца тенкова су биле из 1. чете 655. батаљона ловаца тенкова, а извиђачки аутомобили су попуњавани посадама из 1. чете 190. оклопно-извиђачког батаљона (90. оклопно-гренадирска дивизија) и 1. чете 2. оклопно-извиђачког батаљона (2. оклопна дивизија).

Команда бригаде је попуњена људством из 108. оклопне бригаде, а две команде батаљона су оформљене од искусног људства 10. и 113. оклопне бригаде. Све заједно, са осталим специјалистичким јединицама, бригада је бројала око 2500 људи, око 800 мање од очекиваног. Од њих 2500, 500 их је потицало из СС јединица, око 800 из ваздухопловства, док је остатак био из копнене војске.

Слично проблему са људством, ни опреме није било у траженим количинама. Од америчке опреме, нађена су свега четири извиђачка аутомобила, око 30 џипова и око 15 америчких камиона. Остатак до потребне количине возила морао је бити надомештен немачким возилима. Једина заједничка одлика немачких и америчких возила била је тамно зелена боја. Ситуација је била још гора у погледу наоружања: са расположивом количином америчког наоружања било је могуће опремити свега једну чету. Скорцени је поново морао да модификује планове, тао да је бригада сада имала три борбене групе. Свака од њих је имала исти састав: малу команду, три пешадијске чете, по два оклопно-гренадирска и противоклопна вода, два вода тешких минобацача, вод везе, инжињеријски вод и вод за поправку технике. Две борбене групе су у свом саставу имале и по тенковску чету. Једна тенковска чета била је наоружана тенковима Panther, док је друга била наоружана јуришним топовима (StuG). Куполе и оклопна тела тенкова су морали бити преуређени како би изгледом подсећали на америчке. Пред саму операцију је пронађен један амерички Sherman, док је други коначно спакован али са проблематичном трансмисијом.

Припадници 150. оклопне бригаде са заробљеним америчим извиђачким аутомобилом.

Обука је вршена у самом Графенверу; командантима борбених група још увек није саопштен план како би се сачувала тајност операције. У кампу су се појавиле гласине, што је било неминовно, али је Скорцени одлучио да их пусти, верујући да неће бити лоше ако неки савезнички агент дође до погрешног податка; гласине су се кретале од оних да ће бригада бити употребљена у ослобађању гарнизона у Денкерку па све до оне да ће напасти директно савезничку врховну команду. Гласине ће се ширити све до 10. децембра када су команданти борбених група упознати са планом.

Препознавање од стране сопствених снага је препознато као велики проблем. Самим тим, уговорени су симболи по којима ће се препознавати; договорено је да се на кућама, дрвећу и путевима којима се буду кретали означавају белим тачкама, док су возила добила мале троуглове жуте боје на задњој страни. Такође, цеви оружја ће током покрета бити окренута на „девет сати“, војници неће носити шлемове на глави и око врата ће имати шалове ружичасте или плаве боје.

Мисија командоса

Добровољци који су најбоље познавали енглески језик изабрани су за јединицу која је носила назив „Еinheit Stielau“. Ипак, иако су знали енглески језик, нису имали искуства потребна за овакав тип задатка. Времена за обуку је било врло мало, свега пар недеља. Свима је било јасно да ће уколико буду ухваћени у америчким униформама – бити стрељани као шпијуни. Током ових пар недеља су се обучавали из области коришћења експлозива, проучавању организације америчких снага, америчких чинова. Неки од припадника су слати у заробљеничке логоре у Куштрин и Лимбург како би освежили свој енглески конверзацијом са америчким заробљеницима.

У америчким униформама, са америчком опремом и наоружањем, у џиповима, командоси су подељени у три врсте јединица и слати на различите задатке:

  • диверзантска одељења, јачине пет до шест људи, имали су задатак да дигну у ваздух мостове, слагалишта муниције и горива;
  • извиђачке патроле, јачине три до четири војника, имали су задатак да извиђају по дубини на обе обале Мезе и раадио везом јаве шта су уочили, као и да прослеђују лажна наређења и обавештења јединицама на које би уз пут наишли, окрећу саобраћајне путоказе, уклањају упозорења о наиласку на минска поља;
  • групе командоса, јачине три до четири војника, имали су задатак да ометају командовање америчких дивизија, и то сечењем телефонских жица, уништавањем центара везе и слично.

Према Скорценију, највиши употребљени амерички чин био је чин пуковника, али је уопште гледано амерички чин био небитан.

Покрет

Немачка 150. оклопна бригада је на задатак кренула у ноћи 14. децембра. У послеподневним часовима 16. деецембра се раздвојила у три борбене групе и кренуле иза дивизија које су нападале: 1. и 12. СС оклопна дивизија и 12. фолксгренадирска дивизија.  Јединице су се налазиле иза чеоних јединица ових дивизија, крећући се споредним путевима. Као и већина јединица у овом подручју, и 150. оклопна бригада је запала у велику гужву састављену од разних возила око Лосхајма и никада нису били близу колоне где су у ствари планирали да буду. Прва жртва је пала тог истог дана када је командир Борбене групе „Х“ (Kamfgruppe X), потпуковник Вили Хардик (SS-Obersturmbanfuhrer Willi Hardieck) наишао на мину; на дужност командира борбене групе долази капетан Адриан фон Фелкерсам (SS-Hauptsturmfuhrer Adrian von Foelkersam).

Када претходница немачких снага ни за два дана није успела да достигне свој ближи циљ, Скорцени је схватио да је план осуђен на пропаст. Такође, што је њему било непознато, операција „Greif“ више није била непозната савезничким снагама.

Скорцени је 17. децембра присуствовао састанку у команди 6. оклопне армије, где је предложио да се његове три борбене групе употребе као обична војна јединица. Предлог је прихваћен, а борбене групе је требало прикупити јужно од Малмедија и јавити се у команду 1. СС оклопне дивизије ради координације. Бригада добија задатак да заузме важну раскрсницу код Малмедија; Скорцени се у планирању напада ослањао на информације које су му прибавили тимови који су 17. децембра ушли у Малмеди. Малмеди је држао 120. пук 30. пешадијске дивизије и 99. пешадијски батаљон. Мостови и железнички вијадукти су били припремљени за рушење.

Битка за Малмеди

Борбене групе „X“ и „Y“ су се 20. децембра сусреле у близини Лигнвила, али супротоно плану, борбена група „Z“ још увек није дошла, те се могла сматрати резервом јединице за напд који је планиран за наредни дан. Према плану, Борбена група „Y“ је требала да нападне по десном крилу, из правца Бауњеза, а Борбена група „X“ левим крилом, из правца Лигнвила. Како нису располагали ни артиљеријом нити неком другом снажном јединицом, Скорцени је све наде полагао у изненађење. Узалуд се надао постизању изненађења, пошто је дан раније један његов војник заробљен и током испитивања одао све о нападу. Обавештајци су обавили свој посао и убрзо је јединицама на првој линији послато упозорење о сутрашњем нападу.

Капетан Шерф је у рано јутро 21. децембра кренуо својом Борбеном групом „Y“ дуж пута за Малмеди. Гренадири су ускоро уочени са осматрачнице 120. пука, а убрзо их је поклопила и артиљеријска ватра. Шерф је одлучио да прекине напад и повуче војнике на полазне положаје.

Борбена група „X“ на левом крилу је у напад послала две пешадијске чете ојачане са пет „прерушених“ Пантера. Крећући се из Лигнвила кроз Белву и нападајући дуж пута за Фализ, западно од Малмедија су наишли на положаје 3. батаљона 120. пука. У подножју брда, део снага је наставио путем за Малмеди, док је главнина снага кренула лево на узани пут који је водио преко поља ка мосту преко реке Варш и путу „Ц“. Негде на средини поља, тенк је запео за жицу која је активирала сигналне ракете.

Пантери који су се кретали путем за Фализ су наишли на минско поље испред железничког моста и запалили се. Ватру на преостале немачке тенкове, који су маневрисали око заустављених тенкова, отворила је чета „Б“ 99. пешадијског батаљона која је држала положаје дуж насипа. Гренадири су безуспешно покушавали да заузму насип, плаћајући високу цену. Артиљерија која се налазила на брдима иза реке гађала је цело подручје; гранате су биле са новим близинским упаљачима који су уносили панику међу немачке војнике. Немачке снаге су се након два сата борбе лагано повукли назад.

