Дубровник, разарач КЈРМ

Краљевска југословенска ратна морнарица (КЈРМ) је почетком тридесетих година располагала претежно застарелим бродовима, међу којима су  били школска крстарица Далмација (купљена немачка крстарица Niobe), шест миноносаца класе М (Галеб, Јастреб, Орао, Сокол, Кобац и Лабуд; купљени од немачке ратне морнарице 1920. године), шест торпиљарки класе Т3 и Т5 (Т1, Т3, Т5, Т6, Т7 и Т8; ратни плен из Првог светског рата), пет малих минополагача класе Малинска (Малинска, Мљет, Мељине, Марјан и Мосор; грађени у Краљевици током тридесетих година).

Сви наведени бродови су били застарели и могли су се користити само за обуку поморских кадрова краљевске ратне морнарице. Поред ратних бродова, КЈРМ је располагала и одређеним бројем помоћних бродова.

У другој половини двадесетих година, тачније 1926. године, Краљевина Југославија набавља четири подморнице, од којих су две биле класе Храбри (Храбри и Небојша; пројектоване на основи британске  подморнице класе „L“ из Првог светског рата) и две класе Осветник (Смели и Осветник; грађене у Француској 1927-29. године).

У складу са карактеристикама Јадранског мора и обале, за потребе КЈРМ се 1926. године набављају два торпедна (борбена) чамца класе Ускок (Ускок и Четник), изграђених у Великој Британији и осам моторних торпиљарки класе Орјен (Орјен, Велебит, Динара, Триглав, Сувобор, Рудник, Кајмакцалан и Дурмитор), изграђених у Немачкој.

„Уско море“, какво је било и Јадранско, учинило је да међу руководећим кадром превагне мишљење о потреби, поред малих обалских подморница, и брзих торпедних бродова, са солидним артиљеријским и противподморничким наоружањем. Сходно томе, уследила је градња моторних торпиљарки и командних бродова дивизиона торпиљарки – разарача мањег депласмана, али велике брзине и са јаким артиљеријским и торпедним наоружањем.

Под утицајем искустава стечених у употреби разарача у Првом светском рату, све поморске земље су се у периоду између два рата потрудиле да их што више усаврше. До 1930. године градили су се углавном прототипови разарача до депласмана прописаног Поморским споразумом из Лондона, потписаним 1930, тако да је том тренду остала верна и сама Краљевина Југославија. Проблем је настао приликом дефинисања тактичко-техничких захтева за нову класу разарача. Сви чланови комисије за развој тактичко-техничких захтева, која је била састављена од оружара-специјалиста за торпедно, артиљеријско, противподморничко оружје и тд, настојали су да прогурају своје идеје и захтеве, не марећи за захтеве и потребе других специјалиста. Тако је настао пројекат разарача Дубровник, преамбициозно наоружан брод, што ће се касније одразити на стабилитет брода.

Флотни програм из 1928, вредан 150 милиона динара, предвиђао је набавку подводног оружја, обалских топова, али и једног новог, великог разарача.

Градња разарача Дубровник

Одмах на почетку, командни кадар КЈРМ се нашао пред избором: да ли нови брод градити у Француској или у Британији? Французи су градњу брода условљавали уградњом Шнајдерових топова, који су имали недопустиво малу брзину гађања за један модерни разарач. Избор је пао на Британију, која је понудила два пројекта: компанија White је понудила пројекат разарача депласмана 2140 тона, брзине 37 чворова, наоружан са седам топова калибра 120 мм, четири топа калибра 40 мм и шест торпедних апарата. По мишљењу југословенске комисије, наоружање је било слабо, а цена градње прилично висока.

Избор је тако пао на пројекат компаније Yarrow, који је био јефтинији и са краћим роком испоруке. Овде није било условљавања наручиоца у погледу произвођача наоружања, већ је постојао договор да ће градитељ уградити оруђе које му наручиоц обезбеди. Како је Краљевина Југославија била чланица Мале Антанте, то се определила да сво наоружање буде чехословачко. Шкодини топови, чехословачке производње, већ су се налазили у артиљеријским јединицама Копнене војске, тако да избор није био тежак.

Поринуће разарача Дубровник 12. октобра 1931. године у Глазгову. Церемонији су присуствовали кнез Павле и кнегиња Олга.

Уговор о градњи разарача Дубровник потписан је у лето 1929. године. Кобилица брода је положена у бродоградилишту у Глазгову, 10. јуна 1930; већ 12. октобра 1931. је поринут, да би већ следеће године, 14. маја 1932. био завршен и предат Краљевској југословенској ратној морнарици. Након извршене примопредаје, брод је отпловио у Холандију где се задржао ради уградње справа за управљање артиљеријском ватром.

