Дубровник, разарач КЈРМ

Краљевска југословенска ратна морнарица (КЈРМ) је почетком тридесетих година располагала претежно застарелим бродовима, међу којима су  били школска крстарица Далмација (купљена немачка крстарица Niobe), шест миноносаца класе М (Галеб, Јастреб, Орао, Сокол, Кобац и Лабуд; купљени од немачке ратне морнарице 1920. године), шест торпиљарки класе Т3 и Т5 (Т1, Т3, Т5, Т6, Т7 и Т8; ратни плен из Првог светског рата), пет малих минополагача класе Малинска (Малинска, Мљет, Мељине, Марјан и Мосор; грађени у Краљевици током тридесетих година).

Сви наведени бродови су били застарели и могли су се користити само за обуку поморских кадрова краљевске ратне морнарице. Поред ратних бродова, КЈРМ је располагала и одређеним бројем помоћних бродова.

У другој половини двадесетих година, тачније 1926. године, Краљевина Југославија набавља четири подморнице, од којих су две биле класе Храбри (Храбри и Небојша; пројектоване на основи британске  подморнице класе „L“ из Првог светског рата) и две класе Осветник (Смели и Осветник; грађене у Француској 1927-29. године).

У складу са карактеристикама Јадранског мора и обале, за потребе КЈРМ се 1926. године набављају два торпедна (борбена) чамца класе Ускок (Ускок и Четник), изграђених у Великој Британији и осам моторних торпиљарки класе Орјен (Орјен, Велебит, Динара, Триглав, Сувобор, Рудник, Кајмакцалан и Дурмитор), изграђених у Немачкој.

„Уско море“, какво је било и Јадранско, учинило је да међу руководећим кадром превагне мишљење о потреби, поред малих обалских подморница, и брзих торпедних бродова, са солидним артиљеријским и противподморничким наоружањем. Сходно томе, уследила је градња моторних торпиљарки и командних бродова дивизиона торпиљарки – разарача мањег депласмана, али велике брзине и са јаким артиљеријским и торпедним наоружањем.

Под утицајем искустава стечених у употреби разарача у Првом светском рату, све поморске земље су се у периоду између два рата потрудиле да их што више усаврше. До 1930. године градили су се углавном прототипови разарача до депласмана прописаног Поморским споразумом из Лондона, потписаним 1930, тако да је том тренду остала верна и сама Краљевина Југославија. Проблем је настао приликом дефинисања тактичко-техничких захтева за нову класу разарача. Сви чланови комисије за развој тактичко-техничких захтева, која је била састављена од оружара-специјалиста за торпедно, артиљеријско, противподморничко оружје и тд, настојали су да прогурају своје идеје и захтеве, не марећи за захтеве и потребе других специјалиста. Тако је настао пројекат разарача Дубровник, преамбициозно наоружан брод, што ће се касније одразити на стабилитет брода.

Флотни програм из 1928, вредан 150 милиона динара, предвиђао је набавку подводног оружја, обалских топова, али и једног новог, великог разарача.

Градња разарача Дубровник

Одмах на почетку, командни кадар КЈРМ се нашао пред избором: да ли нови брод градити у Француској или у Британији? Французи су градњу брода условљавали уградњом Шнајдерових топова, који су имали недопустиво малу брзину гађања за један модерни разарач. Избор је пао на Британију, која је понудила два пројекта: компанија White је понудила пројекат разарача депласмана 2140 тона, брзине 37 чворова, наоружан са седам топова калибра 120 мм, четири топа калибра 40 мм и шест торпедних апарата. По мишљењу југословенске комисије, наоружање је било слабо, а цена градње прилично висока.

Избор је тако пао на пројекат компаније Yarrow, који је био јефтинији и са краћим роком испоруке. Овде није било условљавања наручиоца у погледу произвођача наоружања, већ је постојао договор да ће градитељ уградити оруђе које му наручиоц обезбеди. Како је Краљевина Југославија била чланица Мале Антанте, то се определила да сво наоружање буде чехословачко. Шкодини топови, чехословачке производње, већ су се налазили у артиљеријским јединицама Копнене војске, тако да избор није био тежак.