Пантери који су се кретали са главнином снага, отворили су ватру чим су активирали сигналне ракете постављене на потез. Након неколико минута су се нашли под ватром америчких ловаца тенкова из састава 823. батаљона ловаца тенкова, који је био придодат 120. пуку. Ловци тенкова су се налазили иза куће у близини моста у којој се налазила кoманда једне од јединица батаљона. Кућа је убрзо била опкољена наступајућим гренадирима. У клопци су се убрзо нашли припадници противоклопне јединице, 291. инжињеријског батаљона и део пешадијске чете „К“, као и нешто припадника 120. пука, све у свему – њих тридесетак. Након што су пробили до куће, гренадири су убацили ручне бомбе кроз прозоре у приземљу куће, а негде у исто време су и Пантери заобишли кућу и заузели положаје са којих су покривали мост. Са истог положаја су и отворили ватру на кућу са аммееричким војницима. Амерички војници из посада ловаца тенкова су били побијени, борили су се само још војници из куће.

Јутарња магла се подигла у 10,30 часова те су војници са положаја на насипу могли јасно да виде дешавања у близини моста. Заробљени у кући, браниоци су пружали снажан отпор, али су сада доспели и под ватру америчих војника са насипа, који су погрешно схватили да су Немци заузели кућу. Пантер на мосту је био погођен, а четири члана посаде су побијена док су трчали ка заклону; преживели пети члан посаде је остао сакривен у оближњој кући и касније је заробљен.

Америчка артиљерија је током преподнева утрошила око 3000 пројектила. Скорцени је посматрао битку са једног узвишења и био је запрепашћен када је видео резултате битке: уништени Пантери, заустављено напредовање.  До средине поподнева бригада је враћена на врх брда, јужно од долине реке Варш. Пројектили америчке артиљерије су сада брзо падали на положаје бригаде; један од шрапнела је погодио и Скорценија док се кретао ка штабу 1. СС оклопне дивизије. Борбена група „Y“ је у рано јутро 22. децембра, источно од Малмедија, покушала да изведе још један напад, али су амерички војници били спремни и успели да одбију напад. Припадници 291. инжињеријског батаљона су у 14,00 часова срушили камени железнички мост, чиме су блокирали пут западно од Малмедија. Железнички мост на који се настављао пут ка Фализу је такође дигнут у ваздух.

Затишје је потрајало све до нешто после 14,00 часова 23. децембра када се изнад Малмедија појавио амерички авион. Немци су са положаја јужно од Малмедија отворили ватру из противавионског топа, али без успеха. Нешто касније се појавила група америчких авиона која је на Малмеди изручила бомбе, побивши доста цивила и америчких војника. Убрзо је послата порука у разне штабове у којој је стајало да Немци нису заузели Малмеди. Указано је на страшну грешку која се догодила, а која се не мсе поновити. Бомбардовање је за последицу имало смрт окко 300 цивила и непознати број америчких војника.

Америчко бомбардовање сопствених снага је довело у забуну и Скорценија. Видевши да амерички авиони изручују бомбе на град, помислио је да су Немци заузели Малмеди, али му није било јасно која је јединица извршила тај задатак.

Скорценијева бригада је остала на линији све до 28. децембра, када је по деловима замењена 18. фолксгренадирске дивизије. Бригада је након повлачења отишла за Шлирбах, источно од Сен Вита, а потом за Графенвер, где је распуштена а војници враћени у своје старе јединице. Процес расформирања је завршен 23. јануара 1945. године. Скорценијеве процене говоре о 15 процената погинулих, рањених и изгубљених у борби; већина од њих услед дејства артиљерије и из ваздуха.

Августа 1945, када је Американцима описивао деловање јединице „Enheit Stielau“, Скорцени је рекао. „Ми смо током прва два дана напада упутили четири групе извиђача и две групе диверзаната. Поред њих, по једна група командоса је послата са 1. и 12. СС оклопном и 12. фолксгренадирском дивизијом. Такође, по једна јединица је упућена са сваком од три борбене групе 150. оклопне бригаде. Од 44 војника послатих кроз ваше линије, сви сем осморице су се вратили назад. Последњи припадници јединице су се провукли кроз неприајтељске линије 19. децембра. Након тога, елемент изненађења је изгубљен.“

Веома је тешко утврдити који је од подвига који се приписују Скорценијевим људима стварно њихов. Слање извиђачких тимова иза непријатељских линија била је већ уобичајена пракса; због психолошког утицаја Скорценијеве операције, скоро свако дејство извиђачких органа било је приписано његовим људима.

Највећи успех Скорценијевих људи огледао се у томе што су успели унесу забуну међу америчке јединице, као и да их забрину и натерају да у сваком америчком војнику виде шпијуна. Тим који је био одговоран за највећи хаос иза америчких линија био је заробљен 17. децембра. До заробљавања је дошло када су приликом легитимисања дали погрешну лозинку. У групи су били Гинтер Билинг, Вилхелм Шмит и Манфред Пернас. Овој тројци је приређено војно суђено на коме су осуђени на смрт стрељањем. Казна је извршена у јутро 23. децембра. Иста судбина је задесила укупно 18 припадника 150. оклопне бригаде.

Борбена група Пајпер (Kampfgruppe Peiper)

План операције „Wacht am Rhein“ је приказан 6. оклопној армији 6. децембра приликом извођења вежбе на карти у Брухлу. Поред фелдмаршала Модела и његовог начелника штаба, били су присутни и команданти корпуса са својим начелницима штабова и команданти дивизија. Један од најбитнијих детаља плана односио се на мостове на Мези које је требало заузети неоштећене. Тај задатак ће бити поверен специјално организованој јединици.

Зона операције која је додељена 6. оклопној армији била је неприкладна за брзи пробој. Командант 1. СС оклопног корпуса, СС-групенфирер Херман Прис, након рата је објашњавао да је зона операције била врло неповољна, испресецана и густо пошумљена. Пер путева је било доступно за кретање, остали су били већином шумски узани путеви.

Корпус је захтевао да му се додели зона операције нешто јужније од планиране, где су били бољи путеви, али захтев није одобрен од стране команде армије. Након пажљивог проучавања постојећих путева и процене терена, означено је пет праваца довођења снага, који су требали да за своје кретање употребе две оклопне дивизије које би биле ангажоване у првом борбеном ешалону. Tри правца, условно речено десна, додељена су 12. СС оклопно дивизији док су преостала два, лева правца, додељена 10. СС оклопној дивизији. Упркос чињеници да су наређењима одредили да се Лијеж заобиђе са југа, штаб армије је прихватио идеју о коришћењу неких рута пролажењем северно од града. Подручје северно од града било је погодније за прелазак реке, пошто су обале биле ниске и равне. Како су Немци проценили да би противудар Американаца био изведен са три дивизије у подручју Елсенборна, предузели су све да се немачке оклопне дивизије не нађу у овом потенцијалном бојишту, односно одредили су им правце напредовања ван овог подручја. Тиме су и смањили потенцијалну опасност од закрчења путева, пошто се на том правцу нису налазиле друге јединице.

Из редова 1. СС оклопног корпуса издвојене су снаге за специјалну јединицу, која се састојала из две борбене групе: борбену групу Кулман (Kampfgruppe Kuhlmann) из састава 12. СС оклопне дивизије, вођена мајором Херберт Кулманом (Herbert Kuhlmann) и Борбена група Пајпер (Kampfgruppe Peiper) из састава 1. СС оклопне дивизије, под командом потпуковника Јоакимом Пајпером (Joachim Peiper). Ове борбене групе су имале задатак да продру до Мезе што је пре могуће и заузму мостове како би обезбедили прелазак реке и даље напредовање немачких снага.

Јоаким Пајпер, СС потпуковник

Извиђачки батаљони из састава дивизија су требали бити ојачани и тако настале групе: Борбена група Бремер (Kampfgruppe Bremer) предвођена мајором Герхардом Бремером (Gerhard Bremer) из 12. СС оклопне дивизије и Борбена група Кнител (Kampfgruppe Knittel) под командо мајора Густава Книтела (Gustav Knittel) из 1. СС оклопне дивизије – имале су задатак да извиде терен дуж путева, као предњи одред, избегавајући да приме борбу док је год то могуће, те да заузму и држе мостове преко Мезе. Главни елементи дивизије били су по следећем:

  • на правцу „А“ (најсевернијем) 1. батаљон 25. СС оклопногренадирског пука, са задатком повезивања са падобранцима (операција Stosser) који су држали раскрсницу у шуми близу Монт Ригија;
  • правац „Б“, Борбена група Милер, под командом мајора Зигфрида Милера (Siegfried Muller) из састава 25. СС оклопногренадирског пука (минус 1. батаљон који је на правцу „А“), 12. СС противоклопни батаљон, артиљеријски дивизион и инжињеријска чета;
  • правац „Ц“, прва група која је требала да настпа овим правцем била је Борбена група Кулман, састављена од 12. СС оклопног пука, 560. противоклопног батаљона, оклопно-гренадирског батаљона, дивизиона самоходне артиљерије и инжињеријске чете. После њих, наступа Борбена група Бремер, ојачани извиђачки батаљон (12. оклопно-извиђачки батаљон), а као трећи наступа Борбена група Краус, састава 26. СС оклопно-гренадирски пук (без 3. батаљона који је придодат Борбеној групи Кулман), артиљеријски дивизион, дивизион вишецевних лансера ракета, гро противавионске дивизијске артиљерије и инжињеријска чета. Ова рута је била предвиђена и за наступање 12. СС оклопне дивизије;
  • правац „Д“, прво наступа Борбена група Пајпер, потом Борбена група Сандиг, састава 2. СС оклопно-гренадирски пук (без 3. батаљона који је придодат Борбеној групи Пајпер), артиљеријски дивизион, већи део противавионске артиљерије 1. СС оклопне дивизије и инжињеријска чета. Овај правац је био предвиђен и кретање штабова 1. СС оклопне дивизије и 1. СС оклопног корпуса;
  • правац „Е“ (најјужнији правац), прво користи Борбена група Хансен, састава 1. СС оклопно-гренадирски пук, 1. СС противоклопни батаљон, артиљеријски дивизион и инжињеријска чета. Након њих, путем наступа Борбена група Кнител, ојачани 1. извиђачки батаљон.

