КВ серија тешких тенкова

Након Првог светског рата, свега неколико европских армија је изашло са идејом о пројектовању тешког тенка који би био употребљаван у пробоју одбрамбених линија непријатеља. Прва међу њима је била Француска са тенком Char 2C, након ње Велика Британија са тешким тенком Independent. Ови „копнени бојни бродови“ су били наоружани са неколико купола и борбених станица. Совјетска Црвена армија је била заслепљена овим концептом, али све до почетка тридесетих година, односно Стаљинове индустријализације земље, развој пројеката тешких тенкова у Советском Савезу био је незамислив. У харковској фабрици локомотива је од 1932. до 1939. произведено укупно 61 тешких тенкова Т-35, који су већ почетком тридесетих година – застарели. Ипак, Црвеној армији је било врло тешко да напусти концепт вишекуполног тенка; тако је Т-35 еволуирао у 95-тонски Т-39, наоружан са три куполе у којима су се налазиле хаубица 152 мм, топ 107 мм и топ калибра 45 мм. Како је превладало мишљење да је овакав тенк немогуће направити, те да неће бити практичан у борбеним дејствима, овај пројекат ће заувек остати на цртаћој табли.

Совјетски тешки тенк Т-35

Предратне теорије пројектовања тенкова

Искуство совјетских тенкиста у Шпанском грађанском рату је показало да тенк мора да издржи погодак пројектила калибра 37 мм и већег, те је тежиште у пројектовању тешких тенкова пребачено са велике ватрене моћи на снажну оклопну заштиту.

Главни директорат оклопних јединица је поднео захтев за средство способно да издржи погодак противоклопног пројектила калбра 37 до 45 мм на блиском одстојању, односно пројектила калибра 75 мм на даљини од 1200 метара. Програм развоја новог тенка био је врло битан за Совјете, пошто су два конструкторска бироа (биро Барјукова и фабрици Бољшевик и Биро за специјалне конструкције број два у заводу Кировски) добила задатак да развију овакав тенк.

Првобитни захтев за нови тенк односио се на пројектовање тенка исте концепције као и Т-35, са пет купола. Инжињери су убрзо убедили Директорат да елиминишу декоративне куполе наоружане митраљезима, чиме је број купола пао на три: главну куполу наоружану топом калибра 76 мм и две мање куполе са противоклопним топовима калибра 45 мм. Барјуков тим је свој модел тенка назвао Т-100, или „Сотка“, док је Котинов тим конструктора сходно лењинградској моди, назвао свој пројект тенка по убијеном комунистичком вођи Сергеју М. Кирову – СМК.

Пројекат тешког тенка Т-100

Прва верзија тенка СМК користила је вешање идентично оном на тенку Т-35, које ће се касније показати као претешко. Сходно томе, конструктори су као алтернативу, развили ново вешање са модификованим торзионим шипкама са средњег тенка Т-28 и он је касније уграђен на тенк СМК. На састанку, који је одржан 4. маја 1938, Државном савету одбране су приказани дрвени модели оба тенка. Овај састанак ће довести до реконструисања оба модела тенка. Kонструкторски тим Котина је био убеђен да би практичан прилаз решењу проблема била елиминације друге куполе наоружане топом калибра 45 мм, те прелазак на употребу само једне куполе, наоружане топом калибра 76 мм. Проблем конструисања тенкова са две куполе лежао је у томе што су конструктори били приморани да главну куполу поставе на велико, тешко оклопљено постоље. Тиме је тенк добијао знатно већу масу, која је могла бити знатно боље искоришћена уградњом додатне оклопне заштите тенка уколико би овај имао једну куполу. Пројектовани тенк са једном куполом је добио ознаку КВ, по Стаљиновом блиском сараднику Клименту Ворошилову, члану Државног комитета за одбрану, али и тасту самог конструктора Котина.

Рад бироа СКБ-2 на пројектовању тенка КВ је био организован под руководством Духова, док је рад бироа СМК био организован под руководством Јермољајева. На састанку ЦК, одржаном августа 1938, Стаљину су приказани модели тенкова СМК и Т-100. Поред тога, Котин је приказао и пројектовани КВ тенк. Иако није био пројектован по захтевима Директората, Стаљин одлучује да се изради прототип КВ тенка, као и СМК и Т-100.

Тешки тенк СМК

Израђена су два прототипа тенка Т-100, сваки масе по око 58 тона, са посадом од седам чланова. Тенк је имао две куполе,од којих је једна била наоружана топом Л-11 76,2 мм, а друга топом калибра 45 мм, Модел 1938. Топ Л-11 је био нов модел тенковског топа калибра 76,2 мм, пројектован у Махановом бироу СКБ-4, који се бавио пројектовањем артиљеријских оруђа.  Прототип тенка СМК био је сличне конфигурације као и Т-100, са истим наоружањем. Оба модела тенка су била погоњена истим бензинским мотором, ГАМ-34-8Т, снаге 850 КС. За разлику од њих, тенк КВ је био знатно мањи и био је погоњен Трашутиновим дизел мотором В-2, који је био коришћен и на средњем тенку Т-34. КВ је имао предност над СМК и Т-100 у томе што је био лакши неких осам тона и имао је бољу оклопну заштиту. Прототипска испитивања су започета у Кубинки, септембра 1939. За потребе праћења испитивања организована је посебна комисија на чијем челу се налазио Ворошилов. Испитивања су показала да је Т-100 тежи за три тоне од дозвољених 55 тона, тром и тежак за управљање. У случају и Т-100 и СМК, командир тенка је имао велике потешкоће у координацији дејства обе тенковске куполе, што није чудило, с обзиром да је исти проблем био присутан и код Т-35. Сходно томе, тенк КВ је брзо издигао као најбољи од три понуђена пројекта тенка.

Тестови у Кубинки су се наставили, а Црвена армија је кренула у напад на Финску. Мала, али жилава финска армија је успела да нанесе незграпној и лоше вођеној Црвеној армији серију пораза. Дејство совјетских оклопних снага било је посебно поражавајуће. Неки од проблема односили су се на саму конструкцију тенкова; као што је био случај у Шпанији, тенкови су били неотпорни на дејство противтенковских топова калибра 37 мм. Као резултат тога, из састава 20. оклопне бригаде jе формирана тенковска чета наоружана прототиповима совјетских тенкова. Командовање четом је поверено мајору Ворошилову, сину маршала Ворошилова. Са посада делимично састављеним од радника из фабрике које су произвеле прототипове, тенковска чета је употребљена за напад на фински комплекс бункера „Великан“ у близини Суме, где су совјетски тенкови имали неких успеха. Ипак, СМК је наишао на велику мину која му је разнела гусеницу и поцепала патос. Преостали тенкови Т-100 и КВ су покушали да обезбеде тенк док се не организује његово извлачење, али се то показало као неуспешно. За тегљење тенка је безуспешно употребљен и тенк Т-28. Тенк је извучен тек у пролеће, након престанка борбених дејстава, али је и тада могао бити извучен само у деловима.

Борбена искуства из Финске су потврдила ранија испитивања те је 19. децембра 1939. донета одлука да се за увођење у оклопне јединице Црвене армије изабере тешки тенк КВ. Од фабрике Кировски је наручена прва серија од педесет тенкова. Тенкови су требали бити испоручени са реконструисаном куполом. Борбена дејства против финских бункера су подстакла генерала Мерецкова да поднесе захтев за производњу самоходних хаубица калибра 152 и 203 мм на тенковским шасијама. Од четири програма која су била покренута по овом питању, само је један имао резултате који су се могли употребити у Финској. Морнарички топ калибра 130 мм Б-1 је уграђен у казамат уграђен на шасију прототипа тенка Т-100; ово оруђе ће добити ознаку Т-100У (У – унапређени). Ипак, овај самоходни топ је завршен тек у пролеће 1940, када је завршен Зимски рат; употребљен је касније, у одбрани Москве, као СУ-130У.

Опис тенка КВ-1

Тенк КВ-1 Модел 1941 је имао петочлану посаду, у којој су се налазили командир/пунилац, нишанџија, помоћник возача/механичар (распоређени у куполи), возач, радио оператер/митраљезац (у оклопном телу). Возач се налазио напред у средини, нешто померен у десну страну. За потребе осматрања у кретању, возач је на располагању имао мали визир, који је отежавао и онако тешко управљање тенком. Тенк је користио суво вишеламелно квачило са клизним мењачем; трансмисија је без сумње била најпроблематичнија компонента КВ-1 тенка и самим тим најчешћи извор квара. Тенк је био погоњен дизел мотором В-2К снаге 600 КС. Гориво је било смештено у три резервоара унутар борбеног одељења: два на десној страни и један на левој.

Распоред

Радио-оператер се налазио лево од возача и уједно је био и нишанџија на митраљезу ДТ калибра 7,62 мм. Док су се радио уређаји обично уграђивали у тенкове командира водова и чета у четама средњих и лаких тенкова, тешки тенкови КВ-1 су сви имали радио уређај. Обично је уграђиван старији радио уређај 71-ТК-3. Радиста је имао обавезу да уколико дође до напуштања оштећеног тенка у борби, са собом понесе и митраљез.

Немачки тенкисти су често коментарисали да се совјетски тенкови изгледају неспретни, несвесни карактеристика терена на коме се користе да би их употребили ради своје заштите на бојишту, те да нису уочавали све циљеве у борби. Такође, јединице нивоа тенковског вода нису показивале довољно кохезије у активностима. Део ових недостатака може се приписати слабој обуци, али добар део налази узрок у лошој концепцији куполе, која је задржана још из тридесетих година. То се није могло исправити једноставним додавањем још једног члана посаде, помоћника возача, уједно механичара, који је преузео задатак пуњења топа, пошто је станица на којој се налазио тај члан била без справа за осматрање – буквално „слепа“.

Командир тенка је имао перископ ПТК, који је био готово идентичан перископу ПТ-4-7 који је користио нишанџија, али без осветљене кончанице која се користила за нишањење на циљ. Поред тога што је био одговоран за пуњење топа, командир је био одговоран и за пуњење спрегнутог митраљеза калибра 7,62 мм. Лош распоред, односно смештај муниције, чинио је командирове задатке тешким. У борби би се под брзо попунио отвореним кутијама муниције и чаурама. Ако се узме у обзир да је помоћник возача – механичар седео у непосредној близини командира, то је положај и простор за рад командира био још тежи и скученији.

Дужност помоћника возача-механичара била је да замени возача након што би се овај исцрпео захтевним системом управљања тенком, као и да на застанцима изврши преглед тенка. Током покрета, послуживао је противавионски митраљез на куполи, али је ову позицију због боље прегледности често заузимао командир тенка. У борби, послуживао је митраљез у задњем делу куполе, са задатком одбране од пешадије непријатеља.

Нишанџија се налазио у левом предњем делу куполе; на располагању је имао две нишанске справе, перископску ПТ-4-7 са осветљеном кончаницом и телескопску ТМФД. Справа ПТ-4-7 је коришћена за уочавање циља, док је за нишањење коришћена ТМФД. Нишанџија је подешавао елевацију топа узубљеним точком са десне стране своје позиције, док је левом померао цев топа по азимуту. Купола се могла окретати и електричним путем, механизмом са три брзине; брзина се кретала од 360° за 120 секунди до 360° за 70 секунди.

Погон

Тенк КВ-1 је погоњен дизел мотором В-2, снаге 600КС, истим какав је био уграђиван у средњи тенк Т-34, с тима да је након прилагођавања уградњ у КВ-1 понео ознаку В-2К. Ране верзије тенка су имале максималну брзину кретања од 35 км/ч, док је КВ-1 Модел 1941, са нешто побољшаном оклопном заштитиом, био успорен на 28 км/ч. Вешање са торзионим шипкама било је боље решење од Кристијевих опруга на Т-34. Широке гусенице су обезбеђивале бољу покретљивост по меканом терену или снегу, што није био случај са супарничким тенковима. Британски и амерички тестови су оценили КВ-1 као робустну и једноставну конструкцију. Финална обрада била је слаба, али не и на покретним деловима тенка, где је финална обрада била битна. Квалитет оклопа је био оцењен одличном оценом.

Наоружање

Главни топ, модела ЗиС-5, био је скоро идентичан топу Ф-34 којим је био наоружан тенк Т-34. У ствари, многи делови топа ЗиС-5 били су означени као делови за Ф-34. То је био топ са најдужом цеви, а који су се уграђивали у КВ-1. Први топ калибра 76,2 мм, ознаке Л-11, имао је дужину цеви од 30,5 калибара, Ф-32 је имао дужину цеви од 39 калибара, док је ЗиС-5 имао дужину цеви од 41,5 калибара. Борбени комплет топа се постепено смањивао, са 116 у почетку на каснијих 111, да би на крају код КВ-1 Модел 41 спао на 98 пројектила. Уобичајена структура пројектила у борбеном комплету била је 24 AP и 74 HE пројектила, али је та структура на бојишту често варирала.

Стандардни AP пројектил на почетку рата био је БР-350А, почетне брзине 662 м/с, масе 6,3 кг, пробојности 69 мм на даљини од 500 м, што је било и више него довољно у борби против немачких тенкова PzKpfw IV Ausf.F, који је имао чеони оклоп од 50 мм. У пролеће 1943, Немци су побољшали оклопну заштиту тенка PzKpfw IV на 80 мм са чела, те су Совјети кренули са употребом пројектила БР-350П, почетне брзине 965 м/с, масе 3,02 кг, пробојности 92 мм на даљини од 500 м. Овај пројектил је био и лакши и компактнији од свог претходника, чије је језгро од тунгстен карбида имало и вечу пробојност. Стандардни HE пројектил је носио ознаку ОФ-350, имао је масу од 6,2 кг, пуњење од 0,7 кг ТНТ и контактни упаљач.

Тешки тенк КВ-2

Искуства из Финске су довела до захтева за пројектовање тенка који би био коришћен за уништавање бункера. Сходно томе, у већу куполу је уграђена хаубица М-10, калибра 152 мм. Прототип је израђен крајем јануара 1940, након чега је предат на тестирање. Иако је имао недостатака, наручена је производња мале серије од четири тенка. Ови тенкови су у почетку називани КВ тенковима „са великом куполом“, али су убрзо добили званичну ознаку КВ-2. Совјетски тенкисти су му наденули надимак „Дреднот“. Коришћени  су за напад на финске бункере, при чему је један од тенкова био погођен са 48 пројектила а да оклоп није пробијен. КВ-2 је усвојен за серијску производњу у другој половини 1940. године.

Тенкови КВ-2 су били намењени прављењу пробоја у непријатељским одбрамбеним линијама ојачаним бункерима. Модификована хаубица М-10 Модел 1938/40 је испаљивала пројектиле масе 52 кг почетном брзином од 436 м/с, који су пробијали 72 мм челичног оклопа на даљини од 1500 м. Поред класичних пројектила, коришћен је и бетонски пројектил масе 40 кг, којим су гађани бункери. Борбени комплет тенка је бројао 36 пројектила, који су углавном смештани у задњем делу куполе. Купола је реконструисана 1940, пред почетак серијске производње; нова купола је добила закошене бочне стране. Модернизоване су и команде за управљање ватром, телескопска нишанска справа Т-5 је замењена моделом ТОД-9, док је перископска справа ПТ-5 замењена моделом ПТ-9. Каснији серијски модели су као допунску заштиту добили још један митраљез, уграђен у оклопно тело тенка. У односу на посаду тенка КВ-1, која је бројала пет чланова, посада тенкова КВ-2 је бројала шест чланова: командир, командир оруђа, помоћник, нишанџија, возач-механичар и митраљезац-радиста. До тренутка прекида серијске производње, октобра 1941, произведено је 334 примерака тенка КВ-2.

Модернизација тенкова КВ-1

Први примерци тенкова КВ-1 су били спремни за увођење у јединице у лето 1940. године. Иако је прва наруџба за тенкове предвиђала производњу свега 50 примерака, успех постигнут у Финској је довео до повећања наруџбе. Током 1940. је произведено укупно 243 тенкова, 1941. године 141 примерака КВ-1 и 102 примерака КВ-2. Серијска производња тенкова је започета и у фабрици у Чељабинску, где је први, пробни, примерак произведен 31. децембра 1940, а у пролеће наредне године је започета и серијска производња. Тенкови који су произведени у првим серијама патили су од проблема са мотором и трансмисијом. Мотор није испоручивао декларисану снагу, а сам тенк је био изузетно тежак за управљање. У тенкове је требало уградити топове Ф-32 калибра 76,2 мм, али су Совјети због кашњења ових топова, морали уградити краткоцевни топ Л-11, истог калибра. Топ Ф-32 је постао доступан у другој половини 1940. године, што је резултирало тенком КВ-1 Модел 1940.

Артиљеријски конструкторски биро Гарбин је почетком 1941. развио топ Ф-34 калибра  76,2 мм, дуже цеви, за потребе наоружавања средњег тенка Т-34. Топ је усвојен у серијску производњу у пролеће 1941, да би се кратко затим почео уграђивати у тенкове Т-34. Ово је довело до чудне ситуације да су средњи тенкови имали снажније наоружање од тешких тенкова. Након немачког напада на Совјетски Савез, стигло је и одобрење за пренаоружавање тенкова КВ деривативом топа Ф-34, ознаке ЗиС-5.

Тенк снажнијег оклопа КВ-3

Немачки пропагандни филмови из 1940. године, у којима је приказивано како немачке снаге уништавају оклоп француског тешког тенка Char B1 bis, уз извештаје совјетских обавештајаца да Немци развијају снажнија противоклопна оружја и оруђа, натерала је Совјете да усвоје у наоружање верзију КВ тенка са снажнијом оклопном заштитом. Тенк је током развоја носио ознаку Објект 222, да би касније добио и званичну ознаку, КВ-3. Дебљина оклопа код овог модела тенка повећана је на 90 мм, што је целокупну масу тенка повећало са 47,5 на 51 тону. Како би компензовали ову промену масе тенка, Совјети су уградили мотор В-5, снаге 700 КС. Планирано је и наоружавање тенка топом ЗиС-5, а командир је добио посебну куполу за осматрање. Прототип је произведен са топом Ф-32 и почетком 1941. предат на тестирање.

