Бојни брод HMS Duke of York

Развој и градња

Duke of York, британски бојни брод класе King George V. Кобилица за бојни брод Duke of York положена је маја 1937. у бродоградилишту John Brown and Company у Клајдбанку; у оперативу је уведен 4. новембра 1941. Бојни бродови ове класе представљаће и најмодерније британске бојне бродове који су коришћени током Другог светског рата.

Након завршетка Првог светског рата, поморске силе потписују Поморски споразум из Вашингтона, са циљем спречавања нове трке у наоружавању између Британије, Јапана, Француске, Италије и САД. Овај споразум је свакој нацији ограничио број ратних бродова који им је одобрен за градњу, а депласман капиталних бродова је ограничен на 35 000 тона. Ова ограничења су проширена 1930. године у Лондону, ипак, Јапан и Италија се до средине тридесетих година повлаче из оба споразума тако да стари бојни бродови у британској флоти почињу да представљају велики проблем за Британце. Као резултат те забринутости, Британци наручују градњу нове класе бојних бродова: класе King George V.

Бојни брод Duke of York у Средоземном мору.

Како су у време пројектовања брода оба поморска споразума још увек били на снази, калибар топова главне бродске артиљерије био је ограничен на 356 мм. То су били једини бојни бродови грађени у то време, који су били у складу са постојећим ограничењима. Када је постало јасно да од тих споразума више нема користи, односно да их потписници игноришу, било је касно за преправке пројекта.

Оперативна употреба

По увођењу у оперативу, бојни брод HMS Duke of York је отпловио за базу у Скапа Флоу. Средином децембра 1941. на брод се укрцава премијер Винстон Черчил и одлази за САД, како би се састао са америчким председником Рузвелтом. У Анаполис упловљава 22. децембра 1941, потом јануара 1942. плови за Бермуде а потом за Скапа Флоу, док се Черчил вратио у Британију авионом.

Марта месеца 1942. године бојни брод HMS Duke of York прати савезнички конвој PQ 12, заједно са бојним крсташем HMS Renown, крстарицом HMS Kenya и шест разарача. Британци су због забринутости за безбедност конвоја (услед присуства немачког бојног брода Tirpitz) 6. марта ојачали овај састав додатним бродовима: бојним бродом HMS King George V, носачем авиона Victorious, тешком крстарицом Berwick и још шест разарача.

Касније, током истог месеца, формиран је конвој PQ 13, а бојни брод Duke of York поново је био део пратње конвоја. Почетком априла, бојни бродови King George V и Duke of York, заједно са носачем авиона Victorious, формирају језгро пловног састава за задатак патролирања између Исланда и Норвешке, са основним циљем обезбеђења неколико конвоја за Совјетски Савез. На овом задатку ће бити ангажован до краја маја, када се саставу прикључује амерички бојни брод USS Washington. Бојни брод Duke of York ће бити ангажован на сличним задацима све до октобра, када бива послат за Гибралтар, као нови командни брод пловног састава Force H, који добија задатак да подржи савезничко искрцавање у Северној Африци. У том периоду га у два наврата нападају италијански авиони, али мањи број њих, те је било довољно ангажовање авиона са британског носача авиона да заштити састав. Након завршетка ангажовања у Средоземном мору, Duke of York се 18. новембра враћа у Британију, заједно са носачем авиона Victorious и разарачима Westcott, Malcolm, Glaisdale, Bulldog, Beagle и Opportune; након осам дана упловљава у базу Скапа Флоу. Из ове базе, бојни брод Duke of York 8. децембра плови за Росит, где ће због ремонта остати до половине марта 1943. године. Током ремонта, брод добија 24 једноцевних противавионских топова Oerlikon калибра 20 мм. По завршеном ремонту, Duke of York преузима назад дужност командног брода.

Услед ангажовања капиталних бродова британске Домовинске флоте у извршењу операције Husky (напад Савезника на Сицилију), Домовинска флота у Скапа Флоу остаје са само два модерна бојна брода класе King George V, што је сматрано недовољним за супротстављање немачким бродовима који су базирали у Норвешкој. У складу с тим, Британци су затражили помоћ од Американаца, који им шаљу бојне бродове USS South Dakota и USS Alabama и пет разарача; амерички ратни бродови упловљавају у Скапа Флоу 19. маја 1943.

Јуна 1943, Duke of York је ангажован у операцији Gearbox, заједно са групом америчких ратних бродова, са задатком обезбеђења извршења операција мањег обима у водама око Норвешке. Након тога се ангажује у операцијама Camera и Governor of Norvay, ради одвлачења пажње Немаца од операције Husky.

Почетком октобра, бојни брод HMS Duke of York, заједно са још једним бродом исте класе, HMS Anson, обезбеђује савезничке крстарице и разараче, као и амерички носач авиона USS Ranger током операције Leader, којом су немачки бродови отерани из норвешких вода.  Операција је за резултат имала потапање четри немачка теретна брода и оштећење још седам, од којих је већина морала бити насукана како би избегла сигурно потапање.

Немачки бојни брод Scharnhorst је 1943. пребазирао у Норвешку, на позицију одакле је могао угрозити арктичке конвоје којима је вршено снабдевање Совјетског Савеза. Како се у норвешким водама налазио и немачки бојни брод Tirpitz, Британци су морали да обезбеде снажну пратњу за конвоје између Британије и Совјетског Савеза. Немци су почетком 1943. уочили један од таквих конвоја, а савезнички обавештајци су закључили да би наредни конвој, ознаке JW 55B, могао бити нападнут од стране немачких површинских бродова. Британци су своје ратне бродове поделили у две групе, како би извршили задатак обезбеђења конвоја JW 55B који је напустио луку Лох Ив 22. децембра. Три дана касније, стигао је извештај да је немачки бојни брод Scharnhorst са пет разарача (Z-29, Z-30, Z-33, Z-34 и Z-38) напустио луку базирања. Прва група британских ратних бродова, у којој су се налазили тешка крстарица Norfolk, крстарице Belfast и Sheffield, успева да нешто након девет часова у јутро 26. децембра успостави контакт. У кратком артиљеријском боју, британски бродови успевају да оштете радар на немачком бојном броду Scharnhorst. Метеоролошке прилике су се погоршавале, тако да је Scharnhorst изгубио могућност да искористи тактичку предност коју му је пружао радар. Страхујући да се сукобио са британским бојним бродом, Scharnhorst се окреће и удаљава од гониоца. Око поднева долази до још једног артиљеријског дуела, овог пута на штету британских бродова; крстарица Norfolk остаје без куполе главне бродске артиљерије и радара. Немци су још раније деташовали разараче са задатком да траже британски конвој, тако да је бојни брод Scharnhorst могао слободно да се врати у Алтафјорд.

Бојни брод Duke of York у потери за немачким бојним бродом Scharnhorst.

Јунак ове приче, бојни брод HMS Duke of York, налазио се у другој групи британских ратних бродова, заједно са лаком крстарицом HMS Jamaica и четири разарача (британски Saumarez, Savage и Scorpion и норвешки Stord). Ова група се приближавала немачком бојном броду који је пловио ка Алтафјорду; процене су говориле да би до сусрета требало доћи у 1715 часова. Међутим, Scharnhorst је променио курс, а крстарица Belfast је проследила податке са радара другој групи британских ратних бродова. Duke of York је успоставио радарски контакт са немачким бојним бродом у 1617, на даљини од 41 600 метара. Сходно томе, бродови су маневрисали тако да им циљ дође под бочну ватру, а и да разарачима буде погодно да изведу торпедни напад. Крстарица Belfast је у 1648 часова испалила осветљавајуће гранате како би осветлила немачки бојни брод, а ускоро су полетеле и осветљавајуће гранате са бојног брода Duke of York. Duke of York се до 1650 часова приближио немачком бојном броду на 11 000 метара и испалио бочни плотун из топова главне бродске артиљерије, успевши да једним пројектилом погоди циљ. Иако под тешком ватром британских топова, Scharnhorst је узвратио и чак и погодио Duke of York са два пројектила. Један од пројектила иако није експлодирао при удару у ногу јарбола, успео је да оштети инсталацију радара. Након испаљене 52 салве, Duke of York препушта Scharnhorst разарачима. Немачки бојни брод је због поготка у котларницу већ био успорен и самим тим лак плен за британска торпеда. Разарачи који су се налазили у другој групи бродова, извршили су торпедни напад, испаливши 28 торпеда; немачки бојни брод је погођен са четири торпеда. То је још више успорило Schranhorst. Duke of York и Jamaica у 1901 поново отварају ватру, овог пута са даљине од 9500 метара. Након петнаест минута, прикључује им се и крстарица Belfast. И Belfast и Jamaica су испалиле преостала торпеда. Scharnhorst је погођен са најмање десет пројектила, који су изазвали пожаре и експлозије, али и ућуткали највећи део секундарних батерија. Све три батерије главне артиљерије калибра 283 мм су престале да дејствују у 1916 часова, док је брзина пловљења пала на свега 10 чворова. У последњој фази битке, разарачи Matchless, Musketeer, Opportune и Virago испаљују на Scharnhorst 19 торпеда, услед чега немачки бојни брод добија критични нагиб преко левог бока, да  би се у 1945 часова преврнуо и потонуо. Преживело је свега 36 од 1932 чланова посаде. Након потапања бојног брода Scharnhorst и повлачења већине немачких бродова из Норвешке престала је потреба за држањем снажних поморских снага у британским водама.

Duke of York је са главнинoм Домовинске флоте 29. марта 1944. испловио из Скапа Флоу, са задатком подршке конвоја JW 58. Брод је деловао у Арктику и као заштита носача авиона са којих је изведен низ напада на немачки бојни брод Tirpitz, од средине до краја августа. У септембру, након ремонта и делимичне модернизације у Ливерпулу, Duke of York добија радар и додатно противавионско наоружање. Након тога, брод 25. априла 1945. добија наређење да се препотчињава британској Пацифичкој флоти. Проблем са електричном инсталацијом имао је за последицу кашњење, те је у Сиднеј упловио 29. јула, када је било и сувише касно за учешће у неким важнијим дејствима против јапанских снага.

Duke of York у Токијском заливу.

Како год, Duke of York је почетком августа придодат TF 37, заједно са четири носача авиона и бојним бродом King George V. Овај пловни састав је од 9. августа извео низ ваздушних напада на Јапан, све до 15. августа када је објављена капитулација Јапана. Након завршетка непријатељстава, Duke of York је заједно са бојним бродом King George V, присуствовао церемонији јапанске капитулације у Токијском заливу. Duke of York наредног месеца плови за Хонг Конг, како би се прикључио флоти која је тамо прикупљена ради прихватања предаје јапанског гарнизона; остаје командни брод британске Пацифичке флоте до јуна 1946, када се враћа у Плимут.

Након завршетка Другог светског рата, бојни брод Duke of York службује као командни брод Домовинске флоте; у активној служби остаје до 1949. године. Средином маја 1957. донета је одлука о резању брода у старо гвожђе. Бродско звоно је предато на чување школи Duke of York у Најробију (Кенија).

Тактичко-техничке карактеристике

Тип бојни брод
Класа King George V
Положена кобилица 5. маја 1937.
Поринут 28. фебруара 1940.
Уведен у оперативу 4. новембра 1941.
Судбина Изрезан у старо гвожђе 1957. године
Депласман 42 076 т
Дужина 227,1 м
Ширина 31,4 м
Газ 10,5 м
Погон 4 парне турбине Parsons, снаге 110 000 КС
Брзина пловљења 28,3 чв
Аутономија 15 600 М брзином од 10 чв
Посада 1556 чланова
Наоружање 10 х 360 мм
16 х 133 мм
48 х 40 мм
6 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита оклопни појас: 370 мм
палуба: 127 – 152 мм
куполе: 324 мм
Авио компонента 4 х Supermarine Walrus

 

 

Подморница U-8

Немачка подморница U-8 је подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата базирала у Килу. Први командант подморнице био је Харалд Гросе, а током рата се на месту команданта подморнице измењало 18 официра.

Подморница U-8, Вилхелмсхафен 1945. године

Градња подморнице је наручена 20. јула 1934, што је учињено у супротности са одредбама Версајског мира, који је Немачкој забрањивао градњу и поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 2. марта 1935, а поринута је 16. јула 1935, након што је потписан Англо-немачки поморски споразум који је Немачкој дозволио поседовање подморница, сходно утврђеном односу немачке и британске краљевске морнарице.

Подморница U-8 је уведена у оперативу 5. августа 1935, са командантом поручником бојног брода Хералдом Гросеом. До 31. марта 1945. је коришћена као подморница за обуку подморничара, након чега је избачена из наоружања.

Укупно гледајући, подморница U-8 је извела једну патролну вожњу, од 19. маја до 7. јуна 1940. године. Због експлозије гранате на командном мосту, која се догодила 4. јуна, дошло је до промене на дужности команданта подморнице, пошто је Етел-Фридрих Кентрат том приликом повређен и предао је дужност свом заменику, Хајнцу Стајну.

Посада подморнице је сходно плану операције Regenboggen, планиране и изведене са циљем спречавања одласка немaчких ратних бродова, пре свега подморница у руке Савезника, потопљена 2. маја 1945. у водама испред Вилхелмсхафена.

Подморница U-7

U-7, немачка подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата дејствовала из базе у Килу и потопила два теретна брода.

Немачка подморница U-7

Немачка је градњу подморнице U-7 наручила 20. јула 1934, што је било кршење Версајског споразума којим је Немачкој било забрањено поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 11. марта 1935. у килском бродоградилишту F. Krupp Germaniawerft AG, а поринута је 29. јуна 1935, једанаест дана по потписивању Англо-немачког поморског споразума којим је регулисана величина немачке морнарице у односу на британску краљевску морнарицу.

