Тако је рат почео

У 5,45 сати 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек су 3. септембра, по истеку својих ултиматума, Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 сати ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено.

Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатски, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније сажео овако:

  1. британска влада је уз помоћ „неутралног посредника“ водила разговор с Герингом и Хитлером;
  2. Мусолини је у последњем тренутку предложио да се сазове међународна конференција како би се одржао мир;
  3. француска влада је инсистирала на одлагању због свог плана мибилизације и евакуације жена и деце из Париза.

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Дахлеруса нису имали неко посебно значење. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали одвратити Британију од уласка у рат. На такве Дахлерусове предлоге Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док су год немачке трупе на пољској територији.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече и службено саопштили фон Рибентропу. У својој ноти Британија и Француска су упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима. Тог дана, а и следећег, дипломатске реакције на Западу су биле, међутим, много више под утицајем италијанског приједлога (о међународној конференцији) него Дахлерусових контаката. Тај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра спољних послова Бонета. који је, као што је рекао, „желео искористити и најмању прилику за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на основу уговора с Пољском, требало је да дође до објаве рата, док се с друге стране чинило да се мир ипак може сачувати. Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу.

Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију с Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико сати избити рат, ако не дође до новог развоја ситуације. На тој би се конференцији учесници договарали о одредбама Версајског уговора. које су проузроковале пољско-немачке несугласице. Уз то се Мусолини у почетку бојао да би могао изгубити иницијативу, јер Италија није била спремна да уђе у рат. Кад је за свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева је ревност видљиво опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Бонет. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Бонет је одмах проверио реакцију пољске владе. Пољска влада, је наравно, била врло увређена. Реакција пољског министра спољних послова Бека формулисана је овако: „Ми смо у пуном рату; не ради се сада о конференцији, него о пружању помоћи.“

У међувремену западне силе су се поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Показивали су нестрпљење што влада не доноси одлуку. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру

Тек је 2. септембра ујутру ситуација постала јаснија: превага је била у корист рата. Даладијеов говор у француској скупштини недвосмислено је садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској, тражени војни кредити били су одобрени. Тог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учешће Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће о томе хоће ли се немачке јединице сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ истог дана. Тако је план о конференцији сасвим отпао.

Тиме је наступила нова фаза у развоју ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављеном року буду што истоветнији. како би се тиме показало јединствен став.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада озбиљно су тежиле једногласности, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. С британске стране, инсистирало се на највећој журби и на истеку рока за највише два сата. Адмиралитет се, наиме, бојао да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мишљење није више допуштало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра вођени су интензивни телефонски разговори између Чемберлена, Халифакса, Даладијеа и Бонета. Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство бојало се ваздушних напада ако би ултиматум истекао прерано. Последице би могле бити катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација биле још у пуном јеку. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео истећи тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 сати ујутру. Касније је то одлагање померено до 9 сати истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће. Француска влада је рок истека ултиматума одредила за 4. септембар у 5 сати ујутру. Под тешким притиском Британаца Даладије је уверио генералштаб да то буде дванаест сати раније, тј. 3. септембра у 17,00 сати. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Бонет у последњем тренутку телефоном јавио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 сати, а Кулондре у 12 и 30 сати донекле су се разликовали. Оба су текста указивала на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је, међутим, јасно говорио о „стању рата“ које би наступило већ после два сата, кад Немци не би напустили Пољску, док те речи у француском ултиматуму нема. Француска је саопштила да ће од 17,00 сати испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења у којима су две силе започеле рат Неодлучност у француском ставу била је Немцима добро позната. Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци не намеравају предузети иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се радило у првом реду о уништењу Пољске. Уз то, Хитлер се надао да ће доћи до подељености међу западним силама.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор, у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости, која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владупоставивши Черчила на дужност првог лорда Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији, и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат. Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле рат Немачкој. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније. 20. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска, која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита сазнаје се како су ултиматуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту, Хитлер је као скамењен остао за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право испред себе, онда се окренуо фон Рибентропу и питао: „Што сад?“ Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један сат уручити ултиматум истог садржаја.“ Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала.

Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нека нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у углу. Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да нацистичке вође нису очекивале објаву рата од Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима видова оружаних снага рекао да не верује да би могло доћи до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога, у последњим недељама августа развио је велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је и предобро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је, додуше, рекао својим генералима да је рат у Пољској смео подухват, али су његови ризици увек били добро прорачунати. Већ је тада био уверен да ће моћи победити Пољску пре него што ће Запад стићи да се умеша и осујети му победу. У вече 3. септембра напустио је Берлин заједно с Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима и с неколико специјалних возова отпутовао на пољски фронт. Немачки продор већ је био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог одласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког Чикаго Трибјуна обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали како ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ралом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Имао је право. Изузев борбе на мору. на западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Сицкриг“ (пасиван рат).

„Ослобађање“ слободног града

Немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајна упловио је 25. августа у луку Данциг. Било је. додуше, више посета немачке ратне морнарице Данцигу. Али ни један брод није добио прецизнија наређења од овога. У оперативном наређењу стајало је да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на отоку Вестерплате. И у самом Данцигу су у међувремену предузете потребне мере да се град при избијању непријатељства што брже преда у немачке руке. Два дана пре доласка немачког брода. Алберт Форстер, вођа националсоцијалистичке секције Gaua Danzig, сам је себе прозвао вођом Данцига. У својој новој функцији примио је посаду брода на свечану вечеру у градској скупштини. „Ваша посета, господине команданте, баш у овим данима пуним напетости за становништво Данцига, јасна је потврда неопозиве одлуке нашег Фирера. Адолфа Хитлера, да се немачком Данцигу помогне, поготово у овом тренутку.“ Форстер је говорио у име готово целокупног становништва. Од избора 1938. скоро сва места у Сенату су била у рукама нациста. Форстерове трупе, SS-Heimwehr, такође су већ биле стављене у стање приправности. Од 18. августа су наоружане; униформисане су марширале кроз град под властитом заставом. Сада се само још чекао почетак напада на Пољску. У Данцигу напад почиње увече 31. августа. Тога дана у једанаест сати упали су полицијски агенти код високог комесара Друштва народа за слободни град Данциг, Карлу Буркхарту и саопштили му да више не сме напуштати свој стан, да му је телефон искључен те да се спреми да још исте ноћи прими Форстера. Буркхарт је то одбио. Рекао је да је, међутим, спреман да сутрадан ујутро у осам сати разговара са Форстером. Сутрадан, тачно у осам, Форстер је с великом пратњом дошао код високог комесара. Саопштио му је да ће за два сата на његовој кући бити извешaна застава с кукастим крстом, тако да је боље за њега да одмах напусти град.

Schleswig-Holstein отвара ватру на пољско складиште ратног материјала

Битка за град Данциг почела је тог јутра у 4,45 бомбардoвањем Вестерплате с брода Шлезвиг-Холштајн. У самом граду су SS-Heimwehr и полиција савладали малобројно пољско особље радио-станице и заузели зграду пољског представништва у граду. По немачком плану напада, требало је да испуне још један задатак: да заузму понтонски мост преко Висле код Каземарка. То је било нешто северније од моста код пољског града Гдиње. Циљ ове акције био је да се у сваком случају држи отворена могућност контакта између Треће армије у Источној Пруској и Четврте у Поморју. Када су 4. септембра прве немачке јединице 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје слободног града Данцига. осим Вестерплате, било је у рукама нациста. Само полуострво Вестерплате заузето је 7. септембра. Од 265 пољских браниоца, остало их је само педесет. Форстер је већ 1. септембра укинуо државни устав. У његовој управи била су само четири члана. Сва законодавна и извршна власт прешла је у Форстерове руке. И, наравно, град је проглашен делом немачког Рајха. Истовремено се Форстер обратио становништву Данцига прокламацијом. „Дошао је тренутак за којим сте жудели двадесет година Данциг се данас вратио у велики немачки Рајх. Наш Фирер, Адолф Хитлер, ослободио нас је. На јавним зградама се данас први пут вијори застава с кукастим крстом, застава немачког Рајха. С торњева старе општине и достојанствене Маријине цркве звона означавају час ослобођења Данцига. Пресретни смо што и ми сад можемо бити грађани Рајха.“