КВ-3

КВ-3 је званично усвојен у наоружање маја 1941, непосредно пред избијање Другог светског рата, али још увек наоружан топом Ф-32. Прелазак са производње тенкова КВ-1 на КВ-3 планирана је за август 1941, али се због избијања рата то никада није догодило. Ипак, КВ-3 је показао да је Црвена армија препознала грешке у основи конструкције КВ тенкова и да је имала планове да их отклони. Са одустајањем од КВ-3, донета је одлука да се КВ-1 пренаоружа снажнијим топом ЗиС-5, чиме је настао КВ-1 Модел 1941.

Страх од нових немачких топова у пролеће 1941. довела је до програма додатног оклопљавања тенкова КВ-1 Модел 1940. Како фабрике нису биле у могућности да израде дебљи оклоп, одлучено је да се на постојећи оклоп поставе додатне оклопне плоче и учврсте великим заковицама. Ови тенкови су некада називани и КВ-1 „са екранима“, односно КВ-1Е. Ове оклопне плоче, дебљине 35 мм, биле су причвршћене на основни оклоп са малим зазором, што је доприносило борби против панцирно пробојних пројектила. Додатни оклоп се најбоље уочавао на бочним и чеоној страни куполе, мада су касније серије добиле оклопне плоче и на бочним странама оклопног тела.

Супертешки тенкови

Совјети су имали интерес да развију верзију КВ тенка наоружаног ефикаснијим топом, и са снажнијим оклопом. Овај програм био је познат под ознаком Објект 220. Према првобитним плановима, тенк је требао бити наоружан новим топом Ф-30, калибра 85 мм, који је био дериватив противавионског топа. Почетком 1941. у војном врху Совјетског Савеза долази до контроверзи, која изазива велике заокрете у политици пројектовања тенкова. На основу обавештајних података, маршал Кулик, начелник Главног директората артиљерије, бива убеђен да је оклопна заштита на немачким тенковима повећана на 100 мм и више. Сходно томе, Кулик тврди да су нови противтенковски топ ЗиС-2 калибра 57 мм и тенковски топ Ф-32 калибра 76,2 мм неефикасни, те наређује обустављање њихове производње у корист противтенковског топа ЗиС-6 калибра 107 мм и тенковског топа Ф-39 калибра 107 мм. Шефови производње тенкова и артиљеријских оружа били су против ове одлуке, тврдећи да Куликове информације нису тачне. Чак и да су тачне, новопројектована муниција би решила проблем дебљине новог немачког оклопа. Даље, постојала је опасност да таква одлука поремети производњу критичних модела тенкова и противокопних оруђа у најгорем могућем моменту, пред само избијање рата. Након низа састанака, Куликово виђење марта 1941. коначно превладава. Ова одлука је имала велике последице, пошто је у битном тренутку прекинута производња преко потребних противоклопних оруђа и тенковске муниције; истовремено, није започета производња нових модела. Као резултат тога, 5. априла 1941. су одбачени планови за наоружавање Објекта 220 топом калибра 85 мм у корист топа Ф-39 калибра 107 мм; Грабинов конструкторски тим је добио инструкције да убрза рад.

Објект 220

Објект 220 је био заснован на продуженом телу тенка КВ-1 и тренао је да буде погоњен верзијом новог авионског мотора М-40, ознаке В-2ПУН, или унапређеном верзијом мотора В-2К, ознаке В-2СН. Почетком лета 1941. произведен је прототип, али тенковски топ Ф-39 није био завршен све до 15. јула 1941. Нови топ је уграђен на КВ-2 ради испитивања, али због избијања рата и схватања да су Куликови подаци бии нетачни, никада није био уграђен у тенкове серијске производње. Као резултат, прототипови тенкова Објект 220 су били наоружани топовима Ф-30 калибра 85 мм, као што је и од почетка било планирано. Најмање један од њих је учествовао у одбрани Лењинграда 1941. године. Објект 220 никада није званично уведен у наоружање Црвене армије, пошто је постојао општи консензус да је претежак и да има проблема са погоном. Никада није добио КВ ознаку, мада је незванично означаван са КВ-220. Треба напоменути да је по оклопној заштити и ватреној моћи био сличан немачком Тигру, који се појавио годину и по касније.

Модели КВ-4 и КВ-5

Контроверза изазвана Куликовим погрешним обавештајним подацима допринела је даљем раду на супер тешким тенковима. Током тридесетих година јављале су се различите конструкције са циљем развоја тенка масе 100 тона или чак и тежих. Када је Стаљин одлучио да настави са развојем тенковског топа калибра 107 мм, било је очигледно да ће такав топ захтевати знатно већи тенк у који би се могао уградити. Покренута су два пројекта развоја тенкова: КВ-4 (Објект 224) у категорији тенка масе 92 тоне и КВ-5 (Објект 225) у категорији тенка масе 150 тона. Тенк КВ-4 је требао бити наоружан топом Ф-39 калибра 107 мм, док је оклопна заштита требала да буде 130 мм са чела и 125 мм са бока. КВ-5 је требао да буде слично наоружан, али је требао да буде оклопљен 170-180 мм са чела и 150 мм са бока. Совјетски конструктори су за ова два тенка предложили не мање од 22 конструкцијских предлога. Неколико инжињера из Лењинградског бироа СКБ-2 су предложили пројекте, међу којима се нашао и предлог конструкције са једном куполом, конструктора Шашмурина. Један од пројеката бироа Креславског имао је мотор у централном делу тенка, иза возача, док је други пројекат имао конструкцију сличну конструкцији СМК тенка. Предлог конструктора Струкова имао је куполу уграђену на уобичајеној позицији, али са додатком мале куполе са противтенковским топом калибра 45 мм, уграђеној на главној куполи. О конструкцији тенка КВ-5 има мало података. Евакуацијом фабрике Кировски прекинут је сваки даљи рад на овим пројектима. Многи совјетски званичници су изражавали сумњу у практичну вредност ових пројеката, пошто су сви ти пројекти превазилазили уобичајени лимит совјетске железнице од 55 тона. Чак су се и тенкови СМК и Т-100 показали као екстремно проблематични за транспорт. Даље, било је врло мало искуства са компактним моторима који би могли да обезбеде потребну снагу за погон овако великих тенкова.

Одступања у снабдевању

Совјети су до јуна 1941. произвели преко 700 тенкова КВ серије, док је јединицама Црвене армије до напада Немачке на СССР било испоручено 508 примерака. Совјетске оклопне јединице су се налазиле у сред реорганизације, која баш и није била од помоћи. Стаљин је 1940. планирао да формира 29 механизованих корпуса са 61 тенковском дивизијом, што је било врло оптимистично, ако се узме у обзир стање совјетског парка оклопних возила. Формација механизованог корпуса из 1940. предвиђала је структуру од две тенковске и једне моторизоване дивизије, са укупно 1031 тенкова. Свака тенковска дивизија је бројала 63 тешких КВ тенкова, 210 средњих тенкова Т-34, 147 лаких тенкова БТ-7, 19 тенкова Т-26, осам тенкова бацача пламена Т-26, 53 оклопних аутомобила БА-10 и 19 извиђачких аутомобила БА-20. Оваква структура је значила да је Совјетима за реорганизацију оклопних јединица било потребно више од 3800 КВ тенкова, што тада није било могуће остварити.

Услед великих одступања између предложене формацијске структуре јединица и расположиве технике, свега пар тенковских дивизија се по попуни приближило предложеној формацији. Дистрибуција КВ тенкова била је неравномерна. На пример, у 15. механизованом корпусу, 10. тенковска дивизија је имала свих следујућих 63 КВ тенова, док је суседна 37. тенковска дивизија имала свега један КВ тенк. Совјети су имали свега шест механизованих корпуса са бар по једним батаљоном КВ тенкова; најбоље попуњена јединица, када су у питању КВ тенкови, био је 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова. Механизовани корпуси са највећим бројем КВ тенкова у свом саставу били су: 3. механизовани корпус са 52 КВ тенкова, 4. механизовани корпус са 99 КВ тенкова, 6. механизовани корпус са 114 КВ тенкова, 8. механизовани корпус са 71 КВ тенкова, 15. механизовани корпус са 64 КВ тенкова и 22. механизовани корпус са 31 КВ тенкова.

Нове тенковске дивизије су са ентузијазмом примили нове тенкове Т-34 и КВ, али су их многе јединице примиле прекасно да би могле да се обуче на њима. Неке од јединица су добиле тенкове, али нису добиле муницију и тд.

Оперативна употреба

Вермахт је операцију Барбароса покренуо 22. јуна 1941. године. Црвена армија није била припремљена за напад, док је Стаљин одбијао да поверује у обавештајне податке који су говорили о немачким припремама за напад на Совјетски Савез. Као резултат тога, многе јединице су у тренутку немачког напада биле раштркане, или у процесу маршевања ка својим рејонима распореда.

Одбрана на реци Дубиси

Први велики сукоб између совјетских и немачких тенкова одиграо се другог дана операције Барбароса, у Литванији. Северозападни фронт Кузњецова је имао два делимично опремљена механизована корпуса, 3. под командом генерал мајора Куркина (са 52 КВ тенкова) и 12. под командом генерал мајора Шестопалова (без КВ тенкова). Сходно томе, 3. корпус је био подељен: 2. тенковска дивизија је послата са 12. механизованим корпусом ка реци Дубиси, где је требало зауставити немачко напредовање дуж пута Тилзит – Шауља, док је 5. тенковска дивизија померана јужно, ка граничном граду Алитусу. Друга тенковска дивизија, под командом генерала Сољанкина, водила је борбе са претходницом 4. оклопне групе дуж главног пута. У претходници су се налазили тенкови PzKpfw 35(t), на које је ударила група од око 80 лаких БТ тенкова, подржани са 20 КВ тенкова и малим бројем средњих тенкова Т-34. Не само да су топови калибра 37 мм, којима су били наоружани немачки тенкови, били неефикасни, већ је и ватра из топова калибра 75 мм, којима су били наоружани тенкови PzKpfw IV такође била неефикасна. Совјетска 2. тенковска дивизија је тврдила да је уништила 40 немачких тенкова и исто толико артиљеријских оруђа, од којих је већи део топова калибра 37 мм био просто прегажен гусеницама тенкова.

Оштећење панцирно пробојног пројектила након удара у оклоп тенка КВ-1

Совјетска 2. тенковска дивизија се око поднева повукла са положаја, како би се спојила са 12. механизованим корпусом. Дивизија је тада била скоро без и горива и муниције, а многи од старијих тенкова су били у лошем стању услед кварова који су се јавили током усиљеног марша. Дивизија је достигла реку Дубису, али им је запретила опасност од напредовања 6. оклопне дивизије, која је већ успоставила два мостобрана на Дубиси. Мостобрани су нападнути, а генерал Сољанкин је упутио један КВ-2 и нешто пешадије да пресеку немачке комуникације са остатком 6. оклопне дивизије која се налазила  рејону села Расејњаја.

Тешки тенк КВ-2

На северном мостобрану, у близини места Лидаверај, налазио се један немачки батаљон наоружан PzKpfw 35(t), а низводно од њих се налазио још један тенковски батаљон. После подне 23. јуна, немачки оклопни батаљон код Лидавераја схвата да је одсечен и шаље противтенковске топове из састава 41. противоклопног батаљона и хаубице калибра 105 мм из састава 76. артиљеријског пука да покрију своје јужно крило, за случај да совјетске снаге покушају да их нападну из позадине. Наредног јутра, тим путем долази снабдевачка колона, која је требала да се повеже са немачким оклопним батаљоном, али КВ лако излази на крај са њима, уништивши 12 камиона. Наредни покушаји повезивања немачких снага такође су били осујећени тако да је ситуација на реци постала несигурна.

Напади на изоловане батаљоне били су жестоки; топ калибра 37 мм којим су били наоружани немачки PzKpfw 35(t) једноставно нису били дорасли КВ тенковима. Једини који су могли нешто да учине совјетским грдосијама биле су хаубице калибра 105 мм. Ситуација је постала тако критична да је 6. оклопна морала да затражи од 1. оклопне да на западу покрене напад на совјетско крило.

У послеподневним часо вима истог дана, на КВ тенкове је покушан напад батеријом противтенковских топова Pak 38, калибра 50 мм. Први топ, а касније и остатак батерије, отворили су ватру са удаљености од око 500 м. КВ-2 није био ни уздрман. Први топ је уништио директним поготком, након чега је оштетио остале. У међувремену, немачке снаге покушавају да прикривену привуку противавионски топ калибра 88 мм, али и тај покушај пропада пошто је тп правовремено уочен од стране посаде совјетског тенка. Током ноћи у акцију ступа инжињеријско одељење из састава 57. инжињеријског батаљона, које поставља експлозивно пуњење на тенк; детонација експлозива откида гусеницу и једну опругу, док је сам оклоп остао нетакнут.

Док су Немци узалудно покушавали да ослободе пут ка реци, на шумовитом и мочварном пределу северније, одигравала се највећа тенковска битка из операције за заузимање Лењинграда. Немачка 1. оклопна дивизија је послата у помоћ 6. оклопној дивизији, ударивши на крило 12. механизованог корпуса и 2. тенковске дивизије. Током напада, совјетски тенкови су скоро прегазили немачки 113. оклопногренадирски пук, док су се покушаји 37. батаљона ловаца тенкова показали неуспешним.

Немачка 1. оклопна дивизија била је наоружана углавном тенковима PzKpfw III и IV, тако да је имала вће шансе у борби са совјетским КВ тенковима од 6. олопне дивизије, наоружане углавном тенковима PzKpfw 35(t). Они нису могли да пробију чеони оклоп КВ тенкова, али би под одређеним околностима могли да их оштете и зауставе.

Совјети ће у овим борбама, између осталог, изгубити и 29 тенкова КВ-1 и КВ-2, од којих је један на себи имао 70 погодака, без пробијања оклопа. Ослобођени претње са севера, вод тенкова PzKpfw 35(t) је наредног дана упућен са мостобрана ка усамљеном КВ-2 који је чекао на раскрсници. Они су константно отварали ватру на совјетски тенк, не би ли тако привукли пажњу на себе, док је друга група привлачила противавионски топ калибра 88 мм. Совјетски тенк је ућуткан са шест директних погодака, али треба нагласити да није дошло до запаљења тенка. Немци су пришли да прегледају тенк и приметили да су само два пројектила 88 мм успела да пробију оклоп совјетског тенка. На оклопу су била видљива и мала удубљења од пројектила калибра 50 мм, док се ефекти дејства топова калибра 37 мм скоро да и нису примећивала. Током прегледа тенка, купола је изненадна почела да се окреће, након чега је један од немачких војника убацио пар граната кроз отвор куполе и тиме коначно уништио тенк и посаду. Овај један КВ тенк је одиграо велику улогу у одлагању напредовања 4. оклопне групе на Лењинград; приморао је 1. оклопну дивизију да скрене ради помоћи 6. оклопној дивизији, истовремено спречивши уништење совјетске 2. тенковске дивизије, макар и за један дан.

КВ тенкови су имали запажену улогу и у тенковском окршају код Бродиј-Дубна у Украјини, али као и раније, нису могли одлучујуће да утичу на ток рата, пошто је Црвена армија била у великим проблемима. Могли су да приморају немачке оклопне пукове да плате високу цену за своје напредовање. Генерал мајор Моргунов, командант оклопних снага у Украјини 1941. године, у извештају наводи „Посебно признање треба одати добром раду 4, 8. и 15. механизованог корпуса који су показали да један КВ тенк у борби вреди колико и 10-14 немачких тенкова“. Команданти су, увидевши практичну неуништивост ових тенкова, вапили за још КВ тенкова.

Недостатак обучених посада

Упркос изузетним приказаним дејством у борби у многим појединачним случајевима, свеукупан утицај КВ тенкова на бојишту током борбених дејстава 1941. године био је мали. Њихова техничка супериорност није могла да заустави све израженије недостатке на тактичком и оперативном нивоу, а који су током лета 1941. мучили Црвену армију. Команданти су наводили неколико проблема везаних за употребу КВ тенкова. Најозбиљнији од њих био је проблем необучености тенковских посада. Извештај из Украјине од 8. јула говори о великим губицима КВ-2 тенкова у 41. тенковској дивизији, а као разлог за губитак 22 тенка (пет тенкова уништено у борби, 12 уништено од стране посада, те да је пет тенкова послато на поправку) наводи се лоша обученост посада у смислу техничке употребе тенка, непознавање система и склопова тенка, као и непостојање резерве делова за тенк КВ-2.

Напуштени КВ-2

Како је тенк био нов, то је значило да с посаде могле да спроводе само основно одржавање. Након дугих маршева, нарочито у Украјини, тенкови су захтевали одржавање вишег нивоа, а за то није било ни обученог људства, нити резервних делова. Совјетски 8. механизовани корпус, који је био релативно добро опремљен, након марша од око 500 км остаје без 40-50% тенкова, који су из строја избачени услед техничких кварова. Слично томе, 37. тенковска дивизија је за две недеље прешла 1500 км и при томе претрпела тешке губитке тенкова услед механичких кварова. У то време, животни век новопроизведених совјетских тенкова износио је од 1000 до 1500 км, након чега је тенк захтевао ремонт.

Механичке и конструктивне слабости

Тенкови КВ серије су имали далеко више механичких проблема од осталих нових модела тенкова, какав је био и средњи тенк Т-34, на пример. Један од најизраженијих извора проблема био је погон тенка, пре свега квачило.