Посада подморице U-7 на одмору у торпедном простору.

Подморница U-7 је уведена у оперативу 18. јула 1935, под командом поручника бојног брода Курта Фрајвалда. До избијања Другог светског рата, подморница је коришћена за обуку подморничког кадра, који је био преко потребан за вођење једног рата какав је чека Немачку. Током немачког напада на Пољску 1939. и напада на Данску и Норвешку 1940. подморница U-7 је имала две краће патролне вожње.

Ова подморница ће током целог ангажовања у Другом светском рату, у шест патролних вожњи, потопити два брода и то: британски теретни брод Akenside од 2694 БРТ 22. септембра 1939. и недељу дана касније норвешки теретни брод Takstaas од 1830 БРТ. Цело време свог бивствовања, подморница се налазила у саставу 21. подморничке флотиле.

Норвешки теретни брод Takstaas.

Подморница је изгубљена 18. фебруара 1944. године, западно од Пилауа, на позицији 54º 25’N 19º 50′ E, у нечем за шта се верује да је несрећа при маневру зарањања подморнице. У инциденту није било преживелих чланова посаде.

Morris Commercial C8 FAT

Артиљеријски трактор Morris Commercial C8 FAT, или популарно назван Quad, једно је од најуспешнијих у рангу возила произведених у компанији Morris-Commercial Motors, а за потребе британске армије. Quad, који је првобитно развијан у компанији Guy Motors као артиљеријски трактор Quad-Ant, ушао је у наоружање октобра 1939. а током рата је коришћен као стандардно средство за вучу у артиљеријским пуковима британске, али и војскама земаља Комонвелта, вукући пољске топове 18 и 25-фунташе, касније и противтенковски топ 17-фунташ. Производња ових возила завршена је 1945. године.

C8 Quad је погоњено четвороцилиндричним Морисовим бензинским мотором од 3500 ccm запремине, снаге 70 KS; мењач је имао пет степена преноса за ход у напред и један степен преноса за ход у назад. Погон је био сталан на свим точковима. Мотор се није налазио на самој шасији возила, већ на посебном носачу, и такав концепт ће бити примењен и код каснијих типова возила.

Како је оплата возила била израђена од метала, током рата је владало мишљење да је возило оклопљено, што није било тачно. Наиме, лим је био толико танак да није могао да заштити ни од парчади артиљеријских пројектила. Унутар возила је било места за смештај возача и шесторице чланова послуге вученог артиљеријског оруђа, као и за смештај борбеног комплета муниције. Командир оруђа се налазио на месту сувозача и изнад себе је имао отвор у крову, кроз који је могао да проверава вучење оруђа. Изнад задњег диференцијала се налазило снажно витло, којим се могао вући терет масе 4 000 kg, док се на задњој косој страни возила налазио резервни точак.

Док су прве верзије имале препознатљив изглед буба-маре, последња верзија, из 1944. године, је добила другачији изглед, пошто су Британци закључили да га је врло лако препознати из ваздуха, чиме указује на близину артиљеријског положаја. Тако је Mark 5 добио коцкасто тело, са товарним простором покривеним платном, чиме је добио изглед стандардног камиона.

Велики број ових возила изгубљен је током евакуације из Денкерка. Ипак, масовном производњом у компанијама Morris, Ford и Chevrolet је надокнађен губитак. Иако су га описивали као бучно и неудобно возило, остало је у оперативној употреби све до шездесетих година, када је последњи избачен из употребе.

Ordnance SBML, лаки минобацач

Британска војска је средином тридесетих година у наоружање својих пешадијских јединица увела минобацач калибра 2-инча, односно 50 мм, модела Ordnance SBML. Радило се о британској варијанти лиценцно произвођеног шпанског минобацача калибра 50 мм, који је пројектовала компанија Esperanza y Cia. За потребе опитовања новембра 1937. је произведена серија од десет минобацача, заједно са по 1600 разорних и димних мина. Испитивања спроведена током фебруара 1938. показала су се као успешна, што је за последицу имало покретање серијске производње.

Комплет минобацача Ordnance SBML

Уобичајену послугу минобацача чинила су два послужиоца, од којих је један држао и усмеравао цев минобацача, док је други члан послуге био задужен за пуњење цеви минобацача мином.

Британци су у време избијања Другог светског рата располагали са око 500 минобацача овог типа. Прва верзија овог минобацача била је означена са MkII упркос томе што се радило о првој верзији; ознака MkI је искоришћена за означавање минобацача сличног калибра али из доба Првог светског рата. Највећа предност овог оруђа лежала је у његовој једноставности (на цеви су биле офарбане беле линије за усмеравање оруђа, није било нишанских справа) и малој маси (није било лафета и тешке подлоге).

Послуга минобацача на положају

Произведено је неколико верзија минобацача, међу којима су биле и верзија са кратком цеви (намењена за наоружавање падобранских јединица) и верзија за уградњу у возила. Поред тога што су у комплету имали стандардне минобацачке мине (разорна, осветљавајућа и димна), минобацач је располагао и мином-мрежом са експлозивним пуњењем намењеном за прављење пролаза у минској препреци.

Минобацач Ordnance SBML уграђен на возило Bren

Минобацач је масовно коришћен у оружаним снагама Велике Британије и земаља Комонвелта, а доста њих је коришћено и у Кореји. У британским оружаним снагама се задржао до осамдесетих година.

Tактичко-техничке карактеристике минобацача

Порекло Велика Британија
Калибар 50,8 мм
Маса 4,8 кг
Дужина 53 мм
Послуга два члана
Маса мине разорна 960 г
димна 910 г
осветљавајућа 600 г
Елевација 45 до 90°
Брзина гађања 8 мина у минути
Ефикаасни домет 460 м

 

USS Albacore (SS-218)

USS Albacore је америчка подморница класе Gato, коришћена током Другог светског рата. Сматра се најуспешнијом америчком подморницом Другог светског рата; изгубљена је 1944, вероватно након што је 7. новембра 1944. године северно од острва Хокаидо наишла на мину.

Кобилица подморнице Albacore је положена 21. априла 1941. у бродоградилишту Electric Boat Company у Гротону (савезна држава Конектикат); поринута је 17. фебруара 1942, а у оперативу је уведена 1. јуна исте године.

Оперативна употреба подморнице

  1. година

Након пробних вожњи, подморница се кроз Пaнамски канал упутила ка Перл Харбуру, одакле ће 28. августа 1942. отпочети и прву патролну вожњу, у водама северног и североисточног пролаза, кроз коралне гребене који су се налазили око острва Трук. Након две недеље патролирања, подморница 13. септембра уочава два теретна брода у колони. Albacore из подводне вожње лансира три торпеда на први и два торпеда на други теретни брод. Једно или два торпеда су погодила и оштетила први брод, док други брод пролази без оштећења. До следећег контакта са непријатељем дошло је 1. октобра, када подморница врши напад из површинске вожње на јапански танкер, са чак седам торпеда. Од седам лансираних, танкер погађају два торпеда. И поред оштећења, танкер успева да напусти бојиште на сопствени погон. Осам дана касније, 9. октобра, Albacore уочава носач авиона класе Шокаку у пратњи тешке крстарице и разарача, али је пратња носача убрзо отерала дубинским бомбама. Већ сутрадан подморница наилази на теретни брод који погађа једним торпедом и због тога што је чула две експлозије, посада подморнице закључује да га је потопила.

Почевши од преподнева 11. октобра, подморница Albacore је била мета више напада противподморничким оружјем. Један од напада је трајао седам часова, а почео је у 1548 часова. Наредног дана, подморница се упутила ка Мидвеју. Иако је имала неколико прилика за напад током пловидбе за Мидвеј, нити једну од њих није искористила. У луку на острву Мидвеј је упловила 20. октобра, када започињу и поправке подморнице.

Подморница Albacore је са Мидвеја отпловила 11. новембра, са новоуграђеним топом Oerlikon калибра 20 мм. Крајем новембра, тачније 24. новембра, подморница уочава конвој од два теретна брода. Након маневрисања и лансирања два торпеда из крмених цеви, бродови се удаљавају без оштећења. Два дана касније, подморница постаје циљ. Два јапанска разарача је нападају дубинским бомбама, што је за резултат имало више мањих пропуштања трупа подморнице; Јапанци су након два сата, срећом по Американце, одустали од даљег напада.

Наредна добра прилика за напад уследила је 13. децембра, када је подморница наишла на три јапанска разарача. Међутим, и овог пута је напад био неуспешан, пошто од снопа од три торпеда нити једно од њих није погодило циљ. Пет дана касније, 18. децембра, Albacore наилази на „транспортни брод у пратњи разарача“; одлучује се да торпедује транспортни брод, али погађа разарач који тоне у пламену. Испоставиће се да је „разарач“ у ствари био лака крстарица Тенрју. Након тога, Albacore 30. децембра упловљава у аустралијску луку Бризбејн.

  1. година

Након извршене поправке на погонском комплексу, подморница Albacore 20. јануара 1943. испловљава из Бризбејна на своју трећу патролну вожњу. Уз северну обалу Нове Гвинеје уочава укупно једанаест потенцијалних циљева. Прву групу напада 20. фебруара; у групи су се налазили миноловац са пратњом разарача и фрегате. Albacore лансира укупно десет торпеда, којима је потопљен разарач док је фрегата оштећена. Касније ће се испоставити да се радило о јапанском разарачу Oшијо. У наредним данима, Albacore напада један танкер, неколико теретних бродова и још један разарач. Од осам торпеда која је лансирала на ове бродове, ни једно није погодило свој циљ; у Бризбејн се враћа 11. марта.

У Бризбејну је уследило краће доковање подморнице, након чега је 6. априла испловила на четврту патролну вожњу; патролно подручје је било око Соломонових и Бизмаркових острва, северно од Нове Гвинеје. Из патроле се вратила 26. маја; током патроле подморница је уочила неколико конвоја али нема података да је по њима и дејствовала. Поред тога што су у Бризбејну извршене мање поправке на подморници, дошло је и до смене на челу посаде: дотадашњег команданта подморнице пбб Лејка заменио је пбб Оскар Е. Хагберг (Oscar E. Hagberg).

На своју шесту патролну вожњу Albacore испловљава 16. јуна. Током патролирања у водама око Бизмаркових и Соломонових острва, подморница наилази на три одвојена конвоја при чему напада два. Посада је тврдила да је 19. јула оштетила транспортни брод, али без потапања и једног брода. По завршеној вожњи Albacore се поново враћа у Бризбејн.

У следећу патролу, са скоро истоветним патролним подручјем, испловљава 23. августа. Последњег дана августа уочава јапанску подморницу, али није била у ситуацији да изврши напад. На непријатеља поново наилази 4. септембра, у виду конвоја од два теретна брода са пратњом од два ратна брода, када салвом од три торпеда потапа један од теретних бродова, Heijo Maru. Након потапања теретног брода, неуспешно је гонила остатак конвоја, али је успела да изазове само мања оштећења. Патрола је завршена упловљењем у Бризбејн 26. септембра.

Седма патролна вожња је започета 12. октобра 1943. године. Након 13 дана вожње, 25. октобра је извршен неуспешни напад на јапански теретни брод са шест торпеда. Извештај о великом конвоју стиже на подморницу 6. новембра, да би два дана касније подморница наишла на конвој и започела праћење. Међутим, амерички авион напада сопствену подморницу, при чему долази до прекида контакта са јапанским конвојем. Срећом, напад из ваздуха је прошао без оштећења.

Амерички авиони су били боље среће 10. новембра, када су поново напали сопствену подморницу; овог пута, напад је имао ефекта. Подморница Albacore је претрпела оштећења на помоћним моторима, почела је да прима воду кроз индукциони вентил… Наредна два и по сата се борила да изађе на површину, након чега је одлучено да се прекине патролна вожња и врати у луку на поправку. Без обзира на оштећења, подморница је добила наређење да открије и нападне јапанску крстарицу Агано, коју је оштетила подморница USS Scamp. Albacore је пронашла јапанску крстарицу, али ју је јапански разарач осујетио у извршењу напада, и то тако што је направио четворосатни бараж дубинским бомбама око оштећене крстарице. У Бризбејн је упловила 5. децембра, претходно 25. новембра потопивши транспортни брод Kenzan Maru. У Бризбејну је поново дошло до измене на месту команданта подморнице: уместо пбб Хагберга постављен је пбб Џејмс Бланшард (James W. Blanchard).

Подморница Albacore коначно напушта Аустралију 26. децембра, када одлази на патролну вожњу северно од Бизмаркових острва.

  1. година

Прву мету уочава 12. јануара 1944, када из другог покушаја потапа јапански теретни брод Choko Maru. Два дана касније, заједно са подморницама Scamp и Guardfish напада и потапа разарач Сазанами, класе Фубуки; разарач је потопљен торпедима лансираним из крмених торпедних цеви подморнице Albacore.  Други јапански разарач, који је пловио заједно са Сазанамијем, приковао је Albacore дубинским бомбама (употребио је 59 дубинских бомби), тако да су подморнице Scаmp и Guardfish могле да нападну јапанске танкере (успеле су да потопе свега један танкер). У Тулагију и на Мидвеју је извршена попуна горива, а у Перл Харбур је упловила 22. фебруара. Након тродневних поправки, Albacore је наставила ка калифорнијском бродоградилишту Mare Island Navy Yard где је планиран ремонт.

Подморница је из ремонта испловила 5. маја 1944; у Перл Харбур је упловила 13. маја, да би наредне две недеље провела у мањим поправкама и обуци посаде. На своју девету патролу, Albacore испловљава 29. маја; за патролно подручје одређене су воде западно од Маријанских острва и око острва Палау. У наредних неколико дана, подморница је остварила свега један контакт са непријатељем; уочила је јапански конвој и 11. јуна га напала. Ипак, пре него што је изманеврисала, јапански авион ју је приморао да зарони и изгуби контакт са циљем.