Правци кретања.

СС-оберфирер Вилхелм Монке (Wilhelm Monke), командант 1. СС оклопне дивизије, 14. децембра организује састанак у дивизијском штабу у Торндорфу, на коме су присутни и Хансен, Сандиг, Пајпер и Кнител. Скорцени је такође био тамо, са неколицином својих официра, пошето је Борбена група „Х“ 150. оклопне бригаде требала да садејствује са Борбеном групом Пајпер. Монке је најавио след планираних догађаја, наглашавајући значај сваке јединице стављене под команду дивизије, посебно оних које су ушле у састав Борбене групе Пајпер.

Састав Борбене групе Пајпер:

– 1. батаљон 1. СС оклопног пука:

            – 1. и 2. чета наоружане тенковима Panther

            – 6. и 7. чета наоружане тенковима Panzer IV

            – 9. инжињеријска чета

            – 10. чета ПА топова (самоходни ПА топови Wirbelwind)

– 501. СС оклопни батаљон наоружан тенковима Tiger

– 3. пешадијски батаљон

– 13. батерија јуришних топова 2. СС оклопно-гренадирског пука

– 2. дивизион самоходне артиљерије

– 3. чета 1. СС инињеријског батаљона

– 84. дивизион ПА топова

Пајпер је 15. децембра позвао у свој штаб команданте јединица које су ушле у састав Борбене групе Пајпер. На састанку их је упознао са улогама сваке јединице и како ће се организовати за предстојећи задатак; на челу ће наступати две оклопне чете наоружане тенковима Panzer IV, иза њих две чете наоружане тенковима Panther, са полугусеничарима са паннцергренадирима између њих. Ови елементи борбеног поретка би били праћени самоходном артиљеријом и инжињеријом, док би се тешки 501. оклопни батаљон са својим Tiger тенковима кретао на зачељу. Пајпер је сматрао да ови гломазни тенкови не би донели неку предност на челу борбене групе, којој је маневар био пресудан.

Артиљеријска припрема, која је почела у 05,00 часова 16. децембра, затекла је Пајпера на командном месту 12. фолксгренадирске дивизије, посматрајући напредак гренадира, како би одредио прави тренутак за покретање својих јединица. Из порука које су пристизале на командно место, бивало је посве јасно да се гренадири не крећу тако брзо како је планирано. Пајпер је напустио командно место дивизије у 14 часова.

Борбена група је у меувремену кренула из свог рејона прикупљања. Током марша се помешала са јединицама 1. СС оклопне, 12. фолксгренадирске и 3. падобранске дивизије. Пут од Шејда до Лошејма је личио на једну саобраћајну гужву; мост преко железничке пруге је срушен током повлачења немачких јединица и још увек није био обновљен. Пајпер се прикључио својим јединицама у 14,30 часова и био је видно изнервиран насталом гужвом тако да је наредио својима да грубо крену напред, гурајући ван пута све на шта би наишли. Поступајући на овај начин, убрзо су стигли до железничке пруге, која је такође била необновљена након што је уништена приликом повлачења немачких снага. Пајпер је у овом рејону провео неколико сати, покушавајући да поново успостави неки ред и поредак. Заобилазећи уништени мост неких пар десетина метара удесно, прешли су пругу на месту где је терен имао мањи нагиб.

Борбена група је у касним вечерњим часовима враћена назад на главни пут, а до 22,00 часова придружили су се и елементи 501. СС оклопног батаљона. Пајпер је код Лохејма сазнао да су падобранци успели да пробију америчку линију јужно од села и да се сада боре западно од Ланцерата. Одмах је кренуо да искористи пробој линије, али се појавио проблем у виду налажења безбедног пута јужно од Лохејма, пошто је био постављен велики број мина. Миноистраживачи су се налазили на зачељу колоне, па је и њихово довожење одузело доста времена. Нешто пре поноћи је наишао на команданта 9. падобранског пука, који је чекао подршку артиљерије да би наставио напредовање. Пајпер баш и није био срећан због тога, пошто није имао разумевања за предсотрожност команданта падобранског пука. Као резултат тога, команда 1. СС оклопног корпуса је први батаљон 9. падобранског пука препотчинила Борбеној групи Пајпер.

Борбена група Пајпер је напустила Ланцерат 24. децембра, нешто након поноћи. Ноћ је била врло мрачна, а возила су била замрачена и кретала су се узаним путем, са падобранцима који су возачима давали упутства. Колона је у раним јутарњим шасовима прошла кроз Бухолц, село које су раније заузели падобранци. Амерички радиста је успео да избегне претрагу села тако да је сада сакривен на тавану једне куће јављао својој команди податке о немачким снагама које су пролазиле кроз село; избројао је 30 тенкова и 28 полугусеничара.

Уништени тенк Пантер, „прерушен“ у амерички ловац тенкова М-10

Пред само јутро су стигли у Хонсфелд. Америчке снаге у Хонсфелду – делови 99. пешадијске дивизије и 14. коњичке групе, били су изненађени и пружили су врло мало отпора; већина их је заробљена у очајничком тражењу излаза из села. Они који су успели да избегну заробљавање отишли су у Хепшед или чак у Борн и Медел. Пајпер је касније реферисао о заробљеном наоружању и војној опреми: 15. противоклопних топова, 80 камиона, 50 извиђачких аутомобила… Падобранци су се у зору вратили својој команди, али су неки од њих, око једне чете, нааставили даље са Пајперовом групом на запад, све до Ставелота и Стоумонта.

Сквадрон америчких ловаца-бомбардера кружио је изнад колоне која се кретала у правцу запада и извршио напад. Противавионски топови су отворили ватру и успели да оборе један авион, али не пре него што су страдала два противавионска топа и још пар возила. Пајпер на изласку из Хонсфелда одлучује да мало скрене са правца „Д“. Услови на путевима западно од Хонсфелда су били ужасни, а како је већ имао проблеме са стањем горива, одлучио је да се попуни на меричкој бензинској пумпи  Булингену. Село се налазило на правцу „Ц“, који је био додељен 12. СС оклопној дивизији, али судећи по звуцима борбе са његове десне стране и из позадине, Пајпер је закључио да је дивизија још увек далеко иза. Гренадири су ушли у Булинген у око осам часова, без отпора, сем јужно од села где су мање снаге браниле малу травнату полетно-слетну стазу у близини Моршнека. Аеродром је ускоро заузет, са 12 уништених лаких авиона. Пајпер је пронашао складиште које је тражио и убрзо је педесетак заробљеника почело да пуни резервоаре на возилима.

Америчка артиљерија је у 09,30 часова почела да туче село. У око 10,00 часова Пајперова група је кренула даље. На запрепашћење америчких јединица које су се налазиле северно од села, немачке снаге су се кретале ка југозападу ка Модершеду, уместо северно ка Елзенборну. Пајпер је намеравао да се врати на додељени му правац „Д“, западно ка Лигнвилу и Ставелоту. Од официра који је заробљен у Хонсфелду сазнао је да је штаб 49. бригаде противавионске артиљерије, тако да га је носила идеја да зароби цео штаб који је бројао око 400 људи. Све што га је сада успоравало било је стање путева: узани и блатњави. Прошавши поред шачице америчких војника у Модершејду, борбена група је наставила ка Шопену, потом Онденвалу и на крају ка Тиримонту, где је претходница борбене групе стигла око поднева.

