Операција Judgement – Напад на Таранто

Оно што је за британску флоту победа у бици код Трафалгара, то је за британску морнаричку авијацију победа у нападу на италијанску базу Таранто. Две групе већ застарелих двокрилаца, полетело је у вече 11. новембра 1940. са британског носача авиона и извело изненадни напад на италијанске ратне бродове, који су се налазили на сидришту италијанске луке Tарaнто, на југу Италије. Италијански бродови су лежали на сидришту, под заштитом противторпедних мрежа и баражних балона. Стотине противавионских топова различитих калибара окруживало је луку, заједно са претечама радара – уређајима за прислушкивање. У близини, модерни ловачки авиони италијанског ратног ваздухопловства, такође спремни да заштите луку од британских бомбардера, док се патрола налазила у ваздуху, трагајући за британским бродовима који би могли угрозити луку. Италијански адмирали су сматрали да је Таранто непробојна лука, отпорна на удар из ваздуха…

Положај луке Таранто у Средоземном мору

Морнаричка авијација британске краљевске морнарице је крајем 1940. виђена као нешто безначајно, непроверено у пракси, а уз то и скупо трошење ресурса на рачун бродова флоте. Поморске битке су још увек решаване топовима а не авионима, те је сходно томе посао пилота морнаричке авијације био да пронађу непријатељске бродове, уоче поготке сопствене артиљерије и уколико све иде по плану, да употребе своје бомбе и торпеда у гоњењу непријатељске флоте.

Овакви ставови су се одржали све док морнаричка авијација није у Таранту показала да се може користити и у нападним дејствима. На срећу морнаричке авијације, адмирал Канингам је био на њиховој страни, верујући да ће морнаричка авијација имати кључну улогу у његовој борби против италијанске флоте, као и у дејствима на Средоземљу уопште.

Адмирал Andrew Cunningham

Италијани су у јесен 1939. располагали са око 3700 авиона, од којих је било 1213 ловачких авиона и 1510 бомбардера. Међу њима се налазило и 417 застарелих двокрилаца Fiat CR.32, у процесу замене модернијим ловцима, као што је Fiat G.50 Freccia. Када су у питању бомбардери, најбројнији су били авиони Savoia-Marchetti SM.79 Sparvierо, којих је било 413. Насупрот њима, Британци су на Средоземљу имали свега 171 авиона, распоређених од Гибралтара до Палестине; од 171 авиона, било је 75 ловаца, док су остали били бомбардери. Овим авионима треба додати и француских 152 ловаца и 191 бомбардера, који на велику жалост адмирала Канингема, нису учествовали у овој операцији. Месец дана након што су немачке јединице ступиле на француску територију, Мусолинијева Италија је објавила рат и Британији и Француској. Недељу дана касније, након што су Немци окупирали Париз, Француска је отворила преговоре са Италијом. Капитулација са Немачком је потписана 22. јуна 1940, а три дана касније сличан документ је потписан и са Италијом. То је значило да ја Британија остала сама, иако је прошло тек две недеље од почетка рата на Средоземљу. Последње британске јединице су евакуисане из Француске, а немачке снаге су се спрeмале за прелазак преко Ла Манша.

Fiat G.50 Freccia, ловац којим су замењени застарели двокрилци Fiat CR.32

Сви британски ресурси – бродови, војници и авиони – били су потребни за одбрану од потенцијалног напада немачких снага на британска острва. Сходно томе, Канингем је морао да се бори са ограниченим ресурсима.

Многи сквадрони британске краљевске авијације у Средоземљу су били ангажовани у одбрани Египта, уз чију границу се нагомилавала италијанска војска; тако је за одбрану Малте, коју је Канингем због свог положаја између Гибралатара и Александрије сматрао кључном за Средоземље, остало премало авиона.

Британски носач авиона HMS Furious

Морнаричка авијација је као род војске формирана јула 1914, да би до краја Првог светског рата нарасла на 2500 авиона и 55 000 људи. Током ових година, морнарица је увођењем првог тендера за хидроавионе, а потом и првог носача авиона, HMS Furious, направила велике кораке по питању своје авијације. Прво слетање на палубу носача изведено је августа 1917, да би јула 1918. године авиони са носача HMS Furious извели успешан напад на базу немачких цепелина у Тондерну. Овај напад је демонстрирао потенцијал морнаричке авијације као средства за офанзивне операције. Ипак, морнаричка авијација је априла 1918. године спојена са Краљевским летачким корпусом, чиме је настала Краљевско ваздухопловство – РАФ. Британска морнарица је једним потезом пера практично остала без контроле над морнаричком авијацијом, а до краја рата сво летачко особље је прешло у новоформирани састав. То је значило да, током двадесетих година, да иако је британска морнарица поседовала носаче авиона, представљала је само пловеће аеродроме за РАФ-ове авионе. Ово се поклопило са драматичним смањењем РАФ, тако да је настао недостатак ваздухопловаца са искуством у употреби авиона са носача. РАФ је 1923. године формирао нову морнаричку авијацију, те је ситуација почела постепено да се поправља. Обука пилота је обављана на носачима Furious и Argus, којима се 1930. придружују још четири носача: Glorious, Courageous, Eagle и Hermes. Увођење парних катапулта и опреме за хватање авиона учинила је употребу авиона са носача далеко ефикаснијом, омогућивши крцање већег броја авиона. Морнаричка авијација је 1930. године бројала нешто преко 300 авиона.

Носач авиона HMS Ark Royal

Флоти се 1938. прикључује и носач авиона Ark Royal, док се у фази изградње налазила нова класа носача авиона, Illustrious, са оклопљеном летном палубом. HMS Illustrious, први из ове класе носача, учествовао је у нападу на Таранто. Политичка клима се променила. Назирао се нови рат у Европи, а шкртарење између ратова је дошло до краја; пронађена су финансијска решења за нове бродове, авионе и војнике. Носачи класе Illustrious били су замишљени као замена за прву генерацију британских носача авиона – Furious, Argus, Hermes и Eagle – али је нарастајућа опасност од рата приморала Британце да их оставе у оперативи. Ова експанзија је изазвала нову битку за контролу морнаричке авијације. Адмиралитет је сматрао да је модерној флоти потребна сопствена морнаричка авијација, што је британска влада сматрала за исправно и сходно томе и одлучила.

Мада је Адмиралитет 24. маја 1939. стекао формалну контролу над морнаричком авијацијом, политичка одлука је била донета скоро две године раније, јула 1937. У међувремену, британска морнарица је четвороструко увећала број авиона, а примила је и 1500 добровољаца из редова РАФ, који су се одлучили да ступе у редове морнаричке авијације.

Дугогодишње занемаривање морнаричке авијације у Британији имало је за последицу да  је британска морнаричка авијација располагала застарелим авионима, по карактеристикама испод квалитета морнаричке авијације осталих земаља. Основни морнарички ловачки авион био је двокрилац Sea Gladiator, који је још 1937, када је уведен у наоружање, сматран застарелим. Овај авион је праћен са још два модела, Blackburn Roc и Fairey Fulmar, који су у наоружање уведени 1939, односно 1940. године. Ни један од ова два модела авиона није био посебно ефикасан, али је Fulmar остао у наоружању све до 1942, док је Roc доста раније тихо избачен из наоружања. Као вишенаменски авион, намењен за задатке извиђања, бомбардовања и нападима торпедима, јула 1936. је уведен  Fairey Swordfish.

Swordfish

Овај двокрилац је у односу на америчке и јапанске бомбардере моноплане, изгледао као музејски примерак. Ипак, британски пилоти су га волели због своје робустности и он ће остати у наоружању до краја рата, при чему ће надживети и моделе који су уведени у оперативу да би га заменили. Како је овај авион био неподесан за бомбардовање из обрушавања, уведен је дериватив авиона Blackburn Roc, ознаке Blackburn Skua. Уведен 1938, Skua остаје у наоружању до 1941. године. Можемо закључити да је Британија  у рат против Италије ушла са прилично лошим авионима.

Blackburn Skua

Када је Италија 10. јуна 1940. објавила рат Британији, једини британски носач авиона у Средоземљу био је HMS Eagle, који је носио 18 авиона Swordfish и три авиона Sea Gladiator. Ове снаге су биле довољне за вршење извиђања за потребе Средоземне флоте, али недовољно за наношење удара по италијанским бродовима. Адмирал Канингeм је имао план за ваздушни напад на италијанску поморску базу Таранто – али без довољно авиона, овај план је био непрактичан. Капитулација Француске је нарушила стратегијски баланс снага у Средоземљу у корист Италијана, али је Канингем задржао иницијативу слањем бродова у централни део Средоземља, изазивајући Италијане. До првог већег сукоба долази 9. јула, месец дана након почетка операција. Овај сукоб, познат као битка код рта Стило, била је нерешена, али су Италијани били ти који су се повукли са бојишта, након што је бојни брод Giulio Cesare погођен пројектилом калибра 381 мм са британског бојног брода HMS Warspite. Током битке, авиони Swordfish су полетали са носача HMS Eagle у неколико наврата, нападајући састав италијанских тешких крстарица, али су били непрецизни у торпедним нападима. Битка је вођена између заштитница конвоја, који су снабдевали, свако своје снаге у Африци. Италијанска флота је штитила свој конвој на рути Напуљ – Бенгази док су Британци штитили конвој који је пловио између Александрије и Малте. Оба конвоја су стигла на своја одредишта без последица, али је операција јасно показала динамику у централном Средоземљу. Британци су морали да користе систем конвоја дуж целог Средоземног мора, од Египта до Малте и од Малте до Гибралтара. Западно од Малте, конвоји су морали да плове унутар домета авиона из база на Сицилији, док су даље на западу долазили под удар авиона из база са југа Италије. Такође је битно нагласити да су конвоји који су пловили запдно од Малте били изложени италијанским ратним бродовима из базе Таранто, што је приморавало Канингема да већи део својих бродова ангажује у заштити конвоја, за случај да италијански бродови крену у напад. Слично томе, рута конвоја исток-запад је пресецала италијанску линију снабдевања између Италије и Либије, што је значило да ће Италијани морати да обезбеде и ваздушну и поморску пратњу својих конвоја. Воде јужно од Таранта и запдно од Малте представљале су рејон од стратегијског значаја, где су сукоби поморских снага били врло вероватни, и где је присуство италијанске флоте приморавало Канингема да својим ратним бродовима подржи покрет конвоја кроз ове опасне воде. Малта је за Британце била врло корисна база, али није имала адекватну противавионску заштиту, те је самим тим била честа мета бомбардовања италијанских ваздушних снага. Ипак, Малта је била трн у оку Италије, пошто су извиђачки авиони који су полетали са Малте могли да уоче све покрете италијанских бродова, чиме је Канингем био у малој предности у погледу прикупљању података о непријатељу; то ће бити од непроцењиве вредности у дуго планираном нападу на Таранто.

Прилика за напад се појавила августа 1940, када су пристигла појачања из Британије; бојни брод Valiant и две лаке противавионске крстарице су биле корисне за Канингeма, али је важнији био носач авиона Illustrious. Присуство носача авиона је значило да Канингем коначно има потребну снагу за наношење удара италијанској флоти.

Снаге

Британска краљевска морнарица

Напад на Таранто у вече 11. новембра 1940. означио је врхунац једне много веће британске поморске операције. Кодног имена MB8, ова операција се састојала из шест мањих операција, где је сам напад на Таранто била главни елемент. У овој великој и комплексној операцији учествовао је велики део Канингемове Средоземне флоте, као и Самервилове флоте Х (Force H), која је базирала у Гибралтару. Окосницу Средоземне флоте чинила је група бојних бродова коју су сачињавала три бојна брода застареле класе Queen Elizabeth и један бојни брод класе Royal Sovereign. У појачању из Велике Британије налазио се још један бојни брод класе Queen ElizabethHMS Barham. Ови бојни бродови су учествовали и у Првом светском рату. Највећи део британске флоте дреднота изрезана је по завршетку Првог светског рата, док је девет бојних бродова у две класе поштеђено пошто Британци нису желели да се тек тако одрекну снажних топова ових бродова. Стога су ови бродови чинили језгро британске флоте у периоду између два светска рата; у овом периоду ће се појачати са још два бојна брода класе Nelson. Током овог периода сви ови бојни бродови су прошли кроз процесе ремонта и модернизације различитог степена, те су стога Други светски рат дочекали у употребљивом стању. Ипак, ови бојни бродови се нису могли мерити са својим супарницима по питању брзине пловљења. Ово се посебно односило на бојне бродове класе Royal Sovereign, који се више нису сматрали довољно брзим да би били употребљавани заједно са осталим бојним бродовима адмирала Канингема.

Канингемов други адут је био носач авиона Illustrious, првоизграђени носач из истоимене класе. Illustrious се прикључио Средоземној флоти августа 1940, а Канингем га одмах убацује у ватру, напавши италијанске аеродроме на северу Африке. Теоретски, Канингем је могао да употреби и мањи носач авиона HMS Eagle, али је овај почетком новембра морао бити упућен у Александрију на ремонт, те је самим тим био недоступан за операцију MB8. Оба носача су располагала авионима Swordfish, док је носач Illustrious крцао и ексадрилу авиона Fulmar, који су чинили ловачку заштиту. Illustrious је крцао 36 авиона – три ескадриле по 12 авиона .Тако је, у новембру 1941, крцао 24 авиона Swordfish (815. и 819. ескадрила) и 12 авиона Fulmar (806. ескадрила). Пет авиона Swordfish је са носача Eagle (из састава 813. и 824. ескадриле) попунило изгубљене и оштећене авионе на носачу Illustrious. У нападу на Таранто учешће ће узети 21 авион Swordfish. Званичне ознаке Fairey Swordfish TSR Mark I, ови авиони су били пројектовани за трочлану посаду: пилот, осматрач и нишанџија. Међутим, за напад на Таранто – посада је бројала два члана (пилот и осматрач), а уместо трећег члана посаде уграђен је додатни резервоар горива. Према британским проценама, очекивало се да ће у операцији бити постигнуто изненађење, односно да неће бити потребе за одбраном од италијанских ловаца. Уколико и дође до тога, осматрач би преузео улогу нишанџије митраљеза. Авион је био пројектован да носи једно торпедо, ознаке Mark XII. Поред торпеда, могао је да понесе и бомбе на поткрилним носачима. Ипак, ове бомбе су се због немогућности извођења напада из обрушавања избацивале из праволинијског лета. Слично томе, торпедо се лансирало током лета на релативно малој висини, летећи директно ка циљу или мало испред њега, уколико се радило о покретном циљу. Поред свега, авиони Swordfish су били изузетно спори. Наиме, према речима пилота, авиони су били спорији за петину од декларисане брзине лета авиона. Иако је био гломазан авион, и самим тим велика мета за гађање, био је изузетно управљив, а због своје конструкције – врло отпоран на оштећења. Поред својих позитивних страна, авион је у сваком случају технички и технолошки био застарео.

Италијанска краљевска ратна морнарица

Налик британској Средоземној флоти, и борбени потенцијал италијанске флоте је био сконцентрисан око бојних бродова. Почетком 1940. године Италијани су располагали са два бојна брода класе Conte di Cavour (Conte di Cavour и Giulio Cesare) и два бојна брода класе Adrea Doria (Andrea Doria и Caio Diulio). Ови бојни бродови су датирали из времена Првог светског рата. Два бојна брода класе Conte di Cavour су били дредноти, уведени у наоружање 1914-1915, наоружани са 13 топова калибра 305 мм у три троцевне и две двоцевне артиљеријске куполе. Током међуратног периода ови дредноти су свеобухватно модернизовани, а средње куполе уклоњене, док су преостали топови прекалибрисани на 320 мм. Два бојна бродова класе Caio Dulio су у оперативу уведена у периоду 1915-1916. године и били су наоружани слично бојним бродовима класе Conte di Cavour. У ствари, ови бродови су били слични претходној класи бојних бродова, али са инкорпорираним модернијим решењима. Када је Италија ушла у Други светски рат, ови бојни бродови су се налазили у саставу 1. сквадрона бојних бродова италијанске флоте, базирани у луци Таранто. Подршку овом дивизиону чинили су тешке крстарице и флотила разарача, који су такође базирали у луци Таранто. Италијанима је дефинитивно недостајао носач авиона. Једини авиони који су му били доступни, поред хидроавиона са бојних бродова и тешких крстарица, били су авиони са малог носача хидроавиона Giuseppi Miraglia, који је крцао 17 извиђачких авиона. Мусолини је сматрао Италију носачем авиона, алудирајући на њен централни положај у Средоземном мору. Ипак, јуна 1940. је одобрио куповину путничког брода Roma, који је реконструисан у носач авиона Aquila. Радови на конверзији су започети крајем 1941, те нису били завршени до италијанске капитулације септембра 1943.

Бојни брод Conte di Cavour након извршене свеобухватне реконструкције и модернизације

Из напред наведеног произилази да би Кампиони, уколико жели подршку из ваздуха, морао да је затражи од италијанског ратног ваздухопловства. Док је на папиру то била респективна сила, политички, логистички али и бирократски разлози су чинили да подршка из ваздуха не буде увек доступна. Чак и тада, први месеци рата су показали да италијански бомбардери типа S-79 Sparviero, SM-981 Pipistrello и BR-20 Cicogna нису били посебно добри у извођењу противбродских дејстава. Бројни напади на Канингемове бродове, изведени са великих висина, имали су за резултат мали број погодака. Током 1939. године бомбардер S-79 је реконструисан како би могао да понесе и торпеда, али конструктори нису успели да се изборе са проблемима који су се јавили на механизму за отпуштање торпеда, што ће значити да су торпедни бомбардери почели да доказују своју вредност тек током 1941. године.

Тако је Канингемова флота, иако под ризиком од снажних напада из ваздуха током пловљења водама централног Средоземља, ипак била под релативно малим ризиком. Главна опасност је долазила од Кампионијевих капиталних бродова, посебно након ојачања са два модерна и добро наоружана бојна брода. Све док се италијанска флота налазила у Таранту, опасност по британске бродове је била реална и озбиљна. Сваки конвој који је пловио у домету бродова из Таранта, морао је да има пратњу, тако да су велики покрети снабдевачких бродова (Канингемова операција „MB“) морали бити покривени великим бројем бродова Средоземне флоте. То је био и главни разлог Канингемове намере да изведе ваздушни удар на италијанску луку, без обзира на ризик.