У јутро 18. јуна, два дана након почетка америчког искрцавања на Сајпан, подморница Albacore се померила са позиције западно од Маријанских острва на нову позицију, 100 наутичких миља јужније. Адмирал Локвуд, командант подморница на Пацифику, наредио је промену поставишта надајући се да ће подморница пресрести јапанске снаге које су под командом адмирала Озаве пловиле из Тави-Тавија ка Сајпану. Albacore је у 08,00 часова наредног јутра схватила да се налази у сред јапанског пловног састава. Бланшард је пропустио први носач авиона да прође, док је други носач авиона узео за циљ. На носач је испаљено шест торпеда. Носач је био у поступку лансирања авиона, а један од пилота је, видевши траг торпеда, обрушио авион  на њега и уништио га. Три јапанска разарача из пратње су се готово одмах устремили на америчку подморницу. Подморница је кренула у дубину, када се зачула експлозија торпеда. Са разарача је ка подморници полетело 25 дубинских бомби. У подморници су се могле чути серије експлозије дубинских бомби, једна за другом. Командни брод адмирала Озаве, носач авиона Таихо, депласмана 31 000 тона, најновији и највећи носач авиона јапанске флоте, потонуће тек у послеподневним часовима, након што су га потресле две снажне експлозије под палубом.

Посада америчке подморнице није била свесна да је потопила Озавин командни брод. Након ове акције, подморница добија задатак спашавања америчких пилота који би били оборени у нападу на пацифичка острва Јап и Улихи; 2. јула добија задатак пресретања саобраћаја између острва Јап и Палау. Тако је уочила и брод Taimei Maru, накрцан јапанским цивилима. Командант подморнице Albacore одлучује да изрони и нападне брод. Након што је топовима запалио брод, подморница зарања како би избегла евентуални напад авиона, који би можда били привучени пожаром на броду. Подморница се касније вратила и преузела пет преживелих чланова посаде-путника са брода Taimei Maru. Због овог потапања ће и сам Хирохито упутити Американцима протестну ноту.

Преживели са Taimei Maru на палуби подморнице USS Albacore

Albacore 15. јула упловљава у луку Мађуро на Маршалским острвима; похваљена је за агресивну патролу и за оштећење носача авиона класе Шокаку. Амерички дешифрери су изгубили траг носача авиона Таихо након битке у Филипинском мору, тако да нису схватали да је овај носач у ствари потопљен; до сазнања да је носач потопљен доћи ће тек након испитивања ратних заробљеника.

Након извршених ремонта, подморница Albacore је 8. августа испловила на своју десту патролну вожњу. Током патролирања у јапанским водама, Albacore потапа два јапанска брода, теретни брод Shingetau Maru депласмана 880 тона и ловца на подморнице #165 депласмана 170 тона. Патрола је завршена упловљењем у Перл Харбур 25. септембра.

Губитак подморнице

Albacore испловљава из Перл Харбура 24. октобра 1944. године; четири дана касније на Мидвеју допуњава танкове горива, што је био и последњи пут да је неко видео подморницу. Према јапанским извештајима, до којих су Американци дошли након рата, подморница (претпоставља се да је у питању Albacore) је 7. новембра наишла на мину у близини североисточне обале острва Хокаидо. Јапански патролни брод је био на лицу места када се мина активирала, након чега се на површини појавила нафтна мрља и делови инвентара са подморнице. Подморница Albacore је званично проглашена изгубљеном 21. децембра; име јој је избрисано из регистра 30. марта 1945. године.

ТТ карактеристике

Класа и тип Gato, дизел електрична подморница
Депласман 1525 тона површински, 2424 т подводни
Дужина 95,02 м
Ширина 8,31 м
Газ 5,2 м (максимални)
Погон 4 дизел мотора General Motors Model 16-248 са електричним генераторима, снага погона 5400 КС, 2 осовинска вода
Брзина 21 чв површинска, 9 чв подводна
Аутономија 11 000 миља брзином од 10 чв у површинској ,
8 часова брзином од 2 чв у подводној вожњи,
75 дана залихе хране и воде
Посада 6 официра, 54 подофицира и морнара
Наоружање 10 ТЦ калибра 533 мм (6 прамчаних и 4 крмене), б/к 24 торпеда
1 х 76 мм
1 х 40 мм Bofors
1 х 20 мм Oerlikon

 

 

КВ серија тешких тенкова

Након Првог светског рата, свега неколико европских армија је изашло са идејом о пројектовању тешког тенка који би био употребљаван у пробоју одбрамбених линија непријатеља. Прва међу њима је била Француска са тенком Char 2C, након ње Велика Британија са тешким тенком Independent. Ови „копнени бојни бродови“ су били наоружани са неколико купола и борбених станица. Совјетска Црвена армија је била заслепљена овим концептом, али све до почетка тридесетих година, односно Стаљинове индустријализације земље, развој пројеката тешких тенкова у Советском Савезу био је незамислив. У харковској фабрици локомотива је од 1932. до 1939. произведено укупно 61 тешких тенкова Т-35, који су већ почетком тридесетих година – застарели. Ипак, Црвеној армији је било врло тешко да напусти концепт вишекуполног тенка; тако је Т-35 еволуирао у 95-тонски Т-39, наоружан са три куполе у којима су се налазиле хаубица 152 мм, топ 107 мм и топ калибра 45 мм. Како је превладало мишљење да је овакав тенк немогуће направити, те да неће бити практичан у борбеним дејствима, овај пројекат ће заувек остати на цртаћој табли.

Совјетски тешки тенк Т-35

Предратне теорије пројектовања тенкова

Искуство совјетских тенкиста у Шпанском грађанском рату је показало да тенк мора да издржи погодак пројектила калибра 37 мм и већег, те је тежиште у пројектовању тешких тенкова пребачено са велике ватрене моћи на снажну оклопну заштиту.

Главни директорат оклопних јединица је поднео захтев за средство способно да издржи погодак противоклопног пројектила калбра 37 до 45 мм на блиском одстојању, односно пројектила калибра 75 мм на даљини од 1200 метара. Програм развоја новог тенка био је врло битан за Совјете, пошто су два конструкторска бироа (биро Барјукова и фабрици Бољшевик и Биро за специјалне конструкције број два у заводу Кировски) добила задатак да развију овакав тенк.

Првобитни захтев за нови тенк односио се на пројектовање тенка исте концепције као и Т-35, са пет купола. Инжињери су убрзо убедили Директорат да елиминишу декоративне куполе наоружане митраљезима, чиме је број купола пао на три: главну куполу наоружану топом калибра 76 мм и две мање куполе са противоклопним топовима калибра 45 мм. Барјуков тим је свој модел тенка назвао Т-100, или „Сотка“, док је Котинов тим конструктора сходно лењинградској моди, назвао свој пројект тенка по убијеном комунистичком вођи Сергеју М. Кирову – СМК.

Пројекат тешког тенка Т-100

Прва верзија тенка СМК користила је вешање идентично оном на тенку Т-35, које ће се касније показати као претешко. Сходно томе, конструктори су као алтернативу, развили ново вешање са модификованим торзионим шипкама са средњег тенка Т-28 и он је касније уграђен на тенк СМК. На састанку, који је одржан 4. маја 1938, Државном савету одбране су приказани дрвени модели оба тенка. Овај састанак ће довести до реконструисања оба модела тенка. Kонструкторски тим Котина је био убеђен да би практичан прилаз решењу проблема била елиминације друге куполе наоружане топом калибра 45 мм, те прелазак на употребу само једне куполе, наоружане топом калибра 76 мм. Проблем конструисања тенкова са две куполе лежао је у томе што су конструктори били приморани да главну куполу поставе на велико, тешко оклопљено постоље. Тиме је тенк добијао знатно већу масу, која је могла бити знатно боље искоришћена уградњом додатне оклопне заштите тенка уколико би овај имао једну куполу. Пројектовани тенк са једном куполом је добио ознаку КВ, по Стаљиновом блиском сараднику Клименту Ворошилову, члану Државног комитета за одбрану, али и тасту самог конструктора Котина.

Рад бироа СКБ-2 на пројектовању тенка КВ је био организован под руководством Духова, док је рад бироа СМК био организован под руководством Јермољајева. На састанку ЦК, одржаном августа 1938, Стаљину су приказани модели тенкова СМК и Т-100. Поред тога, Котин је приказао и пројектовани КВ тенк. Иако није био пројектован по захтевима Директората, Стаљин одлучује да се изради прототип КВ тенка, као и СМК и Т-100.

Тешки тенк СМК

Израђена су два прототипа тенка Т-100, сваки масе по око 58 тона, са посадом од седам чланова. Тенк је имао две куполе,од којих је једна била наоружана топом Л-11 76,2 мм, а друга топом калибра 45 мм, Модел 1938. Топ Л-11 је био нов модел тенковског топа калибра 76,2 мм, пројектован у Махановом бироу СКБ-4, који се бавио пројектовањем артиљеријских оруђа.  Прототип тенка СМК био је сличне конфигурације као и Т-100, са истим наоружањем. Оба модела тенка су била погоњена истим бензинским мотором, ГАМ-34-8Т, снаге 850 КС. За разлику од њих, тенк КВ је био знатно мањи и био је погоњен Трашутиновим дизел мотором В-2, који је био коришћен и на средњем тенку Т-34. КВ је имао предност над СМК и Т-100 у томе што је био лакши неких осам тона и имао је бољу оклопну заштиту. Прототипска испитивања су започета у Кубинки, септембра 1939. За потребе праћења испитивања организована је посебна комисија на чијем челу се налазио Ворошилов. Испитивања су показала да је Т-100 тежи за три тоне од дозвољених 55 тона, тром и тежак за управљање. У случају и Т-100 и СМК, командир тенка је имао велике потешкоће у координацији дејства обе тенковске куполе, што није чудило, с обзиром да је исти проблем био присутан и код Т-35. Сходно томе, тенк КВ је брзо издигао као најбољи од три понуђена пројекта тенка.

Тестови у Кубинки су се наставили, а Црвена армија је кренула у напад на Финску. Мала, али жилава финска армија је успела да нанесе незграпној и лоше вођеној Црвеној армији серију пораза. Дејство совјетских оклопних снага било је посебно поражавајуће. Неки од проблема односили су се на саму конструкцију тенкова; као што је био случај у Шпанији, тенкови су били неотпорни на дејство противтенковских топова калибра 37 мм. Као резултат тога, из састава 20. оклопне бригаде jе формирана тенковска чета наоружана прототиповима совјетских тенкова. Командовање четом је поверено мајору Ворошилову, сину маршала Ворошилова. Са посада делимично састављеним од радника из фабрике које су произвеле прототипове, тенковска чета је употребљена за напад на фински комплекс бункера „Великан“ у близини Суме, где су совјетски тенкови имали неких успеха. Ипак, СМК је наишао на велику мину која му је разнела гусеницу и поцепала патос. Преостали тенкови Т-100 и КВ су покушали да обезбеде тенк док се не организује његово извлачење, али се то показало као неуспешно. За тегљење тенка је безуспешно употребљен и тенк Т-28. Тенк је извучен тек у пролеће, након престанка борбених дејстава, али је и тада могао бити извучен само у деловима.

Борбена искуства из Финске су потврдила ранија испитивања те је 19. децембра 1939. донета одлука да се за увођење у оклопне јединице Црвене армије изабере тешки тенк КВ. Од фабрике Кировски је наручена прва серија од педесет тенкова. Тенкови су требали бити испоручени са реконструисаном куполом. Борбена дејства против финских бункера су подстакла генерала Мерецкова да поднесе захтев за производњу самоходних хаубица калибра 152 и 203 мм на тенковским шасијама. Од четири програма која су била покренута по овом питању, само је један имао резултате који су се могли употребити у Финској. Морнарички топ калибра 130 мм Б-1 је уграђен у казамат уграђен на шасију прототипа тенка Т-100; ово оруђе ће добити ознаку Т-100У (У – унапређени). Ипак, овај самоходни топ је завршен тек у пролеће 1940, када је завршен Зимски рат; употребљен је касније, у одбрани Москве, као СУ-130У.

Опис тенка КВ-1

Тенк КВ-1 Модел 1941 је имао петочлану посаду, у којој су се налазили командир/пунилац, нишанџија, помоћник возача/механичар (распоређени у куполи), возач, радио оператер/митраљезац (у оклопном телу). Возач се налазио напред у средини, нешто померен у десну страну. За потребе осматрања у кретању, возач је на располагању имао мали визир, који је отежавао и онако тешко управљање тенком. Тенк је користио суво вишеламелно квачило са клизним мењачем; трансмисија је без сумње била најпроблематичнија компонента КВ-1 тенка и самим тим најчешћи извор квара. Тенк је био погоњен дизел мотором В-2К снаге 600 КС. Гориво је било смештено у три резервоара унутар борбеног одељења: два на десној страни и један на левој.

Распоред

Радио-оператер се налазио лево од возача и уједно је био и нишанџија на митраљезу ДТ калибра 7,62 мм. Док су се радио уређаји обично уграђивали у тенкове командира водова и чета у четама средњих и лаких тенкова, тешки тенкови КВ-1 су сви имали радио уређај. Обично је уграђиван старији радио уређај 71-ТК-3. Радиста је имао обавезу да уколико дође до напуштања оштећеног тенка у борби, са собом понесе и митраљез.