Амерички 285. артиљеријски дивизион је био стациониран у близини америчке 7. оклопне дивизије у Хирлиму; скоро цела батерија „Б“ – око 140 војника и 30 возила – била је придодата оклопној дивизији која се налазила јужније. У јутро, 17. децембра, мали конвој је стигао до Малмедија; иако је капетан Роџер Милс, одговорно лице за покрет колоне, био упозорен на немачке тенкове источније од њега, одлучио је да преузме ризик , плашећи се да уколико забасају неће се никада моћи вратити у строј. Мали конвој је стога кренуо путем N32, у смеру Бањеза. Војни полицајац на раскрсници им је махао, преусмеравајући их на прави пут. Међутим, америчка колона изненада долази под ватру након што је прво возило прошло раскрсницу.

Борбена група Пајпер, крећући се северно од Тиримонта, изашла је на главни пут код Бањеза и напала амерички конвој. Амерички конвој је потпуно паралисан ватром немачких снага ;возила су напуштена у паници, неки од војника су бацали оружје и кренули ка раскрсници са подигнутим рукама. Неколицина је залегла у јарак поред пута и пружила какав-такав отпор, док су остали покушавалид а се дочепају шуме. Ситуација је била безнадежна, те је поручник Вирџил Лери наредио прекид ватре и устао и кренуо да се преда. Немци су претресли Американце и сатерали их на пољану у близини раскрснице. Немачка колона је кренула даље, ојачана малочас заробљеним америчким возилима, док су заробљени амерички војници остављени са лаком стражом. Део заробљених америчких војника је „добровољно“ сео у возила да их овезе за Лињевил. Нешто касније су се зачули хици и митраљеска ватра; након затишја су се понново чули појединачни пуцњи. Део заробљеника, који су се са првим пуцњевима бацили на земљу и правили се мртвима, успео је да побегне у оближњу шуму и спаси се. Овај догађај ће остати забележе под називом „Масакр у Малмедију“ и до данашњих дана је извор контроверзи. Написано је више верзија настанка овог догађаја, те је врло тешко утврдити праву истину. Чињеница је да је аутопсија страдалих америчких војника показала да је добар део њих имао устрелне ране иза увета или у потиљак. Такође, остаје чињеница да су Немци побили и осморицу Американаца који су довезли возила у Лињевил. Поред америчких војника, Немци су побили и десетине цивила у том рејону. Остаје чудно да су се ти исти припадници Борбене групе, када су заробили америчке војнике код Хонсфелда, Чена и Стумонта, понашали према њима сасвим коректно, као и према цивилима у тим местима. Ово, донекле кнтрадикторно понашање, можда би се могло приписати реакцији млађих војника који су изгубили контролу када су се суочили са реалностима бојишта.

Убиство војника који су се предали у сваком случају је ратни злочин, ту нема дилеме. И тај злочин су чиниле све зараћене стране у Другом светском рату, међу њима и Американци. Парадокс је да тужиоци након Другог светског рата нису успели да нађу наређење немачким јединицама да стреља заробљенике, док је слично наређење било издавано неким америчким јединицама.

Командант 49. ПА артиљеријске бригаде, генерал Тимберлејк са штабом, је напустио Лињевил непосредно пре уласка немачких тенкова, не више од десетак минута. На јужној ивици села, тенкови претходнице борбене групе су се сусрели са зачелним осигурањем 7. оклопне дивизије, која се кретала ка Сен Виту. Ипак, главни отпор је дошао од тенкова Шерман из састава бригадног борбеног тима америчке 9. оклопне дивизије, која се такође кретала ка југу како би се спојила са својим јединицама код Сен Вита. Јурећи ка мосту у Амблеву, водећи Пантер је добио погодак од Шермана који се налазио у заседи, након чега се запалио. Иза Пантера се налазило оклопно возило са командантом борбене групе Пајпером, који је уочио Шермана да окреће топ ка њему, те се брзо сакрио иза куће. Без обзира, Шерман је нашао друго оклопно возило за циљ и уништио га. У овом сукобу немачке снаге су остале без једног Пантера и два оклопна возила, док су Американци изгубили два Шермана и ловац тенкова М-10.

Трка ка западу се наставила након двосатног задржавања код Лињевила, колико је требало за реорганизацију. Претходница се у 7,30 часова навече приближила Ставелоту. Припадници америчког 291. инжињеријског батаљона су на путу израдили блокаду. Како су се немачки тенкови приближавали, на заустављања америчких војника су одговорили ватром. Инжињерци су узвратили ватру, кроистећи ручне ракетне бацаче. У потпуном мраку, немачки тенкови су се вратили уз бро, док су се Американци повукли ка Ставелоту, оставивши минску препреку на путу. Напредовање немачке борбене групе привремено је заустављено.

Сутрадан, 18. децембра у 6,30 часова ујутур, Пајпер је са својом претходницом, отпочео напад артиљеријским баражем који се проламао долином реке Амблев све док се није довољно разданило. Тенкови су кренули низ брдо, све док по њима није отворена ватра из топова калибра 76 мм, који су се налазили на положајима 825. батаљона ловаца тенкова. Борбена група је наставила напредовање и дошла до дна долине; пришли су још увек нетакнутом мосту, кратко изманеврисали и кренули преко моста. Ништа се није десило. Иако је мост био припермљен за рушење, нешто је кренуло по злу, да ли због конфузије међу америчким инжињерцима или због немачког специјалног тима који је био ангажован на уклањању експлозивних пуњења.

Када су немачки тенкови изашли са моста на чистину, дошли су под удар топа 76 мм са ватреног положаја на раскрсници. Тенкови су скренули у бочну улицу, како би заобишли топ. Када су амерички артиљерци уочили да су их немачки тенкови заобишли, уиштили су топ ручним гранатама и повукли се, препустивши небрањени пут остатку немачке борбене групе. Немачки гренадири нису губили време на чишћење места од америчких војника; Борбена група је до 10,00 већ прошла кроз Ставелот, контролишући само онај део града који им је требао да прођу кроз њега.

Командант 526. пешадијског батаљона, мајор Пол Солис, који је стигао у Ставелот ноћ раније, наредио је својим војницима да се повуку када немачки тенкови пређу преко моста и већина је изашла путем ка Малмедију. Солис је са два стрељачка одељења кренуо северно, ка Франкоршампсу. У шуми, северно од Ставелота, налазило се складиште горива; Солис је терао белгијске војнике који су чували гориво да га запале, како би тиме блокирали пут, али и ускратили га Немцима за допуну својих тенкова и возила. Све ово се показало као непотребно, пошто Пајпер није чак ни извидницу послао у том правцу. Гориво ће запалити припадници 117. пука америчке 30. пешадијске дивизије, који су касније тог истог јутра пришли Ставелоту из тог правца.

Изашавши на северну обалу Амблева, Папер се суочио са следећим преласком преке реке код Труа-Пона, где су се путеви „Д“ и „Е“ спајали како би прешли преко река Салм и Амблев. Чинило се да је Папер одлучио да остави правац „Д“ и крене проходнијим правцем „Е“, кроз Вербомон и Хамор, ка Хју. како би обезбедио заузимање круцијалних мостова у Труа-Пону, Пајпер је организовао напад из два правца: док тенкови буду нападали правцем „Д“, северном обалом реке Амблев, мање снаге ће нападати дуж правца „Е“ ка Труа-Пону.

Претходница борбене групе је у око 10,45 часова уочена на прилазу Труа-Пону, где се налазио ватрени положај једног противоклопног топа калибра 76 мм; један тенк је погођен и заустављен, али су топ и послуга уништена ватром из другог тенка. Мост преко реке Амблев је дигнут у ваздух у 11.15 часова, блокирајући борбену групу на северној обали реке. Снаге које су требале да нападну на помоћном правцу, чекале су на узвишењу изнад моста преко реке Салм, спремне за напад. Тенкови су морали да направе велики заобилазак да би стигли до града, док су се гренадири на јужној обали само спустили низ брдо ка реци. У око 1 час после подне, само што су дошли до моста, амерички инжињерци су дигли мост у ваздух. Немци нису могли да ураде ништа друго до да ту оставе мали део снага, а да се остатак врати за Ставелот и прикључи главнини.

Са уништењем моста преко реке Амблев, Пајпер није имао других опција него да крене путем ка Ла Глејзу, која је носила ознаку правац „Д“. Између Труа-Пона и Ла Глејза није било никаквог отпора, те су истог послеподнева јединице из претходнице јављале о заузимању моста преко реке Амблев код Шенеа; амерички инжињерци нису добили наређење да униште мост, те је тиме остављен пролаз у одбрани, који је Пајпер у потпуности искористио. Нешто око 2 часа после подне, након што је главнина снага прешла мост, над бојиштем су се појавили амерички ловци-бомбардери и напали колону. Немци су узвратили, али су гренадири морали да заузму заклоне и шумама између моста и Шеноа, тако да борбена група није могла наставити даље све док се сви нису прикупили, а то сед есило око 4 часа после подне, кда је пагла магла и сакрила их од дејства из ваздуха. Од дејстава из ваздушног простора, у пар наврата, Пајпер је изгубио дванаест возила, међу којима су била и два Пантера; ипак, највећи губитак је време, Пајпер је изгубио два сата због првог напада из ваздуха, а није располагао вишком времена.