Припадници SS-Heimwehr, уз подршку оклопног возила, у борбеним дејствима против пољских снага

Кад је Хитлер 19. септембра посетио Данциг. Форстер је још једном имао прилику да изрази своју захвалност. Своју добродошлицу завршио је овим речима: „Обећавамо вам, мој Фиреру, у овом историјском тренутку, да ћемо своју захвалност потврдити непоколебљивом верношћу, свестраним испуњавањем наших дужности и оданошћу.“ Хитлер је на то, између осталог, одговорио: „Овај тренутак не доживљавате само ви дубоко ганути, него га тако доживљава цео немачки народ. И ја сам свестан величине овог тренутка. Први пут крочим по земљи коју су немачки колонисти заузели пола века пре него што су први белци настанили садашњи Њујорк… Желео сам доћи овамо као ослободилац. Данас ми је припала та срећа. У овој срећи је обилна награда за бројне сате, дане, недеље и месеце пуне брига… Данциг је био немачки. Данциг је остао немачки и Данциг ће од овог тренутка бити немачки докле год постоји немачки народ и немачки Рајха.. Рајх који је сва немачка племена ујединио у једну целину и за који смо се заузели до последњег даха.“

Хитлер у посети Данцигу

Тог истог дана заузете су и последње пољске утврде код Гдиње. Тиме је за Данциг отклоњена и последња пољска опасност од акција пољске војске. Град је тек тада био ослобођен. Барем је тако осећала већина његовог становништва.

ДСР1

Коњаници против тенкова

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Хајнц Гудеријан

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Немачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Ju 87B изнад Пољске.

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Пољска пешадија

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.

ДСР1

 

Обмана и лаж

Када се Хитлер 1. септембра 1939. око десет сати ујутро упутио из Канцеларије Рајха у Крол Оперу, где је на брзину сазвана седница Рајхстага, СС и СА јединице затвориле су улице. Било је само мало очевидаца, јер је цела четврт била затворена за саобраћај. Само код Бранденбуршке капије је стајало нешто људи.

У Рајхстагу је недостајало више од стотину посланика. Неки од њих били су позвани у војну службу, неки нису могли да стигну на време у Берлин, а неки су. можда, изостали из других разлога. Геринг се побринуо да не буде празних места у дворани. Једноставно је на празна места попунио партијским функционерима и дозволио им, као председник Рајхстага, да учествују на седници. Тако је Рајхстаг ипак био „у пуном броју“ да чује историјски Хитлеров говор.

Говор у Рајсхтагу, 1. септембра 1939.

Ево неколико цитата из тог говора:

„Моја мирољубивост и моје бескрајно стрпљење не сме се помешати са слабошћу, а још мање са кукавичлуком! Зато сам синоћ британској влади дао на знање да под овим околностима код пољске владе не могу наићи на спремност да с нама ступи у заиста озбиљне преговоре. Одговор на овај предлог о преговарању била је, као прво, општа мобилизација, а као друго, догодила су се озбиљна нова злодела. Ти су се догађаји ноћас поновили. Након што се недавно, у једној јединој ноћи, догодио двадесет и један гранични инцидент, ноћас их је било четрнаест, од тога три озбиљна. Зато сам одлучио да с Пољском говорим истим језиком којим се Пољска већ месецима служи у односима с нама. Енглеској сам стално нудио пријатељство, и кад је то било потребно, најужу сурадњу. Али љубав не може долазити само с једне стране. Она мора бити узвраћена и с друге стране… Неутралне државе дале су нам гаранције за своју неутралност, као што смо то и ми њима већ гарантовали. Савршено озбиљно схватамо ту гаранцију, и докле год други не буду кршили своју неутралност, ми ћемо је такође поштовати. Јер шта имамо захтевати ми од њих? Не желим водити борбу са женама и децом. Наредио сам авијацији да се при нападима ограничи на војне објекте. Ако, међутим, противник мисли да тако добија прилику да се против нас бори супротним методама, онда ће добити одговор који ће му заглушити слух и помрачити вид. Пољска је ноћас први пут пуцала на нас на нашој територији. Од 5,45 узвраћамо ватром. И од сада се бомба узвраћа бомбом! Ономе ко се бори отровом супротстављамо се отровом. Ко се сам не држи правила хуманог вођења рата, не може од нас очекивати друго него да и ми чинимо то исто… Ако од немачког народа тражим жртве, а ако треба и жртвовање свега, онда имам право на то, јер сам и ја спреман, као што сам био и раније, да поднесем сваку властиту жртву. Ни од једног Немца не тражим ништа друго него оно што сам четири године у свако доба сам био спреман учинити. Мој цели живот тек од сада стварно припада мом народу! Не желим бити ништа друго него први војник немачког Рајха! Зато сам опет обукао униформу која ми је била најсветија и најдрагоценија. Нећу је скинути пре него што победимо или – тај крај нећу доживети…“

ДСР1

Гангстери у Глајвицу

Алфред Хелмут Наујокс био је члан СС-а од 1931, а од 1934. цењени сарадник СД-а (Sicherheitsdienst). Десетог августа 1939. требао је да се јави свом главном шефу, тридесетпетогодишњем Рајнхарду Хајдриху, СС-Групенфиреру и шефу Гестапоа у Служби сигурности.  У Хајдриховој канцеларији у берлинској улици Принца Алберта на зиду висила велика карта Средње Европе. Хајдрих је показао на малу црвену тачку на немачко-пољској граници и рекао: „Ово је Глајвиц (данас Гливице). Ваш задатак гласи: ићи ћете са СД-Сондеркомандом од пет или шест људи у Глајвицу. У одређено време, које ће вам бити саопштено, инсценираћете тамо напад на радио-станицу. Треба изазвати утисак да су тај напад извели Пољаци. Нашој пропаганди је због иностране штампе потребан доказ да је Пољска више пута повредила границу. Јесте ли разумели задатак?“

Алфред Хелмут Наујокс

Наујокс је скочио у став мирно и одговорио: »Разумем, господине групенфиреру!“  „Ви, дакле, у цивилу путујете у Глајвиц. Лозинка је „Конзервен“. Њоме ћете се јавити локалном шефу Гестапоа, Хајнриху Милеру, који ће вам дати детаљније инструкције. Радио-станицу морате држати толико дуго колико је потребно да један Немац који говори пољски може одржати говор пред микрофоном. Тај Немац који говори пољски биће вам стављен на располагање у Глајвицу.“

Отприлике шест година касније, амерички јавни тужилац Стори изнео је пред нирнбершким судом Наујоксову писмену изјаву у којој описује што се даље догађало.

„Отпутовао сам у Глајвиц и јавио се Хајнриху Милеру, који се тада налазио у близини Опелна (данас Ополе). Милер је у мом присуству разговарао с неким човеком, који се звао Мехлхорн, о плану за погранични инцидент којим би се инсценирало да су пољски војници напали немачке трупе. План је требала спровести у дело чета Немаца. Милер је рекао да ће му бити стављено на располагање дванаест или тринаест осуђених криминалаца. Они би морали обући пољске униформе, а њихове лешеве требало је оставити да леже на месту окршаја. Да би се то извело, требало је да криминалци добију ињекције од лекара који је за то добио Хајдрихово наређење. Осим тога, требало је да им се нанесу ране ватреним оружјем. Милер је рекао да му је Хајдрих наредио да и мени стави на располагање једног од тих криминалаца за напад на Глајвиц.“