Разарач Дубровник пред предају наручиоцу

Уколико се погледају тактичко-техничке карактеристике брода, може се закључити да се радило о броду високих квалитета: велики депласман, четири топа калибра 140 мм, два топа калибра 83,5 мм и шест противавионских топова калибра 40 мм; шест торпедних цеви, четири бацача и два клизача дубинских бомби.

На прамцу брода су се налазила два једноцевна топа калибра 140 мм, домета близу 24 000 м, веома високо постављена. Иза моста, између два димњака, а на уздигнутом надграђу, налазила су се два противавионска топа калибра 40 мм. Даље према крми су се налазила два троцевна торпедна апарата, између којих је била платформа са двоцевним топом калибра 83,5 мм. На крменом надграђу налазио се крмени топ калибра 140 мм, а бочно још два топа калибра 40 мм. На самом крају крмене палубе налазио се четврти топ калибра 140 мм и шине за полагање морских мина.

Погонски комплекс брода састојао се из две парне турбине типа Parsons снаге 42 000 КС и три парна котла типа Yarrow. Поред главних турбина, биле су уграђене и помоћне турбине, снаге 900 КС, које су се користиле за вожњу економичном брзином. Уграђени погон био је димензионисан за постизање максималне брзине повљења од 37 чв, али је она приликом пробних вожњи премашена (40,3 чворова). Укрцано гориво у количини од 590 тона обезбеђивало је даљину пловљења од око 7000 миља, пловећи брзином од 15 чворова.

У почетку експлоатације брода, долазило је до кварова на погону, изазваних нестручношћу кадра који је опслуживао погон, пошто је погон на Дубровнику био далеко модернији и снажнији него на другим бродовима КЈРМ. Ови проблеми су убрзо превазиђени, а разарач Дубровник је уједно постао и место где су се оспособљавали кадрови бродомашинске струке.

Када је реч о стабилности брода, показао се озбиљан проблем стабилитета услед тога што је главна палуба била неуобичајено висока за овакав тип и величину брода. Услед тога, као и велике тежине наоружања, установљено је да брод има прилично слаб стабилитет, што је делимично решено стављањем 40 тона баласта на дно бродског трупа.

Разарач Дубровник у тиватској луци.

Разарач Дубровник је у Сплит упловио 12. августа 1932. године. Како се радило о најновијем, најмодернијем, па и највећем броду КЈРМ, разарач Дубровник је коришћен у протоколарне сврхе, крстарећи по Средоземљу и Црном мору, када са краљевском породицом посећује Грчку, Трску, Румунију и Бугарску. Ваљало би напоменути да је краљ Александар I Карађорђевић управо на Дубровнику пошао и на своје последње путовање у Француску.

Период до Другог светског рата разарач Дубровник проводи у уобичајеним активностима. У међувремену су изграђени и разарачи Београд, Љубљана и Загреб, са којима је чинио Прву торпедну флотилу КЈРМ.

ТТ карактеристике
Кобилица положена 10. јуна 1930.
Поринут 12. октобра 1931.
Предат 14. маја 1932.
Потопљен 24. априла 1945.
Тип и класа разарач класе Дубровник
Депласман 1 880 т стандардни
2 884 т пуни
Дужина 113,23 м
Ширина 10,7 м
Газ 3,6 – 4,1 м
Погонска група 2 парне турбине Parsons
3 котла Yarrow
Брзина пловљења 37 чв
Аутономија 7 000 М брзином од 15 чв
Посада 1 115 – 1 187 чланова
Наоружање
(Дубровник)
4 х 140 мм
2 х 83,5 мм
6 х 40 мм
2 х 15 мм
6 х ТЦ 533 мм
40 морских мина
дубинске бомбе

Дубровник у Априлском рату

„Дубровник“ је Априлски рат дочекао у својству командног брода Прве торпедне флотиле, у Бококоторском заливу. У строју су поред њега били још и разарачи Београд и Загреб; разарач Љубљана се налазио на поправкама у тиватском Арсеналу.

Првог дана рата, италијански бомбардери нападају на Боку Которску и успевају да оштете разарач Београд и четири миноловца. Превирања су учинила своје, те убрзо са бродова одлазе старешине и морнари хрватске националности. Депеша о примирју стиже 15. априла и у њој стоји забрана уништавања бродова и отварања ватре на авионе. Команданти бродова одржавају састанак и доносе одлуку да капитулација није обавезујућа и да свако од пловила може самостално донети одлуку о испловљењу ка некој од савезничких лука. На овај корак се одлучују посаде подморнице Небојша и моторних торпиљарки Дурмитор и Кајмакчалан. Поручници бојног брода Спасић и Машера се одлучују да потопе разарач Загреб, што су и учинили 17. априла 1941. године, када тону заједно са њим.