Лука Таранто

Лука Таранто је била изузетно добро брањена лука, пошто је представљала базу италијанске ратне флоте. Лука је имала спољни део (тзв. Mar Grande) и унутрашњи део (тзв. Mar Piccolo), подељене малим каналом, који је пролазио између два дела града. Срце поморске луке традиционално је био и најстарији део луке, источно од канала, на јужном ободу унутрашњег дела лукe.

Шема луке Таранто

Привез, заједно са молом за вез чамаца, чинио је заштићено сидриште за лаке јединице флоте, укључујући и застарелу крстарицу. Ратни бродови величине тешке крстарице су такође могле да сидре у унутрашњем делу луке. Главно сидриште се налазило на источној страни спољног дела луке; на њему су се налазили бојни бродови, заштићени закривљеним молом названим Diga di Tarantola. Бројне крстарице и разарачи су често користили сидриште у спољном делу луке. Источно од сидришта су се налазили логистички капацитети луке, који су обухватали спремишта погонског материјала и  ремонтне капацитете.

Спољни део луке је био заштићен од мора другим молом, названим Diga di San Vito, и паром подводних лукобрана, који су се протезали у луку око сидришта, спајајући мала острва Изолето Сан Паоло и Сан Пијетро са копном. Артиљеријске батерије на два острва и на самој обали, пружале су заштиту од напада површинских бродова, мада је ризик од овакве врсте напада био прилично низак, пошто су изнад луке стално биле ангажоване ваздушне патроле и тиме би било спречено изненађење. Највећа опасност по бродове у луци представљао су напад из ваздуха или испод површине мора.

У случају да италијански ловци не открију непријатељске бомбардере, око луке је било распоређено 13 звукомерачких станица, намењених да открију звук авиона на даљинама од 25 наутичких миља од луке; тиме би Италијани добили довољно времена да одреагују и спреме се за одбрану. Иако ово није обезбеђивало довољно времена за обезбеђење  ваздушне заштите луке, барем су италијански ловци могли да стигну на време да предузму гоњење непријатељских бомбардера. Противваздушна заштита луке се састојала од 21 батерију топова калибра 102 мм, од којих се 13 налазило на обали, а осам на баржама усидреним око спољног дела луке. Ови топови су били двоструке намене, тако да се њима могло дејствовати и по непријатељским површинским бродовима, као што су разарачи и торпедни чамци. Њихова мана била је та да су потицали из Првог светског рата, те нису имали потребну каденцу за прављење ефикасне ватрене завесе. Њихово дејство је стога било појачавано аутоматским топовима и митраљезима: Брединим топовима калибра 20 мм (84 оруђа) и такође Брединим, митраљезима калибра 13,2 мм (109 комада). Иако су ово била ефикасна средства, њихов недостатак био је мали домет. Око луке су уграђена 22 рефлектора, који су помагали у откривању и дејству по откривеним циљевима. Ипак, изгледа да Италијани нису имали разрађени систем ватре за случај напада на луку, као ни систем садејства између батерија на води и батерија на копну. Пасивна форма заштите луке била је обезбеђена уградњом хидрофонске станице на острву Сан Пијетро, пројектоване за ослушкивање потенцијалних подморница непријатеља, као и низом противторпедних мрежа, намењених за заштиту најбитнијих елемената италијанске ратне флоте; процене су говориле да је за заштиту луке било потребно више од 12 600 метара противторпедне мреже, док је у тренутку британског напада на луку било уграђено свега 4 000 метара. На обали се налазило још 2 800 метара мреже, спремне за уградњу. Недостатак мрежа је делом био условљен лошим снабдевањем, али је кашњење у постављању већ набављене мреже било искључива кривица италијанског команданта, резултат компромиса.

Постављање противторпедних мрежа у луци Таранто.

Наиме, отварање и затварање мрежа употребом реморкера и помоћних бродова, доводило је до продужетка времена потребног за испловљење бродова из луке. Кампиони је наредио да се поставе четири линије мрежа; између њих су се налазили отвори који су омогућавали маневар бродова. Тако су три линије мрежа биле постављене од врха мола Diga di Tarantola, затим ка централном делу спољног дела луке, и потом северно ка обали, нешто западно од града. Четврта линија мрежа била је постављена од тачке западно од мола, ка каналу, делећи заштићено сидриште на два дела. Бојни бродови су се налазили источно од ове мреже. Ова врста заштите била је довољна, и пружала је практично решење за Кампионијев проблем маневрисања флоте. Међутим, иако адекватна, ова заштита се није могла сматрати и довољном. За њено пробијање био је довољан само један смели подморничар, или пилот спреман да се изложи ватри противавионских топова и митраљеза, и удари по источном делу луке.

И коначно, део заштите луке чинили су и баражни балони, који су окруживали сидриште са бојним бродовима. Италијани су поставили око 90 балона, али је недостатак водоника значио да је истовремено у ваздуху увек било мање од 90 балона. Поред тога, у првој недељи новембра, услед олује, оштећено је неколико балона,заједно са ужадима за везивање. У време напада Британаца, луку је штитило свега 27 балона.

Планирање

Почетни план за напад на Таранто развијан је 1935. године. Као резултат италијанског напада на Абисинију, адмирал Фишер, командант британске Средоземне флоте, осећао је да би се Италија и Британија ускоро могле заратити. Стога је затражио да се израде планови за напад на сидриште италијанске ратне флоте, користећи авионе са носача авиона HMS Glorious. Ипак, Британци нису били вољни да интервенишу, те је израда плана убрзо напуштена. Три године касније, нацистичка Немачка је анектирала Аустрију, што је изазвало велику међународну кризу; тензије између Британије и Немачке су нарасле. Идеолошке везе између Немачке и Италије, и нарастајуће пријатељство између Мусолинија и Хитлера значили су да би у случају избијања рата у Европи, било вероватно формирање савеза две фашистичке земље. Адмирал Паунд, који је заменио адмирала Фишера, сматрао је за потребно да васкрсне план напада на Таранто, те је стога на свој командни брод позвао капетана Листера.

План напада

Свега неколико недеља раније, нарастајуће међународне тензије довеле су до тога да је Паунд пребазирао Средоземну флоту са Малте у мање експонирану базу у Александрији; ту је и наредио израду плана напада на Таранто – превентивни удар, са циљем смањења способности италијанске флоте да води поморске операције у Средоземљу. Паунд није очекивао да носач Glorious и његови авиони преживе напад, пошто је био упознат са тим да Италијани могу да обезбеде надмоћ у броју и квалитету авиона. Након повратка Листера на носач, започео је израду плана, уз помоћ двојице старешина, од којих је један био Гај Вилоуби, а други Лахлан Мекинтош. Ова тројица су извукли план из 1935. И започели његову адаптацију како би га израдили у складу са смерницама адмирала Паунда.

Уколико би желели да постигну изненађење и самим тим смање потенцијалне губитке, Британци су напад морали да изврше ноћу. На срећу по Британце, на носачу авиона Glorious је често практиковано ноћно летење, тако да им није био проблем да изведу напад у ноћним условима. Ипак, Листер је иницирао интензивни период ноћног летења и увежбавања напада, користећи бојне бродове Средоземне флоте као мете. Док су авиони Swordfish наоружани торпедима били намењени за наношење удара по бојним бродовима на сидришту, авиони Swordfish наоружани бомбама би извели напад на инсталације на обали и прикладне мете у унутрашњем делу луке. Како би осветлели подручје, авиони би избацили и бакље око сидришта, и потом се придружили нападу, нападајући циљеве бомбама, по слободном избору. Вилоуби је ценио да ће нападач претрпети губитке од око 10%. Овај смели план је касније одобрен од стране адмирала Паунда. Ипак, остало је и нерешених питања, која адмирал није поделио са осталима, чак ни са својим претпостављеним у Адмиралитету. На крају, криза је прошла а план је завршио у архиви. Чуле су се оцене да је Паунд био сумњичав у погледу успеха напада авионима са носача авиона, те да би се план извео авионима који би полетели са Малте. Ова верзија је захтевала прикладне авионе, које РАФ није био вољан да обезбеди. Маја 1939, Паунд је премештен у Адмиралитет. На његово место долази адмирал Канингем, човек који је схватао озбиљност претње коју су представљали италијански капитални бродови, као и нападну моћ морнаричке авијације.

У тренутку уласка Италије у рат, адмирал Канингем је располагао са свега једним лаким носачем авиона – HMS Eagle. Максималног капацитета од 24 авиона, Eagle је био једва довољно велики да изнесе напад на Таранто. Носач Glorious се у априлу вратио у Британију, да би већ у јуну био потопљен. Као замена, Канингему је обећан нови носач авиона, HMS Illustrious, који се том тренутку налазио у процесу обучавања тек укрцане посаде. По уласку носача Illustrious у састав Средоземне флоте, 2. септембра, Канинигем је коначно имао потребну снагу за наношење удара.

Пре напада је било потребно прибавити свежа податке о систему обезбеђења луке, али и о присуству и распореду бродова на сидришту. Канингем је затражио од РАФ да изврши извиђање луке својим авионима са Малте. Све док на Малту нису пристигла три извиђачка авиона Martin Maryland, извиђање се спроводило ангажовањем летећих чамаца Short Sunderland. Ови авиони су били преспори и рањиви за задатке извиђања добро брањене луке. Супротно њима, авиони Martin Maryland су били бржи и са већим плафоном лета, те су могли и да избегну евентуалној потери непријатељских авиона. Ова три извиђачка авиона су од 6. септембра изводили редовне извиђачке летове изнад Таранта, али и изнад других важних италијанских аеродрома и лука. Британски планери су крај септембра дочекали са подацима довољним за планирање операције. За датум напада изабран је 21. октобар – годишњица Трафалгарске битке из 1805. године. Листеров тим је полако одређивао локације артиљеријских батерија и рефлектора око луке, као и позиције противторпедних мрежа и сплавова са топовима и рефлекторима. Планери су морали да у планирање операције уврсте и дубину воде, коју су очитали са предратних карата – и позиције препрека које су направили људи, као што су молови, острва и подводни молови који су окруживали луку. Низ чудних одраза је збуњивала планере, све док нису открили да се ради о баражним балонима. Ови балони су представљали посебан ризик за пилоте, пошто су торпедни авиони летели  на висинама испод висине балона, те самим тим нису могли добро да уоче ужад којом су балони везивани.

Аерофото снимак дела луке Таранто (Mar Grande)

Како се дан Трафалгарске битке приближавао, у хангару носача авиона Illustrious је врило као у кошници; механичари су журили да припреме 30 авиона Swordfish. Међутим, два дана пред операцију, један од механичара се оклизнуо и изазвао варницу, која је пак изазвала мању експлозију. Авион на коме је радио био je разнет експлозијом, а пожар је захватио и суседни авион. Након гашења пожара, могло се констатовати да су два авиона уништена, а остатак оштећен сланом водом која је коришћена за гашење пожара. Британци нису имали другог решења, до да одложе почетак операције. Италија је 28. октобра напала Грчку, која је затражила британску помоћ. За почетак операције је предложен 30. октобар, али је убрзо и одбијен, пошто је требало ангажовати бродове на задацима пратње конвоја за Грчку, који су носили гориво и муницију. И коначно, одређено је и време за напад – ноћ 11. новембра. Напад је добио и своје кодно име: операција Judgemenet (Пресуда); сам напад је добио улогу у једној операцији ширих размера.

Распоред италијанских снага

Адмирал Кампиони, командант италијанске флоте, није желео да концентрише своје бојне бродове на једном месту. Иако је одбрана луке Таранто била импресивна, схватао је присуство британских носача у Средоземном мору као опасност. Лука је била и 300 наутичких миља далеко од Малте и 420 миља далеко од нове британске ваздушне базе на Криту. Ипак, ризик од ваздушних напада чинио се ниским, пошто би сваки од напада који би био покренут са острва био на време откривен, пре него што би стигли до Таранта, тако да би италијански ловци који су базирали у Апуљи и Калабрији, имали довољно времена за реаговање. Присуство британских носача авиона био је забрињавајући, али се комбинација подморничких патрола и извиђања из ваздуха показала ефикасном у откривању покрета британских поморских снага у централном Средоземљу. Сходно томе, Кампиони је био уверен да би било који прилазак британских носача био откривен и пре него што би са њих полетели авиони у напад. Иако је Таранто био изложен нападу са југа, био је ближи Малти од Напуља, те самим тим утицао да се смањи ризик да снаге буде ухваћене у затвореним водама, као што је Месински пролаз. Другим речима, Таранто је био идеално место одакле се могу напасти британски поморски конвоји. Стога је то било место где треба сконцентрисати ратну флоту.

Други разлог због кога је лука Таранто била од велике важности за италијанску ратну морнарицу лежи у залихама горива. Залихе погонског материјала у Италији биле су лимитиране, док је транспорт нафте из Африке био проблематичан, захваљујући Малти. Тако посматрано, флоти која би базирала у Таранту треба мање погонског материјала од оне која би базирала даље ка северу. База је била погодна и за подршку италијанских дејстава у Грчкој, као и за подршку транспорта трупа у Јадрану. Из ових разлога произилази Кампионија одлука да своје бродове остави у Таранту. Одбрана луке била је свеобухватна, а у случају озбиљног развоја ситуације, Кампиони је очекивао да ће имати довољно упозорења да изађе на море, било ради прихватања битке са британском флотом, било ради избегавања напада из ваздуха док су бродови у луци.

Тешко је одредити ко је крив што је италијанска флота ипак била затечена британским нападом из ваздуха. Након свега, напад са носача авиона на добро брањену луку никада раније није био покушан. Сходно томе, није ни било разлога да се очекује да се један овакав напад и догоди, нарочито не без икаквог упозорења.

Операција MB8

У доба једрењака, командант Средоземне флоте је био најдинамичнији посао у британској морнарици. Командант флоте је морао да се избори са поморским, војним и дипломатским факторима у региону, од источних прилаза Гибралтара до обале Сирије. Исти притисак био је и те 1940. на адмиралу Канингему, пошто се суочавао са сличним факторима, у истом географском подручју. Почетком новембра, одвијале су се бројне операције мањег обима, али великог значаја, међу којима су били конвоји, транзит снага ојачања и снабдевања база, које су све захтевале ангажовање његове флоте. Операција Judgement – напад на Таранто – била је само једна од њих. Тако су са циљем најбољег искоришћења расположивих ресурса,  британски планери развили једну свеобухватну операцију, кодног имена MB8, трајања осам дана, од 5. до 11. новембра. Комплексна операција је захтевала координацију активности са вицеадмиралом Сомервилом у Гибралтару, Адмиралитетом у Лондону и грчким властима у Атини. Сама операција је била подељена на осам засебних операција, мањег обима.

Операција Coat

Из Брианије је Средоземној флоти послато појачање, у виду тешке крстарице Berwick, лаке крстарице Glasgow и три разарача, којима се у Гибралтару придружио бојни брод Barham, недавно ангажован против снага Вишијевске Фрацуске. На бојном броду се налазио укрцан пук, намењен за појачање одбране Малте. Овај пук је требао бити искрцан у Валети пре него се овај састав, означен са Force F, прикључи Средоземној флоти. Четврти разарач се прикључио снагама пред полазак из Гибралтара. На бродовима је било укрцано 2150 војника.

За безбедан долазак до Малте, за ескорт бродова Force F били су ангажовани бродови састава Force H, вицеадмирала Сомервила. Force H је био састављен од носача авиона Ark Royal, лаке крстарице Sheffield и осам разарача. Према плану, Сомервил је требао да обезбеди пратњу за бродове из састава Force F до тачке 165 наутичких миља западно од Сицилије. Пре него су допловили до ове позиције, око поднева 9. новембра, крстарица HMS Glasgow и један разарач су привремено ушли у састав Force H. Уместо њих, три разарача из састава Force H је деташовано ради ескорта остатка Force H до Малте. Након извршене попуне горивом, пратња би се вратила у Гибралтар. Пре њиховог одласка, са носача Ark Royal би за Малту полетела три авиона Fairey Fulmar; ови авиони би били ојачање за носач авиона Illustrious. Пре него деташује састав, Сомервил би извео још једну мању операцију, кодног имена Crack.

Операција Crack

Пре сусрета са Force F, Force H (Ark Royal, Sheffield, Glasgow и шест разарача) би извели ваздушни удар по италијанској бази у Каљарију, на југу Сардиније. Овај напад, у јутарњим часовима 9. новембра, требао је да нанесе удар по ескадрилама бомбардера које су тамо базирале и тако обезбеди безбедан пролаз остатку снага које су учествовале у операцији Coat. Бродови Force H су због тога морали да направе кратко скретање са главног курса током ноћи 8/9. новембра, али је Сомервил очекивао да се врати у заштиту бродова Force F пре него италијанско ратно ваздухопловство крене у напад на британске бродове. Крстарица Glasgow и разарач из пратње би тада били враћени у састав Force F.

Конвој MW3

Конвој MW3 (Mediterranean Westbound 3) од пет теретних бродова пловио је од Александрије ка Малти. Конвој је требао да прође северно од Крита; за потребе снабдевања новоформиране британске базе на Криту, конвоју су се придружила још два теретна брода. Пратњу конвоја је сачињавала противавионска крстарица Coventry и три разарача. Ови бродови су били намењени и за заштиту конвоја AN6 (Aegean Northbound 6).

Конвој AN6

Конвој од три танкера и теретна брода би пловио уз конвој MW3 све до северозападно од Крита, где се одваја и плови на север, ка својој одредишној луци – Пиреју. Након искрцавања терета, бродови би се вратили у залив Суда, а касније наставили за Александрију. Њихову заштиту су чиниле ПВО крстарица Calcutta и два наоружана тролера.

Конвој ME3

Четири празна теретна брода су у луци Валета формирала конвој ME3 (Mediterranean Eastbound 3) и кренула ка Александрији. Пратњу конвоја су чинили бојни брод Ramillies и разарач (деташовани из састава Канингемових главних снага), као и ПВО крстарица Coventry, која је требала да изврши попуну горивом и након пристизања конвоја MW3 да поново изађе на море.

Force B и C

Конвој MW3 је до Крита пратио састав Force B – лаке крстарице Sydney (аустралијске краљевске морнарице) и Ayax, са још два разарача. Ови бродови су били накрцани војницима и залихама из египатског гарнизона, које је требало искрцати у заливу Суда. У међувремену, састав Force C – лака крстарица Orion – са укрцаним залихама и опремом британског РАФ, пловио би ка заливу Суда, где би под окриљем мрака искрцао терет. Лака крстарица Orion би се након тога спојила са сасавом Force B, чиме би настао сасав Force X, под командом вицеадмирала Придам-Випела. Овај састав је 11. новембра требао да оплови око Пелопонеза и даље ка северу, ка Отрантским вратима; ту би извршио ноћни нпад на италијанске конвоје који су се кретали између Италије и Грчке.