Закључак Немаца, односно њихова процена заробљених КВ тенкова, углавном се слагала са оним што су као проблеме износили совјетски команданти. Тако немачка комисија у извештају каже да је „тенк у механичком смислу, био лош. Брзине су се могле мењати само на застанцима, тако да је максимална брзина кретања од 35 км/ч била илузија. Квачило је било превише лаке конструкције. Скоро сви напуштени тенкови су имали проблема са квачилом.“

Борбена вредност КВ тенкова била је умањена услед неколико фактора, међу којима су се истицали лош распоред чланова посаде и лоше осматрачке справе. У куполи су се налазила три члана посаде, као и код немачких тенкова, али је њихова функција била другачија. Командир се налазио десно од топа и уједно дублирао пуниоца топа. Трећи члан посаде који се налазио у куполи тенка, био је нишанџија митраљеза у задњем делу куполе.

Отвор на крову куполе се налазио изнад митраљесца, тако да командир није могао да буде на луку и осматра простор током марша, за разлику од немачког „колеге“. Даље, совјетске осматрачке справе биле су лоше; оклопљено стакло на визиру возача било је испод стандарда, пуно мехурића испуњених ваздухом. Немци су такође сматрали да су осматрачке справе на КВ тенковима лошијег квалитета од немачких, а да је визир возача био посебно лош. Конструктори су препознали овај проблем, али је било касно да би се било шта урадило пре избијања рата. Као резултат, тенкови Црвене армије су имали потешкоће у откривању и идентификовању циљева.

Црвена армија је до краја лета претрпела огромне губитке оклопних јединица; свега неколико КВ тенкова је остало у оперативи. Од 22 000 тенкова на почетку Барбаросе, остало их је свега 1500. Совјетска СТАВКА је 15. јула била присиљена да призна очигледно и да расформира механизоване корпусе; уместо њих је формирала тенковске бригаде као највећу тактичку јединицу оклопних снага.

Нове бригаде су биле организоване око језгра које су чинили тенковски пук и моторизовани батаљон, номиналне снаге од 93 тенкова. У саставу тенковских пукова налазила се чета са седам КВ тенкова, чета са 22 тенкова Т-34, док су остале јединице биле попуњене лаким тенковима који су у том тренутку били доступни.

Евакуација

Погон за производњу тенкова КВ серије је напредовањем немачких јединица угрожен, те су Совјети кренули са пресељењем фабрика. Фабрика мотора из Харкова, која је производила дизел моторе В-2, морала је да буде напуштена, што је за последицу имало недостатак мотора за КВ тенкове. Током 1941. је тако произведено око 100 КВ тенкова са бензинским моторима М-17, који су раније били коришћени за погон тешких тенкова Т-35.

Лењинградска фабрика Кировски је 10. септембра 1941. оштећена у масивном ваздушном нападу немачке авијације. Евакуација ове фабрике у Чељабинск је завршена средином октобра 1941. Опрема и радници су обједињени са деловима фабрике дизел мотора из Харкова и фабриком трактора из Чељабинска, чиме је настала нова фабрика, популарно названа „Тенкоград“.

Погон у Чељабинску.

Успешна предислокација совјетских фабрика наменске индустрије била је од велике важности за вођење даљих борбених дејстава против окупатора, односно један од услова за постизање коначне победе против фашизма. Нове фабрике су могле да раде без бојазни од немачких удара, тако да су убрзо почеле да испоручују наоружање и војну опрему. Током 1941. је произведено 1358 КВ тенкова, од којих је 1121 било КВ-1, 232 примерака КВ-2, док су остало били прототипови.

Модернизација наоружања

Совјети су Котину и његовом тиму конструктора дали задатак да поједноставе КВ тенк, са коначним циљем поједностављивања производње. Унапређења конструкције су могла бити уведена само ако нису утицала на процес производње. Пре евакуације фабрике, чињени су напори да се ојача оклопна заштита куполе. Прве куполе које су произвођене имале су 90 мм чеоног оклопа и 75 мм бочног. Нова купола, израђена на основу куполе развијене за тенк КВ-3, имала је 90-120 мм са чела и 95 мм на боковима. Крајем 1941. уграђени су нови, једноставнији точкови, за чију се производњу користило мање гуме.

КВ-1 Модел 1941

Јула 1941. из фабрике је изашао први серијски произведени тенк КВ-1 Модел 1941, наоружан новим топом ЗиС-5, калибра 76,2 мм. За време производње овог модела настављена је и производња основног модела, наоружаног топом Ф-32, све док се нису утрошиле залихе ових топова. Тешко је категорисати многе варијације тенкова, с обзиром да Црвена армија није давала ознаке тенку након што би се уврстиле одређене измене у конструкцији тенка. Изглед тенкова након пресељења фабрика, с обзиром на доступне кооперанте, постао је још разноликији. Оклопна тела су производиле фабрике Чељабинск и Урамаш, док су куполе произвођене у такође две фабрике. Притом, једна је производила варене, а  друга ливене куполе. Тако су се могле видети најразличитије варијације тенкова.

Током 1942. године највећи број новопроизведених тенкова добио је топове ЗиС-5, док је мањи број њих био наоружан сличним топом Ф-34, калибра 76,2 мм, какав се уграђивао на средње тенкове Т-34. Као што је био случај са Т-34, тако је и за КВ тенкове развијена ливена купола, све са циљем убрзавања производње. Ова купола је била еквивалентна вареној куполи са додатним оклопом. Касније током 1942, а након што су Немци унапредили тенковско и противтенковско наоружање, КВ добија додатну оклопну заштиту; дебљина бочног оклопа оклопног тела расте са 75 на 90 мм. Дебљина бочног оклопа на ливеној куполи долази на 120 мм. Ова верзија се понекад назива и КВ-1 Модел 1942.

КВ-1 Модел 1942

Током 1942. године Совјети су наставили са покушајима за поједностављење процеса производње тенкова КВ серије. Ови покушаји су били делимично успешни; цена тенка која је 1941. износила 635 000 рубаља, спуштена је на 295 000 рубаља 1942, односно 225 000 рубаља 1943. године.

Опоравак совјетских оклопних снага

Тенкови КВ-1 су крајем 1941. и почетком 1942. још увек били испред немачких тенкова, захваљујући дебљем оклопу и снажнијем топу. Иако је Вермахт захваљујући супериорнијој тактици и обуци доминирао бојиштем, тенкови КВ су често успевали да обезбеде успехе на тактичком нивоу.

Тако је вод од четири тенка КВ-1 из састава 1. тенковске дивизије 19. августа 1941. године успешно организовао заседу за немачку колону тенкова која се кретала у близини Лењинграда. Командир вода Колобанов, успева да уништи два тенка на челу немачке јединице. Остали тенкови нису одмах схватили шта се десило, те су наставили да се крећу. Колобановљев вод је ушао у средину поретка немачког тенковског батаљон; у борби која је уследила, Колобанов успева да уништи 22 немачке тенка, од којих је најмање један уништен ударом тенком о тенк. Колобановљев тенк је претрпео 135 погодака током овог окршаја. Остала три совјетска тенка успевају да униште још 16 немачких тенкова.

Једна, како је описују „дивља“ борба, одиграла се на прилазу Москви почетком окобра 1941. године, током совјетског покушаја да спречи пад Москве. Током борби, КВ-1 из састава 89. самосталног тенковског батаљона, код Волоколамска, успева да из строја избаци десет немачких тенкова, при чему је задобио 29 погодака. Прави успех КВ тенкови постижу у борби против немачке пешадије. Већина немачких пешадијских јединица била је наоружана противтенковским топом Pak 36, калибра 37 мм, који скоро да је био неупотребљив у борби против совјетских тенкова Т-34 и КВ. На срећу за Немце, КВ тенкови још увек нису били доступни у потребноом броју.

Након крвавог дебакла у лето 1941. и упорне одбране испред Москве и Лењинграда у зиму 1941-42, Совјети крећу у подмлађивање тенковских јединица. По формацији из августа 1941. тенковска бригада је била наоружана са 93 тенка: 22 тенка Т-34, седам КВ-1 и 64 лаких тенкова. Како су претрпели велике губитке, ово су биле оптимистичне бројке, тако да је само пар бригада достигло пуну попуну. Око 900 КВ тенкова је изгубљено у борбама 1941, тако да је до краја године остало само 600 комада.

Формација тенковске бригаде је септембра 1941. смањена на 67 тенкова, међу којима седам тенкова КВ-1. Даље, самостални тенковски батаљони, који су формирани са циљем пружања подршке пешадијским и коњичким јединицама, такође су имали КВ тенкове, који су морали бити избачени из формације јер их једноставно није било за попуну. То је довело до негодовања команданата пешадијских јединица који су ценили КВ тенкове због своје жилавости и снаге; незанемарљив је и психолошки ефекат који су ови тенкови стварали како код Црвеноармејаца, тако и код Немаца.

Пребацивање фабрика на Урал изазвало је привремени престанак испоруке тенкова; истовремено број тенкова по бригадама пада на свега 27 тенкова, од тога не више од десет КВ тенкова. Ово стање се поправља након што се организује производња тенкова на новим локацијама; број тенкова по бригадама ускоро расте на 46 тенкова, са десет КВ тенкова.

Тенковске бригаде су имале два батаљона, сваки са по једном четом лаких, средњих и тешких тенкова; чета тешких тенкова је у свом саставу имала два вода са по два тенка и тенк командира. Чета тешких тенкова је захваљујући свом оклопу, обично коришћена у противнападу.

Верзије тенка

Конструкторски биро СКБ-2 је у Чељабинску током зиме 1941-42. радио на серији конструкција које су требале да побољшају ватрену моћ КВ тенкова.

Јуришни топ КВ-7

Јединице Црвене армије су се током 1941. сукобиле са немачким снагама у чијим се редовима налазио знатан број јуришних топова StuG III. Конструкторски биро СКБ-2, предвођен Москвином, одлучује да пројектује јуришни топ бољи од немачког. КВ-7  је био КВ тенк у верзији јуришног топа, али са више топова уместо једног, са колико је био наоружан немачки модел јуришног топа. Разрађене су две варијанте. Прва варијанта, која се некада означава са КВ-6, била је наоружана топом калибра 76 мм у централном делу и два топа калибра 45 мм на боковима. Топови су могли да дејствују салвом, или појединачно, а топови су били уграђени тако да су имали поље дејства од 7° у леву и десну страну. Друга верзија је била наоружана са два топа калибра 76 мм, уграђеним један поред другог. Совјети су на брзину израдили прототипове и послали их за Москву, како би били приказани Стаљину. Постојала су озбиљна разматрања која су ишла у смеру усвајања у наоружање, али су технички проблеми који су се махом односили на ломове склопова услед неравномерне силе која је деловала на колевке топова приликом дејства само једним оруђем учинили да се од овог „конструкторског авантуризма“ одустане. Кажу да је и сам Стаљин рекао: „Зашто три топа? Потребан нам је само један, али бољи!“

КВ-7

Бацач пламена КВ-8

Рад на верзији бацача пламена започет је новембра 1941. у Чељабинску, упоредо са развојем верзије јуришног топа КВ-7. Тенкови бацачи пламена су били стандардни тенкови у совјетској предратној доктрини употребе оклопних снага и интензивно су коришћени у Финској. Били су засновани на тенку Т-26, чиме су постали и знатно рањиви на непријатељску ватру. Како би решили овај проблем, Совјети су планирали да уграде бацаче пламена на тенкове Т-34 и КВ. Конструктори из Чељабинска су одлучили да у куполу КВ тенка уграде бацач пламена АТО-41. Искуство из Финске је показало су тенкови који су својим спољним изгледом одавали да се ради о пламенобацачима, готово одмах постајали примарни циљ противтенковског оружја. Даље, без горива, ови тенкови су били бескорисни. Простор који је заузимао бацач пламена искључивао је могућност коришћења стандардног тенковског топа. Уместо тога је направљен компромис, са бацачем пламена у малој кошуљици десно од блинде топа и топ калибра 45 мм Модел 32/38 уместо топа 76 мм. Совјети су цев топа калибра 45 мм замаскирали кошуљицом која је „играла“ улогу топа 76 мм. Тенк КВ-8 је у борбеном комплету имао 92 пројектила калибра 45 мм и 960 литара горива за бацач пламена. Бацач пламена је могао да испаљује по три млаза сваких десет минута, а сваки млаз је трошио десет литара горива. Домет бацача је зависио од горива; чист керозин је обезбеђивао домет од 60 до 65 метара, док је специјална мешавина керозина и нафте обезбеђивала домет од 90 до 100 метара. Тенк бацач пламена КВ-8 је приказан Стаљину, а овај га је одобрио, са прилично ентузијазма. Производња тенкова бацача пламена КВ-8 започета је 1942. Основна предност ове верзије бацача пламена у односу на бацач пламена на бази Т-34 огледала се у већем капацитету горива. Ови тенкови су се налазили у јединицама хемијских тенкова, обично са 10 тенкова КВ-8 у две чете и 11 ОТ-34 у једној чети. Иако су ови тенкови коришћени у нападним борбеним дејствима, њихова психолошка вредност је довела до тога да су коришћени у широком дијапазону операција.

КВ-8

КВ-8

Хаубица КВ-9

Иза ознаке КВ-9 крио се тенк КВ-1 наоружан специјалном верзијом хаубице М-30, калибра 122 мм, намењене за уградњу у тенкове. Ова верзија хаубице је носила ознаку У-11. Ова верзија је била алтернатива самоходним артиљеријским оруђима, као што је КВ-7. Хаубица У-11 калибра 122 мм је посматрана као универзално артиљеријско оруђе, способно за употребу у противоклопној борби и за подршку јединицама пешадије. Ипак, идеја није била прихваћена од стране оклопних јединица, пошто су балистичке карактеристике овог оруђа и тенковских топова биле различите. Брзина гађања је услед велике масе пројектила била мала, а и борбени комплет је био сразмерно мањи. Као резултат свега тога, овај пројекат није одмакао даље од прототипа. Купола тенка КВ-9 је 1943. уграђена на оклопно тело КВ-13, када је послужила као платформа за тестирање у пројекту развоја тенкова серије ЈС.

КВ-9

Ракетни лансер КВ-1К

КВ-1К је био још један покушај повећања ватрене моћи тенка; радило се о стандардном тенку опремљеном лансерима за ракете Каћуша на оба блатобрана. На сваком блатобрану су се налазиле по две кутије и лансирне шине за две ракете РС-82 по кутији. Ове ракете су требале да обезбеде додатну ватрену моћ при нападу на утврђене положаје непријатеља. Како су ракете биле непрецизне, ова идеја је убрзо и одбачена.

КВ-1К

Тактички проблеми

Команданти совјетских тенковских бригада су се средином 1942. суочили са потешкоћама у групном коришћењу тенкова. Совјетске тенковске бригаде су имале најмање три типа тенкова: лаке тенкове, средње тенкове Т-34 и тешке КВ тенкове. То је била главобоља за логистичаре, а често је представљао и проблем за тактику употребе. Стално додавање оклопне заштите КВ тенковима без сразмерног повећања снаге мотора, смањило је покретљивост тенкова те су заостајали за осталим тенковима из бригаде. КВ тенкови су били популарни током 1941. и почетком 1942, јер су имали супериорни оклоп, али су Немци 1942. у наоружање увели нове топове и муницију, са циљем решавања проблема оклопа на КВ тенковима. Тако командант тенковске бригаде која се борила на Керчу јуна 1942. извештава команду да је његов КВ пробијен новом немачком гранатом, која је користила кумулативни ефекат. Ово је било забрињавајуће јер је значило да Немци могу да произведу овакав тип муниције за свако артиљеријско оруђе. Даље, то је био први корак у развоју ефикасног противоклопног оружја намењеног војнику-стрелцу за вођење противоклопне борбе, као што су Panzerfaust и Panzershreck. Поред тога, Немци су развили нови противтенковски топ Pak 40, калибра 75 мм и пренаоружали су тенкове PzKpfw IV новим топом калибра 75 мм.

Совјетски војни врх је питао команданте бригада за мишљење у вези совјетских тенкова. Добили су одговор да се проблем јавља у неједнакој покретљивости тенкова, те лаки тенкови стижу први на бојиште, при чему не могу успешно да се носе са немачким тенковима; средњи тенкови Т-34 стижу сами за себе, док су тешки тенкови негде иза и често ломе мостове док дођу до бојишта, чиме јединице бивају одсечене. Командовање јединицом је отежано тиме што су у тенкове уграђивани различити радио уређаји, а често их и нема у тенковима. Сходно овим одговорима, совјетски војни врх долази до закључка да је совјетским оклопним јединицама потребан један, „универзални“ тип тенка.

КВ-1С

Конструкторски биро СКБ-2 је био забринут да би захтев за универзалним тенком, покренут од стране утицајних официра, завршио избором средњег тенка Т-34. Стога су конструктори кренули са пројектом смањења масе тешког тенка КВ серије, како би се стекли услови за смањење диспаритета по питању брзине кретања између КВ тенкова и Т-34. КВ са смањеним оклопом је добио ознаку КВ-1С. Током априла 1942. је започет и рад на моделу КВ-13, што је био покушај развоја компактније верзије тенка који би уз побољшање покретљивости задржао постојећу оклопну заштиту. Конструктори су се надали да ће КВ-13 бити прави универзални тенк и попунити празнину насталу између средњих и тешких тенкова.

Нова „лака“ конструкција

КВ-1С је био покушај смањења масе тенка КВ-1 за пет тона. Једна од најбитнијих мера за смањење масе тенка била је конструкција доста мање куполе. Оклопна заштита куполе је враћена на 75 мм. Задњи део куполе је био нешто модификован повећањем угла нагиба задње плоче, што је за последицу имало смањење масе. Стандардни точкови су замењени лакшим. Како би се побољшала покретљивост тенка, погон је био потпуно модернизован, а пакет модернизације је обухватио замену квачила и трансмисије. Совјети су комбинацијом смањења масе и побољшања погона попунили празнину између КВ и Т-34, делом и због тога што је Т-34 временом постао тежи и мање покретљив. Једна од најбитнијих измена на КВ-1С била је реконструкција куполе, настала на основу лекција научених током борбених дејстава 1941. и 1942. године. Командир је ослобођен обавезе пуњења топа; уместо њега, ту дужност је преузео митраљезац. Командир је померен у задњу леву страну куполе, иза нишанџије. Поред тога, командир је добио и куполу за осматрање, која му је помагала у координисању дејстава са осталим тенковима, као и у одређивању циљева. КВ-1С је 20. августа 1942. усвојен у серијску производњу.