Разарач Premuda

Разарач Дубровник улази у састав италијанске ратне морнарице 25. априла 1941. године под именом Premuda. Средином 1941. брод пребазира у луку Ла Специја, где се врши пренаоружавање брода: двоцевни топ калибра 85 мм замењен је једним топом калибра 120 мм; чехословачки топови калибра 40 мм замењени су Брединим калибра 20 мм, да би нешто касније топ калибра 120 мм био замењен са два топа калибра 37 мм, када су на крму додата и још два топа калибра 20 мм.

Под италијанском заставом, као разарач Premuda.

Након што су извршене пробне вожње, сада разарач Premuda улази у састав 10. флотиле. Посаду брода су углавном чинили чланови посаде италијанских бојних бродова Vittorio Veneto и Cavour, који су били тешко оштећени у нападу британске морнаричке авијације на ратну луку италијанске РМ Таранто 12. јуна 1940. године.

Разарач Premuda до јула 1943. бива ангажован у 130 борбених задатака на мору, од чега 57 у обезбеђењу конвоја, а 14 за потребе транспорта на релацији Италија – северна Африка, при чему је превалио укупно 31 000 миља.

Торпиљер TA32

Средином јула 1943. долази до хаварије на погонском комплексу, због чега Premuda бива отегљена у Ђенову на поправке. Поред радова на погонском комплексу, долази и до измена у наоружању. Наиме, како је Италија потрошила гранате калибра 140 мм, а нових није било, морала је да изврши пренаоружавање брода. Донета је одлука да се чехословачки топови калибра 140 мм замене италијанским калибра 135 мм.

Скица торпиљера ТА32

Међутим, негде у то време Мусолини бива збачен са власти, а на његово место долази маршал Бадољо. Немачке снаге 9. септембра започињу процес преузимања италијанских ратних бродова. Међу тим бродовима се нашао и разарач Premuda. Немци га сврставају у торпиљера и дају му ознаку ТА32. Пошто је у том тренутку био без икаквог наоружања (демонтирани топови калибра 140 мм), Немци су планирали да га преуреде у брод за навођење ноћних ловаца; због тога је уклоњен и крмени јарбол, уместо њега је монтиран радар Freya, док је на прамцу постављен радар FuMO21.

Када је реч о наоружању у овој верзији, брод је имао три противавионска топа калибра 105 мм; топови 20 мм су остављени, а топови калибра 37 мм замењени немачким. Торпедни апарати су демонтирани и уместо њих је требало уградити два двоцевна торпедна апарата.

Како се мењала ситуација на фронту, тако су се мењали и планови за заплењене бродове. Немци су морали да надоместе губитке у бродовима, тако да су убрзо увели у оперативну употребу заплењене бродове, међу њима и ТА32. У међувремену је, у оквиру припрема за увођење у оперативну употребу, дошло до промена у структури наоружања. Један торпедни апарат је враћен на своје место, а радар Freya замењен је топом калибра 105 мм. Угађене су шине за обарање морских мина, а противавионско наоружање је ојачано. На месту другог торпедног апарата уграђена су два двоцевна топа калибра 37 мм, као и између димњака. Постављено је укупно осам четвороцевних топова калибра 20 мм, као и два двоцевна, истог калибра.

У састав немачке 10. флотиле торпиљера бива уведен 18. августа 1944. године. Флотила је за зону операције добила акваторије Лигурског и Тиренског мора, са задатком извођења пратње пловних састава, постављања минских препрека, извиђања и подршке јединицама копнене војске у обалском појасу. Током свог ангажовања под немачком заставом, ТА32 био је најчешће ангажован на бомбардовању савезничких положаја на обали и извиђању. Са приближавањем савезничких снага, Немци га 24. априла 1945. потапају у ђеновској луци.

Разарач Дубровник након дизања са дна ђеновске луке.

Труп брода је подигнут 1950. и отегљен у резалиште у Ђенови, чиме је свој пут завршио највећи разарач који је пловио под заставом КЈРМ.

Литература:
1. Разарач Дубровник под трима заставама, Ђорђе С. Јојић
2. Разарачи РМ бивше Југославије у Другм светском рату, кф Дамјан Братић
3. Војна енциклопедија
Фото:
Paluba.info форум

Подморница Orzel

Подморница пољске ратне морнарице Orzel, једна је од укупно две изграђене подморнице истоимене класе. Пољаци су током тридесетих година, када је подморница пројектована, планирали изградњу четири подморнице, али су на крају остали са свега две подморнице ове класе.

Пољаци су у почетку планирали да их изграде у Британији, али је предложена цена била превисока, а британски Адмиралитет се изјаснио да је градња подморнице која би у површинској вожњи пловила брзином од 20 чворова – немогућа.

Сходно ситуацији, Пољаци се обраћају Холанђанима и наручују подморнице у бродоградилиштима De Schelde и Rotterdamse Shipyards. У пројектовању подморнице укључили су се и представници пољске ратне морнарице.

