Ђавоља бригада (Devil’s Brigade)

Прва јединица посебне намене (енг. Special Service Force), позната и под именима Ђавоља бригада, Црни ђаволи, Црна ђавоља бригада, Фредијеви борци, била је елитна америчко-канадска специјална јединица која је формирана и коришћена током Другог светског рата. Јединица је формирана 1942. и обучавана у бази Форт Вилијам Хенри Херисон, савезна држава Монтана, САД. Јединица је употребљавана у борбеним дејствима на Алеутским острвима, у Италији и јужној Француској, пре него што ће децембра 1944. бити расформирана. Амерички Конгрес је током 2013. предложио одликовање ове јединице Конгресном медаљом части.

Позадина формирања

Британски научник Џефри Пајк (Geoffrey Pyke) је замислио формирање мале, елитне војне јединице способне да се бори иза непријатељских линија у зимским условима. То би била јединица која би се могла искрцати, морем или ваздухом, у окупирану Норвешку, Румунију или италијанске Алпе и извршити диверзију на хидроелектране и нафтна поља. У Норвешкој, главну опасност по Савезнике је представљала производња тешке воде за потребе развоја немачког нуклеарног програма. У Румунији је од стратешке важности било уништење нафтних поља код Плоештија, која су покривала четвртину немачких потреба за нафтом, док су електране у Италији снабдевале електричном енергијом индустријска постројења на југу Немачке. Поред захтева за формирањем специјалне јединице која би уништила ове важне објекте, Пајк је тражио и да се за потребе опремања те јединице пројектује гусенично возило, којим би се вршио транспорт људства и опреме, великом брзином, преко снегом покривеног земљишта.

Пајк је марта 1942. предочио своју идеју, названу Project Plough, лорду Маунтбатену, команданту Команде мултинационалних операција. Према његовој идеји, савезнички падобранци су требали бити спуштени падобранима на норвешке планине, успоставе базу на глечеру Јостедал (највећи глечер у континенталној Европи) одакле би спроводили герилске акције против немачких снага. Пајк је убеђивао Маунтбатена да би та јединица била нерањива на глечеру, а да би везала знатне немачке снаге које би покушавале да их униште.

Британци су марта 1942. одлучили да формирање и опремање јединице препусте Американцима. Генерал Џорџ Маршал, командант америчких оружаних снага, прихватио је сугестију за учешће у овом подухвату. Априла 1942, како није било прикладног типа возила, америчка Влада тражи од произвођача аутомобила да пројектују ново возило. Компанија Studebaker је пројектовала транспортно возило које ће касније добити званичну ознаку M29 Weasel.

Потпуковник Роберт Фредерик (Robert T. Frederick), који је службовао у одељењу за операције америчког генералштаба је маја 1942. израдио оквирна документа за формирање јединице. Фредерик је предвиђао да ће овај пројекат бити потпуни фијаско: прво, планирани задаци се не могу извршити са тако малим снагама; друго, мала, елитна јединица ће брзо бити надјачана у бројности од стране неприајтеља и никако неће моћи да задржи простор који освоји; даље, Фредерик је закључио да не постоји конкретни начин извлачења људства након извршетка задатка, и коначно – планирано је да се људство десантира падобранима, што је било немогуће јер није било расположивих авиона који би десантирали јединицу у Норвешку. На крају крајева – мала елитна јединица не би нанела довољно штете да би корист била већа од штете; уместо тога, предложено је бомбардовање циљева чиме би се постигло уништење циљева.

Robert T. Frederick (фотографија из времена командовања јединицом)

План се одвијао сходно предложеном. Генерали Маршал и Ајзенхауер су се договорили са британским генералштабом, невољни да отварају амерички фронт у Европи. Веровало се да ова операција нуди могућност наношења пораза Немцима, тако да су сходно томе Американци желели да пребаце тежиште својих борбених дејстава на пацифичко ратиште.

Први официр одређен да предводи нову јединицу био је потпуковник Хауард Џонсон (Howard R. Johnson), ускоро је избачен из програма пошто се није слагао са Пајком, Маунтбатеном и Ајзенхауером по питању исхода операције. Маунтбатен је предложио његовог наследника, а Ајзенхауер је одобрио: потпуковника Фредерика лично. Фредерик добија задатак да оформи борбену јединицу која ће се употребити у операцији кодног назива „Project Plough“. Уз то, Фредерик бива и унапређен у чин пуковника. Фредерик до јула 1942. истискује Пајка из планирања операције, а  Џонсон одлази да формира 501. падобрански пук (прва падобранска јединица америчких оружаних снага), којим ће и командовати.

Пуковник Фредерик је добио приоритет у опремању наоружањем и војном опремом, као и у коришћењу капацитета за обуку. У почетку се планирало да се јединица за потребе извршења задатка у планини, зими, попуни са по трећином Американаца, Канађана и Норвежана. Међутим, како није било довољно Норвежана за попуну, прешло се на попуњавање јединице половином Американаца – половином Канађана.

Канадски министар одбране, Џејмс Ралстон (James Ralston) је јула 1942. одобрио ангажовање 697 старешина и војника за попуну Фредерикове јединице. Због „дискреције“, људство је упућивано у „1. канадски падобрански батаљон“. Убрзо, након одлуке да се оформи падобранска школа у Канади под ознаком 1. канадски падобрански батаљон, канадски добровољци прелазе под „2. канадски падобрански батаљон“. Ово је била само заштита од потенцијалног откривања савезничких планова – 2. канадски падобрански батаљон никада није постојао. Ове људе је плаћала канадска влада, али је трошкове снабдевања униформама, опремом, храна, смештај и све остале потрепштине сносила америчка влада. Американци и Канађани су се сложили да заменик команданта јединице буде Канађанин, као и да половина официра и трећина подофицира буду такође Канађани. Ипак, након што је заменик команданта Ђавоље бригаде, потпуковник МекКвин  (Канађанин на дужности заменика команданта бригаде) сломио ногу приликом једног од падобранских скокова, Канађанин са највишим чином је постао потпуковник Дон Вилијамсон (Don Williamson), који је иначе био командант 2. пука.

Амерички добровољци су углавном долазили из Форт Белвара и Форт Бенинга. Позив за прикључење јединици био је послат свим јединицама на југозападу САД и дуж пацифичке обале. У позиву је писало да се траже самци, старости од 21 до 35 година. Пожељна занимања су била: ренџери, дрвосече, ловци, копачи злата, истраживачи, ловочувари итд. У потрагу за идеалним кандидатима су се укључили и читави тимови америчке војске. Потенцијалним кандидатима је, због тајности мисије, саопштавано да се упућују на падобранску обуку. Јединица је била тако тајновита да многи војници нису знали где се налазе када су стигли у Хелену (држава Монтана, САД) на обуку, пошто су прозори на железничкој композицији са војницима били префарбани у црно.

Јединица је требала да има три пука. Сваки пук је на челу имао потпуковника, а у саставу пука се налазило још 32 официра и 385 подофицира и војника. Пукови су били подељени у два батаљона са по три чете у сваком батаљону и три вода у свакој чети. Вод се састојао из два одељења.

Обука и опремање

Како је било неопходно брзо обучити јединицу, војници су кренули са падобранским скоковима већ 48 часова након пристизања у јединицу. У кампу нису имали падобрански торањ, нити је било припремних летова, тако да је за многе од њих то било прво искуство са падобранским скоковима. Обука је завршена пре осталих делова обуке, јер се веровало да ће након извршених заједничких скокова другарство међу њима постати снажније.

Обука је била строга и захтевна, а одвијала се у три фазе:

  1. од августа до октобра: падобранство, употреба оружја и минскоексплозивних средстава, „ситна“ тактика и физичка обука;
  2. од октобра до новембра: тактичка обука и решавање ситуација;
  3. од новембра до јула: скијање, верање, адаптација на хладну климу и обука на возилу M29 Weasel.

Јутарња труба се оглашавала у 0430 часова, од понедељка до суботе, након чега је у 0630 часова следио доручак. Полигон препрека је савлађиван од 0800 часова (четири пута недељно), након чега се ишло на редовну обуку, која се разликовала од месеца до месеца. Обуку су држали ратни ветерани. Субота веће и недеља су били слободни. Највећи део људства је слободно време користио у оближњем граду Хелена.

Маршеви су се реализовали у дужини од 60 миља (97 километара), при чему је рекорд држао 1. пук, стигавши на одредиште за двадесет часова. Поред оружја америчке производње, припадници јединице су се обучавали и са немачким оружјем, расклапајући га, склапајући и гађајући из њега све док нису стекли рутину као са сопственим наоружањем.

Борбени нож V-42, данас се налази на ознакама специјалних јединица ОС САД

Инструктор блиске борбе био је Дермот О’Нил, бивши припадник Шангајске полиције, који је био експерт у борби голим рукама. О’Нил, који је био познавалац неколико борилачких вештина, учио је припаднике Ђавоље бригаде да савладају непријатеља напавши му очи, гркљан, препоне и колена. Учио их је и борби ножем, као и у брзој паљби из пиштоља. Обука се изводила са правим бодежима и бајонетима, тако да су и повреде на обуци биле честе.

Скијању су их учили, а ко би други, ако не Норвежани. Обука у скијању је започела у децембру. Основна обука у скијању је трајала две недеље и може се рећи да су људи успешно савладали тај део обуке. Након тога, кренула је обука у трчању на скијама, где је ски крос трајао од зоре до сумрака. Вежбало се под пуном борбеном опремом, све док нису били обучени по норвешком војничком стандарду.

Лаки митраљез M1941 на положају

Као лака пешадијска јединица намењена за борбу у планинским и зимским условима, јединица је добила опрему која није била стандардна у тадашњим пешадијским јединицама. Међу таквом опремом су се налазиле скије, специјалне ветровке, торбице, ранчеви и планински суви оброк. Јединица је била наоружана различитим, нестандардним или у малим серијама произведеним наоружањем, међу којима се нашао и лаки митраљез M1941 Johnson. Фредерик је размишљао и о увођењу дуваљки са стрелицама у наоружање своје јединице, али је брзо одустао од те идеје. Уместо тога, лично је учествовао у дизајнирању борбеног ножа, направљеног специјално за потребе опремања његове јединице. Овај нож ће добити званичну ознаку „борбени нож V-42“, и у ствари је дериватив борбеног ножа Fairbairn-Sykes.

Име и инсигније јединице

Јединица је убрзо по ступању у борбена дејства од немачких војника именована „Црним ђаволима“ или „Ђавољом бригадом“. Сами припадници јединице су више волели овај други назив. Фредерик је пре ступања у борбу израдио картице са уштампаним амблемом јединице и реченицом „Најгоре тек долази“ на немачком језику. Ове картице су стављане на погинуле немачке војнике, што је било у служби психолошког ратовања.

Das dicke Ende kommt noch!

Јединица је у почетку била позната под незваничним називом „Храбри“ (Brave). Званична ознака јединице била је у облику врха копља, црвене боје , са натписом USA исписаним хоризонтално и CANADA исписаним вертикално. Ознака рода је била у виду укрштених стрела, што је била ознака коју су носиле јединице индијанских извиђача америчке војске. На капи су носили црвено-бело-плави перваз а на грудима падобранску значку на овалној подлози. Припадници јединице су носили и црвено-бело-плави темњак, израђен од конопчића падобрана.

Борбена употреба јединице

Прва јединица посебне намене је активирана 9. јула 1942. као здружена америчко-канадска јединица састављена од три пука и логистичког батаљона. Форт Вилијам Хенри Харисон у Монтани је изабран као основна локација за обуку, пошто је постојао заравњени терен погодан за падобранску обуку, а у близини су се пружале планине погодне за планинску и скијашку обуку. Након периода почетне обуке у Монтани, јединица је 15. априла 1943. предислоцирана у Камп Бредфорд у Вирџинији, а 23. маја 1943. је пребачена у Форт Итан Ален у Вермонту. И коначно, 4. јула 1943. долази у Сан Франциско, који је био лука укрцаја.

Алеутска острва, 1943.

Ђавоља бригада је 10. јула испловила за Алеутска острва. Половином августа 1943, ова јединица се налази у снагама одређеним за десант на острво Киска. Међутим, након добијања података да су Јапанци већ напустили острво, јединица се 9. септембра 1943. враћа у Форт Итан Ален.

Италија, 1943.

Првобитно планирана операција кодног назива “Project Plough“, тј. задатак десантирања падобранима на норвешку територију која се налазила под окупацијом Немаца, ради уништења објеката електроенергетског система – одбачена је, али је октобра 1943. командант 5. америчке армије генерал Кларк (Mark W. Clark), довео 1. јединицу посебне намене у Италију, где су припадници јединице демонстрирали вредност њихових јединствених вештина и обуке. Ђавоља бригада је новембра 1943. стигла у Казабланку (Француски Мароко) и брзо кренула на Италијански фронт, стигавши у Напуљ 19. новембра. Одмах је упућена на линију коју је држала америчка 36. пешадијска дивизија.

Јединица је добила задатак да неутралише два тешко утврђена немачка положаја у италијанским планинама: један на Monte La Difensa и други на Monte La Remetanea. На овим положајима су се налазили припадници 104. оклопногренадирске дивизије, са падобранском дивизијом Херман Геринг у резерви. Важност ових положаја била је велика и она је лежала у њиховом положају у односу на Хитлерову линију Густав. Немачка Зимска линија се налазила на ове две планине и то је била последња одбрамбена линија немачких снага пре линије Густав. Савезнички продор ккроз ове линије би им омогућио да напредују ближе Риму. Стратешки, планине су омогућавале прегледност, тако да је немачка артиљерија врло лако контролисала прилазне путеве. Немачка артиљерија на врху планине La Defensa је користила нова оруђа – Nebelwerfer. Након извиђања праваца, потпуковник МекВилијам, који ће у напад водити 2. пук, је извештен да најбољи правац за неопажени прилазак немачким положајима води преко скоро вертикалне ескарпе, преко десне стране узвишења. Припадници Ђавоље бригаде су очекивали да ће затећи немачке страже неспремне, односно да са те стране не очекују долазак непријатеља. Напад је испланиран за 2. децембар, а у међувремену су вршене припреме људства (додатна обука у верању и тихој ликвидацији, која је обављана у привременим касарнама у Санта Марији. Према плану, 2. пук је 1. децембра у 1630 часова требао да буде превежен камионима до тачке удаљене око 10 км од подножја узвишења, одакле би одмаршевали ка планини La Difensa (шест часова маршевања). Први пук, заједно са 36. пешадијском дивизијом би био резерва 2. пуку. Трећи пук би био подељен на два дела, од чега би једна половина била употребљена за попуну Другог пука након првог напада, док би друга половина била у резерви, заједно са Првим пуком и 36. пешадијском дивизијом. Све ознаке припадника Ђавоље бригаде, сем матрикула, су уклоњене. Након доласка у подножје планине и одмора, 2. пук са 600 припадника је у сумрак 2. децембра започео верање уз планину La Difensa. Верање се одвијало уз јаку артиљеријску подршку. Војници 2. пука су негде око поноћи дошли у домет немачких положаја, почевши да се веру уз последњу литицу, која се пружала у дужини од 300 метара, под углом од 65 степени. Након избијања на врх, Мек Вилијам је сигнализирао својим људима да крену у удубљење испред немачких положаја. Прво наређење је забрањивало отварање ватре до шест часова ујутру, али су Немци већ били упозорени на присуство савезничких снага када се једном од припадника Ђавоље бригаде откотрљао шљунак испод ноге. Немачки војник је испалио хитац у ваздух – и битка је започела. Кроз јаку непријатељску ватру, војници 2. пука су успели да поставе митраљезе и узврате ватру, успевши да надјачају и потисну Немце. Штаб Пете армије је нагађао да ће битка за ова два планинска врха трајати 4-5 дана, тако да су били изненађени када су након свега два часа Немци почели повлачење ка планини La Remetanea. Америчке и британске снаге су претходно претрпеле велике губитке у неуспелим покушајима да заузму гребен Камино. Ђавоља бригада је била успешна у извршењу свог првог задатка, заузимања положаја на планини La Defensa, али је закаснила са заузимањем положаја на планини La Remetanea. Напад на овај положај је заустављен након погибије команданта 1. батаљона, потпуковника МакВилијама. Иако је МакВилијам желео да јединица искористи почетни импулс напада, Фредерик је наредио да јединица стане и сачека попуну и ојачање. Јединица се укопала у планину Difensa, очекујући немачки контранапад. Међутим, масивна артиљеријска баражна ватра и плављење река Рапидо и Гариљане, спречили су немачке снаге да предузму контранапад и покушају да поврате изгубљене положаје. Чекајући команду за напад, 2. пуку стиже попуна у људству и материјалу од 1. и 3. пука. Након што су британске снаге пробиле линију на Монте Камину, Ђавоља бригада добија наређење за напад на свој примарни циљ – положаје на планини La Remetanea (Hill 907). Ђавоља бригада је одмах наставила напад, нападајући положаје на La Remetanea од 6. до 9. децембра. Током ове кампање, када су заузели више немачких положаја на италијанским планинама, Ђавоља бригада је претрпела велике губитке. Изгубила је 77% свог састава: 511 припадника, од којих 91 погинулих, 9 несталих, 313 рањених и 116 случајева колабирања услед исцрпљености. Изгубљено људство су надокнадили попуном из састава 142. пешадијске дивизије.

Анцио, 1944

Након конференције у Квебеку 1943, генерал Ајзенхауер је отпутовао у Лондон, где је планирао операцију Overlord. Команда над европским ратиштем предата је генералу Вилсону (Henry Maitland Wilson). Генерал Александер (Harold Alexander), командант 15. групе, формулисао је план за искрцавање савезничких трупа у Анцио, чиме би наткрилио немачке положаје у том подручју. Немачки фелдмаршал Кеселринг (Albert Kesselring) командант четири немачке дивизије код Анција, међу којима су се налазиле и дивизија Херман Геринг и 35. оклопногренадирски пук из састава 16. СС оклопногренадирске дивизије. Немачке и италијанске снаге код Анција су бројале око 70 000 војника.

Ђавоља бригада је у јануару повучена са планина и 1. фебруара искрцана код Анција, јужно од Рима, замењујући 1. и 3. ренџерски батаљон, који су у бици код града Цистерна претрпели тешке губитке. Њихов задатак је био да држе десно крило плаже на којој су се искрцали, означене Понтијском мочваром. Први пук се налазио на десном крилу, које је представљало трећину укупне дужине линије, док је 3. пук држао преостале две трећине дужине линије. Други пук, чије је бројно стање било смањено на три чете након борбе у планинама, био је задужен за организовање и упућивање ноћних патрола на територију под немачком контролом. Немачке јединице су се ускоро повукле 800 м како би избегли патроле. Константни ноћни напади коришћењем патрола приморале су Кеселринга да ојача немачке положаје додатним људством, што је било више него што је у почетку планирао да ангажује. Ђавоља бригада је упућивала извиђачке патроле најчешће до 460 метара у дубину немачке територије.

Послуга минобацача калибра 60 мм код Анција (на зид наслоњен лаки митраљез М1941)

Заробљени Немци су често били изненађени стварном величином Ђавоље бригаде. Један од заробљеника је изјавио да је имао утисак да се ради о дивизији. Иначе, Фредерик је наредио да се неколико камиона стално креће у рејону јединице како би непријатељ стекао погрешан утисак о величини ангажоване јединице.

Током ангажовања код Анција, јединица се борила 99 дана без прекида. Ту су у ствари и добили свој надимак, алудирајући на лица замаскирана црним ималином за обућу. Ту су по први пут и употребљене картице са натписом „Најгоре тек долази“. Погинули припадници јединице су сахрањивани близу плаже на садашњем Ратном гробљу Анцио и Америчком гробљу у Нетуну, источно од Анција.

Црни ђаволи

Са почетком пробоја 5. армије, 25. маја 1944, Ђавоља бригада бива послата на Монте Арестино, а потом и на Рока Масима, који напада 27. маја. Ускоро добија задатак да заузме седам мостова који воде у Рим, како би спречили Немце да их приликом повлачења сруше. Током ноћи 4. јуна, Ђавоља бригада постаје прва савезничка јединица која улази у Рим. Након што су обезбедили мостове, крећу даље на сервер, у прогон немачких снага у повлачењу.

Бригада августа 1944. добија новог команданта – пуковника Едвина Вокера (Edwin A. Walker), пошто је њихов стари командант, сада генерал мајор, постављен на дужност команданта 1. падобранских наменских снага (1st Airborne Task Force), формираних за извршење десанта на југ Француске.

Француска, 1944

Припадници Ђавоље бригаде се у оквиру операције Dragoon 14. августа 1944. искрцавају на острва Порт Крос и Иерска острва. У бици на острву Порт Крос успевају да заробе пет немачких утврђења. Током ових борби губе девет људи. Свега осам дана касније бивају придодати  1st Airborne Task Force.Током рата, ова јединица која је бројала 1800 људи, нанела је немачким снагама губитке од око 12 000 војника и заробила је око 7000 војника.