Пајпер је намеравао да се домогне правца „Е“ што је пре могуће, пошто ће њиме доћи до пута N32, све до Хјуа, града који је лежао на реци Мези. Између Пајпера и циља налазила су се два моста: један у Хамору преко реке Урте и други у Нојфмулину, преко реке Лијене. Возила из претходнице су у 16,30 часова изашли на пут N32, нешто јужније од Фридвила и скренула десно; горе уз пут, амерички инжињерци тек што су завршили минирање моста, тако да су га дигли у ваздух чим су се појавили први немачки тенкови. Пајпер је послао извидницу да пронађе други мост, довољно јак да издржи прелазак тенкова;  међутим, чак и да нека од оклопних возила пређу на западну обалу Лијене, мостови у Шовхеду и Мулен де Рахиеру су били далеко мање носивости и не би могли да издрже прелазак тенкова, те је стога морао да нареди борбеној групи повратак у Ла Глејз и излазак на правац „Д“, обезбедивши мост у Шеону јаким одредом. Борбена група се у 23,00 часова зауставила у шумама између Ла Глејза и Стоумнонта.

Иза њих, пошто борбена група Хансен није успела да сотвари никакав успех дуж правца „Е“, СС-оберфирер Монке наређује борбеној групи Кнител, која се налазила у другом ешелону, да крене на север и подржи борбену групу Пајпер. Јединица је прешла мост у Ставелоту у око 7 часова увече, иза јединица које су се враћале из Вена, са задатком прикључивања главнини. Када је Кнител стигао у Ставелот, ситуација је била ризична: америчке пешадијске јединице из састава 117. пука су нападале град, да би у око 8 часова увече једно немачко возило било погођено из ловца тенкова који се налазио на тргу, ни 50 метара од главног пута за Труа-Пон. Како било, Кнител је недуго након поноћи био у Ла Глејзу. Сматрало се да је Ставелот пао у руке Американаца, што је значило да је Пајперова борбена група била у опасности да буде одсечена.

Након што су се прикупили у јутро 19. децембра, Пајпер је напао Стоумонт. Лево од пута се налазила литица која је знатно ограничавала кретање тенкова. Ипак, десно су се налазила поља тако да су тенкови под заштитом јутарње магле могли да дођу до села и пре него што су уочени од стране Американаца. Први тек који је ушао у село, кренуо је ка цркви али је убрзо уништен дејством противавионског топа калибра 90 мм. Борба се трајала скоро два часа, са пешадијом која је нападала са југа и тенковима дуж пута, све док  линија одбране није коначно пробијена. Браниоц, 3. батаљон 119. пука, је имао губитке од 250 војника, док је 100 војника заробљено.

Пајпер није желео да губи време и пошаље извидницу, већ је уместо тога упутио неколико тенкова и полугусеничара ка железничкој станици, која се налазила ван села. Међутим, ова група је наишла на чету из састава 740. тенковског батаљона, чету из састава 119. пешадијског пука и две батерије противавионских топова (110. и 143. батерија), који су организовали одбрану, чекајући немачке оклопњаке. Немачки тенкови и оклопна возила су се појавили одмах након америчких возила која су се повлачила. Посаде немачких тенкова су реаговале врло споро, так ода су америчке снаге прве отвориле ватру. Са ове даљине, немачки тенкови нису имали шансе; граната се рикошетирала од чела куполе и скренула на доле, убивши возача. Пар секунди касније, погођен је други тенк, потом трећи. Ова акција је била уједно и последњи напад Пајперове борбене групе.

Даље напредовање је било ограничено снабдевањем, тако да су немачке снаге могле само да организују одбрану и да чекају снабдевање; тако је 1. чета 1. оклопног пука заузела положаје на железничкој станици Стоумонт, док је 2. чета обезбедила Ла Глејз од напада са севера и североистока. Јединице 84. батаљона противавионских топова је распоређена у рејону око Шеноа, са задатком заштите прелаза преко реке Амблев. Гренадири из састава 3. батаљона 2. СС-оклопног пука су добили задатак да ојачају оклопњаке у Стоумонту и Шеноу. Пајпер је око поднева упутио једну патролу северно од Ла Глејза која је убрзо наишла на америчке снаге које су обезбеђивале складиште горива, те се након размене ватре повукла.

Стоумнонт је још од поднева био под снажном артиљеријском и минобацачком ватром, тако да је Пајпер пред вече схватио да његове слабе снаге неће моћи да држе положај у дужини од 3 км, колико је била удаљеност између села и железничке станице. Сходно томе, наредио је својим војницима да се по паду мрака повуку , прво на насип поред пута, а у 9 часова увече на ивицу Стоумонта.

У јутарњим часовима сутрашњег дана, Прис је командно место 1. СС оклопног корпуса пребацио напред у Холцхајм, док је Монке командно место 1. СС оклопне дивизије пребацио и Вејн. Прес је разумео да му покрет ка западу зависи од Пајпера, тако да је наредио да цела 1. СС оклопна дивизија подржи Пајперову борбену групу. Борбена група Сандиг је добила задатак да заузме Ставелот, борбена група Хансен да наступа правцем „Е“ кроз Лонгбирм и Вена, док је борбена група Кнител добила задатак да се из Ла Глејза врати у Труа-Пон и обезбеди комуникацију која је била важна за снабдевање немачких јединица. Кнител је успео да направи неки успех на висовима западно од Ставелота, док се Хансен суочио са великим потешкоћама јужно од реке, и то у виду лоших путева. Сандиг није успео да пређе Амблев код Ставелота, тако да је послао свој 11. батаљон кроз Вејн ка Петит-Спају, где је прешао мост и придружио се Пајперу.

Ситуација за 1. СС оклопни корпус, који се борио да подржи авантуристичку борбену групу Пајпер, ситуација је тог 20. децембра била на прекретници. Борбена група је продрла дубоко, али је сада блокирана. Поставља се питање да ли може бити попуњена, ојачана, или уништена?

Одлука Американаца да провере и елиминишу овај опасан пробој немачких снага резултирао је реорганизовањем снага у зони. Тако су 119. пешадијски пук и 740. тенковски батаљон, који су били у саставу Борбене групе Харисон, потпали под оперативну команду 18. ваздушнодесантног корпуса; истовремено, корпус је узео назад 82. ваздушнодесантну дивизију и примио делове 3. оклопне дивизије. Борбена ргупа Харисон је добила задатак да напредује ка Стоумонту; 504. падобрански пук је ангажован ка Шеноу, 505. падобрански пук ка Труа-Пону, док је бригадна борбена група 3. оклопне дивизије прикупљена у близини Теа.

Из састава бригадне борбене групе 3. оклопне дивизије су у јутро 20. децембра упућене три борбене групе: борбена група Џонсон ка Стоумонту, борбена група МекЏорџ ка Бомонту и Ла Глејзу и борбена група Лавлејди ка Коу. Борбена група Џордан није имала неки нарочити успех, пошто се кретала путем који је имао високи терен са обе стране, те су немачки тенкови на прилазу Стоумонту уништили прва два тенка из америчке колоне. Слично томе, борбена група МекЏорџ је око поднева заустављена на барикади јужно од Бомонта. На истоку, борбена грпа Лавлејди је била нешто успешнија: напредујући ка југум без наиласка на отпор, успела је да избије на пут N23 између Ла Глејза и Коа и искористивши изненађење заузме камуфлирани конвој који је прешао мост у Петит-Спа, покушавајући да изврши попуну Пајпеерове борбене групе код Ла Глејза. Даље на југу, борбена група улази у Труа-Пон и скреће лево ка Ставелоту; на прилазу Петит-Спа, првих шест Шермана бива уништено прецизном ватром из немачких тенкова и противтенковских топова који су заузели положаје на обали реке и бранили мост, чиме су потиснули америчку борбену групу назад. Борбена група Пајпер је била  употпуности одсечена.

У касним послеподневним часовима, 504. падобрански пук је напао Шено. Пајпер, свестан важности ове комуникације, ојачава мостобран елементима 2. батаљона 2. СС оклопногренадирског пука. Паадобранци су напали преко поља прекривеног препрекама од бодљикаве жице, што их је коштало великих губитака. Након три покушаја, успевају да допру до првих кућа, али се део села још увек налазио у немачким рукама. На западном крају Пајперових снага, борбена група Харисон се пробијала под борбом и напала санаторијум, велику зграду на западном крају села. Унутар зграде је настала огорчена борба, у којој ће бројније америчке снаге однети победу, али тек у 8 часова увече. Гренадири су око поноћи извршили противнапад и поново заузели зграду санаторијума. Током борби су заробили 30 америчких војника и уништили пет тенкова Шерман. У позадини, ситуација је бивала све гора и гора; Кнител је морао да се повуче до Петит-Спа; Сандиг је покушао још један неуспешан напад на Ставелот, а амерички инжињерци из 105. инжињеријског батаљона су у 5 часова ујутру дигли мост у ваздух.