Force A

Адмирал Канингем би у међувремену на свом командном броду Warspite, у пратњи бојних бродова Valiant, Malaya и Ramillies, формирао језгро снага за подршку ове операције. Састав би пловио Медитераном, ка западу, и заузео поставиште југоисточно од Малте. На овој позицији би могао да штити конвоје од напада главнине италијанске флоте, уколико би ова изашла на море. Бојни бродови би били праћени носачем авиона Illustrious, тешком крстарицом York, лаком крстарицом Gloucester и осам разарача. Бојни брод Ramillies и један разарач били би деташовани ради пратње конвоја MW3 до Малте, одакле би потом пратили конвој ME3. Након што би састав Force F доспела до Малте, људство и залихе би били искрцани, након чега би поново испловили. Након сусрета са саставом Force A, југоисточно од Малте, носач авиона Illustrious би био деташован, заједно са тешким крстарицама Berwick и York, лаким крстарицама Gloucester и Glasgow, и четири разарача. Illustrious би тада извео операцију Judgement – напад на Таранто. Force A би се тада повукла источно, пратећи конвој ME3, док би снаге контраадмирала Листера и Придам-Випела биле у могућности да се придруже Канингему. Комбиновани сасав би се потом вратио у Александрију.

Операција Judgement

Деташован из састава Флоте А,  носач авиона Illustrious би са пратњом пловио ка североистоку, како би заузео поставиште југоисточно од Кефалоније. Са те позиције би био лансиран напад на Таранто. Првобитно, у нападу је требао да учествује и Eagle, али је он морао 5. новембра да отплови у Александрију на поправке. Ипак, његових пет авиона и осам посада авиона је пребазирало на носач Illustrious како би се добило на масовности напада. Током напада, носач и пратња би лагао променили позицију, са циљем смањења ризика да их наредног јутра уоче извиђачки авиони непријатеља. Након прихвата авиона, Illustrious би се прикључио главнини Канингемове флоте.

Листеров почетни план за напад на Таранто предвиђао је употребу 24 авиона; међутим, сада је на располагању било свега 21 авиона, укључујући и оне са носача Eagle. Напад је требао бити изведен у два таласа са по 12 авиона. Због губитака, други талас би се састојао од свега девет авиона. По шест авиона у сваком таласу би била наоружана торпедима, док би остали имали бомбе и бакље. Авион наоружани бомбама би служили као диверзија, за збуњивање браниоца и одвлачење пажње од авиона наоружаних торпедима. Ово је било од велике важности, с обзиром да је британским пилотима на располагању био врло скроман број места за успешан торпедни напад, имајући у виду распоред противторпедних мрежа и молова. Време првог удара је планирано за 22,00 часова, пошто је Листер желео да обезбеди што је могуће више времена за извлачење бродова са бојишта након напада, односно да до јутра изађе из домета италијанских бомбардера.

Кључ успешног напада било је изненађење. Све до пар сати пред напад, Illustrious се кретао иза главнине Канингемове флоте. Италијани нису били свесни да је Таранто у домету британског носача авиона, све док није било прекасно. Најсвежије фотографије луке стигле су дан пред напад; показале су да су свих шест италијанских бојних бродова на сидришту Mar Grande. Лука је била пуна високо вредних мета, те се може рећи да је дошло и право време за напад на луку.

Операција

 Адмирал Канингем је у јутро 11. новембра вероватно био врло задовољан. Упркос својој комплексности, операција MB8 се одвијала као по лоју. Употреба два носача авиона, пет бојних бродова, десет крстарица и 30 разарача, као и три конвоја,  прецизно је испланирана, али је увек било простора да се претвори у катастрофу.

Одвијање операције MB8

Операција је започета 5. новембра, када су конвоји MW3 и AN6 испловили из Александрије, сваки са својом пратњом. Два дана касније, бродови су стигли у залив Суда, на северозападном делу Крита. Конвој AN6 се ту одвојио и наставио ка северу, у пратњи лаке крстарице Calcutta. Лака крстарица Orion је већ пловила испред, искрцала залихе за базу РАФ у Акротири, и чекала наилазак конвоја. Крстарице Ajax и Sydney су искрцале свој терет и прикључиле се Придам-Випеловом командом броду који је патролирао у водама северније; три крстарице сада чине састав Force X и плове ка западу, ка тачки сусрета са Канингемовим снагама. Канингем 6. новембра испловљава са бојним бродом Warspite из Александрије, у пратњи бојних бродова Malaya, Valiant и Ramillies, носачем авиона Illustrious, крстарицама York и Gloucester и 12 разарача (Decoy, Defender, Hasty, Havoc, Hereward, Hero, Hyperion, Ilex, Janis, Jervis, Juno и Mohawk). Овај састав – Force A – плови ка северозападу, и до поднева 7. новембра стиже на позицију 80 миља јужно од Крита. Дан касније, састав долази на следећу тачку окрета, 200 миља источно од Малте. Канингем је сада јужно од Таранта, на идеалној позицији да блокира било какав покушај Италијана да пресеку конвојску руту ка Криту и Грчкој. Конвоји MW3 и AN6 долазе на одредиште без инцидента, састав Force A креће ка југозападу. У међувремену, преосталих пет теретних бродова из конвоја MW3 прати Придам-Випелове крстарице и креће ка Малти.

У јутро 7. новембра Сомервилов састав Force H испловљава из Гибралтара, у пратњи састава Force F. Предузете су биле све мере како би се прикрила чињеница да је састав Force F у ствари конвој са британским јединицама, како би се избегла пажња италијанског ратног ваздухопловства. Увече 8. новембра, носач авиона Ark Royal je деташован од остатка комбинованих снага, и кренуо ка северу, у пратњи крстарица Glasgow и Sheffield и шест разарача. Нешто пред свитање 9. новембра, девет авиона Swordfish, наоружани бомбама, нападају базу италијанског ратног вадухопловства у Каљарију; у нападу су оштећени хангари и ПВО положаји и средства. Треба напоменути да јена овом аеродрому базирала извиђачка ескадрила. У нападу није било губитака на британској страни.

Самервил се прикључио саставу Force F пре зоре и његови бродови су формирали пртвваздушну заштиту носача авиона Ark Royal и бојног брода Barham. Приликом приближавања тачки одвајања састава Force F, бродови су били нападнути од стране групе од 20 италијанских бомбардера SM-79. Бомбе су отпуштене са висине од око 4000 метара, тако да нису биле прецизне. Британски бродови су наставили својим путем, и касније 9. новембра, на позицији западно од Сицилијанског канала, долази до успешног деташовања састава Force F. Састав под окриљем мрака пролази ову опасну деоницу и уз мало среће долази до Малте. Након тога, састав Force H окреће и враћа се у Гибралтар, такође без инцидената.

За разлику од Сомервилових снага, састав Force A је прошао неопажен, и сада се налазио на неких 100 миља југоисточно од Малте. Италијани су давали све од себе. Линија подморница јужно од Сардиније, и патролирање разарачима у Сицилијанском каналу нису успеле да открију британске бродове. Ако се узме у обзир да је напад авиона италијанског ратног ваздухопловства на бродове адмриала Сомервила извршен на основу података које су прибавили извиђачки авиони, може се донети исправан закључак да између италијанске морнарице и ратног ваздухопловства није било сарадње, која је у условима рата била неопходна. Једна италијанска подморница, источно од Малте, уочила је бродове састава Force A и лансирала три торпеда на бојни брод Ramillies. Упркос тврдњама команданта италијанске подморнице Capponi, ни једно од торпеда није погодило свој циљ. Подморница је након изведеног напада морала да крене у бекство, пошто су јој се приближавали британски разарачи. У међувремену, крстарице Придам-Випела су се прикључиле Канингему, и тиме у наредна два дана додатно оснажиле састав Force A.

Посаде авиона са носача Illustrious биле су спремне да пресретну италијанске бомабрдере, али на радару није било никаквих назнака о надолазећим авионима. У међувремену су вршене припреме за операцију Judgement – напад на луку Таранто, која ће се одиграти два дана касније. Три авиона су испала из строја, те је за напад остало њих 21. Заштићени Канингемовима бродовима, конвој MW3 је пловио ка Малти. Током вечери 9. новембра, Канингемова Force A је прошла 25 миља од острва, пловећи ка тачки сусрета са Force F. Бродови из састава Force F су током ноћи ушли у Сицилијански канал, а у подне 10. новембра, у близини италијанског острва Пантелерија, сусрели се са саставом Force A.

Током ноћи између 10. и 11. новембра, састав Force F се поново одвојио од састава Force A и отпловио за Малту како би искрцао војнике. Са изузетком три разарача, позајмљених из састава Force H, бродови су поново испловили у рано јутро 11. новембра и до поднева се придружили Канингему. Конвој MW3 је у међувремену стигао на Малту, док је конвој ME3 испловио. Ramillies и два разарача су се издвојила из Force A, како би испратили конвој MW3 у Валету. Ramillies, Coventry и два разарача су на брзину попуњени горивом и након што су ушли у луку са једним, изашли су из луке са другим конвојем. Захваљујући својој малој брзини, Ramillies је коришћен за пратње конвоја, а и само присуство овако снажног бојног брода подизало је морал на Малти.

За разлику од конвоја MW3, конвој ME3 је требао да плови ка Александрији директнијом рутом, пловећи јужно од Крита. Стога је пловио ка југоистоку, пре него што је променио курс на исток. И конвоји и састав Force F били су довољно срећни да их не уоче током пловидбе. То није било у потпуности подређено срећи; ловци са носача Illustrious и са Малте били су ангажовани у патролирању, штитећи ове воде од италијанских извиђачких авиона.

Око поднева 11. новембра састав Force A се вратио на своју стару позицију, 200 миља источно од Малте. У то време Придам-Випелов Force X био је деташован састав и пловио ка Отранту. Са носача Ark Royal су послата три авиона Fulmar, и они су безбедно слелетели на носач Illustrious; контраадмирал Листер и његови људи припремали су се за главни догађај. Канингемови бродови су у 1800 часова били у Јонском мору, 175 миља јужно-југоисточно од луке Таранто; носач авиона Illustrious био је деташован из састава Force A и пловио је на североисток, у пратњи малог састава сачињеног од крстарица и разарача. Канингемови преостали бродови тадда окрећу назад, плове на југоисток, ван домета италијанских бомбардера. Након што се Листеров састав деташовао, Канингем шаље поруку: „Сретно, онда, момцима на њиховом послу. Њихов успех ће можда имати највећи утицај на ток рата у Медитерану.“ То је моменат почетка операције Judgement.

Полазак у напад

Након што се издвојио, носач авиона Illustrious је наставио да плови ка позицији коју је Листер одредио за тачку полетања авиона. Означена као „Point X for X-Ray“, ова позиција се налазила 40 наутичких миља западно од рта Кабо на острву Кефалонија, и 170 миља од луке Таранто. Након што су авиони попуњени горивом и убојним средствима, посаде су позване на последње реферисање. Поново су сви учсници проведени кроз план операције. Први талас од 12 авиона водио је поручник бојног брода Вилијамсон; полетање је заказано за 2030 часова. Авиони би полетали у размаку од десет секунди, након чега би се прикупили око Вилијамсоновог авиона. Овај талас авиона би потом летео директно ка луци Таранто. Шест авиона је било наоружано торпедима, док су четири носила бомбе. Последња два авиона су носила мешавину бомби и осветљавајућих бакљи. У групи, први су летели авиони са бакљама, и њихов задатак је био да их отпусте изнад источне стране сидришта Mar Grande. Бакље су требале да осветле бојне бродове у луци и тиме означе циљеве за дејство авиона наоружаних торпедима, који су се луци приближавали из правца запада. Након одвбацивања бакљи, авиони су требали да бомбама изврше удар по лучким инсталацијама око сидришта, док би преостали авиони наоружани бомбама требали да нападну циљеве на сидришу Mar Piccolo.

Други талас од девет авиона Swordfish предводи проучник бојног брода Хејл; врме полетања авиона заказано је за 2120 часова. Пет авиона наоружаних торпедима пришли би луци из правца северозапада, у лету преко града, а након што би два авиона избацила бакље и осветлила луку. У међувремену, авиони наоружани бомбама би напали бродове на сидришту Mar Piccolo.

Торпеда су била опремљена новим, duplex упаљачима, пројектованим да се активирају било да ударе у труп или прођу испод бродског трупа. Торпеда су подешена за дубину тако да прођу испод торпедних мрежа.

Наређено је радио ћутање, које је могло да прекине само извештавање да је напад завршен.

Ускоро су се посаде нашле у својим авионима, а командант носача авиона Illustrious окренуо је брод у ветар и повећао брзину пловљења, како би потпомогао узлетање авиона. У 2030 часова је дат сигнал за полетање. Авиони Swordfish су узлетали један за другим, прво L4A, L4K… свих дванаест.

Авиони су се прикупили на осам миља од носача и организовали у четири групе по три авиона. Како је на снази било радио ћутање, пилоти су се међусобно споразумевали ручним сигналима и Морзеовом азбуком, користећи батеријске лампе.

Авиони су након око сат времена лета упали у маглу, када се издваја група од четири авиона. Пилоти који су издвојили из групе стигли су до луке Таранто самостално, слушајући инструкције својих осматрача. Један од њих је стигао до луке добрано пре других, те је морао да их сачека неких петнаестак минута. Иако се дејство италијанске противавионске артиљерије приписивало извиђачком лету британског Short Sunderland из састава 228. Ескадриле, врло је вероватно да су италијански противавионци уочили први авион из групе за напад, пошто је извиђачки лет изведен нешто пре 20,00 часова.

Италијанске прислушне станице су добро радиле те вечери, те су у око 22,45 часова огласили узбуну. Неких пет минута касније, противавионски топови су кренули са прављењем завесе, без обзира што нису уочавали циљ; баражна ватра је свакако помогла осталим британским авионима да лакше уоче луку. Вођа групе је у 22,56 уочио циљ, након чега је сигнализирао осталим авионима да заузму формацију за напад. Авиони су се поделили у две групе, зависно од задатка који су добили током планирања напада. У акцију су прво кренула два авиона са бакљама, ознака L4P и L5B, док су остали чекали на њихов учинак. Бакље су убрзо избачене, те су и остали авиони могли да изврше свој задатак. Након што су избацили бакље, два авиона су кренула да изаберу прикладне циљеве за свој напад бомбама. Оба авиона су изабрала слагалишта горива, која су се налазила пар километара од обале. Након што су одбацили по четири бомбе, окренули су се и извукли из подручја луке; њихов задатак био је завршен. Иза њих, инсталације горива су гореле. У време њиховог извлачења након напада, авиони наоружани торпедима су кретали у напад.

Прва три авиона наоружана торпедима, ознака L4A, L4R и L4C, смањила су висину током приласка луци и прелетала изнад острва Сан Пјетро, који је означавао спољну границу сидришта Mar Grande. Да би стигли до циља, авиони су морали да прођу и преко лукобрана Diga di Tarantola на коме се налазила линија баражних балона. Претњу по авионе нису представљали сами балони, већ ужад која је држала балоне. Ове сајле су у мраку биле потпуно невидљиве. Пилоти су у својим сећањима након рата, изјавили да нису видели нити једно од ужади, већ да су једноставно пролетели уздајући се у срећу.  Након проласка кроз линију баражних балона, испред L4A су се појавили италијански бојни бродови. Између авиона и бојних бродова су се налазила два разарача, Lampo и Fulmine. Са бродова је отворена ватра из противавионског наоружања. Иза разарача је лежао бојни брод Conte di Cavour, а L4A му је пришао из идеалног смера. Након отпуштања торпеда, L4A је оборен. Сећајући се обарања, пилоти Williamson и Scarlett се сећају да је море кључало од непријатељске ватре, те да нису били свесни учинка свог торпеда. Њихово торпедо је погодило италијански бојни брод по средини трупа и брод је одмах почео да тоне.

Macaulay и Wray, који су летели на L4R, пришли су бојним бродовима летећи иза авиона L4C, у коме су се налазили пилоти Sparke и Neale; надали су се да ће тако смањити ризик од удара у ужад баражних балона. Оба авиона су спретно прошла кроз линију баражних балона, након чега су се нашли нешто северније од Вилијамсона. Прошли су између разарача Lampo и Belena и видели експлозију торпеда са L4A. Оба пилота су намеравала да нападну италијански командни брод – бојни брод Vittorio Veneto, али им угао није био погодан за извођење торпедног напада. Уместо тога, лансирали су торпеда на бојни брод Conte di Cavour. Оба торпеда су промашила циљ, и  у свом проласку кроз акваторију луке експлодирали су у близини бојног брода  Andrea Doria. Ова торпеда нису успела да оштете брод. Након одбацивања торпеда, оба авиона су успешно напустила подручје луке.

Након извршења напада прве групе, на ред су дошли авиони друге групе, такође наоружани торпедима, које је предводио авион L4K са пилотима Kemp и Bailey. Као и остала два авиона из те групе, ознаке E4F и L4M, нападали су бојне бродове из правца северозапада. L4K је ниско прелетео лукобран и наставио да лети уз линију протезања луке, настојећи да заобиђе крстарице и разараче, које су лежале између њега и бојних бродова. Линија баражних балона, који су били привезани за сплавове, успешно је заобиђена. Авиони су прелетели северније од тешких крстарица Fiume и Zara, чија су противавионска оруђа већ дејствовала. Убрзо су уочени и бојни бродови: Caio Dulio лево и нови бојни брод Littorio десно. Авиони су се налазили у погодном положају за извршење напада. Кемп је напао бојни брод Littorio, лансирао торпедо и кренуо у извлачење. Торпедо је погодило бојни брод у десни бок, након чега је кренуо брзо да се нагиње.

За разлику од L4K, пилоти Swayne и Buscall у L4M су одлучили да заобиђу баражне балоне, разараче и крстарице са јужне стране, летећи преко централног дела сидришта Mar Grande.

Swordfish је прелетео преко лукобрана летећи на висини од 300 метара, након чега је нагло смањио висину. Док је летео изнад луке, Свејн је уочио две ствари. Прво, да је највећидео пројектила противавионске артиљерије ишао високо изнад њих, и друго, да нису користили рефлекторе за тражење циљева. Јер да јесу, тешко да би се било ко од британских пилота вратио кући. Авиони су на сидриште псистигли летећи на висини од око 30 метара. Пролетели су северно од мола, након чега су оштро окренули у лево. Испред њега је стајао бојни брод Littorio.