Расформирање јединице

Ђавоља бригада је расформирана 5. децембра 1944, на пољу у близини града Ментон, на југоисточној обали Француске. Ментон заузима посебно место у историји јединице не само због тога што је ту расформирана, већ зато што је то једно од места где је јединица водила најтежу битку у својој историји, 26. августа 1944. Након расформирања, највећи број Канађана је ушло у састав Првог канадског падобранског батаљона. Американци су послати у падобранске дивизије као попуна, неки у ренџерске батаљоне, док су остали формирали 474. пешадијски пук, који се налазио у саставу америчке 3. армије и налазио се у Норвешкој.

Јединица је за своје учешће и заслуге у Другом светском рату одликована француским Ратним крстом, а сами припадници су носиоци више високих војних одликовања.

Немачке оклопне дивизије: Године муњевитог рата 1939. – 40.

Увод

Са заласком сунца у вече 20. маја 1940. претходница 2. оклопне дивизије је ушла у француски град Абевил. Касније исте ноћи, стигли су до града Нојелс и њиховог циља: рукавца реке Соме. То је био врхунац десетодневне битке током које је дивизија заједно са још два дела Гудеријановог 19. армијског корпуса, прешла реку Мезу, пробила француске линије одбране код Седана и продрла дубоко иза непријатељских линија, нашавши се удаљена више од 300 км од немачке границе на обалама Атлантика. На крају десетодневне битке, остаци две француске армије, као и британске и белгијске снаге, које су чиниле језгро савезничких снага, биле су заробљене на обали мора.

Непојмљиво је постало реалност; Немачка је извојевала зачуђујућу победу, њени непријатељи били су опустошени. За нешто више од месец дана Француска је капитулирала, а цео свет се чудио немачком муњевитом рату. Иако су многи, тог маја, били изненађени овим дешавањима, неки нису. Интересантно је поменути да је наредних дана, у мирољубивој Швајцарској, непознати коментатор на радију, говорећи о немачкој офанзиви на Западу, приметио: „брз немачки успех постигнут је захваљујући методу ратовања који није био коришћен пре напада на Пољску 1. септембра. Овај метод ратовања је потпуно механизован. Технологија влада ратом. Офанзива се није вршила дуж фронта, већ је узимала облик бројних клинова оклопних дивизија. У ствари, ово је поглед у будућност; рат је још увек далеко од тога да постане потпуно механизован“, али је значајан корак напред.

Ипак, операција из маја 1940. изгледа као револуција. На први поглед, време маршевања пешадије у борбу и статичког, рововског ратовања је заувек ишчезло; бојиштем су владали тенкови, а да то ни најпосвећенији теоретичари нису могли да предвиде. Као такви, 20. мај није био само кулминација једне од најзачуђујуће операције 20. века, већ је постала и историјски репер у ратовању. Ипак, то је био само почетак револуције ратовања, револуције у којој је оклопна дивизија пружила вођство и која ће обликовати ратовање у годинама које долазе.

Борбена мисија

“Блицкриг” или “муњевити рат” сигурно је једна од најпознатијих немачких речи. Најчешће се односи на кратак рат који се завршава брзом, одлучујућом победом на бојишту, а коју постижу оклопне или механизоване јединице, уз подршку авијације. У ствари, концепт муњевитог рата је рођен далеко пре саме речи; његово порекло се може пратити уназад до фон Молткеа и фон Шлифена, немачких најреспектабилнијих начелника Генералштабова друге половине 19. века. Процењујући стратегијску ситуацију у којој се налазила Немачка, у централном делу Европе и окружена реалним и потенцијалним непријaтељима, фон Молтке је дошао до закључка да је једина опција за постизање брзе победе против једног од непријатеља (именујући Француску) пре усмеравања својих снага на другог непријатеља (именујући Русију). Овај начин вођења рата, зван “Zweifrontenkrieg” (рат на два фронта) могао се избећи, и Немачка – са својим ограниченим ресурсима – није могла да се бори са два јака непријатеља истовремено. Међутим, нарастање модерних армија и развој нових оружја учинило је муњевити рат тежи за постизање. Решење је нашао фон Шлифен, који је извукао закључак из фон Молткеових радова о  борби обухватом, изуму који је изгледао изводљив; проширење концепта битке обухватом са тактичке тачке гледишта на операцијски, успео је да развије план за масивни обухват којим би француска армија могла бити поражена за време мерено недељама.

Фон Шлифенов план, 1914.

Неколико ствари објашњава пропаст Шлифеновог плана, мада је само једна овде релевантна: требало је испунити план без адекватног наоружања. У рату 1914. командовање, контрола, веза и обавештајна структура тек су се незнатно разликовале од оних коришћених у Наполеоново време, као и саме јединице и тактике употребе.  Пешадија је напредовала пешице дуж непрекинутог фронта, док је коњица коришћена за тражење слабих тачака и извиђање. Унапређења и модернизација је дошла након три године рововског ратовања, чак иако ни један од њих се није претворило у прикладан инструмент за ратовање. Унапређена тактика и систем командовања и контроле омогућила је Немцима да пробију непријатељске линије на неколико тачака почетком 1918. али без постизања велике победе. Савезници су успешно употребили тенкове, али само за пробој одбрамбених линија, док за експлоатацију тих почетних успеха нису били посве погодни. У послератним годинама, у светлу технолошких достигнућа, тенк је још увек није био сматран погодним за оперативни маневар. Према томе, 1940, многи су још увек веровали да ће се рат још увек водити по истим принципима као раније. Међутим, неки нису били тог мишљења.

Било би погрешно закључити да је немачка војска на овом пољу била далеко испред осталих земаља, јер кључ немачких победа у првој фази рата лежи у спајању различитих елемената. Први муњевити рат против Пољске 1939. је добијен коришћењем истих метода које су примењиване у Првом светском рату: оклопне дивизије су биле разбацане и употребљаване за пробој различитих армија, без продора у дубину непријатељске одбране. Чак су и почетни планови за напад на Француску имали примеса концепта операције који је датирао из времена фон Шлифена: иако ограничени на територије Белгије и Холандије, планирано је напредовање на оба фронта са оклопним дивизијама распоређеним дуж фронтова.

Чињеници да је развијен план који је функционисао може се углавном захвалити генералима какви су били фон Манштајн и Гудеријан. Фон Шлифенова идеја о великом обухвату била је разбијена на два дела, где је први део предвиђао окружење већег дела непријатељских снага на северу и наредна операција усмерена на преостали део Француске. Да би се остварило први обухват велики број оклопних дивизија је прикупљен, овај пут са циљем пробоја једним правцем. Ове јединице би касније пробиле свој пут кроз непријатељске снаге у Белгији и Холандији. Операцијски маневар би био препуштен оклопним и механизованим јединицама, и тада је наступила нова тактика: пробој у дубину иза непријатељских линија. Немачка победа из маја 1940. је по први пут извела успешан пробој непријатељских одбрамбених линија и експлоатацију пробоја, што је било могуће јер је ратовању био доступан прикладан инструмент ратовања: оклопне дивизије.

Генеза оклопних дивизија

Иако успорена одредбама мира у Версају, развој оклопних снага је био у пуном замаху. Рајхсвер је 1928. већ планирао формирање тенковских чета у периоду од 3 до 5 година, иако би у стварности за тако нешто требало више времена. Први велики корак у овом процесу било је формирање, октобра 1931, Инспекције моторизованих јединица (Inspektion der Kraftfahrtruppen), на чијем челу се налазио пуковник Освалд Луц (Oswald Lutz) и начелник штаба пуковник Хајнц Гудеријан (Heinz Guderian). Под њиховим надзором посаде тенкова су обучаване у тајности у Совјетском Савезу. Новембра 1933. је формирана Команда за обуку моторизованих јединица (Kraftlehrkommando Zossen), која је у пракси била Команда за обуку оклопних јединица. Јула 1934. Инспекција моторизованих јединица је подељена на два дела, формирајући кабинете Команданта моторизованих јединица (Kommandeur der Kraftfahrtruppen) директно потчињене начелнику штаба копнене војске и Инспекцију војне моторизације (Inspektion fur Heeresmotorisierung), одговорне за организацију и обуку. Са оба дела је руководио Луц.

Октобра 1934. је израђен нацрт организацијске структуре за оклопну дивизију, а Команда за обуку моторизованих јединица се проширила тако да је нарасла на ранг тенковског пука са два батаљона. Фебруара 1935. је тајно формирана оклопна бригада, која је објединила три бивша коњичка пука. Таква ознака се отворено користила од марта 1935, када  је Хитлер објавио да се Немчка наоружава. Октобра месеца исте године и званично су формиране три оклопне дивизије: прва под командом генерала Максимилијана фон Вејха (Maximilian von Weichs), кога је септембра 1937. заменио генерал пуковник Рудолф Шмит (Rudolf Schmidt), а њега је новембра 1939. заменио генерал мајор Фридрих Кирхнер (Friedrich Kirchner); друга под командом пуковника, касније генерал мајора Хајнца Гудеријана, кога је марта 1938. заменио генерал мајор Рудолф Вејел (Rudolf Veiel) и трећу под командом генерал пуковника Ернста Фезмана (Ernst Fessmann), кога је октобра 1937. заменио генерал пуковник Фон Швепенбург (Geyr von Schweppenburg), а њега је пак, октобра 1939. заменио генерал мајор Хорст Штумпф (Horst Stumpff).

Упркос недостатку тенкова, обука је почела готово одмах, и достигла је свој врхунац фебруара/марта 1936, када су све оклопне јединице дигнуте као резерва током немачког освајања Рајнске области. Неколико месеци касније формирани су 4. оклопна бригада и 7. и 8. тенковски пук; такође су октобра 1936. оклопне снаге започеле прва борбена испитивања – учешћем у Шпанском грађанском рату. Под командом потпуковника Вилхелма фон Томе, прва група (придодата Легији Кондор) је формирана од 32 PzKpfw I и пар PzBefh. Бројке варирају у зависности од извора, али укупан број немачких тенкова послатих у Шпанију се креће између 100 и 150. За разлику од немачког ратног ваздухопловства, копнена војска је научила неке лекције из свог ангажовања у Шпанији: тенкови су били лоше наоружани и слабо оклопљени, а оклопним дивизијама је требало веће борбено искуство пре него што се уведу у борбу.

Септембра 1937. су одржани први велики маневри на којима су се појавиле оклопне јединице, а месец дана касније је формирано још оклопних јединица, четири тенковска пука (10, 11, 15 и 25. тенковски пук) и два тенковска батаљона (65. и тенковски батаљон „Лер“). Оклопне снаге су током 1938. добиле коначни изглед: марта месеца Гудеријан је водио 2. оклопну дивизију током Аншлуса, анексије Аустрије и, иако ни један пројектил није испаљен – стекао је лична искуства о могућностима и недостацима нових формација. Његова дивизија је прешла 700 км за свега два дана, али је услед механичких кварова изгубила око 30% тенкова. Након анексије Судетске области октобра 1938, где је учествовала 1. оклопна дивизија, Немачка се суочила са могућношћу избијања рата са Француском и Британијом. Немачка је још увек била неприпремљена за рат, посебно због закаснелог развоја оклопних јединица. Заробљавање бројних чешких тенкова и фабрика створило је услове за даљи развој оклопних јединица, тако да се новембра 1938. формирају нове јединице: четири оклопне бригаде (4, 5, 6. и 8.), четири тенковска пука (23, 31, 35. и 36.) и три тенковска батаљона (65, 66 и 67.) наоружана чешким тенковима. Формиране су и још две оклопне дивизије , 4. (под командом генерал мајора Рајнхарта, који је фебруара 1940. команду предао генерал мајору Стеверу) и 5. (под командом генерал пуковника Фон Виетингхофа, који је команду над дивизијом октобра 1939. предао генерал пуковнику Фон Хартлибу, а овај пак 21. маја 1940. генерал пуковнику Лемелсену).

Дефинитивни искорак на вишим нивоима догодио се између октобра и децембра 1938. У новембру су спојене Kommandeur der Kraftfahrtruppen и Inspektion fiir Heeresmotorisierung, формиравши тако Инспекцијско одељење бр. 6 за оклопне јединице, коњицу и моторизоване јединице копнене војске (Waffenabteilung der Panzertruppe, Kavallerie und Heeresmotorisierung, Inspektion 6 of Allgemeine Heeresamt), док је децембра Гудеријан постављен на место команданта брзих трупа – како су биле познате до 1942. Оба одељења су радила заједно и имала одличне резултате. Инспекцијско одељење је радило на пословима формирања нових јединица и њиховој организацији, замени кадра, обуци, развоју возила и противтенковских топова и снабдевању горивом. Гудеријан, који је имао мањи штаб и био директно подређен команданту копнене војске (као такав, имао је под собом и коњичку и школу оклопних јединица), радио је на развоју доктрине и тактике (која је пружала основу за развој упутстава и правила) и такође је био и технички саветник за команду копнене војске и сам Инспекторат, којима је слао захтеве, иако између начелника Инспектората и Гудеријана никада није било добре сарадње.

Њихови напори били би узалудни да није учињен још један одлучујући корак: формирање команди моторизованих корпуса. Прво је фебруара 1938. формиран XVI корпус, који је под командом имао све три оклопне дивизије које су тада биле формиране. XIV корпус је формиран у априлу и под својом командом је имао четири моторизоване дивизије. У октобру исте године формиран је XV корпус и он је био одговоран за три лаке дивизије. Сви корпуси су били потчињени 4. команди група армије (Heeresgruppen Kommando 4). Овај састав је септембра 1939. трансформисан у 10. армију.

Развитак оклопних снага био је резултат свих ових утицаја. Шел је радио добро на питањима организације, Гудеријан је радио такође добро на доктрини а формирање корпусних команди је обезбедило да оклопне дивизије не буду разасуте или  коришћене по деловима. Током борбених дејстава у Пољској, немачка армија је и даље била везана за концепт брзих јединица и још увек је мешала оклопне и пешадијске дивизије. У августу 1939. под Гудеријановом командом је формиран XIX корпус. У оквиру овог корпуса су се налазили 2. оклопна и 4. лака дивизија. Након одласка Гудеријана на нову дужност, одељење начелника брзих трупа је укинуто и замењено Инспекторатом брзих трупа,  на чијем челу се налазио генерал пуковник Георг Кун (Georg Kuhn). Јуна месеца се кренуло са формирањем 10. оклопне дивизије, под командом генерал пуковника Фердинанда Шала (Ferdinand Schaal). Септембар 1939. оклопне дивизије су дочекале још увек расуте под неколико различитих команди. Како су све те команде нападале на различитим правцима, свака појединачна оклопна дивизија је у ствари вршила пробој за свој сопствени корпус и армију. Четврта армија, која је касније у свом саставу имала 10. оклопну дивизију, нападала је јужно од Гдањска и напредовала северно од Варшаве, док је 3. армија напала из источне Прусије и напредовала западно од Варшаве. На југу, 10. армија је напредовала ка Варшави са истока са 1. и 4. оклопном дивизијом, док су 2. и 3. оклопна дивизија из састава 3. армије напредовале јужно од реке Вистула ка Карпатима. Октобра 1939. све оклопне дивизије су пребачене на запад, а формирају се још три оклопне дивизије: 6, 8. и 9. Завршена реорганизација оклопних јединица је представљала последњи, одлучујући корак напред. Почетком марта 1940. оформљено је одељење задужено за извештавање команде копнене војске о искуствима оклопних јединица на бојишту као и за предлагање система обуке, тактике, организације и наоружања.

За напад на Белгију, Холандију, Луксембург и Француску маја 1940, спроведена је још једна реорганизација оклопних јединица. XXII корпус, под командом генерала фон Клајста, реорганизован је у Групу „Клајст“ и под своју команду узео три корпуса, са пет оклопних дивизија и три дивизије моторизоване пешадије. Ове јединице су требале да пробију пут Групи армија „А“ кроз Ардене до Мезе. Група Клајст је дакле бнла састављена од XIV корпуса (13. и 29. пешадијска дивизија), XIX корпуса (1, 2. и 10. оклопна дивизија) и XXXXI корпуса (6. и 8. оклопна и 2. пешадијска дивизија). Северно од њих и дела 4. армије, налазио се XV корпус са 5. и 7. оклопном дивизијом, са задатком преласка Мезе у подручју Динант. То је значило да је 7 оклопних дивизија било распоређено на око 100 км фронта. Близу левог крила Групе армија „А“, а на десном Групе армија „Б“, била је последња група од две оклопне дивизије (3. и 4.), које су се налазиле у саставу XVI корпуса. Под командом XXVI корпуса из 18. армије, налазила се 9. оклопна дивизија, са задатком заузимања Холандије. Нити једна од ових корпусних команди није било позната као „оклопна група“, ознака која је први пут употребљена јуна 1941. Немци су имали праксу да некада за назив „групе“ имају назив команданта те формације, чак и када величина те јединице одговара величини армије. Ако изузмемо Групу „Клајст“, чак је и XV корпус био називан Група „Хот“ (Hoth), док је Група „Гудеријан“ била званична ознака дата од стране Хитлера XIX корпусу.

Када су стигли до Ла Манша и запечатили судбину хиљадама Савезничких војника, оклопне дивизије су неколико пута потпадале под команду различитих корпуса сходно потребама у том моменту. Међутим, велика реорганизација је одрађена пре коначног напада на Француску. Одржана је концентрација снага: Група армија „Б“ је сада имала XV корпус под командом 4. армије са две оклопне дивизије (5. и 7.) и једну моторизовану дивизију плус Групу „Клајст“ са XIV корпусом (9. и 10. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и пук „Grossdeutschland“) и XVI корпус (3. и 4. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и СС јединице – „Leibstandarte Adolf Hitler“ и „Verfugungstruppen“) – укупно шест оклопних дивизија дуж реке Марне и око Париза. Даље на запад, под Групом армија „А“ се налазила Група „Гудеријан“, распоређена дуж границе са Швајцарском, иза Мажино линије. Располагали су са преостале четири оклопне дивизије, које су се налазиле у саставу XXXIX и XXXXI корпуса. Француска се предала 20 дана касније, а оклопне јединице су доживеле признање.

Доктрина и обука

Корени блицкрига леже у принципима ратовања које је успоставио Фридрих Велики (Friedrich II, Friedrich der Große), а касније дорађивали Шарнхорст, Клаузевиц, Молтке и Шлифен. У основи, ови принципи су били засновани на два концепта: први концепт је имао за циљ уништење непријатељских снага, док је други био метод за постизање уништења – ратовање маневром. Одлучујућа битка се сматрала најбољим начином за постизање уништења непријатељских снага и њен најбољи пример је обухват, којим би непријатељске снаге биле или опкољене или нападнуте преко крила. У таквом начину ратовања у великој мери је доминирао маневар уместо ватрене моћи, што је сматрано најбољим начином за опкољавање непријатељских снага и касније изнуђивање одлучујуће битке.  Иако на први поглед једноставни, ови концепти су били засновани на неколико претпоставки које су касније обликовале немачку доктрину копнене војске. Прва претпоставка је била концентрација снага: командант је морао да изабере кључну тачку на којој ће се сукобити са непријатељем, тачку која му омогућује да постигне предност над непријатељем, тако да је морао да концентрише све снаге како би му биле на располагању управо на тој тачци. Добро припремљено и проучено наређење за марш је било од пресудне важности за концентрацију снага, као и способност за брзо издавање наређења и преношење командантима и командирима нижих јединица. Штабни официри су морали да подносе детаљне и прецизне извештаје о ситуацији, која је омогућавала њиховим командантима да доносе одлуке. Тада долази тренутак за Auftragstaktik – наређења у коме се потчињеним командантима саопштава циљ операције и време за које се циљ мора постићи. Остало је на самим командантима. Они имају сву иницијативу у планирању извршења задатка.

Метод издавања оваквог наређења сматра се кључном одликом основног принципа флексибилности, уведеног од стране немачких команданата. Фон Молтке је у својим делима изнео став да ни један план не би преживео контакт са непријатељем да се од команданата не захтева да добијени план прилагоде ситуации на терену. Најбољи начин да се овај захтев задовољи био је да се командантима нижих јединица дају одрешене руке, што је више могуће, на свим нивоима. Тако је командантима одређиван циљ, а за начин доласка до циља су се морали сами побринути. Команданти су морали да имају одлучност и добре вештине у командовању, изнад свега, морали су да се ослободе свих унапред донетих одлука: основни немачки концепт је био да не постоје унапред донета решења за сваки проблем. Захваљујући овим принципима и доктрини, Пруси су успели да извојују победу код Садове 1866. и Седана 1870, мада сама немачка армија није успела да победи у биткама током Првог светског рата. Разлози немачког пораза су анализирани од стране начелника Генералштаба Рајхсвера (немачка војска од 1919. до 1935.), генерала Ханса фон Секта. Пропаст Шлифеновог плана је имала за последицу да се немачка армија увуче у рововски рат, што им се касније осветило. Фон Сект је остао убеђен да статично ратовање није било резултат премоћи одбране, нити последица увођења новог оружја, већ величине модерних армија. Велики број неискусних, често и необучених војника није могао бити употребљен у маневру који би водио ка пробоју. То је водило великим губицима који су пак водили смањењу броја неискусних војника на бојишту. Тако су армије губиле много од своје ефикасности.

