Бојни бродови класе Nelson

Вероватно једина стварна корист британске флоте од поморских споразума чији је потписник била и Велика Британија – била је градња два нова бојна брода, пројектована да носе топове калибра 406 мм. Иако је пројект брода био директни резултат ограничења наметнутих Вашингтонским поморским споразумом (максимални депласман од 35 000 тона, топови примарне артиљерије калибра 406 мм и мањи), настао је од два ранија пројекта који никада нису ни напустили цртаћи сто.

Наиме, као директор Поморских конструкција у периоду од 1912. до 1924, Сер Еустас Тенисон д’Енкор (1868-1951) је већ пројектовао неколико битних ратних бродова за потребе британске краљевске морнарице, међу којима се нашла и класа бојних бродова Royal Soveregn, али и бојни крсташи Repulse, Renown и Hood. Сви ови бродови су били пројектовани пре Јиландске битке, где су научене битне лекције о водонепропусности трупа, оклопној заштити и ватреној моћи брода. Тенисон је био у могућности да ове лекције инкорпорира у пројекте нових ратних бродова.

Класа бојних крсташа G3 (привремена ознака), више је од свих ранијих класа бојних крсташа личила на класу брзих бојних бродова, са импресивним оклопним појасом заснованим на шеми „све или ништа“, а под утицајем америчких пројектаната. То је значило да је оклоп концентрисан око погонског комплекса и муницијских комора, док је остали део бродског трупа био скоро незаштићен. Британци су планирали да изграде четири „супер бојна крсташа“, сваки депласмана од 48 400 тона, са девет топова калибра 406 мм у три троцевне куполе. Две куполе би се налазиле на прамцу и једна на средини трупа, између прамчаног надграђа и димњака. Ови ратни бродови би били нешто краћи од бојног крсташа HMS Hood, а били би погоњени брзином од 32 чворова.

Тенисонови планови су прихваћени фебруара 1921, у време припрема за конференцију у Вашингтону, тако да су догађаји претекли процес пројектовања брода. Четири бродоградилишта су крајем октобра добила уговоре за градњу бродова. Ипак, ови уговори су отказани чим је Адмиралитет сазнао предлоге закључака са конференције; програм је и коначно отказан фебруара 1922. Слично овоме, Тенисон је пројектовао и класу од четири бојна брода, ознаке N3. Ови бојни бродови су имали изглед, депласман и конфигурацију сличну претходно пројектованој класи бојних крсташа , али су били нешто спорији и што је најважније – били су пројектовани за наоружавање са девет топова калибра 460 мм, у три троцевне куполе. Ове две класе бродова биле су први бојни бродови са троцевним куполама у свету. Остали пројектанти су одбијали ову идеју о троцевним куполама, сматрајући их претешким, незграпним и компликовним. Ипак, Тенисон је примену троцевних купола видео као начин смањења броја купола  те самим тим и могућност концентрисања оклопне заштите на мањем простору. Сами топови калибра 460 мм били су неиспитани у пракси, перформансе троцевних купола топова калибра  406 мм сугерисале су да је чиста снага оруђа калибра 460 мм чинила исте опасним за употребу, пошто би удар који је настајао приликом отварања ватре из ових оруђа могао нанети оштећења на бродској структури. Пројекат бојних бродова N3 био је у завршној фази када је потпис на Вашингтонском поморском споразуму зауставио пројекат. Међутим, од Тенисона је затражено да пројектује нову класу бојних бродова, на основу својих претходних радова, али у оквирима ограничења која је наметнуо поморски споразум. Овај захтев је био својеврстан изазов, јер је циљ био пројектовати најмоћније бојне бродове у оквиру ограничења депласмана од 35 000 тона. На срећу, Тенисон је могао да искористи своје претходне пројекте. На пример, споразум је наметнуо максимални калибар топова главне бродске артиљерије од 406 мм, а примена троцевних купола би умањила потребу за широким подручјем које је требало заштитити оклопом, нарочито ако се куполе групишу на мањем простору. Тако је Тенисон једноставно искористио куполе са топовима калибра 406 мм, пројектоване за бојне крсташе G3, и концентрисао их на прамцу, испред командног моста. Тенисон је искористио и двоцевне куполе за секундарно наоружање, топове калибра 152 мм; поставио је шест двоцевних купола на крменом делу, као противтежа концентрисаној главној артиљерији на прамцу брода.

Нацрти нове класе бојних бродова били су готови већ у новембру 1921, док је Вашингтонска поморска конференција још увек трајала. Првобитно је од њега затражено да пројектује класу бојних крсташа, али је постало јасно да и САД и Јапан планирају да доврше своје бојне бродове са топовима калибра 406 мм; тако ће америчка морнарица добити бојне бродове класе Colorado, а јапанска царска морнарица класу Nagato.

Употребом три троцевне куполе и концентрисање оклопне заштите, Тенисон се надао да направи супериорни пројекат који би био способан да се успешно носи са ривалским бојним бродовима који су били у различитим фазама изградње. Након свега, када би се ова два бојна брода увела у оперативу, били би најмоћнији бојни бродови на свету.

Британски Адмиралитет је јануара 1922. одбио два предложена пројекта бојних бродова, углавном стога што Тенисон није могао гарантовати да бродови током градње неће изаћи из лимита за депласман. Тенисон је умањио депласман што је више могао, смањивши оклопну заштиту и ослабивши погонски комплекс; смањио је и дужину трупа, али је повећао ширину како би ипак добио стабилну артиљеријску платформу. Ревидирани пројект је предат у септембру, а већ наредног месеца потписан је уговор о изградњи два брода. Кобилица за два брода из класе положена је 28. децембра, за бојни брод HMS Nelson у бродоградилишту Armstrong, а за бојни брод HMS Rodney у Клајдбанку.

Бојни брод HMS Nelson

Ово су били необични ратни бродови, и док је њихов изглед сматран незграпним у односу на претходне класе бојних бродова, они су ипак „спаковали“ максимални оклоп и ватрену моћ у 35 000 тона депласмана. Оклопна заштита брда рађена је на основу последњих балистичких експеримената спроведених на заробљеним немачким дреднотима. Главни оклопни појас био је дебео 33 до 35 цм и штитио је виталне делове брода, простирући се скоро половином дужине трупа, од куполе „А“ до иза купола секундарне артиљерије. Сам појас је био израђен под нагибом од 18°; простор између оклопног појаса и спољног трупа искоришћен је као средство за постизање резервне пловности. Појас се простирао од 182 цм испод водене линије до горње ивице бродског трупа. Ипак, ван овог заштитног појаса, брод је био неоклопљен – то је онај део „ништа“ из шеме оклопне заштите која је називана „све или ништа“. Противторпедна избочина као елемент заштите брода, била је саставни део трупа, за разлику од ранијих класа, где је била додавана на већ изграђени труп. Овако конципирана заштита бојних бродова класе Nelson требала је да издржи удар бојеве главе торпеда масе око 340 кг или мине, и био је вишеслојни, са празном комором ка спољашњој страни, водом напуњену унутрашњу комору, торпедну преграду дебљине 38 мм, након чега се налазио низ просторија, пројектованих тако да задрже продор воде у остале делове бродског трупа. Овај систем подводне заштите бродског трупа показаће се касније као врло користан, с обзиром да је бојни брод HMS Nelson у три наврата наилазио на мину. Поред оклопног појаса, брод је био заштићен и оклопљеном палубом, чија се дебљина кретала од 175 мм изнад муницијских комора до 95 мм изнад машинских простора.