Могућност да се Пајперова борбена група извуче из ћорсокака, коју је предложио 1. СС оклопни корпус, одбачена је од стране 6. оклопне армије, а 1. СС оклопној дивизији је наређено да интензивира напоре и да се пробије до борбене групе.

Борбена група код Ла Глејза није била више у позицији да се супротстави америчкој иницијативи; нашла се у замци, без адекватне попуне, у узаном џепу. Потреба за консолидовањем снага била је све израженија.

Пајпер је у подне позвао своје команданте и изнео одлуку да се снаге концентришу око Ла Глејза, са задатком да покушају да држе мост код Шеноа отвореним. Повлачење снага са положаја код Стоумонта оставила је дворац Фројд-Кур ван зоне одбране. Дворац је био битан, пошто су се у њему налазили заробљеници и рањеници. Пре него што је извршено повлачење, сви рањеници који су могли да ходају, заједно са заробљеницима, доведени су у Ла Глејз. У дворцу је остао немачки хирург са два америчка болничара – заробљеника, који су водил ирачуна о око 80 немачких и бројних америчких заробљеника. Повлачење из подручја Стоумонта, прелазак преко Амблева код Шеноа на одбрамбене положаје одмах иза моста протекло је без проблема. Унутар Шеноа су вођене борбе између 504. падобранског пука и немачке заштитнице која је обезбеђивала скраћивање мостобрана.

Већи део јединица 1. СС оклопне дивизије је у јутро 21. децембра био сконцентрисан на висовима између Труа-Пона и Вејна. Тенкови су кренули низ брдо ка мосту у Пети Спа, али је мост попустио под тежином првог ловца тенкова Jagdpanzer IV/70. Инжињерци су се ангажовали на поправци моста и тек што су поставили први носач, засуле их гранате америчке артиљерије, чиме је завршен посао око поправке моста. Пешадија је прелазила преко остатака моста, док су елементи 1. СС оклопногренадирског пука прешли мост током ноћи и наставили ка северу. Пар километара јужније, гренадири су обновили нападе на Труа-Пон и дуж правца „Е“. Две чете из састава америчког 505. падобранског пука, које су се налазиле на положајима источно од Салма, биле су приморане на повлачење, те је мост Салм, који је био користан у подршци мостобрана источно од реке, морао бити дигнут у ваздух, по други пут за четири дана.

Ситуација борбене групе Пајпер је тог 22. децембра била безнадежна. Америчка артиљерија је дејствовала читаву ноћ; борбена група МекЏорџ и 119. пук су у јутарњим часовима заузеле подручје Фројд-Кура. На ивици Ла Глејза су започеле огорчене борбе за сваку кућу, али када су се у послеодневним часвима сумирали резултати, гренадири су успели да одрже линију одбране. Залихе горива и муниције су биле практично исцрпљене, а храна нијие стизала још од првог дана напада. Снабдеваање ваздушним путем није било баш успешно, пошто је већи део контејнера са залихама завршио у америчким рукама; свега 10% залиха је завршило код Немаца. Горива је било тек толико да пар тенкова промени ватрени положај. Први СС оклопни корпус је поново затражио дозволу да се борбеној групи Пајпер дозволи да се под борбом пробије назад и повуче, али је 6. оклопна армија поново одбила захтев и наредила 1. СС оклопној дивизији да појача напоре за повезивање са Пајперовом борбеном групом.

У поручју Труа-Пона, Кнителове снаге су се повукле из борби за Ставалот и са овим појачањем, борбена група Хансен је појачала дејства дуж пута N33, те је у подне заузела Бистер; део борбене групе Лавлејди је тиме одсечен од своје главнине; ово је био краткотрајни успех пошт су се гренадири борили без тепшког наоружања и били онемогућени да се прииближе Ла Глејзу.

Село Ла Глејз, група фарми Веримонт и засеок Ла Вен, сада су били једино подручје које је борбена група држала под својом констролом. Тоом послеподнева, америчка артиљериа је појачала дејства, претварајући Ла Глејз у пакао. Борбена група Џордан се пробијала од Фројд-Кура ка Ла Вену, али су је зауставили дејством немачких тенкова, који су били скривени у шуми. Пајпер је тог јутра послао поруку команди, у којој их извештава да је „ситуација знатно погоршана; залихе стрељачке муниције су оскудне; приморани су да у току ноћи препусте Стоумонт и Шено“, јер је то њихова последња шанса да се извуку. Команда коначно доноси одлуку да се људи и возила пробију на исток; Пајпер је наређење добио у 5 часова после подне. Пајпер је био свестан да је то наређење немогуће извршити, пошто није располагао горивом за покрет возила и да је једино што могу да учине то да се повуку, оставивши сво тешко наоружање, рањенике и заробљенике. Позвао је командире на састанак, како би усагласили план повлачења.

Борба између борбене групе Лавлејди и немачке борбене групе Хансен, која је још увек покушавала да прошири мостобран северно од Троа-Пона, дуж N33, продужила се оком читавог дана, али грренадири нису успели да се пробију.

Пајпер је оно што је преостало од његове борбене групе – мање од 1000 људи, повео пешице назад, у око 2 часа у јутро 24. децембра. Мала заштитница је остављена како би задржала америчке снаге и покушала да уништи тешко наоружање које је остало иза њих у селу. Заробљеници и рањеници су остављени али, сходно договору који је Пајпер са најстаријем америчком официру, мајору МекКауном, немачки рањеници су након третмана у болници требали бити ослобођени, као реванш за амерчке заробљенике који су ослобођени. МекКаун је остао са Пајпером као залог и требао је бити пуштен на слободу чим Амеиканци ослободе немачке рањенике. Немци су у Ла Вену претражили подруме кућа, не би ли пронашли водича да иих спроведе кроз сеоски атар током ноћи. Пронашли су два локална водича, те је колона успешно прешла реку и наставила даље.

Пајпер је пре зоре стигао у Брум, где им се прикључила мала немачка претходница, те су заједно наставили северно, са намером да се пробију до Хансенових положаја, који су се налазили у близини Бистера, али пошто је мост у Коу био порушен, морали су да одустану од тог плана. Остатак дана су провели скривени у шуми, како би избегли да буду откривени од стране честих америчких извиђачких авиона; у касно после подне су наставили даље, ка југу. Нешто након пада мрака, група прелази пут N32, а убрзо након поноћи наилазе на америчку предстражу. Током кратког сукоба са предстражом, мајор МекКаун крши дату реч и бежи. Пајперова група прелази реку Салм газом код Рошелинвала, након чега поново наилази на америчку предстражу, а ускоро долази и под удар митраљеског гнезда.

Остаци борбене групе Пајпер пред зору наилазе на главнину своје дивизије. Од 800 људи, са колико се кренуло у пробој, на одредиште је стигло њих 770.

У међувремену, америчке снаге су ушле у Ла Вен; ослобођено је 170 америчких ратних заробљеника, а око 300 немачких рањеника је заробљено. Кроз цело село су се налазили немачки тенкови и оклопна возила, од којих је свега неколик оуништено од стране немачке заштитнице. У Ла Глејзу је нађено 25 тенкова и 50 оклопних возила, тако да су укупни губици немачке борбене групе Пајпер били око 45 тенкова, више од 60 оклопних возила, артиљеријска оруђа две батерије и остала опрема.

Борбена група Пајпер је престала да постоји као борбена јединица; распуштена је 26. децембра дивизијским наређењем, којим су се припадници борбене групе вратили у своје матичне јединице.

Westland Whirlwind

Westland Whirwind, британски двомоторни тешки ловац, први пут је полетео 1938. године, када ће се показати као један од најбржих борбених авиона у свету, а са четири аутоматска топа Hispano-Suiza 404 у носу био је и најснажније наоружан.

Развој

Конструктори авиона су средином тридесетих година схватили да је повећана брзина лета авиона за последицу добила знатно краће време дејства наоружањем ловачког авиона. Самим тим, то је даље за последицу имало смањење броја метака који би погодили циљ, а уједно и обезбедили обарање непријатељског авиона. Уместо два митраљеза стандардног калибра, захтевана је уградња шест или чак и осам митраљеза. Осам митраљеза, уграђених у Харикене и Спитфајере, користили су пушчану муницију, која није могла довољно да оштети авион непријатеља и избаци га из строја. Топ, као што је француски Hispano-Suiza HS.404, калибра 20 мм, наносио је далеко више оштећења, те је пажња конструктора преусмерена на авионе који су могли поднети уградњу четири оваква митраљеза.