Купола командира тенка

Нове формације тешких тенкова

Током састанка са Стаљином септембра 1942, генерал мајор Катуков, који је успешно употребио КВ тенкове и Т-34 у одбрани Москве, упитан је за мишљење о квалитету совјетских тенкова. Катуков је одговорио да средњи тенк Т-34 испуњава све потребе совјетског тенкисте и да се показао и доказао у борби. За разлику од њега, КВ није био омиљен; био је тежак и незграпан, неагилан. Често је оштећивао мостове и учествовао у многим несрећама. С обзиром да је био наоружан истим топом као и Т-34, Катуков није видео шта је онда предност КВ тенкова над Т-34? Уколико би КВ имао снажнији топ, већег калибра, онда би му се и могло прогледати кроз прсте када је реч о проблемима. Након пуно разговора, октобра 1942. је наређено да се КВ тенкови избаце из формације мешовитих тенковских бригада и уместо тога употребе за формирање самосталних пукова тешких тенкова који би били под командом команданата армија и користили се за пробоје и подршку јединицама пешадије.

Иронично је да је КВ-1С, најпокретљивији тенк из серије КВ тенкова, пристигао у јединице Црвене армије у тренутку када је на цени поново била оклопна заштита. До априла 1943. је произведено 1370 примерака КВ-1С. Многи од њих су испоручени регуларним тенковским бригадама пре него што је реформа ступила на снагу. Међу првим јединицама наоружаним овим тенковима биле су оне одређене за противнапад код Стаљинграда; најпознатија од њих била је 121. тенковска бригада 62. армије.

Универзални тенк

Паралелно са радом на КВ-1С, конструкторски биро СКБ-2 је радио и на пројекту тенка КВ-13. За разлику од КВ-1С, тенк КВ-13 је био потпуно нова конструкција тенка. Основни циљ развоја овог модела тенка био је развој тенка заштићеног као КВ али покретљивог као Т-34. Конструкција тенка КВ-1 била је прегломазна да би испунила овај циљ, тако да су конструктори морали да пројектују мањи тенк. Оклоп је  био дебео 120 мм на предњој плочи, 75 мм на боковима и 85 мм на куполи, што је грубо гледано била оклопна заштита првог модела тенка КВ-1. Овако димензионисана оклопна заштита требала је да заустави пројектил калибра 88 мм који би био испаљен у чело тенка. Посада тенка је смањена са пет на три члана (командир-нишанџија, возач и пунилац), а пројектован је и нови погон.

КВ-13

Нови тенк је тежио 31 тону, што је било мање за десетак тона од тенка КВ-1С, али и 16 тона мање од основног модела тенка КВ-1. Брзина  кретања је износила 55 км/ч, што је било доста већа брзина у односу на брзину кретања КВ-1С од 43 км/ч или КВ-1, који се кретао брзином од свега 35 км/ч.

Конструкторски биро из Њижнег Тагила, који је пројектовао Т-34, јуна 1942. се прикључује у трци за универзални тенк и развија свој модел – Т-43. Овај тенк је пројектован по узору на Т-34, али са много снажнијом оклопном заштитом. Међутим, ускоро је постало јасно да су пројекти развоја универзалног тенка отишли у другом правцу; оклоп је добио предност над наоружањем, а Немци су ускоро увели нове тенкове који су учинили совјетске топове 76 мм скоро неупотребљивим. Поред тога, успех КВ-1С је довео до тога да се пројекат развоја КВ-13 обустави.

Немачки одговор – Tiger I

Немци свакако нису били беспослени док су Совјети развијали своје тешке тенкове. У време појављивања застрашујућих совјетских тешких тенкова, Немци су радили на два нова тенка, средњем тенку Panther, који је требао да буде пандан совјетском Т-34 и тешком тенку Tiger I, који је био одговор на совјетски КВ тенк. Први је завршен Tiger, те је мали број њих септембра 1942. у саставу 502. оклопног батаљона био ангажован на Лењинградском фронту. Црвена армија је знала врло мало о овом тенку све до средине јануара, када је један од њих заробљен. Заробљени тенк је под хитно пребачен на полигон Кубинка, где је детаљно проучаван.

Чеони оклоп немачког тенка био је дебео 100 мм, што га је чинило непробојним за совјетске тенковске топове калибра 76 мм каквим су били наоружани сви совјетски средњи и тешки тенкови. Његов топ калибра 88 мм био је способан да пробије све совјетске тенкове који су се тада налазили у наоружању јединица Црвене армије. Остаје непознаница зашто Совјети нису пренаоружали своје тенкове топом Ф-30 калибра 85 мм, који је још 1941. био тестиран. Котин, шеф СКБ-2 је говорио како Црвена армија већ има одговор на немачки нови тенк, мислећи на Објект 220. Један од могућих разлога западања у овакву ситуацију је став Главне артиљеријске управе која није била вољна да уведе нови калибар тенковског топа, правдајући се ефектима на логистику?

На цртаћим таблама су се налазила два модела јуришних топова. Први је био КВ-12 наоружан масивном хаубицом калибра 203 мм, а други је био КВ-14 наоружан са ништа мање импресивном топ-хаубицом МЛ-20, калибра 152 мм. Пројекат КВ-12 никада није изашао са цртаће табле, док је КВ-14 отишао мало даље. Иако је првенствено био замишљен као јуришни топ за задатке подршке пешадије, Совјети су га посматрали и као „противотров“ за немачке тешке тенкове. Рад на КВ-14 је завршен почетком фебруара 1943. Трзај топ-хаубице 152 мм био је прејак за уградњу у куполу налик КВ-2, те је уграђена у фиксирани казамат, сличан као код немачког StuG III. За шасију је употребљена шасија тенка КВ-1С, која се у то време још увек производила. Државни комитет одбране 14. фебруара 1943. доноси одлуку да у наоружање уведе КВ-14, касније означен са СУ-152. Серијска произвдња је започета 1. марта 1943. у Чељабинску. У време прекида серијске производње, до кога је дошло у јесен 1943, произведено је 704 примерака СУ-152.

СУ-152

Лаке крстарице класе Da Barbiano

Након што су Французи 1923/26. године изградили контраторпиљере депласмана 2100 тона, наоружане са пет топова калибра 130 мм, Италијани су једноставно били принуђени да размотре контрамере, које су у крајњем двеле до градње нове класе бродова, код које је оклопна заштита жртвована како би се добила већа брзина пловљења и супериорније наоружање.


Лака крстарица Bartolomeo Colleoni у Венецији, 1933. година

Труп је изграђен комбинацијом уздужног и попречног система градње, са уздигнутом палубом у дужини од око једне трећине трупа, по угледу на тадашње разараче. Машински простор је био заштићен оклопном заштитом у виду челичних плоча дебљине 25 мм, док су муницијске коморе биле заштићене 5 мм тањим плочама. Бочни оклоп се простирао од горње оклопљене палубе до непосредно испод водене линије. Ова цитадела је са прамчане и крмене страе била затворена водонепропустним преградама дебљине 20 мм. Тежина оклопа износила је 584 тона, што је чинило око 11,5 % стандардног депласмана брода.

Брод је погоњен са два осовинска вода, који су снагу добијали из две парне турбине. Пројектована снага погона од 95 000 КС по воду је током испитивања премашена и износила је 123 479 КС по воду. Сходно томе, премашена је и пројектована максимална брзина пловљења и она је на пробној вожњи износила 42,05 чворова. До ове несразмере између пројектованог и стварног стања лежи у томе да су Италијани плаћали премије бродоградитељима за сваки премашени чвор брзине у односу на пројектовану. Сходно томе, бродски погон је оптерећиван, без обзира на мере сигурности; касније је ова пракса напуштена.

Лаке крстарице Alberico Da Barbiano и Alberto Di Giussano у доку једна поред друге.

Главно наоружање брода се састојало од осам топова Ansaldo 1926, калибра 152 мм, распоређених у четири двоцевне куполе. Овакав начин уградње топова, са заједничком колевком и малим растојањем између топова у максимално олакшаној куполи, није се показао добрим. У муницијским коморама се смештао борбени комплет од 1800 пројектила и 1960 барутних пуњења.

Секундарно наоружање је било концентрисано између димњака, у три двоцевна лафета, по један на левом и десном боку и трећи у уздужници брода, на надграђу. Топови су били модела OTO 1927, калибра 100 мм. Лака противавионска артиљерија се састојала из топова калибра 37 мм, који су размештени на крменом делу хангара и на крменом делу надграђа, у двоцевним лафетима, заједно са четири двоцевна митраљеза.

Лака крстарица Alberico Da Barbiano у сувом доку.

Брод је располагао и торпедним наоружањем од два двоцевна торпедна апарата, са борбеним комплетом од осам торпеда.

Катапулт за лансирање авиона

На прамчаном делу палубе био је уграђен катапулт за лансирање авиона, а у основи командног моста био је уграђен хангар за смештај авиона. На брод је било могуће сместити два хидроавиона, прво Cant 25 AR, а касније модел Ro43. Сви бродови у класи, сем крстарице Di Giussano, могли су да полажу минске препреке.

Лака крстарица Alberto da Giussan након поринућа.

Италија је у периоду од 1928. до 1932. године изградила укупно четири лаке крстарице: Alberto Di Giussano, Alberico Da Barbiano, Bartolomeo Colleoni и Giovanni Delle Bande Nere.

Модификације

Почетно искуство са крстарицом Di Giussano током испитивања, указало је на лошу стабилност, те је демонтиран троножни главни јарбол; изграђен је и даљиномер са крме. Оштећења трупа приликом вожње великим брзинама по тешком мору допринеле су томе да се изврши ојачање трупа. У периоду 1938/39. уклоњени су топови калибра 37 мм, а на њихово место су дошли четвороцевни топови Breda калибра 20 мм.

Оперативна употреба бродова

Лака крстарица Da Barbiano

Крстарица Da Barbiano је током Другог светског рата службовала у Средоземљу. Почетком 1940. се привремено налази у саставу 3. дивизиона крстарица да би од 4. јуна била распоређена у састав 4. дивизиона крстарица. Учествује у бици код рта Стило, након чега бива ангажована у обезбеђењу конвоја од Напуља до Бенгазија. У Пулу плови 1. септембра, како би била преуређена за употребу у улози школског брода за потребе Поморске школе. Радови на преуређењу брода су завршени у тршћанском бродоградилишту; брод је у употребу враћен 1. марта. Брод се користи у обуци поморског кадра све до 1. децембра 1941, када одлази у састав 4. дивизиона, као командни брод, за потребе извршења специјалног задатка – снабдевање италијанских трупа у Либији. Средином децембра, тачније 12. децембра, из Палерма испловљава крстарица Da Barbiano, натоварена бензином и муницијом, са пратњом, коју је чинила крстарица исте класе, Di Giussano. Британци су сазнали за овај покрет те су за пресретање састава ангажовали разараче. Група разарача (британски HMS Sikh, Legion, Maori и холандски HNLMS Isaac Sweers) је у раним јутарњим часовима 13. децембра пресрела италијанске бродове код рта Бон и извела торпедни напад. Крстарица Da Barbiano била је погођена са три торпеда и брзо потонула. Крстарица из пратње, Di Giussano, такође тоне у овом окршају. Поред тога што су изгубили знатну количину преко потребних залиха, италијанска морнарица је у овом окршају поред две лаке крстарице изгубила и 817 морнара.

Лака крстарица Di Giussano

Di Giussano је током тридесетих година учествовала у мирнодопским активностима флоте, као део 2. сквадрона, између осталог учествовала је и у активностима везаним за Шпански грађански рат. У рату, као део 4. дивизиона крстарица, учествује у бици код рта Стило .Месец дана касније полаже минску препреку код Пантелерије, а остатак године проводи на задацима обезбеђења конвоја са залихама и трупама за Африку. Коначно, 12. децембра 1940. године учествује у допремању муниције и горива у Либију, заједно са лаком крстарицом Da Barbiano и дан након испловљења тоне када их код рта Бон нападају савезнички разарачи.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni

Bartolomeo Colleoni до новембра 1938. службује у Средоземљу, када одлази на Далеки Исток као смена за крстарицу Montecuccoli. У Шангај упловљава 23. децембра 1938. и тамо остаје све до избијања Другог светског рата. Првог дана октобра, крстарица Colleoni предаје дужност командног брода слупу Lepanto и враћа се у Италију, где упловљава 28. октобра. Крстарица Colleoni заједно са крстарицом Bande Nere чини 2. дивизион крстарица. Први борбени задатак у Другом светском рату извршава 10. јуна 1940, када запречава Сицилијански канал минском препреком. Након тога, ангажује се на зaдацима обезбеђења конвоја између Напуља и Триполија. Крстарица Colleoni 17. јула испловљава из Триполија, у пратњи крстарице Bande Nere и креће ка острву Лерос (тадашња италијанска колонија) у Егејском мору, где су британске активности попримале забрињавајућу размеру. У близини рта Спада (северозападни део Крита), италијански бродови бивају пресретнути од стране групе савезничких бродова коју су сачињавали аустралијска крстарица HMAS Sidney и пет британских разарача (HMS Hasty, Havock, Hero, Hyperion, Ilex). Током сукоба, крстарица Colleoni задобија погодак у машински простор, након чега остаје без погона. Без погона, постаје лака мета за торпедно наоружање британских разарача.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni пред потапање.

Лака крстарица Bande Nere

Крстарица Bande Nere се током Шпанског грађанског рата налазила у западном делу Средоземља, након чега је иззвесно време провела у Команди за обуку италијанске ратне морнарице. Са избијањем рата, крстарица улази у састав новоформираног 2. дивизиона крстарица. У Сицилијанском каналу 10. јуна 1940. полаже минску препреку, а јула исте године обезбеђује конвоје за Африку. Током пловидбе за острво Лерос, наилази на савезнички пловни састав, када долази до окршаја. Током окршаја тоне крстарица Bartolomeo Colleoni, док се Bande Nere повлачи у Триполи. Почетком децембра 1940. улази у састав 4. дивизиона крстарица и учествује у неколико конвоја. На задацима обезбеђења конвоја остаје до средине наредне године; учествује и у неколико покушаја пресретања британских конвоја којима је снабдевана Малта. У јуну месецу крстарица Bande Nere заједно са крстарицом Di Guissano полаже мине североисточно од Триполија, са циљем заштите од британског бомбардовања луке. Касније ће ова минска препрека постати одговорна за потапање крстарице Neptune и разарача Kandahar, као и за оштећење још две крстарице, Penelope и Aurora. До наредног полагања мина долази јула у Сицилијанском каналу.

Лака крстарица Giovanni delle Bande Nere

Командним бродом Специјалних поморских снага постаје 20. октобра 1941. и ту дужност обавља до 3. јануара 1942, када бива придодата 8. дивизиону крстарица. Наредног месеца учествује у операцији К7, конвоју са Крфа и Месине за Триполи. У марту се ангажује у покушају пресретања британског конвоја MW10, који се кретао за Малту. Због невремена, које је задесило 23. марта, крстарица креће из Месине за Ла Специју, у пратњи једног разарача и торпедног чамца. На неких 11 миља југоисточно од Стромболија, крстарица је погођена са два торпеда, и уз лом трупа на два дела, потонула. Торпеда су била лансирана са британске подморнице Urge.

TT карактеристике

Депласман 5110 т стандардни, 6844 т пуни
Дужина 169,3 м
Ширина 15,5 м
Газ 5,1 м
Погон турбине Belluzzo, 6 котлова Yarrow-Ansaldo
Брзина пловљења 36,5 чв
Аутономија 3800 М брзином од 18 чв
Наоружање 8 х 152 мм
6 х 100 мм
8 х 37 мм
8 х 13,2 мм
4 ТЦ калибра 533 мм
Аеро компонента два хидроавиона, један катапулт
Посада 507 чланова

Противтенковска пушка Lahti L-39

Lahti L-39

Финци су започели развој противтенковске пушке током тридесетих година, али је развој био оптерећен контроверзом да ли користити метак калибра 13 мм или се пребацити на већи и снажнији, калибра 20 мм. Државна фабрика пушака (фин. Valtion Kivääritehdas) је добила уговор који је предвиђао развој тешког митраљеза калибра 13 мм, који би имао улогу противоклопног оружја. Познати фински конструктор стрељачког наоружања, Ајмо Лахти (Aimo Lahti), започиње рад. Први протототип је произведен 1938, под ознаком противтенковски митраљез 13mm L-35/36. Пешадијска верзија је била монтирана на троножном постољу, са точковима који су се могли демонтирати. Тада су произведена и два прототипа противавионских митраљеза, као и један прототип митраљеза за уградњу у оклопна возила. Пешадијска верзија је тежила 35 кг, док је пробојност била осредња: 22 мм на даљини од 300 мм и 18 мм на даљини од 500 м. Тестови, који су извршени у лето 1939, показали су да оружје нема адекватну пробојност, тако да није дошло до серијске производње.

Разочарење тестовима је натерало финске оружане снаге да крену са развојем противтенковског оружја калибра 20 мм; развој оружја у новом калибру поново је поверен Лахтију. Пројектовање оружја је започето имајући у виду нови метак 20×113мм, али је након усвајања серијске производње пушке стигао захтев за прекалибрацију на Солотурнов метак 20×138mmB, правдајући се поједностављењем набавке муниције. Пробојност противтенковске пушке L-39 у калибру 20 мм била је слична пробојности митраљеза развијаног у калибру 13 мм, али је ефекат на циљу био далеко бољи. Пушка је била полуаутоматска, а хранила се оквиром капацитета пет метака, са уводником са горње стране сандука. Као резултат успеха модела L-39, пројекат митраљеза калибра 13 мм је 11. августа 1939. у потпуности одбачен. Финска војска је 6. септембра затражила пребацивање пушке L-39 у серијску производњу.