Бојни брод HMS Rodney у дејству артиљеријом по немачком бојном броду Bismarck

Слабост бојних бродова класе Nelson лежала је у погонском комплексу. Како би уштедели на маси, уграђено је свега осам котлова, по два у једном простору. Ови простори су се налазили иза простора са турбинама, које су покретале само два осовинска вода, за разлику од четири осовинска вода, колико их је раније било уграђивано у британске бојне бродове. Ови котлови и турбине су производиле 46 000 КС, те су брод током испитивања погониле до свега 23 чворова. Ова скромна брзина пловљења им је омогућавала да држе корак са старијим бојним бродовима из британске флоте; ова брзина је 1939. сматрана врло, врло скромном, нарочито када се упореди са ратним бродовима ривалских морнарица.

Оно што је бојне бродове класе Nelson разликовало од других ратних бродова било је бродско наоружање. Топови калибра 604 мм су били наручени још за потребе наоружавања бојних крсташа класе G3, али наруџба није била отказана иако је пројекат ових бојних крсташа био отказан. Ови топови су били неиспитани, а ускоро ће се показати да нису били прецизни и поуздани као топови калибра 381 мм. Топовске цеви су биле склоне повећаном хабању, што је било донекле решено модификацијом пројектила која је извршена непосредно пред Други светски рат. Ипак, ови топови су били снажни и могли су да пројектил масе две тоне избаце на даљину од 20 наутичких миља.

Салва из топова бојног брода HMS Nelson

Управљање артиљеријском ватром вршено је са два директора, једним на врху командног моста и другим иза палубног склоништа. Секундарном артиљеријом се управљало помоћу четири директора, а торпедним гађањем са још два, која су била смештена испред димњака. Употреба директора за управљање торпедним гађањем убрзо је напуштена, с обзиром да је торпедно наоружање брода убрзо постало застарело.

Крцање пројектила главне бродске артиљерије. извор: maritimequest.com

Троцевне куполе главне бродске артиљерије ће се показати као проблематичне, пошто је њихова сложеност значила потешкоће у употребљавању топова, што је за последицу имало мању брзину гађања од топова у конвенционалним, двоцевним куполама. Ипак, до 1939. многи од ових недостатака су превазиђени, тако да су бојни бродови иако спори и застарели у односу на своје ривале, ватрена моћ им и даље није била за потцењивање.

Оба бојна брода класе Nelson, HMS Nelson и HMS Rodney, преживели су Други светски рат; у периоду 1948-49. изрезани су у старо гвожђе, заједно са свим другим британским бојним бродовима, сем четири бојна брода класе King George V и бојног брода Vanguard, који су њихову судбину доживели мало касније.

Тип бојни брод
Класа Nelson
Порекло Велика Британија
Бродови у класи HMS Nelson, HMS Rodney
Депласман 33 950 т стандардни
41 250 т пуни
Дужина 216,4 м (преко свега)
Ширина 32,3 м
Газ 9,6 м
Погон парне турбине, 2 осовинска вода
Брзина пловљења 23,5 чв
Даљина пловљења 16 500 М брзином од 12 чв
Посада 1 361 чланова
Наоружање 9 х 406 мм
12 х 152 мм
6 х 120 мм
24 х 40 мм
2 х ТЦ 622 мм

 

 

Nakajima Kikka

Немци су почетком 1944. године Јапанцима у Берлину открили прве детаље о авиону Ме-262. Извештаји о напретку пројекта авиона Ме-262 које је јапански војни аташе из Берлина слао у Јапан, довели су до тога да је Јапан компанији Накађима поставио захтеве за развој пројекта ловачког авиона, једноседа, заснованог на Ме-262. Од новог авиона је захтевана максимална брзина лета од око 700 км/ч, могућност полетања са ПСС дужине 350 м итд. Један од захтева се односио и на то да се крила могу преклапати, како би се створила могућност за сакривање авиона у пећинама и тунелима. Тежиште у пројектовању је дато на једноставности производње, с обзиром да би се авиони производили употребом нестручне радне снаге.

Nakajima Kikka

Немци су се јула 1944. сложили с тим да Јапанцима одобре производњу и Ме-163 и Ме-262. Нацрти оба авиона, мотори и гориво, послати су у Јапан путем подморница. Крајем јула 1944, Геринг одобрава и слање по једног примерка авиона у Јапан, мада су касније одустали од тога пошто није постојао практичан начин да се то и изведе. У сваком случају, планови за Ме-163 су стигли у Јапан, док су планови за Ме-262 каснили и на крају, подморница која их је преносила је 16. маја 1945. пала у руке савезничким снагама.

Након губитка планова, Јапанци су били приморани да авион реконструишу у складу са сећањем јапанских инжињера који су били у Немачкој, као и из разне документације која им је била доступна. Укупно гледано, конфигурација Накађимине Кике доста личи на немачки Ме-262, с тим да је Кика нешто мања по димензијама у односу на немачки авион. Разлике се примећују у изгледу крила, као и у пресеку трупа авиона.

Као и код Ме-262, мотори су били смештени у гондолама испод крила. У почетку, авион је требао бити погоњен моторима Tsu-11, али су они убрзо замењени моторима Ne-12. Ипак, Ne-12 нису имали довољан потисак, те је званично интересовање за авион Кика почело да опада. У међувремену, Јапанци добијају фотографије немачког млазнoг мотора BMW 003, те на основу њих успевају да развију сличан мотор, ознаке Ne-20. Ускоро је донета и одлука да се Кика погони новим типом мотора. Од новог мотора се очекивало да авион оствари тражене карактеристике, те самим тим расте и интересовање званичника за нови авион.

Први прототип авиона полеће 7. августа у поморској бази Кисаразу. Други лет, који је изведен четири дана касније, довео је до оштећења прототипа, а до кога је дошло због лошег угла постављања RATO ракета.

Капитулација Јапана довела је до прекида рада на пројекту. У време отказивања пројекта, други прототип је био спреман за испитивања, а 18 додатних примерака је било у различитим фазама производње. Најмање један, а вероватно три авиона, свој пут су нашла до САД; ни један од њих никада није полетео. Један од њих се налази изложен у Националном музеју ваздухопловства и космонаутике.