Чини се да је развој тактике јуришних јединица, тј. употребе група пажљиво одабраних и високо обучених јуришних јединица – успела да разбије застој који је чинило статично ратовање, али се касније и то завршило неуспехом. Иако су Немци могли да разбију непријатељске линије 1917. и 1918. током офанзива у Италији и Француској, нису могли да изврше даљу експлоатацију тих пробоја, тако да су њихови пробоји могли да постигну само тренутне и привремене успехе.  Стога је фон Сект у развоју малих језгара – нуклеуса покретних јединица у добро обучене и увежбане војнике видео средство за избегавање статичног, рововског ратовања, тако да су захваљујући њему касније оклопне дивизије постале тако успешно средство за ратовање. Док су у Француској и Великој Британији нејасноће око употребе тенкова довеле до два неизводљива решења – коришћење тенка у подршци пешадије или коришћење тенка у јединици састављеној искључиво од тенкова, што је у оба случаја резултирало спорим и незграпним јединицама, у Немачкој се појавила нова идеја: развој здружене, елитне оклопне јединице која би могла да напада и пробија непријатељске линије и потом сопственим снагама експлоатише постигнути успех на фронту. У пракси, оклопна дивизија је била самостална јединица, састављена од тенковских, пешадијских, извиђачких, артиљеријских, противоклопних, инжињеријских и јединица подршке. Захваљујући таквој организацији, могла је да нападне, освоји, задржи и пробије се ка циљу, а касније и да експлоатише успехе које је постигла.

Организација није била једина одлучујућа иновација. Високо развијене радио комуникације, за разлику од других армија, обезбеђивале су немачкој војсци одлучујућу супериорност у командовању. Даље, немачко ратно ваздухопловство, које се усмерило на пружање подршку јединицама на земљи, пружало је такође одлучујућу предност – не само да су обезбеђивало надмоћ у ваздуху изнад бојишта већ и могућност да нападне циљеве на земљи по захтеву чиме је обезбеђена високо покретна и флексибилна ватрена подршка која је иначе недостајала оклопној дивизији. До септембра 1939. Немци су стекли одлучујућу предност над непријатељем: имали су супериорну доктрину ратовања, бољу организацију командовања, као и напредни систем подршке јединица на земљи из ваздуха. Изнад свега су имали ефикасну ударну снагу – оклопне дивизије које су већ биле „перфектно оружје за покретно ратовање на операцијском нивоу“. Међутим, иако су биле „перфектно оружје“, оне још увек нису биле инструмент ратовања које ће девет месеци касније уништити најснажније немачке противнике. Иако се Пољска може сматрати првим примером блицкрига, то није био први пример модерног ратовања механизованим снагама, али је пружило значајно искуство.

Прво ангажовање оклопних дивизија на бојишту показало је многе недостатке. Међу њима је била и потреба за бољом и модернијом обуком, потреба да неки официри покажу већу иницијативу, као и потребу за унапређењем садејства између родова. Почевши од октобра 1939, све немачке дивизије копнене војске су морале да команди копнене војске достављају месечни извештај о борбеној готовости, који су коришћени за побољшање обуке. Прво, нови официри су примани из редова искусних старешина, док је интензивни програм обуке започет за официре, подофицире и командире чета и виших јединица. Овај програм је свој врхунац достигао фебруара 1940 у специјалном курсу за команданте батаљона који је одржан у Школи оклопних јединица (Panzertruppeschule), који је обухватао вежбе на терену где су учествовале јединице из 1. и 10. оклопне дивизије.

У међувремену, дивизије су одржавале интензивна увежбавања у великим центрима за обуку, користећи специјално организоване „непријатељске снаге“ које су током тих активности проигравале непријатеља. Обука је била усмерена на побољшању садејства родова војске, посебно између пешадијских и оклопних јединица, извиђање, дисциплине на маршу и регулисању саобраћаја. Инжињерци су се обучавали како у прављењу мостова и нападу на непријатељске фортификације, као и преласку водених препрека под борбом. Такође је унапређено и одржавање возила и наоружања. Штабови дивизија и корпуса су имали сличне обавезе, обучавајући се у изради наређења за марш и планова за напад, које су једнице тестирале током своје обуке.

Ипак, оклопне дивизије су од „перфектног оружја“ претворене у „инструмент ратовања“ захваљујући новом плану напада на Запад, развијаног од фебруара 1940. По први пут је већи део оклопних и моторизованих дивизија окупљен у један састав са специфичним циљем: постићи и експлоатисати пробој кроз главне одбрамбене линије непријатеља. Ту је у ствари примењен Гудеријанов принцип да се напад изведе концентрисаним снагама, принцип који није био само класични концепт „одлучујуће тачке“ (Schwerpunkt) већ је покривао и саму експлоатацију успеха. Као што су Гудеријан и Фон Клајст нагласили, најбољи начин да се успешно експлоатише пробој је продор у дубину, користећи предност брзине и изненађења, снаге у нападу су морале да иду иза главних комуникацијских линија непријатеља, уништавајући линије комуникација, центре командовања и снабдевања. Сам маневар, сада углавном тактичко решење, више није могао да обезбеди успех на бојишту операцијског нивоа. Како је кампања из маја 1940. показала, а која се узима као тачка преласка на ново доба ратовања, одбрана више није држала супремацију на бојишту; сада су мала, екстремно покретна језгра високо обучених и вештих јединица била способна да приђу и пробију се кроз непријатељску одбрану и, поврх свега, успешно експлоатишу пробој продором у дубину, што се показало као разарајуће по непријатељске снаге. Оклопне снаге су сада биле прави инструмент ратовања, кључни фактор немачких победа.

Организација јединице

У првим ратним годинама организација оклопних дивизија је доста варирала, често сходно старости јединице. Септембра 1939. су постојале три различите основне организације за пет постојећих оклопних дивизија, док је маја 1940. десет дивизија имало пет различитих организацијско-формацијских структура. Уопштено гледајући, мањак наоружања, возила (посебно тенкова) и опреме онемогућавало је организовање јединица исте организацијско-формацијске структуре и јачине. Оклопну дивизију из 1939. је чинила оклопна бригада са два тенковска пука (сваки са по два тенковска батаљона); стрељачку бригаду (моторизована пешадија) са стрељачким пуком јачине два батаљона и мотоциклистичким батаљоном; извиђачким батаљоном, артиљеријским пуком јачине два дивизиона; батаљон везе и дивизијске службе. Септембра 1939. су свега три оклопне дивизије имале овакву организацију, док остале две нису имале штаб стрељачке бригаде и свега један или два стрељачка пука, без мотоциклистичког батаљона.

Начелна организацијска шема оклопне дивизије септембра 1939.

Када су оклопне дивизије реорганизоване крајем 1939. и почетком 1940, разлике не само да су се задржале већ су се и повећале. Прве три дивизије су добиле још по један батаљон у стрељачки пук, док је 4, 5. и новоформирана 10. оклопна дивизија имала два стрељачка пука, али без мотоциклистичког батаљона. Новоформиране дивизије су у ствари наследиле делом формацију старе лаке дивизије, која је у стварности била мешовита јединица састављена од пешадије, коњице и тенковских јединица. Шеста и осма оклопна дивизија су имале сличну организацију са тробатаљонским оклопним пуком, стрељачком бригадом са тробатаљонским стрељачким пуковима и мотоциклистичким батаљоном. Седма и девета оклопна дивизија су имале по два стрељачка пука, сваки са по два батаљона и мотоциклистички батаљон, док 9. оклопна дивизија није имала трећи тенковски батаљон. Ово су биле само неке од многих необичности у организацијско формацијској структури.

1. оклопна дивизија, прва и најстарија оклопна дивизија, формирана је 15. октобра 1935. у Вајмару од старе 3. коњичке дивизије. Када је августа 1939.  активирана, 1. и 2. тенкoвском пуку је одобрено да почну са новом ратном организацијом али, иако је дивизија била боље опремљена од осталих јединица тог нивоа, мањак тенкова је за последицу имао кашњење у достизању борбене готовости. До септембра 1939. је само 2. тенковски пук започео своју реорганизацију. То није била једина неисправност: 3. чета 37. противоклопног батаљона је била остављена у Немачкој, а 2. митраљеска чета (противавионска јединица) је придодата као четврта чета. Даље, дивизији су биле придодате следеће јединице: 83. лаки противавионски дивизион и ваздухопловна извиђачка јединица из састава 23. ескадриле. Након освајања Пољске, организација 1. оклопне дивизије је наставила да се мења: 1. новембра 1939, 3. батаљон 69. пешадијског пука из 20. пешадијске (мот) дивизије је придодата 1. моторизованом пуку (1. априла 1940. преименован у 3. батаљон 1. моторизованог пука), док је из састава 1. мотоциклистичког батаљона извучена 2. чета и придодата 33. пешадијском (мот) пуку, а који је касније постао 33. моторизовани пук 4. оклопне дивизије. На дан 21. фебруара 1940, поново због мањка тенкова, 2. тенковски пук добија овлашћење да имплементира ревидирану рату формацију, док је 56. артиљеријски пук придодат 73. артиљеријском пуку (у октобру бива преименован у 3. дивизион 73. ап). Март месец је такође донео промене: 3. чета 73. противоклопног батаљона је враћена дивизији, мада је променила ознаку са 1. четом (нешто слично се догодило 7. и 10. колони из 81. пука, које су замениле ознаке), а све моторизоване чете 1. моторизованог пука су почеле наоружавање оклопним борбеним возилима. Маја 1940, дивизија је добила и чету тешких јуришних топова и 1. чету 8. тешког противоклопног батаљона.

1. тенковски пук прелази понтонски мост преко Мезе код Седана, 14. мај 1940.

2. оклопна дивизија, такође формирана 15. октобра 1935. у Вирзбургу (предислоцирана у Беч 1938. године), имала је сличну организацију али с том разликом да доступност наоружања за опремање дивизије није била иста. У ствари, септембра 1939. 3. и 4. тенковски пук су још увек били наоружани по формацији из марта 1939, без митраљеских чета, иако је 2. дивизион 74. артиљеријског пука имао једну батерију топова 105 мм К18 и остале две са тешким хаубицама 150 мм sFH18. Такође, 2. чета 38. противоклопног батаљона је расформирана. Дивизија је у свом саставу имала и 92. лаки противавионски дивизион и јединица извиђачких авиона из састава 14. ескадриле. Дивизија 1. новембра 1939. добија 1. батаљон 33. пешадијског (мот) пука који касније постаје 3. батаљон 2. моторизованог пука. Остале организацијске промене почетком 1940. су се односиле на расформирање 1. чете 2. мотоциклистичког батаљона и формирање седме мале аутомобилске колоне.   Оба тенковска пука су 21. фебруара 1940. променили своје организацијске структуре сходно ревидираној ратној формацији тако да је 1. априла дивизија имала придодат 1. дивизион 13. артиљеријског пука, док је од 1. чете 52. противоклопног батаљона формирана нова 3. чета 38. противоклопног батаљона; од 2. вода 47. митраљеске чете формирана је четврта противавионска чета. Расположиви извори не дају јасну слику о следећем: маја 1940. 38. противоклопни батаљон као да је имао 1. чету придодату из тешког противоклопног батаљона, док је 2. чета 59. противавионског батаљона приказивана као придодата органу за 82. команди за снабдевање. Такође је нејасно придодавање 704. чете тешких јуришних топова 2. моторизованој бригади и замена обе јединице ратног ваздухопловства: 92. противавионског дивизиона и извиђачке авијације 14. ескадриле 84. противавионским дивизионом и извиђачком авијацијом 23. ескадриле.

Тенкови Panzer III из састава 2. оклопне дивизије у Грчкој, 16. априла 1941.

3. оклопна дивизија је формирана у Берлину 15. октобра 1935. Њена организацијско формацијска структура се до септембра 1939. поклапала са структуром већ формираних оклопних дивизија (5. и 6. тенковски пук су били опремљени сходно формацији из марта 1939), мада је по дубини јединица било извесних разлика. Током напада на Пољску, батаљон лаких тенкова је био придодат 3. тенковској бригади, док је непознати батаљон из састава 101. противавионског пука придодат дивизији. Први батаљон 69. пешадијског (мот) пука је 1. новембра 1939. придодат 3. моторизованом пуку, где постаје 3. батаљон (маја 1940. једна моторизована чета из састава бригаде је опремљена оклопним борбеним возилима); почетком 1940. је формирана седма мала аутомобилска колона, а из формације је избачена 1. чета 3. мотоциклистичког батаљона.

У истом периоду, 3. чета 39. противоклопног батаљона је вероватно била замењена привременом четом, али је 1. априла 1940. формирана 4. чета, да би се маја месеца у појединим изворима појављивала чак и 10. чета. Дивизија је маја имала придодате следеће јединице: 7. митраљески батаљон, 2. батаљон лаког противавионског пука и 11. дивизион 49. артиљеријског пука, који је 1. августа 1940. преименован у 2. дивизион 49. артиљеријског пука.

У Вирцбургу је 10. новембра 1938. формирана 4. оклопна дивизија. Септембра 1939. је дивизија, чије су 35. и 36. тенковски пук били опремљени према ратној формацији из 1939. још увек били без штаба моторизоване бригаде и мотоциклистичког батаљона. Овај други није никада ни формиран. Такође, 49. противоклопни батаљон је имао свега две чете (мада је имао придодату 5. чету 66. митраљеског батаљона), а елемент инжињерије је био смањен на свега једну чету 79. пионирског батаљона. Неколико јединица је придодато током напада на Пољску. 12. пешадијски пук, по један дивизион 31. артиљеријског пука и 54. артиљеријског пука, 77. лаки дивизион ПАА,  штаб и 1. чету 62. пионирског батаљона, 1. чету 31. пионирског батаљона и авијацијску јединицу из састава 13. ескадриле. Четврта оклопна дивизија је претрпела реорганизацију готово одмах након заузимања Пољске. Тако је 18. октобра 1939. 33. пешадијски (мот) пук из састава 13. пешадијске дивизије (без једног батаљона, који је прешао у састав 2. оклопне дивизије) придодат дивизији, а 1. новембра је од те јединице формирана 4. моторизована бригада (1. априла 1940. је преименована у 33. моторизовани пук). Истог дана је формиран штаб 79. пионирског батаљона, мада – као и 49. противоклопни батаљон, чија је само 3. чета била формирана у марту – достигао пуну снагу фебруара 1940, када је и 2. дивизион 93. артиљеријског пука такође придодат 103. артиљеријском пуку. Одвојено од формирања седме мале колоне, остале мање измене су се десиле у 4. моторизованој бригади: 1. чета 12. моторизованог пука је априла 1940. започела наоружавање борбеним возилима, док је 6. чета трансформисана у мотоциклистичку чету (обука је маја 1940. још увек била у току). Седма чета 33. моторизованог пука је расформирана и замењена 2. четом 1. мотоциклистичког батаљона 1. оклопне дивизије. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 9. митраљески батаљон, 654. противоклопни батаљон, 30. артиљеријска команда (само штаб) и 1. батаљон ПА пука „Геринг”.

5. оклопна дивизија, последња формирана оклопна дивизија у мирнодопско време, формирана је 24. новембра 1938. у Опелну и, као што је био случај и са 4. оклопном дивизијом, није имала штаб моторизоване бригаде и мотоциклистички батаљон, али је имала два моторизована пука. Недостајао је штаб 53. противоклопног батаљона (формиран 1. новембра 1939.), а 89. пионирски батаљон је имао свега две чете; трећа је била формирана почетком 1940.  Међутим, дивизија је претрпела још пар мањих измена до маја 1940, када су јој придодати 1. дивизион 93. пука ПАА и 2.одељење 31. ескадриле. Оба тенковска пука, 15. и 31 пук, су били наоружани сходно формацији из марта 1939.

Оклопне дивизије су биле реорганизоване ускоро након окончања заузимања Пољске и то тако што су организацијске структуре старијих дивизија биле измењене и ојачане. 10. оклопна дивизија, која се борила у Пољској са привременом организацијом, ојачана је, а четири нове дивизије су формиране од старих лаких дивизија, чија је мешовита организација била неподесна за борбу против јачих непријатељских снага на Западном фронту. Још једном је мањак наоружања, опреме и обученог људства изазвао бројне проблеме. Организација нових дивизија је била посве другачија од организације старих дивизија, углавном због тога што старе нису имале тенковску бригаду и други тенковски пук, мада је један тенковски батаљон по некад био придодат њиховим тенковским пуковима.

Прва од три нове дивизије, које ће се све формирати 18. октобра 1939, након  заузимања Пољске, била је 6. оклопна дивизија. Она је формирана у Вуперталу, спајањем јединица 1. лаке дивизије са 11.тенковским пуком 6. тенковске бригаде, која је већ била придодата дивизији за извођење операција у Пољској. Као и 65. тенковски батаљон 1. лаке дивизије, и ова јединица је била наоружана чехословачким тенковима PzKpfw 35 (t). Већи део првобитне организације 1. лаке дивизије је задржан; 4. коњички пук је преименован у 4. моторизовани пук, а 1. априла 1940. је 6. извиђачки батаљон преименован у 57. извиђачки батаљон, и придодата је седма колона моторних возила. Једина велика промена се десила у 41. противоклопном батаљону, који је остао без једне чете. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 605. дивизион тешке артиљерије (од 3. августа 3. дивизион 76. артиљеријског пука), 76. дивизион противавионске артиљерије и авијацијско одељење из састава 12. ескадриле.

Panzerkampfwagen 35(t) из састава 65. тенковског батаљона на челу колоне тенкова Panzerkampfwagen IVs током борбених дејстава у Француској

У Гери је од 2. лаке дивизије, додавањем 25. тенковског пука формирана 7. оклопна дивизија. Други батаљон 25. тенковског пука је потицао од 1. батаљона 23. тенковског пука (до измене ознака је дошло 1. априла 1940). Као и 66. тенковски батаљон, био је наоружан чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Такође, 27. октобра се формира 7. моторизована бригада, са циљем преузимања 6. и 7. моторизованог пука, оба формирана од старог коњичког стрељачког пука. Од 7. извиђачког пука је 1. новембра 1939. формиран 7. мотоциклистички батаљон (од 1. батаљона извиђачког пука) и 37. извиђачки батаљон (од 2. батаљона). Поново је противоклопни батаљон пао са три на две чете, овај пут је у питању био 42. противоклопни батаљон. Маја 1940. дивизија је имала придодате следеће елементе: 705. батерија јуришних топова, 59. и 86. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 11. ескадриле. Почетком јуна 78. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 45. артиљеријског пука, а који ће 4. фебруара 1941. постати 3. дивизион 78. ап.

Извиђачи на моторциклима из састава 7. оклопне дивизије у извиђању, Француска, мај 1940.

Организација 8. оклопне дивизије, која је базирала у Котбусу, поклапала се са организацијско-формацијском структуром 6. оклопне дивизије. Настала је додавањем 1. батаљона 10. тенковског пука (који ће прерасти у тенковски пук 20. октобра) 3. лакој дивизији. Два стрељачка коњичка пука, 8. и 9, су 1. априла 1940. спојени у 8. моторизовани пук. како је 2. батаљон 9. коњичког стрељачког пука већ био организован као мотоциклистички батаљон, касније је искоришћен за формирање 9. мотоциклистичког батаљона. Осма моторизована бригада била је формирана још 4. новембра 1939, три дана након формирања 84. батаљона везе. Такође, 1. априла 1940. је 8. извиђачки пук подељен, формиравши 90. извиђачки батаљон (придодат 10. оклопној дивизији) и 59. извиђачки батаљон (који је остао у саставу дивизије). 43. противоклопни батаљон је такође остао без једне чете, док је 59. инжињеријски (пионирски) батаљон ојачан на три чете, а добио је и седму колону моторних возила. маја 1940, и 10. тенковски пук и 67. тенковски батаљон су били наоружани чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Истовремено, дивизија је добила и 84. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 41. ескадриле.

Генерал Хајнц Гудеријан (у возилу SdKfz. 251/3) у разговору са генералом Адолфом Кунценом, командантом 8. оклопне дивизије, Француска, мај 1940.