Детаљ конструкције пушке, извор :antitank.co.uk

Финци су по избијању рата располагали само са два прототипа, која су успешно коришћена током 1939. и 1940. године. Ван Финске, пушке су називане Лахтијевом противтенковском пушком, док су је саме јединице финских оружаних снага називале пушком за слонове (фин. Norsupyssy). Званична ознака пушке је гласила 20 pst kiv/39. Серијска производња је започета по завршетку Зимског рата, са почетном поруџбином од 410 примерака. Након прве, уследиле су још две наруџбе, тако да је до 1944. серијски произведено 1852 примерака. Јуна 1941, након обнављања сукоба са Совјетским Савезом, противтенковске пушке калибра 20 мм су постале застареле у смислу употребе у противоклопној борби. Црвена армија је у Финској користила лако оклопљене тенкове Т-26 и БТ-7 у малом броју, тако да је противтенковска пушка била немоћна пред тенковима Т-34 и КВ. Слично као и у другим војскама, пушка је остала у наоружању, пошто је била ефикасна у дејству на друге циљеве – бункере и утврђене ватрене тачке.

На положају.

Lahti у улози ПВО.

Развијено је и посебно постоље за уградњу аутоматске верзије пушке, за гађање циљева у ваздушном простору, пре свега совјетских Ил-2. Аутоматска верзија пушке понела је ознаку произвођача L-39/44, док је војна ознака била 20 it kiv/39-44 (ilmatorjunta-kivääri:противавионска пушка). Финци су у аутоматску верзију конвертовали укупно 50 примерака, а у овој верзији их је произведено још 170 комада. Тиме је укупан број произведених примерака износио 224 комада  L-39/44 и 2 076 комада у верзији L-39.

Поређење величине, L-39 уз ПКМ. Извор: antitank.co.uk

Противтенковска пушка Type 97

Противтенковска пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Јапанске снаге су се током операција у Кини суочиле са врло скромном претњом у виду оклопних средстава непријатеља, али су истовремено добијали и извештаје да Кина набавља Викерсове тенкове. Сходно томе, 1935. године су издати захтеви за противтенковску пушку, чиме је започео процес развоја јапанске противтенковске пушке. Арсенал Нагоја је понудио дериватив тенковског митраљеза Type 92, калибра 13 мм, док је Арсенал Кoкуа понудио пројект противтенковске пушке калибра 20 мм, конструисане око метка 20х124 мм који је коришћен за авионске аутоматске топове. Тестирања су обављена марта 1936, уз коришћење Солотурнове противтенковске пушке S 18-100 као узора. Оба предложена модела су након тестирања враћена на дораду, како би се отклонили недостаци уочени током тестирања. Друго тестирање је извршено у Пешадијској школи 1937. године, при чему је модел Арсенала Нагоја одбачен. Пушка калибра 20 мм је поново послата на дораду, како би се ојачале ножице и извршиле дораде на механизму обарача и уводника. Током те исте 1937. године је произведена серија од седам примерака нулте серије, да би наредне године била произведена серија од 50 примерака, који су били намењени за тестирање у јединицама. Пушке су децембра 1938. године подвргнуте и трећој серији тестова, који су изведени у пешадијској и коњичкој школи јапанске војске. Пушка је убрзо и усвојена у наоружање, под ознаком 20 мм Type 97 противтенковски аутоматски топ, која се одликовала и тиме да је била једна од пар противтенковских пушака које су могле да раде у полуаутоматском и аутоматском режиму. Оквир којим је оружје пуњено, био је капацитета од седам метака. С обзиром да је маса пушке била више од пројектованих 40 кг, ова пушка је била и најтежа противтенковска пушка Другог светског рата. Укључујући и заштитни штит, маса пушке је износила читавих 68 кг. Ова маса је захтевала послугу од четири војника. За потребе лакшег транспорта пушке развијен је и лафет са два точка напред и једним мањем на задњем делу. Трзај је био врло снажан, те је један члан послуге имао задатак да придржава ножице приликом дејства и тиме умањи ефекат трзаја на стрелца.

Расклопљена пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Серијска производња пушака је започета 1939. године у Арсеналу Кокура. До завршетка производње, до ког је дошло 1941, произведено је 1008 комада. Серијска производња је из непознатих разлога поновно покренута 1943. године, када је произвдено још 100 примерака. Производња је, ако се узме у обзир првобитни захтев, била скромна, што је била последица велике масе пушке, нарастајуће неефикасности оружја, али и високој цени коштања саме пушке.

Противтенковска пушка Type 96 у борбеним дејствима

Пушка Type 97 је у време увођења у наоружање сматрана врло моћним противоклопним оружјем. Сходно материјалној формацији, пешадијски батаљони су попуњавани са по 24 противтенковских пушака овог модела, и оне су се налазиле у четири водова противтенковских пушака, сваки са по две пушке. Одељење противтенковских пушака је бојало десет војника, наоружаних са једном противтенковском пушком. У саставу одељења су се налaзили командир, четири послужиоца противтенковске пушке, који су је носили, четири доносиоца муниције који су носили муницијске кутије са по шест оквира и два коњоводца.

Type 97 у дејству.

Пушка је по први пут употребљена у борбеним дејствима током 1939, против совјетских снага у Манџурији. Тенкови који су се у то време налазили у наоружању совјетских јединица, били су лако оклопљени и рањиви на дејство овог оружја, нарочито на малим даљинама. Совјетски извештаји из битке за Халкин Гол описују велике губитке оклопне технике, управо од дејства овог оружја.

У време интензивног коришћења пушке у Кини, у периоду 1940-41, на бојишту није било толико рентабилних циљева. Производња муниције за ову пушку преусмерена је са производње панцирно-пробојне на производњу HE пројектила. Почетак операција на Пацифику довео је до реорганизације противоклопних јединица, пошто ова противтенковска пушка није значајније коришћена; након 1942. су сматране неефикасним против америчких тенкова.

Противтенковске пушке Solothurn

Solothurn S 18-1000

Версајски мир, потписан 28. јуна 1919, поставио је знатна ограничења у немачкој послератној производњи наоружања. Како би заобишла ова ограничења, немачка компанија Rheinmetall је 1929. године у Швајцарској основала ћерку компанију под називом Waffenfabrik Solothurn, са циљем производње топова без наметнутих ограничења. Тако су у главној фабрици у Немачкој инжињери пројектовали наоружање, које се потом производило у Швајцарској. Међу наоружањем које је развијано нашао се и знатан број аутоматских топова калибра 20 мм, међу којима су се издвајали морнарички топ 2cm MG C/30 и топ за оклопна возила, ознаке 2cm Tankbüchse 518. Први рад на теми противтенковских пушака била је 2cm Tankbüchse S 5-100, конструисана 1932. године у тиму инжињера фабрике Rheinmetall, међу којима су се нашли и Фриц Херлах, Теодор Ракула и Луис Станге. Ова противтенковска пушка била је развијена на бази противавионског топа и била је кратког даха. Практичнија конструкција се појавила 1933-34, под ознаком S 18-100. То је било велико и тешко оружје, масе 44 кг. Како би се смањиле димензије оружја, коришћена је булпап конфигурација, са опцијом за магацин капацитета пет, односно десет метака 20×105mmB. Противтенковска пушка S 18-100 је 1934. понуђена извозу, а у Италији је тестирана против Брединог и Оерликоновог модела. Перформансе нису биле посебно добре, узевши у обзир димензије и масу пупке; почетна брзина зрна била је свега 735 мм/с, а пробојност 20 мм челика на даљини од 100 метара. Италијани су због мале пробојности одбили увођење пушке S 18-100 у наоружање. Холандија је 1937. за потребе тестирања купила шест унапређених противтенковскиих пушака S 18-150, али до куповине веће количине није могло доћи све до појављивања снажнијег метка. Швајцарска и Немачка су купили мање серије ових пушака, такође ради тестирања, након чега су изостале озбиљне поруџбине.

Solothurn S 18-100 на положају, Источни фронт

Противтенковска пушка S 18-100 привукла је пажњу и мађарске војске, која је већ набавила Солотурнове лаке митраљезе. У наоружање је усвојена под ознаком 36M 20mm Nehézpuska, а лиценцно је произвођена у будимпештанској фабрици Danuvia Gépipari RT. Ипак, због своје масе, величине и цене, заступљеност овог модела оружја је у мађарској војсци била скромна; обично се налазила у противоклопним водовима, и то по две пушке на вод. Пушка S 18-100 је такође била изабрана и за наоружавање маађрских оклопних возила, укључујући и лаки тенк 38M Toldi и оклопни аутомобил Csaba. Производња пушака је трајала до 1943, упркос очигледној застарелости оружја.

S 18-1000 у наоружању мађарских снага

Компанија Солотурн је успела да прода своје противтенковске пушке S 18-100 у неколико држава, међу њима и Бугарској. Естонија је 1936. купила четири пушке за потребе тестирања; уместо да откупе лиценцу за производњ, Естонци су се одлучили за реверсни инжињеринг. Неколико примерака су произвели 1938. ради тестирања, да би 1940. започели производњу серије од 20 комада. Ове пушке су биле распоређене у састав 1. и 7. пешадијског пука, који су се налазили на граници са Совјетским Савезом.

Развој S-18-100 је настављен, тако да су добијене верзије S 18-150, S 18-154 и S 18-500, али се ни једна од ових верзија није показала довољно добро да би била извожена у великим серијама. Једноставно, метак је био преслаб. Поред тога, због димензија и масе пушке, морала је бити уграђена на подвозак са два точка, чиме су војници добили могућност да је вуку уместо дотадашњег ношења. Финска је, упркос  противљењу Немачке, 1940. купила дванаест пушака S 18-154. Међутим, ове пушке су стигле прекасно да би се користиле у Зимском рату против Совјетског Савеза.

У маршевском положају.

Комплетно редизајнирање пушака серије S 18-100 извршено је крајем тридесетих година, а као резултат тога 1940. године се појавила пушка S 18-1000. Ова пушка је била конструисана за метак Long Solothurn 20×138mmB, са продуженом цеви итд. Захваљујући знатној маси, оружје је продавано са припадајућом двоколицом SO9, која је поред оружја носила и две муницијске кутије. За пушку су развијена три типа метка: панцирно-пробојни, експлозивни и вежбовни.

Швајцарска је за потребе опремања својих јединица 1939. године наручила 60 пушака S 18-1000, које су уведене у наоружање под ознаком Tankbüchse Solo 40; касније је набављено још 93 пушака. Холандија је након што је одбила да уведе у наоружање противтенковску пушку S 18-150, наручила 662 комада S 18-1000. До тренутка напада Немачке на Холандиу, маја 1940, испоручено је 197 комада.

Италија је 1934. одбила да уведе модел S 18-100, али је 1939. прихватила да уведе унапређену верзију S 18-1000, под ознаком Fucile anticarro tipo S. Испоруке су започете у лето 1940, да би крајем исте године Немачка проследила Италији и 63 „холандских“ пушака. Постоје одређене недоумице око количине пушака које је наручила Италија, али се верује да се ради о захтеваних 1131 комада, од којих је 578 испоручено почетком 1942. Јединице немачких оружаних снага користиле су извесну количину Солотурнових противтенковских пушака под ознаком 2cm Panzerabwehrbüchse 785, користећи суфиксе (s), (i) и (h), зависно од тога да ли су купљене од Швајцарске или су набављене из Италије, односно Мађарске.

Последња верзија пушке носила је ознаку S 18-1100 која је имала могућност полуаутоматске, односно аутоматске паљбе. Неке од пушака су испоручене на двоколицама SO 9. Укупна производња фамилије пушака Solothurn S 18 у фабрици Waffenfabrik Solothurn није позната, али је познато да је пушка испоручена 1941. године Италији имала серијски број 2754, те се претпоставља да је произведено око 3000 примерака.

Противтенковске пушке Solothurn у борбеним дејствима

Холандији је пред напад Немачке испоручено 125 пушака S 18-1000 .Највећи део тих пушака је стигао прекасно да би уопште био и подељен јединицама, те је самиим тим веома мали број пушака и коришћен. Ипак, ово оружје се нашло ку 13. граничном батаљону, који је бранио Мастрихт са две противтенковске пушке, дејствујући из бункера од џакова са песком.  Немци су за заузимање кључних постова на Мези оформили посебну јединицу, ознаке Bataillon zbV 100 (zum besonderen Verwendung: специјалне намене).  Ова јединица је дејствовала као претходница 4. оклопне дивизије

Немачка оклопна извиђачка патроле је у раним јутарњим часовима 10. маја 1940. дошла под удар холандских противтенковских пушака. Два оклопна аутомобила су заустављена, док је трећи погођен приликом покушаја извлачења оштећених возила. Након тога, Немци су на положај довукли противтенковски топ калибра 37 мм, након чега је одељење наоружано противтенковским пушкама морало бити повучено. Дејство овог одељења је обезбедило довољно времена да се један од битних мостова преко Мезе припреми за рушење и поруши.

Једна количина ових пушака доспела је у Холандску Источну Индију непосредно пред напад јапанских снага, децембра 1941. О њиховој употреби у одбрани од Јапанаца мало се зна. Противтенковске пушке Solothurn масовно су коришћене у војскама Силе Осовине, али ни о тој употреби нема много података.

Противтенковска пушка Wz.35

Пољска је током 1920, након граничних чарки са Немачком, набавила мању количину противтенковских пушака T-Gewehr; у наредној декади су радили врло мало на развоју сопствене противтенковске пушке. Октобра 1931, након што су купили и тестирали пушке Halger Ultra, пољски инжињери су одбили да дају позитивне оцене за овај модел и тиме одобре увођење овог модела у наоружање пољских оружаних снага.

Противтенковска пушка Wz.35

Тим конструктора под вођством потпуковника Тадеуша Фелштина је стога добио задатак да пројектује нови модел противтенковске пушке. Нова пушка је требала да испуни захтеве по питању пробојности (15 мм оклопа, под углом од 30° на даљини од 400 м). Ове вредности су изведене из процене о кретању дебљине оклопа немачких и со noвјетских тенкова. Имајући у виду лоше стране противтенковске пушке T-Gewehr, посебно по питању велике масе и трзаја, постављени су и захтеви који су се односили на мању масу и трзај. Конструктори су свој рад сконцентрисали на стандардни пројектил SC 7,9 мм, који је коришчен и код пушке Mauser 98 лиценцн произвођене у Пољској, али са много већом брзином. Почетни експерименти, извођени са различитим барутима, изведени су у државној фабрици муниције у Скаржиско Камјена и фабрици барута у Пјонки. Током испитивања су се појавили проблеми са појачаном ерозијом цеви (животни век цеви износио је свега 20 до 30 метака). Конструктори су дошли на идеју да није неопходно да пројектил пробије оклоп тенка, уколико би удар пројектила изазвао одвајање парчади са унутрашњег дела тенка и тим шрапнелима дејствовао по посади тенка. Уместо дотадашње праксе коришћења зрна са језгром од ојачаног челика, Фелштинов тим је тестирао зрно са челичном кошуљицом и оловним језгром које је на малим даљинама могло пробити оклопну плочу, док би се приликом дејства са веће даљине деформисало, преносећи већину енергије на оклоп, уместо да рикошетира. Тестови су показали да метак обично приликом удара о оклопну плочу, са супротне стране откида део плоче димензије око 4 цм у пречнику. Нови DS пројектил се састојао од реконструисаног метка 7,92 мм са оловним језгром и челичном кошуљицом и 11,15 грама бездимног барута. Развијен је и конвенционални пројектил са челичним језгром, ознаке DSC, који није био произвођен у великим серијама.

Метак 7,92 mm DS и фабричко паковање – кутија са 12 метака.

Упоредо са развојем метка, развијана је и сама противтенковска пушка. Први модел пушке је тестиран у пешадијском центру у Торуну, фебруара 1932, али није успела да задовољи постављене услове. Након ње су се појавиле још две конструкције; Државна фабрика пушака из Варшаве је понудила модел масе 16 кг, док је Марошек, недавно изашао са варшавске Политехнике, понудио пушку масе 9,1 кг, са гасном кочницом. Тестови су показали да је гасна кочница смањивала трзај за око 65%. Упоредни тестови су одржани октобра 1935, након којих је за победника изабрана конструкција Марошека. Пушка добија и званичну ознаку Karabin przeciwpancerny wzór 1935 (противтенковска пушка модел 1935).

Једноставна репетирка система Маузер, храњена магацином, Марошекова пушка је била једноставнија за производњу и није захтевала посебну обуку војника, што је изазивало одређену забринутост, с обзиром да је пушка развијана у великој тајности. Пољаци су били прилично сигурни да ће немачки и совјетски тенкови, који су се тренутно налазили у наоружању, бити уништени дејством ових пушака на нормалним удаљеностима, али су исто тако били свесни и да ће пушка бити безвредна уколико непријатељси тенкови добију неку врсту додатног оклопа.

Пољски улан, наоружан противтенковском пушком Wz.35

И пушка и муниција су држани у тајности све до пред избијање Другог светског рата. Кодна ознака овог оружја била је Urugwaj (Уругвај), са кринком да се радило о пушкама и муницији намењених извозу у Уругвај. Као резултат тога, пушке су означаване и са Kb.Ppanc. wz.35 ‘Ur’.

Трзај пушке Kb.Ppanc. wz.35 био је, захваљујући уграђеној гасној кочници, незнатно снажнији од трзаја стандардне пушке Mauser Kar 98k. Пројектил DS 7.92×107 мм је имао оловно језгро и челичну кошуљицу и тежио је 14,6 грама; почетна брзина зрна на устима цеви износила је 1300 м/с. Тестови су показали да зрно има пробојност од 15 мм челика под углом од 30° на даљини од 300 метара, односно 33 м вертикалне челичне плоче на дљини од 100 метара. Животни век цеви износио је 200 до 300 метака пре него што би пушка знатно изгубила на прецизности, због чега су се у комплету пушке налазиле и три резервне цеви.

Wz.35 у наоружању јединица оружаних снага Финске.