Труп подморнице је у потпуности био израђен техником варења, а све управљиве површине покретале су се помоћу хидраулике. Пројекат је израђен так ода је задовољавао све захтеве пољске стране, која је захтевала вишенаменску подморницу, која би се користила како у плитким водама Балтичког мора, тако и на отвореним морима.

Првоизграђене, али и једине подморнице ове класе, Orzel и Sep, налазиле су се у самом врху подморница изграђених до Другог светског рата. Штавише, ова класа подморница је представљала и основу за наредну класу холандских подморница, ознаке O 19.

Подморница Orzel, о којој је овде реч, наручена је 1935, а њена кобилица је положена 14. августа 1936. Поринута је 15. јануара 1938, а након нешто више од годину дана, тачније 2. фебруара 1939. је уведена у оперативну употребу.

Orzel у борбеним дејствима

Почетком немачког напада на Пољску, подморница Orzel добија задатак да патролира зоном у Балтичком мору, те да потопи немачки бојни брод Schleswig-Holstein уколико покуша да напусти Гдањск. Са погоршањем ситуације, Orzel 4. септембра напушта своју зону и повлачи се; истог дана је нападају немачки миноловци М3 и М4.

Посада подморнице, с обзиром на оштећења задобијена у окршају са миноловцима, одлучује да плови за естонску луку Талињ. У Талињ упловљава 14. септембра, где на инсистирање Немачке, естонске снаге заробљавају подморницу и интернирају посаду. Сва навигацијска опрема је конфискована, а спремала се и демонтажа наоружања. Међутим, услед кидања челик чела, искрцано је свега 15 од укупно 20 торпеда колико их је било у борбеном комплету подморнице.

Посада подморнице је сковала заверу да отму назад подморницу, што су и учинили око поноћи 18. септембра. Савладали су естонске стражаре, пресекли везове и испловили. Огласила се узбуна, а на подморницу је отворена митраљеска ватра. Пловећи у полузароњеном стању, подморница је на излaску из луке наишла на плићину, када јој артиљеријска ватра оштећује антену радио уређаја. Након пирења танкова роњења, подморница прелази преко спруда и плови за британску луку, пошто је посада на радију чула вести о дочеку пољске подморнице Wilk у британској луци.

Подморница Orzel у британској луци, 1940. година

Подморница је упловила у британску луку 14. октобра, што је било изненађење, с обзиром да ју је Адмиралитет сматрао несталом.

Након извршених поправки, подморница Orzel је уврштена у састав британске 2. подморничке флотиле.

Крај подморнице Orzel

Подморница Orzel се никада није вратила са своје седме патроле, на коју је испловила 23. маја 1940. Наређење за повратак у базу упућен је 5. јуна. Посада није потврдила пријем поруке, те је 8. јун званично усвојен као датум губитка подморнице. Иако има више теорија о губитку подморнице, највероватнија је да је страдала од мине у Скагераку. Олупина подморнице ни данас није пронађена.

ТТ карактеристике

Депласман 1100 т површински
1473 т подводни
Дужина 84 м
Ширина 6,7 м
Газ 4,17 м
Погон дизел мотори снаге 4740 КС и електро генератори снаге 1100 КС
Брзина пловљења 19,4 чв у површинској вожњи
9 чв у подводној вожњи
Аутономија пловљења 7 000 М брзином од 10 чв
Посада 60 чланова
Наоружање 1 × Bofors wz.25 105 мм
1 × двоцевни ПАТ Bofors wz.36 40 мм
1 × Hotchkiss 13.2 мм
12 торпедних цеви 533 мм / 550 мм
20 торпеда

Graf Zeppelin, носач авиона

Немци су након 1933. започели размишљања о могућности да изграде сопствени носач авиона. Задатак израде прелиминарног нацрта носача авиона добио је Вилхелм Хаделер, који се те 1934. налазио на позицији асистента професора Поморских конструкција на берлинском Техничком универзитету; Хаделер је израдио нацрт носача авиона депласмана 22 000 тона, који је могао да укрца 50 авиона и плови максималном брзином од 35 чворова.

Graf Zeppelin

Поморски споразум, постигнут 18. јуна 1935. између Велике Британије и Немачке са циљем регулисања величине немачке ратне морнарице, дозвољавао је Немачкој градњу носача авиона укупног депласмана до 38 500 тона. Сходно томе, Немци су решили да Халдеров пројектовани носач смање на 19 250 тона, како би у оквиру дозвољене тонаже могли да изграде два носача авиона. Истовремено, то је значило да би немачки носач, грубо гледано, био сличних димензија и капацитета као и британски носачи авиона тог доба.

Интересантно је напоменути да је делегација немачке морнарице 1935. године боравила у  Јапану, где је разгледала носач Akagi, како би прикупили података о специфичностима конструкције носача авиона. Већ следеће године се полажу кобилице за два носача авиона у бродоградилишту  Deutsche Werke у Килу, под називом Flugzeugträger А и B. Било је планирано да се заврше до краја 1940, али се то никада није догодило.