У Франкштадту је 4. јануара 1940. формирана 9. оклопна дивизија. Ова дивизија је настала преформирањем 4. лаке дивизије. Тако је 2. фебруара 1940. формиран 33. тенковски пук, користећи штаб лаког тенковског пука, 3. батаљона 5. тенковског пука и 33. тенковског батаљона. Два коњичка стрељачка пука, 10. и 11, 18. марта 1940. спајањем формирају моторизовани пук, а формирана је и нова, 9. моторизована бригада. Месец дана раније је формиран 85. батаљон везе, док је 50. противоклопни батаљон остао са три чете, а 60. инжињеријски (пионирски) батаљон је нарастао на три чете (додата је као и у ранијим случајевима седма мала колона моторних возила). Маја 1940. се у саставу дивизије још увек налазио 9. извиђачки пук, у старој формацији, али је од њега касније формиран 59. мотоциклистички батаљон и 9. извиђачки батаљон. 102. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 50. артиљеријског пука, који је касније преименован у 3. дивизион 102. артиљеријског пука.

Pz Kpfw III Ausf. E или F из састава 33. тенковског пука на паради у Ротердаму на дан капитулације Холандије У позадини се виде Pz Kpfw I, Pz Kpfw II и Pz Bef Wg

Штаб 10. оклопне дивизије је започео формирање 1. априла 1939. у Прагу. Септембра месеца је још увек био у фази формирања, када је стављен на чело формације коју су сачињавали, између осталих, 8. тенковски пук и 86. пешадијски (мот) пук. Када је освојена Пољска, дивизија је послата натраг у Праг, где је 11. октобра примила у састав 7. тенковски пук и штаб 4. тенковске бригаде. Из састава 20. пешадијске дивизије, 10. оклопна дивизија 1. новембра 1939. добија  2. батаљон 69. пешадијског (мот) пука који, спајањем са 3. батаљоном 86. пешадијског пука формира 69. пешадијски пук. Оба пешадијска пука, 69. и 86, 1. априла 1940. бивају преименовани у моторизоване пукове. Истог дана је од 1. батаљона 8. извиђачког пука формиран 90. извиђачки батаљон, док је две недеље касније део дивизије постао и 49. пионирски батаљон.

Крајем 1939. су формирани и 90. артиљеријски пук, лаки противоклопни батаљон, 90. батаљон везе и дивизијске службе. Маја 1940. дивизија добија 71. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 71. ескадриле.

Према ратној формацији, септембра 1939, 1. оклопна дивизија је бројала 11 603 војника, 3 621 возила (од којих 421 оклопних). Јачина осталих дивизија се разликовала. Тако су од 2. до 5. оклопне дивизије бројале по 3 637 возила (од којих 405 оклопних). 4. оклопна дивизија, са једним моторизованим пуком, бројала је 10 680 војника, док је 5. оклопна дивизија са два пука, бројала 12 974 војника. Недостаци, посебно изражени у погледу некомплетности јединица, утицали су на ове бројке.

Стварна јачина на бојишту више или мање се поклапала са званично утврђеном јачином. Септембра 1939, 4. оклопна дивизија је бројала 10 221 војника, што је близу прописаног бројног стања. Организацијске промене су такође утицале на јачину јединице; 10. маја 1940, 1. оклопна дивизија је бројала 13 192 војника, док је 4. оклопна дивизија бројала 13 941, што јасно указује на ефикасност преформирања јединица. Неборбене јединице – дивизијске службе, команде и батаљон везе – чинили су између 17 и 20% бројног стања дивизије, а гро оклопне дивизије су чиниле оклопне и стрељачке бригаде. Дивизијски штаб и сличне јединице су чинили око 1,4% бројног стања саме дивизије (165 лица, наоружаних са 50 пиштоља, 111 пушака и 2 тешка митраљеза; 41 моторцикл, 11 штабних кола и 13 средњих до тешких камиона).

Оклопна бригада је бројала 120 официра, 22 службеника, 682 подофицира и 2112 војника (тенковски пук је бројао 58 официра, 11 службеника, 338 подофицира и 1044 војника). Разлике између дивизија се налазе и у возилима и опреми: 1. оклопна дивизија је имала 1 235 пушака, 296 аутомата и 592 лаких митраљеза (укључујући и оне монтиране на возилима), док су остале четири дивизије имале 1 801 пиштоља, 1 111 пушака, 336 аутомата и 508 лаких митраљеза. Расподела тенкова је чинила највећу разлику међу пуковима; према организацији из марта 1939, сваки тенковски пук је био састављен од штаба пука, техничке чете, оклопног вода везе и вода лаких тенкова који је био наоружан једним Panzerbefehlswagen I и по два тенка PzKpfw I и PzKpfw II; сваки тенковски батаљон је имао штаб, вод везе, вод лаких тенкова, лаку колону (батаљонски транспорт), оклопну групу опремљену са резервним тенковима из батаљона) и три тенковске чете ( четврта је служила за обуку тенкиста и није била у саставу дивизија које се шаљу у борбена дејства), плус две чете лаких тенкова и једне чете лаких тенкова „а“. Тенковски пук је марта 1939. био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 34 PzKpfw I, 85 PzKpfw II, 8 PzKpfw III и 12 PzKpfw IV. Ако урачунамо и резервне тенкове, тенковска бригада је имала 30 командних, 258 лаких и 48 средњих тенкова.

Нова организацијска шема, успостављена 1. септембра 1939, је прво „испробана“ на 1. и 2. тенковском пуку, мада је 2. тенковски пук започео реорганизацију непосредно пред избијање рата. Промене су се односиле на штаб тенковског батаљона и јединице подршке, које су сада биле обједињене у штабној чети (у тој јединици су се налазили и вод везе, пионирски вод и лаки противавионски вод).  Промењена је и организација чете лаких тенкова и чете лаких тенкова „а“ – сада преименоване у чету средњих тенкова. Чета лаких тенкова је сада имала 5 или 6 тенкова PzKpfw II и 17 (или 16, када је PzKpfw II заменио PzKpfw III) PzKpfw III, док се у чети средњих тенкова сада налазило 5 PzKpfw II и 16 PzKpfw IV, што укупно чини 6 PzBefh III, 45 PzKpfw II, 71 PzKpfw III и 32 PzKpfw IV по тенковском пуку (без резервних тенкова). Организација тенковске бригаде из 1939. је обухватала и 246 моторцикала, 88 штабних кола, 296 (у 1. ооклопној дивизији) или 328 (у осталим оклопним дивизијама) средњих и тешких камиона и 26 приколица.

Организацијске разлике су се даље продубила након формирања четири нове оклопне дивизије, које су такође повећале већ постојећи дефицит наоружања и војне опреме, нарочито средњих тенкова. Да би се премостио овај проблем, 21. фебруара 1940. је издата нова, привремена формација, према новој формацији, чете лаких тенкова су требале да имају 1 PzBefh I, 4 PzKpfw I, 8 PzKpfw II и 7 PzKpfw III, док је чета средњих тенкова требала да има 1 PzBefh I, 6 PzKpfw II и 8 PzKpfw IV – што значи да је тенковски пук био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 22 PzKpfw I, 51 PzKpfw II, 30 PzKpfw III и 16 PzKpfw IV.

Логична консеквенца је била та да је организација оклопне дивизије постала још хаотичнија: маја 1940. 1. тенковски пук 1. оклопне дивизије је задржао формацију из септембра 1939, док је 2. тенковски пук исте дивизије организован по новој формацији. Оба тенковска пука из састава 2. и 10. оклопне дивизије су били реорганизовани према новој формaцији, док су све тенковске чете оба тенковска пука из састава 3, 4. и 5. оклопне дивизије билe још увек организованe према формацији из марта 1939.

Даље варијације су уведене формирањем нових пукова: један тенковски пук и придодат тенковски батаљон у 6. и 8. оклопној дивизији, сви наоружани чехословачким тенковима, организовани су сходно формацији из септембра 1939, док су 25. тенковски пук и 67. тенковски батаљон 7. оклопне дивизије били формирани на основу формације из фебруара 1940. За разлику од раније наведених јединица, 33. тенковски пук је био својеврсна мешавина, са својим 1. батаљоном формираним по формацији из септембра 1939. и 2. батаљоном формираним по формацији од марта 1939. Међутим, треба напоменути да нити једна тенковска јединица није достигла предвиђену јачину услед недостатака тенкова PzKpfw III и IV.

Септембра 1939. мањак пешадије постаје озбиљан недостатак за оклопне дивизије: стрељачке бригаде 1, 2 и 3. оклопне дивизије су се састојале од моторизованог пука (са два батаљона) и мотоциклистичког батаљона, укупне јачине 3 183 људи. Сваки моторизовани пук је имао 2 203 војника, 62 лака и 28 тешких митраљеза, 6 противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 минобацача калибра 50 мм, 12 минобацача калибра 81 мм и четири лака пешадијска топа калибра 75 мм. Сво ово људство и наоружање било је распоређено у два моторизована батаљона, од којих се сваки састојао од две моторизоване чете, једне мотоциклистичке, једне митраљеске и чете тешких оруђа. Ова организација није била упарена са организацијом моторизованих јединица у другим дивизијама: 12. стрељачки пук 4. оклопне дивизије је имао два батаљона са по три моторизоване чете и чету тешких оруђа; 13. и 14. моторизовани пук 5. оклопне дивизије су имали по два батаљона са по једном мотоциклистичком, две моторизоване и четом тешких оруђа. Тако су сва три моторизована пука (12, 13. и 14) бројала по 2 260 војника и били наоружани са по 108 лаких и 24 тешких митраљеза, шест противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 лаких минобацача калибра 50 мм и 12 тешких минобацача калибра 81 мм и 8 лаких пешадијских топова калибра 75 мм.

Искуства стечена током напада на Пољску, када су се оклопне дивизије суочиле са проблемима док су се бориле у насељеним местима без довољно пешадије, утицали су на то да се захтева ојачање моторизоване бригаде. То није био проблем, јер је већ била донета одлука о смањивању броја моторизованих пукова у пешадијским (мот) дивизијама са три на два моторизована пука. Новембра 1939, 1, 2. и 3. оклопна дивизија су имали трећи батаљон придодат (а касније и интегрисан) њиховим моторизованим пуковима, што је бројно стање јединица попело на око 3 300 људи, са сходно томе и повећањем ватрене моћи, сем по питању лаких митраљеза (пук је сада имао 87 лаких и 42 тешка митраљеза, девет противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 27 лаких минобацача калибра 50 мм и 18 тешких минобацача калибра 81 мм и 6 лаких пешадијских топова калибра 75 мм). Повећана доступност возила – полугусеничара омогућила је да се 1. моторизовани пук 1. оклопне дивизије у потпуности опреми њима, али су зато 2. и 3. моторизовани пук могли да опреме само по једну моторизовану чету.

Извиђање

„Очи“ оклопних дивизија су били извиђачки батаљони. Њихова организација је у периоду 1939-40. остала непромењена и свака дивизија је располагала са по једним извиђачким батаљоном, укључујући и 9. оклопну дивизију која је маја 1940. имала извиђачки пук, настао спајањем извиђачког и мотоциклистичког батаљона. Сваки извиђачки батаљон био је састављен од две чете оклопних аутомобила, једне мотоциклистичке и једне тешке чете.

Извиђачка патрола, Пољска, 1939.

3, 4. и 7. извиђачки батаљон су 1939. године имали у свом саставу и мостовни део, који се 1940. не појављује. Извиђачки батаљони су бројали 753 људи (26 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника), а од наоружања су располагали са 427 пушака, 16 лаких и 2 тешка митраљеза, 3 лака минобацача, три противтенковска топа калибра 37 мм и два лака пешадијска топа. Свака чета оклопних аутомобила је имала 6 радио командних возила, осам оклопних аутомобила SdKfz 221, четири SdKfz 222, три SdKfz 231 и три тешка оклопна аутомобила SdKfz 232. Све у свему, сваки извиђачки батаљон је био опремљен са 60 возила, 119 моторцикла, 34 штабних кола и 68 камиона.

Дивизијска артиљерија

Артиљерија је 1939, као и пешадија, била једна од слабијих компоненти оклопних дивизија. Свака дивизија, са изузетком 2. оклопне дивизије, је у свом саставу имала артиљеријски пук са два артиљеријска дивизиона. Поред артиљеријских дивизиона, у саставу пука се налазило и, метеоролошко топографско и одељење везе. Сваки дивизион је имао сопствени штаб и одељење за калибрацију, као и три батерије са по четири оруђа, што значи да је пук имао 24 артиљеријских оруђа. Само је 2. оклопна дивизија, чији је 2. дивизион замењен 1. дивизионом 110. артиљеријског пука. Дивизији је била потребна тешка артиљерија, а у том дивизиону су се налазиле две батерије са по четири тешке пољске хаубице калибра 150 мм (15 cm sFH 18).

Полугусеничар SdKfz. 7 у вучи хаубице 150 мм sFH 18

Остали артиљеријски дивизиони су били наоружани лаким пољским хаубицама калибра 105 мм (10.5 cm leFH 18), које су пројектил масе 14,8 кг испаљивале на даљину до 10 600 м. Сваки пук је имао 1 203 људи, међу којима 44 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника, наоружаних са 993 пушака и 12 лаких митраљеза. Немци су били свесни недостатка ватрене моћи, услед недовољно оруђа тешке артиљерије, тако да су након напада на Пољску почели да артиљеријским пуковима придружују дивизионе тешке артиљерије. Експанзија механизоване артиљерије је текла врло тешко, јер је био присутан општи недостатак погодних возила за вучу оруђа; свака батерија била је опремљена са пет полугусеничара за вучу (SdKfz 7 или 6/1), док је батерија 105 мм захтевала девет возила SdKfz 7. Сваки артиљеријски пук је 1939. располагао са 110 моторцикала, 104 штабних кола и 143 камиона и полугусеничара, као и 24 приколица. Маја 1940. је практично свака оклопна дивизија имала придодат трећи артиљеријски дивизион, а крајем 1940. постаје део сталне организације (негде и почетком 1941). Њихов састав је варирао, иако је већина била састављена од три батерије, свака са по четири оруђа калибра 150 мм, или две батерије са по четири sFH 18 и батеријом од четири оруђа калибра 105 мм.

Лака хаубица 105 мм leFH 18 на положају, Совјетски Савез

Противоклопне јединице

За противоклопну борбу у оклопној дивизији био је задужен противоклопни батаљон, који 16. марта 1940. добија име батаљон ловаца тенкова. Према формацији из 1939, противоклопни батаљон је бројао 519 људи (18 официра, 3 цивила, 103 подофицира и 35 војника), а од наоружања је располагао са 315 пушака, 2 аутомата, 18 лаких и митраљеза и 36 вучених топова Pak 35/36 калибра 37 мм. Од возила је располагао са 63 моторцикала, 29 штабних кола и 68 камиона.

Противоклопни топ PaK 36 калибра 37 мм са послугом, Белгија, мај 1940.

Септембра 1939, 79. противоклопни батаљон 4. оклопне дивизије још увек је био без једне од укупно три противоклопне чете, док је 53. противоклопни батаљон 5. оклопне дивизије још увек био без свог штаба. Међутим, противоклопни батаљони из састава 1, 3. и 4. оклопне дивизије су у свом саставу имали чету тешких ПА митраљеза, јачине 189 људи, наоружану са 12 вучених оруђа Flak 30 или 38, калибра 20 мм. Недостатак возила-полугусеничара, потреба да се противавионска одбрана концентрише, и укупна неприкладност противавионске чете, ускоро је довела до напуштања праксе припајања таквих јединица оклопним дивизијама. Уместо тога, придодати су моторизованим противавионским батаљонима у аставу Луфтвафеа, који су обезбеђивали робустнију противавионску одбрану. Маја 1940, укупна организација противоклопних батаљона остала је непромењена, мада су неки још увек били некомплетни, делом и због тога што су њихове чете коришћене као језгра за формирање других батаљона. Потребно је напоменути да главни недостатак противоклопних батаљона није била организација, већ недостатак прикладне опреме, јер 12 топова калибра 37 мм којима је била наоружана просечна чета (са по четири топа у воду) није било дорасло тешко оклопљеним француским и британским тенковима.

Инжињеријске јединице

Дивизијски пионирски батаљон је био нешто више од просте инжињеријске јединице, јер су се у њему налазили и пионири и мостовна инжињерија. Септембра 1939, 37, 38. и 39. пионирски батаљон (из састава 1, 2. и 3. оклопне дивизије) су били у пуном саставу, са три моторизоване пионирске чете и мостовном колоном „К“. Јединица је бројала 820 људи (22 официра, 2 цивила, 83 подофицира и 713 војника. Наоружање се састојало из пушака и лаких митраљеза, док је од возила располагала са 78 моторцикала, 43 штабних кола и 117 камиона. 4. оклопна дивизија је имала само једну пионирску чету и мостовну колону „Б“, прилагодљивијим понтонским мостом који је могао да премости водену препреку ширине 50 м, док је носивост износила 16 тона (носивост се смањивала са дужином моста, так ода је на максималној дужини моста од 130 м, носивост износила 4 тоне). 89. пионирски батаљон из састава 5. оклопне дивизије је био без једне пионирске чете и имао је мостовну колону „К“.

Недостатак мостне опреме, која је довела до широке употребе заробљених чехословачких модела понтонских мостова, као и недостатак обученог људства (за те потребе су обучавали пешадијске јединице), тешко је погађало развој пионирских јединица. Како год, до маја 1940. су сви пионирски батаљони у оклопним дивизијама имали своје уобичајене три чете, од којих је једна била у потпуности наоружана и опремљена са шест борбених возила SdKfz 251/5, пет PzKpfw I ‘Ladungsleger’ и четири носача моста израђених уградњом мостова на месту уклоњених купола тенкова типа PzKpfw II или IV.

Тактика

С обзиром да је стварање оклопне дивизије било последњи корак у развоју доктрине немачке војске, није изненађујуће да је њихова тактика била у складу са тим. Према немачкој доктрини, напад је био најважнији аспект борбе и оклопне дивизије су створене да изврше овај задатак. Тенковске јединице су имале истакнуто место у оклопним дивизијама, јер су сматране оружјем одлуке, чак и у здруженим формацијама. Стога је тенковска бригада морала остати нетаккнута како би увек била на располагању за наношење одлучујућег ударца непријатељу.

Концепт концентрисања снага, избор одлучујуће тачке на којој ће се вршити напад и употреба брзине и маневра били су прилагођени за тактику оклопних дивизија, што се развило у прву праву блицкриг тактику. Први корак ка нападу био је прилаз непријатељским линијама одбране; брзина је, у овом случају, од велике важности обзиром да је оклопна дивизија морала да изненади непријатеља. Међутим, оклопне дивизије су биле углавном онемогућене да користе путне правце, те је стога било потребно испланирати и правце прилаза или напредовања. Пажљиво и детаљно планирање таквих рута, заједно са обуком и увежбавањем, били су основни предуслови за брзо напредовање, дању и ноћу. Такође је од веиког заначаја била и дисциплиновано маршевање, посебно важно када је на истој рути, на делимично непроходном терену, наступало више од једне оклопне дивизије.

Напредовање немачких снага кроз Ардене, 1940.

Мада је у принципу ово функционисало доста добро, посебно са Гудеријановим XIX корпусом у Арденима, немачки команданти су убрзо открили да је ово био мач са две оштрице. Током напада на Пољску, команда XVI корпус је запазила да су оклопне дивизије, везане за мрежу путева, спречене да се у потпуности развију на бојишту, чиме нису могле да искористе већ постојећу бројчану надмоћност над непријатељем. Раширена мрежа путева у северозападној Европи је успела да надокнади овај губитак, мада је проблем остао нерешен.

Покрет

Чак и при наступању, претходница оклопне дивизије била је оклопна јединица. Крећући се у ешелонима, тенковска бригада би крчила пут, ангажујући батаљоне из истог тенковског пука, један иза другог. Уколико су на располагању имали два пута, два пука би се кретала паралелно њима. Ове јединице су формирале претходни одред оклопне дивизије, спреман да нападне било који циљ. Остатк дивизије се кретао позади, такође у ешелонима; прва је ишла моторизована бригада, са пионирским батаљоном и која је чинила, са тенковском бригадом – главнину дивизије. Иза главнине би наступале остале јединице дивизије – некада различитим правцима.

Савлађивање водене препреке газом, поред срушеног моста, Совјетски Савез, јун 1941.