Након пада Пољске, немачки Вермахт је заробио преосталу количину противтенковских пушака wz.35 и увео их у наоружање својих снага, прво под ознаком 7.92mm Panzerbüchse 35(p), а касније Panzerbüchse 770(p). Током 1940, Немци су располагали са 880 пушака и око 255 000 метака. Немци су, како би побољшали карактеристике пушке, прерадили пољску муницију, убацујући своје противтенковско зрно са језгром од тунгстен-карбида. Јануара 1941, Немачка продаје Италијанима 250 пушака, да би касније скоро цео контингент ових пушака предала италијанским јединицама које су се бориле у Русији. Интересантно је да су ове пушке након капитулације Италије, септембра 1943, поново завриле у наоружању немачких снага, овог пута под ознаком Panzerbüchse 770(i). Црвена армија је током борби заробила известан број ових пушака и оне су имале одређеи утицај на совјетске конструкторе противтенковских пушака. Треба напоменути да је и сам Фелштин 1939. пао у руке Совјета који су желели да сазнају што више о пољском „тајном“ оружју. Мали број пушака је завршио и у рукама Мађара, када су пољске јединице у повлачењу ушле у Мађарску, док је део пушака 1940. године продат и Финској.

Wz.35 у борби

Званична расподела противтенковских пушака wz.35 у јединицама пољских оружаних снага била је 2760 комада у 30 регуларних пешадијских дивизија и још 774 комада у коњичким бригадама. Додатна количина пушака је распоређена у различитим корпусним јединцама, као и у граничним јединицама. Захваљујући тајности, пушке су испоручиване у сандуцима, уз инструкције да се сандуци не отварају до добијања посебног наређења. На основу дискреционог права локалних команданта, неке од јединица су издале пушке војницима на самом почетку мобилизације (26-27. август 1939), док су друге јединице чекале до 1. септембра. Пушке је требало издати пешадијским јединицама, и то по три комада по пешадијској чети, са по једном у сваком воду, што значи да је једну пешадијску дивизију следовало 97 противтенковских пушака. Када је реч о коњичким јединицама, кочињчки пук, у зависности од формације, следовало је од 66 до 78 противтенковских пушака.

Захваљујући томе што нису били упознати са пушком пре избијања сукоба, неке јединице нису имале баш много поверења у ново оружје. За разлику од њих, јединице које су се оглушиле о наређење о „тајности“, спровеле су обуку у руковању новим оружјем пре отпочињања борбених дејстава и самим тим су имали више ентузијазма, с обзиром да су били уверени у могућности новог оружја. Пушка је добила на популарности неколико дана по избијању рата, пошто су војници видели њихов учинак на непријатељским тенковима. Пушка је имала најбоље резултате при дејству на малим даљинама, од око 100 метара; ипак, један од главних проблема везан за употребу ове пушке био је ефекат самог зрна на циљу. Пробијање оклопа није нужно значило и уништење тенка. Случајеви паљења тенка након поготка били су ретки. Дешавало се да тенк настави да се креће чак и када би посада била уништена; ови случајеви „тенкова-духова“ описни су у мемоарима пољских бораца. Као резултат тога, убрзо су стигле инструкције да се тенкови са убијеним посадама онеспособе експлозивом, чиме су спречавали Немце да оштећене тенкове поправљају и враћају у строј. Немачка је септембра 1939. у Пољској изгубила 674 тенкова (од којих је 217 отписано) и 309 оклопних аутомобила и лаких оклопних возила. Велики губици немачког оклопа у Пољској не везују се за дејство ове противтенковске пушке, већ за дејство противтенковског топа калибра 37 мм и пољских топова калибра 75 мм.

Немци су брзо научили лекцију, те су пре напада на Француску ојачали фронтални оклоп тенкова.

Armstrong Whitworth Albemarle

Развој

Британци су страховали да би током рата могли бити суочени са недостатком материјала, што би се негативо одразило на производњу бомбардера, те су сходно томе затражили двомоторни средњи бомбардер, израђен од дрвета и метала, који би се могао производити и ван погона авио индустрије.

На ово тражење свој одговор су дале три компаније: Armstrong Whithworth, Bristol и de Havilland. Компанија Bristol је понудила модел Type 155, док је Armstrong Whithworth  понудио модел ознаке AW.41. Армстронгов модел се одликовао модуларном конструкцијом, што је олакшавало производњу, а било је могуће и бирати између два типа мотора: Ролс Ројсовог Мерлина и Бристоловог Херкулеса.

Јуна 1938. су прегледани модели оба конструктора, након чега је британско министарство ваздухопловства издало допунску спецификацију; компанија Bristol је била презаузета производњом других авионе, те је пошто се и компанија de Havilland повукла, избор пао на авион компанија Armstrong Whithworth.

Извесне промене у политици су довеле до тога да је Albemarle разматран као извиђачки авон способан да изврши и бомбардовање; самим тим авион је добио додатно гориво чиме је долет повећан на 6400 км. Авиону с у додате две дефанзивне позиције, леђна купола и доња купола, која је могла бити увучена у труп авиона. Октобра 1939. је наручен контигент од 200 авиона, и то директно са цртаће табле, без израде било каквог прототипа.

Опис

Авион је био средњекилац, моноплан са двоструким репним кормилима. Труп је израђен из три секције, док је дрвена оплата монтирана преко змаја израђеног од металних цеви. Стајни трап је типа трицикл, увлачиви, са главним точковима који се увлаче уназад у гондоле мотора, и носним точком уназад у носни део авиона.

Пилот и копилот су седели напред, један поред другог, док се иза њих налазио радио оператер. Нишанска справа се налазила испод носа авиона, интегрисан у отвор за улазак посаде. У репном делу куполе налазили су се стаклени панели, који су служили за осматрање нападача на авион и координацију ватре из митраљеских купола. Леђна купола је била конструкције BoultonPaul, са четири митраљеза Browning.

Погонско гориво је било смештено у четири резервоара, док су се у спремишту за бомбе могли уградити додатни резервоари горива.

Посада авиона за потребе извршавања задатака бомбардовања бројала је шест људи, укључујући и двојицу митраљезаца. Међутим, након произведених 32 примерака, авион је сматран инфериорним у односу на остале авионе који су се већ налазили у наоружању. Тако су сви наредни авиони произведени као транспортни, названи GT“ (General Tranport) или „ST“ (Special Transport).

Серијска производња авиона, њих 600, одвијала се у фабрици A.W. Hawksley Ltd у Глочестеру, фирми подизвођачу компаније Gloster Aircraft. Gloster је пак био део Hawker Siddeley групе. На пословима израде делова и склопова авиона било је ангажовано око хиљаду подизвођача.

Оперативна употреба

Прва јединица британског РАФ наоружана авионима Albemarle био је 295. сквадрон у ваздухопловној бази Харвел, јануара 1943. Остали сквадрони који су наоружавани овим авионима били су 296, 297. и 570. Остали сквадрони РАФ су користили мали број ових авиона. Средином фебруара 1943, први „борбени“ лет овим авионима има 296. сквадрон, када избацује летке изнад Нормандије.

Совјети су октобра 1942. наручили 200 авиона Albemarle. Први Albemarle са совјетском посадом је 3. марта 1943. прелетео из Шкотске за Внуково крај Москве, а ускоро је дошло до прелета још једанаест авиона. Два авиона су изгубљена изнад Северног мора, када су наишли на немачке ловце, док је трећи нестао под још увек непознатим околностима. Тестови су показали да авион има слабости у улози транпортног авиона и бројне техничке грешке; маја 1943, Совјети суспендују испоруку авиона и отказују уговор о набавци авиона у корист америчких авиона Douglas C-47 Skytrain. Авиони Albemarle ће бити повучени из наоружања совјетског ратног ваздухопловства након две године.

У улози тегљача једрилице.

Авиони Albemarle из састава британског РАФ ће од средине 1943. учествовати у бројним операцијама, почевши од инвазије на Сицилију. Врхунац употребе ових авиона уследиће током десанта на Нормандију; авиони 295. и 296. сквадрона ће бити први авиони из којих ће изнад Нормандије искочити савезнички падобранци. У операцији Tonga, 19 авиона Albemarle из састава 296. сквадрона ће вући једрилице Airspeed Horsa, у операцији Mallard ће вући 220 једрилица Horsa и 30 једрилица Hamilcar. За потребе операције Market Garden, 54 једрилице Horsa и две једрилице Waco Hadrian биће вучене авионима Albemarle из састава 296. и 297. сквадрона. Од 602 произведених авиона, 17 је изгубљено у борбеним дејствима, док је 81 изгубљено у удесима.

Последњи примерци овог авиона су из наоружања РАФ избачени фебруара 1946, када их замењују авиони Handley Page Halifax.

ТТ карактеристике (ST MkI)
Дужина 18,26 м
Распон крила 23,47 м
Висина 4,75 м
Површина крила 74,6 м2
Посада 4 члана
Капацитет превожења 10 падобранаца
Носивост 1820 кг
Маса празне летелице 10 270 кг
Mаксимална полетна маса 16 590 кг
Погон 2 x Bristol Hercules XI, снаге по 1 590 КС
Максимална брзина 426 км/ч
Крстарећа брзина 274 км/ч
Долет 2 092 км
Плафон лета 5 486 м
Брзина пењања 5 м/с
Наоружање 4 х Browning 7,7 мм
2041 кг бомби

Yukikaze, разарач

Изграђен 1940, тешко наоружани разарач класе Kagero, разарач Yukikaze је током Другог светског рата учествовао у скоро свакој поморској бици. Преживео је рат без икаквих оштећења од торпеда, артиљеријских пројектила, авионских бомби или мина. Током рата је препловио више од 100 000 наутичких миља што је био својеврстан рекорд, без  преседана у јапанској царској морнарици.

Развој јапанских разарача

 

Свега две године након што су Британци изградили свој при разарач Havock, јапанска морнарица се одлучује за нову политику градње великог броја овог типа ратних бродова. Јапанци су исправно веровали да би оваква снага, наоружана торпедима, представљати велику претњу совјетској ратној морнарици.

Сходно плановима поморске експанзије из 1895. и 1896, јапанска царска морнарица је у британским бродоградилиштима наручила шеснаест разарача, готово идентичних британским. Већ 1902. године, у јапанским бродоградилиштима су положене кобилице за 39 сличних разарача. Када је 1904. избио Руско-јапански рат, тридесет од њих 39 је већ било уведено у наоружање и ускоро су добили прилику да се искажу у бици.

Јапанци 1907. започињу градњу два разарача класе Umikaze, по узору на британску класу разарача Tribal. Четири године касније почињу да граде разараче класе Sakura, депласмана 600 тона. Обе класе разарача су имале снажније артиљеријско и торпедно наоружање од британских разарача класе Tribal, чиме је направљен пут за јапанску политику зависности од разарача са снажним наоружањем. Јапан је наставио свој програм градње разарача класама Uranami (907 тона), Tanikaze (1300 тона), Isokaze (1227 tona), Kaba (665 тона), Momi (835 тона) и Nara (850 тона).

У периоду од 1922. до 1927. године, изграђено је девет разарача класе Kamikaze (депласмана 1400 тона, брзине 37 чворова), дванаест разарача класе Mutsuki (депласмана 1445 тона, брзине 37 чворова) и осам разарача класе Wakatake (депласмана 900 тона, брзине 35 чворова). Разарачи класе Kamikaze и Wakatake били су унапређене верзије класа разарача Minekaze и Momi. Класа Mutsuki је била прва класа разарача наоружана торпедима калибра 610 мм, а имала је и већу аутономију пловљења од класе Kamikaze.

Разарач „специјалног типа“

Поморски споразум потписан у Вашингтону 1922. године ограничио је снагу капиталних бродова (бојних бродова и носача авиона) главних поморских сила. Сходно томе, јапанска морнарица је израдила план да обезбеди да њихове тешке крстарице, разарачи и подморнице буду снажније од супарничких крстарица, разарача и подморница.

У складу са овом политиком, јапански адмиралитет 1925. захтева нови програм градње разарача, депласмана 1650 тона, који би пловио максималном брзином од 38 чворова, са аутономијом од 4 000 наутичких миља и уз све то био наоружан са шест топова калибра 127 мм и девет торпедних цеви калибра 610 мм.

Овако пројектовано наоружање представљало је за око 50% већу ватрену моћ у односу на класу Mutsuki; проблем је представљало то што је бродски труп морао бити што је више могуће компактнији. У складу са тим, конструктори су направили свој предлог, успевши да помире захтеве адмиралитета са законима струке. Приликом пројектовања, користили су искуства стечена у пројектовању лаке крстарице Yubai, где су користили сваку прилику да умање масу током пројектовања трупа; тим бродом су успели да запање свет, пошто су успели да примене смањење маса, без губитака у чврстоћи трупа.

Наоружање овог разарача било је без преседана. По пројекту, разарач је добио три двоцевне куполе наоружане топовима калибра 127 мм, које су биле распоређене једна на прамцу и две на крми, једна изнад друге. Торпедно наоружање се састојало од три троцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један се налазио између првог и другог димњака, и два иза другог димњака. Спремиште за резервна торпеда се налазило на боковима, у висини другог димњака и са леве стране друге артиљеријске куполе.

Овај пројект разарача је постао познат као разарач „специјалног типа или класа Fubuki. Разарачи изграђени у овој класи се могу поделити, сходно датуму завршетка градње, у три типа. Првих десет, класификованих као Mark I, били су наоружани топовима А-типа, калибра 127 мм, који су могли да заузму максималну елевацију од 55°; станица за управљање ватром налазила се изнад командног моста и била је отворена; имала је један даљиномер. Следећих десет разарача, означених као Mark II, били су наоружани топовима 127 мм, Б-типа, који су заузимали елевацију независно један од другог топа, и то до максималног угла елевације од 75°. Последња четири разарача, поткласе Mark III, разликовали су се по штитовима на торпедним апаратима, јачим погонским комплексом, као и смањеним прамчаним димњаком.

Ефекти Поморског споразума из Лондона

Као резултат Поморског споразума из 1930, депласман разарача је ограничен на 1850 тона; укупна тонажа јапанских разарача била је ограничена на 105 500 тона, што је износило 70,4 % тонаже америчих разарача.

Ограничење по питању разарача ставило је јапанску морнарицу у незгодну позицију, пошто нису више могли да граде тешке разараче; могли су да граде разараче депласмана до 1500 тона депласмана. Очигледно је да су јапански конструктори запали у велике проблеме, пошто је требало пројектовати разарач ватрене моћи једнаке разарачима „специјалног типа“, али запакованог у мање димензије. Јапански адмиралитет је предложио депласман од 1400 тона, на који је конструкторско одељење одговорило пројектом разарача класе Hatsuharu; овај разарач је имао тражени депласман од 1400 тона, максималне брзине пловљења од 36,5 чворова и био је наоружан са пет топова калибра 127 мм и 18 торпедних цеви калибра 610 мм. У поређењу са својим претходником, класа Hatsuharu је имала један топ мање, док је остало наоружање било слично. Топови, иако истог калибра, били су модернији и снажнији од оних на разарачима „специјалног типа“. Једна од новина на разарачима класе Hatsuhare био је систем за пуњење торпедних цеви, који је омогућавао пуњење торпедних цеви и током дејства.

Уградња снажног наоружања на броду релативно малог депласмана није прошла без утицаја на стабилитет брода. Како би се изборили са тиме, ширина брода је повећана, а газ начињен мањим. Овакав потез је за последицу имао то да је бок изнад водене линије био много већи у односу на део испод водене линије, што ће касније довести до озбиљних проблема.

Јапанци су 1932. године, под окриљем програма експанзије флоте iz 1931, започели градњу 12 разарача класе Hatsuharu. Прва два разарача из класе, Hatsuharu и Nenohi, били су завршени већ наредне године, а након поморских испитивања је утврђено да су стабилни. Тиме је призната способност Јапанаца да превазиђу озбиљан хендикеп у бродоградњи који је настао Поморским споразумом из Лондона. Ипак, ово „признање“ било је кратког века, с обзиром да се један од „мини“ разарача, разарач Tomozoru 13. марта 1934. преврнуо током маневара који су извођени по тешком мору. Он је био један од неколико мини разарача пројектованих по истом принципу као и класа Hatsuharu, са максималним наоружањем у малом трупу. У ствари, маса наоружања уграђеног на разарач Tomozuru чинила је 22,7 % депласмана. Ова несрећа је била велики шок за јапанску морнарицу. Репутација јапанске бродограђевинске технологије, способне да изградње брод за будућност, показала се као неоснована. Било је јасно, чак и лаику, да уколико је Tomozuru имао проблема са стабилношћу, исте проблеме имају и други разарачи из класе, као и разарачи грађени по истом принципу. Спроведена је свеобухватна истрага, која је за резултат имала извршење драстичних модификација на разарачима класе Hatsuharu. Демонтиран је један троцевни торпедни апарат, заједно са уређајем за пуњење торпедима, а једноцеви топ калибра 127 мм је померен ка крми. Надграђе, димњаци и јарболи су снижени, а на дну трупа је додат баласт. Стабилност брода је након ових измена знатно побољшана, иако је максимална брзина пловљења смањена на 34 чворова.

Након инцидента са разарачем Tomozuru, даља изградња разарача класе Hatsuharu је заустављена, а преосталих шест разарача из класе је у потпуности реконструисано, при чему добијају и нову ознаку – класа Shiratsuyu.