У суштини, Свејн и Бускал су бојним бродовима прилазили из супротног правца у односу на Кемпа и Бејлија. Одбацили су торпедо на даљини од 350 метара од десног бока бојног брода, након чега су оштро скренули у лево. Ипак, током маневра су прелетели између командних мостова бојних бродова, а потом и у непосредној близини тешке крстарице Gorizia.

Swordfish E4F, са посадом Maund и Bull, био је последњи авион наоружан торпедом. Овај авион је до сидришта долетео преко Capo Rondinello, одакле је почињао велики лукобран. Путања лета овог авиона пролазила је непосредно поред кућа западног дела самог града. Након што се спустио на висину од неких тридесетак метара, проверио је позицију у односу на одличан оријентир – велики фабрички димњак. И овај авион је прво уочио бојни брод Littorio. Ватра са оближњих крстарица га је натерала да се спусти још ниже. Због снажне ватре, Маунд одлучује да одбаци торпедо што је пре могуће. Одбацује га са даљине од око 1200 метара, али остаје на курсу све док се иза торпеда нису појавили мехурићи, што је био сигуран знак да је торпедо исправно и да иде ка свом циљу. Након тога, пилот оштро скреће у десно, пролази крај италијанских крстарица и напушта поприште битке.

Истовремено са подилажењем авиона наоружаних торпедима циљу, и авиони наоружани бомбама су подилазили свом циљу – сидришту Mar Piccolo. Бомбама је требало напасти непосредно након што су први авиони одбрацили бакље, али пре него што авиони наоружани торпедима изведу свој напад, чиме би се постигло максимално изненађење. У овој групи се налазило четири авиона, предвођени авионом E5A, на коме су летели пилоти Patch и Goodwin. Преостала три авиона су били L4L, са пилотима Sarra и Barker, L4H на коме су летели Forde и Mardel-Ferreira и последњи E5Q са пилотима Murray и Paine.

Ови авиони су имали потешкоће да одреде свој циљ, те су око два минута кружили изнад града. Успевају да уоче два брода на својим везовима, док је трећи изгледао везан уз понтон. Иза њих се налазио низ мањих бродова. Ипак, авиони нису прошли неопажено, те је убрзо по њима отворена жестока ватра.

Како авиони Swordfish и нису најприкладнији за бомбардовање из обрушавања, напад је више ичио на неко плитко понирање. E5A је напао линију мањих бродова; одбацио је својих шест бомби, а на једној од њих била је прикачена и црна војничка чизма – поклон Краљевских маринаца.

Sarra и Barker са својим L4L су пришли Таранту из правца запада, летећи изнад копна на висини од око 2400 метара. Као и њихови претходници, ни они нису успели да уоче крстарице, те су прелетели преко бродоградилишта и истресли свој товар бомби на хидроавионску базу.

Током лета за Таранто, пилоти Forde и Mardel-Ferreira у свом L4H губе контакт са остатком групе, али успевају да се повежу са Вилијамсоном и његовом групом авиона који су били наоружани торпедима. Пратили су их све до луке и стигли изнад јужног дела луке у тренутку када су Kiggell и Janvrin започели да избацују бакље из свог L4P. Након што је уочио луку, прелетео је преко сидришта са бојним бродовима и упутио се ка унутрашњем делу луке. Своје бомбе је избацио на групу већих бродова, за које је мислио да су лаке крстарице и разарач. Посада авиона није била сигурна за учинак бомби, те је пилот прелетео луку још једном. Овај потез се може сматрати великом храброшћу, с обзиром да је дејствовало сво противавионско наоружање са бродова и обале.

У последњем бомбардеру, ознаке E5Q, налазили су се Murray и Paine. Они су летели иза L4H и као и остали, нису могли да уоче тешке крстарице. Из тог разлога су, као и остали, одлучили да нападну по нахођењу. Нанишанили су разарач Libeccio, али су га погодили само једном бомбом. Да иронија буде већа, ни та бомба није експлодирала.

Узевши све у обзир, резултати бомбардовања су били поражавајући. Примарне мете – три тешке крстарице Trento, Trieste and Bolzano – нису биле уочене, пошто су њихови команданти одлучили да не дејствују и не привлаче пажњу на себе. Бомбама су тако нападнути мање вредни циљеви, а и ту је учинак био готово незнатан. Насупрот њима, торпеда су постигла знатну штету. Напад је завршен у 23,35 часова, што значи да је цео напад првог таласа трајао не више од 23 минута. Ипак, дејство противавионских оруђа је настављено неких десет минута након што су британски авиони одлетели.

Други талас

Док су се авиони из првог таласа још увек налазили на путу за Таранто, носач авиона Illustrious је смањио брзину пловљења на 30 чворова и кренуо у заокрет пречника 30 миља, како би се на време нашао на истој позицији са које је послао и први талас авиона. Авиони су до 21,00 часова допремљени на палубу и припремљени за лет. Пилоти су се вероватно питали колика им је шанса да преживе, пошто немају елемент изненађења на својој страни.

Носач је у 21,15 часова био на почетној позицији, те га је командант окренуо у ветар и повећао брзину пловљења. Одобрење за полетање је дато у 21,20 часова. Полетали су један по један, у инервалима од по десет секунди. Првих седам авиона је успешно полетело, да би осми авион запао у тешкоће. Пилоти Clifford и Going су са L5F кренули напред, када се одмах покренуо и девети авион, L5Q, у коме су се налазили Morford и Greene. Авиони су се сударили крилима и упетљали. Оба пилота су погасила моторе, док су механичари покушавали да раздвоје два авиона. Након распетљавања, показује се да је платно на L5F оштећено, како на трупу, тако и на крилу, што је значило да тај авион неће учествовати у нападу. За разлику од њега, L5Q је био неоштећен. У међувремену, шест авиона је било у ваздуху, направило формацију око вође у L5A, пет миља испред носача авиона. Чекало се на последња два авиона. Коначно, у 21,45 часова L5Q стиже у групу и преноси наређење команданта носача авиона да наставе са акцијом.

Дванаест минута касније група остаје без још једног авиона. Авион L5Q, последњи преостали бомбардер, одједном је осетио потрес, изазван пуцањем једног од каишева који су држали резервоар горива. За разлику од авиона наоружаних торпедима, код којих је допунски резервоар био причвршћен изнад задњег кокпита, код авиона наоружаних бомбама и мешавионом бомби и бакљи за осветљавање бојишта је био причвршћен испод трупа. Овај „квар“ је вероватно био последица судара на палуби носача. Пар тренутака касније, пукао је и други каиш, што је значило да авион остаје без допунског резервоара горива. Мотор је престао са радом, а авион је почео нагло да губи висину. Пилот је хитро пребацио напајање мотора горивом на главни резервоар, успевши да поново упути мотор. Овај авион није имао другог решења до да се врати на носач, пошто није имао довољно горива за извршење задатка. Приликом приласка носачу, авион је засут противавионском ватром, све док се пилот није легитимисао уговореним сигналом. Преосталих седам авиона је наставило свој лет ка Таранту.

Група авиона је у 23,10 часова уочила циљ, који се у том тренутку налазио 60 миља испред њих. Лука је била осветљена трасерима противавионске муниције. Италијанске звукомерачке станице су ухватиле звук мотора другог таласа авиона, те је доста противавионаца још увек дејствовало.

Група је у 23,50 часова окренула ка североистоку и започела прилазак сидришту. Пет минута касније, из групе се издвајају два авиона са бакљама, који су успели да се пробију ка источној страни сидришта Mar Grande. Противавионска ватра је током последњих 20 минута нешто ослабила, пошто је први талас авиона напустио зону сидришта; ипак, још увек је било спорадичне ватре изнад луке. Остали авиони из групе су кружили изван луке. Након што су се два авиона појавила над југоисточном страном луке, ватра противавионских оруђа се појачала, али су авиони остали неоштећени. Бакље су избачене на приближно истом месту где су их избацили и авиони из првог таласа; други талас је избацио укупно 24 бакљи. Бојни бродови на сидришту Mar Grande постали су видљиви; поноћ тек што је прошла. Пет авиона, сви наоружани торпедима, кренуло је у напад на сидриште са северозападне стране. Британски пилоти су били ношени идејом да избегну баражне балоне, по цену да се изложе и снажној ватри противавионских оруђа.

Авиони су постепено са приласком циљу смањивали висину. L5A уочава бојни брод Littorio испред себе; смањује брзину лета на свега десетак метара и са даљине од око 650 метара отпушта торпедо, након чега напушта сидриште, прелетевши преко лукобрана. Нешто иза њега наилази E4H, који се поставља у идеални смер за напад на бојне бродове Andrea Doriа или Vittorio Veneto; међутим, авион добија изненадни погодак. Сведок погађања, L5C, посматра како авион без контроле пада у близину сплавова са баражним балонима, између тешке крстарице Gorizia и разарача Gioberti; оба пилота E4H, и Bayley и Slaughter гину.

Пилоти Lea и Jones у авиону Swordfish L5H летели су иза L5A, али су напустили услед снажне ватре противавионских оруђа напустили летну формацију. Након што су прелетели преко северне стране сидришта, окренули су ка бојним бродовима. Били су превисоко да би лансирали торпеда, те су кренули у лагани заокрет у десно, све док није угледао бојни брод Caio Diulio испред себе. Изравнао је авион на неких десетак метара и отпустио торпедо. Бојни брод Caio Diulio је ускоро потресла снажна експлозија; топедо је погодило у бок, у висини куполе „B“. Након успешног напада, L5H је кренуо у извлачење, покушавајући да се подигне на већу висину, како би избегао ударац у неки од јарбола у луци.

TorrensSpence и Sutton у L5C су до сидришта стигли летом преко Punto Rondella и кренули да смањују висину лета, покушавајући да лете паралелно са сњеверном ивицом сидришта, све док нису уочили канал који води ка Mar Piccolo. То је био оријентир да пилот крене у заокрет ка бојним бродовима. Изненада су уочили E4H у брзом приласку са леве стране – скоро на курсу судара. Након што их је избегао, TorrensSpence схвата да је улетео у ужад баражних балона; авион се налазио нешто северније од сидришта са тешким крстарицама. Након тога уочава канал са леве стране и креће у десни заокрет; уочава бојни брод Littorio. Угао приласка циљу није био баш најпогоднији, али је пилот донео одлуку да ипак изврши напад. Торпедо је услед квара на механизму отпуштено из другог покушаја. Торпедо је отпуштено са даљине од око 650 метара, на брод који је лежао под углом од 45°, те је торпедо промашило и завршило у лучком муљу.

Последњи авион из групе, ознаке E5H, са пилотима Wellham и Humphreys, прелетео је преко Mar Piccolo и источног дела града, спуштајући се лагано ка води. Авион је прошао око источне стране сидришта Mar Grande пре него је окренуо ка бојним бродовима. Цело подручје је било испреплетано трасерима противавионске муниције и прекривено мирисом кордита. Посада авиона је зачуђујуће закључила да оруђа не отварају ватру на њих, што ће се убрзо променити. Када се појавио изнад сидришта, пилот је видео велики избор циљева. Четири бојна брода су лежала у домету његовог торпеда. Кружио је, на висини од око десет метара, и одлучио да нападне бојни брод Vittorio Veneto. Торпедо је лансирано са даљине од око 450 метара и потом хитро кренули да се удаљавају.

Торпедо које су лансирали прошло је поред бојног брода Vittorio Veneto али је срећом погодило веш оштечени бојни брод Conte di Cavour, који се налазио иза њега. Авион је током извлачења из ваздушног простора луке погођен у крило, али је пилот успео да задржи контролу над авионом.

Након што су избацили бакље, Hamilton и Weekes у E5B и Skelton и Perkins у L4F су окренули у десно и смањили висину, након чега су летели паралелно са линијом избачених бакљи, пола миље унутар копна, све док нису наишли на складиште горива италијанске морнарице. Складиште је било веома лако уочљиво, захваљујући бомбама које су избачене из авиона у првом таласу. Складиште је успешно нападнуто бомбама са висине од око 750 метара.

Авион који је био оштећен током полетања са носача авиона, Swordfish L5F, враћен је у хангар, где је покушана поправка платна. Механичари су изненађујуће брзо успели да закрпе авион, те је пилот отишао да моли за дозволу за полетање. Тако је L5F полетео неких пола сата након што је полетела главнина авиона из другог таласа. Они су били свесни да су им мале шансе да пристигну групу, што је значило да ће бити препуштени сами себи у извођењу напада.

Као и остатак авиона другог таласа, и посада L5F се оријентисала захваљујући сноповима противавионске ватре изнад луке. Иако су релативно брзо стигли до луке, стигли су у време када су се остали авиони извлачили након извршеног напада. Ватра противавионских оруђа је управо јењавала. За разлику од осталих авиона, L5F је био наоружан искључиво бомбама, и то са њих шест. Према првобитном плану, авион је требао да нападне бродове на сидришту Mar Piccolo. Кружио је над истоним делом луке, тражећи погодну мету. За разлику од бомбардера из првог таласа, L5F је уочио италијанске тешке крстарице, осветљене пламеном складишта погонског горива. Бомбардовао је крстарицу Trento, након чега се удаљио ка северу. Како није дошло до експлозија, пилот је помислио да је промашио крстарицу. У ствари, једна од бомби је пробила палубу брода, али није експлодирала. Након што се удаљио од луке, авион је скренуо на исток, а потом на југ. Иза авиона је остала лука у пламену, те се могло закључити да је напад био успешан. У 00,35 часова последњи авион друге групе је напустио подручје луке, након чега је утихнула и противавионска ватра. То никако не значи да је било тихо; оштећени бојни бродови Littorio, Conti di Cavour и Caio Duilio су седали на дно, а ватрогасне екипе су се бориле са пожарима, како на бојним бродовима, тако и на обали, у хидропланској бази искладишту горива.

Бојни брод Conte di Cavour након британског напада

Повратак на Illustrious

Након што је други талас авиона полетео у напад, командант носача Illustrious се вратио на свој курс, након чега је поново окренуо у ветар, како би полетео и Swordfish L5F. Када је и овај авион полетео, носач је смањио брзину и ушао у курс југ-југозапад, чиме се мало приближавао Кефалонији. У 23,15 часова, односно у време наношења првог удара на луку, носач је са пратњом окренуо у противкурс и кретао ка наређеној позицији „Point Y for Yorker“, 25 миља источно од позиције са које су авиони кренули у напад.

Према плану, носач је на тој позицији требао да буде у 01,00 часа, што је било процењено време повратка преживелих авиона из напада. Позиција је била на неких 185 миља од таранта, нешто више од два часа лета. На носачу су били пдоељених мишљења по питању очекиваних губитака. Illustrious је у 01,00 часа дошао на наређену позицију и окренуо у ветар. Радар је у 01,12 уочио први авион, 40 миља северозападно. Убрзо је летна палуба била пуна ватрогасаца и механичара; очекивало се да се авиони врате у тешком стању, оштећени. Први је слетео L4C, у 01,40, а за њим и остали. Авиони друге групе су започели слетање у 01,35 док је последњи авион из групе, закаснели L5F, који је слетео на носач у 02,50.

Од двадесет авиона који су ангажовани у нападу, нису се вратила два. Губици у висини од 10% су били предвиђени у проценама током планирања операције.

Дебрифинг са пилотима није могао дати поуздане податке о ефектима напада, те се морало сачекати на извештаје извиђачке авијације. Ипак, све је указивало да је напад био успешан. На крају, стигле су и фотографије извиђача, које су показивала три потопљена или насукана италијанска бојна брода, који ће дефинитивно бити ван строја за извесно време. Како више није хтео да ризикује животе својих пилота, Листер одлучује да прекиине операцију и придружи се остатку Средоземне флоте.

Потопљени Conte di Cavour

У Отрантским вратима, нешто након поноћи 12. новембра, Придам-Випелова Force X (Orion, Ajax, Sydney и разарачи Mohawk и Nubian) стигли су у зону италијанске конвојске руте Бари-Драч и започели трагање за италијанским бродовима. Британци су имали предност радара, те су у један час ујутру открили мали италијански конвој од четири теретна брода, са пратњом у виду помоћне крстарице Ramb III и торпедног чамца Fabrizi. Пола часа касније, британски бродови су отворили ватру на конвој. Британци су у сваком погледу били надмоћнији у односу на Италијане. Након краћег артиљеријског дуела, сва четири теретна брода су потопљена, док је торпедни чамац био тешко оштећен. Британски бродови су били неоштећени; торпедо лансирано са торпедног чамца Fabrizi је промашило крстарицу Sydney. Након тога, британски бродови су се упутили на југ, како би се срели са снагама адмирала Канингема.

За време трајања операције Judgement, Канингемова Force A се налазила 100 миља јужније и обезбеђивала конвој ME3, као и Придам-Випелову Force X и Листеров састав са носачем авиона. Оба деташована састава су се у касно јутро 12. новембра вратила у састав флоте. Са Канингемовог командног брода Warspite је сигнализирано: „Illustrious: Маневар добро изведен“. Ово је донекле био непотпун сигнал, пошто је Канингем у ствари био одушевљен постигнутим резултатом. Касније истог дана, Канингем шаље остатку Средоземне флоте поруку: „Носач авиона Illustrious је извео најуспешнији напад на Таранто. Процена је да су торпедовани један Littorio и два Cavourа, а да су бомбе изазвале доста пожара. Вратили су се сви, сем два авиона.“

 У Лондону, два дана касније, Черчил истиче да је напад на Таранто, у борби за контролу над Средоземљем, драматично превагнуо ситуацију у корист Британаца.

Штета

Прво упозорење о надолазећем нападу браниоцима је стигло са звукомерачких станица на обали. Оглашена је узбуна, поседнута су противавионска оруђа и припремљена за дејство. Када је започео напад, адмирал Кампиони је добио хрпу извештаја, који су говорили о оштећењима бојног брода Conte di Cavour, који је погођен и има продор воде. Потом су два торпеда погодила бојни брод Littorio. Долазили су збуњујући извештаји о оштећењима крстарица на сидришту Mar Piccolo, на хидропланској бази и складишту горива. Пожари на обе ове локације на обали ускоро су стављени под контролу и угашени. У хидрпланској бази озбиљну штету је претрпео један хангар, док су два хидроавиона била потпуно уништена. Када је реч о складишту горива, први извештаји о дивљим пожарима били су непрецизни; био је оштећен секундарни цевовод. Непрецизност извештаја не чуди, с обзиром да је у тренутку пожара све изгледало доста драматичније.