Nakajima Kikka crtez

Тактичко техничке карактеристике

Тип јуришник бомбардер, на млазни погон
Модел Nakajima Kikka
Порекло Јапан
Распон крила 10 м
Дужина 8,125 м
Висина 2,95 м
Погон 2 х Ne-20, потиска по 4,66 КN
Посада 1
Максимална полетна маса 4080 кг
Максимална брзина лета 696 км/ч
Долет 943 км
Плафон лета 12 000 м
Брзина пењања 385 м/мин
Наоружање 2 х 30 мм
1 х 500 – 800 кг бомби

 

 

HMS Dragon, лака крстарица

 

HMS Dragon

Класа крстарица Danae пројектована је на основу претходне класе крстарица, класе „C“, али је у односу на њу била дужа, како би између надграђа и прамчаног димњака могла да смести и шести топ калибра 152 мм. Такође, двоцевни торпедни апарати који су уграђивани на крстарицама класе „C“ замењени су троцевним код класе Danae, чиме је ова добила импресивно торпедно наоружање од 12 торпедних цеви; тиме је у погледу торпедног наоружања постала најнаоружанија крстарица на свету. Крстарица HMS Dragon наручена је у оквиру прве групе од три брода, те је самим тима имала и стари тип прамца.

Dragon је била један од најбрже изграђених бродова свог времена: кобилица брода је положена 24. јануара 1917, а 29. децембра сите године је поринута. Ипак, у наоружање је уведена тек 10. августа 1918. Наоружана са шест топова калибра 152 мм, лака крстарица HMS Dragon уведена је у наоружање прекасно да би узела било какво учешће у Првом светском рату.

Из наоружања је повучена 20. децембра 1928, након чега пролази кроз свеобухватни ремонт, када између осталог, бива демонтиран хангар за смештај хидроавиона. Ремонт је завршен 22. јануара 1930, након чега обавља мање битне задатке широм света. У резервну је пребачена јула 1937.

HMS Dragon фотографисан пре ремонта.

Са порастом тензија у Европи током тридесетих година, крстарица је извучена из резерве, модернизована и поново активирана. На почетку Другог светског рата, лака крстарица Dragon патролира у подручју Шетландских острва, са задатаком борбе против немачких подморница. Новемба 1939. се прикључује британској потери на немачки џепни бојни брод Admiral Graf Spee; половином септембра 1940. узаптила је разарач Touareg Вишијевске Француске, а осам дана касније учествује у операцији Menace против снага Вишијевске Француске у Дакару, потапајући подморницу Persee и дејствујући по луци. Децембра исте године учествује у потери за немачким рејдером Admiral Scheer, да би у периоду између јануара и новембра 1941. извршавала задатке пратње савезничких конвоја на Атлантику. Јануара 1942. и маја 1942. делује у подручју Цејлона и Мадагаскара, а јуна 1942. се враћа у Британију на ремонт.

Лака крстарица HMS Dragon 15. јануара 1943. бива предата пољској ратној морнарици. Пољаци су је у свој састав уврстили под истим именом. У бродоградилишту Camell Laird је извршена модернизација; брод добија радар, нове генераторе и наоружање. У периоду од августа 1943. и током прве половине 1944, брод се налази у бази Скапа Флоу, одакле се упућује на задатке пратње конвоја. Након обуке за учешће у десантним операцијама, крстарица током операције савезничког искрцавања на Нормандију дејствује по немачким положајима са удаљености од 4 км.У вече 6. јуна, крстарица мења положај са плаже Sword на плажу Juno и наставља са првобитним задатком; наредног дана дејствује по немачким положајима код Кана, да би је квар на средствима везе приморао да прекине са даљом подршком савезничких јединица на копну. Касније тог истог дана, након поправке на средствима везе, брод наставља да дејствује по копну, овог пута по деловима 21. оклопне дивизије у близини Варавила; 9. јуна долази до размене ватре са обалском батеријом код Холугата. Задаци ватрене подршке су се наставили све до 17. јуна, након чега лака крстарица Dragon прати британски бојни брод HMS Nelson у Портсмаут. Пред обалу Нормандије се враћа 7. јула како би извела завршно дејство по немачким положајима код Кана, међутим, немачко торпедо са посадом је у јутро 8. јула погађа; експлозија торпеда је изазвала пожар у трећој муницијској комори, која је морала бити поплављена. Брод је након плављења добио нагиб преко левог бока, што је делимично компензовано окретањем свих купола преко десног бока.

Оштећења задобијена у нападу пред Нормандијом била су велика али их је било могуће поправити. Међутим, услед старости брода, одлучено је да се одустане од поправке. Тако је са брода 10. јула искрцана посада, 15. јула је разоружан а већ дан касније избачен из оперативе и отегљен у луку Мулбери где је дат у резалиште, које ће га претворити у део лукобрана.

Тактичко-техничке карактеристике

Класа Danae
Положена кобилица 24. јануара 1917.
Поринута 29. децембра 1917.
Уведена у наоружање 16. августа 1918.
Депласман 5603 т пуни депласман
Дужина 136 м
Ширина 14,2 м
Газ 4,4 м
Погон шест котлова Yarrow, парне турбине Parsons, 40 000 КС
Брзина пловљења 29 чв
Аутономија 2300 М
Наоружање 1918:
6 × 152 мм
2 × 76 мм
2 × 40 мм
12 × ТЦ 533 мм
1930:
6 × 152 mm
3 × 102 мм
2 × 40 мм
12 × ТЦ 533 мм
1942:
6 × 152 мм
2 × 102 мм
6 × 40 мм
12 × ТЦ 533 мм
1943:
5 × 152 мм
1 × 102 мм
20 × 40 мм
12 × 20 мм
бацач дубинских бомби
Посада 462 чланова

HMS Belfast, лака крстарица

HMS Belfast на мору.

Британска краљевска морнарица је 1936. године желела да набави два брода који би у суштини били увећана  и унапређена верзија лаке крстарице класе Southampton. Две нове крстарице су требале да имају 16 топова калибра 152 мм у четири куполе и депласман од 10 000 тона, што је било дозвољено Поморским споразумом из Вашингтона. На несрећу, производња главног наоружања у оволиком броју била је немогућа те је британски Адмиралитет смањио захтеве на дванаест топова у четири куполе. Тиме је направљен простор за додавање оклопа и средстава противваздушне заштите. Направљена су само два брода ове класе, који су названи Belfast и Edinburgh, а по крстарици Edinburgh је именована и ова подкласа класе Town.

Лака крстарица HMS Belfast поринута је на дан Св. Патрика, 17. марта 1938, а  у опертиву је уведена 5. августа 1939.

Септембра 1939, крстарица HMS Belfast учествује у поморској блокади Немачке. Почетком октобра исте године узаптила је немачки путнички брод SS Cap Norte, који је покушао да пробије блокаду и да се врати у Немачку маскиран у неутрални брод.

Међутим, 21. новембра 1939. HMS Belfast наилази на мину коју је положила немачка подморница U-21, при чему задобија тешка оштећења трупа и погонског комплекса; услед ових оштећења, брод ће бити ван строја нареде три године.

Оштећење трупа, снимљено након извлачења брода у суви док.

Након извршених поправки, крстарица повећава депласман на 11500 тона и новембра 1942. се враћа у службу као командни брод 10. сквадрона крстарица. У овом периоду крстарица обавља задатке ескорта поморских конвоја којима је снабдеван Совјетски Савез. Између конвоја, HMS Belfast патролира морима заједно са британским бојним бродовима и носачима авиона.