Поринуће носача авиона Graf Zeppelin, 8. децембра 1938. године у Килу

Априла 1940, преношењем тежишта у изградњи бродова са површинских на подморнице, заустављена је изградња како носача авиона тако и свих великих ратних бродова који су се налазили у немачким бродоградилиштима. Већ уграђени топови су демонтирани и коришћени у обалској одбрани у Норвешкој. Недовршени бродови су отегљени у Готенхафен.

Током 1942. је постало очигледно да су Немачкој за даље операције површинских састава потребни носачи авиона, тако да су радови настављени. Завршетак изградње је пројектован за зиму 1943. За матичну луку је одређен Дронтхеим, на јужном делу Фаеттенфјорда. Истовремено, неколико крстарица је чекало преуређење у носаче авиона (Potsdam, Gneisenau, Europa и Seydlitz). Децембра 1942. године Graf Zeppelin бива отегљен назад у килско бродоградилиште на завршетак радова.

Graf Zeppelin у Готенхафену, снимљен 6. фебруара 1942. године

Проблеми у завршетку радова су остали. Херман Геринг, командант ваздухопловства, вређао се било каквим нападом на свој ауторитет и сваком приликом је ометао адмирала Редера. У морнаричким круговима, Редер налази на опозицију у адмиралу Деницу, подморничару.

Адмирал Редер је још 1942. био оптимиста и најавио је Хитлеру да је степен изградње носача авиона Graf Zeppelin достигао 85% , те да ће бити готов за годину дана, док ће још годину дана требати за увежбавања посаде и поморска испитивања.

Иако је Хитлер уверавао Редера да ће носач бити изграђен, његов рат са Герингом није престајао. Геринг је свој немар према морнаричком ваздухопловству показао извештавањем Хитлера и Редера да ће морнарички авиони који су наручени за носач бити готови тек 1944. године.

По наговору Редера, Хитлер наређује Герингу да произведе авионе за носач. Под таквим притиском, Геринг нуди реконструисану верзију авиона Junkers Ju87B и Messerschmitt Bf 109 E-3 који су се у то време повлачили из јединица прве линије. Редер је био незадовољан, али је ипак прихватио понуђене авионе (заједно са условљавањем да летачко особље буде под командом немачког ратног ваздухопловства). Ово је утицало на продужетак времена изградње, јер се морала мењати полетно слетна стаза.

Морнаричка верзија Штуке

Хитлер 1943. бива разочаран својом ратном морнарицом. Редер одлази у пензију на свој захтев, а на његово место долази адмирал Дениц. Изградња носача, у то време завршеног 95%, бива одмах обустављена.

Како се крај рата приближио, носач је потопљен у плитким водама бродоградилишта Штетин 25. априла 1945, непосредно пред улазак Црвене армије у град.

У совјетским рукама.

Судбина носача по завршетку рата није била јасна. Према одредбама трипартитне комисије, бродови класе Ц (оштећени или потопљени) су требали бити потопљени у дубоким водама до 15. августа 1945. године. Уместо тога, Совјети одлучују да поправе брод. Марта 1946. га ваде са дна и тегле га за Лењинград, натовареног контејнерима у којима су били неуграђени делови конструкције брода и опљачкане машине пољских и немачких фабрика. Последња позната фотографија носача је тада и снимљена.

Дуго после тога није било никаквих информација. Постојале су разне спекулације о судбини брода. Нагађано је да је брод ударио у мину и потонуо негде на путу између Свинемундеа и Лењинграда.

Након отварања совјетских архива, на ову мистерију пада ново светло. Брод је дотегљен у Лењинград, где добија нову ознаку, ПО 101 (брод база 101). Совјети су се надали да ће га моћи поправити. Међутим, кад се видело да је то непрактично, одустали су, и одвукли брод у рејон Свинемундеа, где им је служио као брод-мета. Средином априла, тачније 16. априла 1947. натоварен је муницијом како би представљао што вернију мету и потом гађан са бродова и из авиона. Овиме су испунили одредбе Трипартитне комисије и у исто време стекли одређена искуства у нападу на носаче авиона, јер је хладни рат увелико трајао. Након 24 примљена поготка, брод је још увек био на површини, тако да је морао бити докрајчен торпедима.

Последња фотографија, настала приликом потапања од стране Совјета.

Позиција олупине није била позната све до испитивања подморја од стране пољске нафтне компаније Petrobaltic, који су 16. јула 2006. наишли на олупину дугу 265 метара, 55 км северно од пољског града Владиславово. Пољска морнарица је 26. јула 2006. потврдила откриће помоћу ронилица са брода ORP Arctowski, чиме је прича о немачком носачу авиона добила свој епилог на дубини од 86 метара.