Немачки тенкисти су често коментарисали да се совјетски тенкови изгледају неспретни, несвесни карактеристика терена на коме се користе да би их употребили ради своје заштите на бојишту, те да нису уочавали све циљеве у борби. Такође, јединице нивоа тенковског вода нису показивале довољно кохезије у активностима. Део ових недостатака може се приписати слабој обуци, али добар део налази узрок у лошој концепцији куполе, која је задржана још из тридесетих година. То се није могло исправити једноставним додавањем још једног члана посаде, помоћника возача, уједно механичара, који је преузео задатак пуњења топа, пошто је станица на којој се налазио тај члан била без справа за осматрање – буквално „слепа“.

Командир тенка је имао перископ ПТК, који је био готово идентичан перископу ПТ-4-7 који је користио нишанџија, али без осветљене кончанице која се користила за нишањење на циљ. Поред тога што је био одговоран за пуњење топа, командир је био одговоран и за пуњење спрегнутог митраљеза калибра 7,62 мм. Лош распоред, односно смештај муниције, чинио је командирове задатке тешким. У борби би се под брзо попунио отвореним кутијама муниције и чаурама. Ако се узме у обзир да је помоћник возача – механичар седео у непосредној близини командира, то је положај и простор за рад командира био још тежи и скученији.

Дужност помоћника возача-механичара била је да замени возача након што би се овај исцрпео захтевним системом управљања тенком, као и да на застанцима изврши преглед тенка. Током покрета, послуживао је противавионски митраљез на куполи, али је ову позицију због боље прегледности често заузимао командир тенка. У борби, послуживао је митраљез у задњем делу куполе, са задатком одбране од пешадије непријатеља.

Нишанџија се налазио у левом предњем делу куполе; на располагању је имао две нишанске справе, перископску ПТ-4-7 са осветљеном кончаницом и телескопску ТМФД. Справа ПТ-4-7 је коришћена за уочавање циља, док је за нишањење коришћена ТМФД. Нишанџија је подешавао елевацију топа узубљеним точком са десне стране своје позиције, док је левом померао цев топа по азимуту. Купола се могла окретати и електричним путем, механизмом са три брзине; брзина се кретала од 360° за 120 секунди до 360° за 70 секунди.

Погон

Тенк КВ-1 је погоњен дизел мотором В-2, снаге 600КС, истим какав је био уграђиван у средњи тенк Т-34, с тима да је након прилагођавања уградњ у КВ-1 понео ознаку В-2К. Ране верзије тенка су имале максималну брзину кретања од 35 км/ч, док је КВ-1 Модел 1941, са нешто побољшаном оклопном заштитиом, био успорен на 28 км/ч. Вешање са торзионим шипкама било је боље решење од Кристијевих опруга на Т-34. Широке гусенице су обезбеђивале бољу покретљивост по меканом терену или снегу, што није био случај са супарничким тенковима. Британски и амерички тестови су оценили КВ-1 као робустну и једноставну конструкцију. Финална обрада била је слаба, али не и на покретним деловима тенка, где је финална обрада била битна. Квалитет оклопа је био оцењен одличном оценом.

Наоружање

Главни топ, модела ЗиС-5, био је скоро идентичан топу Ф-34 којим је био наоружан тенк Т-34. У ствари, многи делови топа ЗиС-5 били су означени као делови за Ф-34. То је био топ са најдужом цеви, а који су се уграђивали у КВ-1. Први топ калибра 76,2 мм, ознаке Л-11, имао је дужину цеви од 30,5 калибара, Ф-32 је имао дужину цеви од 39 калибара, док је ЗиС-5 имао дужину цеви од 41,5 калибара. Борбени комплет топа се постепено смањивао, са 116 у почетку на каснијих 111, да би на крају код КВ-1 Модел 41 спао на 98 пројектила. Уобичајена структура пројектила у борбеном комплету била је 24 AP и 74 HE пројектила, али је та структура на бојишту често варирала.

Стандардни AP пројектил на почетку рата био је БР-350А, почетне брзине 662 м/с, масе 6,3 кг, пробојности 69 мм на даљини од 500 м, што је било и више него довољно у борби против немачких тенкова PzKpfw IV Ausf.F, који је имао чеони оклоп од 50 мм. У пролеће 1943, Немци су побољшали оклопну заштиту тенка PzKpfw IV на 80 мм са чела, те су Совјети кренули са употребом пројектила БР-350П, почетне брзине 965 м/с, масе 3,02 кг, пробојности 92 мм на даљини од 500 м. Овај пројектил је био и лакши и компактнији од свог претходника, чије је језгро од тунгстен карбида имало и вечу пробојност. Стандардни HE пројектил је носио ознаку ОФ-350, имао је масу од 6,2 кг, пуњење од 0,7 кг ТНТ и контактни упаљач.

Тешки тенк КВ-2

Искуства из Финске су довела до захтева за пројектовање тенка који би био коришћен за уништавање бункера. Сходно томе, у већу куполу је уграђена хаубица М-10, калибра 152 мм. Прототип је израђен крајем јануара 1940, након чега је предат на тестирање. Иако је имао недостатака, наручена је производња мале серије од четири тенка. Ови тенкови су у почетку називани КВ тенковима „са великом куполом“, али су убрзо добили званичну ознаку КВ-2. Совјетски тенкисти су му наденули надимак „Дреднот“. Коришћени  су за напад на финске бункере, при чему је један од тенкова био погођен са 48 пројектила а да оклоп није пробијен. КВ-2 је усвојен за серијску производњу у другој половини 1940. године.

Тенкови КВ-2 су били намењени прављењу пробоја у непријатељским одбрамбеним линијама ојачаним бункерима. Модификована хаубица М-10 Модел 1938/40 је испаљивала пројектиле масе 52 кг почетном брзином од 436 м/с, који су пробијали 72 мм челичног оклопа на даљини од 1500 м. Поред класичних пројектила, коришћен је и бетонски пројектил масе 40 кг, којим су гађани бункери. Борбени комплет тенка је бројао 36 пројектила, који су углавном смештани у задњем делу куполе. Купола је реконструисана 1940, пред почетак серијске производње; нова купола је добила закошене бочне стране. Модернизоване су и команде за управљање ватром, телескопска нишанска справа Т-5 је замењена моделом ТОД-9, док је перископска справа ПТ-5 замењена моделом ПТ-9. Каснији серијски модели су као допунску заштиту добили још један митраљез, уграђен у оклопно тело тенка. У односу на посаду тенка КВ-1, која је бројала пет чланова, посада тенкова КВ-2 је бројала шест чланова: командир, командир оруђа, помоћник, нишанџија, возач-механичар и митраљезац-радиста. До тренутка прекида серијске производње, октобра 1941, произведено је 334 примерака тенка КВ-2.

Модернизација тенкова КВ-1

Први примерци тенкова КВ-1 су били спремни за увођење у јединице у лето 1940. године. Иако је прва наруџба за тенкове предвиђала производњу свега 50 примерака, успех постигнут у Финској је довео до повећања наруџбе. Током 1940. је произведено укупно 243 тенкова, 1941. године 141 примерака КВ-1 и 102 примерака КВ-2. Серијска производња тенкова је започета и у фабрици у Чељабинску, где је први, пробни, примерак произведен 31. децембра 1940, а у пролеће наредне године је започета и серијска производња. Тенкови који су произведени у првим серијама патили су од проблема са мотором и трансмисијом. Мотор није испоручивао декларисану снагу, а сам тенк је био изузетно тежак за управљање. У тенкове је требало уградити топове Ф-32 калибра 76,2 мм, али су Совјети због кашњења ових топова, морали уградити краткоцевни топ Л-11, истог калибра. Топ Ф-32 је постао доступан у другој половини 1940. године, што је резултирало тенком КВ-1 Модел 1940.

Артиљеријски конструкторски биро Гарбин је почетком 1941. развио топ Ф-34 калибра  76,2 мм, дуже цеви, за потребе наоружавања средњег тенка Т-34. Топ је усвојен у серијску производњу у пролеће 1941, да би се кратко затим почео уграђивати у тенкове Т-34. Ово је довело до чудне ситуације да су средњи тенкови имали снажније наоружање од тешких тенкова. Након немачког напада на Совјетски Савез, стигло је и одобрење за пренаоружавање тенкова КВ деривативом топа Ф-34, ознаке ЗиС-5.

Тенк снажнијег оклопа КВ-3

Немачки пропагандни филмови из 1940. године, у којима је приказивано како немачке снаге уништавају оклоп француског тешког тенка Char B1 bis, уз извештаје совјетских обавештајаца да Немци развијају снажнија противоклопна оружја и оруђа, натерала је Совјете да усвоје у наоружање верзију КВ тенка са снажнијом оклопном заштитом. Тенк је током развоја носио ознаку Објект 222, да би касније добио и званичну ознаку, КВ-3. Дебљина оклопа код овог модела тенка повећана је на 90 мм, што је целокупну масу тенка повећало са 47,5 на 51 тону. Како би компензовали ову промену масе тенка, Совјети су уградили мотор В-5, снаге 700 КС. Планирано је и наоружавање тенка топом ЗиС-5, а командир је добио посебну куполу за осматрање. Прототип је произведен са топом Ф-32 и почетком 1941. предат на тестирање.

КВ-3

КВ-3 је званично усвојен у наоружање маја 1941, непосредно пред избијање Другог светског рата, али још увек наоружан топом Ф-32. Прелазак са производње тенкова КВ-1 на КВ-3 планирана је за август 1941, али се због избијања рата то никада није догодило. Ипак, КВ-3 је показао да је Црвена армија препознала грешке у основи конструкције КВ тенкова и да је имала планове да их отклони. Са одустајањем од КВ-3, донета је одлука да се КВ-1 пренаоружа снажнијим топом ЗиС-5, чиме је настао КВ-1 Модел 1941.

Страх од нових немачких топова у пролеће 1941. довела је до програма додатног оклопљавања тенкова КВ-1 Модел 1940. Како фабрике нису биле у могућности да израде дебљи оклоп, одлучено је да се на постојећи оклоп поставе додатне оклопне плоче и учврсте великим заковицама. Ови тенкови су некада називани и КВ-1 „са екранима“, односно КВ-1Е. Ове оклопне плоче, дебљине 35 мм, биле су причвршћене на основни оклоп са малим зазором, што је доприносило борби против панцирно пробојних пројектила. Додатни оклоп се најбоље уочавао на бочним и чеоној страни куполе, мада су касније серије добиле оклопне плоче и на бочним странама оклопног тела.

Супертешки тенкови

Совјети су имали интерес да развију верзију КВ тенка наоружаног ефикаснијим топом, и са снажнијим оклопом. Овај програм био је познат под ознаком Објект 220. Према првобитним плановима, тенк је требао бити наоружан новим топом Ф-30, калибра 85 мм, који је био дериватив противавионског топа. Почетком 1941. у војном врху Совјетског Савеза долази до контроверзи, која изазива велике заокрете у политици пројектовања тенкова. На основу обавештајних података, маршал Кулик, начелник Главног директората артиљерије, бива убеђен да је оклопна заштита на немачким тенковима повећана на 100 мм и више. Сходно томе, Кулик тврди да су нови противтенковски топ ЗиС-2 калибра 57 мм и тенковски топ Ф-32 калибра 76,2 мм неефикасни, те наређује обустављање њихове производње у корист противтенковског топа ЗиС-6 калибра 107 мм и тенковског топа Ф-39 калибра 107 мм. Шефови производње тенкова и артиљеријских оружа били су против ове одлуке, тврдећи да Куликове информације нису тачне. Чак и да су тачне, новопројектована муниција би решила проблем дебљине новог немачког оклопа. Даље, постојала је опасност да таква одлука поремети производњу критичних модела тенкова и противокопних оруђа у најгорем могућем моменту, пред само избијање рата. Након низа састанака, Куликово виђење марта 1941. коначно превладава. Ова одлука је имала велике последице, пошто је у битном тренутку прекинута производња преко потребних противоклопних оруђа и тенковске муниције; истовремено, није започета производња нових модела. Као резултат тога, 5. априла 1941. су одбачени планови за наоружавање Објекта 220 топом калибра 85 мм у корист топа Ф-39 калибра 107 мм; Грабинов конструкторски тим је добио инструкције да убрза рад.

Објект 220

Објект 220 је био заснован на продуженом телу тенка КВ-1 и тренао је да буде погоњен верзијом новог авионског мотора М-40, ознаке В-2ПУН, или унапређеном верзијом мотора В-2К, ознаке В-2СН. Почетком лета 1941. произведен је прототип, али тенковски топ Ф-39 није био завршен све до 15. јула 1941. Нови топ је уграђен на КВ-2 ради испитивања, али због избијања рата и схватања да су Куликови подаци бии нетачни, никада није био уграђен у тенкове серијске производње. Као резултат, прототипови тенкова Објект 220 су били наоружани топовима Ф-30 калибра 85 мм, као што је и од почетка било планирано. Најмање један од њих је учествовао у одбрани Лењинграда 1941. године. Објект 220 никада није званично уведен у наоружање Црвене армије, пошто је постојао општи консензус да је претежак и да има проблема са погоном. Никада није добио КВ ознаку, мада је незванично означаван са КВ-220. Треба напоменути да је по оклопној заштити и ватреној моћи био сличан немачком Тигру, који се појавио годину и по касније.