Инцидент са Четвртом флотом

Током маневара, бродови Четврте флоте су 26. септембра 1935. били погођени страховитим невременом. Бродови су се убрзо нашли у таласима висиине и до 15 метара. Најозбиљнија оштећења међу разарачим задобили су управо разарачи „специјалног типа“, и то Yugiri и Hatsuyuki, који су остали без прамца. Јапанска морнарица је у овом инциденту доживела још један озбиљан удар; два најмодернија разарача су била преполовљена на тешком мору, без сусрета са непријтељем. Спроведене су озбиљне истраге које су показале да су, поред неповољних карактеристика таласа које је проузроковао тајфун, разарачи класе Fubuki („специјални тип“) недовољне чврстине трупа те стога нису издржали пловидбу по тешком мору. Једноставно, приликом пројектовања брода, конструктори нису узели у обзир да би се брод могао наћи на таласима ове конфигурације

Након овог инцидента, јапанска морнарица је извршила смотру свих бродова који су се налазили у оперативној употреби, оних који су били у фази градње, али и оних који су били у фази пројектовања. Смотра је показала да разарачи класе Fubuki нису били једини бродови са недовољном чврстином трупа. Стога су сва војна и цивилна бродоградилишта била упослена на ојачавању бродских трупова како би се обезбедила жилавост за пловидбу по тешком мору на Тихом океану. Пројекат разарача Shiratsuyu је такође измењен.

Разарачи класе Asashio и проблеми у пројектовању

Непосредно пред повлачење Јапана из Поморског споразума, јапанска морнарица одлучује да гради нове разараче депласмана 1700 тона; у периоду од 1937. до 1939. изграђено је десет разарача класе Asashio, депласмана 1961 тона. Током градње ових разарача. посебну пажњу су обратили на мере за обезбеђење потребне стабилности брода и чврстину трупа. Иако су задовољили по воим питањима, током оперативне употребе на видело ће изаћи други проблеми.

Први проблем се јавио у виду пројектовања кормиларског система; наиме, круг окрета је био много већи од пројектованог. Проблем је решен уградњом крменог зрцала, што ће утицати донекле и на мање повећање брзине пловљења.

Други проблем се појавио крајем 1937. и потицао је од неисправне турбине; уочене су неисправности на лопатицама ротора турбине средњег притиска. Узрок није одмах откривен, али је касније откривено да оштећења потичу од синхронизације вибрација ротора турбине и лопатица; турбине на свим разарачима класе Asashio су модификоване.

Развој торпеда са кисеоником

Јапанска морнарица је током 1926. године започела истраживање на пољу торпеда са кисеоником. Сви експерименти су били неуспешни и завршавали су се експлозијама. Крајем 1927. године у Јапан стижу извештаји да Британци развијају торпеда са погоном на киеоник, тако да Јапан поново покреће рад на пројектовању торпеда на кисеоник. Овог пута одлучују да за погон користе чист кисеоник. Након бројних експеримената, од којих су се бројни завршавали експлозијама, одлучили су да се за стартовање торпеда користи ваздух, а да се потом убацује чист кисеоник. На овај начин, јапанска морнарица је постигла успех и тиме постала конструктор првог торпеда на кисеоник.

Након дугог испитивања, ново торпедо је 1938. године усвојено у наоружање под ознаком Type 93 Mark I Torpedo“. Овим торпедом прво су биле наоружане тешке крстарице, а три године касније, 1940. на ред за наоружавање овим торпедима дошли су и разарачи. Разарачи класе Hatsuharu и Shiratsuyu су морали да претрпе одређене измене како би могли да користе ново торпедо, док су разарачи класе Asashio били модификовани током саме градње.

Поседовање овог торпеда Јапанци су држали у строгој тајности; мењали су му име, нису га означавали као торпедо на кисеоник, умањивали су му брзину и остале карактеристике итд.

Развој разарача класе Kagero

Изашавши из Поморског споразума 1937, Јапан је био ослобођен ограничења у погледу градње ратних бродова. Конструктори бродова су били слободни да пројектују у потпуности нове бродове, користећи сво своје знање и искуство које су раније стекли. Класа Kagero је била прва класа разарача која је пројектована под новим околностима; самим тим, били су коначан одговор на захтеве јапанске царске морнарице.

Основни план

Јапанска морнарица је у плану експанзије флоте за фискалну годину 1937. одлучила да гради 15 разарача класе Kagero. Ови разарачи су требали да плове брзином већом од 36 чворова, пловећи брзином од 18 чворова требали су да превале 5 000 миља, требали су да буду наоружани као и разарачи класе Fubuki, а труп је требао да буде веећи од трупа разарача те исте класе.

Одсек за морнаричке конструкције је закључио да не може да изађе у сусрет свим захтевима истовремено, те је предложио два алтернативна решења: или ће разарач пловити брзином од 35 чворова, или ће аутномија бити 4500 миља. Адмиралитет је био приклоњенији првој алтернативи, те је на основу тога пројектована следећа листа захтева: депласман брода од 2000 тона, максимална брзина 35 чворова, аутономија од 5000 миља, наоружан са шест топова калибра 127 мм, четири топа калибра 25 мм и 16 торпедних цеви калибра 610 мм.

Структура трупа

Како би обезбедили стабилност, усвојен је проверени облик трупа, нешто краћи и већег газа у односу на ширину. Употребљена је равна крма како би се умањио отпор погона. Крма овог облика је обично проблематична при вожи крстарећом брзином, али у овом случају конструктори су могли да превазиђу овај проблем смањењем отпора погона при крстарећим брзинама.

Крмена секција брода

Варење је максимално коришћено приликом градање ових разарача. Иако је јапанска морнарица имала отпора према варењу након инцидента Четврте флоте, неопходност смањења масе дала је на значају овој технологији спајања метала. Тако је варење примењено у изради конструктивних елемената бродског трупа, водонепропусних преграда, делова секундарне палубе… Оплата, уздужни елементи палубе и горње палубе, сем прамчаних и крмених завршетака, израђени су на „старомодан“ начин.

Погонски комплекс брода

Погонски комплекс брода се састојао од турбина снаге 52 000 КС. Пара за турбине се обезбеђивала путем три котла. Овај систем погона се одликовао мањом потрошњом горива: погон на разарачима класе Kagero имали су за 21,5% мању потрошњу горива од разрача класе Fubuki. Маса погонског комплекса је износила 667 тона.

Наоружање

Наоружање нове класе разарача било је слично наоружању разарача класе Asashio, али са бројним унапређењима. Главна бродска артиљерија се састојала од шест топова калибра 127 мм, распоређених у три двоцевне куполе; једна купола се налазила на прамцу, а друге две на крми, у положају једна изнад друге. Макимална елевација коју су топови главне бродске артиљерије могли да заузму износила је 55°, док је максимална даљина гађања износила 18 000 метара.

Прамац разарача Yukikaze са уочљивим прамчаним топовима 127 мм.

Противавионско наоружање које је брод добио у новоградњи није било посебно снажно и састојало се од два двоцевна топа калибра 25 мм, који су се налазили на оба бокка, у висини другог димњака. Овако уграђено противавионско наоружање биће и један од озбиљнијих проблема са којима ће се суочити бродови ове класе на почетку свог борбеног ангажовања.

Као и разарачи класе Asashio, и разарачи класе Kagero су били наоружани са два четвороцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један је био уграђен између два димњака, док је други био одмах иза другог димњака. Опрема за пуњење торпедних апарата је такође била нешто модернизована.

Иако је имао систем сонара, ови бродови су по овом питању били инфериорни у односу на друге морнарице света. Заједно са недостатком радара, ова инфериорност је учинила ове бродове мање ефикасним него што би стварно били.

Перформансе

Петнаест разарача класе Kagero је изграђено у периоду од 1939. до 1941. године. Наредним планом развоја флоте била је предвиђена градња још три разарача, и они су изграђени 1941, тако да је укупно било 18 разарача класе Kagero.

Током испитивања првих разарача из класе, откривене су два мање грешке; немогућност достизања максималне брзине пловљења од 35 чворова и погрешна процена утрошка горива. Прва грешка је настала због лошег облика пропелера, чијом је заменом смањена кавитација, а брзина брода је повећана на 35,5 чворова. Други проблем није отклањан, пошто је уместо тражене и пројектоване аутономије од 5000 миља, аутономија износила 6053 наутичких миља.

Разарач класе Kagero у пуној брзини

Јапанска флота је сматрала Kagero класу идеалним разарачима, те је њихово присуство привлачило пажњу великих поморских сила. Американци су одговорили разарачима класе Fletcher, а Британци класом Battle.

Оперативна употреба разарача Yukikaze

Разарач Yukikaze је изграђен као осми брод из класе Kagero. Кобилица је положена 2. августа 1938. године у поморском арсеналу Сасебо, да би 24. марта 1939. године био поринут у море. Опремање брода је трајало до 20. јануара 1940, када је и званично уведен у састав 16. дивизиона разарача 2. сквадрона разарача.

У то време, 2. сквадрон разарача био је елитна јединица разарача; јапански морнарички кругови су у тој јединици видели снагу која ће у ноћном боју уништити главнину непријатељске флоте упоребом снажног торпедног наоружања.

У тренутку избијања рата, сквадрон се састојао од 10 разарача класе Kagero и шест разарача класе Asashio. Захваљајући напорној обуци, припадници ове јединице су на крају 1941. били убеђени да је њихова борбена способност без премца.

Прва борбена акција у којој је учествовао разарач Yukikaze било је искрцавање код Легаспија, на Филипинима. Yukikaze је пловио у групи са лаком крстарицом Nagara, разарачима Yamakaze, Suzukaze, Kawakaze, Umikaze, Tokitsukaze, тендерима за хидроавионе Mizuho и Chitoze, два миноловца, два патролна и седам транспортних бродова, са задатком подршке искрцавању. Након тога, учествује у подршци серије десаната на Сулавези код Манадоа (од 9. до 14. јануара 1942), код Кендарија, такође на Сулавезију (од 21. до 27. јануара), индонезијско стрво Амбон (од 28. јануара до 4. фебруара), код Купонга на острву Тимор (од 17. до 23. фебруара). Током свих ових акција, бродови нису наишли на непријaтељске бродове.

Битка у Јаванском мору

Битка у Јаванском мору је била заправо прво борбено ангажовање разарача Yukikaze. Савезничке снаге, састава две тешке крстарице, три лаке крстарице и девет разарача, сукобиле су се са јапанским снагама које су бројале две тешке крстарице, две лаке крстрарице и 14 разарача. који су подржавали искрцавање на Јаву. Један од четрнаест разарача био је и разарач Yukikaze.

Битка је започета разменом ватре између тешких крстарциа са обе стране, након чега су лансирана торпеда са јапанских крстарица и разарача. Једно од торпеда лансираних са јапанске крстарице потапа холандску крстарицу Kortenaer; торпеда са разарача нису имала никакав учинак. Разарачи су били предалеко од циљева, а упаљачи на торпедима су били преосетљиви тако да је већина њих експлодирала док су торпеда била у води.

У ноћном окршају који је уследио, јапанска група тешких крстарица је остварила велики успех са својим торпедима на кисеоник, потопивши холандске крстарице De Ruyter и Java. Група разарача, укључујући и разарач Yukikaze, није учествовала у овом окршају.

Yukikaze се 3. марта 1942. северно од Сурабаје сукобио са америчком подморницом USS Perch и потопио га артиљеријском ватром. Након тога се ангажовао у подршци искрцавања на западни део острва Нова Гвинеја, након чега је отпловио за Јапан како би се припремио за наредну битку.

Битка за Мидвеј

У овој операцији, у којој су остали без четири носача авиона, јапаска Комбинована флота је претрпела потпуни пораз. Од тог момента, може се рећи, да је ратни успех за Јапанце кренуо силазном путањом. Током ове битке, Yukikaze је имао споредну улогу, подржавајући искрцавање на Мидвеј са база на Сајпану.

Јапански носачи авиона су 13. јула 1942. реорганизовани 3. флоту, како би чинили ударну снагу Комбиноване флоте. Брзи бојни бродови, тешке крстарице и разарачи били су снахе подршке 3. флоте носача авиона. Шеснаест разарача класе Kagero и Yugumo формирали су групу разарача, која ће постати позната као 10. сквадрон разарача; у његовом саставу се нашао и Yukikaze.  

Гвадалканал и Соломонова острва

Бојиште се сада преселило на Соломонова острва, где су Савезници августа 1942. извршили изненадно искрцавање на Гвадалканал. Јапанци су се очајнички борили да преокрену ток рата у своју корист.

Између јапанских и америчких поморских снага је 26. октобра 1942. севроисточно од Соломонових острва дошло до сукоба. Јапанци су у овој бици успели да потопе амерички носач авиона USS Hornet и разарач USS Porter, док је носач авиона USS Enterprise оштећен. Јапанци су у бици имали неколико лакше оштећених бродова.

Након успешног ваздушног напада на носаче, Yukikaze се придружио нападу на америчку флоту, када је сведочио крају америчког носача авиона.

Јапански бојни крсташи Hiei и Kirishima су у ноћи 13. новембра отворили снажну ватру на америчке положаје на Гвадалканалау, како би уништили полетно слетну стазу. У близини острва се у току ноћи распламсала битка, где је Yukikaze био у групи од осам разарача, директно укључених у битку. Yukikaze је током ове битке испалио 374 пројектила калибра 127 мм, а признато јој је потапање два америчка разарача, USS Barton и USS Laffey. Током исте ноћи, бојни крсташ Hiei  је тешко оштећен, а разарачи Yudachi и Akatsuki су потопљени. Губици америчке стране су били знатн отежи: две крстарице, USS Helena и USS Juno, заједно са четири разарача, USS Barton, USS Cushing, USS Laffey и USS Honsen, потопљени су, док су две крстарице, USS Portland и USS San Francisco и три разарача USS Aaron Ward, USS O’Bannon и USS Sterett, тешко оштећени.

Yukikaze ујутру са још једним разарачем остаје ради обезбеђења тешко оштећеног бојног крсташа Hiei. Како није било наде за спашавање бојног брода, Yukikaze прекрцава посаду бојног брода, након чега га потапа торпедима. Након свега, Yukikaze 10. децембра 1942. одлази за Јапан ради поправке котла, који је оштећен блиским промашајем авио бомбе.

Евакуација са Гвадалканала

Јапанска морнарица је морала да мобилише све оперативне разараче како би евакуисала преморене и изгладнеле трупе са Гвадалканала. Након упловљења у луку на острво Трук 23. јануара 1943, Yukikaze учествује у првј евакуацији 1. фебруара, а три дана касније у другој евауацији са острва. Разарач Yukikaze није учествовао само у последњој евакуацији, која је спроведена 7. фебруара. Како је евакуација извршена у условима нарастајуће америчке ваздушне премоћи и сталне опасности од америчких бродова, успешна евакуација се сматра једним од најуспешнијих акција јапанских разарача

Ваздушни напад

Yukikaze је са још седам других разарача пратио конвој од осам транспортних бродова, на којима се налазило појачање за Лае у источној Новој Гвинеји. Током проласка кроз Бизмарково море, састав је напала група америчких бомбардера B-25, који су користили нову технику бомбардовања са мале висине. Суочени по први пут са новим начином бомбардовања, јапански разарачи нису могли да избегну нападаче; потопљена су четири разарача и сви транспортни бродови. Од свих јапанских бродова, само је Yukikaze остао нетакнут.

Након пада Гвадалканала, Јапанци су покушали да успоставе нову линију одбране, те је тако Yukikaze добио задатак ескорта у подручју, прво за Соломонова острава, потом за Нову Гвинеју и Нову Британију. Yukikaze је стално био ангажован, пошто су у то време јапански разарачи постали радни коњи јапанске царске морнарице.

Први ремонт

У време изненадног америчког искрцавања на острво Ату (Алеутска острва) почетком маја 1943, разарач Yukikaze се налазио у својој матичној луци, припремајући се за противнапад. Када је план коначно био готов, Yukikaze је отишао у Куре на преко потребан ремонт

Током ремонта, Yukikaze добија двоцевни топ калибра 25 мм испред командног моста, док су двоцевни топови калибра 25 мм  који су се налазили на боковима у висини другог димњака били замењени троцевним, истог калибра. На мосту је уграђен радар

Након завршетка ремонта, Yukikaze испловљава као пратња бојног брода Kongo за атол Трук. Крајем јуна, прати појачање које су Јапанци упутили на острво Науру у централном Пацифику.

Након што су Савезници 30. јуна 1943. покренули нову офанзиву на Нову Џорџију, Yukikaze  добија наређење да прати тешку крстарицу Chokai за Рабаул, чиме је разарач добио нову прилику за окршај са непријатељем.

Залив Кула: Битка против квота

Након што су се савезничке снаге искрцале на Нову Џорџију, ситуација на копну и на мору се одвијала врло брзо. Јапански покушаји слања појачања имала су као резултат серију поморских битака, већином у заливу Кула. Yukikaze је учествовао у ноћној бици 12. јула, такође у заливу Кула. На страни савезника налазио се пловни састав јачине три лаке крстарице и десет разарача, док су се у саставу јапанских снага налазили лака крстарица Jintsu, разарач Yukikaze, два разарача класе Yugumo, затим по један разарач класе Shiratsuyu и Mutsuki.

Упркос неповољном бројчаном односу, јапански састав је прихватио борбу и са даљине од 5 000 метара лансирао салву торпеда, чиме су успели тешко да оштете лаку крстарицу USS Leander. Иако је командни брод састава, крстарица Jintsu била оштећена, Yukikaze и остали разарачи су поново напунили торпедне апарате, приближили се америчким бродовима и поново лансирали торпеда. Савезници, несвесни брзине којом Јапанци могу да напуне торпедне апарате, били су потпуно изненађени. Тако је амерички разарач USS Gwin потопљен, док су USS Honolulu и USS St Louis тешко оштећени. Овај окршај ће се показати као последњи у коме је Yukikaze учествовао.

Други ремонт

На свој други ремонт, Yukikaze одлази крајем августа 1943; током ремонта, друга купола са топовима калибра 127 мм је уклоњена и на њено место су уграђена два троцевна топа калибра 25 мм.

Yukikaze након уклањањња куполе са топовима 127 мм

У исто време је уграђен и радар површинске ситуације Type 22 и радар ваздушне ситуације Type 13; уграђен је и нови модел сонара. Ремонт је завршен почетком октобра.

Маријанска и Каролинска острва

Јапанци су и даље покушавали да ојачају линију одбране, тако да је Yukikaze стално био ангажован  на пратњи конвоја са јединицама и залихама. До априла 1944. учествује у пратњи конвоја за Сингапур, Трук, Гвам и Сајпан.