Слика носача настала сонаром

Градња другог брода исте класе, Flugzeugträger B, започета је у јесен 1938. године у бродоградилишту Krupp Germaniawerft у Килу, али су радови обустављени са почетком борбених дејстава. Брод је изрезан фебруара 1942. године, са циљем обезбеђења материјала за први брод, Graf Zeppelin.

ТТ карактеристике

Депласман 33 500 т
Дужина 262,5 м
Ширина 36,2 м
Газ 8,5 м
Погон 4 турбине снаге 200 000 КС
Брзина пловљења 33,8 чв
Аутономија пловљења 8 000 М брзином од 19 чв
Посада 1720 чланова
Наоружање 16 х 150 мм
12 х 105 мм
22 х 37 мм
28 х 20 мм
Оклопна заштита појас: 100 мм
главна палуба: 60 мм
летна палуба: 45 мм
Аеро компонента 42 авиона
1930: 30 ловаца 12 бомбардера
1939: 12 ловаца, 30 бомбардера

 

Комуна, спасилачки брод

Брод Комуна, који је и данас у оперативној употреби, намењен је спашавању подморничара, а по конструкцији је катамаран. Кобилица брода „Волхов“ (првобитно име, пре него што су га Бољшевици преименовали у „Комуна“ 1922. године) положена је 12. новембра 1912, а скоро три године касније улази у састав Балтичке флоте.

Поринуће брода Волхов

Волхов је у почетку базирао у луци Ревал, где је служио као тендер за подморнице, способан да укрца 10 резервних торпеда и 50 тона горива, али и да смести 60 подморничара.

Прво успешно спасавање подморнице извршио је у лето 1917, када је подигао подморницу АГ-15, класе Holland, која је потонула код Аландских острва. У јесен исте године, Волхов спасава и подморницу „Единорог“, класе Барс.

„Волхов“ је од краја 1917. учествовао и у Грађанском рату, када послужује подморнице Балтичке флоте; 31. децембра 1922. године, неколико дана након формирања СССР, преименован је у „Комуна“. Под новим именом службује у Балтичку, при чему се издаја гашење пожара на подморници „Змеја“, затим подизање са дна брода за снабдевање „Кобчик“ и чамца „Красноармејец“. Средином 1928, „Комуна“ подиже са дна британску подморницу L-55, која је била потонула у Финском заливу на дубини од 62 м (ова подморница ће бити употребљена као основа за градњу совјетских подморница класе „Лењинец“).

Након немачког напада на Совјетски Савез, „Комуна“ базира у Лењинграду, и иако бива оштећена немачким авио бомбама, наставља да служи током читаве блокаде града. Марта 1942. из Ладошког језера вади два тенка КВ-1, затим два артиљеријска трактора и још тридесетак других возила, која су пропала крећући се по „залеђеном путу“. Исте године, „Комуна“ спасава подморницу Щ-411, класе Щука, реморкера Austria, шкуне Труд и Водолеј-2. Фебруара 1943, „Комуна“ је послата на Волгу, где подиже са дна реморкер Иван и једног јуришника Иљушин Ил.2. „Комуна“ је током 1944. подигла укупно 14 потонулих бродова и поправила 34 бродова. Сви чланови посаде брода су након окончања блокаде Лењинграда одликовани медаљом „За одбрану Лењинграда“.

Као Комуна, данас.

Након завршетка Другог светског рата, „Комуна“ остаје у оперативној употреби и служи за дизање бродова и подморница потонулих током борбених дејстава. На ремонт и модернизацију одлази 1954, када јој је цео погонски комплекс замењен модернијим моторима. На други ремонт, вредан 11 милиона рубаља, одлази 1967. године, када добија могућност употребе својих првих ронилица, које су касније занављане модернијим.

Nakajima Ki-43 Hayabusa

Јапанске оружане снаге су се априла 1942. налазиле на таласу победа. Изненађени, мање бројни, слабије наоружани, савезнички гарнизони у југоисточној Азији и на Индонежанском архипелагу падали су један за другим. За свега неколико недеља, јапанско армијско и морнаричко ваздухопловство су обезбедили превласт у ваздушном простору. Половина света је при помену јапанских ловаца имала у мислима слику ловца Mitsubishi Zero, док је његов побратим, Nakajima Hayabusa био скоро непознат ван ваздухопловних кругова. Ловачки авион Nakajima Hayabusa Type I је био веома значајан авион, који је премостио јаз између две генерације ловачких авиона. Серијски произвођен током близу седам година, видео је излазак јапанског сунца изнад Кине и Малаје, али и његов залазак, када је послужио као авион камиказа у последњој одбрани јапанских острва.