Прво право ватрено крштење долази учешћем у бици код Северног рта, када се HMS Belfast заједно са још једним бојним бродом, једном тешком и две лаке крстарице и девет разарача сукобљава са немачким бојним бродом DKM Scharnhost и потапа га.

Крстарица HMS Belfast се враћа у Британију након што је марта 1944. учествовала и у нападу на немачки бојни брод DKM Tirpitz. Јуна 1944. учествује у операцији савезничког искрцавања на Нормандију, када има улогу командног брода у пловном саставу који је пружао ватрену подршку искрцавању за британске и канадске снаге на плажама Голд и Џуно.

Отварање ватре са лаке крстарице HMS Belfast током артиљеријске припреме искрцавања на Нормандију.

Оставши у овом подручју наредних пет недеља, HMS Belfast је обезбеђивала импресивну ватрену подршку британским и канадским снагама док су се ови пробијали копном. Након пружања ватрене подршке у опeрацији Charnwood (заузимање Кана), HMS Belfast се враћа у Британију на краћи ремонт и одмор пре него што исплови за Далеки Исток, Када је стигла на Пацифик, HMS Belfast учествује у операцијама које су имале за циљ протеривање јапанских снага из Малаје, али је капитулација Јапана учинила ова дејства непотребним. Ипак, крстарица остаје на Пацифику као транспортни брод за хиљаде ратних заробљеника из јапанских логора, али и као патролни брод током Кинеског грађанског рата.

Пет година касније, HMS Belfast учествује у рату у Кореји, где обезбеђује ватрену подршку за јединице Уједињених нација. Ватрена подршка је започела 11 дана након почетка инвазије и трајаће читавих 404 дана.

Ватрена подршка УН снага на копну, Кореја.

Након ремонта који је трајао од јануара 1956. до јануара 1959, HMS Belfast се користи углавном на вежбама, да би након три године била избачена из активне службе.

Захваљујући напорима Империјалног музеја рата, HMS Belfast није завршила своју каријеру у старом гвожђу већ је октобра 1971. постала брод музеј у близини чувеног Тауер бриџа на Темзи.

Лака крстарицa HMS Belfast данас, као брод музеј на Темзи.

Тактичко-техничке карактеристике

Тип лака крстарица
Класа Town, подкласа Edinburgh
Порекло Велика Британија
Положена кобилица 10. децембра 1936. године
Поринута 17. марта 1938. године
Уведена у употребу 5. августа 1939. године
Депласман 11 553 т
Дужина 186,99 м
Ширина 19,3 м
Газ 6,02 м
Погонска група 4 котла Admiralty, 4 гасне турбине Parsons, снаге 80 000 КС
Брзина пловљења 32 чв
Посада 850 чланова
Наоружање 1939: 12х152мм, 12х102мм, 16х40мм, 8х13мм, 6хТЦ533мм
Оклопна заштита главни појас: 114 мм
куполе: до 102 мм
палуба изнад муницијских комора:76 мм
палуба изнад машинског простора: 51 мм
водонепропусне преграде: 63,5 мм
Аеро компонента 2 х Supermarine Walrus

Бојни брод HMS Duke of York

Развој и градња

Duke of York, британски бојни брод класе King George V. Кобилица за бојни брод Duke of York положена је маја 1937. у бродоградилишту John Brown and Company у Клајдбанку; у оперативу је уведен 4. новембра 1941. Бојни бродови ове класе представљаће и најмодерније британске бојне бродове који су коришћени током Другог светског рата.

Након завршетка Првог светског рата, поморске силе потписују Поморски споразум из Вашингтона, са циљем спречавања нове трке у наоружавању између Британије, Јапана, Француске, Италије и САД. Овај споразум је свакој нацији ограничио број ратних бродова који им је одобрен за градњу, а депласман капиталних бродова је ограничен на 35 000 тона. Ова ограничења су проширена 1930. године у Лондону, ипак, Јапан и Италија се до средине тридесетих година повлаче из оба споразума тако да стари бојни бродови у британској флоти почињу да представљају велики проблем за Британце. Као резултат те забринутости, Британци наручују градњу нове класе бојних бродова: класе King George V.

Бојни брод Duke of York у Средоземном мору.

Како су у време пројектовања брода оба поморска споразума још увек били на снази, калибар топова главне бродске артиљерије био је ограничен на 356 мм. То су били једини бојни бродови грађени у то време, који су били у складу са постојећим ограничењима. Када је постало јасно да од тих споразума више нема користи, односно да их потписници игноришу, било је касно за преправке пројекта.

Оперативна употреба

По увођењу у оперативу, бојни брод HMS Duke of York је отпловио за базу у Скапа Флоу. Средином децембра 1941. на брод се укрцава премијер Винстон Черчил и одлази за САД, како би се састао са америчким председником Рузвелтом. У Анаполис упловљава 22. децембра 1941, потом јануара 1942. плови за Бермуде а потом за Скапа Флоу, док се Черчил вратио у Британију авионом.

Марта месеца 1942. године бојни брод HMS Duke of York прати савезнички конвој PQ 12, заједно са бојним крсташем HMS Renown, крстарицом HMS Kenya и шест разарача. Британци су због забринутости за безбедност конвоја (услед присуства немачког бојног брода Tirpitz) 6. марта ојачали овај састав додатним бродовима: бојним бродом HMS King George V, носачем авиона Victorious, тешком крстарицом Berwick и још шест разарача.

Касније, током истог месеца, формиран је конвој PQ 13, а бојни брод Duke of York поново је био део пратње конвоја. Почетком априла, бојни бродови King George V и Duke of York, заједно са носачем авиона Victorious, формирају језгро пловног састава за задатак патролирања између Исланда и Норвешке, са основним циљем обезбеђења неколико конвоја за Совјетски Савез. На овом задатку ће бити ангажован до краја маја, када се саставу прикључује амерички бојни брод USS Washington. Бојни брод Duke of York ће бити ангажован на сличним задацима све до октобра, када бива послат за Гибралтар, као нови командни брод пловног састава Force H, који добија задатак да подржи савезничко искрцавање у Северној Африци. У том периоду га у два наврата нападају италијански авиони, али мањи број њих, те је било довољно ангажовање авиона са британског носача авиона да заштити састав. Након завршетка ангажовања у Средоземном мору, Duke of York се 18. новембра враћа у Британију, заједно са носачем авиона Victorious и разарачима Westcott, Malcolm, Glaisdale, Bulldog, Beagle и Opportune; након осам дана упловљава у базу Скапа Флоу. Из ове базе, бојни брод Duke of York 8. децембра плови за Росит, где ће због ремонта остати до половине марта 1943. године. Током ремонта, брод добија 24 једноцевних противавионских топова Oerlikon калибра 20 мм. По завршеном ремонту, Duke of York преузима назад дужност командног брода.

Услед ангажовања капиталних бродова британске Домовинске флоте у извршењу операције Husky (напад Савезника на Сицилију), Домовинска флота у Скапа Флоу остаје са само два модерна бојна брода класе King George V, што је сматрано недовољним за супротстављање немачким бродовима који су базирали у Норвешкој. У складу с тим, Британци су затражили помоћ од Американаца, који им шаљу бојне бродове USS South Dakota и USS Alabama и пет разарача; амерички ратни бродови упловљавају у Скапа Флоу 19. маја 1943.