Поринуће разарача Дубровник 12. октобра 1931. године у Глазгову. Церемонији су присуствовали кнез Павле и кнегиња Олга.

Уговор о градњи разарача Дубровник потписан је у лето 1929. године. Кобилица брода је положена у бродоградилишту у Глазгову, 10. јуна 1930; већ 12. октобра 1931. је поринут, да би већ следеће године, 14. маја 1932. био завршен и предат Краљевској југословенској ратној морнарици. Након извршене примопредаје, брод је отпловио у Холандију где се задржао ради уградње справа за управљање артиљеријском ватром.

Разарач Дубровник пред предају наручиоцу

Уколико се погледају тактичко-техничке карактеристике брода, може се закључити да се радило о броду високих квалитета: велики депласман, четири топа калибра 140 мм, два топа калибра 83,5 мм и шест противавионских топова калибра 40 мм; шест торпедних цеви, четири бацача и два клизача дубинских бомби.

На прамцу брода су се налазила два једноцевна топа калибра 140 мм, домета близу 24 000 м, веома високо постављена. Иза моста, између два димњака, а на уздигнутом надграђу, налазила су се два противавионска топа калибра 40 мм. Даље према крми су се налазила два троцевна торпедна апарата, између којих је била платформа са двоцевним топом калибра 83,5 мм. На крменом надграђу налазио се крмени топ калибра 140 мм, а бочно још два топа калибра 40 мм. На самом крају крмене палубе налазио се четврти топ калибра 140 мм и шине за полагање морских мина.

Погонски комплекс брода састојао се из две парне турбине типа Parsons снаге 42 000 КС и три парна котла типа Yarrow. Поред главних турбина, биле су уграђене и помоћне турбине, снаге 900 КС, које су се користиле за вожњу економичном брзином. Уграђени погон био је димензионисан за постизање максималне брзине повљења од 37 чв, али је она приликом пробних вожњи премашена (40,3 чворова). Укрцано гориво у количини од 590 тона обезбеђивало је даљину пловљења од око 7000 миља, пловећи брзином од 15 чворова.

У почетку експлоатације брода, долазило је до кварова на погону, изазваних нестручношћу кадра који је опслуживао погон, пошто је погон на Дубровнику био далеко модернији и снажнији него на другим бродовима КЈРМ. Ови проблеми су убрзо превазиђени, а разарач Дубровник је уједно постао и место где су се оспособљавали кадрови бродомашинске струке.

Када је реч о стабилности брода, показао се озбиљан проблем стабилитета услед тога што је главна палуба била неуобичајено висока за овакав тип и величину брода. Услед тога, као и велике тежине наоружања, установљено је да брод има прилично слаб стабилитет, што је делимично решено стављањем 40 тона баласта на дно бродског трупа.

Разарач Дубровник у тиватској луци.

Разарач Дубровник је у Сплит упловио 12. августа 1932. године. Како се радило о најновијем, најмодернијем, па и највећем броду КЈРМ, разарач Дубровник је коришћен у протоколарне сврхе, крстарећи по Средоземљу и Црном мору, када са краљевском породицом посећује Грчку, Трску, Румунију и Бугарску. Ваљало би напоменути да је краљ Александар I Карађорђевић управо на Дубровнику пошао и на своје последње путовање у Француску.

Период до Другог светског рата разарач Дубровник проводи у уобичајеним активностима. У међувремену су изграђени и разарачи Београд, Љубљана и Загреб, са којима је чинио Прву торпедну флотилу КЈРМ.

ТТ карактеристике
Кобилица положена 10. јуна 1930.
Поринут 12. октобра 1931.
Предат 14. маја 1932.
Потопљен 24. априла 1945.
Тип и класа разарач класе Дубровник
Депласман 1 880 т стандардни
2 884 т пуни
Дужина 113,23 м
Ширина 10,7 м
Газ 3,6 – 4,1 м
Погонска група 2 парне турбине Parsons
3 котла Yarrow
Брзина пловљења 37 чв
Аутономија 7 000 М брзином од 15 чв
Посада 1 115 – 1 187 чланова
Наоружање
(Дубровник)
4 х 140 мм
2 х 83,5 мм
6 х 40 мм
2 х 15 мм
6 х ТЦ 533 мм
40 морских мина
дубинске бомбе

Дубровник у Априлском рату

„Дубровник“ је Априлски рат дочекао у својству командног брода Прве торпедне флотиле, у Бококоторском заливу. У строју су поред њега били још и разарачи Београд и Загреб; разарач Љубљана се налазио на поправкама у тиватском Арсеналу.