Најагилнији ловачки авиони били су генерално гледано мали и лаки, ограничена количина горива коју су носили ограичавала им је акциони радијус и тиме их ограничавала на дефанзивну и улогу ловца-пресретача. Већи авиони и већи резервоари горива двомоторних авиона су због тога били ангажовани на офанзивним задацима.

Прва британска спецификација за моноплан високих перформанси, наоружан митраљезима издата је под ознаком F.5/34, али су авиони израђени под овом спецификацијом остали у сенци нових ловаца компанија Хокер и Супермарин. Команда британског краљевског ваздухопловства је сматрала да би експериментални авион наоружан топом калибар 20 мм био је хитно потребан, тако да је Министарство ваздухопловства 1935. године издало Спецификацију F.37/35. Спецификацијом је тражен једноседи дневно-ноћни ловачки авион, наоружан са четири топа; тражена је максимална брзина лета 64 км/ч већа од максималне брзине лета супарничких бомбардера, најмање 530 км/ч на висини од 4 600 метара.

На издату спецификацију је одговорило осам компанија. Компанија Boulton Paul је понудила моделе P.88A и P.88B, Bristol је понудио једномоторни Type 153 и двомоторни Type 153A. Компанија Hawker је понудила једну варијанту Харикена, Супермаринов модел 312 био је варијанта Спитфајера, док је Супермаринов 313 био пројекат двомоторног авиона са четири топа у носу и потенцијалом за уградњу још два топа у осовинама пропелера; компанија Westland је понудила модел P.9, погоњен са два мотора Rolls-Royce Kestrel K.26.

Предложени пројекти су проучавани маја 1936; препоручено је усвајање Супермариновог модела 313. Иако је пројекат компаније Супермарин био фаворизован не само због квалитета пројекта, већ и због обећавајућег Спитфајера, било је јасно да компанија неће моћи да радаи паралелно на два пројекта. Компанија Westland, која је имала мање посла и такође добар пројекат, изабрана је за производњу, заједно са пројектима авиона P.88 и Type 313. У фебруару 1937. је потписан уговор за градњу два прототипа, са очекивањем да прототипови полете средином наредне године. Прототипови пројекта P.88 и Type 313 су отказани у јануару 1938. године.

Топови у носу авиона

Конструктори су за погон авиона изабрали варијацију Ролс Ројсовог мотора Kestrel K.26, који ће касније добити ознаку Peregrine. Хладњаци мотора су се налазили у водећој ивици централне секције крила. У изради трупа авиона коришћен је углавном дуралуминијум, са изузетком репног дела авиона, за који је коришћена легура магнезијума. Пилот је захваљујући положају кокпита имао одличну прегледност. У носу су се налазила четири аутоматска топа калибра 20 мм.

Други прототип, ознаке L6845

Прототип ознаке L6844 је први пут полетео 11. октобра 1938; кашњење је изазвано касном испоруком мотора. Крајем године прототип је послат у Фарнбороу на испитивање. Whirlwind је приказао одличне летне карактеристике; једина мана била је неадекватна контрола током полетања, што је имало за последицу измену репних управљивих површина.

Whirlwind је по димензиама био прилично мали авион, нешто већи од Харикена. Стајни трап био је у потпуности увлачив и цела летелица је била „чиста“, са свега неколико отвора. Два мотора Peregrine, снаге по 885КС, убрзавали су авион до максималне брзине од преко 580 км/ч, што је била брзина једномоторних авиона. Акциони радијус авиона износио је 480 км. Прве испоруке авиона су уследиле јануара 1940. године.

Крајем 1940. године на ред за уградњу топова калибра 20 мм долази и Спитфајер, тако да је испуњен захтев за ловачким авионом наоружаним топом. У то време задаци ескорта и нису били више толико битни, те се Бомбардерска команда РАФ окренула ка ноћном летењу. РАФ је тражио двомоторни ловац са великим долетом и носивошћу (како би се уградио радар); Бристолов Beaufighter се више уклапао у потребе британског РАФ него Whirlwind.

Наруџбине за авион су зависиле од успеха тестирања; кашњења узрокована великим бројем модификација на два прототипа довеле су до тога да се прва поруџбина за 200 авиона задржи до јануара 1939. Ранији планови да се производња авиона не врши само у компанији Westland, већ да се упосле и производни капацитети других компанија, одбачена је у корист производње Спитфајера.

Упркос томе што је Whirlwind обећавао, производња је прекинута јануара 1942, након што је произведено свега 112 серијских авиона. Ролс Ројс је морао да се усредсреди на развој и производњу мотора Merlin и проблематичног мотора Vulture, тако да је мотор Peregrine практично отписан. Компанија Westland је била свесна да њихов авион, конструисан око мотора Peregrin, не може да користи други, већи мотор без свеобухватне реконструкције. Након отказивања производње авиона Whirlwind, покушано је са развојем авиона Whirlwind II, који је требао да користи модернији мотор Peregrine, снаге 1010 КС; од предлога се одустало када је Ролс Ројс у потпуности отказао производњу мотора Peregrine. Поред тога, за производњу авиона Whirlwind трошило се три пута више легура него за Spitfire.

Верзије

P.9 – прототип авиона; израђена су два примерка, ознака L6844 и L6845.

Whirlwind I – серијски произвођен авион; од наручених 400 примерака, произведено је 116.

Whirlwind II – ловац-бомбардер, настао конверзијом оригиналних ловаца MkI; извршена је конверзија 67 примерака.

Ноћни ловац – експериментална верзија авиона у улози ноћног ловца. Авион је био наоружан са дванаест митраљеза и једним топом калибра 37 мм; остао је на нивоу прототипа.

Merlin верзијаWestland је предложио уградњу мотора Merlin у свој авион; предлог је одбијен, али је пројекат употребљен у развоју висинског ловца Welkin.

Испитивање авиона у улози ловца-бомбардера.

ТТ карактеристике
Дужина 9,83 м
Распон крила 13,72 м
Висина 3,35 м
Маса празне летелице 3 777 кг
Максимална полетна маса 5 202 кг
Погон 2 х Rolls-Royce Peregrine, 885 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 1288 км
Акциони радијус 240 км
Плафон лета 9 240 м
Наоружање 4 х Hispano Suiza 20 mm
2 бомбе по 115 кг или
1 бомба од 230 кг

 

LVT-1, гусенично десантно средство

LVT-1 на паради 1941. године

Гусенично десантно возило LVT вуче своје порекло из цивилног модела, који је носио ознаку Aligator, а који је пројектовао амерички инжињер Donald Roebling. Реблинг је пројектовао спасилачко возило, које би се користило у мочварама Флориде. Препознавши вредност овог возила, амерички Марински корпус прилази Реблингу и са њиме води разговоре око модификације возила за употребу у оружаним снагама. Први прототип, погоњен мотором Mercury 94K, био је готов маја 1940. Други прототип је био погоњен мотором Lincoln-Zephyr. Испитивања су уследила касније исте године, и возило је убрзо прихваћено за увођење у наоружање. Прототип је носио назив Aligator.

Прво серијско произведено возило, које је понело ознаку LVT-1, испоручено је јула 1941. Достизало је брзину од 19 км/ч, а могло је да укрца од 18 до 24 војника са опремом. Од наоружања, у почетку возило није било наоружано, да би касније добило два митраљеза калибра 7,62 мм, односно два тешка митраљеза калибра 12,7 мм. За погон вотила је употребљен мотор Hercules WXLC-3 снаге 146 КС. Возило се од осталих модела лако разликује по кабини која се налазила на самом прамцу возила. Ране верзије су на кабини возила имале три прозора за возача. Возило је кроз воду погоњено гусеницама, које су на себи имале својеврсне лопатице. Овако пројектоване гусенице биле су погодне за кретање возила по води и песку, односно меканом терену; самим тим, возило није било прикладно за кретање по чврстом терену.У систему вешања се налазило 11 точкова, од којих су први и последњи били нешто уздигнути ради бољег приањања по нагнутом терену; назад се налазио погонски точак. Посада је била трочлана: командир, возач и помоћник возача.

Серијска производња првих 200 возила започета је 1941. у компанији Food Machinery Corporation. Након првих борбених искустава, возило бива наоружано са два митраљеза. Укупно је произведено 1225 примерака LVT-1. Саме посаде су вршиле одређене модификације, које се односе на наоружање, као и на оклопну заштиту возила.

LVT-1 из састава Маринског корпуса у покрету ка Гвадалканалу. Фотографија је снимљена вероватно 7-9. августа 1942. У позадини се види транспортни брод USS President Hayes (AP-39).