Радио-станица Глајвиц

Хитлер је 22. августа позвао команданте копнене војске, авијације и морнарице у своју вилу на Бергхофу изнад Берхтесгадена да приме наређења. Генерали и адмирали стајали су у дугом реду послушно у ставу мирно, с капом у левој руци и средњим прстом десне руке на шаву панталона. Пред њима је стајао каплар из Првог светског рата. Вече пре тога, у 23 и 30, немачки обавештајни биро је објавио: „Влада Рајха и совјетска влада сагласиле су се да закључе споразум о ненападању.“ Генерали и адмирали више се нису двоумили шта ће им Фирер наредити. Затим је Хитлеров глас трештао великом двораном. Опширно је излагао властите надљудске квалитете. „У будућности више никад неће постојати човек који ће имати више ауторитета од мене…“ „А у Енглеској и Француској“, закључио је Фирер, „нема ни једне личности од формата.“ Да је морало доћи до сукоба с Пољском, то је Хитлеру било јасно. Његов је план био да се прво окрене против Запада, а онда против Истока. Тај план је променио, јер је сматрао да ће Пољска напасти с истока, ако Немачка започне рат на западу. Британије се у том тренутку није требало превише бојати. Она никад не би повредила неутралност Холандије, Белгије и Швајцарске, па према томе, практично, неће моћи помоћи Пољској.

За време ручка генерали и адмирали су били мање одушевљени и ратоборни него што се Хитлер надао. Зато је још једном устао да им још снажнијим изразима и јачим гласом улије храбрости. „Затворите срца за самилост. Ваља иступати брутално! Најјачи има право! Потребна је велика окрутност! Пољска мора бити уништена. Чак ако избије рат на западу, уништење Пољске остаје примарно!“ Онда је Хитлер наставио говорити као да је желео уклонити и последње моралне препреке: „Даћу пропагандни повод за почетак рата. Није битно да је ли веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Кад се започиње и води рат, није битно право, него победа.“

Следећих су се дана тенкови и нови велики транспорти трупа кретали према источној граници Немачке. У луку слободног града Данцига у „пријатељску посету“ упловио је немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајн. Пољска је почела с мобилизацијом 30. августа – прекасно.

Наујокс је у Глајвицу чекао телефонски позив из Берлина. Поподне, 31. августа, најзад је чуо Хајдрихов глас у слушалици: „Задатак извести вечерас у осам сати. За „Конзервен“ се јавите Милеру.“ У свом писменом сведочењу Наујокс је касније изјавио: „Отишао сам код Милера  и рекао му да ми увече пошаље човека у близину радио-станице. Заиста су ми послали тог човека на договорено место, а ја сам им рекао да га положе код улаза у станицу. Био је још жив, али није био при свести Покушао сам му отворити очи. По његовим очима нисам могао видети да ли је још жив, али сам приметио да још дише. Нисам видео ране од метка, само му је лице било пуно крви. Носио је цивилно одело. Заузели смо радио-станицу како нам је било наређено.“

Поприште инсценираног сукоба.

Те вечери било је мало људи у згради Радио- Глајвица. Станица је емитовала музички програм радио-станице Бреслау. Ноћног портира и неколико техничара брзо су онеспособили ударцима пендрека. Нешто касније, становници су се запрепастили кад је одједном нестало музике с њихових апарата и зачуо се глас: „Овде пољска станица Глајвиц!“ Три, четири минута се на радију чуо глас који је на немачком и пољском псовао нацистичку владу и позивао на ослободилачку борбу. Док су запањени грађани Глајвица алармирали полицију, Наујокс и његови људи уништавали су инвентар станице. Пуцајући дивље у ваздух. напустили су зграду и нестали у мраку.

Првог септембра у осам сати ујутру, у Герингов штаб је дошао шведски индустријалац Дахлерус и питао „Зашто је Немачка напала Пољску?“

„Рат“, одговорио је дебели фелдмаршал, „избио је због тога што је Пољска напала Радио-станицу Глајвиц.“

ДСР1