Првог дана рата, италијански бомбардери нападају на Боку Которску и успевају да оштете разарач Београд и четири миноловца. Превирања су учинила своје, те убрзо са бродова одлазе старешине и морнари хрватске националности. Депеша о примирју стиже 15. априла и у њој стоји забрана уништавања бродова и отварања ватре на авионе. Команданти бродова одржавају састанак и доносе одлуку да капитулација није обавезујућа и да свако од пловила може самостално донети одлуку о испловљењу ка некој од савезничких лука. На овај корак се одлучују посаде подморнице Небојша и моторних торпиљарки Дурмитор и Кајмакчалан. Поручници бојног брода Спасић и Машера се одлучују да потопе разарач Загреб, што су и учинили 17. априла 1941. године, када тону заједно са њим.

Разарач Premuda

Разарач Дубровник улази у састав италијанске ратне морнарице 25. априла 1941. године под именом Premuda. Средином 1941. брод пребазира у луку Ла Специја, где се врши пренаоружавање брода: двоцевни топ калибра 85 мм замењен је једним топом калибра 120 мм; чехословачки топови калибра 40 мм замењени су Брединим калибра 20 мм, да би нешто касније топ калибра 120 мм био замењен са два топа калибра 37 мм, када су на крму додата и још два топа калибра 20 мм.

Под италијанском заставом, као разарач Premuda.

Након што су извршене пробне вожње, сада разарач Premuda улази у састав 10. флотиле. Посаду брода су углавном чинили чланови посаде италијанских бојних бродова Vittorio Veneto и Cavour, који су били тешко оштећени у нападу британске морнаричке авијације на ратну луку италијанске РМ Таранто 12. јуна 1940. године.

Разарач Premuda до јула 1943. бива ангажован у 130 борбених задатака на мору, од чега 57 у обезбеђењу конвоја, а 14 за потребе транспорта на релацији Италија – северна Африка, при чему је превалио укупно 31 000 миља.

Торпиљер TA32

Средином јула 1943. долази до хаварије на погонском комплексу, због чега Premuda бива отегљена у Ђенову на поправке. Поред радова на погонском комплексу, долази и до измена у наоружању. Наиме, како је Италија потрошила гранате калибра 140 мм, а нових није било, морала је да изврши пренаоружавање брода. Донета је одлука да се чехословачки топови калибра 140 мм замене италијанским калибра 135 мм.

Скица торпиљера ТА32

Међутим, негде у то време Мусолини бива збачен са власти, а на његово место долази маршал Бадољо. Немачке снаге 9. септембра започињу процес преузимања италијанских ратних бродова. Међу тим бродовима се нашао и разарач Premuda. Немци га сврставају у торпиљера и дају му ознаку ТА32. Пошто је у том тренутку био без икаквог наоружања (демонтирани топови калибра 140 мм), Немци су планирали да га преуреде у брод за навођење ноћних ловаца; због тога је уклоњен и крмени јарбол, уместо њега је монтиран радар Freya, док је на прамцу постављен радар FuMO21.

Када је реч о наоружању у овој верзији, брод је имао три противавионска топа калибра 105 мм; топови 20 мм су остављени, а топови калибра 37 мм замењени немачким. Торпедни апарати су демонтирани и уместо њих је требало уградити два двоцевна торпедна апарата.

Како се мењала ситуација на фронту, тако су се мењали и планови за заплењене бродове. Немци су морали да надоместе губитке у бродовима, тако да су убрзо увели у оперативну употребу заплењене бродове, међу њима и ТА32. У међувремену је, у оквиру припрема за увођење у оперативну употребу, дошло до промена у структури наоружања. Један торпедни апарат је враћен на своје место, а радар Freya замењен је топом калибра 105 мм. Угађене су шине за обарање морских мина, а противавионско наоружање је ојачано. На месту другог торпедног апарата уграђена су два двоцевна топа калибра 37 мм, као и између димњака. Постављено је укупно осам четвороцевних топова калибра 20 мм, као и два двоцевна, истог калибра.