Током другог напада, бојни брод Caio Duilio је погођен у десни бок, као и Littorio. Што се тиче крстарица на сидришту Mar Piccolo, палубе тешке крстарице Trento и разарача Libeccio пробијене су са по једном бомбом, али ни једна од њих није експлодирала; сходно томе, није изазвана велика штета. Ипак, три бојна брода су била у озбиљним проблемима, захваљујући погоцима пет британских торпеда – три у првом и два у другом нападу.

Oштећени бојни брод Ciaio Dulio.

Кампиони је тек изјутра могао да сагледа прави степен оштећења бродова. Спасавање бродова је организовано током исте ноћи; реморкери и помоћни бродови су ангажовани да два бојна брода одвуку у плитке воде и тако спрече њихово потапање, као и да евакуишу повређене морнаре. Нафта је прекривала површину оба сидришта. За морнаре и цивиле, становнике Таранта, сцена је била поражавајућа. Италијански радио је јевљао о оштећењу једног бојног брода, о губитку шест авиона у луци и још три на путу ка бази на Криту. Чак и након испитивања два заробљена британска пилота, Вилијамсона и Скарлета, Италијани нису могли да прихвате чињеницу да је напад извршена са носача авиона, већ су и даље сматрали да је напад извршена са базе на острву Крит.

Од шест бојних бродова који су чинили језгро италијанске ратне флоте, три су била избачена из строја. Један од њих није могао бити враћен у строј. Мусолини је овај дан назвао црним за италијанску флоту.

Поговор

У одлучујућем тренутку за битку за Средоземље, моћ италијанске ратне флоте је преполовљена. Морал Британаца је оснажен, а дух италијанске команде пољуљан. Као резултат тога, делимично, може се посматрати и лош учинак италијанске флоте у бици код рта Спартивенто, која се одиграла две недеље касније, када је Кампиони имао одличну прилику да уништи Сомериволову Force H. Уместо тога, италијанска флоа се повукла, пошто је Кампиони имао стриктно наређење да не ризикује преостале бојне бродове. Италијанска штампа је прогласила победу, како би демонстрирала да морал и нападачки дух флоте нису сломљени у Таранту, али када је то демантовано, Кампиони је смењен са дужности.

Ипак, одговорност за пораз у Таранту не лежи само на морнарици. Италијанско ратно ваздухопловство није успело да открије присуство носача авиона Illustrious, чак му је својим нечињењем дозволила да се приближи луци, довољно близу да изведе напад. Ово се, пак, може приписати недостатку адекватних авиона, слабој обуци за извиђачке леове, али и лошој сарадњи италијанске морнарице и авијације. Италијанска авијација је претрпела критике због тога што након напада није полетела и потопила британски носач авиона. У јутро 12. новембра, два или три летећа чамца Cant Z.01 Gabbiano су полетела у потрагу за британским носачем авиона, али су их британски ловци Fulmar оборили. Комбинација радара и вештих ловаца била је непробојна баријера за италијанску авијацију.

Након пораза у Таранту, Немци су проценили да Италијани више нису способни да добију рат у Средоземном мору без помоћи са стране. То је готово одмах довело до пребазирања немачког 10. ваздухопловног корпуса на Средоземље. Овај корпус је бројао 80 обрушавајућих бомбардера Ju-88 Stuka, 92 средња бомбардера Ju-88, 27 торпедних бомбардера He-111 и 38 ловачких авиона Bf-110. Ови авиони ће 10. јануара у водама између Сицилије и Туниса тешко оштетити и избацити из строја британски носач Illustrious.

Напад на Таранто био је први напад те врсте. Има пуно шпекулација око утицаја овог напада на јапанску царску морнарицу и планирање њиховог напада на Перл Харбур. Ипак, треба напоменути да је јапански поморски аташе у Берлину добио задатак да посети луку Таранто и извести све што може о начину на који је извршен напад на луку. Извештај је завршио у рукама адмирала Јамамотоа, тадашњег команданта Комбиноване флоте и главног планера напада на америчку поморску базу на Перл Харбуру. Такође, јапански поморски аташе у Берлину је по повратку у Јапан лично известио капетана корвете Фушиду о нападу на Таранто. Фушида ће предводити први талас напада на Перл Харбур.

Маја 1941, јапанска војна и поморска делегација посетила је Италију и обишла адмирала Јакина на његовом командном броду Littorio, који само што се прикључио флоти. Током посете, јапанска делегација је поставила бројна питања о нападу и интевјуисала велики број очевидаца. Може се закључити да су Јапанци били свесни операције Judgement  и начина на који је изведена. Ипак, колико је ова операција утицала на планирање напада на Перл Харбур још увек је предмет расправе.

 

 

Операција Greif

Још од времена израде првих планова за операцију „Wacht am Rhein“, немачке контраофанзиве у Арденима, Хитлер се наново и наново враћао на важност заузимања мостова преко Мезе пре него што би се могли уништити. Након разматрања свих могућности дошао је на идеју о формирању посебне јединице која ће имати задатак да их заузме. Његова идеја је била да ова специјална јединица, обучена у америчке униформе и опремљена америчким наоружањем и возилима, експлоатише изненађење и шок настао покретањем немачке офанзиве и тако допре до мостова на Мези, играјући америчку  јединицу у повлачењу.

За команданта јединице је планиран мајор Ото Скорцени, есесовац познат по смелим акцијама ослобађања Мусолинија и отмице Хортијевог сина. Хитлер га је 22. oктобра 1944. позвао у свој штаб у Растенбургу, где му je изложио нацрт будуће операције и појаснио његову улогу у њој. Према Скорценијевим сећањима, Хитлер му је наглашавао огромне количине технике и материјала који је Немачка обезбедила за предстојећу офанзиву, наводећи концентрацију од шест хиљада артиљеријских оруђа у Арденима, те око две хиљаде авиона, од којих већина нових авиона на млазни погон. Тада му је саопштио и да ће он водити оклопну бригаду која има задатак да заузме мостове на Мези, нетакннуте.

Ото Скорцени у обиласку немачког 500. СС падобранског батаљона

Како је офанзива била планирана за почетак децембра, то је значило да је Скорценију остало једва пет недеља да оформи и обучи потпуно нову јединицу за специјални задатак. Четвртог дана припрема је послао своју визију формације јединицу генералу Јодлу, са списком потребне опреме. Оно што је имао на уму било је врло оптимистично – бригада од 3300 људи, организована у три батаљона. Немачка врховна команда је 25. октобра издала наређење у коме је тражила људе погодне за ову операцију. Убрзо су широм јединица тражени војници са знањем енглеског језика и америчког дијалекта; овакво тражење специфичних знања убрзо је постало познато и Савезницима, што је потврђено у једном од извештаја Прве канадске армије.

Природа операције је захтевала искључиво америчко наоружање и опрему за попуну новоформиране јединице. Одређених средстава је требало да буде у изобиљу, пошто је већ одржаван борбени контакт са америчким снагама. Ипак, тих ствари није било у складиштима, те је Скорцени стога писао генерал лајтнанту Зигфриду Вестфалу и замолио га да обрати пажњу на чињеницу да је потребна опрема у поседу припадника његове јединице и да им је потребно објаснити потребу да ту исту опрему и предају. Недељу дана касније, исти генерал је замољен да обезбеди 15 тенкова, 20 оклопних возила и 20 самоходних топова, 100 џипова, 40 моторцикала и 120 камиона, као и британске и америчке униформе. наравно, затражена је и одговарајућа количина муниције. Оволико требовање је под кодним именом “Rabenhügel” подељено у три дела и упућено у три групе армија. Тако је Група армија “G” била одговорна за набавку осам тенкова и 20 џипова, Група армија “H” за два тенка и 50 џипова, док је Група армија “B” била задужена за набавку пет тенкова и 30 џипова. Сву тражену опрему је требало послати у Графенвер, локацију која је одређена за формирање и обуку јединице.

Разочаран темпом набавке опреме, Скорцени се 21. новембра обратио писмом немачкој команди Запад, у коме се пожалио на оскудицу америчке опреме која стиже у Графенвер. Услед ове оскудице, Немци су морали да прибегну преправци тенкова и оклопних возила сопствене производње чиме би их учинили што сличнијим америчким. Тако су 24. новембра у Графенвер послали пет тенкова Panther, пет јуришних топова StuG и шест оклопних возила Pz.Spah.Wg, а три дана касније и шест средњих оклопних транспортера mSPW.

Stug са америчким ознакама

Скорцени је био посве свестан да неће моћи на време да опреми јединицу, нити да је обучи за извршење задатка. Тако је у извештају изнео да је набављено 57 од 150 тражених аутомобила, 74 од тражених 198 камиона. Свих пет тенкова, колико су имали, било је немачког порекла, а од осам оклопних возила – шест су била немачка. даље, возила немачког порекла која су упућена у Графенвер, већином су била неисправна што је додатно отежавало посао. Од два тенка Sherman које су успели да прибаве, оба су била неисправна, без могућности за довођење у исправно стање. У исто време када је упућен извештај, у Графенвер је почела да пристиже опрема из арсенала јединица наоружаних пољским и совјетским наоружањем – које је такође било неупотребљиво за ову операцију. Проблеми су се јављали и са личном опремом војника: недостајало је још 1500 америчких шлемова, а прибављена униформа је била из летњег комплета. Ипак, да није све тако црно, сведочи задњи део извештаја у коме се каже да су средства везе исправна и употребљива, да је морал и физичка спрема војника добра и да јединица располаже потребним бројем „преводилаца“. Посебна је прича како су дошли до „преводилаца“. Наиме, Немци су ангажовали бројне експерте за језик и сврстали их у групе сходно степену познавања енглеског језика. Након пар недеља су добили застрашујуће резултате. Прва група (прва категорија), у којој су се налазили људи који су перфектно говорили енглески језик и донекле владали америчким сленгом, бројала је десет чланова; у њој су се налазили претежно морнари, који су се такође уклапали и у другу категорију. У тој другој категорији, налазило се њих 30 до 40, и они су перфектно говорили енглески језик али ни мало нису владали америчким сленгом. Трећа група је бројала између 120 и 150 људи и то су били људи који су прилично добро говорили енглески језик. У четвртој групи су се нашли они који су током школовања учили енглески језик; ова група је бројала око 200 људи. Преостало људство ове јединице умело је на енглеском да изговори „Да“. У пракси, како је касније говорио Скорцени, то је значило да би Немци могли успешно да се умешају међу америчке снаге у повлачењем, правећи се да су превише нервозни или заузети за разговор са њима.

Лажни амерички тенк. И сам Скорцени је говорио да ови тенкови могу да заварају само врло младе америчке регруте и тада само из велике даљине и ноћу.

Суочен са реалношћу, Скорцени је морао да смањи организацијско-формацијску структуру јединице са три батаљона на два; такође, одлучио је да од 150 припадника са најбољим знањем енглеског језика формира посебну јединицу командоса, названу „Einheit Stielau

  1. oклопна бригада

Као што је већ наведено, извршено је смањење организацијско-формацијске структуре бригаде, тако да је бригада сада имала два батаљона  са по четири пешадијске чете (наоружане са по два минобацача калибра 80 мм), једном противавионском четом (наоружана са шест топова 88 мм и три топа 20 мм), чете оклопно-извиђачких аутомобила и тенковском четом. Разлика између тенковских чета у батаљонима огледала се у томе да је тенковска чета првог батаљона била наоружана са 22 Пантера, док је тенковска чета у другом батаљону била наоружана са 14 јуришних топова. Поред два батаљона, бригада је требала да има и артиљеријску батерију (шест хаубица калибра 105 мм), те чету инжињерије и мосну јединицу (способну да изради мост носивости 60 тона).

Скорцени је позвао своје специјалне јединице, чету из састава SS-Jagdverband Mitte и две чете из 600. падобранског батаљона (SS-Fallschirm-Jager-Abteilung). Како није било могућности да на време прикупи снаге састављене од добровољаца из свих јединица Вермахта, Скорцени је затражио неке од регуларних јединица као ојачање. Тако је бригада у свој састав добила два падобранска батаљона Луфтвафеа и 7. оклопно-гренадирску чету. Тенковске посаде су регрутоване из састава 4. чете 11. тенковског пука (6. оклопна дивизија); посаде ловаца тенкова су биле из 1. чете 655. батаљона ловаца тенкова, а извиђачки аутомобили су попуњавани посадама из 1. чете 190. оклопно-извиђачког батаљона (90. оклопно-гренадирска дивизија) и 1. чете 2. оклопно-извиђачког батаљона (2. оклопна дивизија).

Команда бригаде је попуњена људством из 108. оклопне бригаде, а две команде батаљона су оформљене од искусног људства 10. и 113. оклопне бригаде. Све заједно, са осталим специјалистичким јединицама, бригада је бројала око 2500 људи, око 800 мање од очекиваног. Од њих 2500, 500 их је потицало из СС јединица, око 800 из ваздухопловства, док је остатак био из копнене војске.

Слично проблему са људством, ни опреме није било у траженим количинама. Од америчке опреме, нађена су свега четири извиђачка аутомобила, око 30 џипова и око 15 америчких камиона. Остатак до потребне количине возила морао је бити надомештен немачким возилима. Једина заједничка одлика немачких и америчких возила била је тамно зелена боја. Ситуација је била још гора у погледу наоружања: са расположивом количином америчког наоружања било је могуће опремити свега једну чету. Скорцени је поново морао да модификује планове, тао да је бригада сада имала три борбене групе. Свака од њих је имала исти састав: малу команду, три пешадијске чете, по два оклопно-гренадирска и противоклопна вода, два вода тешких минобацача, вод везе, инжињеријски вод и вод за поправку технике. Две борбене групе су у свом саставу имале и по тенковску чету. Једна тенковска чета била је наоружана тенковима Panther, док је друга била наоружана јуришним топовима (StuG). Куполе и оклопна тела тенкова су морали бити преуређени како би изгледом подсећали на америчке. Пред саму операцију је пронађен један амерички Sherman, док је други коначно спакован али са проблематичном трансмисијом.

Припадници 150. оклопне бригаде са заробљеним америчим извиђачким аутомобилом.

Обука је вршена у самом Графенверу; командантима борбених група још увек није саопштен план како би се сачувала тајност операције. У кампу су се појавиле гласине, што је било неминовно, али је Скорцени одлучио да их пусти, верујући да неће бити лоше ако неки савезнички агент дође до погрешног податка; гласине су се кретале од оних да ће бригада бити употребљена у ослобађању гарнизона у Денкерку па све до оне да ће напасти директно савезничку врховну команду. Гласине ће се ширити све до 10. децембра када су команданти борбених група упознати са планом.

Препознавање од стране сопствених снага је препознато као велики проблем. Самим тим, уговорени су симболи по којима ће се препознавати; договорено је да се на кућама, дрвећу и путевима којима се буду кретали означавају белим тачкама, док су возила добила мале троуглове жуте боје на задњој страни. Такође, цеви оружја ће током покрета бити окренута на „девет сати“, војници неће носити шлемове на глави и око врата ће имати шалове ружичасте или плаве боје.

Мисија командоса

Добровољци који су најбоље познавали енглески језик изабрани су за јединицу која је носила назив „Еinheit Stielau“. Ипак, иако су знали енглески језик, нису имали искуства потребна за овакав тип задатка. Времена за обуку је било врло мало, свега пар недеља. Свима је било јасно да ће уколико буду ухваћени у америчким униформама – бити стрељани као шпијуни. Током ових пар недеља су се обучавали из области коришћења експлозива, проучавању организације америчких снага, америчких чинова. Неки од припадника су слати у заробљеничке логоре у Куштрин и Лимбург како би освежили свој енглески конверзацијом са америчким заробљеницима.

У америчким униформама, са америчком опремом и наоружањем, у џиповима, командоси су подељени у три врсте јединица и слати на различите задатке:

  • диверзантска одељења, јачине пет до шест људи, имали су задатак да дигну у ваздух мостове, слагалишта муниције и горива;
  • извиђачке патроле, јачине три до четири војника, имали су задатак да извиђају по дубини на обе обале Мезе и радио везом јаве шта су уочили, као и да прослеђују лажна наређења и обавештења јединицама на које би уз пут наишли, окрећу саобраћајне путоказе, уклањају упозорења о наиласку на минска поља;
  • групе командоса, јачине три до четири војника, имали су задатак да ометају командовање америчких дивизија, и то сечењем телефонских жица, уништавањем центара везе и слично.

Према Скорценију, највиши употребљени амерички чин био је чин пуковника, али је уопште гледано амерички чин био небитан.

Покрет

Немачка 150. оклопна бригада је на задатак кренула у ноћи 14. децембра. У послеподневним часовима 16. децембра се раздвојила у три борбене групе и кренуле иза дивизија које су нападале: 1. и 12. СС оклопна дивизија и 12. фолксгренадирска дивизија.  Јединице су се налазиле иза чеоних јединица ових дивизија, крећући се споредним путевима. Као и већина јединица у овом подручју, и 150. оклопна бригада је запала у велику гужву састављену од разних возила око Лосхајма и никада нису били близу колоне где су у ствари планирали да буду. Прва жртва је пала тог истог дана када је командир Борбене групе „Х“ (Kamfgruppe X), потпуковник Вили Хардик (SS-Obersturmbanfuhrer Willi Hardieck) наишао на мину; на дужност командира борбене групе долази капетан Адриан фон Фелкерсам (SS-Hauptsturmfuhrer Adrian von Foelkersam).

Када претходница немачких снага ни за два дана није успела да достигне свој ближи циљ, Скорцени је схватио да је план осуђен на пропаст. Такође, што је њему било непознато, операција „Greif“ више није била непозната савезничким снагама.

Скорцени је 17. децембра присуствовао састанку у команди 6. оклопне армије, где је предложио да се његове три борбене групе употребе као обична војна јединица. Предлог је прихваћен, а борбене групе је требало прикупити јужно од Малмедија и јавити се у команду 1. СС оклопне дивизије ради координације. Бригада добија задатак да заузме важну раскрсницу код Малмедија; Скорцени се у планирању напада ослањао на информације које су му прибавили тимови који су 17. децембра ушли у Малмеди. Малмеди је држао 120. пук 30. пешадијске дивизије и 99. пешадијски батаљон. Мостови и железнички вијадукти су били припремљени за рушење.