Извиђачки батаљон из састава оклопне дивизије се ангажује по десној или левој страни колоне, како би извиђањем спречила изненадни удар непријатеља у крило дивизије. Истовремено је извиђала и алтернативне правце кретања. Извиђање из ваздуха је обезбеђивало податке о положају непријатељских јединица. Са приближавањем оклопне дивизије непријатељу, развијала је снаге за борбу.  Овде је терен испољавао велики утицај на развијање снага, као и на избор тачке напада. Упркос предратним размишљањима немачких команданта, који су били убеђени да ће се тенкови сурвати преко препрека и ударити свом силином у непријатеља, у стварности су оклопне дивизије биле суочене са озбиљним препрекама које су угрожавале напредовање, при чему се не мисли само на физичке баријере као што су велике реке. Тада би се тенкови померали назад, а у први план би долазила инжињеријска јединица. Тада је највећи проблем био обезбедити довољну количину материјала за израду моста. Остале препреке су биле у облику изграђених подручја, где је непријатељ распоредио противоклопна оруђа. У Пољској су на такве препреке наилазили углавном у великим градским насељима, док је у северозападној Европи скоро свако село претварано у отпорну тачку. Решење се налазило тако што би се послала два тенковска батаљона са сваке стране села, чиме би мотоизована бригада заобилазала опасност и чувала се од губитака. Јуна 1940, француска тактика претварања села у отпорне тачке је одложила напредовање немачких оклопних дивизија, а за њихово уништавање су слате јединице моторизоване бригаде.

Напад

Напад се по правилу вршио на ограниченом фронту. Свака оклопна дивизија, наступајући у таласима, добијала је сектор отприлике упола мањи од сектора пешадијске дивизије, не више од 800 до 1000 метара. Важило је опште правило да тенковска бригада предводи напад, блиско праћена моторизованом бригадом,мада је било и изузетака – слично случају са преласком реке. Било је и случајева када су тенковске јединице нападале заједно са моторизованим. Иако су пешадија, артиљерија и инжињерија пружале подршку тенковима, они нису били блиско интегрисани са њима. На тактичком нивоу, тенкови су владали бојиштем; тенковска бригада је сматрана најнижом јединицом за употребу, јер су мање јединице могле бити уништене непријатељским противоклопним дејствима. Уколико би се такво што догађало, напредовање тенкова би било заустављено. Штавише, Немци су се у многоме ослањали на моралне ефекте њихових тенкова: једноставна изјава „Тенкови долазе“ сматрала се довољном да доведе непријатељске јединице пред колапс.

План напада оклопне дивизије био је врло једноставан. Тенковске јединице би се пробиле кроз непријатељске линије и почеле продор у дубину, иза непријатељских линија, док је пешадија заузимала освојену територију. Противоклопна оруђа и артиљерија су били спремни у случају еввентуалног контра напада непријатеља. Након што би започео колапс непријатеља, цела оклопна дивизија би кренула касвом коначном циљу. Брзина и маневар су још једном били од пресудне важности.

Епилог

Немачке победе током година блицкрига 1939-40. и пораз посебно Француске, довео је до настанка неколико мита о моћи немачке армије и супериорности тенковских јединица и немачког ратног ваздухопловства. Мит о немачким тенковима је био најјачи и опстао је чак и након пораза Немачке у Другом светском рату, упркос чињеници да након кампање у периоду мај – јун 1940. није било ни једне велике победе немачких тенкова. Та кампања се може сматрати и прекретницом у историји модерног ратовања, мада су прошле многе године пре него што је извучен закључак о наученим лекцијама. Немци су, пак, извукли погрешну поуку: потценивши своје непријатеље, преценили су сопствена достигнућа и способности – посебно она о употреби тенкова – што им је сугерисало да се и Совјетски Савез може поразити на сличан начин. Немачки противници су дошли до потпуно другачијих закључака. Прво, немачка победа је објашњена бројчаном надмоћношћу немачких снага, потом неприпремљеношћу француских снага и колпасом француског борбеног морала. Французи нису били инфериорни у односу на Немце, чак су имали и предност, а колапс борбеног морала је било све само не разлог војничком поразу Француске. Кампања из маја-јуна 1940, као и напад на Пољску 1939, нису били тако лагани како је представљано у првим годинама рата. Битке су биле тешке и победе су тешко освојене. Немци су били смелији и вештији, што је довело до тога да нарасте мит о немачким тенковима. То је заиста била непоновљива победа.

Еволуција немачких оклопних снага била је резултат развоја доктрина и стратегија, које потичу из претходног века. Најважнији допринос тих тактика била је одлука да се највећи део оклопних дивизија концентрише на малом делу фронта како би се извршио одлучујући продор и окружење напријатеља. Међутим, победе из 1939-40. биле су резултат много различитих фактора скупљених у право време и на правом месту.

Организација совјетске лаке тенковске бригаде, 1939. године

4 тенковска батаљона са по:

– 3 тенковске чете (17 тенкова БТ-7 или Т-26)
– вод везе
– противавионски митраљески вод

моторизовани батаљон:

– 3 мотострељачке чете,
– вод везе
– противтенковска батерија (6 противтенковских топова калибра 45 мм)
– противавионски митраљески вод

транспортни батаљон

технички батаљон

извиђачки батаљон

резервна тенковска чета (са 8 тенкова БТ-7 или Т-26)

чета везе  (5 тенкова Т-37)

пионирска чета

санитетска чета

чета АБХО

противавионски митраљески вод при команди бригаде

 

Бројно стање бригаде (пројектовано)

Укупно људи 3 970
Тенкова лаких 239
бацача пламена 10
Оклопних аутомобила лаких 15
средњих 17
Транспортних возила камиона 420
аутомобила 20
специјалних 270
трактора 20
Наоружање пт топова 45 мм 6
лаких митраљеза 45
средњих митраљеза 9
па митраљеза 6

 

Састав лаке тенковске бригаде по нивоима командовања

Команда бригаде чета везе командни вод 30 људи
радио вод 23 људи
вод жичних веза 16 људи
вод командних тенкова 13 људи, 3 тенка
саобраћајни вод 31 људи
чета АБХО 3 х вод АБХО 9 људи, 3 тенка бацача пламена
вод за снабдевање 31 људи
пионирска чета 3 х пионирски вод 40 људи
мостовни вод 34 људи
НКВД вод 19 људи
Политичко одељење клуб бригаде 5 људи
новинско одељење 6 људи
Санитет 83 људи
Логистика депо за поправке 22 људи
пољска пекара 40 људи
војничка кантина 46 људи
Финансије 2 лица
Техничка и борбена подршка резервна тенковска чета 57 људи, 16 тенкова
Технички батаљон Команда батаљона 4 човека
2 х техничка чета 72 људи
чета за специјалне поправке 44 људи
чета за извлачење 46 људи
Извиђачки батаљон команда батаљона 23 људи
тенковска чета 3 х тенковски вод 20 људи, 5 тенкова
чета оклопних аутомобила 2 х вод 20 људи, 5 средњих окл. аутомобила
1 х вод 20 људи, 5 лаких окл. аутомобила
мотоциклистички вод 51 људи
4 х тенковски батаљон команда батаљона командни вод 16 људи
технички део вод за поправке 14 људи
вод службе 14 људи
транспортни вод 30 људи
3 х тенковска чета 3 х тенковски вод 20 људи, 5 тенкова
моторизовани батаљон команда батаљона вод везе 39 људи
извиђачки вод 20 људи
ПА вод 13 људи
3 х стрељачка чета 3 х стрељачки вод 47 људи
митраљески вод 19 људи
пт батерија 47 људи, пт топова
транспортни батаљон командни батаљон командни вод 11 људи
ПА вод 17 људи
транспортна чета 40 људи
транспортна чета 87 људи
транспортна чета 85 људи

Немачки афрички корпус

Немачки афрички корпус (Deutsches Afrikakorps, DAK), или краће Афрички корпус, био је немачка експедициона јединица у Либији и Тунису током операција у Северној Африци у Другом светском рату. Репутација Афричког корпуса се везује за њеног првог команданта, Ирвина Ромела (Erwin Rommel) који је касније командовао оклопном армијом Африка која је прерасла у немачко-италијанску оклопну армију (Deutsch-Italienische Panzerarmee) и Групу армија Африка, где је Афрички корпус био саставни део. Афрички корпус се борио против Савезничких снага све до своје предаје, маја 1943.

Група италијанских и немачких војника посматра искрцавање PzKpfw II Ausf.C у л. Триполи. Видљиво је да немачки војници још увек носе европске унформе, а на предњој плочи тенка види се ознака 3. оклопне дивизије

Увод

Дана 11. фебруара 1941. када су први немачки војници пристигли у Либију, свега неколико њих је предвидело да ће борбе за Северну Африку бити само почетак. Ови немачки војници су били послати у помоћ Италијанима након њиховог пораза од Британаца у операцији Компас, која је за резултат имала уништење читаве италијанске армије у бици код Беда Фома. Ипак, супротно свим очекивањима, два месеца касније претходница Немачког афричког корпуса, још увек у некомплетном саставу и вођена од стране тада анонимног генерала, успела је да прође кроз Киренаику и избије на египатску границу. У следећих осамнаест месеци Афрички корпус се, заједно са италијанским јединицама које су биле придодате оклопној армији Африка, борио против снага Велике Британије и Комонвелта за контролу над Западном пустињом. Афрички корпус поражен је једном, али је успео да убрзо покрене офанзиву и постигне свој циљ: изађе на Нил. На крају, међутим, био је поражен  и повукао се у Тунис, где је војевао последњу битку.

Током ових осамнаест месеци, Афрички корпус је стекао заслужену репутацију првокласне, елитне борбене јединице, а њен командант – генерал Ромел стекао је репутацију војног генија. Оваква репутација је стечена на тежи начин: за веома кратко време немачки команданти и њихове јединице су морали да науче да се боре у пустињи, како против непријатеља тако и против неповољне климе и терена.  Иако је овај процес био напоран, резултати су били импресивни и то је главни разлог што је Афрички корпус постао први пример потпуно моторизоване јединице која је успешно изводила ратовање у покрету против снажнијег непријатеља на тешком терену. Други разлог је био Ромел, чије су га вештине и способности претворили у легендарног команданта.

Борбена мисија

Почетком 1941. године Афрички корпус је био далеко од елитне јединице. Иако у потпуности моторизоване, обе дивизије које су послате на север Африке су имале бројне недостатке. Прва јединица која је била послата, 5. лака дивизија, била је састављена од различитих јединица, замишљена за дефанзивно ратовање. Јединица која је упућена након ње, 15. оклопна дивизија, била је оклопна дивизија скоро пуне јачине, али како је тек непосредно пред покрет трансформисана из пешадијске у оклопну јединицу недостајало јој је искуства у ратовању оклопних јединица. Ови недостаци нису претерано забрињавали ни немачку Врховну команду, нити команду копнених снага, јер су сматрали да ће операције у Африци бити одложене све до завршетка операције Барбароса – инвазије на Совјетски Савез. Ограничени напад са циљем заузимања Киренаике био је одобрен, али само након пристизања 15. оклопне дивизије и обуке и аклиматизације немачких снага. Велики напад на Египат није разматран све до довођења рата са Совјетским Савезом у фазу „прихватљивог завршетка“, вероватно до краја 1941. године.

Немачки војници постројени негде у Либији, у тропским униформама Немачког афричког корпуса. Према ознакама на рукаву, усвојеним 18. јула 1941, фотографија може датирати из лета 1941. Тропске униформе, неподесне за пустињу, коришћене су за церемоније и званичне прилике

Ромелов смели поход кроз Киренаику осујетио је ове планове, али се немачка врховна команда није могла прилагодити на реалност Источног фронта, где се осећала велика потреба за транспортним средствима и посебно механизованим јединицама. Према томе, у лето 1941. Афрички корпус је био у пат позицији и, што не изненађује, добио је врло бедно појачање од стране немачке команде копнених снага. Ситуација се није много променила ни током 1942. године, упркос Ромеловом другом походу кроз Киренаику, јер су и Хитлер и команда копнених снага још увек били забринути око развоја ситуације на Источном фронту. Као резултат тога, Медитеран је остао споредно ратиште, иако је имао своје место у стратегијском плану. Стратегијски план је предвиђао напад са циљем заузимања Тобрука, након чега би била извршена инвазија на Малту, што би окончало проблеме са снабдевањем немачких јединица у Африци.

Међутим, овај план није рачунао на Ромелов новоостварени напредак на фронту, овог пута на територији Египта. Иако није добио значајнија појачања, команда копнених снага је покушала да унапреди квалитет оружја. По први пут је немачка војска тражила да своје недостатке реши унапређењем оружја и бољим односом снага у корист борбених јединица. Ромелов неочекивани успех у Газали и Тобруку присилио је Хитлера да одобри превремено напредовање у Египту. То је резултирало тиме да је до краја јула, по први пут, Афрички корпус био суочен са озбиљном кризом и нашао се у ситуацији да падне. Као резултат тога, уведена су нова ојачања, иако је било мало касно за њих. не успевши да пробију британску одбрану код Ел Аламејна, Афрички корпус није имао другог избора до да пређе у одбрану и чека на непријатељску офанзиву. Иако погођен неповољном попуном, како људством тако и оружјем, возилима и залихама, Афрички корпус је био у бољем стању у односу на многе јединице немачке војске. У многим случајевима, опрема је обухватала модерно наоружање које није било расположиво у великим контингентима. Иако су тенкови недостајали, почетком 1941. године у редовима Афричког корпуса није било застарелих чешких тенкова који су се и даље користили у борбама против Црвене армије. Такође, 1942. године Афрички корпус је снабдевен неким од најмодернијих оружја која су била на располагању Немачкој. Све у свему, Афрички корпус је често имао више, и боље наоружање, возила и опрему него друге моторизоване јединице на Источном фронту. Ова тврдња је поткрепљена подацима команде немачких копнених снага који кажу да је Афричком корпусу дата на располагање средства транспорта у нивоу 10% од средстава датих јединицама које су учествовале у операцији Барбароса, док је сама снага Афричког корпуса износила 1/78 део снага употребљених у инвазији на Совјетски Савез. То је значајан податак који јасно показује како је Афрички корпус упркос многим недостацима, успостављен као ефикасна борбена јединица и одличан прототип потпуно моторизоване јединице.

Колона возила Афричког корпуса креће се улицама либијског града. Теретна возила, са ознакама DAK на вратима, још увек су офарбана у европску шему бојења – тамно сиву.

Припрема за рат: доктрина и обука

Афрички корпус 1941. године није имао ни специфичну доктрину за пустињско ратовање, нити обуку за таква борбена дејства. Ипак, упркос овим недостацима немачка војска је развила најнапреднију доктрину оклопних јединица тог времена. Корени ове доктрине леже у концепту ратовања у покрету (Bewegungskrieg), што се сматрало јединим могућим начином за излажење на крај са снажнијим непријатељем и избегавање статичног, исцрпљујућег ратовања. Најбољи начин за имплементацију ратовања у покрету била је употреба офанзивних акција, које су праћене специфичним упутствима која су водила ка одлучујућим акцијама на бојишту кроз „битку уништења“ (Vernichtungsschlacht). Ова упутства су обухватала концентрисање снага, ратовање здружених јединица и употребу ваздушне подршке, које су се комбиновано употребљавале на изабраној одлучујућој тачки (Schwerpunkt). Пробој је обавезно био експлоатисан употребом брзине, флексибилности и маневра како би се извршио пробој и у непријатељску позадину, и коначно извршио обухват и уништење непријатељских снага.

Ромел, у пратњи италијанског официра, у припреми за параду немачких јединица пре него што се упуте на фронт

Оклопне јединице су играле главну улогу у доктрини ратовања у покрету јер су биле најприкладније за извршење и експлоатацију пробоја непријатељских линија. „Оклопни клин“ (Panzerkeil) је постао одлучујући фактор у немачкој доктрини названој „Keil und Kessel“, заснованој на принципима „клина и котла“, а у циљу уништења непријатељских снага. Међутим, најважнији аспект немачке доктрине било је одсуство специфичних правила; доктрина је имала само директиве, а команданти су морали да процене ситуацију узимајући у обзир терен и распоред снага непријатеља. Ромел је искористио пуну предност ове мањкавости доктрине када је у марту-априлу 1941., супротно наређењима команде копнене војске, одлучио да продре дубоко у Киренаику. Иако је заузео цело подручје (са изузетком Тобрука) и нанео тешке губитке Британцима, операција је са доктринарне тачке гледишта била разочаравајућа. У операцији није било ни одлучујуће тачке, нити битке уништења, а изнад свега, Британци су успели да се повуку у Тобрук, који се показао као тврд орах за немачке снаге. У ствари, прва офанзива Афричког корпуса више је подсећала на тактику немачких јуришних трупа, заснованој на убацивању и гоњењу, развијеној у последњој години Првог светског рата, где је Ромел стекао искуства из прве руке. Офанзива је резултирала пат позицијом и омраженим статичким ратовањем, за које Афрички корпус није био припремљен. Ипак, офанзива на Киренаику из 1941. године је пружила вредно искуство за снаге које су учествовале у њој и довеле до Ромеловог закључка да је Западна пустиња једино место где се принципи ратовања моторизованих и тенковских јединица, како су се теоретски разматрали пре рата, могле у потпуности применити – и даље надограђивати. За разлику од Европе, овде су пешадијске јединице биле бескорисне сем ако се не употребљавају статички, на припремљеним положајима; покретне и оклопне јединице, на другој страни, владале су бојиштем. Сходно томе, немачка доктрина оклопног клина није се могла употребити на исти начин као у Француској или на Источном фронту, где је пешадија добијала задатке опкољавања и уништавања одсечених снага непријатеља. Отворени терен Западне пустиње отежавао је опкољавање покретних и оклопних непријатељских снага, јер су могли да пробију окружење концентрисањем својих снага на одређеној тачки обруча. Непријатељске снаге су се могле успешно опколити и уништити само онда када су се бориле пешице (пешадијске или мобилне јединице без горива), лоше вођене или са раније претрпљеним губицима. Ако се узме у обзир бројчана надмоћ британских снага, невероватно је како је Афрички корпус успео да постигне победе. Оне се могу сматрати  резултатом даљег развоја доктрине, упарене са британским грешкама на оперативном нивоу. Један од првих Ромелових покушаја да превазиђе ограничења покретног ратовања у пустињи показао се неуспешним, иако је пружио вредно искуство. Током операције Crusader, 24. новембра 1941. године, његов „јуриш ка жици“ био је чист покушај да постигне услове који би му омогућили уништење мобилних снага непријатеља. Тада је Ромел проширио доктрину ратовања у покрету – дубљим продором. Циљ дубљег продора био је уништење линија снабдевања британских снага и линија комуникација, чиме би, да је успео, парализовао и потом уништио британске снаге. Иако није била нова, доктрина је била иновативна у односу на конзервативнију која је једноставно предочавала окружење и уништење непријатељских снага брзином и маневром. Она је већ успешно тестирана у периоду мај – јун 1940. на Западном фронту, када је немачки продор у дубину парализовао француске, британске и белгијске снаге. Међутим, новембра 1941. се показала као неуспешна: Ромел је заборавио да ратовање у покрету захтева покретна складишта горива, која су Британци заправо удаљили од границе тако да их Афрички корпус није ни открио, а самим тим ни уништио. Узевши све то у обзир, није изненађујуће што се Ромел вратио концепту дубоког продора само једном, и са другачијим приступом, код Ел Аламејна. Августа 1942. његов план да нападне Ел Аламејн, који се завршио битком код Алам Халфе, био је заснован на овом концепту. Када је оклопни клин успео да пробије крајње јужне одбрамбене линије, требао је да се помери ка североистоку све док не достигне подручје југозападно од Ел Хамана, неких 40 км источно од Ел Аламејна и око 50 км од полазне линије. Овде, са крилима која су штитиле пешадијске јединице, оклопне јединице су требале да угрозе британске линије снабдевања и тако присиле непријатељске моторизоване јединице да прихвате одлучујућу битку на отвореном. Пораз ових снага требао је да доведе до колапса целе линије Аламејн. Разлике у односу на основну доктрину ратовања у покрету јасно су уочљиве: победа није требала да уследи после обухвата и парализовања непријатељских снага, већ након изазивања битке на отвореном у којој су Немци били супериорнији у односу на Британце – бар у односу на тактичке способности и покретљивост.

Након што су пристигле у Триполи (фебруар – март 1941.), јединице 5. лаке дивизије су парадирале улицама пре одласка на фронт. Сматра се да је парадирање била Ромелова идеја јер је желео свима да прикаже моћ немачких оружаних снага. У првом плану средња командна кола Horch Kfz 16.