У састав немачке 10. флотиле торпиљера бива уведен 18. августа 1944. године. Флотила је за зону операције добила акваторије Лигурског и Тиренског мора, са задатком извођења пратње пловних састава, постављања минских препрека, извиђања и подршке јединицама копнене војске у обалском појасу. Током свог ангажовања под немачком заставом, ТА32 био је најчешће ангажован на бомбардовању савезничких положаја на обали и извиђању. Са приближавањем савезничких снага, Немци га 24. априла 1945. потапају у ђеновској луци.

Разарач Дубровник након дизања са дна ђеновске луке.

Труп брода је подигнут 1950. и отегљен у резалиште у Ђенови, чиме је свој пут завршио највећи разарач који је пловио под заставом КЈРМ.

Литература:
1. Разарач Дубровник под трима заставама, Ђорђе С. Јојић
2. Разарачи РМ бивше Југославије у Другм светском рату, кф Дамјан Братић
3. Војна енциклопедија
Фото:
Paluba.info форум

Подморница Orzel

Подморница пољске ратне морнарице Orzel, једна је од укупно две изграђене подморнице истоимене класе. Пољаци су током тридесетих година, када је подморница пројектована, планирали изградњу четири подморнице, али су на крају остали са свега две подморнице ове класе.

Пољаци су у почетку планирали да их изграде у Британији, али је предложена цена била превисока, а британски Адмиралитет се изјаснио да је градња подморнице која би у површинској вожњи пловила брзином од 20 чворова – немогућа.

Сходно ситуацији, Пољаци се обраћају Холанђанима и наручују подморнице у бродоградилиштима De Schelde и Rotterdamse Shipyards. У пројектовању подморнице укључили су се и представници пољске ратне морнарице.

Труп подморнице је у потпуности био израђен техником варења, а све управљиве површине покретале су се помоћу хидраулике. Пројекат је израђен так ода је задовољавао све захтеве пољске стране, која је захтевала вишенаменску подморницу, која би се користила како у плитким водама Балтичког мора, тако и на отвореним морима.

Првоизграђене, али и једине подморнице ове класе, Orzel и Sep, налазиле су се у самом врху подморница изграђених до Другог светског рата. Штавише, ова класа подморница је представљала и основу за наредну класу холандских подморница, ознаке O 19.

Подморница Orzel, о којој је овде реч, наручена је 1935, а њена кобилица је положена 14. августа 1936. Поринута је 15. јануара 1938, а након нешто више од годину дана, тачније 2. фебруара 1939. је уведена у оперативну употребу.

Orzel у борбеним дејствима

Почетком немачког напада на Пољску, подморница Orzel добија задатак да патролира зоном у Балтичком мору, те да потопи немачки бојни брод Schleswig-Holstein уколико покуша да напусти Гдањск. Са погоршањем ситуације, Orzel 4. септембра напушта своју зону и повлачи се; истог дана је нападају немачки миноловци М3 и М4.

Посада подморнице, с обзиром на оштећења задобијена у окршају са миноловцима, одлучује да плови за естонску луку Талињ. У Талињ упловљава 14. септембра, где на инсистирање Немачке, естонске снаге заробљавају подморницу и интернирају посаду. Сва навигацијска опрема је конфискована, а спремала се и демонтажа наоружања. Међутим, услед кидања челик чела, искрцано је свега 15 од укупно 20 торпеда колико их је било у борбеном комплету подморнице.

Посада подморнице је сковала заверу да отму назад подморницу, што су и учинили око поноћи 18. септембра. Савладали су естонске стражаре, пресекли везове и испловили. Огласила се узбуна, а на подморницу је отворена митраљеска ватра. Пловећи у полузароњеном стању, подморница је на излaску из луке наишла на плићину, када јој артиљеријска ватра оштећује антену радио уређаја. Након пирења танкова роњења, подморница прелази преко спруда и плови за британску луку, пошто је посада на радију чула вести о дочеку пољске подморнице Wilk у британској луци.