Битка за Малмеди

Борбене групе „X“ и „Y“ су се 20. децембра сусреле у близини Лигнвила, али супротно плану, борбена група „Z“ још увек није дошла, те се могла сматрати резервом јединице за напад који је планиран за наредни дан. Према плану, Борбена група „Y“ је требала да нападне по десном крилу, из правца Бауњеза, а Борбена група „X“ левим крилом, из правца Лигнвила. Како нису располагали ни артиљеријом нити неком другом снажном јединицом, Скорцени је све наде полагао у изненађење. Узалуд се надао постизању изненађења, пошто је дан раније један његов војник заробљен и током испитивања одао све о нападу. Обавештајци су обавили свој посао и убрзо је јединицама на првој линији послато упозорење о сутрашњем нападу.

Капетан Шерф је у рано јутро 21. децембра кренуо својом Борбеном групом „Y“ дуж пута за Малмеди. Гренадири су ускоро уочени са осматрачнице 120. пука, а убрзо их је поклопила и артиљеријска ватра. Шерф је одлучио да прекине напад и повуче војнике на полазне положаје.

Борбена група „X“ на левом крилу је у напад послала две пешадијске чете ојачане са пет „прерушених“ Пантера. Крећући се из Лигнвила кроз Белву и нападајући дуж пута за Фализ, западно од Малмедија су наишли на положаје 3. батаљона 120. пука. У подножју брда, део снага је наставио путем за Малмеди, док је главнина снага кренула лево на узани пут који је водио преко поља ка мосту преко реке Варш и путу „Ц“. Негде на средини поља, тенк је запео за жицу која је активирала сигналне ракете.

Пантери који су се кретали путем за Фализ су наишли на минско поље испред железничког моста и запалили се. Ватру на преостале немачке тенкове, који су маневрисали око заустављених тенкова, отворила је чета „Б“ 99. пешадијског батаљона која је држала положаје дуж насипа. Гренадири су безуспешно покушавали да заузму насип, плаћајући високу цену. Артиљерија која се налазила на брдима иза реке гађала је цело подручје; гранате су биле са новим близинским упаљачима који су уносили панику међу немачке војнике. Немачке снаге су се након два сата борбе лагано повукли назад.

Пантери који су се кретали са главнином снага, отворили су ватру чим су активирали сигналне ракете постављене на потез. Након неколико минута су се нашли под ватром америчких ловаца тенкова из састава 823. батаљона ловаца тенкова, који је био придодат 120. пуку. Ловци тенкова су се налазили иза куће у близини моста у којој се налазила кoманда једне од јединица батаљона. Кућа је убрзо била опкољена наступајућим гренадирима. У клопци су се убрзо нашли припадници противоклопне јединице, 291. инжињеријског батаљона и део пешадијске чете „К“, као и нешто припадника 120. пука, све у свему – њих тридесетак. Након што су пробили до куће, гренадири су убацили ручне бомбе кроз прозоре у приземљу куће, а негде у исто време су и Пантери заобишли кућу и заузели положаје са којих су покривали мост. Са истог положаја су и отворили ватру на кућу са америчким војницима. Амерички војници из посада ловаца тенкова су били побијени, борили су се само још војници из куће.

Јутарња магла се подигла у 10,30 часова те су војници са положаја на насипу могли јасно да виде дешавања у близини моста. Заробљени у кући, браниоци су пружали снажан отпор, али су сада доспели и под ватру америчих војника са насипа, који су погрешно схватили да су Немци заузели кућу. Пантер на мосту је био погођен, а четири члана посаде су побијена док су трчали ка заклону; преживели пети члан посаде је остао сакривен у оближњој кући и касније је заробљен.

Америчка артиљерија је током преподнева утрошила око 3000 пројектила. Скорцени је посматрао битку са једног узвишења и био је запрепашћен када је видео резултате битке: уништени Пантери, заустављено напредовање.  До средине поподнева бригада је враћена на врх брда, јужно од долине реке Варш. Пројектили америчке артиљерије су сада брзо падали на положаје бригаде; један од шрапнела је погодио и Скорценија док се кретао ка штабу 1. СС оклопне дивизије. Борбена група „Y“ је у рано јутро 22. децембра, источно од Малмедија, покушала да изведе још један напад, али су амерички војници били спремни и успели да одбију напад. Припадници 291. инжињеријског батаљона су у 14,00 часова срушили камени железнички мост, чиме су блокирали пут западно од Малмедија. Железнички мост на који се настављао пут ка Фализу је такође дигнут у ваздух.

Затишје је потрајало све до нешто после 14,00 часова 23. децембра када се изнад Малмедија појавио амерички авион. Немци су са положаја јужно од Малмедија отворили ватру из противавионског топа, али без успеха. Нешто касније се појавила група америчких авиона која је на Малмеди изручила бомбе, побивши доста цивила и америчких војника. Убрзо је послата порука у разне штабове у којој је стајало да Немци нису заузели Малмеди. Указано је на страшну грешку која се догодила, а која се не сме поновити. Бомбардовање је за последицу имало смрт око 300 цивила и непознати број америчких војника.

Америчко бомбардовање сопствених снага је довело у забуну и Скорценија. Видевши да амерички авиони изручују бомбе на град, помислио је да су Немци заузели Малмеди, али му није било јасно која је јединица извршила тај задатак.

Скорценијева бригада је остала на линији све до 28. децембра, када је по деловима замењена 18. фолксгренадирске дивизије. Бригада је након повлачења отишла за Шлирбах, источно од Сен Вита, а потом за Графенвер, где је распуштена а војници враћени у своје старе јединице. Процес расформирања је завршен 23. јануара 1945. године. Скорценијеве процене говоре о 15 процената погинулих, рањених и изгубљених у борби; већина од њих услед дејства артиљерије и из ваздуха.

Августа 1945, када је Американцима описивао деловање јединице „Enheit Stielau“, Скорцени је рекао. „Ми смо током прва два дана напада упутили четири групе извиђача и две групе диверзаната. Поред њих, по једна група командоса је послата са 1. и 12. СС оклопном и 12. фолксгренадирском дивизијом. Такође, по једна јединица је упућена са сваком од три борбене групе 150. оклопне бригаде. Од 44 војника послатих кроз ваше линије, сви сем осморице су се вратили назад. Последњи припадници јединице су се провукли кроз непријатељске линије 19. децембра. Након тога, елемент изненађења је изгубљен.“

Веома је тешко утврдити који је од подвига који се приписују Скорценијевим људима стварно њихов. Слање извиђачких тимова иза непријатељских линија била је већ уобичајена пракса; због психолошког утицаја Скорценијеве операције, скоро свако дејство извиђачких органа било је приписано његовим људима.

Највећи успех Скорценијевих људи огледао се у томе што су успели унесу забуну међу америчке јединице, као и да их забрину и натерају да у сваком америчком војнику виде шпијуна. Тим који је био одговоран за највећи хаос иза америчких линија био је заробљен 17. децембра. До заробљавања је дошло када су приликом легитимисања дали погрешну лозинку. У групи су били Гинтер Билинг, Вилхелм Шмит и Манфред Пернас. Овој тројци је приређено војно суђено на коме су осуђени на смрт стрељањем. Казна је извршена у јутро 23. децембра. Иста судбина је задесила укупно 18 припадника 150. оклопне бригаде.

Борбена група Пајпер (Kampfgruppe Peiper)

План операције „Wacht am Rhein“ је приказан 6. оклопној армији 6. децембра приликом извођења вежбе на карти у Брухлу. Поред фелдмаршала Модела и његовог начелника штаба, били су присутни и команданти корпуса са својим начелницима штабова и команданти дивизија. Један од најбитнијих детаља плана односио се на мостове на Мези које је требало заузети неоштећене. Тај задатак ће бити поверен специјално организованој јединици.

Зона операције која је додељена 6. оклопној армији била је неприкладна за брзи пробој. Командант 1. СС оклопног корпуса, СС-групенфирер Херман Прис, након рата је објашњавао да је зона операције била врло неповољна, испресецана и густо пошумљена. Пер путева је било доступно за кретање, остали су били већином шумски узани путеви.

Корпус је захтевао да му се додели зона операције нешто јужније од планиране, где су били бољи путеви, али захтев није одобрен од стране команде армије. Након пажљивог проучавања постојећих путева и процене терена, означено је пет праваца довођења снага, који су требали да за своје кретање употребе две оклопне дивизије које би биле ангажоване у првом борбеном ешалону. Tри правца, условно речено десна, додељена су 12. СС оклопно дивизији док су преостала два, лева правца, додељена 10. СС оклопној дивизији. Упркос чињеници да су наређењима одредили да се Лијеж заобиђе са југа, штаб армије је прихватио идеју о коришћењу неких рута пролажењем северно од града. Подручје северно од града било је погодније за прелазак реке, пошто су обале биле ниске и равне. Како су Немци проценили да би противудар Американаца био изведен са три дивизије у подручју Елсенборна, предузели су све да се немачке оклопне дивизије не нађу у овом потенцијалном бојишту, односно одредили су им правце напредовања ван овог подручја. Тиме су и смањили потенцијалну опасност од закрчења путева, пошто се на том правцу нису налазиле друге јединице.

Из редова 1. СС оклопног корпуса издвојене су снаге за специјалну јединицу, која се састојала из две борбене групе: борбену групу Кулман (Kampfgruppe Kuhlmann) из састава 12. СС оклопне дивизије, вођена мајором Херберт Кулманом (Herbert Kuhlmann) и Борбена група Пајпер (Kampfgruppe Peiper) из састава 1. СС оклопне дивизије, под командом потпуковника Јоакимом Пајпером (Joachim Peiper). Ове борбене групе су имале задатак да продру до Мезе што је пре могуће и заузму мостове како би обезбедили прелазак реке и даље напредовање немачких снага.

Јоаким Пајпер, СС потпуковник

Извиђачки батаљони из састава дивизија су требали бити ојачани и тако настале групе: Борбена група Бремер (Kampfgruppe Bremer) предвођена мајором Герхардом Бремером (Gerhard Bremer) из 12. СС оклопне дивизије и Борбена група Кнител (Kampfgruppe Knittel) под командо мајора Густава Книтела (Gustav Knittel) из 1. СС оклопне дивизије – имале су задатак да извиде терен дуж путева, као предњи одред, избегавајући да приме борбу док је год то могуће, те да заузму и држе мостове преко Мезе. Главни елементи дивизије били су по следећем:

  • на правцу „А“ (најсевернијем) 1. батаљон 25. СС оклопногренадирског пука, са задатком повезивања са падобранцима (операција Stosser) који су држали раскрсницу у шуми близу Монт Ригија;
  • правац „Б“, Борбена група Милер, под командом мајора Зигфрида Милера (Siegfried Muller) из састава 25. СС оклопногренадирског пука (минус 1. батаљон који је на правцу „А“), 12. СС противоклопни батаљон, артиљеријски дивизион и инжињеријска чета;
  • правац „Ц“, прва група која је требала да наступа овим правцем била је Борбена група Кулман, састављена од 12. СС оклопног пука, 560. противоклопног батаљона, оклопно-гренадирског батаљона, дивизиона самоходне артиљерије и инжињеријске чете. После њих, наступа Борбена група Бремер, ојачани извиђачки батаљон (12. оклопно-извиђачки батаљон), а као трећи наступа Борбена група Краус, састава 26. СС оклопно-гренадирски пук (без 3. батаљона који је придодат Борбеној групи Кулман), артиљеријски дивизион, дивизион вишецевних лансера ракета, гро противавионске дивизијске артиљерије и инжињеријска чета. Ова рута је била предвиђена и за наступање 12. СС оклопне дивизије;
  • правац „Д“, прво наступа Борбена група Пајпер, потом Борбена група Сандиг, састава 2. СС оклопно-гренадирски пук (без 3. батаљона који је придодат Борбеној групи Пајпер), артиљеријски дивизион, већи део противавионске артиљерије 1. СС оклопне дивизије и инжињеријска чета. Овај правац је био предвиђен и кретање штабова 1. СС оклопне дивизије и 1. СС оклопног корпуса;
  • правац „Е“ (најјужнији правац), прво користи Борбена група Хансен, састава 1. СС оклопно-гренадирски пук, 1. СС противоклопни батаљон, артиљеријски дивизион и инжињеријска чета. Након њих, путем наступа Борбена група Кнител, ојачани 1. извиђачки батаљон.

Правци кретања.

СС-оберфирер Вилхелм Монке (Wilhelm Monke), командант 1. СС оклопне дивизије, 14. децембра организује састанак у дивизијском штабу у Торндорфу, на коме су присутни и Хансен, Сандиг, Пајпер и Кнител. Скорцени је такође био тамо, са неколицином својих официра, пошто је Борбена група „Х“ 150. оклопне бригаде требала да садејствује са Борбеном групом Пајпер. Монке је најавио след планираних догађаја, наглашавајући значај сваке јединице стављене под команду дивизије, посебно оних које су ушле у састав Борбене групе Пајпер.

Састав Борбене групе Пајпер:

– 1. батаљон 1. СС оклопног пука:

            – 1. и 2. чета наоружане тенковима Panther

            – 6. и 7. чета наоружане тенковима Panzer IV

            – 9. инжињеријска чета

            – 10. чета ПА топова (самоходни ПА топови Wirbelwind)

– 501. СС оклопни батаљон наоружан тенковима Tiger

– 3. пешадијски батаљон

– 13. батерија јуришних топова 2. СС оклопно-гренадирског пука

– 2. дивизион самоходне артиљерије

– 3. чета 1. СС инжињеријског батаљона

– 84. дивизион ПА топова

Пајпер је 15. децембра позвао у свој штаб команданте јединица које су ушле у састав Борбене групе Пајпер. На састанку их је упознао са улогама сваке јединице и како ће се организовати за предстојећи задатак; на челу ће наступати две оклопне чете наоружане тенковима Panzer IV, иза њих две чете наоружане тенковима Panther, са полугусеничарима са паннцергренадирима између њих. Ови елементи борбеног поретка би били праћени самоходном артиљеријом и инжињеријом, док би се тешки 501. оклопни батаљон са својим Tiger тенковима кретао на зачељу. Пајпер је сматрао да ови гломазни тенкови не би донели неку предност на челу борбене групе, којој је маневар био пресудан.

Артиљеријска припрема, која је почела у 05,00 часова 16. децембра, затекла је Пајпера на командном месту 12. фолксгренадирске дивизије, посматрајући напредак гренадира, како би одредио прави тренутак за покретање својих јединица. Из порука које су пристизале на командно место, бивало је посве јасно да се гренадири не крећу тако брзо како је планирано. Пајпер је напустио командно место дивизије у 14 часова.

Борбена група је у међувремену кренула из свог рејона прикупљања. Током марша се помешала са јединицама 1. СС оклопне, 12. фолксгренадирске и 3. падобранске дивизије. Пут од Шејда до Лошејма је личио на једну саобраћајну гужву; мост преко железничке пруге је срушен током повлачења немачких јединица и још увек није био обновљен. Пајпер се прикључио својим јединицама у 14,30 часова и био је видно изнервиран насталом гужвом тако да је наредио својима да грубо крену напред, гурајући ван пута све на шта би наишли. Поступајући на овај начин, убрзо су стигли до железничке пруге, која је такође била необновљена након што је уништена приликом повлачења немачких снага. Пајпер је у овом рејону провео неколико сати, покушавајући да поново успостави неки ред и поредак. Заобилазећи уништени мост неких пар десетина метара удесно, прешли су пругу на месту где је терен имао мањи нагиб.

Борбена група је у касним вечерњим часовима враћена назад на главни пут, а до 22,00 часова придружили су се и елементи 501. СС оклопног батаљона. Пајпер је код Лохејма сазнао да су падобранци успели да пробију америчку линију јужно од села и да се сада боре западно од Ланцерата. Одмах је кренуо да искористи пробој линије, али се појавио проблем у виду налажења безбедног пута јужно од Лохејма, пошто је био постављен велики број мина. Миноистраживачи су се налазили на зачељу колоне, па је и њихово довожење одузело доста времена. Нешто пре поноћи је наишао на команданта 9. падобранског пука, који је чекао подршку артиљерије да би наставио напредовање. Пајпер баш и није био срећан због тога, пошто није имао разумевања за предострожност команданта падобранског пука. Као резултат тога, команда 1. СС оклопног корпуса је први батаљон 9. падобранског пука препотчинила Борбеној групи Пајпер.

Борбена група Пајпер је напустила Ланцерат 24. децембра, нешто након поноћи. Ноћ је била врло мрачна, а возила су била замрачена и кретала су се узаним путем, са падобранцима који су возачима давали упутства. Колона је у раним јутарњим часовима прошла кроз Бухолц, село које су раније заузели падобранци. Амерички радиста је успео да избегне претрагу села тако да је сада сакривен на тавану једне куће јављао својој команди податке о немачким снагама које су пролазиле кроз село; избројао је 30 тенкова и 28 полугусеничара.

Уништени тенк Пантер, “прерушен” у амерички ловац тенкова М-10

Пред само јутро су стигли у Хонсфелд. Америчке снаге у Хонсфелду – делови 99. пешадијске дивизије и 14. коњичке групе, били су изненађени и пружили су врло мало отпора; већина их је заробљена у очајничком тражењу излаза из села. Они који су успели да избегну заробљавање отишли су у Хепшед или чак у Борн и Медел. Пајпер је касније реферисао о заробљеном наоружању и војној опреми: 15. противоклопних топова, 80 камиона, 50 извиђачких аутомобила… Падобранци су се у зору вратили својој команди, али су неки од њих, око једне чете, наставили даље са Пајперовом групом на запад, све до Ставелота и Стоумонта.

Сквадрон америчких ловаца-бомбардера кружио је изнад колоне која се кретала у правцу запада и извршио напад. Противавионски топови су отворили ватру и успели да оборе један авион, али не пре него што су страдала два противавионска топа и још пар возила. Пајпер на изласку из Хонсфелда одлучује да мало скрене са правца „Д“. Услови на путевима западно од Хонсфелда су били ужасни, а како је већ имао проблеме са стањем горива, одлучио је да се попуни на америчкој бензинској пумпи  Булингену. Село се налазило на правцу „Ц“, који је био додељен 12. СС оклопној дивизији, али судећи по звуцима борбе са његове десне стране и из позадине, Пајпер је закључио да је дивизија још увек далеко иза. Гренадири су ушли у Булинген у око осам часова, без отпора, сем јужно од села где су мање снаге браниле малу травнату полетно-слетну стазу у близини Моршнека. Аеродром је ускоро заузет, са 12 уништених лаких авиона. Пајпер је пронашао складиште које је тражио и убрзо је педесетак заробљеника почело да пуни резервоаре на возилима.