Модели КВ-4 и КВ-5

Контроверза изазвана Куликовим погрешним обавештајним подацима допринела је даљем раду на супер тешким тенковима. Током тридесетих година јављале су се различите конструкције са циљем развоја тенка масе 100 тона или чак и тежих. Када је Стаљин одлучио да настави са развојем тенковског топа калибра 107 мм, било је очигледно да ће такав топ захтевати знатно већи тенк у који би се могао уградити. Покренута су два пројекта развоја тенкова: КВ-4 (Објект 224) у категорији тенка масе 92 тоне и КВ-5 (Објект 225) у категорији тенка масе 150 тона. Тенк КВ-4 је требао бити наоружан топом Ф-39 калибра 107 мм, док је оклопна заштита требала да буде 130 мм са чела и 125 мм са бока. КВ-5 је требао да буде слично наоружан, али је требао да буде оклопљен 170-180 мм са чела и 150 мм са бока. Совјетски конструктори су за ова два тенка предложили не мање од 22 конструкцијских предлога. Неколико инжињера из Лењинградског бироа СКБ-2 су предложили пројекте, међу којима се нашао и предлог конструкције са једном куполом, конструктора Шашмурина. Један од пројеката бироа Креславског имао је мотор у централном делу тенка, иза возача, док је други пројекат имао конструкцију сличну конструкцији СМК тенка. Предлог конструктора Струкова имао је куполу уграђену на уобичајеној позицији, али са додатком мале куполе са противтенковским топом калибра 45 мм, уграђеној на главној куполи. О конструкцији тенка КВ-5 има мало података. Евакуацијом фабрике Кировски прекинут је сваки даљи рад на овим пројектима. Многи совјетски званичници су изражавали сумњу у практичну вредност ових пројеката, пошто су сви ти пројекти превазилазили уобичајени лимит совјетске железнице од 55 тона. Чак су се и тенкови СМК и Т-100 показали као екстремно проблематични за транспорт. Даље, било је врло мало искуства са компактним моторима који би могли да обезбеде потребну снагу за погон овако великих тенкова.

Одступања у снабдевању

Совјети су до јуна 1941. произвели преко 700 тенкова КВ серије, док је јединицама Црвене армије до напада Немачке на СССР било испоручено 508 примерака. Совјетске оклопне јединице су се налазиле у сред реорганизације, која баш и није била од помоћи. Стаљин је 1940. планирао да формира 29 механизованих корпуса са 61 тенковском дивизијом, што је било врло оптимистично, ако се узме у обзир стање совјетског парка оклопних возила. Формација механизованог корпуса из 1940. предвиђала је структуру од две тенковске и једне моторизоване дивизије, са укупно 1031 тенкова. Свака тенковска дивизија је бројала 63 тешких КВ тенкова, 210 средњих тенкова Т-34, 147 лаких тенкова БТ-7, 19 тенкова Т-26, осам тенкова бацача пламена Т-26, 53 оклопних аутомобила БА-10 и 19 извиђачких аутомобила БА-20. Оваква структура је значила да је Совјетима за реорганизацију оклопних јединица било потребно више од 3800 КВ тенкова, што тада није било могуће остварити.

Услед великих одступања између предложене формацијске структуре јединица и расположиве технике, свега пар тенковских дивизија се по попуни приближило предложеној формацији. Дистрибуција КВ тенкова била је неравномерна. На пример, у 15. механизованом корпусу, 10. тенковска дивизија је имала свих следујућих 63 КВ тенова, док је суседна 37. тенковска дивизија имала свега један КВ тенк. Совјети су имали свега шест механизованих корпуса са бар по једним батаљоном КВ тенкова; најбоље попуњена јединица, када су у питању КВ тенкови, био је 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова. Механизовани корпуси са највећим бројем КВ тенкова у свом саставу били су: 3. механизовани корпус са 52 КВ тенкова, 4. механизовани корпус са 99 КВ тенкова, 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова, 8. механизовани корпус са 71 КВ тенкова, 15. механизовани корпус са 64 КВ тенкова и 22. механизовани корпус са 31 КВ тенкова.

Нове тенковске дивизије су са ентузијазмом примили нове тенкове Т-34 и КВ, али су их многе јединице примиле прекасно да би могле да се обуче на њима. Неке од јединица су добиле тенкове, али нису добиле муницију и тд.

Оперативна употреба

Вермахт је операцију Барбароса покренуо 22. јуна 1941. године. Црвена армија није била припремљена за напад, док је Стаљин одбијао да поверује у обавештајне податке који су говорили о немачким припремама за напад на Совјетски Савез. Као резултат тога, многе јединице су у тренутку немачког напада биле раштркане, или у процесу маршевања ка својим рејонима распореда.

Одбрана на реци Дубиси

Први велики сукоб између совјетских и немачких тенкова одиграо се другог дана операције Барбароса, у Литванији. Северозападни фронт Кузњецова је имао два делимично опремљена механизована корпуса, 3. под командом генерал мајора Куркина (са 52 КВ тенкова) и 12. под командом генерал мајора Шестопалова (без КВ тенкова). Сходно томе, 3. корпус је био подељен: 2. тенковска дивизија је послата са 12. механизованим корпусом ка реци Дубиси, где је требало зауставити немачко напредовање дуж пута Тилзит – Шауља, док је 5. тенковска дивизија померана јужно, ка граничном граду Алитусу. Друга тенковска дивизија, под командом генерала Сољанкина, водила је борбе са претходницом 4. оклопне групе дуж главног пута. У претходници су се налазили тенкови PzKpfw 35(t), на које је ударила група од око 80 лаких БТ тенкова, подржани са 20 КВ тенкова и малим бројем средњих тенкова Т-34. Не само да су топови калибра 37 мм, којима су били наоружани немачки тенкови, били неефикасни, већ је и ватра из топова калибра 75 мм, којима су били наоружани тенкови PzKpfw IV такође била неефикасна. Совјетска 2. тенковска дивизија је тврдила да је уништила 40 немачких тенкова и исто толико артиљеријских оруђа, од којих је већи део топова калибра 37 мм био просто прегажен гусеницама тенкова.

Оштећење панцирно пробојног пројектила након удара у оклоп тенка КВ-1

Совјетска 2. тенковска дивизија се око поднева повукла са положаја, како би се спојила са 12. механизованим корпусом. Дивизија је тада била скоро без и горива и муниције, а многи од старијих тенкова су били у лошем стању услед кварова који су се јавили током усиљеног марша. Дивизија је достигла реку Дубису, али им је запретила опасност од напредовања 6. оклопне дивизије, која је већ успоставила два мостобрана на Дубиси. Мостобрани су нападнути, а генерал Сољанкин је упутио један КВ-2 и нешто пешадије да пресеку немачке комуникације са остатком 6. оклопне дивизије која се налазила  рејону села Расејњаја.

Тешки тенк КВ-2

На северном мостобрану, у близини места Лидаверај, налазио се један немачки батаљон наоружан PzKpfw 35(t), а низводно од њих се налазио још један тенковски батаљон. После подне 23. јуна, немачки оклопни батаљон код Лидавераја схвата да је одсечен и шаље противтенковске топове из састава 41. противоклопног батаљона и хаубице калибра 105 мм из састава 76. артиљеријског пука да покрију своје јужно крило, за случај да совјетске снаге покушају да их нападну из позадине. Наредног јутра, тим путем долази снабдевачка колона, која је требала да се повеже са немачким оклопним батаљоном, али КВ лако излази на крај са њима, уништивши 12 камиона. Наредни покушаји повезивања немачких снага такође су били осујећени тако да је ситуација на реци постала несигурна.

Напади на изоловане батаљоне били су жестоки; топ калибра 37 мм којим су били наоружани немачки PzKpfw 35(t) једноставно нису били дорасли КВ тенковима. Једини који су могли нешто да учине совјетским грдосијама биле су хаубице калибра 105 мм. Ситуација је постала тако критична да је 6. оклопна морала да затражи од 1. оклопне да на западу покрене напад на совјетско крило.

У послеподневним часо вима истог дана, на КВ тенкове је покушан напад батеријом противтенковских топова Pak 38, калибра 50 мм. Први топ, а касније и остатак батерије, отворили су ватру са удаљености од око 500 м. КВ-2 није био ни уздрман. Први топ је уништио директним поготком, након чега је оштетио остале. У међувремену, немачке снаге покушавају да прикривену привуку противавионски топ калибра 88 мм, али и тај покушај пропада пошто је тп правовремено уочен од стране посаде совјетског тенка. Током ноћи у акцију ступа инжињеријско одељење из састава 57. инжињеријског батаљона, које поставља експлозивно пуњење на тенк; детонација експлозива откида гусеницу и једну опругу, док је сам оклоп остао нетакнут.

Док су Немци узалудно покушавали да ослободе пут ка реци, на шумовитом и мочварном пределу северније, одигравала се највећа тенковска битка из операције за заузимање Лењинграда. Немачка 1. оклопна дивизија је послата у помоћ 6. оклопној дивизији, ударивши на крило 12. механизованог корпуса и 2. тенковске дивизије. Током напада, совјетски тенкови су скоро прегазили немачки 113. оклопногренадирски пук, док су се покушаји 37. батаљона ловаца тенкова показали неуспешним.

Немачка 1. оклопна дивизија била је наоружана углавном тенковима PzKpfw III и IV, тако да је имала вће шансе у борби са совјетским КВ тенковима од 6. олопне дивизије, наоружане углавном тенковима PzKpfw 35(t). Они нису могли да пробију чеони оклоп КВ тенкова, али би под одређеним околностима могли да их оштете и зауставе.

Совјети ће у овим борбама, између осталог, изгубити и 29 тенкова КВ-1 и КВ-2, од којих је један на себи имао 70 погодака, без пробијања оклопа. Ослобођени претње са севера, вод тенкова PzKpfw 35(t) је наредног дана упућен са мостобрана ка усамљеном КВ-2 који је чекао на раскрсници. Они су константно отварали ватру на совјетски тенк, не би ли тако привукли пажњу на себе, док је друга група привлачила противавионски топ калибра 88 мм. Совјетски тенк је ућуткан са шест директних погодака, али треба нагласити да није дошло до запаљења тенка. Немци су пришли да прегледају тенк и приметили да су само два пројектила 88 мм успела да пробију оклоп совјетског тенка. На оклопу су била видљива и мала удубљења од пројектила калибра 50 мм, док се ефекти дејства топова калибра 37 мм скоро да и нису примећивала. Током прегледа тенка, купола је изненадна почела да се окреће, након чега је један од немачких војника убацио пар граната кроз отвор куполе и тиме коначно уништио тенк и посаду. Овај један КВ тенк је одиграо велику улогу у одлагању напредовања 4. оклопне групе на Лењинград; приморао је 1. оклопну дивизију да скрене ради помоћи 6. оклопној дивизији, истовремено спречивши уништење совјетске 2. тенковске дивизије, макар и за један дан.

КВ тенкови су имали запажену улогу и у тенковском окршају код Бродиј-Дубна у Украјини, али као и раније, нису могли одлучујуће да утичу на ток рата, пошто је Црвена армија била у великим проблемима. Могли су да приморају немачке оклопне пукове да плате високу цену за своје напредовање. Генерал мајор Моргунов, командант оклопних снага у Украјини 1941. године, у извештају наводи „Посебно признање треба одати добром раду 4, 8. и 15. механизованог корпуса који су показали да један КВ тенк у борби вреди колико и 10-14 немачких тенкова“. Команданти су, увидевши практичну неуништивост ових тенкова, вапили за још КВ тенкова.

Недостатак обучених посада

Упркос изузетним приказаним дејством у борби у многим појединачним случајевима, свеукупан утицај КВ тенкова на бојишту током борбених дејстава 1941. године био је мали. Њихова техничка супериорност није могла да заустави све израженије недостатке на тактичком и оперативном нивоу, а који су током лета 1941. мучили Црвену армију. Команданти су наводили неколико проблема везаних за употребу КВ тенкова. Најозбиљнији од њих био је проблем необучености тенковских посада. Извештај из Украјине од 8. јула говори о великим губицима КВ-2 тенкова у 41. тенковској дивизији, а као разлог за губитак 22 тенка (пет тенкова уништено у борби, 12 уништено од стране посада, те да је пет тенкова послато на поправку) наводи се лоша обученост посада у смислу техничке употребе тенка, непознавање система и склопова тенка, као и непостојање резерве делова за тенк КВ-2.

Напуштени КВ-2

Како је тенк био нов, то је значило да с посаде могле да спроводе само основно одржавање. Након дугих маршева, нарочито у Украјини, тенкови су захтевали одржавање вишег нивоа, а за то није било ни обученог људства, нити резервних делова. Совјетски 8. механизовани корпус, који је био релативно добро опремљен, након марша од око 500 км остаје без 40-50% тенкова, који су из строја избачени услед техничких кварова. Слично томе, 37. тенковска дивизија је за две недеље прешла 1500 км и при томе претрпела тешке губитке тенкова услед механичких кварова. У то време, животни век новопроизведених совјетских тенкова износио је од 1000 до 1500 км, након чега је тенк захтевао ремонт.

Механичке и конструктивне слабости

Тенкови КВ серије су имали далеко више механичких проблема од осталих нових модела тенкова, какав је био и средњи тенк Т-34, на пример. Један од најизраженијих извора проблема био је погон тенка, пре свега квачило.

Закључак Немаца, односно њихова процена заробљених КВ тенкова, углавном се слагала са оним што су као проблеме износили совјетски команданти. Тако немачка комисија у извештају каже да је „тенк у механичком смислу, био лош. Брзине су се могле мењати само на застанцима, тако да је максимална брзина кретања од 35 км/ч била илузија. Квачило је било превише лаке конструкције. Скоро сви напуштени тенкови су имали проблема са квачилом.“

Борбена вредност КВ тенкова била је умањена услед неколико фактора, међу којима су се истицали лош распоред чланова посаде и лоше осматрачке справе. У куполи су се налазила три члана посаде, као и код немачких тенкова, али је њихова функција била другачија. Командир се налазио десно од топа и уједно дублирао пуниоца топа. Трећи члан посаде који се налазио у куполи тенка, био је нишанџија митраљеза у задњем делу куполе.