Ki-43

Јапанско армијско ваздухопловство је децембра 1937. године доделило компанији Накађима, најзначајнијем произвођачу авиона, уговор о развоју ловца једноседа који би заменио ловца Type 97 Ki-27, који се тренутно налазио у наоружању. Потписивање уговора на овакав начин, директним прилазом произвођачу, био је преседан који је указивао на то да су Јапанци били задовољни са Ki-27, првим правим домаћим авионом који је по перформансама парирао водећим супарничким авионима. Охрабрен тим успехом, јапански војни врх је заобишао уобичајени процес испитивања и са Накађимом потписао уговор за напреднији авион. Према тактичко техничким захтевима, тражен је ловачки авион за пратњу и пресретање, максималне брзине лета од најмање 500 км/ч, брзине пењања од 5000 метара за 5 минута, долета од 800 км, наоружан са два митраљеза калибра 7,7 мм, док се у погледу маневрабилности захтевала истоветна као код авиона Ki-27.

Nakajima Ki-27

Задатак пројектовања новог ловачког авиона поверен је конструктору Хидеу Итокави. Овај задатак је био прилично тежак, с обзиром да се једна тражена карактеристика могла достићи, али на уштрб других тражених карактеристика. Пројектовани авион је био резултат компромиса тражених карактеристика и у почетку је приказивао све недостатке компромиса. Погоњен је новим мотором, снаге 950 КС, који је био Накађимина верзија мотора уграђиваних у авионе Mitsubishi A6M. Авион је био заврши продукт политике смањења масе и вучења, што је примењено с обзиром да се постављених захтевима није дефинисала оклопна заштита резервоара горива и пилотске кабине, тако да је добијен изузетно танак авион, нискокрилни моноплан у потпуности израђен од метала.

Прве Хајабусе

Први прототип авиона, евиденцијског броја 4301, израђен је у Накађиминој фабрици у Оти, префектура Гума, 12. децембра 1938; први лет овог авиона изведен је са аеродрома Оџима почетком наредног месеца. Прототипови, евиденцијских бројева 4302 и 4303, завршени су у фебруару и марту 1939, да би након краткотрајних фабричких испитивања били предати јапанском армијском ваздухопловству ради тестирања. Ови авиони, офарбани у светло сиво-зелену шему бојења, били су карактеристични по томе што на оплати мотора нису имали прорезе за циркулацију ваздуха, металне панеле на задњем делу кокпита и јарбол антене радио уређаја на кокпиту. Реакције пробних пилота на нови авион нису биле најбоље. Пилотима навикнутим на изузетно агилне лаке ловце из тридесетих година, Ki-43 је био лењ и слабо је реаговао на команде. Пилоти су били сумњичави у погледу уградње нових склопова – затвореног кокпита и увлачивог стајног трапа, сматрајући њихову уградњу непотребним повећањем масе авиона.

У периоду од новембра 1939. до септембра 1940. године за потребе тестирања је произведено десет авиона, означених евиденцијским бројевима од 4304 до 4313. Ови авиони су се међусобно разликовали по типу мотора, елиси, наоружању и тд.

Рана серијска производња

Уградња новог типа закрилаца дочекана  је код пилота са одушевљењем, тако да се ранији скептицизам у погледу Ki-43 претворио у ентузијазам. Први серијски авиони су произведени у фабрици у Оти, са почетком у априлу 1941, када и добијају име Хајабуса (Сиви соко). Први авиони Ki-43-Ia бивају испоручени јединицама шест месеци након почетка серијске производње. Модел Ia био је врло сличан прототипу евиденцијског броја 4313; био је погоњен мотором Ha-25 Type 99 снаге 980 КС, са једностепеним турбопуњачем, елисом фиксног корака, израђеном од дрвета, која ће касније бити замењена елисом променљивог корака. Амерички обавештајци ће авиону дати кодно име Oscar.

Ki-43-I из састава кинеског РВ

Два митраљеза Type 89 калибра 7,7 мм су уграђена  у горњој оплати мотора, док су централне секције крила добиле по две подвесне тачке. Максимална брзина лета авиона износила је 495 км/ч на висини од 4000 метара, док је плафон лета износио 11700 метара. Авион се на висину од 5000 метара пењао за време од 5 минута и 30 секунди. Када је избио Други светски рат, у саставу јапанских снага се налазило свега четрдесет авиона овог типа, а јединице наоружане овим авионима (59. и 64. ловачка група) биле су ангажоване на Малајском полуострву.

Њихови први задаци су се односили на пратњу бомбардера типа Mitsubishi Ki-21 (Army Type 97) који су били ангажовани на бомбардовању Хонг Конга и стратешки важних циљева у Бурми током почетних дејства јапанских снага ради изолације Кине. Прва пресретања јапанских авиона забележили су пилоти P-40 из састава америчких добровољачких група, као и пилоти 67. ловачког сквадрона РАФ, који је тада био наоружан авионима Brewster Buffalo. Јапанска 64. ловачка група, под командом потпуковника Татео Катоа, постаће једна од најпознатијих јапанских летачких једиица у југоисточној Азији.