Једнотонски полугусеничар Demag D7 SdKfz 10 са приколицом из састава 39. противоклопног батаљона

Ромел је овај прилаз употребио када је адаптирао постојећу доктрину ратовања у покрету ратовању у пустињи. Након другог продора у западну Киренаику у периоду јануар – фебруар 1942. (када су Британци поново успели да избегну немачки „клин“), Ромел је одлучио да нападне британску линију Газала применом класични бочни напад.  Намеравао је да изведе маневар заокрета иза британских одбрамебних линија, које би тада биле нападнуте и са фронта и из позадине. Опкољене британске пешадијске јединице би тада биле уништене, а линија Газала заузета. То би натерало британске оклопне и покретне јединице у битку где би Афрички корпус искористио пуну предност своје боље тактике, координације јединица, покретљивост и борбеност. Потребно је нагласити три ставке које су се истакле у планирању ове операције. Прва, статична одбрана је виђена као препрека за нападача, а не као непремостива препрека. Друго, Ромел је желео битку на отвореном, у којој би Афрички корпус надвладао непријатеља по питању маневра и треће, желео је да постигне локалну супериорност против иначе јачег непријатеља. Иако је план трајао свега два дана пре него што је битка кренула другим током, основни концепти о постизању локалне супериорности и тражење битке на отвореном показали су се као исправни и успешни. Даљи развој онога што се сматра најуспешнијом Ромеловом операцијом у Западној пустињи пратили су исти шаблон: британске снаге су биле опкољаване по групама и, са Немцима који су постигли локалну премоћ,  уништаване по деловима и код Тобрука и код Матруха.

Нова лака пољска хаубица калибра 105 мм вучена 3-тонским полугусеничаром Hanomag H kl 6 SdKfz II

План напада на линију Аламеин јула 1942. није се у многом разликовао од плана коришћеног код Газале. Британска одбрана је морала да се разбије ближе Ел Аламеину и тада, док би пешадијске јединице штитиле лево крило, оклопни клин је требао да окрене на југ и нападне британске формације на крајњем јужном делу линије у позадини. Још једном је примењен концепт постизања локалне супериорности кроз маневар, уместо окружења великих непријатељских формација. На несрећу за Ромела и Афрички корпус, снаге Сила осовине су патиле од губитака у биткама и замора, тако да су овог пута Британци били ти који су постигли локалну супериорност. Ромелова најуспешнија операција била је завршена, без постигнутог циља. Треба напоменути да се доктрина коју је применио Ромел у пролеће и лето 1942. није много разликовала од доктрине коју је у периоду децембар 1940. – фебруар 1941. против Италијана применио генерал потпуковник Ричард О’Конор. Једина разлика је била та да је О’Конор за непријатеља имао немоторизоване јединице које су употребљаване у складу са доктринарним начелима инспирисаним колонијалним ратовањем деветнаестог века. То му је омогућило да им нанесе фаталан ударац код Беда Фома, маневром врло сличним оном описаном у немачкој доктрини покретног ратовања. Ромел је за непријатеља имао велике, моторизоване снаге чија је доктрина и тактика, врло различита од немачке, била прилагођена ратовању у пустињи.

Тенкови PzKpfw III Ausf. G (Trop) из састава 1. чете 5. тенковског пука парадирају Триполијем

Организација јединице

Суочен са пропашћу Италијана у северној Африци, Хитлер 9. јануара 1941. наређује формирање моторизованих снага за блокаду и њено тренутно слање за Либију. Два дана касније, команда копнене војске формира јединицу названу „Sperrverband Libyen“ састављену од 3. извиђачког батаљона, три противоклопна батаљона (39, 559. и 605. батаљон) којима су касније придодате по једна оклопна чета, два митраљеска батаљона (2. и 8.) и 33. батаљон ПАА из састава немачког ваздухопловства. За команданта је постављен генерал лајтнант (бригадни генерал) Ханс фон Функ, до тада командант 3. оклопне бригаде. Јединица је 14. јануара преименована у Лаку моторизовану дивизију Функ, а недуго потом у 5. лаку дивизију. Одлуку о замени команданта фон Функа генерал лајтнантом Ромелом донео је Хитлер, 3. фебруара. Истог дана је дато и наређење да се јединица подигне на ниво дивизије. Седам дана касније, 10. фебруара, команда копнене војске наређује реорганизацију 5. лаке дивизије, када јој у састав додаје оклопни пук и формира Штаб немачких трупа у Либији, Ромелову команду. Хитлер 18. фебруара одлучује да му је у Африци потребан читав корпус тако да је наредио да се пошаље и цела оклопна дивизија. Наредног дана је уследило наређење о преименовању јединице у Немачки афрички корпус.

Већи део 5. лаке дивизије потицао је из 3. оклопне дивизије, која је дала комаду 3. оклопне бригаде (која је формирала штаб дивизије), 5. оклопни пук, 3. извиђачки батаљон, 1. батерију 78. артиљеријског пука, 2. чету 39. оклопног батаљона, 3. чету 39. батаљона везе, 39. противоклопни батаљон и 1. вод 83. санитетске чете. Остале јединице биле су из састава корпуса (шема). Ова дивизија је имала јединствену организациону структуру, за разлику од осталих немачких јединица тог времена и врло различита у односу на старе лаке дивизије, које су биле коњичке са придруженим оклопним батаљонима (расформиране су 1939. године како би се формирале нове оклопне дивизије). Оклопна и противоклопна јединица, каква је била 5. лака дивизија, имала је у свом саставу 90 средњих и 70 лаких тенкова, око 150 противтенковских и противавионских топова, од којих је више од 60 било самоходно. Ова количина наоружања којим је Афрички корпус располагао је утолико значајнија уколико се узме у обзир да је јединица имала 12000 припадника са само два пешадијска батаљона и једним артиљеријским дивизионом. Дивизија је пристизала у Либију од 11. фебруара до почетка априла 1941. тачно на време за учешће у Ромеловом првом продору у Киренаику. Другоизабрана јединица, 15. оклопна дивизија, је пристигла готово одмах након прве јединице.

Ова јединица је формирана 1. новембра 1940. године од 33. пешадијске дивизије и, до средине марта 1941. године када јој је наређен покрет, недостајала јој је само 2. чета 33. оклопног инжињеријског батаљона, који је употребљен за формирање 6. митраљеског батаљона (шема). Са око 15 000 људи, ова дивизија је била јача по питању пешадије и артиљерије од 5. лаке дивизије али је имала свега 50 противтенковских топова и 140 тенкова, мада је њен оклопни пук имао већи удео средњих тенкова (око 100 тенкова). Дивизија је стигла у Африку између краја марта и средине маја 1941. и размештена је у подручју Солум. Неки губици су се десили на путу, укључујући 11. чету 115. моторизованог пука и 33. оклопни извиђачки батаљон, који је касније замењен 78. оклопним извиђачким батаљоном. Такође, између почетка априла и средине маја десиле су се промене у организацији 5. лаке дивизије. Митраљески батаљон је изгубио инжињеријску чету, 6.чету 2. митраљеског батаљона (који је био формиран средином фебруара од 2. чете 33. ирског оклопног батаљона 15. оклопне дивизије), која се вратила у своју матичну јединицу, док су 5.чета 2. митраљеског батаљона и 6. чета 8. митраљеског батаљона формирале 200. инжињеријски батаљон посебне намене, чија је команда формирана у Немачкој почетком фебруара и послата у Либију средином – крајем априла. До средине маја 1941. године састав Афричког корпуса је почео да поприма свој облик, састојавши се (одвојено од две дивизије и логистичких јединица) од шест пешадијских батаљона и четири артиљеријска дивизиона (два су касније постала дивизиони обалске артиљерије), који су се углавном употребљавали у улози обезбеђења. Искуства у борби су показала да нити су организација, ни укупна снага Афричког корпуса, били адекватни за Ромелову планирану офанзиву у Египту.

Тешка пољска хаубица калибра 150mm вучена 8-тонским арт. трактором Krauss- Maffei KM m II SdKfz 7

Сходно овој констатацији, крајем јула 1941. године Афрички корпус је затражио од команде копнене војске велико појачање и реорганизацију дивизија, као и формирање треће моторизоване дивизије. Испуњење овог захтева је било предуслов за успешну офанзиву снага Сила осовине у Египту. Било је потребно ојачати сваки оклопни пук, тако да сваки пук буде састављен од три батаљона са по четири чете (три лаке и једна са средњим тенковима). Повећани логистички и ремонтни капацитети, као и капацитети за снабдевање оклопних јединица у условима ратовања, такође су били неопходни. 15. мотоциклистички батаљон се показао као неадекватан за пустињу, те је стога требао бити опремљен оклопним возилима. Такође је било потребно и појачати оба оклопна извиђачка батаљона. Било их је потребно удвостручити и тако добити два оклопна извиђачка пука, јер се увидело да су овакви какви су преслаби за намењену им улогу. Као последње, истакнута је потреба за новим оружјем – пре свега противоклопних и противавионских топова. Пета лака дивизија, ускоро преименована у 21. оклопну дивизију, требала је да достигне пун статус дивизије додавањем пешадијске бригаде а нову моторизовану дивизију – дивизију Африка, са три пешадијска и артиљеријским пуком – требало је формирати од постојећих јединица из корпуса. Све у свему, Ромел је захтевао: два оклопна батаљона, четири оклопне чете, 55 пешадијских и инжињеријских чета, неколико пуковских и батаљонских команди, бројна оклопна возила  и различите јединице борбене и логистичке подршке. Сасвим је разумљиво да је немачка команда копнене војске одбацила већину ових захтева и сложила се да је потребно формирати дивизију Африка, за коју су на располагању имали само једну пуковску команду и нешто пешадијских чета.

Како ни 21. ни 15. оклопна дивизија нису биле усклађене са својом тренутном формацијом, направљена су одређена унапређења преуређењем њихових потчињених јединица. То се десило убрзо након што је 5. лака 1. августа 1941. преименована у 21. оклопну дивизију. Ова реорганизација, већином на папиру, утицала је на дивизијску артиљерију и јединице подршке; команда 155 артиљеријског пука (моторизованог), формирана у Немачкој 31. маја 1941. године, била је потчињена 21. оклопној дивизији заједно са два артиљеријска дивизиона (864. дивизион тешке артиљерије постао је I/155. артиљеријског пука, док је 911. дивизион тешке артиљерије постао III/155. артиљеријског пука), док је I/75. артиљеријског пука постао II/155. артиљеријског пука.  Овај последњи је касније остао једина артиљеријска јединица у дивизији. Такође, 1. августа 1941. године у Немачкој је формиран 200. оклопни извиђачки батаљон, у чији састав је утопљена 3. чета 39. оклопног извиђачког батаљона, и 200. feldersatz батаљон.

Штаб оклопне групе Африка формиран је 15. августа 1941. године и стављен је под Ромелову команду, чиме је формализован ланац команде у Северној Африци. Десет дана касније ова јединица је примила депешу врховне команде копнене војске у којој је стајало да се пешадијски батаљони који се налазе под њеном командом не могу моторизовати, и самим тим се не могу користити за ојачање 21. оклопне дивизије. Као резултат, да би се обезбедила балансиранија борбена снага, оклопна група Африка је затражила дозволу да изведе следеће организацијске промене: 104. лаки пешадијски пук потчинити 21. оклопној дивизији и ојачати 8. митраљеским батаљоном, док ће се обе команде лакиих пешадијских пукова специјалне намене и 2. митраљески батаљон потчинити 15. лакој пешадијској бригади 15. оклопне дивизије, а која је формирала пук спајањем са 15. мотоциклистичким батаљоном. Врховна команда копнене војске не само да је одобрила ове измене, већ је 22. августа наредила и формирање четврте оклопне чете у сваком оклопном батаљону. На крају, 11(пешадијских топова)/115. лаког пешадијског пука је поновно формирана. Резултат ових промена (шема1 и шема 2) био је тај да је 15. оклопна дивизија сада имала четири уместо пет пешадијских батаљона, иако је њихова снага била не много умањена (око 14000 људи), док је 21. оклопна дивизија сада имала три уместо два пешадијска батаљона (са малим повећањем јачине, сада око 13000 људи али са значајним повећањем пешадијске компоненте). Реорганизација оклопних батаљона трајала је дуже и била је компликованија; 8. оклопни пук је своју 3. и 7. чету преформирао у лаке оклопне чете и формирао 4. и 8. митраљеску оклопну чету. На другој страни, 5. оклопни пук је једноставно формирао нове 3. и 7. чету средњих тенкова. У оба случаја, међутим, реорганизација је потрајала доста дуго; нове чете су започеле са формирањем новембра 1941. године и нису се појавиле у пуној снази све до фебруара-марта 1942. године.

У међувремену, реорганизацији су подлегле и корпусне трупе и новоформирана Афричка команда за специјалне намене. 24. августа је формиран 612. противавионски моторизовани батаљон, коме су се касније придружили 606. самоходни противавионски батаљон и два противавионска батаљона из састава ваздухопловства, што је чинило противавионску компоненту Афричког корпуса. 15. септембра су три од укупно пет посадних батаљона оформили 155. лаки пешадијски пук, чија је команда формирана у Немачкој почетком јуна. У састав јединице су ушли 3. батаљон из 241. пешадијског пука (преименован у 1. батаљон 155. лаког пешадијског пука ), 3. батаљона из 258. пешадијског пука (преименован у 2. батаљон 155. моторизованог пешадијског пука) и 3. батаљона 268. пешадијског пука (преименован у 3. батаљон 155. моторизованог пешадијског пука)). У међувремену нове јединице су се прикључили Оклопној групи: Штаб 104. артиљеријске команде, 221. артиљеријски пук, два батаљона обалске артиљерије ојачани са још пет батерија, 10. оклопни пук везе, два feldersatz батаљона и  580. извиђачка чета. Такође, 18. септембра су по наређењу Врховне команде копнене војске формиране и 707. и 708. пешадијска чета ојачане самоходним топовима.

Немачка врховна команда копнене војске је 26. јуна 1941. наредила формирање штаба дивизије специјалне намене. Формирање је завршено до средине јула. Међутим, како су захтеви Афричког корпуса с краја јула одбачени, ускоро је постало јасно да овај штаб није био потребан за формирање моторизоване дивизије, али се сматрао неопходним да подржи преостале две дивизије. Због тога је „пао“ низ транспортну листу и послат у Северну Африку између краја августа и краја септембра 1941. где је преузео команду у подручју Солум. Прва јединица су потчињене 15. октобра 1941, због обуке. То су били 3. батаљон 347. пешадијског пука и 300. батаљон посебне намене „Oasen“. Две недеље касније га је заменио 1. батаљон 104. лаког пешадијског пука 21. оклопне дивизије (привремено потчињен самој дивизији Африка). Још јединица је потчињено 20. октобра: 155. лаки пешадијски пук, 3. батаљон 255. пешадијског пука, 900. инжињеријски пук и 605. противоклопни батаљон. Под команду је дошао и 361. пук Африка. Ова јединица, која је састављена од ветерана француске Легије странаца (самим тим се није сматрала потпуно поузданом јединицом), формирана је 15. јуна у Немачкој, да би у Африку стигла у периоду између 20. октобра и средине новембра. Одмах је распоређена у Белхамед, заједно са 155. пешадијским пуком док су, истовремено, 3. батаљон 255. пешадијског пука и 3. батаљон 347. пешадијског пука пребачени у Бардиу ради завршетка обуке. У том тренутку Ромел одлучује да Дивизија специјалне намене „Африка“ (како је тада имала ознаку) поведе планирани напад на тврђаву Тобрук, те наређује њихово распоређивање у Бардију. На дан 2. новембра све раније наведене јединице (изузев 605. противоклопног батаљона) су препотчињене штабу Дивизије специјалне намене „Африка“, а пар недеља касније су им се придружили, привремено, штаб и 2. батаљон 155. артиљеријског пука, 11. батаљон 104. моторизованог пука и 580. извиђачке чете. Ромел 15. новембра 1941. наређује да дивизија Африка замени италијанску дивизију „Болоња“, источно од Тобрука, а да се све јединице које још нису пристигле у подручје Белхамед то учине најкасније до 20. новембра. Два дана раније, Британци су покренули операцију кодног назива „Crusader“, а јединица 28. новембра добија своје коначно име – 90. лака дивизија Африка (шема).

Немци су претрпели велике губитке током операције „Crusader“. Као резултат тога, неке јединице су потпуно биле изгубљене (3. батаљон 255. пешадијског пука, 300. батаљон специјалне намене „Oasen“ и 1. батаљон 104. моторизованог пука, који су се предали јануара 1942. године код Солума). На крају децембра 1941. године, 15. оклопна дивизија је изгубила најмање пет чета и штаб 115. моторизованог пука, 15. мотоциклистички батаљон је био сведен на ниво чете, 33. артиљеријски пук је изгубио четири батерије, док му је трећи батаљон био десеткован. 33. оклопни инжињеријски батаљон је изгубио штаб и две од три чете. Ситуација је била таква да је 200. пук специјалне намене био привремено расформиран, док је 2. мираљески батаљон, заједно са остацима 15. мотоциклистичког батаљона и 33. оклопног инжињеријског батаљона, спојен у једну јединицу и стављен на располагање 15. лакој пешадијској бригади. Лоша ситуација је била и код 21. оклопне дивизије; 5. оклопни пук је морао бити повучен и попуњен, артиљеријска компонента је била смањена на четири батерије, 39. противоклопни батаљон је остао на две чете, док је 200. оклопни инжињеријски батаљон остао са свега једном четом. Ситуација је била још гора код 90. лаке дивизије „Африка“, која је оставши само са десетак пешадијских чета, имала две новопристигле пешадијске јединице – 288. специјалну јединицу и борбену групу „Burckhardt“, падобранску јединицу формирану од падобранског батаљона „Lehr“, из састава 11. ваздухопловног корпуса. Захваљујући брзом опоравку, крајем јануара 1942. оклопна армија „Африка“ (назив добила 22. јануара) је кренула са новим продором у Киренаику, који је заустављен почетком фебруара испред Газале. У овој фази реогранизација јединица је била преко потребна.

За разлику од реорганизације извршене јула 1941. овог пута је искуство одиграло своју улогу и чуо се глас старијих, искуснијих команданата. Током дискусије са Ромелом јануара 1942, генерал мајор Richard Veith (командант 90. лаке дивизије „Африка“) је критиковао постојећу организацију пешадијских батаљона. Предложио је да се пешадијски батаљон састоји од четири чете, од којих би свака располагала сопственим тешким наоружањем и противтенковским топовима, за разлику од важеће формације батаљона са три пешадијске и једне „тешке“ чете. Истог месеца, командант 15. оклопне дивизије генерал пуковник Густав фон Вирст, шаље Ромелу предлог који је усмерен на јачање оклопних и артиљеријских јединица. Такође је предложио и редуковање пешадије, са пропорционалним повећањем како броја тако и квалитета оружја и опреме (нарочито возила). Многи од ових предлога нису могли бити усвојени од стране Врховне команде копнене војске, тако да их је и Ромел одбио. Одлучено је да се неки предлози проследе претпостављенима. Прво, организацију је требало поставити на принципима „више оружја, мање људства“, делом као резултат тешких губитака из ранијег периода. Друго, дивизије и потчињене јединице су морале да буду избалансираније, посебно по питању противоклопног оружја. Стога је 14. фебруара 1942. оклопна армија послала нови предлог Врховној команди копнене војске, предлажући нову, велику реорганизацију. Она је већином била усмерена на пешадију (свака оклопна дивизија је требала да има пешадијски пук јачине три батаљона) и извиђачке јединице, као и на предлог формирања друге моторизоване пешадијске дивизије. Врховна команда копнене војске је 10. марта негативно одговорила на последњи предлог, али је усвојила остале предлоге. Оклопна армија је 28. марта наредила потчињеним дивизијама да започну дефинитивну реорганизацију. Тако су до 1. априла направљене следеће промене: 15. оклопна дивизија је свој 15. мотоциклистички батаљон дала 21. оклопној дивизији, која је узела и 104. моторизовани пук. 90. лака дивизија „Африка“ је добила 200. моторизовани пук и 1. чету 33. противоклопног батаљона, а штаб 15. моторизоване бригаде директно је потчињен оклопној армији. Од 2. митраљеског батаљона формиран је 3. батаљон 115. моторизованог пука. Унутар 21. оклопне дивизије, 104. моторизовaни пук је добио оба мотоциклистичка батаљона: 15. који је постао 3. батаљон 104. моторизованог пука и 8. који је постао 1. батаљон 104. моторизованог пука, с тим да је 5. противоклопна чета из 8. мотоциклистичког батаљона ушла у састав 90. дивизије Африка.

Почевши од 1. априла1942, 15. и 21. оклопна дивизија су имале истоветну организацијско формацијску структуру (шема1 и шема2). Свака је имала оклопни пук (јачине два батаљона) и моторизовани пук (јачине три батаљона), чије су чете – све идентичне, формиране спајањем бивших моторизованих, митраљеских и тешких чета. Штавише, додате су 13.(самоходних топова) и 14. (инжињеријска) чета.