Возилом је прво наоружана 1. дивизија Морнаричког корпуса, која их је употребила у операцијама снабдевања Гвадалканала. Касније су коришћени за пребацивање са острва на острво, што је била и тактика употребе јединица Маринског корпуса. Њихово најзапаженије ангажовање у улози десантног средства било је приликом десанта на острво Тарава, када је ангажовано више од 260 возила. Пре десанта на Тараву, возила бивају наоружана комбинацијом два митраљеза калибра 12,7 мм на прамцу и једним митраљезом калибра 7,62 мм на крми. Тада су возила коришћена да у три таласа искрцају војнике на острво, да би потом наставили са транспортом муниције и појачања, као и транспорта рањеника на брод. Крајем 1943, британској војсци је послато неких 200 возила, како би се британске снаге припремале за искрцавање у Француску и Холандију.

Giulio Cesare, бојни брод

Giulio Cesare је један од три бојна бода класе Conte di Cavour који су изграђени пред Први светски рат за италијанску ратну морнарицу. Брод је службовао у оба светска рата, да би на крају завршио у Совјетском Савезу као ратна репарација. Совјети су га користили у обуци морнара, све док није потонуо након експлозије заостале немачке мине 1955. године, уз губитак од 608 чланова посаде.

Кобилица брода је положена 24. јуна 1910. године у ђеновском бродоградилишту. Поринуће је свечано обављено 15. октобра 1911. да би брод био уведен у оперативу 14. маја 1914. године. Током Првог светског рата, Giulio Cesare је командни брод италијанске флоте у јужном Јадрану. Након Првог светског рата, брод пружа подршку током заузимања Крфа 1923. године, да би пет година касније постао брод за обуку артиљераца.

Бојни брод Giulio Cesare након изградње

У периоду од 1933. до 1937. године, у ђеновском бродоградилишту је извршена реконструкција брода. Након реконструкције, маја 1939. учествује у нападу на Албанију.

Бојни брод Giulio Cesare након извршене реконструкције

У раној фази Другог светског рата, Giulio Cesare учествује у бици код рта Стило, заједно са бојним бродом Conte di Cavour, када се италијански састав сукобио са главним деловима британске Средоземне флоте. Битка се завршила без победника, а Giulio Cesare је задобио оштећења погонског комплекса и оплате. Поправке су потрајале до краја августа, након чега је било пар неуспешних покушаја пресретања британских конвоја.

У ноћи 11. новембра 1940, бојни брод Giulio Cesare и остали италијански бојни бродови на везу у луци Таранто, бивају мета британског ваздушног напада, који је изведен са 21 торпедним бомбардером Fairey Swordfish са носача авиона HMS Illustrious. Giulio Cesare је имао доста среће да се из овог напада провуче неоштећен, тако да је већ 27. новембра 1940. могао да учествује у бици код рта Спартивенто. Јануара 1941. брод бива оштећен у нападу британских бомбардера на Напуљ, да би већ наредног месеца био враћен у строј. Почетком фебруара је упућен у пресретање још једног британског конвоја, за који ће се касније испоставити да се ради о британском ссаставу који је имао задатак да нападне Ђенову. Како год, ни овог пута није остварен борбени контакт.

Giulio Cesare учествује и у бици у заливу Сирте, 17. децембра 1941, када обезбеђује заштиту конвоја за Либију. Почетком јануара 1942. је на истом задатку. Након тога, у Таранту служи као школски брод, а касније и у Пули. Немачка подморница U-596 неуспешно га напада у Тарантском заливу почетком марта 1944.

Након италијанске капитулације, бојни брод Giulio Cesare плови за Таранто, успут успева да угуши побуну посаде и да избегне немачки напад из ваздуха. На Малти је интерниран 12. септембра, где остаје све до 17. јуна 1944, када се враћа у Таранто, где остаје наредне четири године.

Након завршетка рата, Giulio Cesare је припао Совјетском Савезу на име ратне репарације. Брод је избрисан из поморског регистра 15. децембра 1948. и предат Совјетима у албанској луци Валона. Совјети му дају име Новоросијск. У ноћи 28/29. октобра 1955. долази до снажне експлозије на сидришту севастопољске луке, вероватно од немачке мине заостале из Другог светског рата. Продор воде није могао бити заустављен, тако да је убрзо дошло до превртања брода; изгубљено је 608 морнара.

Бојни брод Новоросијск у Севастопољу, 1950. године

Око узрока експлозије и данас се воде полемике. Званични узрок јесте магнетна мина RMH или LMB, које су положили Немци током Другог светског рата. Мина је вероватно активирана сидреним лацем. Накнадном претрагом лучке акваторије откривено је још 32 мине, од којих су неке нађене на свега 50 м од места експлозије.

Новоросијск је избрисан из поморског регистра 24. фебруара 1956. Са дна је подигнут 4. маја 1957, након чега је изрезан у старо гвожђе.

Amagi, носач авиона

Amagi, јапански носач авиона класе Unryu, носач који је изграђен крајем Другог светског рата и никада није укрцао своје авионе; рат је провео у јапанским територијалним водама. Своју каријеру је завршио јула 1945. у поморској бази Куре, када се након америчких удара из ваздуха преврнуо. У старо гвожђе је изрезан 1946. године.

Јапанска царска морнарица је, у времену које је претходило рату на Пацифику, намеравала да изгради велику флоту носача авиона. Како би их брзо изградили, пројекат нових носача авиона је био заснован на класи носача авиона Hiryu. Тако настала класа Unryu била је врло слична својој основи и једноставна за градњу, али се разликовала по томе што је острво било уграђено на десном боку. Нови носач је могао да укрца 63 авиона, у два хангара, а авионе је помоћу два лифта допремао на летну палубу.

Носач Amagi је наручен под привременом ознаком 5001, као део Петог програма наоружавања флоте из 1942. године. Ово је био масиван флотни програм, намењен надокнађивању губитака насталих код Мидвеја, усмерен на носаче авиона и авионе. Првобитни план је предвиђао градњу шеснаест носача авиона класе Unryu, али их је на крају изграђено свега три, међу њима и Amagi.

Кобилица носача авиона је положена у бродоградилишту компаније Мицубиши у Нагасакију, 1. октобра 1942; у море је поринут 15. октобра 1943, док је опремање брода завршено 10. августа 1944. У поморски арсенал Куре упловљава фебруара 1945, када крећу радови на маскирању брода. У то време, ваздухопловна група која је требала бити укрцана на носач, 601. ваздухопловна група, била је ангажована у бици за Иво Џиму. У периоду од 10 .до 24. фебруара извршен је кратак ремонт, да би 19. марта авиони из састава TF58 напали луку и лако оштетили носач авиона. Средином априла, носач је везан и закамуфлиран у луци Куре.

Иако закамуфлиран, 24. јула га лоцирају и нападају авиони из састава TF38; брод је погођен са две бомбе. Бомба масе 230 кг је детонирала у близини крменог димњака, тешко га оштетивши. Бомба масе 910 кг је пробила летну палубу и детонирала у горњем хангару, између лифтова. Експлозија бомбе је однела секцију хангара дуине  50 м. Летна палуба између лифотва била је уништена у дужини од 61 м. У палуби горњег хангара је начињен отвор пречника 7,6 м. Парчад бомби које су пале поред носача, на неколико места су пробили оплату и изазвали продор воде; потопљени су једна муницијска комора, два машинска простора са отловима и леви крмени машински простор.

Командант брода је касније током дана издао наређење за напуштање брода; у вечерњим часовима, носач је још увек плутао, уз приметни нагиб на леви бок и прамчани трим. У наредних пар дана, још неколико простора је напуњено водом, тако да је носач сео на дно луке. Американци су 28. јула извршили још један напад на брод, који је резултовао још већим нагибом брода. Amagi се преврнуо наредног дана у преподневним часовима. Нису познати подаци о људским жртвама, али се верује да ако их је и било – да су вероватно мали.

Брод је из флотне листе избрисан 30. новембра, а радови на подизању брода започети су 5. децембра. Брод је коначно подигнут 31. јула 1946, док је резање брода у старо гвожђе потрајало до 12. децембра 1947.

ТТ карактеристике
Tип носач авиона
Депласман 20 450 т
Дужина преко свега 227,35 м
Ширина 22 м
Газ 8,73 м
Погонска група 8 парних котлова Kampon, 4 парне турбине,
4 осовинска вода, снага погона 152 000 КС
Брзина пловљења 34 чв
Посада 1595 чланова
Радијус пловљења 8000 М брзином од 18 чв
Наоружање 6 х Type 89 калибра 127 мм
13 х Type 96 калибра 25 мм
6 ПАР лансера калибра 120 мм
Авио компонента 63 авиона