Јуна 1943, Duke of York је ангажован у операцији Gearbox, заједно са групом америчких ратних бродова, са задатком обезбеђења извршења операција мањег обима у водама око Норвешке. Након тога се ангажује у операцијама Camera и Governor of Norvay, ради одвлачења пажње Немаца од операције Husky.

Почетком октобра, бојни брод HMS Duke of York, заједно са још једним бродом исте класе, HMS Anson, обезбеђује савезничке крстарице и разараче, као и амерички носач авиона USS Ranger током операције Leader, којом су немачки бродови отерани из норвешких вода.  Операција је за резултат имала потапање четри немачка теретна брода и оштећење још седам, од којих је већина морала бити насукана како би избегла сигурно потапање.

Немачки бојни брод Scharnhorst је 1943. пребазирао у Норвешку, на позицију одакле је могао угрозити арктичке конвоје којима је вршено снабдевање Совјетског Савеза. Како се у норвешким водама налазио и немачки бојни брод Tirpitz, Британци су морали да обезбеде снажну пратњу за конвоје између Британије и Совјетског Савеза. Немци су почетком 1943. уочили један од таквих конвоја, а савезнички обавештајци су закључили да би наредни конвој, ознаке JW 55B, могао бити нападнут од стране немачких површинских бродова. Британци су своје ратне бродове поделили у две групе, како би извршили задатак обезбеђења конвоја JW 55B који је напустио луку Лох Ив 22. децембра. Три дана касније, стигао је извештај да је немачки бојни брод Scharnhorst са пет разарача (Z-29, Z-30, Z-33, Z-34 и Z-38) напустио луку базирања. Прва група британских ратних бродова, у којој су се налазили тешка крстарица Norfolk, крстарице Belfast и Sheffield, успева да нешто након девет часова у јутро 26. децембра успостави контакт. У кратком артиљеријском боју, британски бродови успевају да оштете радар на немачком бојном броду Scharnhorst. Метеоролошке прилике су се погоршавале, тако да је Scharnhorst изгубио могућност да искористи тактичку предност коју му је пружао радар. Страхујући да се сукобио са британским бојним бродом, Scharnhorst се окреће и удаљава од гониоца. Око поднева долази до још једног артиљеријског дуела, овог пута на штету британских бродова; крстарица Norfolk остаје без куполе главне бродске артиљерије и радара. Немци су још раније деташовали разараче са задатком да траже британски конвој, тако да је бојни брод Scharnhorst могао слободно да се врати у Алтафјорд.

Бојни брод Duke of York у потери за немачким бојним бродом Scharnhorst.

Јунак ове приче, бојни брод HMS Duke of York, налазио се у другој групи британских ратних бродова, заједно са лаком крстарицом HMS Jamaica и четири разарача (британски Saumarez, Savage и Scorpion и норвешки Stord). Ова група се приближавала немачком бојном броду који је пловио ка Алтафјорду; процене су говориле да би до сусрета требало доћи у 1715 часова. Међутим, Scharnhorst је променио курс, а крстарица Belfast је проследила податке са радара другој групи британских ратних бродова. Duke of York је успоставио радарски контакт са немачким бојним бродом у 1617, на даљини од 41 600 метара. Сходно томе, бродови су маневрисали тако да им циљ дође под бочну ватру, а и да разарачима буде погодно да изведу торпедни напад. Крстарица Belfast је у 1648 часова испалила осветљавајуће гранате како би осветлила немачки бојни брод, а ускоро су полетеле и осветљавајуће гранате са бојног брода Duke of York. Duke of York се до 1650 часова приближио немачком бојном броду на 11 000 метара и испалио бочни плотун из топова главне бродске артиљерије, успевши да једним пројектилом погоди циљ. Иако под тешком ватром британских топова, Scharnhorst је узвратио и чак и погодио Duke of York са два пројектила. Један од пројектила иако није експлодирао при удару у ногу јарбола, успео је да оштети инсталацију радара. Након испаљене 52 салве, Duke of York препушта Scharnhorst разарачима. Немачки бојни брод је због поготка у котларницу већ био успорен и самим тим лак плен за британска торпеда. Разарачи који су се налазили у другој групи бродова, извршили су торпедни напад, испаливши 28 торпеда; немачки бојни брод је погођен са четири торпеда. То је још више успорило Schranhorst. Duke of York и Jamaica у 1901 поново отварају ватру, овог пута са даљине од 9500 метара. Након петнаест минута, прикључује им се и крстарица Belfast. И Belfast и Jamaica су испалиле преостала торпеда. Scharnhorst је погођен са најмање десет пројектила, који су изазвали пожаре и експлозије, али и ућуткали највећи део секундарних батерија. Све три батерије главне артиљерије калибра 283 мм су престале да дејствују у 1916 часова, док је брзина пловљења пала на свега 10 чворова. У последњој фази битке, разарачи Matchless, Musketeer, Opportune и Virago испаљују на Scharnhorst 19 торпеда, услед чега немачки бојни брод добија критични нагиб преко левог бока, да  би се у 1945 часова преврнуо и потонуо. Преживело је свега 36 од 1932 чланова посаде. Након потапања бојног брода Scharnhorst и повлачења већине немачких бродова из Норвешке престала је потреба за држањем снажних поморских снага у британским водама.

Duke of York је са главнинoм Домовинске флоте 29. марта 1944. испловио из Скапа Флоу, са задатком подршке конвоја JW 58. Брод је деловао у Арктику и као заштита носача авиона са којих је изведен низ напада на немачки бојни брод Tirpitz, од средине до краја августа. У септембру, након ремонта и делимичне модернизације у Ливерпулу, Duke of York добија радар и додатно противавионско наоружање. Након тога, брод 25. априла 1945. добија наређење да се препотчињава британској Пацифичкој флоти. Проблем са електричном инсталацијом имао је за последицу кашњење, те је у Сиднеј упловио 29. јула, када је било и сувише касно за учешће у неким важнијим дејствима против јапанских снага.

Duke of York у Токијском заливу.

Како год, Duke of York је почетком августа придодат TF 37, заједно са четири носача авиона и бојним бродом King George V. Овај пловни састав је од 9. августа извео низ ваздушних напада на Јапан, све до 15. августа када је објављена капитулација Јапана. Након завршетка непријатељстава, Duke of York је заједно са бојним бродом King George V, присуствовао церемонији јапанске капитулације у Токијском заливу. Duke of York наредног месеца плови за Хонг Конг, како би се прикључио флоти која је тамо прикупљена ради прихватања предаје јапанског гарнизона; остаје командни брод британске Пацифичке флоте до јуна 1946, када се враћа у Плимут.

Након завршетка Другог светског рата, бојни брод Duke of York службује као командни брод Домовинске флоте; у активној служби остаје до 1949. године. Средином маја 1957. донета је одлука о резању брода у старо гвожђе. Бродско звоно је предато на чување школи Duke of York у Најробију (Кенија).