Покушај да се ојача оклопни извиђачки батаљон додавањем друге чете оклопних аутомобила је била неуспешна. Мотоциклистичке чете су биле опремљене оклопним транспортерима и трансформисане у механизоване чете. Такође, од средине фебруара је формирана четврта батерија, наоружана заробљеним британским 25-фунтовским топовима. Од средине априла свака дивизија добија јединицу противавионске артиљерије. Све у свему, свака оклопна дивизија је пала на око 11000 припадника, док је постигнуто значајно повећање броја оружја и оруђа: око 200 тенкова (од којих 160 средњих) и 60 противтенковских топова, бар на папиру.

На дан 1. априла 90. лака дивизија „Африка“ је реорганизована и преименована у 90. лаку пешадијску дивизију. (шема)155. моторизовани пук и 361. пук Африка преименовани су и реорганизовани као лаки пешадијски пукови, оба са батаљонима од по четири чете.  Трећи батаљон 155. пука и 3. батаљон 347. пешадијског пука препотчињени су команди 200. моторизованог пука ради формирања 200. лаког пешадијског пука, док је по једна батерија јуришних топова које су већ биле под командом оклопне армије придодата сваком пуку (трећа је требала да дође из 13. батаљона 115. моторизованог пука). 190. противоклопни батаљон је формиран са две чете из 15. и 21. оклопне дивизије, док је штаб формиран у Немачкој. Почетком маја 580. извиђачка чета прераста у извиђачки батаљон, чија је организација била истоветна организацији извиђачког батаљона из оклопне дивизије. 190. артиљеријски пук је започео формирање у Немачкој, са својим 2. батаљоном (који је формиран извлачењем људства и технике из састава 361. артиљеријског батаљона), иако се, као и 190. оклопни батаљон никада није прикључио дивизији; уместо тога се искрцао у Тунис новембра 1942. године. Упркос формирању приштапских јединица дивизије средином маја, јединице подршке и логистике су све до средине августа биле слабе. Укупно бројно стање дивизије је било слабо тако да су неке јединице морале да буду придодате средином априла: 605. противоклопни батаљон, 606. батаљон ПАА и 288. специјални пук. Тако је средином маја 1942. године бројно стање 90. лаке дивизије нарасло на око 12 500 припадника, да би средином августа исте године бројала око 14 500 припадника.

Колона PzKpfw III у очекивању наређења за покрет

Промене у организацији биле су присутне и у наредним месецима, с тим да су биле мањег обима. Тако су августа/септембра 1942. године механизовани пукови (бивши моторизовани пукови који су јула променили име по наређењу Врховне команде копнене војске) 15. и 21. оклопне дивизије остали без 13. (јуришних топова) и 14. (пионирске) чете, мада оне званично нису биле расформиране. У периоду септембар/октобра 115. механизовани пук је поново добио 14. чету и формирао нову 15. батерију, док су 707. и 708. батерије јуришних топова искоришћене да надокнаде губитак 13. чете. На дан 20. августа по наређењу врховне команде копнене војске формирана је и 10. самоходна батерија, мада је њено стварно формирање зависило од допремања самоходних топова у Африку.

Највеће промене је претрпела 90. лака дивизија: између 1. јула и 4. августа добија команду 15. моторизоване бригаде, са 200. и 361. пешадијским пуком (155. пешадијски пук стиже средином јула). Током истог периода 200. и 361. пешадијски пук бивају у потпуности моторизовани тако да до краја августа дивизија достиже пуно бројно стање. Крајем јула јој је враћено старо име: 90. лака дивизија Африка. док све њене пешадијске јединице бивају преименоване у оклопно гренадирске.

Почетком јула месеца, након напредовања оклопне армије Африка у Египту, донета је одлука да се формира падобранска бригада Рамке, са циљем употребе јединице у задатку стварања мостобрана на Нилу. Бригада је била састављена од четири падобранска батаљона, од којих је један већ раније био у Африци (лаки падобрански батаљон Burkhart). Већи део бригаде пристигао је у Египат почетком августа. У Египту се суочио са потпуно другом ситуацијом: офанзива је била заустављена и појачања су била потребна за одбране линије Аламејн. Две трећине бригаде је стигло до 20. августа, а 1. септембра јединица бива преименована у 1. ваздухопловну ловачку бригаду.

Почетком јула јединице тврђавске дивизије „Крит“, формиране јануара 1942. од 164. пешадијске дивизије бивају пребачене у Египат ваздушним путем. Наређење за пребацивање већег дела дивизије уследило је 20. јула, а 15. августа у Египту започиње формирање нове дивизије, у коју су ушле и корпусне јединице (125. пешадијски пук) и јединице из дивизије „Крит“. Новоформирана јединица 1. септембра 1942. добија име 164. лака дивизија Африка (шема). Упркос сличности у ознаци са 90. лаком дивизијом Африка, организацијска структура је била посве другачија (три пешадијска пука са по три батаљона) и поврх свега, није било противоклопне јединице. Моторизација јединице је била далеко од довољне. Са оваквом мешавином јединица, у којој оклоп више није играо доминантну улогу, оклопна армија и немачки афрички корпус су се суочили са дуго очекиваном британском офанзивом.

Немачка колона у покрету преко пустиње

Тактика

Базирана на употреби здружених јединица, координацији и флексибилности јединица, немачка тактика употребе оклопних јединица је 1941. године била напредна, али не увек и употребљива у ратовању у пустињи. Немци су ову тактику развили за употребу у Европи, нарочито западној, где је Немачка од почетка и намеравала да употреби своје снаге. Тактика је испробана и даље уобличена у операцијама у Пољској и западној Европи током периода 1939.-40. године.

Терен је био основни фактор: ове земље су имале многе природне препреке, као што су реке и планине, и мање – више развијену путну мрежу. Стога је пажња фокусирана на заузимање кључних тачака – мостова, раскрсница, кота, које су биле од тактичког и оперативног значаја.  Како су ове тачке обично биле утврђене и јако брањене, посебна пажња је стављена на тактику напада на главне одбрамбене линије непријатеља. Немачка тактика употребе оклопних јединица предвиђала је три фазе: напад, пробој и експлоатисање успеха.

Јединица за дивизијско извиђање су ишле напред, извиђајући са задатком да уоче и јаве о присуству и покрету непријатељских јединица. Када би се успоставио контакт и прикупили подаци, проверавана су сазнања о терену и бирано подручје као одлучујућа тачка. Напад би покренула пешадија, оклопне и јединице подршке, у тесној координацији под артиљеријском ватром и, када је то било могуће, подршком из ваздуха. По успешном пробоју непријатељских линија, мобилне јединице би напредовале у дубину, брзо, са циљем одсецања непријатељских јединица од њихових комуникација и линија снабдевања, док би стационарне јединице обезбеђивале подручје. Потом би уследило окружење непријатељских јединица и коначно уништење. Ова тактика је у неким аспектима била делотворна у Западној пустињи, упркос потпуно другачијем окружењу. Чак иако су су мобилне, брзе јединице показале као ефикасне током немачких похода у Киренаици марта и априла 1941. године и јануара и фебруара 1942. године, иста се није могла применити на тактику окруживања непријатељских јединица. Због проблема са којима су се сусретали у нападу на правовремено организовану одбрану непријатеља, са великим минским пољима, Афрички корпус је искористио у потпуности предности терена и прешао на тактику флуидних покрета. То је помагало у окружењу и нападу на непријатељске формације на крилима и у њиховој позадини, иако није била увек успешна у случајевима када је непријатељ успешно користио предности терена: у многим случајевима, њихове моторизоване јединице су могле да избегну клопку. Мањак кључних географских одлика, тако честих на европском ратишту, чиниле су постизање окружења тешким, што се приписује недостатку адекватне обуке и познавања терена. Током 1941. године, ови фактори су спречили Немце да ефикасно имплементирају њихов приступ бици. У многим случајевима је неуспех био услед недостатка неопходног искуства на бојишту и обуке немачких јединица, којима је недостајала и уска координација између јединица, а која је била стриктно захтевана и потребна. Једна од консеквенци је била та да су Немци трпели велике губитке, што је на крају за резултат имало стратешки пораз.

Значајан јаз је постојао између немачке и британске тактике употребе тенковских јединица. Ово кључно подручје ратовања је било развијено крајем 1940. и почетком 1941. године; пре тога се очекивало да ће немачке оклопне јединице избегавати борбу против непријатељских оклопних јединица, те да ће се усмерити на брзину и маневар. Међутим, како је показало искуство из Западне пустиње 1941. године, сам маневар није могао да порази непријатеља; а до тада се уочило да немачким оклопним јединицама недостаје обука и искуство. Решење је пронађено у принципима ратовања здружених јединица, координацији и садејству јединица које се већ показало успешним током британских операција Brevety и Battleaxe у подручју Солум- Халфаја. Усвојена је идеја да се непријатељске оклопне јединице поразе противоклопном артиљеријом у тесном садејству са пешадијским и тенковским јединицама. Потпуно развијена почетком 1942. године, ова тактика је предвиђала ватрене тачке на предњем крају одбране, са противоклопним топовима и пешадијом која, како је Британцима такође недостајала адекватна координација и обука у ратовању здружених јединица, могле лако да одбију непријатељске нападе, истовремено избегавајући велике губитке. По успешном уништењу непријатељских оклопних јединица, немачки тенкови би се покренули, нападајући десетковане непријатељске јединице и употребом брзине и маневра их уништавале. Ова тактика је била толико успешна, почевши од краја 1942. године да су Британци почели да употребљавају оклопне јединице на сличан начин.

Наоружање и опрема

Неприпремљеност Немаца за рат у пустињи утицала је на избор наоружања и опреме за Афрички корпус. Међу многим проблемима који су излазили на видело услед утицаја климе и окружења, налазила се и прикладност тропских униформи. На основу својих искустава из Првог светског рата у немачким колонијама, Афрички корпус је добио тропске униформе које нису биле прикладне за употребу у Западној пустињи, тако да су војницима биле врло неудобне. За разлику од британских које су биле израђене од вуне, немачке су биле израђене од памука тако да су дању грејале а ноћу хладиле. Њихова тамна боја је брзо бледела, а материјал је упијао јутарњу влагу, што их је чинило неподношљивим за ношење. Блузе су биле неудобне, а панталоне, нарочито кратке, биле су непрактичне. Шлем из комплета немачке тропске униформе ускоро је избачен, а уведен је класични метални шлем – једини који је имао неке практичне вредности у борби. Од целог комплета униформе, само су капа и чизме доказале своју употребљивост. Тако да су, хтели то или не, Немци били принуђени да користе заробљене британске униформе, на које би ушивали немачке ознаке.

Децембар1940. војници 21. оклопне дивизије у избледелим тропским униформама М1940

Топлота и недостатак аклиматизације нису узроковали много проблема у почетку; то се десило нешто касније и може се видети на примеру бригаде Рамке. Бригада је послата у пустињу у летњим месецима. Ускоро је половина људства била неспособна за борбу. Генерално гледано, област на коју су се војници Афричког корпуса највише жалили – била је храна. Делимично добијана од Италијана, храна није могла да задовољи немачки укус. Била је базирана на мастима, док је витамина било врло мало. Они који се нису разболели, изгубили су око 10% своје масе што је утицало на њихов организам. Међутим, када се узме у обзир квалитет снабдевања, може се закључити да је гладовање било уобичајено. Ипак, снабдевање водом је било озбиљнији проблем јер су Немци лоше проценили потребне количине воде. У периоду март-април 1941. године немачки Афрички корпус је успоставио систем заснован на томе да борбене јединице носе четвородневно следовање воде са собом, док су јединице задужене за снабдевање воде морале да трагају за водом и да је потом транспортују. То су биле јединице: тешка чета за снабдевање водом, са 28 возила; чета за дестилацију воде са 105 возила; колона за филтрирање воде и „водена“ колона која је имала капацитете за транспорт 60 тона воде.

Употреба великих и чврстих канистера за воду доказала се практичном. Проблеми са водом су се појачали услед чињенице да су недостаци воде учинили војницима на првој линији тешким одржавање личне хигијене, а конзумирање неисправне воде је често изазивало дизентерију.

Пешадија

Пешадија у Северној Африци била је наоружана стандардним пешадијским наоружањем немачке војске. Основно оружје је била пушка калибра 7,9 мм karabiner 98k – еквивалент британској пушци Lee Enfield, док су командири одељења и водова били наоружани аутоматима калибра 9 мм, МП 38 и МП 40. Од тешког наоружања располагали су пушкомитраљезима МГ34 калибра 7,9 мм који би при дејству са постоља имали улогу тешких митраљеза. Од минобацача били су присутни минобацачи калибра 60 и 81 мм (Granatenwerfer 36 и Granatenwerfer 34).

По страни од противтенковских топова, у наоружању су се налазиле противтенковске пушке калибра 7,92 мм (Panzerbüchse 38 и 39) које су могле да пробију оклоп дебљине 30 мм на даљинама од 300 м. У арсеналу су се налазиле и противпешадијске и противтенковске мине, међу којима су биле и врло ефикасне Tellermine 29 и 35, као и лаки и тешки пешадијски топови – ознака „75mm leichte Infanterie Geschütz 18“ и „150mm schwere Infanterie Geschütz 33“. Песак и прашина задавали су много проблема у одржавању наоружања. Аутоматско оружје као што су МП38/40 и МГ34 били су највише погођени. Нарочити проблеми су се јављали са реденицима код МГ34. Захтевали су појачану негу и, сем прекривања затварача, војници су морали да омотавају крпама све делове затварача, као и да пазе на употребу мазива (само врло танки слој мазива на покретним деловима). Недостатак обуке и вежбе у руковању и одржавању оружја изазивао је много проблема, ако не и више него што су их изазивали климатски услови.

Телер мина на површини

Афрички корпус је имао несрећу да је имао три пешадијске јединице различите организације, са разликама у наоружању и бројном стању. Два митраљеска батаљона 5. лаке дивизије су била нарочито снажна са својих 46 лаких и тешких митраљеза, 9 противтенковских пушака, 15 лаких и тешких минобацача и 6 до 15 топова Pak 35/36 калибра 37 мм. Моторизована бригада из састава 15. оклопне дивизије имала је велику ватрену моћ која је обухватала 366 лаких и тешких митраљеза, 75 лаких и тешких минобацача, 15 топова Pak 35/36 калибра 37 мм – плус шест Pak 38 калибра 50 мм и 22 лаких и тешких пешадијских топова.

Реорганизацијом дивизија септембра 1941. добио се бољи баланс ватрене моћи, тако да су пешадијске јединице је 21. оклопне дивизије имале 132 лака и 64 тешка митраљеза, 11 противтенковских пушака, 27 лаких и 18 тешких минобацача, девет Pak 35/36 и 19 Pak38 плус четири лака и два тешка пешадијска топа.

Поређење са 15. оклопном дивизијом (имала је 187 лаких и 78 тешких митраљеза, 11 противтенковских пушака, 12 топова Pak 35/36 и 10 топова Pak 38, шест лаких и два тешка пешадијска топа) показује да је ова потоња још увек била јача, иако сама разлика није била више толико велика.

Бар на папиру, снага пешадијских јединица дивизија посебне намене биле је још увек супериорна са 333 лаких и 84 тешких митраљеза, 148 противтенковских пушака и по 42 лаких и  тешких минобацача. Како ова дивизија није располагала артиљеријском и јединицама подршке какве су имале остале дивизије, снага пешадијског наоружања била јој је и једина ватрена моћ и то треба имати на уму. Мање организацијске промене настале су у септембру 1941. када је уведено и ново наоружање: противоклопни топ Panzerbuchse 41, способан да пробије 52 мм оклопа на даљини од 500 м.

Многе промене у организацији и ватреној моћи пешадијских јединица настале су годину дана касније. Прво је „лако“ наоружање – нарочито минобацачи, противтенковске пушке и пешадијски топови оглашено неподесним за ратовање у пустињи. Њихови лагани пројектили нису могли да пробију оклоп непријатељских тенкова, а нису ни имали ефекат на циљу због пустињског песка који је ублажавао ефекте експлозија.  Пешадијске јединице су реорганизоване како би се нагласиле и њихова ватрена моћ, као и њихове способности вођења противоклопне борбе. Митраљеске и тешке чете су расформиране као такве и ушле у састав нових лаких пешадијских – од краја јула Панцергренадирских чета. Четири оваквих чета је формирало батаљон.

Наоружање новог пука било је врло импресивно, узевши у обзир да је расподелом лаких митраљеза пук наоружан са готово два пута више митраљеза него што је био случај са старим моторизованим пешадијским пуком, док је само број тешких митраљеза био преполовљен. Нови пук је такође поседовао више минобацача (39 уместо 30, сви тешки), а способност вођења противоклопне борбе је унапређена са 39 противтенковских пушака (већином PzB 41) и 42 топова Pak 38. Испробана јануара 1942. од стране 115. моторизованог пука, ноа организација је ступила на снагу 1. априла 11942. године. Мање више истовремено су јединице Афричког корпуса почеле да примају митраљезе МГ42 калибра 7,92 мм на опитовање, а који су се показали као врло ефикасно оружје.

Оклоп

Искуства Афричког корпуса доказала су да је у Западној пустињи тенк био господар бојишта. Када су били послати у Северну Африку, и 5. и 8. тенковски пук су се налазили усред процеса реорганизације. Реорганизација је завршена само код 8. тенковског пука. Реорганизацијом је обухваћено пренаоружавање тенковима наоружаним топовима калибра 50 мм, као и прелазак на нову формацију која је заживела од 1. фебруара 1940. Сходно томе, сваки тенковски батаљон се састојао од команде, две лаке и једне средње тенковске чете, плус оклопни дивизион у коме су се налазио сав расположиви вишак оклопних возила и тенкова.

Штабна чета се састојала од вода везе (са два командна тенка и PzKpfw III) и лаког тенковског вода са пет тенкова PzKpfw II (5. тенковски пук је имао и додатни лаки тенковски вод по батаљону и један у штабу пука).

Лака тенковска чета се састојала од команде чете (два PzKpfw II), лаког тенковског вода и три лака вода, сваки са по пет PzKpfw III. Средња тенковска чета се састојала од команде чете (два PzKpfw IV), лаког тенковског вода  о три вода, сваки са по четири PzKpfw IV.

Тако је, на папиру, пук имао шест командних тенкова, 45 комада PzKpfw II (60 у 5. тенковском пуку, који је имао још три лака тенковска вода), 71 PzKpfw III и 28 PzKpfw IV. Према расположивим подацима, када је пристигла у Триполи 10. марта 1941. 5. тенковски пук је био скоро у потпуности попуњен, са 7 командних тенкова, 25 PzKpfw I, 45 PzKpfw II, 61 PzKpfw III (десет је изгубљено на мору, током транспорта) и 17 PzKpfw IV (три изгубљено на мору). Између 8. фебруара и 2. марта 1941. 8. тенковски пук је пренаоружан и припремљен за Северну Африку. Нови PzKpfw IV и командни тенкови су примљени, док је 31 старих PzKpfw наоружаних топовима 37 мм замењени новим, наоружаним топовима калибра 50 мм (старији PzKpfw II Ausf.C су такође враћени у складишта и замењени новим). Са доласком у Северну Африку 7. маја 1941. пук је имао 144 тенкова, од којих је 45 било лаких.

Током 1941. на тлу Северне Африке су се нашли сви тенкови којима је Немачка у том тренутку располагала, од PzKpfw I до PzKpfw IV. Са својом масом од 5,4 тоне и два митраљеза МГ34, PzKpfw I Ausf.A више је био танкета него тенк. Произвођен у периоду 1934 – 36. почетак Другог светског рата је дочекао у статусу застарелог тенка. Патио је од кварова на мотору који су били резултат честих прегревања. Ипак, учествовао је на бојишту као тенк прве линије; 30. априла 1941. други батаљон 5. тенковског пука, напао је на Рас ел Мдауар ангажујући 10 тенкова PzKpfw I Ausf.A. Непосредно пред избацивање из оперативне употребе, 5. тенковски пук још увек је имао 13 тенкова PzKpfw I. Тенк који је такође доста употребљаван од стране 5. и 8. тенковског пука био је PzKpfw II Ausf.C. То је био лоше оклопљен тенк, наоружан топом 20 мм и митраљезом МГ34. Произвођен до априла 1940. био је већ добро застарео и скоро неупотребљив против непријатељских тенкова и пешадије; ускоро је био упућиван само у извиђачке мисије, иако је и за ову улогу био неспособан, крећући се брзином од свега 40 км/ч.