Америчка артиљерија је у 09,30 часова почела да туче село. У око 10,00 часова Пајперова група је кренула даље. На запрепашћење америчких јединица које су се налазиле северно од села, немачке снаге су се кретале ка југозападу ка Модершеду, уместо северно ка Елзенборну. Пајпер је намеравао да се врати на додељени му правац „Д“, западно ка Лигнвилу и Ставелоту. Од официра који је заробљен у Хонсфелду сазнао је да је штаб 49. бригаде противавионске артиљерије, тако да га је носила идеја да зароби цео штаб који је бројао око 400 људи. Све што га је сада успоравало било је стање путева: узани и блатњави. Прошавши поред шачице америчких војника у Модершејду, борбена група је наставила ка Шопену, потом Онденвалу и на крају ка Тиримонту, где је претходница борбене групе стигла око поднева.

Амерички 285. артиљеријски дивизион је био стациониран у близини америчке 7. оклопне дивизије у Хирлиму; скоро цела батерија „Б“ – око 140 војника и 30 возила – била је придодата оклопној дивизији која се налазила јужније. У јутро, 17. децембра, мали конвој је стигао до Малмедија; иако је капетан Роџер Милс, одговорно лице за покрет колоне, био упозорен на немачке тенкове источније од њега, одлучио је да преузме ризик , плашећи се да уколико забасају неће се никада моћи вратити у строј. Мали конвој је стога кренуо путем N32, у смеру Бањеза. Војни полицајац на раскрсници им је махао, преусмеравајући их на прави пут. Међутим, америчка колона изненада долази под ватру након што је прво возило прошло раскрсницу.

Борбена група Пајпер, крећући се северно од Тиримонта, изашла је на главни пут код Бањеза и напала амерички конвој. Амерички конвој је потпуно паралисан ватром немачких снага ;возила су напуштена у паници, неки од војника су бацали оружје и кренули ка раскрсници са подигнутим рукама. Неколицина је залегла у јарак поред пута и пружила какав-такав отпор, док су остали покушавали да се дочепају шуме. Ситуација је била безнадежна, те је поручник Вирџил Лери наредио прекид ватре и устао и кренуо да се преда. Немци су претресли Американце и сатерали их на пољану у близини раскрснице. Немачка колона је кренула даље, ојачана малочас заробљеним америчким возилима, док су заробљени амерички војници остављени са лаком стражом. Део заробљених америчких војника је „добровољно“ сео у возила да их повезе за Лињевил. Нешто касније су се зачули хици и митраљеска ватра; након затишја су се поново чули појединачни пуцњи. Део заробљеника, који су се са првим пуцњевима бацили на земљу и правили се мртвима, успео је да побегне у оближњу шуму и спаси се. Овај догађај ће остати забележе под називом „Масакр у Малмедију“ и до данашњих дана је извор контроверзи. Написано је више верзија настанка овог догађаја, те је врло тешко утврдити праву истину. Чињеница је да је аутопсија страдалих америчких војника показала да је добар део њих имао устрелне ране иза увета или у потиљак. Такође, остаје чињеница да су Немци побили и осморицу Американаца који су довезли возила у Лињевил. Поред америчких војника, Немци су побили и десетине цивила у том рејону. Остаје чудно да су се ти исти припадници Борбене групе, када су заробили америчке војнике код Хонсфелда, Чена и Стумонта, понашали према њима сасвим коректно, као и према цивилима у тим местима. Ово, донекле кнтрадикторно понашање, можда би се могло приписати реакцији млађих војника који су изгубили контролу када су се суочили са реалностима бојишта.

Убиство војника који су се предали у сваком случају је ратни злочин, ту нема дилеме. И тај злочин су чиниле све зараћене стране у Другом светском рату, међу њима и Американци. Парадокс је да тужиоци након Другог светског рата нису успели да нађу наређење немачким јединицама да стреља заробљенике, док је слично наређење било издавано неким америчким јединицама.

Командант 49. ПА артиљеријске бригаде, генерал Тимберлејк са штабом, је напустио Лињевил непосредно пре уласка немачких тенкова, не више од десетак минута. На јужној ивици села, тенкови претходнице борбене групе су се сусрели са зачелним осигурањем 7. оклопне дивизије, која се кретала ка Сен Виту. Ипак, главни отпор је дошао од тенкова Шерман из састава бригадног борбеног тима америчке 9. оклопне дивизије, која се такође кретала ка југу како би се спојила са својим јединицама код Сен Вита. Јурећи ка мосту у Амблеву, водећи Пантер је добио погодак од Шермана који се налазио у заседи, након чега се запалио. Иза Пантера се налазило оклопно возило са командантом борбене групе Пајпером, који је уочио Шермана да окреће топ ка њему, те се брзо сакрио иза куће. Без обзира, Шерман је нашао друго оклопно возило за циљ и уништио га. У овом сукобу немачке снаге су остале без једног Пантера и два оклопна возила, док су Американци изгубили два Шермана и ловац тенкова М-10.

Трка ка западу се наставила након двосатног задржавања код Лињевила, колико је требало за реорганизацију. Претходница се у 7,30 часова навече приближила Ставелоту. Припадници америчког 291. инжињеријског батаљона су на путу израдили блокаду. Како су се немачки тенкови приближавали, на заустављања америчких војника су одговорили ватром. Инжињерци су узвратили ватру, користећи ручне ракетне бацаче. У потпуном мраку, немачки тенкови су се вратили уз бро, док су се Американци повукли ка Ставелоту, оставивши минску препреку на путу. Напредовање немачке борбене групе привремено је заустављено.

Сутрадан, 18. децембра у 6,30 часова ујутру, Пајпер је са својом претходницом, отпочео напад артиљеријским баражем који се проламао долином реке Амблев све док се није довољно разданило. Тенкови су кренули низ брдо, све док по њима није отворена ватра из топова калибра 76 мм, који су се налазили на положајима 825. батаљона ловаца тенкова. Борбена група је наставила напредовање и дошла до дна долине; пришли су још увек нетакнутом мосту, кратко изманеврисали и кренули преко моста. Ништа се није десило. Иако је мост био припремљен за рушење, нешто је кренуло по злу, да ли због конфузије међу америчким инжињерцима или због немачког специјалног тима који је био ангажован на уклањању експлозивних пуњења.

Када су немачки тенкови изашли са моста на чистину, дошли су под удар топа 76 мм са ватреног положаја на раскрсници. Тенкови су скренули у бочну улицу, како би заобишли топ. Када су амерички артиљерци уочили да су их немачки тенкови заобишли, уништили су топ ручним гранатама и повукли се, препустивши небрањени пут остатку немачке борбене групе. Немачки гренадири нису губили време на чишћење места од америчких војника; Борбена група је до 10,00 већ прошла кроз Ставелот, контролишући само онај део града који им је требао да прођу кроз њега.

Командант 526. пешадијског батаљона, мајор Пол Солис, који је стигао у Ставелот ноћ раније, наредио је својим војницима да се повуку када немачки тенкови пређу преко моста и већина је изашла путем ка Малмедију. Солис је са два стрељачка одељења кренуо северно, ка Франкоршампсу. У шуми, северно од Ставелота, налазило се складиште горива; Солис је терао белгијске војнике који су чували гориво да га запале, како би тиме блокирали пут, али и ускратили га Немцима за допуну својих тенкова и возила. Све ово се показало као непотребно, пошто Пајпер није чак ни извидницу послао у том правцу. Гориво ће запалити припадници 117. пука америчке 30. пешадијске дивизије, који су касније тог истог јутра пришли Ставелоту из тог правца.

Изашавши на северну обалу Амблева, Пајпер се суочио са следећим преласком преке реке код Труа-Пона, где су се путеви „Д“ и „Е“ спајали како би прешли преко река Салм и Амблев. Чинило се да је Пајпер одлучио да остави правац „Д“ и крене проходнијим правцем „Е“, кроз Вербомон и Хамор, ка Хју. како би обезбедио заузимање круцијалних мостова у Труа-Пону, Пајпер је организовао напад из два правца: док тенкови буду нападали правцем „Д“, северном обалом реке Амблев, мање снаге ће нападати дуж правца „Е“ ка Труа-Пону.

Претходница борбене групе је у око 10,45 часова уочена на прилазу Труа-Пону, где се налазио ватрени положај једног противоклопног топа калибра 76 мм; један тенк је погођен и заустављен, али су топ и послуга уништена ватром из другог тенка. Мост преко реке Амблев је дигнут у ваздух у 11.15 часова, блокирајући борбену групу на северној обали реке. Снаге које су требале да нападну на помоћном правцу, чекале су на узвишењу изнад моста преко реке Салм, спремне за напад. Тенкови су морали да направе велики заобилазак да би стигли до града, док су се гренадири на јужној обали само спустили низ брдо ка реци. У око 1 час после подне, само што су дошли до моста, амерички инжињерци су дигли мост у ваздух. Немци нису могли да ураде ништа друго до да ту оставе мали део снага, а да се остатак врати за Ставелот и прикључи главнини.

Са уништењем моста преко реке Амблев, Пајпер није имао других опција него да крене путем ка Ла Глејзу, која је носила ознаку правац „Д“. Између Труа-Пона и Ла Глејза није било никаквог отпора, те су истог послеподнева јединице из претходнице јављале о заузимању моста преко реке Амблев код Шенеа; амерички инжињерци нису добили наређење да униште мост, те је тиме остављен пролаз у одбрани, који је Пајпер у потпуности искористио. Нешто око 2 часа после подне, након што је главнина снага прешла мост, над бојиштем су се појавили амерички ловци-бомбардери и напали колону. Немци су узвратили, али су гренадири морали да заузму заклоне и шумама између моста и Шеноа, тако да борбена група није могла наставити даље све док се сви нису прикупили, а то сед есило око 4 часа после подне, кда је пагла магла и сакрила их од дејства из ваздуха. Од дејстава из ваздушног простора, у пар наврата, Пајпер је изгубио дванаест возила, међу којима су била и два Пантера; ипак, највећи губитак је време, Пајпер је изгубио два сата због првог напада из ваздуха, а није располагао вишком времена.

Пајпер је намеравао да се домогне правца „Е“ што је пре могуће, пошто ће њиме доћи до пута N32, све до Хјуа, града који је лежао на реци Мези. Између Пајпера и циља налазила су се два моста: један у Хамору преко реке Урте и други у Нојфмулину, преко реке Лијене. Возила из претходнице су у 16,30 часова изашли на пут N32, нешто јужније од Фридвила и скренула десно; горе уз пут, амерички инжињерци тек што су завршили минирање моста, тако да су га дигли у ваздух чим су се појавили први немачки тенкови. Пајпер је послао извидницу да пронађе други мост, довољно јак да издржи прелазак тенкова;  међутим, чак и да нека од оклопних возила пређу на западну обалу Лијене, мостови у Шовхеду и Мулен де Рахиеру су били далеко мање носивости и не би могли да издрже прелазак тенкова, те је стога морао да нареди борбеној групи повратак у Ла Глејз и излазак на правац „Д“, обезбедивши мост у Шеону јаким одредом. Борбена група се у 23,00 часова зауставила у шумама између Ла Глејза и Стоумнонта.

Иза њих, пошто борбена група Хансен није успела да сотвари никакав успех дуж правца „Е“, СС-оберфирер Монке наређује борбеној групи Кнител, која се налазила у другом ешелону, да крене на север и подржи борбену групу Пајпер. Јединица је прешла мост у Ставелоту у око 7 часова увече, иза јединица које су се враћале из Вена, са задатком прикључивања главнини. Када је Кнител стигао у Ставелот, ситуација је била ризична: америчке пешадијске јединице из састава 117. пука су нападале град, да би у око 8 часова увече једно немачко возило било погођено из ловца тенкова који се налазио на тргу, ни 50 метара од главног пута за Труа-Пон. Како било, Кнител је недуго након поноћи био у Ла Глејзу. Сматрало се да је Ставелот пао у руке Американаца, што је значило да је Пајперова борбена група била у опасности да буде одсечена.

Након што су се прикупили у јутро 19. децембра, Пајпер је напао Стоумонт. Лево од пута се налазила литица која је знатно ограничавала кретање тенкова. Ипак, десно су се налазила поља тако да су тенкови под заштитом јутарње магле могли да дођу до села и пре него што су уочени од стране Американаца. Први тек који је ушао у село, кренуо је ка цркви али је убрзо уништен дејством противавионског топа калибра 90 мм. Борба се трајала скоро два часа, са пешадијом која је нападала са југа и тенковима дуж пута, све док  линија одбране није коначно пробијена. Браниоц, 3. батаљон 119. пука, је имао губитке од 250 војника, док је 100 војника заробљено.

Пајпер није желео да губи време и пошаље извидницу, већ је уместо тога упутио неколико тенкова и полугусеничара ка железничкој станици, која се налазила ван села. Међутим, ова група је наишла на чету из састава 740. тенковског батаљона, чету из састава 119. пешадијског пука и две батерије противавионских топова (110. и 143. батерија), који су организовали одбрану, чекајући немачке оклопњаке. Немачки тенкови и оклопна возила су се појавили одмах након америчких возила која су се повлачила. Посаде немачких тенкова су реаговале врло споро, так ода су америчке снаге прве отвориле ватру. Са ове даљине, немачки тенкови нису имали шансе; граната се рикошетирала од чела куполе и скренула на доле, убивши возача. Пар секунди касније, погођен је други тенк, потом трећи. Ова акција је била уједно и последњи напад Пајперове борбене групе.

Даље напредовање је било ограничено снабдевањем, тако да су немачке снаге могле само да организују одбрану и да чекају снабдевање; тако је 1. чета 1. оклопног пука заузела положаје на железничкој станици Стоумонт, док је 2. чета обезбедила Ла Глејз од напада са севера и североистока. Јединице 84. батаљона противавионских топова је распоређена у рејону око Шеноа, са задатком заштите прелаза преко реке Амблев. Гренадири из састава 3. батаљона 2. СС-оклопног пука су добили задатак да ојачају оклопњаке у Стоумонту и Шеноу. Пајпер је око поднева упутио једну патролу северно од Ла Глејза која је убрзо наишла на америчке снаге које су обезбеђивале складиште горива, те се након размене ватре повукла.

Стоумнонт је још од поднева био под снажном артиљеријском и минобацачком ватром, тако да је Пајпер пред вече схватио да његове слабе снаге неће моћи да држе положај у дужини од 3 км, колико је била удаљеност између села и железничке станице. Сходно томе, наредио је својим војницима да се по паду мрака повуку , прво на насип поред пута, а у 9 часова увече на ивицу Стоумонта.

У јутарњим часовима сутрашњег дана, Прис је командно место 1. СС оклопног корпуса пребацио напред у Холцхајм, док је Монке командно место 1. СС оклопне дивизије пребацио и Вејн. Прес је разумео да му покрет ка западу зависи од Пајпера, тако да је наредио да цела 1. СС оклопна дивизија подржи Пајперову борбену групу. Борбена група Сандиг је добила задатак да заузме Ставелот, борбена група Хансен да наступа правцем „Е“ кроз Лонгбирм и Вена, док је борбена група Кнител добила задатак да се из Ла Глејза врати у Труа-Пон и обезбеди комуникацију која је била важна за снабдевање немачких јединица. Кнител је успео да направи неки успех на висовима западно од Ставелота, док се Хансен суочио са великим потешкоћама јужно од реке, и то у виду лоших путева. Сандиг није успео да пређе Амблев код Ставелота, тако да је послао свој 11. батаљон кроз Вејн ка Петит-Спају, где је прешао мост и придружио се Пајперу.

Ситуација за 1. СС оклопни корпус, који се борио да подржи авантуристичку борбену групу Пајпер, ситуација је тог 20. децембра била на прекретници. Борбена група је продрла дубоко, али је сада блокирана. Поставља се питање да ли може бити попуњена, ојачана, или уништена?

Одлука Американаца да провере и елиминишу овај опасан пробој немачких снага резултирао је реорганизовањем снага у зони. Тако су 119. пешадијски пук и 740. тенковски батаљон, који су били у саставу Борбене групе Харисон, потпали под оперативну команду 18. ваздушнодесантног корпуса; истовремено, корпус је узео назад 82. ваздушнодесантну дивизију и примио делове 3. оклопне дивизије. Борбена ргупа Харисон је добила задатак да напредује ка Стоумонту; 504. падобрански пук је ангажован ка Шеноу, 505. падобрански пук ка Труа-Пону, док је бригадна борбена група 3. оклопне дивизије прикупљена у близини Теа.

Из састава бригадне борбене групе 3. оклопне дивизије су у јутро 20. децембра упућене три борбене групе: борбена група Џонсон ка Стоумонту, борбена група МекЏорџ ка Бомонту и Ла Глејзу и борбена група Лавлејди ка Коу. Борбена група Џордан није имала неки нарочити успех, пошто се кретала путем који је имао високи терен са обе стране, те су немачки тенкови на прилазу Стоумонту уништили прва два тенка из америчке колоне. Слично томе, борбена група МекЏорџ је око поднева заустављена на барикади јужно од Бомонта. На истоку, борбена грпа Лавлејди је била нешто успешнија: напредујући ка југум без наиласка на отпор, успела је да избије на пут N23 између Ла Глејза и Коа и искористивши изненађење заузме камуфлирани конвој који је прешао мост у Петит-Спа, покушавајући да изврши попуну Пајпеерове борбене групе код Ла Глејза. Даље на југу, борбена група улази у Труа-Пон и скреће лево ка Ставелоту; на прилазу Петит-Спа, првих шест Шермана бива уништено прецизном ватром из немачких тенкова и противтенковских топова који су заузели положаје на обали реке и бранили мост, чиме су потиснули америчку борбену групу назад. Борбена група Пајпер је била  употпуности одсечена.

У касним послеподневним часовима, 504. падобрански пук је напао Шено. Пајпер, свестан важности ове комуникације, ојачава мостобран елементима 2. батаљона 2. СС оклопногренадирског пука. Паадобранци су напали преко поља прекривеног препрекама од бодљикаве жице, што их је коштало великих губитака. Након три покушаја, успевају да допру до првих кућа, али се део села још увек налазио у немачким рукама. На западном крају Пајперових снага, борбена група Харисон се пробијала под борбом и напала санаторијум, велику зграду на западном крају села. Унутар зграде је настала огорчена борба, у којој ће бројније америчке снаге однети победу, али тек у 8 часова увече. Гренадири су око поноћи извршили противнапад и поново заузели зграду санаторијума. Током борби су заробили 30 америчких војника и уништили пет тенкова Шерман. У позадини, ситуација је бивала све гора и гора; Кнител је морао да се повуче до Петит-Спа; Сандиг је покушао још један неуспешан напад на Ставелот, а амерички инжињерци из 105. инжињеријског батаљона су у 5 часова ујутру дигли мост у ваздух.