Тактичко-техничке карактеристике

Тип бојни брод
Класа King George V
Положена кобилица 5. маја 1937.
Поринут 28. фебруара 1940.
Уведен у оперативу 4. новембра 1941.
Судбина Изрезан у старо гвожђе 1957. године
Депласман 42 076 т
Дужина 227,1 м
Ширина 31,4 м
Газ 10,5 м
Погон 4 парне турбине Parsons, снаге 110 000 КС
Брзина пловљења 28,3 чв
Аутономија 15 600 М брзином од 10 чв
Посада 1556 чланова
Наоружање 10 х 360 мм
16 х 133 мм
48 х 40 мм
6 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита оклопни појас: 370 мм
палуба: 127 – 152 мм
куполе: 324 мм
Авио компонента 4 х Supermarine Walrus

 

 

Подморница U-8

Немачка подморница U-8 је подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата базирала у Килу. Први командант подморнице био је Харалд Гросе, а током рата се на месту команданта подморнице измењало 18 официра.

Подморница U-8, Вилхелмсхафен 1945. године

Градња подморнице је наручена 20. јула 1934, што је учињено у супротности са одредбама Версајског мира, који је Немачкој забрањивао градњу и поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 2. марта 1935, а поринута је 16. јула 1935, након што је потписан Англо-немачки поморски споразум који је Немачкој дозволио поседовање подморница, сходно утврђеном односу немачке и британске краљевске морнарице.

Подморница U-8 је уведена у оперативу 5. августа 1935, са командантом поручником бојног брода Хералдом Гросеом. До 31. марта 1945. је коришћена као подморница за обуку подморничара, након чега је избачена из наоружања.

Укупно гледајући, подморница U-8 је извела једну патролну вожњу, од 19. маја до 7. јуна 1940. године. Због експлозије гранате на командном мосту, која се догодила 4. јуна, дошло је до промене на дужности команданта подморнице, пошто је Етел-Фридрих Кентрат том приликом повређен и предао је дужност свом заменику, Хајнцу Стајну.

Посада подморнице је сходно плану операције Regenboggen, планиране и изведене са циљем спречавања одласка немaчких ратних бродова, пре свега подморница у руке Савезника, потопљена 2. маја 1945. у водама испред Вилхелмсхафена.

Подморница U-7

U-7, немачка подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата дејствовала из базе у Килу и потопила два теретна брода.

Немачка подморница U-7

Немачка је градњу подморнице U-7 наручила 20. јула 1934, што је било кршење Версајског споразума којим је Немачкој било забрањено поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 11. марта 1935. у килском бродоградилишту F. Krupp Germaniawerft AG, а поринута је 29. јуна 1935, једанаест дана по потписивању Англо-немачког поморског споразума којим је регулисана величина немачке морнарице у односу на британску краљевску морнарицу.

Посада подморице U-7 на одмору у торпедном простору.

Подморница U-7 је уведена у оперативу 18. јула 1935, под командом поручника бојног брода Курта Фрајвалда. До избијања Другог светског рата, подморница је коришћена за обуку подморничког кадра, који је био преко потребан за вођење једног рата какав је чека Немачку. Током немачког напада на Пољску 1939. и напада на Данску и Норвешку 1940. подморница U-7 је имала две краће патролне вожње.

Ова подморница ће током целог ангажовања у Другом светском рату, у шест патролних вожњи, потопити два брода и то: британски теретни брод Akenside од 2694 БРТ 22. септембра 1939. и недељу дана касније норвешки теретни брод Takstaas од 1830 БРТ. Цело време свог бивствовања, подморница се налазила у саставу 21. подморничке флотиле.

Норвешки теретни брод Takstaas.

Подморница је изгубљена 18. фебруара 1944. године, западно од Пилауа, на позицији 54º 25’N 19º 50′ E, у нечем за шта се верује да је несрећа при маневру зарањања подморнице. У инциденту није било преживелих чланова посаде.

Morris Commercial C8 FAT

Артиљеријски трактор Morris Commercial C8 FAT, или популарно назван Quad, једно је од најуспешнијих у рангу возила произведених у компанији Morris-Commercial Motors, а за потребе британске армије. Quad, који је првобитно развијан у компанији Guy Motors као артиљеријски трактор Quad-Ant, ушао је у наоружање октобра 1939. а током рата је коришћен као стандардно средство за вучу у артиљеријским пуковима британске, али и војскама земаља Комонвелта, вукући пољске топове 18 и 25-фунташе, касније и противтенковски топ 17-фунташ. Производња ових возила завршена је 1945. године.

C8 Quad је погоњено четвороцилиндричним Морисовим бензинским мотором од 3500 ccm запремине, снаге 70 KS; мењач је имао пет степена преноса за ход у напред и један степен преноса за ход у назад. Погон је био сталан на свим точковима. Мотор се није налазио на самој шасији возила, већ на посебном носачу, и такав концепт ће бити примењен и код каснијих типова возила.

Како је оплата возила била израђена од метала, током рата је владало мишљење да је возило оклопљено, што није било тачно. Наиме, лим је био толико танак да није могао да заштити ни од парчади артиљеријских пројектила. Унутар возила је било места за смештај возача и шесторице чланова послуге вученог артиљеријског оруђа, као и за смештај борбеног комплета муниције. Командир оруђа се налазио на месту сувозача и изнад себе је имао отвор у крову, кроз који је могао да проверава вучење оруђа. Изнад задњег диференцијала се налазило снажно витло, којим се могао вући терет масе 4 000 kg, док се на задњој косој страни возила налазио резервни точак.

Док су прве верзије имале препознатљив изглед буба-маре, последња верзија, из 1944. године, је добила другачији изглед, пошто су Британци закључили да га је врло лако препознати из ваздуха, чиме указује на близину артиљеријског положаја. Тако је Mark 5 добио коцкасто тело, са товарним простором покривеним платном, чиме је добио изглед стандардног камиона.

Велики број ових возила изгубљен је током евакуације из Денкерка. Ипак, масовном производњом у компанијама Morris, Ford и Chevrolet је надокнађен губитак. Иако су га описивали као бучно и неудобно возило, остало је у оперативној употреби све до шездесетих година, када је последњи избачен из употребе.

Ordnance SBML, лаки минобацач

Британска војска је средином тридесетих година у наоружање својих пешадијских јединица увела минобацач калибра 2-инча, односно 50 мм, модела Ordnance SBML. Радило се о британској варијанти лиценцно произвођеног шпанског минобацача калибра 50 мм, који је пројектовала компанија Esperanza y Cia. За потребе опитовања новембра 1937. је произведена серија од десет минобацача, заједно са по 1600 разорних и димних мина. Испитивања спроведена током фебруара 1938. показала су се као успешна, што је за последицу имало покретање серијске производње.

Комплет минобацача Ordnance SBML

Уобичајену послугу минобацача чинила су два послужиоца, од којих је један држао и усмеравао цев минобацача, док је други члан послуге био задужен за пуњење цеви минобацача мином.