Отвор на крову куполе се налазио изнад митраљесца, тако да командир није могао да буде на луку и осматра простор током марша, за разлику од немачког „колеге“. Даље, совјетске осматрачке справе биле су лоше; оклопљено стакло на визиру возача било је испод стандарда, пуно мехурића испуњених ваздухом. Немци су такође сматрали да су осматрачке справе на КВ тенковима лошијег квалитета од немачких, а да је визир возача био посебно лош. Конструктори су препознали овај проблем, али је било касно да би се било шта урадило пре избијања рата. Као резултат, тенкови Црвене армије су имали потешкоће у откривању и идентификовању циљева.

Црвена армија је до краја лета претрпела огромне губитке оклопних јединица; свега неколико КВ тенкова је остало у оперативи. Од 22 000 тенкова на почетку Барбаросе, остало их је свега 1500. Совјетска СТАВКА је 15. јула била присиљена да призна очигледно и да расформира механизоване корпусе; уместо њих је формирала тенковске бригаде као највећу тактичку јединицу оклопних снага.

Нове бригаде су биле организоване око језгра које су чинили тенковски пук и моторизовани батаљон, номиналне снаге од 93 тенкова. У саставу тенковских пукова налазила се чета са седам КВ тенкова, чета са 22 тенкова Т-34, док су остале јединице биле попуњене лаким тенковима који су у том тренутку били доступни.

Евакуација

Погон за производњу тенкова КВ серије је напредовањем немачких јединица угрожен, те су Совјети кренули са пресељењем фабрика. Фабрика мотора из Харкова, која је производила дизел моторе В-2, морала је да буде напуштена, што је за последицу имало недостатак мотора за КВ тенкове. Током 1941. је тако произведено око 100 КВ тенкова са бензинским моторима М-17, који су раније били коришћени за погон тешких тенкова Т-35.

Лењинградска фабрика Кировски је 10. септембра 1941. оштећена у масивном ваздушном нападу немачке авијације. Евакуација ове фабрике у Чељабинск је завршена средином октобра 1941. Опрема и радници су обједињени са деловима фабрике дизел мотора из Харкова и фабриком трактора из Чељабинска, чиме је настала нова фабрика, популарно названа „Тенкоград“.

Погон у Чељабинску.

Успешна предислокација совјетских фабрика наменске индустрије била је од велике важности за вођење даљих борбених дејстава против окупатора, односно један од услова за постизање коначне победе против фашизма. Нове фабрике су могле да раде без бојазни од немачких удара, тако да су убрзо почеле да испоручују наоружање и војну опрему. Током 1941. је произведено 1358 КВ тенкова, од којих је 1121 било КВ-1, 232 примерака КВ-2, док су остало били прототипови.

Модернизација наоружања

Совјети су Котину и његовом тиму конструктора дали задатак да поједноставе КВ тенк, са коначним циљем поједностављивања производње. Унапређења конструкције су могла бити уведена само ако нису утицала на процес производње. Пре евакуације фабрике, чињени су напори да се ојача оклопна заштита куполе. Прве куполе које су произвођене имале су 90 мм чеоног оклопа и 75 мм бочног. Нова купола, израђена на основу куполе развијене за тенк КВ-3, имала је 90-120 мм са чела и 95 мм на боковима. Крајем 1941. уграђени су нови, једноставнији точкови, за чију се производњу користило мање гуме.

КВ-1 Модел 1941

Јула 1941. из фабрике је изашао први серијски произведени тенк КВ-1 Модел 1941, наоружан новим топом ЗиС-5, калибра 76,2 мм. За време производње овог модела настављена је и производња основног модела, наоружаног топом Ф-32, све док се нису утрошиле залихе ових топова. Тешко је категорисати многе варијације тенкова, с обзиром да Црвена армија није давала ознаке тенку након што би се уврстиле одређене измене у конструкцији тенка. Изглед тенкова након пресељења фабрика, с обзиром на доступне кооперанте, постао је још разноликији. Оклопна тела су производиле фабрике Чељабинск и Урамаш, док су куполе произвођене у такође две фабрике. Притом, једна је производила варене, а  друга ливене куполе. Тако су се могле видети најразличитије варијације тенкова.

Током 1942. године највећи број новопроизведених тенкова добио је топове ЗиС-5, док је мањи број њих био наоружан сличним топом Ф-34, калибра 76,2 мм, какав се уграђивао на средње тенкове Т-34. Као што је био случај са Т-34, тако је и за КВ тенкове развијена ливена купола, све са циљем убрзавања производње. Ова купола је била еквивалентна вареној куполи са додатним оклопом. Касније током 1942, а након што су Немци унапредили тенковско и противтенковско наоружање, КВ добија додатну оклопну заштиту; дебљина бочног оклопа оклопног тела расте са 75 на 90 мм. Дебљина бочног оклопа на ливеној куполи долази на 120 мм. Ова верзија се понекад назива и КВ-1 Модел 1942.

КВ-1 Модел 1942

Током 1942. године Совјети су наставили са покушајима за поједностављење процеса производње тенкова КВ серије. Ови покушаји су били делимично успешни; цена тенка која је 1941. износила 635 000 рубаља, спуштена је на 295 000 рубаља 1942, односно 225 000 рубаља 1943. године.

Опоравак совјетских оклопних снага

Тенкови КВ-1 су крајем 1941. и почетком 1942. још увек били испред немачких тенкова, захваљујући дебљем оклопу и снажнијем топу. Иако је Вермахт захваљујући супериорнијој тактици и обуци доминирао бојиштем, тенкови КВ су често успевали да обезбеде успехе на тактичком нивоу.

Тако је вод од четири тенка КВ-1 из састава 1. тенковске дивизије 19. августа 1941. године успешно организовао заседу за немачку колону тенкова која се кретала у близини Лењинграда. Командир вода Колобанов, успева да уништи два тенка на челу немачке јединице. Остали тенкови нису одмах схватили шта се десило, те су наставили да се крећу. Колобановљев вод је ушао у средину поретка немачког тенковског батаљон; у борби која је уследила, Колобанов успева да уништи 22 немачке тенка, од којих је најмање један уништен ударом тенком о тенк. Колобановљев тенк је претрпео 135 погодака током овог окршаја. Остала три совјетска тенка успевају да униште још 16 немачких тенкова.

Једна, како је описују „дивља“ борба, одиграла се на прилазу Москви почетком окобра 1941. године, током совјетског покушаја да спречи пад Москве. Током борби, КВ-1 из састава 89. самосталног тенковског батаљона, код Волоколамска, успева да из строја избаци десет немачких тенкова, при чему је задобио 29 погодака. Прави успех КВ тенкови постижу у борби против немачке пешадије. Већина немачких пешадијских јединица била је наоружана противтенковским топом Pak 36, калибра 37 мм, који скоро да је био неупотребљив у борби против совјетских тенкова Т-34 и КВ. На срећу за Немце, КВ тенкови још увек нису били доступни у потребноом броју.

Након крвавог дебакла у лето 1941. и упорне одбране испред Москве и Лењинграда у зиму 1941-42, Совјети крећу у подмлађивање тенковских јединица. По формацији из августа 1941. тенковска бригада је била наоружана са 93 тенка: 22 тенка Т-34, седам КВ-1 и 64 лаких тенкова. Како су претрпели велике губитке, ово су биле оптимистичне бројке, тако да је само пар бригада достигло пуну попуну. Око 900 КВ тенкова је изгубљено у борбама 1941, тако да је до краја године остало само 600 комада.

Формација тенковске бригаде је септембра 1941. смањена на 67 тенкова, међу којима седам тенкова КВ-1. Даље, самостални тенковски батаљони, који су формирани са циљем пружања подршке пешадијским и коњичким јединицама, такође су имали КВ тенкове, који су морали бити избачени из формације јер их једноставно није било за попуну. То је довело до негодовања команданата пешадијских јединица који су ценили КВ тенкове због своје жилавости и снаге; незанемарљив је и психолошки ефекат који су ови тенкови стварали како код Црвеноармејаца, тако и код Немаца.

Пребацивање фабрика на Урал изазвало је привремени престанак испоруке тенкова; истовремено број тенкова по бригадама пада на свега 27 тенкова, од тога не више од десет КВ тенкова. Ово стање се поправља након што се организује производња тенкова на новим локацијама; број тенкова по бригадама ускоро расте на 46 тенкова, са десет КВ тенкова.

Тенковске бригаде су имале два батаљона, сваки са по једном четом лаких, средњих и тешких тенкова; чета тешких тенкова је у свом саставу имала два вода са по два тенка и тенк командира. Чета тешких тенкова је захваљујући свом оклопу, обично коришћена у противнападу.

Верзије тенка

Конструкторски биро СКБ-2 је у Чељабинску током зиме 1941-42. радио на серији конструкција које су требале да побољшају ватрену моћ КВ тенкова.

Јуришни топ КВ-7

Јединице Црвене армије су се током 1941. сукобиле са немачким снагама у чијим се редовима налазио знатан број јуришних топова StuG III. Конструкторски биро СКБ-2, предвођен Москвином, одлучује да пројектује јуришни топ бољи од немачког. КВ-7  је био КВ тенк у верзији јуришног топа, али са више топова уместо једног, са колико је био наоружан немачки модел јуришног топа. Разрађене су две варијанте. Прва варијанта, која се некада означава са КВ-6, била је наоружана топом калибра 76 мм у централном делу и два топа калибра 45 мм на боковима. Топови су могли да дејствују салвом, или појединачно, а топови су били уграђени тако да су имали поље дејства од 7° у леву и десну страну. Друга верзија је била наоружана са два топа калибра 76 мм, уграђеним један поред другог. Совјети су на брзину израдили прототипове и послали их за Москву, како би били приказани Стаљину. Постојала су озбиљна разматрања која су ишла у смеру усвајања у наоружање, али су технички проблеми који су се махом односили на ломове склопова услед неравномерне силе која је деловала на колевке топова приликом дејства само једним оруђем учинили да се од овог „конструкторског авантуризма“ одустане. Кажу да је и сам Стаљин рекао: „Зашто три топа? Потребан нам је само један, али бољи!“

КВ-7

Бацач пламена КВ-8

Рад на верзији бацача пламена започет је новембра 1941. у Чељабинску, упоредо са развојем верзије јуришног топа КВ-7. Тенкови бацачи пламена су били стандардни тенкови у совјетској предратној доктрини употребе оклопних снага и интензивно су коришћени у Финској. Били су засновани на тенку Т-26, чиме су постали и знатно рањиви на непријатељску ватру. Како би решили овај проблем, Совјети су планирали да уграде бацаче пламена на тенкове Т-34 и КВ. Конструктори из Чељабинска су одлучили да у куполу КВ тенка уграде бацач пламена АТО-41. Искуство из Финске је показало су тенкови који су својим спољним изгледом одавали да се ради о пламенобацачима, готово одмах постајали примарни циљ противтенковског оружја. Даље, без горива, ови тенкови су били бескорисни. Простор који је заузимао бацач пламена искључивао је могућност коришћења стандардног тенковског топа. Уместо тога је направљен компромис, са бацачем пламена у малој кошуљици десно од блинде топа и топ калибра 45 мм Модел 32/38 уместо топа 76 мм. Совјети су цев топа калибра 45 мм замаскирали кошуљицом која је „играла“ улогу топа 76 мм. Тенк КВ-8 је у борбеном комплету имао 92 пројектила калибра 45 мм и 960 литара горива за бацач пламена. Бацач пламена је могао да испаљује по три млаза сваких десет минута, а сваки млаз је трошио десет литара горива. Домет бацача је зависио од горива; чист керозин је обезбеђивао домет од 60 до 65 метара, док је специјална мешавина керозина и нафте обезбеђивала домет од 90 до 100 метара. Тенк бацач пламена КВ-8 је приказан Стаљину, а овај га је одобрио, са прилично ентузијазма. Производња тенкова бацача пламена КВ-8 започета је 1942. Основна предност ове верзије бацача пламена у односу на бацач пламена на бази Т-34 огледала се у већем капацитету горива. Ови тенкови су се налазили у јединицама хемијских тенкова, обично са 10 тенкова КВ-8 у две чете и 11 ОТ-34 у једној чети. Иако су ови тенкови коришћени у нападним борбеним дејствима, њихова психолошка вредност је довела до тога да су коришћени у широком дијапазону операција.

КВ-8

КВ-8

Хаубица КВ-9

Иза ознаке КВ-9 крио се тенк КВ-1 наоружан специјалном верзијом хаубице М-30, калибра 122 мм, намењене за уградњу у тенкове. Ова верзија хаубице је носила ознаку У-11. Ова верзија је била алтернатива самоходним артиљеријским оруђима, као што је КВ-7. Хаубица У-11 калибра 122 мм је посматрана као универзално артиљеријско оруђе, способно за употребу у противоклопној борби и за подршку јединицама пешадије. Ипак, идеја није била прихваћена од стране оклопних јединица, пошто су балистичке карактеристике овог оруђа и тенковских топова биле различите. Брзина гађања је услед велике масе пројектила била мала, а и борбени комплет је био сразмерно мањи. Као резултат свега тога, овај пројекат није одмакао даље од прототипа. Купола тенка КВ-9 је 1943. уграђена на оклопно тело КВ-13, када је послужила као платформа за тестирање у пројекту развоја тенкова серије ЈС.

КВ-9

Ракетни лансер КВ-1К

КВ-1К је био још један покушај повећања ватрене моћи тенка; радило се о стандардном тенку опремљеном лансерима за ракете Каћуша на оба блатобрана. На сваком блатобрану су се налазиле по две кутије и лансирне шине за две ракете РС-82 по кутији. Ове ракете су требале да обезбеде додатну ватрену моћ при нападу на утврђене положаје непријатеља. Како су ракете биле непрецизне, ова идеја је убрзо и одбачена.