Авиони Ki-43-Ia су на производним линијама ускоро замењени моделом Ib, код кога је један од митраљеза калибра 7,7 мм замењен митраљезом Type I Ho-103 калибра 12,7 мм. Први прави серијски произвођени авиони били су модела Ki-43-Ic наоружани са два митраљеза калибра 12,7 мм и са две подвесне тачке под крилима, носивости по 30 кг.

Након што је великом брзином заменио дотадашњи стандардни ловачки авион јединица прве линије, Ki-27, авиони Ki-43 су убрзо постали популарни код пилота, нарочито након што су постигли своје прве ваздушне победе летећи управо на тим авионима. Као што је свима познато, њихови противници су у то врме били надјачани, деморалисани и генерално летели су на застарелим авионима, али се не може порећи ефикасност витког авиона који је сејао рафале без упозорења и најаве по британским, холандским, америчким и кинеским пилотима у пролеће и лето 1942. године.

Ki-43-II и Ki-43-III

Јапанци су фебруара 1942. израдили првих пет прототипова новог модела авиона. Означени са Ki-43-IIa, унапређени модел је наредне јесени уведен у серијску производњу. Серијска производња старијих модела је од овог тренутка постепено смањивана, а произведени авиони су слати у јединице другог ешалона, делом у јединице за обуку пилота, а делом и за наоружавање тајландског ратног ваздухопловства. Најочигледнија разлика између ова два модела авиона била је у погону; Ki-43-II је погоњен мотором Type 2 Ha-115 снаге 1130 КС, са двобрзинским турбопуњачем и трокраком елисом сталног корака, израђен од метала. Остале, мање измене, односиле су се на висину ветробранског стакла и кокпита у целини, уградњу нове нишанске справе и ојачавању подвесних тачака. Изостављање оклопне заштите пилота и резервоара горива признато је као грешка; кокпит је добио оклопне плоче дебљине 13 мм, а у крилима су уграђени самозаптивајући резервоари горива. Распон крила је повећан за 60 цм. Изненађујуће је да је наоружање остало исто: два митраљеза калибра 12,7 мм са борбеним комплетом од по 250 метака. Слабашно наоружање ће можда бити и најслабија тачка овог авиона приликом сукоба са америчким авионима.

Nakajima Ki-43-IIa

Серијски произвођена верзија Type 1 Model 2 понела је ознаку Ki-43-IIb. Идентичан верзији -IIb, сем мањих разлика у опреми, верзија -Iib је имала дубље усиснике ваздуха у карбуратор под оплатом мотора, у којој је инкорпориран и саћасти хладњак уља. Хладњак уља је код каснијих серијски произведених модела померен испод централног дела трупа. У периоду између јуна и августа 1942. произведена су три прототипа модела Ki-43-II KAI; ова верзија ће бити уведена у оперативу у лето 1943. године. На опреми су извршене одређене мање промене, са циљем поједностављења производње; главна разлика се огледа у замени колекторског прстена издувне гране појединачним гранама. Ова верзија је позната и као Ki-43-IIc.

Даљи развој конструкције авиона настављен је све до краја рата, упркос супериорности америчких авиона са којима се Ki-43 сретао. Маја 1944. се појавио модернизовани авион ознаке Ki-43-IIIa, који је био погоњен мотором снаге 1230 КС; змај авиона је био сличан змају авиона Ki-43-II KAI. Авион је углавном произвођен у фабрици у Тачикави и њиме су се попуњавале јединице намењене одбрани пре свега подручја Токија и других великих градова, а део њих се нашао и у наоружању пилота самоубица. Последња верзија авиона носила је ознаку Ki-43-IIIb и произведена је у свега два примерка пре него је амерички бомбардер Enola Gay започела врло кратко поглавље ратана Пацифику. Ова верзија се одликовала модификованим крилима и трупом и била је наоружана са два топа калибра 20 мм. Ова верзија је требала да буде употребљена за пресретање америчких бомбардера B-29.

Ki-43-IIIa

Током Другог светског рата произведено је око 5800 примерака овог авиона, у свим верзијама.

Тактичко-техничке карактеристике Ki-43-IIb

 

Тип ловачки авион
Модел Nakajima Ki-43-IIb
Порекло Јапан
Посада пилот
Дужина 8,92 м
Распон крила 10,84 м
Висина 3,27 м
Маса празне летелице 1910 кг
Максимална полетна маса 2925 кг
Погон 1 х Nakajima Ha-115, снаге 1150 КС
Максимална брзина лета 536 км/ч
Долет 3200 км
Акциони радијус 1760 км
Брзина пењања 20 м/с
Наоружање 2 х 12,7 мм
2 х 250 кг бомби