Британци су у време избијања Другог светског рата располагали са око 500 минобацача овог типа. Прва верзија овог минобацача била је означена са MkII упркос томе што се радило о првој верзији; ознака MkI је искоришћена за означавање минобацача сличног калибра али из доба Првог светског рата. Највећа предност овог оруђа лежала је у његовој једноставности (на цеви су биле офарбане беле линије за усмеравање оруђа, није било нишанских справа) и малој маси (није било лафета и тешке подлоге).

Послуга минобацача на положају

Произведено је неколико верзија минобацача, међу којима су биле и верзија са кратком цеви (намењена за наоружавање падобранских јединица) и верзија за уградњу у возила. Поред тога што су у комплету имали стандардне минобацачке мине (разорна, осветљавајућа и димна), минобацач је располагао и мином-мрежом са експлозивним пуњењем намењеном за прављење пролаза у минској препреци.

Минобацач Ordnance SBML уграђен на возило Bren

Минобацач је масовно коришћен у оружаним снагама Велике Британије и земаља Комонвелта, а доста њих је коришћено и у Кореји. У британским оружаним снагама се задржао до осамдесетих година.

Tактичко-техничке карактеристике минобацача

Порекло Велика Британија
Калибар 50,8 мм
Маса 4,8 кг
Дужина 53 мм
Послуга два члана
Маса мине разорна 960 г
димна 910 г
осветљавајућа 600 г
Елевација 45 до 90°
Брзина гађања 8 мина у минути
Ефикаасни домет 460 м

 

USS Albacore (SS-218)

USS Albacore је америчка подморница класе Gato, коришћена током Другог светског рата. Сматра се најуспешнијом америчком подморницом Другог светског рата; изгубљена је 1944, вероватно након што је 7. новембра 1944. године северно од острва Хокаидо наишла на мину.

Кобилица подморнице Albacore је положена 21. априла 1941. у бродоградилишту Electric Boat Company у Гротону (савезна држава Конектикат); поринута је 17. фебруара 1942, а у оперативу је уведена 1. јуна исте године.

Оперативна употреба подморнице

  1. година

Након пробних вожњи, подморница се кроз Пaнамски канал упутила ка Перл Харбуру, одакле ће 28. августа 1942. отпочети и прву патролну вожњу, у водама северног и североисточног пролаза, кроз коралне гребене који су се налазили око острва Трук. Након две недеље патролирања, подморница 13. септембра уочава два теретна брода у колони. Albacore из подводне вожње лансира три торпеда на први и два торпеда на други теретни брод. Једно или два торпеда су погодила и оштетила први брод, док други брод пролази без оштећења. До следећег контакта са непријатељем дошло је 1. октобра, када подморница врши напад из површинске вожње на јапански танкер, са чак седам торпеда. Од седам лансираних, танкер погађају два торпеда. И поред оштећења, танкер успева да напусти бојиште на сопствени погон. Осам дана касније, 9. октобра, Albacore уочава носач авиона класе Шокаку у пратњи тешке крстарице и разарача, али је пратња носача убрзо отерала дубинским бомбама. Већ сутрадан подморница наилази на теретни брод који погађа једним торпедом и због тога што је чула две експлозије, посада подморнице закључује да га је потопила.

Почевши од преподнева 11. октобра, подморница Albacore је била мета више напада противподморничким оружјем. Један од напада је трајао седам часова, а почео је у 1548 часова. Наредног дана, подморница се упутила ка Мидвеју. Иако је имала неколико прилика за напад током пловидбе за Мидвеј, нити једну од њих није искористила. У луку на острву Мидвеј је упловила 20. октобра, када започињу и поправке подморнице.

Подморница Albacore је са Мидвеја отпловила 11. новембра, са новоуграђеним топом Oerlikon калибра 20 мм. Крајем новембра, тачније 24. новембра, подморница уочава конвој од два теретна брода. Након маневрисања и лансирања два торпеда из крмених цеви, бродови се удаљавају без оштећења. Два дана касније, подморница постаје циљ. Два јапанска разарача је нападају дубинским бомбама, што је за резултат имало више мањих пропуштања трупа подморнице; Јапанци су након два сата, срећом по Американце, одустали од даљег напада.

Наредна добра прилика за напад уследила је 13. децембра, када је подморница наишла на три јапанска разарача. Међутим, и овог пута је напад био неуспешан, пошто од снопа од три торпеда нити једно од њих није погодило циљ. Пет дана касније, 18. децембра, Albacore наилази на „транспортни брод у пратњи разарача“; одлучује се да торпедује транспортни брод, али погађа разарач који тоне у пламену. Испоставиће се да је „разарач“ у ствари био лака крстарица Тенрју. Након тога, Albacore 30. децембра упловљава у аустралијску луку Бризбејн.

  1. година

Након извршене поправке на погонском комплексу, подморница Albacore 20. јануара 1943. испловљава из Бризбејна на своју трећу патролну вожњу. Уз северну обалу Нове Гвинеје уочава укупно једанаест потенцијалних циљева. Прву групу напада 20. фебруара; у групи су се налазили миноловац са пратњом разарача и фрегате. Albacore лансира укупно десет торпеда, којима је потопљен разарач док је фрегата оштећена. Касније ће се испоставити да се радило о јапанском разарачу Oшијо. У наредним данима, Albacore напада један танкер, неколико теретних бродова и још један разарач. Од осам торпеда која је лансирала на ове бродове, ни једно није погодило свој циљ; у Бризбејн се враћа 11. марта.

У Бризбејну је уследило краће доковање подморнице, након чега је 6. априла испловила на четврту патролну вожњу; патролно подручје је било око Соломонових и Бизмаркових острва, северно од Нове Гвинеје. Из патроле се вратила 26. маја; током патроле подморница је уочила неколико конвоја али нема података да је по њима и дејствовала. Поред тога што су у Бризбејну извршене мање поправке на подморници, дошло је и до смене на челу посаде: дотадашњег команданта подморнице пбб Лејка заменио је пбб Оскар Е. Хагберг (Oscar E. Hagberg).

На своју шесту патролну вожњу Albacore испловљава 16. јуна. Током патролирања у водама око Бизмаркових и Соломонових острва, подморница наилази на три одвојена конвоја при чему напада два. Посада је тврдила да је 19. јула оштетила транспортни брод, али без потапања и једног брода. По завршеној вожњи Albacore се поново враћа у Бризбејн.

У следећу патролу, са скоро истоветним патролним подручјем, испловљава 23. августа. Последњег дана августа уочава јапанску подморницу, али није била у ситуацији да изврши напад. На непријатеља поново наилази 4. септембра, у виду конвоја од два теретна брода са пратњом од два ратна брода, када салвом од три торпеда потапа један од теретних бродова, Heijo Maru. Након потапања теретног брода, неуспешно је гонила остатак конвоја, али је успела да изазове само мања оштећења. Патрола је завршена упловљењем у Бризбејн 26. септембра.