Радни коњ оклопних дивизија у Северној Африци био је PzKpfw III, немачки основни борбени тенк у периоду 1940. – 42. године. Испорука ранијих модела PzKpfw III Ausf E/F у Северну Африку није сигурна, али према оном што је познато, сваки PzKpfw III послат у Северну Африку био је потпуно опремљен и наоружан новим топом калибра 50 мм. Најуобичајенија варијанта коришћена 1941. године била је PzKpfw III Ausf.G, која је од јула 1940. као стандардно наоружање имала топ 50 мм. Верзија за афричко ратиште, означена са „Trop“, имала је уграђен специјални систем вентилације и система филтера за ваздух и уље како би заштитили мотор и мењач од песка и прашине. Имао је ограничену масу на 20 тона и добру брзину од 40 км/ч, иако је имао релативно слабу оклопну заштиту чела тенка од свега 30 мм челика. Већи брат овог тенка био је PzKpfw IV – који се сматра тешким тенком, конструисаном да пружи подршку својим топом калибра 75 мм . Четрдесет тенкова PzKpfw IV Ausf. D је 1941. послато у Африку са 5. и 8. тенковским пуком. Упркос уградњи Троп вентилације и филтера, немачки тенкови су патили од врућине и песка, иако су саме посаде патиле и више него сами тенкови – нарочито током битке, када су поклопци морали бити затворени, са унутрашњом температуром од 45 степени Целзијуса, систем вентилације је морао бити угашен како би се штедело погонско гориво. На другој страни, нишанске справе топова су се показале као одличне, радећи беспрекорно и у условима високе температуре.

Слаб оклоп и слаба пробојност топова изазвали су велике проблеме. Употребом стандардне гранате – Panzergranate 39, топ 50 мм је могао да пробије 54 мм хомогеног челика на 100 м даљине, 46 мм на 500 м и 36 мм на 1000 метара. Употребом пројектила са језгром од тунгстена, pzGr 40, унапређена је пробојност по следећем: 96, 58 и 42 мм. Топ 75 мм је могао да пробије 70 до 100 мм оклопа на 100 м, мада је употребом високо експлозивне гранате могао да оштети британске тенкове на већим даљинама. Рани модели британских тенкова нису представљали неки проблем немачким тенковима 1941. али су се тенкови Matilda и Valentine, као и Crusadere и амерички Grant, доказали као тешки противници.

Лоша оклопна заштита немачких тенкова учинила је већину њих изузетно рањиву од дејства британских противтенковских топова (британски пт топ калибра 40 мм – „Ordnance QF 2-pounder“ је могао да пробије 40 мм хомогеног челика на 800 м даљине). Децембра 1941. први PzKpfw III Ausf.H стиже у Африку, а убрзо потом стижу и PzKpfw III Ausf.J и PzKpfw IV Ausf.F (у исто време стиже и нови PzKpfw II Ausf.F). Иако је њихово наоружање остало непромењено, њихова оклопна заштита је била повећана. Чеони оклоп тенка PzKpfw II Ausf. F је сада износио од 30 до 35 мм, на тенк PzKpfw III Ausf. H је додат оклоп дебљине 30 мм на стандардни оклоп који је такође износио 30 мм, док је Ausf.J имао чеони оклоп дебљине 50 мм, као и PzKpfw IV Ausf.F. Повећање дебљине оклопа неутралисало је британске противтенковске топове калибра 40 мм. Покретљивост тенкова је повећана уградњом ширих гусеница. Модерни тенкови су постали доступни Афричком корпусу од прве половине 1942. То су били модели тенкова погодни за бробу тенк против тенка. Први је стигао PzKpfw III Ausf.J, сличан раније произвођеним моделима али наоружан топом калибра 50 мм дуге цеви, који је могао да пробије 67 до 130 мм оклопа на 100 м, 57 до 72 мм на 500 м и 44 до 38 мм на 1000 метара даљине. По први пут употребљен у бици за Газалу. У дуелима је био равноправан са тенковима Valentine и Grant; нови топ 75 мм му је обезбеђивао и равноправност у борби са америчким Шерманима. Топ је употребљен и у опремању старе верзије тенка, PzKpfw IV Ausf.F који је потом постао познат под ознаком Ausf.F2. Први примерци су стигли у Африку јуна 1942.

Упркос одличном послу који су одрадили тимови за извлачење оштећених и неисправних тенкова, губици услед механичких кварова у бирби као и проблеми са логистиком знатно су умањили број доступних тенкова. Као резултат тога, реорганизација из септембра 1941. године је умањила број тенкова PzKpfw IV (десет тенкова у два тенковска вода у свакој средњој тенковској чети).

У осталом, утврђена јачина тенковског пука је остала непромењена. Ова организација и количине наоружања показале су се као неподесне за сукобе оклопних јединица ширих размера са карактеристикама пустињског рата, тако да је морало да дође до нових промена.

Прописани број тенкова априла 1942. за 5. и 8. тенковски пук, која је претрпела мање измене средином маја, означила је дефинитиван раст и у броју и у квалитету тенкова. Лаки водови унутар лаких чета трансформисани су у обичне тенковске водове и наоружани тенковима PzKpfw III, што је повећало број тенкова у пуку са 71 на 135. Ово повећање је било могуће реализовати доношењем одлуке да у тенковском батаљону повећају број лаких чета на три, што је спроведено у дело почетком 1942. У међувремену, број тенкова PzKpfw II је пао са 45 на 29, од којих су два коришћена у пионирском воду. Једино је број тенкова типа PzKpfw IV остао испод одобреног броја, јер су оклопне дивизије афричког корпуса имале свега 11 тенкова овог типа по чети, уместо прописаних 14. Свеукупно повећање следујућег бројног стања тенкова, као и увођење нових модела тенкова, играло је значајну улогу у победама Афричког корпуса у пролеће и лето 1942.

Противоклопно и противавионско наоружање

Дискусија о немачким противтенковским и противавионским оруђима у Северној Африци често се врти око противавионског топа калибра 88 мм који, упркос својој слави, није био баш превише коришћен. Истовремено никад није било могуће ангажовати више од 30 – 40 оруђа: 135. противавионски артиљеријски пук је имао 36 оруђа маја, односно 39 августа 1942. Највећи део славе у стварности потиче од недостатка наменских противтенковских оруђа 1941. Пре него што је 5. лака дивизија напустила Триполи, немачка Команда копнене војске је наредила 39. противоклопном батаљону да замени своје нове Pak38 калибра 50 мм за старе Pak 35/36 калибра 37 мм, иако су на крају остали са водовима наоружаним са свега једним топом Pak38. Почетком 1941. обе оклопне дивизије су имали ограничене противоклопне могућности, делом ублажене присуством 605. противоклопног батаљона наоружаним самоходним противтенковским топовима. Међутим, ускоро су и 33. и 39. противоклопни батаљон почели да замењују своје старе топове Pak 35/36 новим – Pak 38, како би се старим топовима наоружала дивизија посебне намене. Између маја и септембра 1941. број топова Pak38 у сваком противоклопном батаљону повећан је са девет на дванаест и до 20. септембра, оба батаљона су предала све своје топове Pak 35/36 – иако 33. противоклопни батаљон није био у потпуности попуњен.

Иако још увек преовлађујући у периоду 1941/42. противтенковски топови Pak 35/36 калибра 37 мм су још 1939. године били застарели. Иако су били одлична оруђа средином тридесетих година, почетком четрдесетих њихова способност пробијања оклопа – челичне плоче дебљине 29 мм закошене под углом од 30 степени на даљини од 500 мм – „огласио“ је практично неупотребљивим, сем у борби против лако оклопљених возила. Увођење пројектила PzGr 40 и развој, почетком 1942, кумулативног пројектила Stielgranate 41 није донео нека унапређења јер је ефикасност топа Pak 35/36 и даље била ограничена на даљине од 100 м. На другој страни, Pak38 је био добро оруђе, иако не тако ефикасно у борби против тешко оклопљених тенкова. Масе мање од једне тоне и само 1,1 м висок, топ Pak 38 је био чврст, поуздан и лак за руковање. На бојишту је био тешко уочљив а био је и супериорнији у односу на британске протитенковске топове јер је имао већу пробојност. На 100 м даљине могао је да пробије 69 мм оклопа (130 мм коришћењем пројектила PzGr40). Могао је да изађе на крај са већином британских тенкова у Западној Пустињи, тако да је остао стандардни противтенковски топ немачких оружаниих снага до краја 1942. заједно са Pak36(r) калибра 76,2 мм, већином у наоружању јединица 90. лаке дивизије.

У првим годинама рата није посвећивано довољно пажње самоходним противтенковским топовима. Развој Pak(t)L/43 (sfl) auf PzKpfw I Ausf. B калибра 47 мм се чинио као закаснели покушај да се учини подобном коришћење застареле шасије PzKpfw I. Са свега 202 произведених возила од марта 1940. до фебруара 1941. наоружан је са чешким противтенковским топом способним да пробије 54 мм оклопа на 100 м даљине (100 мм са PzGr 40). Коришћен за наоружавање 605. противоклопног батаљона, где је бројно стање противтенковских оруђа 1941. износило 27 возила, није се показао као најбоље решење – али је било једино применљиво. Искуства са бојишта указивала су да је потребно применити бројна унапређења.

Генијално и импровизовано решење нађено је у комбинацији шасије застарелог тенка и моћног противтенковског топа, у овом случају совјетског топа калибра 76,2 мм, који су Немци заробили у великом броју (заједно са муницијом) током првих месеци напредовања на Истоку. Монтиран на шасији PzKpfw 38(t), настао је panzerjager 38(t) fur 7,62 cm Pak 36(r) (SdKfz 139), познат и под именом Marder III, први из дуге и успешне серије самоходних противтенковских оруђа.

Вод противтенковских возила Panzerjager 38(t) fur 7,62 cm PAK 36(r) (SdKfz 139) (Marder III) на одмору у оази

Произвођен од априла до октобра 1942, panzerjager 38(t) је био можда и најмоћније противтенковско оруђе које се икада нашло у наоружању Афричког корпуса. Иако је возило било прилично тешко и високо (око 11 тона и високо 2,8 м), било је добро оклопљено и наоружано врло снажним оружјем, способним да пробије оклоп дебљине 98 мм на даљинама од 100 м.

Доступност ових оруђа је представљало реални проблем Афричком корпусу, с обзиром да је свега 66 оруђа послато у Африку. Оруђа су примана у периоду од јула 1942. до маја 1943. У почетку су њима наоружани 33. и 39. противоклопни батаљон. Првим примљеним примерцима су попуњаване прве чете ових батаљона, које су преименоване у самоходне противоклопне чете. Како није било довољно модела Panzerjager 38(t) за обе чете, друга је остала наоружана вучним верзијама Pak 38. Тиме је спречено наоружавање 605. противоклопног батаљона новим оруђима све до средине октобра 1942. Проблем је решен захваљујући развоју још једног ад-хок решења. Средином октобра 1942. Команде немачке копнене војске је наредила брз развој снажнијег самоходног противтенковског топа за потребе наоружавања Афричког корпуса коришћењем совјетског топа Pak36(r) калибра 76,2 мм. Прикладно решење је нађено монитрањем топа на полугусеничара  Bussing-NAG BN9, чиме је настао FK 36(r) auf Panzerjager Selbsfahrlafette Zugkraftwagen 5t, познат и под именом “Diana”. То је било релативно незграпно оруђе, око 3 м високо. Првих шест примерака је послато Афричком корпусу јануара 1942. након чега је послато још три у фебруару – колико их је и укупно произведено током Другог светског рата.

Flakgeschütz 8,8-cm Flak 18 на положају

Свих девет возила је ушло у наоружање 605. противоклопног батаљона, који је био састављен од противоклопних чета наоружаних возилима Diana и Panzerjager I. Седам примерака је употребљено у бици за Газалу, где су се солидно показали. Ипак, њихов број је убрзо смањен. Средином јуна 1942. пре него што је 605. противоклопни батаљон повучен у Бардију на одмор и попуну, свега две Диане су остављене, а три су дочекале август као још увек расположиве за дејство. Да би се у потпуности разумела важност ових мање познатих оруђа у односу на чувене топове калибра 88 мм, потребно је размотрити да је 21. октобра 1942. 15. оклопна дивизија имала свега 8 оруђа калибра 88 мм, али је имала и 72 topa Pak38 и 16 самоходних Panzerjager 38(t). Flak 30 и 38 топова калибра 20 мм монтираних на једнотонском полугусеничару Demag D7 (ознаке 2cm Flak auf Fahrgestell Zugkraftwagen It (SdKfz 10/4)) су можда били најуобичајенија и најефикаснија противавионска оруђа коришћених у Афричком корпусу, мада је Flak 36/37 и 41 били такође коришћени у истој улози.

Возила

За моторизовани корпус као што је био Афрички корпус, доступност и ефикасност моторних возила били су одлучујући фактори. Следујуће стање моторних возила крајем 1941. у оклопној дивизији износио је између 3500 и 4000 возила. Већи део њих, око 90 %, су била неборбена возила точкаши која су се користила за транспорт људства и залиха. Бројно стање 21. оклопне дивизије крајем децембра 1941. обухватало је и скоро 1000 мотоцикала, коришћених од стране борбених јединица упркос њиховој неподесности за ратовање у пустињи. На другој страни, дивизија је имала и око 1000 аутомобила, међу које су се убрајали и мала штабна кола Kubelwagen (модели Kfz 1 до 4), око 350 средњих штабних кола (Kfz 12, 17), око 15 тешких штабних кола (Kfz 21 и 23) и више од 150 лаких камиона за транспорт људства као што је био Крупов модел Protze (Kfz 69, 70 i 81), као и 52 санитетских возила Kfz 31.

Највећи део теретних возила (од укупно 1700 теретних возила), коришћених за вучу артиљеријских оруђа и снабдевање јединица био је из групе средњих камиона, од којих је део био са погоном на четири точка – Opel Blitz. Како се радило о оклопној дивизији, јединица је располагала и већим бројем полугусеничара, од којих се само мањи део налазио у саставу борбених јединица. Чињеница је да је само мали део пешадијских јединица Афричког корпуса био опремљен оклопним борбеним возилима (gepanzert Mannschafts Transport Wagen, MTW). Фебруара 1941. командним четама оба митраљеска батаљона је додељено десет Ханомагових SdKfz 251/1, док је само 2. батаљон 115. моторизованог пука из 15. оклопне дивизије имао оклопна борбена возила. Децембра 1941. 21. оклопна дивизија је имала свега десет оклопних транспортера SdKfz 251, док су сви остали полугусеничари употребљавани за друге задатке. Возило SdKfz 251/6 је било командно возило, 251/7 је било инжињеријско а AdKfz 253 лако оклопљено извиђачко возило. Већина полугусеничара су били једноставно трактори углавном коришћени у 155. артиљеријском пуку и 39. противоклопном батаљону за вучу топова.

Возила су у Афричком корпусу одувек били проблем, прво због недостатка самих возила као и због проблема који су се појављивали у експлоатацији у пустињским условима. Немачка команда копнене војске је стајала по страни, чак нису нашли за сходно да се консултују са Италијанима око тога који је тип возила примеренији за коришћење у пустињи.

Научене лекције

Слично као и у кампањи 1941-42. имиџ Афричког корпуса је имао своје светле и тамне фазе. Ромелово брилијантно командовање и супериорна немачка тактика учиниле су да се постигну почетни успеси – продору Киренајку и одбрана линије Солум-Халфаја. На другој страни, мањак искуства и обучености, као и неадекватно наоружање, посебно у поређењу са оним које је било на располагању њиховим непријатељима, изазвали су поразе код Тобрука и током операције Crusader. Стечена искуства нису била узалудна тако да је 1942. извршене многе измене. Обука је унапређена, користећи предност присуства искусног људства. Комбинацијом адекватне обуке и искуства у први план је дошла супериорност немачке тактике. Организација јединица је прилагођена тако да су многи недостаци премошћени. Немачке јединице су 1941. у многоме патиле од неизбалансиране организације – имали су три дивизије од којих ни једна није била прилагођена за ратовање у пустињи. Измене извршене септембра 1941. иако корисне, биле су само привремено решење, али су оне извршене априла 1942. биле врло иновативне. Дивизије Афричког корпуса су тада постале избалансиране и, захваљујући већој количини наоружања и увођењу новог и снажнијег наоружања, претворене су фактички у изузетно снажне и успешне јединице. Ипак, нису сви недостаци били елиминисани: мањак моторних возила, посебно оних прикладних, могле су се исправити само употребом велике количине средстава заплењених у борби. Нова организација дивизија, заснована на принципу „више оружја, мање људи“, уклопљена са вечитим мањком људи, имала је за последицу озбиљно напрезање расположивог људства. Ово је за резултат имало то да када су избили на линију Аламеин, немачки Афрички корпус је морао да призна да су отишли преко својих лимита.

Међутим, чињеница је остала да су блиставе победе маја-јуна 1942. против супериорног непријатеља, биле резултат одлучујуће еволуције која је, за пар месеци, довела Афрички корпус на завидан ниво способности и ефикасности. У ствари, да је Афрички корпус успео да заузме Тобрук 1941. могли би да претпоставимо да са својим мањком искуства, лошом организацијом и осталим недостацима не би имали снаге за наставак офанзиве у Египту, барем не успешно. То није било само питање оружја и опреме: неки од највећих успеха Афричког корпуса су постигнути када је јединица била сукобљена са јачим непријатељем и пре него што је опремљена новим наоружањем. Оба продора у Киренајку су изведена са оскудним ресурсима: одбране у операцији Brevety и Battleaxe биле су успешне захваљујући генијалној употреби топова 88 мм а победе из периода мај – јун 1942. су постигнуте пре него што су примљене велике количине модерних тенкова. Октобра 1942. Афрички корпус је био много јачи и спремнији него током 1941. али је на крају ипак поражен јер су њихове доктрине и тактике морале да се предају у корист оних које је примењивао непријатељ. На самом крају, нити је оружје ни искуство могло да обезбеди успех на бојишту, иако су несумњиво имале утицај на поразе.

Које су онда биле стварне тајне Афричког корпуса, оне које су им обезбедиле многе успехе? Ромел је свакако био једна од њих; без обзира да ли се његове стратегијске и тактичке вештине могу критиковати или не, остаје чињеница да је његова личност, његово командовање и његова способност да се супротстави промоенљивим ситуацијама показала одлучујућом у многим случајевима. Такође, не сме се заборавити да су његови потчињени, као и већима старијих и млађих официра Афричког корпуса, поседовали изузетне вештине и способности командовања. Несумњиво, за то што је Афрички корпус постао чврста и јака јединица треба захвалити комбинацији ова два фактора, упркос недостацима. Без сумње, из историје Афричког корпуса има се шта научити. Генијалност, вештине, командовање, способност суочавања са променама ситуације и правилно реаговање били су квалитети који су учинили Ромела, његове подређене команданте и већину припадника Афричког корпуса способним да се изборе са непријатељским окружењем и супериорним непријатељем.

13. СС брдска дивизија „Ханџар“

13. Waffen-Gebirgs-Division der SS „Handschar“ (kroatische Nr. 1)

 

Састав:
– 27. СС брдски пешадијски пук
– 28. СС брдски пешадијски пук
– 13. СС брдски артиљеријски пук
– 13. СС брдски извиђачки батаљон
– 13. СС противоклопни батаљон
– 13. СС брдски инжињеријски батаљон
– 13. СС брдски батаљон везе
– 13. СС ПА батаљон

Ова јединица, по многима најгора СС јединица, формирана је у пролеће 1943. као Босанскохерцеговачка дивизија. У почетку се попуњавала добровољцима, босанским Муслиманима и Хрватима, док је командни кадар био из састава 7. СС брдске дивизије Принц Еуген. Један батаљон 28. пука био је попуњен искључиво шиптарима, и он ће касније представљати језгро за формирање 21. СС дивизије „Скендербег“.

Дивизија је имала обележја заосталa из времена Аустроугарске, као што су фес и пуковски свештеници – имами. Средином 1943, дивизија је послата у Француску на обуку, након чега је унутар дивизије избила побуна. Побуна је угушена, а дивизија је крајем 1943. враћена у Југославију, након кратких застанака у Шлезији и Аустрији.

Натраг у Југославији, дивизија је своје самопоуздање стицала у масакрима хришћана земљорадника. Октобра 1944, током повлачења са Балкана, 2. оклопна армија је разоружала добро опремљену али непоуздану дивизију. На крају, Химлер крајем 1944. уводи дивизију у борбу на Источном фронту, где се дивизија толико лоше показала да је почетком 1945. расформирана.

Сви успеси ове јединице огледају се једино и искључиво у ратним злочинима које су вршили према заробљеницима и цивилима на подручју Брчког, Бијељине, Зворнике, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца, Кладња, Шида, Сремске Раче, Винковаца…

Команданти дивизије
09. март 1943. – 9. август 1943: СС-штандартенфирер Херберт фон Обвурцер (Herbert von Obwurzer)
9. август 1943. – 19. јун 1944: СС-оберфирер Карл-Густав Зауберцвајг (Karl-Gustav Sauberzweig)
19. јун 1944. – 8. мај 1945: СС-оберфирер Дезидериус Хампел (Desiderius Hampel)