Врло снажне америчке снаге су у пролеће 1944. угрозиле ову линију одбране, те су Јапанци испланирали да се једном за свагда обрачунају користећи носаче авиона и главнину флоте. Сходно томе, направљен је план и кренуло се са дневним и ноћним вежбама. Разарач Yukikaze је добио задатак да обезбеђује носаче авиона.

Снагама се придружује средином маја, када долази до једног несрећног случаја. Наиме, разарач грешком прелази преко плићине и оштећује листове пропелера, тако да је могао да плови максималном брзином од свега 25 чворова. Сходно новонасталим околностима, добија задатак да прати групу од два танкера.

Током битке западно од Маринаских острва, која се одиграла 19-20. јуна 1944, јапанска Комбинована флота је поражена. У вече 20. јуна, група танкера је нападнута из ваздуха. Један танкер је потопљен, а други је био толико оштећен да је морао бити потопљен торпедима са разарача Yukikaze. Са деморалисаном посадом, Yukikаze плови за матичну луку.

Трећи ремонт – потом Самара и Лејте

Yukikaze време од 5. јула до 15. августа проводи на ремонту; истовремено је извршена и трећа модификација; уграђено је додатних 15 једноцевних противавионских топова калибра 25 мм. Покушана је и модификација радара Type 22, како би се могао користити и за управљање ватром, али на тај начин добијена прецизност није била задовољавајућа.

Следећи сусрет разарача Yukikaze са непријатељем догодио се крајем октобра 1944. у бици код Самаре. У очајничком покушају да преокрену ток рата, Јапанци су користећи само површинске бродове, извршили смео напад на амерички мостобран на филипинском острву Лејте. Разарач Yukikaze се налазио међу бродовима који су се неопажено пробили до острва, да би се у рано јутро 25. октобра сукобили са америчлком групом носача авиона.

Јапанска морнарица није могла да пошаље у напад авионе са носача авиона, што је била последица јунског пораза у Филипинском мору. Морнаричка авијација са копна, заједно са авионима армијског ваздухопловства, није била дорасла америчким снагама. Упркос томе, након што су их идентификовали, Јапанци одлучују да употребе све ефективе и нападну свог главног непријатеља – америчке носаче авиона.

Лака крстарица Yahagi, командни брод 10. сквадрона разарача, Yukikaze и још три разарача исте класе, лансирају своја торпеда на неприајтеља у повлачењу. Ова тактика није имала успеха, те су четири разарача сконцентисала своју ватру на амерички разарач USS Johnston, који се окренуо ка њима и успевају да га потопе. Ово ће се показати и као последња прилика да је Yukikaze искористио своје топове да потопи непријатељски брод.

Јапанци су се повукли након двоипочасовне борбе. Иако су потопили један ескортни носач авиона и један разарач, јапанске снаге су претрпеле ненадокнадиве губитке. Свега пар бродова је прошло неоштећено, међу њима је био и Yukikaze.

Повратак у Јапан

Јапанска морнарица је донела одлуку да се бродови са Борнеа врате у Јапан по групама. Yukikaze је пратио бојне крсташе Kongo и Haruna; на путу за Јапан, бојни крсташ Kongo је у ноћи 20. новембра потопљен торпедима са подморнице у Тајванском пролазу. Yukikaze и Haruna упловљавају у своју луку 23. новембра.

Након повратка, Yukikaze има вро мало одмора. Напади подморница и авијације су се одвијали непрекидно. Као један од употребљивих разарача, Yukikaze учествује у читавом низу пратње пловних састава. Током једног од задатака, Yukikaze сведочи потапању носача авиона Shinano, након чега се 30. новембра враћа у луку Куре.

У Куреу, разарач Yukikaze добија нови модел сонара Type 3. Након преко потебних поправки, Yukikaze испловаљава на задатак ескорта конвоја са Тајвана за Јапан, након чега служи као брод мета за обуку јахаћих торпеда. У то време чак ни јапанско Унутрашње море није више било безбедно за јапанске бродове, тако да је Yukikaze мрао са времена на време да се брани од америчких бомбардера.

Иво Џима и Окинава – очајничка одбрана

Иво Џима је пала, а напад на Окиниаву био је неизбежан. Са остацима некадашње флоте, јапанска морнарица је првобитно планирала да брани острво само са авионима са копна. Међутим, када је 1. априла 1945. започело искрцавање америчких снага, Јапан је извршио последњи, очајнички напад на мостобран са свим поморским снагама које је могао прикупити. Напади из ваздуха били су ојачани камиказама.

Фатална мисија била је поверена Другој флоти, свему што је могла мобилисати из састава некада моћне јапанске царске морнарице. У нападу су ангажовани бојни брод Yamato, лака крстарица Yahagi и осам разарача међу којима се нашао и Yukikaze. У касно после подне 6. априла овај састав испловљава са сидришта и узима курс ка Окинави. Већ сутрадан долазе под удар америчких авиона са носача авиона. Без ваздушне заштите, јапански бродови су били принуђени да се бране само противавионским топовима и митраљезима. Амерички авиони су их једноставно надвладали; Yamato и Yahagi су коначно савладани и потопљени. Потопљено је и четири разарача. Пети разарач је осакаћен и као такав је кренуо у повлачење. Свега три разарача је остало неоштећено, међу њима наравно и Yukikaze.

Пораз

Очајнички, али бескорисни покушај, означио је крај јапанске флоте. Пар преосталих бродова је потражило заштиту противавионских топова са копна, мање или више успешно. Yukikaze је био везан у Маизуру, поморској бази у Јапанском мору; избор луке је био добар, пошто је само једном морао да се брани од напада из ваздуха.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године.

Yukikaze је капитулација затекла на везу у луци Маизуру, као јединог преживелог разарача из класе, без умањених борбених способности.

Послератне активности

Након рата, ратни бродови су употребљени за репатријацију јапанских војника и цивила из прекоморских земаља. Yukikaze, захвљајујући стању у коме је био, одмах је укључен у репатријацију људства. У Маизуру је извршена демонтажа наоружања. У периоду од 10. фебруара 1946. до 18. децембра исте године, Yukikaze је обавио 15 задатака репатријације, превезавши 13 056 људи.

Yukikaze са демонтираним наоружањем

Следећа фаза је била репатријација савезничких војника. Посада разарача је обавила свој задатак професионалнно; савезнички војници су описивали разарач као најбољи брод за репатријацију. Брод је током репатријације био предмет инспекција многих савезничких делегација, које су између осталог забележиле да је „велико изненађење видети овако добро одржавани брод поражене нације“.

На задатку репатријације.

Yukikaze је на крају предат Кини. Из луке Сасебо је испловио 1. јула 1947, да би у Шангај уловио 3. јула. Три дана касније је извршена званична примопредаја кинеској морнарици, којом приликом добија име Tang Yan.  

Крај разарача

Као Tang Yan, разарач је наоружан двоцевним топовима калибра 127 мм (три двоцевне куполе) и са осам топова 25 мм. Током 1956. године извршена је замена наоружања са три једноцевна топа 127 мм, два једноцевна топа калибра 76,2 мм и 17 топова калибра 40 мм. Разарач остаје у оперативној употреби кинеске ратне морнарице до 1965. године; маја 1970. је наускан услед олује, након чега је донета одлука да буде изрезан у старо гвожђе.

Разарач кинеске РМ, Tang Yan

Кина је 1971. године, као знак добре воље, вратила Јапану сидро и лист кормила са разарача, који се данас налазе у Поморском музеју у Етаџими.

 

Bohler 4,7cm

Аустријска компаниja Bohler је 1935. године произвела противтенковски топ ознаке Model 35, који је био широко распрострањен.

Први купци топа били су Италијани, који су поред оруђа купили и лиценцу за производњу; произвођен је под италијанском ознаком Cannone da 47/32. Као такав, топ калибра 47 мм постаје основно наоружање различитих италијанских оклопних возила, међу којима се издвајају средњи тенк M13/40, оклопни аутомобил AB41, самоходни топ Semovente 47/32.

Поред Италије и Аустрије, овим топом су се наоружавале и јединице кинеске, естонске, финске, летонске, холандске, румунске и швајцарске војске. Само Холанђани су у наоружање увели 380 примерака, од којих је добар део и лиценцно произведен у Холандији.

Совјети су у Летонији заробили доста ових топова, као и Немци у Аустрији, Холандији и Совјетском Савезу. У немачком арсеналу топови заробљени у Холандији носе ознаку 4.7cm PaK 187(h), док топови заробљени од Совјета добијају ознаку 4.7cm PaK 196(r). Део топова је прослеђен Италији, да би се након италијанске капитулације поново нашли у рукама Немаца, када добијају ознаку 4.7cm PaK 177(i) и користе се у наоружању немачких и усташких снага.

Упркос извозним успесима, у време избијања Другог светског рата се није прославио у улози противтенковског топа, с обзиром да је оклопна заштита тенкова нарасла изнад пробојне моћи топа. Послуга топа није имала никакву заштиту од дејства непријатеља, што је био и основни недостатак овог оруђа. Накнадно израђен штит био је врло напрактичан за употребу, пошто је био врло закошен, под углом од 45°, што је топ у комбинацији са ниском силуетом чинило незгодним за употребу.

Сходно својим карактеристикама, топ у рату мења улогу и постаје оруђе за блиску ватрену подршку јединица пешадије. Нарочито је коришћен на Далеком истоку, где су јапанске снаге заробиле ове топове од холандских снага и увеле у своје наоружање.

Топ је израђиван у више верзија, те су тако поједини топови имали гасну кочницу на устима цеви, затим су израђивани са различитом дужином цеви, али су сви имали заједнички закривљени лафет. Приликом припреме за дејство, точкови су се могли демонтирати, што је обезбеђивало нижу силуету оруђа. Ваља напоменути да је највећи број модела могао бити растављен ради лакшег транспорта по неприступачном терену.

Коњска вуча

Топ је користио две врсте муниције: HE муниција је коришћена против лако оклопљених и неоклопљених циљева, док је AP пројектил употребљаван за дејство по утврђеним и оклопљеним циљевима. AP пројектил је имао пробојну моћ од 45-50 мм челика на даљини од 200 м, односно 35 мм челика на даљини од 500 м. HE пројектил је имао врло осетљив упаљач који се активирао приликом наиласка на прву препреку. Уобичајени борбени комплет топа је износио 80 AP и 20 HE пројектила.

ТТ карактеристике
Произвођач Böhler, Аустрија
Маса без точкова 310 кг
Маса са точковима 345 кг
Маса са оклопним штитом 395 кг
Дужина топа 3210 мм
Дужина цеви 1850 мм (39 калибара)
Калибар 47 мм
Максимална елевација 57°
Максимална деклинацаија 10°
Ефикасан домет HE пројектила 6000 м
Брзина гађања 15 прој/мин

 

 

Westland Whirlwind

Westland Whirwind, британски двомоторни тешки ловац, први пут је полетео 1938. године, када ће се показати као један од најбржих борбених авиона у свету, а са четири аутоматска топа Hispano-Suiza 404 у носу био је и најснажније наоружан.

Развој

Конструктори авиона су средином тридесетих година схватили да је повећана брзина лета авиона за последицу добила знатно краће време дејства наоружањем ловачког авиона. Самим тим, то је даље за последицу имало смањење броја метака који би погодили циљ, а уједно и обезбедили обарање непријатељског авиона. Уместо два митраљеза стандардног калибра, захтевана је уградња шест или чак и осам митраљеза. Осам митраљеза, уграђених у Харикене и Спитфајере, користили су пушчану муницију, која није могла довољно да оштети авион непријатеља и избаци га из строја. Топ, као што је француски Hispano-Suiza HS.404, калибра 20 мм, наносио је далеко више оштећења, те је пажња конструктора преусмерена на авионе који су могли поднети уградњу четири оваква митраљеза.

Најагилнији ловачки авиони били су генерално гледано мали и лаки, ограничена количина горива коју су носили ограичавала им је акциони радијус и тиме их ограничавала на дефанзивну и улогу ловца-пресретача. Већи авиони и већи резервоари горива двомоторних авиона су због тога били ангажовани на офанзивним задацима.

Прва британска спецификација за моноплан високих перформанси, наоружан митраљезима издата је под ознаком F.5/34, али су авиони израђени под овом спецификацијом остали у сенци нових ловаца компанија Хокер и Супермарин. Команда британског краљевског ваздухопловства је сматрала да би експериментални авион наоружан топом калибар 20 мм био је хитно потребан, тако да је Министарство ваздухопловства 1935. године издало Спецификацију F.37/35. Спецификацијом је тражен једноседи дневно-ноћни ловачки авион, наоружан са четири топа; тражена је максимална брзина лета 64 км/ч већа од максималне брзине лета супарничких бомбардера, најмање 530 км/ч на висини од 4 600 метара.

На издату спецификацију је одговорило осам компанија. Компанија Boulton Paul је понудила моделе P.88A и P.88B, Bristol је понудио једномоторни Type 153 и двомоторни Type 153A. Компанија Hawker је понудила једну варијанту Харикена, Супермаринов модел 312 био је варијанта Спитфајера, док је Супермаринов 313 био пројекат двомоторног авиона са четири топа у носу и потенцијалом за уградњу још два топа у осовинама пропелера; компанија Westland је понудила модел P.9, погоњен са два мотора Rolls-Royce Kestrel K.26.

Предложени пројекти су проучавани маја 1936; препоручено је усвајање Супермариновог модела 313. Иако је пројекат компаније Супермарин био фаворизован не само због квалитета пројекта, већ и због обећавајућег Спитфајера, било је јасно да компанија неће моћи да радаи паралелно на два пројекта. Компанија Westland, која је имала мање посла и такође добар пројекат, изабрана је за производњу, заједно са пројектима авиона P.88 и Type 313. У фебруару 1937. је потписан уговор за градњу два прототипа, са очекивањем да прототипови полете средином наредне године. Прототипови пројекта P.88 и Type 313 су отказани у јануару 1938. године.

Топови у носу авиона

Конструктори су за погон авиона изабрали варијацију Ролс Ројсовог мотора Kestrel K.26, који ће касније добити ознаку Peregrine. Хладњаци мотора су се налазили у водећој ивици централне секције крила. У изради трупа авиона коришћен је углавном дуралуминијум, са изузетком репног дела авиона, за који је коришћена легура магнезијума. Пилот је захваљујући положају кокпита имао одличну прегледност. У носу су се налазила четири аутоматска топа калибра 20 мм.

Други прототип, ознаке L6845

Прототип ознаке L6844 је први пут полетео 11. октобра 1938; кашњење је изазвано касном испоруком мотора. Крајем године прототип је послат у Фарнбороу на испитивање. Whirlwind је приказао одличне летне карактеристике; једина мана била је неадекватна контрола током полетања, што је имало за последицу измену репних управљивих површина.

Whirlwind је по димензиама био прилично мали авион, нешто већи од Харикена. Стајни трап био је у потпуности увлачив и цела летелица је била „чиста“, са свега неколико отвора. Два мотора Peregrine, снаге по 885КС, убрзавали су авион до максималне брзине од преко 580 км/ч, што је била брзина једномоторних авиона. Акциони радијус авиона износио је 480 км. Прве испоруке авиона су уследиле јануара 1940. године.

Крајем 1940. године на ред за уградњу топова калибра 20 мм долази и Спитфајер, тако да је испуњен захтев за ловачким авионом наоружаним топом. У то време задаци ескорта и нису били више толико битни, те се Бомбардерска команда РАФ окренула ка ноћном летењу. РАФ је тражио двомоторни ловац са великим долетом и носивошћу (како би се уградио радар); Бристолов Beaufighter се више уклапао у потребе британског РАФ него Whirlwind.

Наруџбине за авион су зависиле од успеха тестирања; кашњења узрокована великим бројем модификација на два прототипа довеле су до тога да се прва поруџбина за 200 авиона задржи до јануара 1939. Ранији планови да се производња авиона не врши само у компанији Westland, већ да се упосле и производни капацитети других компанија, одбачена је у корист производње Спитфајера.

Упркос томе што је Whirlwind обећавао, производња је прекинута јануара 1942, након што је произведено свега 112 серијских авиона. Ролс Ројс је морао да се усредсреди на развој и производњу мотора Merlin и проблематичног мотора Vulture, тако да је мотор Peregrine практично отписан. Компанија Westland је била свесна да њихов авион, конструисан око мотора Peregrin, не може да користи други, већи мотор без свеобухватне реконструкције. Након отказивања производње авиона Whirlwind, покушано је са развојем авиона Whirlwind II, који је требао да користи модернији мотор Peregrine, снаге 1010 КС; од предлога се одустало када је Ролс Ројс у потпуности отказао производњу мотора Peregrine. Поред тога, за производњу авиона Whirlwind трошило се три пута више легура него за Spitfire.

Верзије

P.9 – прототип авиона; израђена су два примерка, ознака L6844 и L6845.

Whirlwind I – серијски произвођен авион; од наручених 400 примерака, произведено је 116.

Whirlwind II – ловац-бомбардер, настао конверзијом оригиналних ловаца MkI; извршена је конверзија 67 примерака.

Ноћни ловац – експериментална верзија авиона у улози ноћног ловца. Авион је био наоружан са дванаест митраљеза и једним топом калибра 37 мм; остао је на нивоу прототипа.

Merlin верзијаWestland је предложио уградњу мотора Merlin у свој авион; предлог је одбијен, али је пројекат употребљен у развоју висинског ловца Welkin.

Испитивање авиона у улози ловца-бомбардера.

ТТ карактеристике
Дужина 9,83 м
Распон крила 13,72 м
Висина 3,35 м
Маса празне летелице 3 777 кг
Максимална полетна маса 5 202 кг
Погон 2 х Rolls-Royce Peregrine, 885 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 1288 км
Акциони радијус 240 км
Плафон лета 9 240 м
Наоружање 4 х Hispano Suiza 20 mm
2 бомбе по 115 кг или
1 бомба од 230 кг