Подморница Orzel у британској луци, 1940. година

Подморница је упловила у британску луку 14. октобра, што је било изненађење, с обзиром да ју је Адмиралитет сматрао несталом.

Након извршених поправки, подморница Orzel је уврштена у састав британске 2. подморничке флотиле.

Крај подморнице Orzel

Подморница Orzel се никада није вратила са своје седме патроле, на коју је испловила 23. маја 1940. Наређење за повратак у базу упућен је 5. јуна. Посада није потврдила пријем поруке, те је 8. јун званично усвојен као датум губитка подморнице. Иако има више теорија о губитку подморнице, највероватнија је да је страдала од мине у Скагераку. Олупина подморнице ни данас није пронађена.

ТТ карактеристике

Депласман 1100 т површински
1473 т подводни
Дужина 84 м
Ширина 6,7 м
Газ 4,17 м
Погон дизел мотори снаге 4740 КС и електро генератори снаге 1100 КС
Брзина пловљења 19,4 чв у површинској вожњи
9 чв у подводној вожњи
Аутономија пловљења 7 000 М брзином од 10 чв
Посада 60 чланова
Наоружање 1 × Bofors wz.25 105 мм
1 × двоцевни ПАТ Bofors wz.36 40 мм
1 × Hotchkiss 13.2 мм
12 торпедних цеви 533 мм / 550 мм
20 торпеда

Рат је стварност

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја.

Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора.

Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости.

Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суoчила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада.

Увече 1. септембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Заштита објеката употребом врећа са песком

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније.

Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година.

Андерсоново склониште

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Евакуација деце из Лондона

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

Невил Чемберлен

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“

Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском.

Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“

Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио.

Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен.

У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да обезбедим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање.

Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

 

ДСР1

Пољска је смрвљена

 

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу.

Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови.

Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија.

Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики.

После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила.

А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује.

У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток.

Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити.

Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској.

Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе.

Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима.

Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Немачке Штуке над Пољском

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце.

Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније.

Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.

ДСР1

Абдуљајев, Мамиш Шабаз-оглу

Мамиш Шабаз-оглу Абдуљајев, подофицир Црвене армије, постхумни Херој Совјетског Савеза.

Абдуљајев је рођен 1923. године у Азербејџанској ССР. Након завршетка средње школе, запослио се у колхозу.

У Црвену армију је ступио јуна 1943; постао је нишанџија митраљеза у 1434. стрељачком пуку 399. стрељачке дивизије. Борио се у Курској бици, бици на Дњепру и у операцији Багратион. Орденом Црвене звезде, за јунаштво у бици на Дњепру, бива одликован 6. јуна 1944. Други Орден Црвене звезде добија 7. августа 1944, непосредно након што је 29. јула 1944, за јунаштво у операцији Багратион, добио Медаљу за храброст.

Током касније фазе операције Багратион, дивизија у којој се налазио напредује у Пољску. Током пробоја у селу Ринек-Остров 3. септембра, Абдуљајев дејством из свог митраљеза обезбеђује напредовање своје чете.Током напредовања, његова јединица је била прикована дејством бројних немачких пушкомитраљеских и митраљеских гнезда.  Абдуљајев је успео да заобиђе немачке положаје преко левог крила и да отвори ватру са бока, чиме је омогућио својој чети да настави напредовање. Током ових дејстава, Абдуљајев је „уништио 29 немачких војника, заробио два митраљеза, минобацач и десет пушака“.

Абдуљајев је 4. септембра био један од првих припадника своје јединице који је јужно  од Рожана прешао реку Нарев, након чега је штитио прелазак осталих припадника јединице. Абдуљајев је рањен у немачком противнападу на мостобран на Нареву. Након што се опоравио од рањавања, Абдуљајев се враћа у јединицу и бори се у Источнопруској офанзиви; гине 26. јануара 1945. Његови саборци су га сахранили на јужном прилазу Фурстенау (данас Нови Двор Гдањски). Крајем марта 1945, Абдуљајев је одликован Орденом Лењина и проглашен Херојем Совјетског Савеза.