КВ-1К

Тактички проблеми

Команданти совјетских тенковских бригада су се средином 1942. суочили са потешкоћама у групном коришћењу тенкова. Совјетске тенковске бригаде су имале најмање три типа тенкова: лаке тенкове, средње тенкове Т-34 и тешке КВ тенкове. То је била главобоља за логистичаре, а често је представљао и проблем за тактику употребе. Стално додавање оклопне заштите КВ тенковима без сразмерног повећања снаге мотора, смањило је покретљивост тенкова те су заостајали за осталим тенковима из бригаде. КВ тенкови су били популарни током 1941. и почетком 1942, јер су имали супериорни оклоп, али су Немци 1942. у наоружање увели нове топове и муницију, са циљем решавања проблема оклопа на КВ тенковима. Тако командант тенковске бригаде која се борила на Керчу јуна 1942. извештава команду да је његов КВ пробијен новом немачком гранатом, која је користила кумулативни ефекат. Ово је било забрињавајуће јер је значило да Немци могу да произведу овакав тип муниције за свако артиљеријско оруђе. Даље, то је био први корак у развоју ефикасног противоклопног оружја намењеног војнику-стрелцу за вођење противоклопне борбе, као што су Panzerfaust и Panzershreck. Поред тога, Немци су развили нови противтенковски топ Pak 40, калибра 75 мм и пренаоружали су тенкове PzKpfw IV новим топом калибра 75 мм.

Совјетски војни врх је питао команданте бригада за мишљење у вези совјетских тенкова. Добили су одговор да се проблем јавља у неједнакој покретљивости тенкова, те лаки тенкови стижу први на бојиште, при чему не могу успешно да се носе са немачким тенковима; средњи тенкови Т-34 стижу сами за себе, док су тешки тенкови негде иза и често ломе мостове док дођу до бојишта, чиме јединице бивају одсечене. Командовање јединицом је отежано тиме што су у тенкове уграђивани различити радио уређаји, а често их и нема у тенковима. Сходно овим одговорима, совјетски војни врх долази до закључка да је совјетским оклопним јединицама потребан један, „универзални“ тип тенка.

КВ-1С

Конструкторски биро СКБ-2 је био забринут да би захтев за универзалним тенком, покренут од стране утицајних официра, завршио избором средњег тенка Т-34. Стога су конструктори кренули са пројектом смањења масе тешког тенка КВ серије, како би се стекли услови за смањење диспаритета по питању брзине кретања између КВ тенкова и Т-34. КВ са смањеним оклопом је добио ознаку КВ-1С. Током априла 1942. је започет и рад на моделу КВ-13, што је био покушај развоја компактније верзије тенка који би уз побољшање покретљивости задржао постојећу оклопну заштиту. Конструктори су се надали да ће КВ-13 бити прави универзални тенк и попунити празнину насталу између средњих и тешких тенкова.

Нова „лака“ конструкција

КВ-1С је био покушај смањења масе тенка КВ-1 за пет тона. Једна од најбитнијих мера за смањење масе тенка била је конструкција доста мање куполе. Оклопна заштита куполе је враћена на 75 мм. Задњи део куполе је био нешто модификован повећањем угла нагиба задње плоче, што је за последицу имало смањење масе. Стандардни точкови су замењени лакшим. Како би се побољшала покретљивост тенка, погон је био потпуно модернизован, а пакет модернизације је обухватио замену квачила и трансмисије. Совјети су комбинацијом смањења масе и побољшања погона попунили празнину између КВ и Т-34, делом и због тога што је Т-34 временом постао тежи и мање покретљив. Једна од најбитнијих измена на КВ-1С била је реконструкција куполе, настала на основу лекција научених током борбених дејстава 1941. и 1942. године. Командир је ослобођен обавезе пуњења топа; уместо њега, ту дужност је преузео митраљезац. Командир је померен у задњу леву страну куполе, иза нишанџије. Поред тога, командир је добио и куполу за осматрање, која му је помагала у координисању дејстава са осталим тенковима, као и у одређивању циљева. КВ-1С је 20. августа 1942. усвојен у серијску производњу.

Купола командира тенка

Нове формације тешких тенкова

Током састанка са Стаљином септембра 1942, генерал мајор Катуков, који је успешно употребио КВ тенкове и Т-34 у одбрани Москве, упитан је за мишљење о квалитету совјетских тенкова. Катуков је одговорио да средњи тенк Т-34 испуњава све потребе совјетског тенкисте и да се показао и доказао у борби. За разлику од њега, КВ није био омиљен; био је тежак и незграпан, неагилан. Често је оштећивао мостове и учествовао у многим несрећама. С обзиром да је био наоружан истим топом као и Т-34, Катуков није видео шта је онда предност КВ тенкова над Т-34? Уколико би КВ имао снажнији топ, већег калибра, онда би му се и могло прогледати кроз прсте када је реч о проблемима. Након пуно разговора, октобра 1942. је наређено да се КВ тенкови избаце из формације мешовитих тенковских бригада и уместо тога употребе за формирање самосталних пукова тешких тенкова који би били под командом команданата армија и користили се за пробоје и подршку јединицама пешадије.

Иронично је да је КВ-1С, најпокретљивији тенк из серије КВ тенкова, пристигао у јединице Црвене армије у тренутку када је на цени поново била оклопна заштита. До априла 1943. је произведено 1370 примерака КВ-1С. Многи од њих су испоручени регуларним тенковским бригадама пре него што је реформа ступила на снагу. Међу првим јединицама наоружаним овим тенковима биле су оне одређене за противнапад код Стаљинграда; најпознатија од њих била је 121. тенковска бригада 62. армије.

Универзални тенк

Паралелно са радом на КВ-1С, конструкторски биро СКБ-2 је радио и на пројекту тенка КВ-13. За разлику од КВ-1С, тенк КВ-13 је био потпуно нова конструкција тенка. Основни циљ развоја овог модела тенка био је развој тенка заштићеног као КВ али покретљивог као Т-34. Конструкција тенка КВ-1 била је прегломазна да би испунила овај циљ, тако да су конструктори морали да пројектују мањи тенк. Оклоп је  био дебео 120 мм на предњој плочи, 75 мм на боковима и 85 мм на куполи, што је грубо гледано била оклопна заштита првог модела тенка КВ-1. Овако димензионисана оклопна заштита требала је да заустави пројектил калибра 88 мм који би био испаљен у чело тенка. Посада тенка је смањена са пет на три члана (командир-нишанџија, возач и пунилац), а пројектован је и нови погон.

КВ-13

Нови тенк је тежио 31 тону, што је било мање за десетак тона од тенка КВ-1С, али и 16 тона мање од основног модела тенка КВ-1. Брзина  кретања је износила 55 км/ч, што је било доста већа брзина у односу на брзину кретања КВ-1С од 43 км/ч или КВ-1, који се кретао брзином од свега 35 км/ч.

Конструкторски биро из Њижнег Тагила, који је пројектовао Т-34, јуна 1942. се прикључује у трци за универзални тенк и развија свој модел – Т-43. Овај тенк је пројектован по узору на Т-34, али са много снажнијом оклопном заштитом. Међутим, ускоро је постало јасно да су пројекти развоја универзалног тенка отишли у другом правцу; оклоп је добио предност над наоружањем, а Немци су ускоро увели нове тенкове који су учинили совјетске топове 76 мм скоро неупотребљивим. Поред тога, успех КВ-1С је довео до тога да се пројекат развоја КВ-13 обустави.

Немачки одговор – Tiger I

Немци свакако нису били беспослени док су Совјети развијали своје тешке тенкове. У време појављивања застрашујућих совјетских тешких тенкова, Немци су радили на два нова тенка, средњем тенку Panther, који је требао да буде пандан совјетском Т-34 и тешком тенку Tiger I, који је био одговор на совјетски КВ тенк. Први је завршен Tiger, те је мали број њих септембра 1942. у саставу 502. оклопног батаљона био ангажован на Лењинградском фронту. Црвена армија је знала врло мало о овом тенку све до средине јануара, када је један од њих заробљен. Заробљени тенк је под хитно пребачен на полигон Кубинка, где је детаљно проучаван.

Чеони оклоп немачког тенка био је дебео 100 мм, што га је чинило непробојним за совјетске тенковске топове калибра 76 мм каквим су били наоружани сви совјетски средњи и тешки тенкови. Његов топ калибра 88 мм био је способан да пробије све совјетске тенкове који су се тада налазили у наоружању јединица Црвене армије. Остаје непознаница зашто Совјети нису пренаоружали своје тенкове топом Ф-30 калибра 85 мм, који је још 1941. био тестиран. Котин, шеф СКБ-2 је говорио како Црвена армија већ има одговор на немачки нови тенк, мислећи на Објект 220. Један од могућих разлога западања у овакву ситуацију је став Главне артиљеријске управе која није била вољна да уведе нови калибар тенковског топа, правдајући се ефектима на логистику?

На цртаћим таблама су се налазила два модела јуришних топова. Први је био КВ-12 наоружан масивном хаубицом калибра 203 мм, а други је био КВ-14 наоружан са ништа мање импресивном топ-хаубицом МЛ-20, калибра 152 мм. Пројекат КВ-12 никада није изашао са цртаће табле, док је КВ-14 отишао мало даље. Иако је првенствено био замишљен као јуришни топ за задатке подршке пешадије, Совјети су га посматрали и као „противотров“ за немачке тешке тенкове. Рад на КВ-14 је завршен почетком фебруара 1943. Трзај топ-хаубице 152 мм био је прејак за уградњу у куполу налик КВ-2, те је уграђена у фиксирани казамат, сличан као код немачког StuG III. За шасију је употребљена шасија тенка КВ-1С, која се у то време још увек производила. Државни комитет одбране 14. фебруара 1943. доноси одлуку да у наоружање уведе КВ-14, касније означен са СУ-152. Серијска произвдња је започета 1. марта 1943. у Чељабинску. У време прекида серијске производње, до кога је дошло у јесен 1943, произведено је 704 примерака СУ-152.

СУ-152

Лаке крстарице класе Da Barbiano

Након што су Французи 1923/26. године изградили контраторпиљере депласмана 2100 тона, наоружане са пет топова калибра 130 мм, Италијани су једноставно били принуђени да размотре контрамере, које су у крајњем двеле до градње нове класе бродова, код које је оклопна заштита жртвована како би се добила већа брзина пловљења и супериорније наоружање.


Лака крстарица Bartolomeo Colleoni у Венецији, 1933. година

Труп је изграђен комбинацијом уздужног и попречног система градње, са уздигнутом палубом у дужини од око једне трећине трупа, по угледу на тадашње разараче. Машински простор је био заштићен оклопном заштитом у виду челичних плоча дебљине 25 мм, док су муницијске коморе биле заштићене 5 мм тањим плочама. Бочни оклоп се простирао од горње оклопљене палубе до непосредно испод водене линије. Ова цитадела је са прамчане и крмене страе била затворена водонепропустним преградама дебљине 20 мм. Тежина оклопа износила је 584 тона, што је чинило око 11,5 % стандардног депласмана брода.

Брод је погоњен са два осовинска вода, који су снагу добијали из две парне турбине. Пројектована снага погона од 95 000 КС по воду је током испитивања премашена и износила је 123 479 КС по воду. Сходно томе, премашена је и пројектована максимална брзина пловљења и она је на пробној вожњи износила 42,05 чворова. До ове несразмере између пројектованог и стварног стања лежи у томе да су Италијани плаћали премије бродоградитељима за сваки премашени чвор брзине у односу на пројектовану. Сходно томе, бродски погон је оптерећиван, без обзира на мере сигурности; касније је ова пракса напуштена.

Лаке крстарице Alberico Da Barbiano и Alberto Di Giussano у доку једна поред друге.

Главно наоружање брода се састојало од осам топова Ansaldo 1926, калибра 152 мм, распоређених у четири двоцевне куполе. Овакав начин уградње топова, са заједничком колевком и малим растојањем између топова у максимално олакшаној куполи, није се показао добрим. У муницијским коморама се смештао борбени комплет од 1800 пројектила и 1960 барутних пуњења.

Секундарно наоружање је било концентрисано између димњака, у три двоцевна лафета, по један на левом и десном боку и трећи у уздужници брода, на надграђу. Топови су били модела OTO 1927, калибра 100 мм. Лака противавионска артиљерија се састојала из топова калибра 37 мм, који су размештени на крменом делу хангара и на крменом делу надграђа, у двоцевним лафетима, заједно са четири двоцевна митраљеза.

Лака крстарица Alberico Da Barbiano у сувом доку.

Брод је располагао и торпедним наоружањем од два двоцевна торпедна апарата, са борбеним комплетом од осам торпеда.

Катапулт за лансирање авиона

На прамчаном делу палубе био је уграђен катапулт за лансирање авиона, а у основи командног моста био је уграђен хангар за смештај авиона. На брод је било могуће сместити два хидроавиона, прво Cant 25 AR, а касније модел Ro43. Сви бродови у класи, сем крстарице Di Giussano, могли су да полажу минске препреке.

Лака крстарица Alberto da Giussan након поринућа.

Италија је у периоду од 1928. до 1932. године изградила укупно четири лаке крстарице: Alberto Di Giussano, Alberico Da Barbiano, Bartolomeo Colleoni и Giovanni Delle Bande Nere.

Модификације

Почетно искуство са крстарицом Di Giussano током испитивања, указало је на лошу стабилност, те је демонтиран троножни главни јарбол; изграђен је и даљиномер са крме. Оштећења трупа приликом вожње великим брзинама по тешком мору допринеле су томе да се изврши ојачање трупа. У периоду 1938/39. уклоњени су топови калибра 37 мм, а на њихово место су дошли четвороцевни топови Breda калибра 20 мм.