Седма патролна вожња је започета 12. октобра 1943. године. Након 13 дана вожње, 25. октобра је извршен неуспешни напад на јапански теретни брод са шест торпеда. Извештај о великом конвоју стиже на подморницу 6. новембра, да би два дана касније подморница наишла на конвој и започела праћење. Међутим, амерички авион напада сопствену подморницу, при чему долази до прекида контакта са јапанским конвојем. Срећом, напад из ваздуха је прошао без оштећења.

Амерички авиони су били боље среће 10. новембра, када су поново напали сопствену подморницу; овог пута, напад је имао ефекта. Подморница Albacore је претрпела оштећења на помоћним моторима, почела је да прима воду кроз индукциони вентил… Наредна два и по сата се борила да изађе на површину, након чега је одлучено да се прекине патролна вожња и врати у луку на поправку. Без обзира на оштећења, подморница је добила наређење да открије и нападне јапанску крстарицу Агано, коју је оштетила подморница USS Scamp. Albacore је пронашла јапанску крстарицу, али ју је јапански разарач осујетио у извршењу напада, и то тако што је направио четворосатни бараж дубинским бомбама око оштећене крстарице. У Бризбејн је упловила 5. децембра, претходно 25. новембра потопивши транспортни брод Kenzan Maru. У Бризбејну је поново дошло до измене на месту команданта подморнице: уместо пбб Хагберга постављен је пбб Џејмс Бланшард (James W. Blanchard).

Подморница Albacore коначно напушта Аустралију 26. децембра, када одлази на патролну вожњу северно од Бизмаркових острва.

  1. година

Прву мету уочава 12. јануара 1944, када из другог покушаја потапа јапански теретни брод Choko Maru. Два дана касније, заједно са подморницама Scamp и Guardfish напада и потапа разарач Сазанами, класе Фубуки; разарач је потопљен торпедима лансираним из крмених торпедних цеви подморнице Albacore.  Други јапански разарач, који је пловио заједно са Сазанамијем, приковао је Albacore дубинским бомбама (употребио је 59 дубинских бомби), тако да су подморнице Scаmp и Guardfish могле да нападну јапанске танкере (успеле су да потопе свега један танкер). У Тулагију и на Мидвеју је извршена попуна горива, а у Перл Харбур је упловила 22. фебруара. Након тродневних поправки, Albacore је наставила ка калифорнијском бродоградилишту Mare Island Navy Yard где је планиран ремонт.

Подморница је из ремонта испловила 5. маја 1944; у Перл Харбур је упловила 13. маја, да би наредне две недеље провела у мањим поправкама и обуци посаде. На своју девету патролу, Albacore испловљава 29. маја; за патролно подручје одређене су воде западно од Маријанских острва и око острва Палау. У наредних неколико дана, подморница је остварила свега један контакт са непријатељем; уочила је јапански конвој и 11. јуна га напала. Ипак, пре него што је изманеврисала, јапански авион ју је приморао да зарони и изгуби контакт са циљем.

У јутро 18. јуна, два дана након почетка америчког искрцавања на Сајпан, подморница Albacore се померила са позиције западно од Маријанских острва на нову позицију, 100 наутичких миља јужније. Адмирал Локвуд, командант подморница на Пацифику, наредио је промену поставишта надајући се да ће подморница пресрести јапанске снаге које су под командом адмирала Озаве пловиле из Тави-Тавија ка Сајпану. Albacore је у 08,00 часова наредног јутра схватила да се налази у сред јапанског пловног састава. Бланшард је пропустио први носач авиона да прође, док је други носач авиона узео за циљ. На носач је испаљено шест торпеда. Носач је био у поступку лансирања авиона, а један од пилота је, видевши траг торпеда, обрушио авион  на њега и уништио га. Три јапанска разарача из пратње су се готово одмах устремили на америчку подморницу. Подморница је кренула у дубину, када се зачула експлозија торпеда. Са разарача је ка подморници полетело 25 дубинских бомби. У подморници су се могле чути серије експлозије дубинских бомби, једна за другом. Командни брод адмирала Озаве, носач авиона Таихо, депласмана 31 000 тона, најновији и највећи носач авиона јапанске флоте, потонуће тек у послеподневним часовима, након што су га потресле две снажне експлозије под палубом.

Посада америчке подморнице није била свесна да је потопила Озавин командни брод. Након ове акције, подморница добија задатак спашавања америчких пилота који би били оборени у нападу на пацифичка острва Јап и Улихи; 2. јула добија задатак пресретања саобраћаја између острва Јап и Палау. Тако је уочила и брод Taimei Maru, накрцан јапанским цивилима. Командант подморнице Albacore одлучује да изрони и нападне брод. Након што је топовима запалио брод, подморница зарања како би избегла евентуални напад авиона, који би можда били привучени пожаром на броду. Подморница се касније вратила и преузела пет преживелих чланова посаде-путника са брода Taimei Maru. Због овог потапања ће и сам Хирохито упутити Американцима протестну ноту.

Преживели са Taimei Maru на палуби подморнице USS Albacore

Albacore 15. јула упловљава у луку Мађуро на Маршалским острвима; похваљена је за агресивну патролу и за оштећење носача авиона класе Шокаку. Амерички дешифрери су изгубили траг носача авиона Таихо након битке у Филипинском мору, тако да нису схватали да је овај носач у ствари потопљен; до сазнања да је носач потопљен доћи ће тек након испитивања ратних заробљеника.

Након извршених ремонта, подморница Albacore је 8. августа испловила на своју десту патролну вожњу. Током патролирања у јапанским водама, Albacore потапа два јапанска брода, теретни брод Shingetau Maru депласмана 880 тона и ловца на подморнице #165 депласмана 170 тона. Патрола је завршена упловљењем у Перл Харбур 25. септембра.

Губитак подморнице

Albacore испловљава из Перл Харбура 24. октобра 1944. године; четири дана касније на Мидвеју допуњава танкове горива, што је био и последњи пут да је неко видео подморницу. Према јапанским извештајима, до којих су Американци дошли након рата, подморница (претпоставља се да је у питању Albacore) је 7. новембра наишла на мину у близини североисточне обале острва Хокаидо. Јапански патролни брод је био на лицу места када се мина активирала, након чега се на површини појавила нафтна мрља и делови инвентара са подморнице. Подморница Albacore је званично проглашена изгубљеном 21. децембра; име јој је избрисано из регистра 30. марта 1945. године.

ТТ карактеристике

Класа и тип Gato, дизел електрична подморница
Депласман 1525 тона површински, 2424 т подводни
Дужина 95,02 м
Ширина 8,31 м
Газ 5,2 м (максимални)
Погон 4 дизел мотора General Motors Model 16-248 са електричним генераторима, снага погона 5400 КС, 2 осовинска вода
Брзина 21 чв површинска, 9 чв подводна
Аутономија 11 000 миља брзином од 10 чв у површинској ,
8 часова брзином од 2 чв у подводној вожњи,
75 дана залихе хране и воде
Посада 6 официра, 54 подофицира и морнара
Наоружање 10 ТЦ калибра 533 мм (6 прамчаних и 4 крмене), б/к 24 торпеда
1 х 76 мм
1 х 40 мм Bofors
1 х 20 мм Oerlikon