Оперативна употреба бродова

Лака крстарица Da Barbiano

Крстарица Da Barbiano је током Другог светског рата службовала у Средоземљу. Почетком 1940. се привремено налази у саставу 3. дивизиона крстарица да би од 4. јуна била распоређена у састав 4. дивизиона крстарица. Учествује у бици код рта Стило, након чега бива ангажована у обезбеђењу конвоја од Напуља до Бенгазија. У Пулу плови 1. септембра, како би била преуређена за употребу у улози школског брода за потребе Поморске школе. Радови на преуређењу брода су завршени у тршћанском бродоградилишту; брод је у употребу враћен 1. марта. Брод се користи у обуци поморског кадра све до 1. децембра 1941, када одлази у састав 4. дивизиона, као командни брод, за потребе извршења специјалног задатка – снабдевање италијанских трупа у Либији. Средином децембра, тачније 12. децембра, из Палерма испловљава крстарица Da Barbiano, натоварена бензином и муницијом, са пратњом, коју је чинила крстарица исте класе, Di Giussano. Британци су сазнали за овај покрет те су за пресретање састава ангажовали разараче. Група разарача (британски HMS Sikh, Legion, Maori и холандски HNLMS Isaac Sweers) је у раним јутарњим часовима 13. децембра пресрела италијанске бродове код рта Бон и извела торпедни напад. Крстарица Da Barbiano била је погођена са три торпеда и брзо потонула. Крстарица из пратње, Di Giussano, такође тоне у овом окршају. Поред тога што су изгубили знатну количину преко потребних залиха, италијанска морнарица је у овом окршају поред две лаке крстарице изгубила и 817 морнара.

Лака крстарица Di Giussano

Di Giussano је током тридесетих година учествовала у мирнодопским активностима флоте, као део 2. сквадрона, између осталог учествовала је и у активностима везаним за Шпански грађански рат. У рату, као део 4. дивизиона крстарица, учествује у бици код рта Стило .Месец дана касније полаже минску препреку код Пантелерије, а остатак године проводи на задацима обезбеђења конвоја са залихама и трупама за Африку. Коначно, 12. децембра 1940. године учествује у допремању муниције и горива у Либију, заједно са лаком крстарицом Da Barbiano и дан након испловљења тоне када их код рта Бон нападају савезнички разарачи.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni

Bartolomeo Colleoni до новембра 1938. службује у Средоземљу, када одлази на Далеки Исток као смена за крстарицу Montecuccoli. У Шангај упловљава 23. децембра 1938. и тамо остаје све до избијања Другог светског рата. Првог дана октобра, крстарица Colleoni предаје дужност командног брода слупу Lepanto и враћа се у Италију, где упловљава 28. октобра. Крстарица Colleoni заједно са крстарицом Bande Nere чини 2. дивизион крстарица. Први борбени задатак у Другом светском рату извршава 10. јуна 1940, када запречава Сицилијански канал минском препреком. Након тога, ангажује се на зaдацима обезбеђења конвоја између Напуља и Триполија. Крстарица Colleoni 17. јула испловљава из Триполија, у пратњи крстарице Bande Nere и креће ка острву Лерос (тадашња италијанска колонија) у Егејском мору, где су британске активности попримале забрињавајућу размеру. У близини рта Спада (северозападни део Крита), италијански бродови бивају пресретнути од стране групе савезничких бродова коју су сачињавали аустралијска крстарица HMAS Sidney и пет британских разарача (HMS Hasty, Havock, Hero, Hyperion, Ilex). Током сукоба, крстарица Colleoni задобија погодак у машински простор, након чега остаје без погона. Без погона, постаје лака мета за торпедно наоружање британских разарача.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni пред потапање.

Лака крстарица Bande Nere

Крстарица Bande Nere се током Шпанског грађанског рата налазила у западном делу Средоземља, након чега је иззвесно време провела у Команди за обуку италијанске ратне морнарице. Са избијањем рата, крстарица улази у састав новоформираног 2. дивизиона крстарица. У Сицилијанском каналу 10. јуна 1940. полаже минску препреку, а јула исте године обезбеђује конвоје за Африку. Током пловидбе за острво Лерос, наилази на савезнички пловни састав, када долази до окршаја. Током окршаја тоне крстарица Bartolomeo Colleoni, док се Bande Nere повлачи у Триполи. Почетком децембра 1940. улази у састав 4. дивизиона крстарица и учествује у неколико конвоја. На задацима обезбеђења конвоја остаје до средине наредне године; учествује и у неколико покушаја пресретања британских конвоја којима је снабдевана Малта. У јуну месецу крстарица Bande Nere заједно са крстарицом Di Guissano полаже мине североисточно од Триполија, са циљем заштите од британског бомбардовања луке. Касније ће ова минска препрека постати одговорна за потапање крстарице Neptune и разарача Kandahar, као и за оштећење још две крстарице, Penelope и Aurora. До наредног полагања мина долази јула у Сицилијанском каналу.

Лака крстарица Giovanni delle Bande Nere

Командним бродом Специјалних поморских снага постаје 20. октобра 1941. и ту дужност обавља до 3. јануара 1942, када бива придодата 8. дивизиону крстарица. Наредног месеца учествује у операцији К7, конвоју са Крфа и Месине за Триполи. У марту се ангажује у покушају пресретања британског конвоја MW10, који се кретао за Малту. Због невремена, које је задесило 23. марта, крстарица креће из Месине за Ла Специју, у пратњи једног разарача и торпедног чамца. На неких 11 миља југоисточно од Стромболија, крстарица је погођена са два торпеда, и уз лом трупа на два дела, потонула. Торпеда су била лансирана са британске подморнице Urge.

TT карактеристике

Депласман 5110 т стандардни, 6844 т пуни
Дужина 169,3 м
Ширина 15,5 м
Газ 5,1 м
Погон турбине Belluzzo, 6 котлова Yarrow-Ansaldo
Брзина пловљења 36,5 чв
Аутономија 3800 М брзином од 18 чв
Наоружање 8 х 152 мм
6 х 100 мм
8 х 37 мм
8 х 13,2 мм
4 ТЦ калибра 533 мм
Аеро компонента два хидроавиона, један катапулт
Посада 507 чланова

Противтенковска пушка Lahti L-39

Lahti L-39

Финци су започели развој противтенковске пушке током тридесетих година, али је развој био оптерећен контроверзом да ли користити метак калибра 13 мм или се пребацити на већи и снажнији, калибра 20 мм. Државна фабрика пушака (фин. Valtion Kivääritehdas) је добила уговор који је предвиђао развој тешког митраљеза калибра 13 мм, који би имао улогу противоклопног оружја. Познати фински конструктор стрељачког наоружања, Ајмо Лахти (Aimo Lahti), започиње рад. Први протототип је произведен 1938, под ознаком противтенковски митраљез 13mm L-35/36. Пешадијска верзија је била монтирана на троножном постољу, са точковима који су се могли демонтирати. Тада су произведена и два прототипа противавионских митраљеза, као и један прототип митраљеза за уградњу у оклопна возила. Пешадијска верзија је тежила 35 кг, док је пробојност била осредња: 22 мм на даљини од 300 мм и 18 мм на даљини од 500 м. Тестови, који су извршени у лето 1939, показали су да оружје нема адекватну пробојност, тако да није дошло до серијске производње.

Разочарење тестовима је натерало финске оружане снаге да крену са развојем противтенковског оружја калибра 20 мм; развој оружја у новом калибру поново је поверен Лахтију. Пројектовање оружја је започето имајући у виду нови метак 20×113мм, али је након усвајања серијске производње пушке стигао захтев за прекалибрацију на Солотурнов метак 20×138mmB, правдајући се поједностављењем набавке муниције. Пробојност противтенковске пушке L-39 у калибру 20 мм била је слична пробојности митраљеза развијаног у калибру 13 мм, али је ефекат на циљу био далеко бољи. Пушка је била полуаутоматска, а хранила се оквиром капацитета пет метака, са уводником са горње стране сандука. Као резултат успеха модела L-39, пројекат митраљеза калибра 13 мм је 11. августа 1939. у потпуности одбачен. Финска војска је 6. септембра затражила пребацивање пушке L-39 у серијску производњу.

Детаљ конструкције пушке, извор :antitank.co.uk

Финци су по избијању рата располагали само са два прототипа, која су успешно коришћена током 1939. и 1940. године. Ван Финске, пушке су називане Лахтијевом противтенковском пушком, док су је саме јединице финских оружаних снага називале пушком за слонове (фин. Norsupyssy). Званична ознака пушке је гласила 20 pst kiv/39. Серијска производња је започета по завршетку Зимског рата, са почетном поруџбином од 410 примерака. Након прве, уследиле су још две наруџбе, тако да је до 1944. серијски произведено 1852 примерака. Јуна 1941, након обнављања сукоба са Совјетским Савезом, противтенковске пушке калибра 20 мм су постале застареле у смислу употребе у противоклопној борби. Црвена армија је у Финској користила лако оклопљене тенкове Т-26 и БТ-7 у малом броју, тако да је противтенковска пушка била немоћна пред тенковима Т-34 и КВ. Слично као и у другим војскама, пушка је остала у наоружању, пошто је била ефикасна у дејству на друге циљеве – бункере и утврђене ватрене тачке.

На положају.

Lahti у улози ПВО.

Развијено је и посебно постоље за уградњу аутоматске верзије пушке, за гађање циљева у ваздушном простору, пре свега совјетских Ил-2. Аутоматска верзија пушке понела је ознаку произвођача L-39/44, док је војна ознака била 20 it kiv/39-44 (ilmatorjunta-kivääri:противавионска пушка). Финци су у аутоматску верзију конвертовали укупно 50 примерака, а у овој верзији их је произведено још 170 комада. Тиме је укупан број произведених примерака износио 224 комада  L-39/44 и 2 076 комада у верзији L-39.

Поређење величине, L-39 уз ПКМ. Извор: antitank.co.uk

Противтенковска пушка Type 97

Противтенковска пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Јапанске снаге су се током операција у Кини суочиле са врло скромном претњом у виду оклопних средстава непријатеља, али су истовремено добијали и извештаје да Кина набавља Викерсове тенкове. Сходно томе, 1935. године су издати захтеви за противтенковску пушку, чиме је започео процес развоја јапанске противтенковске пушке. Арсенал Нагоја је понудио дериватив тенковског митраљеза Type 92, калибра 13 мм, док је Арсенал Кoкуа понудио пројект противтенковске пушке калибра 20 мм, конструисане око метка 20х124 мм који је коришћен за авионске аутоматске топове. Тестирања су обављена марта 1936, уз коришћење Солотурнове противтенковске пушке S 18-100 као узора. Оба предложена модела су након тестирања враћена на дораду, како би се отклонили недостаци уочени током тестирања. Друго тестирање је извршено у Пешадијској школи 1937. године, при чему је модел Арсенала Нагоја одбачен. Пушка калибра 20 мм је поново послата на дораду, како би се ојачале ножице и извршиле дораде на механизму обарача и уводника. Током те исте 1937. године је произведена серија од седам примерака нулте серије, да би наредне године била произведена серија од 50 примерака, који су били намењени за тестирање у јединицама. Пушке су децембра 1938. године подвргнуте и трећој серији тестова, који су изведени у пешадијској и коњичкој школи јапанске војске. Пушка је убрзо и усвојена у наоружање, под ознаком 20 мм Type 97 противтенковски аутоматски топ, која се одликовала и тиме да је била једна од пар противтенковских пушака које су могле да раде у полуаутоматском и аутоматском режиму. Оквир којим је оружје пуњено, био је капацитета од седам метака. С обзиром да је маса пушке била више од пројектованих 40 кг, ова пушка је била и најтежа противтенковска пушка Другог светског рата. Укључујући и заштитни штит, маса пушке је износила читавих 68 кг. Ова маса је захтевала послугу од четири војника. За потребе лакшег транспорта пушке развијен је и лафет са два точка напред и једним мањем на задњем делу. Трзај је био врло снажан, те је један члан послуге имао задатак да придржава ножице приликом дејства и тиме умањи ефекат трзаја на стрелца.

Расклопљена пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Серијска производња пушака је започета 1939. године у Арсеналу Кокура. До завршетка производње, до ког је дошло 1941, произведено је 1008 комада. Серијска производња је из непознатих разлога поновно покренута 1943. године, када је произвдено још 100 примерака. Производња је, ако се узме у обзир првобитни захтев, била скромна, што је била последица велике масе пушке, нарастајуће неефикасности оружја, али и високој цени коштања саме пушке.

Противтенковска пушка Type 96 у борбеним дејствима

Пушка Type 97 је у време увођења у наоружање сматрана врло моћним противоклопним оружјем. Сходно материјалној формацији, пешадијски батаљони су попуњавани са по 24 противтенковских пушака овог модела, и оне су се налазиле у четири водова противтенковских пушака, сваки са по две пушке. Одељење противтенковских пушака је бојало десет војника, наоружаних са једном противтенковском пушком. У саставу одељења су се налaзили командир, четири послужиоца противтенковске пушке, који су је носили, четири доносиоца муниције који су носили муницијске кутије са по шест оквира и два коњоводца.

Type 97 у дејству.

Пушка је по први пут употребљена у борбеним дејствима током 1939, против совјетских снага у Манџурији. Тенкови који су се у то време налазили у наоружању совјетских јединица, били су лако оклопљени и рањиви на дејство овог оружја, нарочито на малим даљинама. Совјетски извештаји из битке за Халкин Гол описују велике губитке оклопне технике, управо од дејства овог оружја.

У време интензивног коришћења пушке у Кини, у периоду 1940-41, на бојишту није било толико рентабилних циљева. Производња муниције за ову пушку преусмерена је са производње панцирно-пробојне на производњу HE пројектила. Почетак операција на Пацифику довео је до реорганизације противоклопних јединица, пошто ова противтенковска пушка није значајније коришћена; након 1942. су сматране неефикасним против америчких тенкова.