Могућност да се Пајперова борбена група извуче из ћорсокака, коју је предложио 1. СС оклопни корпус, одбачена је од стране 6. оклопне армије, а 1. СС оклопној дивизији је наређено да интензивира напоре и да се пробије до борбене групе.

Борбена група код Ла Глејза није била више у позицији да се супротстави америчкој иницијативи; нашла се у замци, без адекватне попуне, у узаном џепу. Потреба за консолидовањем снага била је све израженија.

Пајпер је у подне позвао своје команданте и изнео одлуку да се снаге концентришу око Ла Глејза, са задатком да покушају да држе мост код Шеноа отвореним. Повлачење снага са положаја код Стоумонта оставила је дворац Фројд-Кур ван зоне одбране. Дворац је био битан, пошто су се у њему налазили заробљеници и рањеници. Пре него што је извршено повлачење, сви рањеници који су могли да ходају, заједно са заробљеницима, доведени су у Ла Глејз. У дворцу је остао немачки хирург са два америчка болничара – заробљеника, који су водили рачуна о око 80 немачких и бројних америчких заробљеника. Повлачење из подручја Стоумонта, прелазак преко Амблева код Шеноа на одбрамбене положаје одмах иза моста протекло је без проблема. Унутар Шеноа су вођене борбе између 504. падобранског пука и немачке заштитнице која је обезбеђивала скраћивање мостобрана.

Већи део јединица 1. СС оклопне дивизије је у јутро 21. децембра био сконцентрисан на висовима између Труа-Пона и Вејна. Тенкови су кренули низ брдо ка мосту у Пети Спа, али је мост попустио под тежином првог ловца тенкова Jagdpanzer IV/70. Инжињерци су се ангажовали на поправци моста и тек што су поставили први носач, засуле их гранате америчке артиљерије, чиме је завршен посао око поправке моста. Пешадија је прелазила преко остатака моста, док су елементи 1. СС оклопногренадирског пука прешли мост током ноћи и наставили ка северу. Пар километара јужније, гренадири су обновили нападе на Труа-Пон и дуж правца „Е“. Две чете из састава америчког 505. падобранског пука, које су се налазиле на положајима источно од Салма, биле су приморане на повлачење, те је мост Салм, који је био користан у подршци мостобрана источно од реке, морао бити дигнут у ваздух, по други пут за четири дана.

Ситуација борбене групе Пајпер је тог 22. децембра била безнадежна. Америчка артиљерија је дејствовала читаву ноћ; борбена група МекЏорџ и 119. пук су у јутарњим часовима заузеле подручје Фројд-Кура. На ивици Ла Глејза су започеле огорчене борбе за сваку кућу, али када су се у послеподневним часвима сумирали резултати, гренадири су успели да одрже линију одбране. Залихе горива и муниције су биле практично исцрпљене, а храна није стизала још од првог дана напада. Снабдевање ваздушним путем није било баш успешно, пошто је већи део контејнера са залихама завршио у америчким рукама; свега 10% залиха је завршило код Немаца. Горива је било тек толико да пар тенкова промени ватрени положај. Први СС оклопни корпус је поново затражио дозволу да се борбеној групи Пајпер дозволи да се под борбом пробије назад и повуче, али је 6. оклопна армија поново одбила захтев и наредила 1. СС оклопној дивизији да појача напоре за повезивање са Пајперовом борбеном групом.

У поручју Труа-Пона, Кнителове снаге су се повукле из борби за Ставалот и са овим појачањем, борбена група Хансен је појачала дејства дуж пута N33, те је у подне заузела Бистер; део борбене групе Лавлејди је тиме одсечен од своје главнине; ово је био краткотрајни успех пошто су се гренадири борили без тешког наоружања и били онемогућени да се приближе Ла Глејзу.

Село Ла Глејз, група фарми Веримонт и засеок Ла Вен, сада су били једино подручје које је борбена група држала под својом контролом. Током послеподнева, америчка артиљерија је појачала дејства, претварајући Ла Глејз у пакао. Борбена група Џордан се пробијала од Фројд-Кура ка Ла Вену, али су је зауставили дејством немачких тенкова, који су били скривени у шуми. Пајпер је тог јутра послао поруку команди, у којој их извештава да је „ситуација знатно погоршана; залихе стрељачке муниције су оскудне; приморани су да у току ноћи препусте Стоумонт и Шено“, јер је то њихова последња шанса да се извуку. Команда коначно доноси одлуку да се људи и возила пробију на исток; Пајпер је наређење добио у 5 часова после подне. Пајпер је био свестан да је то наређење немогуће извршити, пошто није располагао горивом за покрет возила и да је једино што могу да учине то да се повуку, оставивши сво тешко наоружање, рањенике и заробљенике. Позвао је командире на састанак, како би усагласили план повлачења.

Борба између борбене групе Лавлејди и немачке борбене групе Хансен, која је још увек покушавала да прошири мостобран северно од Троа-Пона, дуж N33, продужила се оком читавог дана, али гренадири нису успели да се пробију.

Пајпер је оно што је преостало од његове борбене групе – мање од 1000 људи, повео пешице назад, у око 2 часа у јутро 24. децембра. Мала заштитница је остављена како би задржала америчке снаге и покушала да уништи тешко наоружање које је остало иза њих у селу. Заробљеници и рањеници су остављени али, сходно договору који је Пајпер имао са најстаријим америчким официром, мајором МекКауном, немачки рањеници су након третмана у болници требали бити ослобођени, као реванш за амерчке заробљенике који су ослобођени. МекКаун је остао са Пајпером као залог и требао је бити пуштен на слободу чим Американци ослободе немачке рањенике. Немци су у Ла Вену претражили подруме кућа, не би ли пронашли водича да иих спроведе кроз сеоски атар током ноћи. Пронашли су два локална водича, те је колона успешно прешла реку и наставила даље.

Пајпер је пре зоре стигао у Брум, где им се прикључила мала немачка претходница, те су заједно наставили северно, са намером да се пробију до Хансенових положаја, који су се налазили у близини Бистера, али пошто је мост у Коу био порушен, морали су да одустану од тог плана. Остатак дана су провели скривени у шуми, како би избегли да буду откривени од стране честих америчких извиђачких авиона; у касно после подне су наставили даље, ка југу. Нешто након пада мрака, група прелази пут N32, а убрзо након поноћи наилазе на америчку предстражу. Током кратког сукоба са предстражом, мајор МекКаун крши дату реч и бежи. Пајперова група прелази реку Салм газом код Рошелинвала, након чега поново наилази на америчку предстражу, а ускоро долази и под удар митраљеског гнезда.

Остаци борбене групе Пајпер пред зору наилазе на главнину своје дивизије. Од 800 људи, са колико се кренуло у пробој, на одредиште је стигло њих 770.

У међувремену, америчке снаге су ушле у Ла Вен; ослобођено је 170 америчких ратних заробљеника, а око 300 немачких рањеника је заробљено. Кроз цело село су се налазили немачки тенкови и оклопна возила, од којих је свега неколик оуништено од стране немачке заштитнице. У Ла Глејзу је нађено 25 тенкова и 50 оклопних возила, тако да су укупни губици немачке борбене групе Пајпер били око 45 тенкова, више од 60 оклопних возила, артиљеријска оруђа две батерије и остала опрема.

Борбена група Пајпер је престала да постоји као борбена јединица; распуштена је 26. децембра дивизијским наређењем, којим су се припадници борбене групе вратили у своје матичне јединице.

Операције на Криму (од октобра 1941. до априла 1942)

Немци су придавали велики стратегијски значај Криму, као ваздухопловној бази за бомбардовање румунских петролејских извора и пристаништа. Преко Крима је ишао најкраћи пут из Украјине за Кавказ; с тог полуострва у потпуности се могао контролисати улаз у Азовско море.

У другој половини октобра, када су се армије Јужног фронта повлачиле на краћу одбрамбену линију у висини р. Миуса, значај Крима је појачан због његовог бочног положаја у односу на правац наступања немачких снага ка Ростову. Сем тога, Немци су веровали да би заузимањем Крима присилили Турску да приђе силама Осовине. Због свега овога они су за заузимање Крима одредили 11. армију (30. и 54. корпус) и један румунски брдски корпус.

Крим је бранила совјетска 51. армија, појачана касније јединицама Приморске армије.

Једанаеста армија прешла је 18. октобра у напад наносећи главни удар преко Перекопске превлаке, а помоћни дуж Чонгарског моста. Јединице 51. армије пружале су жесток отпор. У међувремену су из Одесе повучени делови Приморске армије и одмах упућени према северу ради подршке 51. армије. Њихово увођење у бој 22. октобра помогло је 51. армији да успори наступање надмоћних немачких снага, али не и да их задржи.

Ради успешније одбране, совјетска Врховна команда је 22. октобра објединила командовање копнених и поморских снага под заједничку Команду Крима.

После жестоких борби, немачке јединице успеле су 25. октобра да пробију положаје код Ишуња, што је присилило совјетске јединице на повлачење. По наређењу команданта Крима од 29. октобра, совјетске јединице су покушале да задрже Немце на линији Совјетски – Новоцарицино – Саки, али без успеха. Под притиском јачих снага, Приморска армија је одступала у правцу Севастопоља, а 51. армија у правцу Керчанског полуострва. Немачке јединице су 31. октобра заузеле железничку станицу Алму и на тај начин пресекле одступницу совјетским јединицама на делу пута Симферопољ – Алма; стога су ове биле принуђене да одступају обилазним путем на Алушту и Јалту.

Операције на Криму

Још у току борби за Перекоп, командант Црноморске флоте одлучио је да утврди севастопољску поморску базу. У овом циљу предузето је утврђивање три одбрамбене линије. Укупна дубина свих одбрамбених положаја износила је око 15 км. Због краткоће времена била је утврђена само прва одбрамбена линија. Севастопољска поморска база у почетку је имала неколико бригада морнаричке пешадије, чије је укупно бројно стање износило око 20 000 људи. За противваздушну одбрану она је имала само 60 противавионских топова и 30 противавионских митраљеза и врло слабу ловачку авијацију. Међутим, сукцесивним пристизањем јединица Приморске армије, као и предузетим мерама совјетске Врховне команде, одбрана Севастопоља сваким даном је појачавана, тако да је 10. новембра износила око 51 000 људи, 170 артиљеријских оруђа и 100 авиона. Ради лакшег командовања, цео одбрамбени рејон подељен је 11. новембра на четири сектора.

Исто тако предузете су мере за одбрану Керчанског полуострва. И поред неповољних земљишних услова и јаких совјетских снага, немачке јединице су успеле 16. новембра да заузму ово полуострво и присиле 51. армију да се повуче преко Керчанског мореуза на Таманско полуострво.

Немачка 11. армија, пошто је у току 3. и 4. новембра предњим деловима подишла линији Аранчи – Дуванкои – Чоргуњ – источно од Балаклаве, покушала је из покрета да овлада совјетским положајима, али у томе није успела. Од 5. до 8. новембра развиле су се жестоке борбе, али ни на једном сектору немачке јединице нису имале успеха. Одбрана Севастопоља знатно је ојачана када су пристигле и последње јединице Приморске армије.

Совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила да се Севастопољ брани по сваку цену и да се из Закавкаског војног округа у Севастопољ одмах пошаље оружје, муниција, храна и друга материјална средства. Прве пошиљке почеле су да стижу половином новембра. Одбрана Севастопоља стављена је 19. новембра под непосредну команду Врховне команде.

Пошто нису могли заузети Севастопољ из покрета, Немци су привукли нове снаге, па су 10. новембра предузели нов напад уз подршку тенкова. И поред огорчених борби, које су трајале чак до 18. новембра, они су успели само на јужном правцу дуж приморја да заузму Балаклавске висове, док на осталом делу фронта нису постигли никакав успех. Услед упорне одбране Немци су били приморани да се зауставе пред совјетским положајима.

Немачка команда није се могла помирити с неуспехом. па је наредила 11. армији да поново преде у напад.

Крајем новембра привучене су нове снаге. Одлучено је да се напад изврши наношењем неколико истовремених удара и тиме совјетско командовање присили да утроши своје резерве. Главни удар планиран је правцем Дуванко – долина р. Бељбек – Северни залив, а помоћни из рејона Ниж. Чоргуњ, долином р. Чорне ка Инкерману. Немци су рачунали да ће у року од четири дана заузети Севастопољ.

За то време совјетске јединице су употпуниле систем утврђивања и ватрени систем. Појачана су и партизанска дејства у позадину немачких јединица.

После снажне артиљеријске припреме, немачке јединице су 17. децембра изјутра прешле у напад. Поред 7 дивизија, у нападу је учествовало око 150 тенкова, 300 авиона и многобројна артиљерија. Најжешће борбе развиле су се на главном правцу удара, на споју трећег и четвртог одбрамбеног сектора, где су немачке јединице, после дводневних борби подишле главној одбрамбеној линији. Ради заустављања немачког наступања, совјетско командовање је на овај део фронта привукло нове снаге. За четири дана крвавих борби немачке јединице на главном правцу удара успеле су да прошире пробој по фронту у рејону четвртог сектора, али су 21. децембра биле присиљене да обуставе напад,

Жестоке борбе су биле и на помоћном правцу удара, у рејону Ниж. Чоргуњ (Други одбрамбени сектор), где су немачке јединице 19. децембра успеле да избију до места Врх. Чоргуњ.

Совјетска Врховна команда је 20. децембра потчинила снаге у Севастопољу команданту Закавкаског фронта и наредила му да одмах упути појачања у Севастопољ. У исто време наређено је да се појача противваздушна одбрана и побољша материјално. стање у опседнутом граду.

На основу овог наређења, Закавкаски фронт је одмах упутио у Севастопољ једну пешадијску дивизију и једну бригаду морнаричке пешадије, као и потребну количину муниције.

На главном правцу удара немачке јединице су 22. децембра учиниле још један покушај и после осмочасовне жестоке борбе успеле да заузму Мекензијеву Гору и да се приближе Северном заливу. Сада су Немци били у могућности да артиљеријском ватром туку град, пристаниште и аеродром. Међутим, совјетско командовање одмах је ангажовало пристигла појачања и извршило противудар уз подршку бродске артиљерије, присиливши немачке јединице да се повуку ка Бељбеку и Камишлију.

Пошто су привукли свеже снаге, Немци су од 26. до 31. децембра опет узалудно покушавали да постигну успех на главном правцу удара.

Значајну улогу у одбијању немачких напада на Севастопољ одиграле су авијација и Црноморска флота. Без обзира на временске непогоде и на непријатељска противдејства, Црноморска флота је успешно превозила трупе и материјална средства.
Крајем децембра обустављене су операције у рејону Севастопоља.

У току најжешћих борби под Севастопољем, Закавкаски фронт и Црноморска флота вршили су припреме за извођење десантне операције да би се заузело Керчанско полуострво. Пред опасношћу да им позадина 11. армије буде угрожена, Немци су отпочели да смањују снаге за опсаду и да их пребацују у рејон Керча и Феодосије.

Совјетске јединице на Криму, а нарочито код Севастопоља, извршиле су постављене задатке, јер су везале јаке немачке снаге и онемогућиле њихово упућивање ка Ростову или Кавказу.

Према плану Врховне команде било је предвиђено да у десанту на Керч учествују делови 44. и 51. армије, делови Црноморске флоте, Керчанска војно-поморска база и Азовска флотила.

Том десантном операцијом требало је разбити немачку керчанску групу, заузети Керчанско полуострво и, на тај начин, отклонити опасност која је претила Кавказу од продора немачких снага, преко Керчанског пролаза. Потом је требало пружити помоћ опседнутом Севастопољу и створити услове за ослобођење Крима.

Према плану требало је трупе искрцати на северну, источну и јужну обалу полуострва Керча, а главни удар нанети с југа, правцем Феодосија – Акмонај. Десанти на помоћним правцима, за које је било ангажовано 13 000 људи, из састава 51. армије требало је да привуку што јаче немачке снаге и тиме обезбеде успех на главном правцу удара. Због тога је предвиђено да се помоћне снаге искрцају три дана пре главних снага.

У складу са овом замисли, Азовска флотила је формирала пет десантних одреда за превоз трупа на северну и источну обалу полуострва Керча, од Јеникала до Акмонаја. Искрцавање на свим местима требало је да уследи истовремено и без артиљеријске припреме, како би со постигло изненађење.

Керчанска војно-поморска база требало је да искрца десанте на четири места на источној обали полуострва Керча, у ужем рејону Камиша Буруна. За подршку овом искрцавању била је на Таманском полуострву формирана специјална артиљеријска група.

Да би се противнику пресекла одступница приликом повлачења с Керча, а уједно пружила помоћ трупама које би се искрцале десантним бродовима Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, било је предвиђено да Црноморска флота упути десантни одреди „Б“, јачине 3 000 људи, у рејон Опука.

За наношење главног удара био је од јединица 44. армије формиран десантни одред „А“, јачине 23 000 људи, 34 тенка и 133 топа и минобацача. У његовом саставу налазили су се: одред бродске подршке, два одреда транспортних бродова са блиском заштитом и одред мањих транспортних средстава, који је имао задатак да искрца први ешалон десанта, јачине 3 пука, непосредно у луку Феодосије и тиме створи услове за искрцавање осталих снага.

Да би се смањила опасност од напада непријатељске авијације на транспортне бродове и трупе у рејонима концентрације, а и ради маскирања читаве десантне операције, укрцавање се вршило у неколико лука: Анапи, Новоросијску, Туапсеу и др.

Увече 24. децембра на бродове Азовске флотиле, Керчанске војно-поморске базе и десантног одреда „Б“ Црноморске флоте почело је укрцавање материјала и трупа.

Временске прилике за извођење десанта нису биле повољне; дувао је јак ветар који је веома узбуркао море. Због тога су сви десантни одреди Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, уместо да искрцају трупе два часа пре сванућа, приспели на места искрцавања када је свануло. Искрцавање није текло према плану, јер су у последњем тренутку била измењена нека искрцна места, тако да је искрцавање уследило само на источном делу полуострва Керча, а десантни одред „Б“ морао се вратити у полазну луку. На неким местима Немци су пружили снажан отпор и присилили совјетске десантне одреде да мењају искрцне тачке. Међутим, совјетским јединицама је ипак пошло за руком да образују неколико мостобрана и да их у року од неколико дана појачају, тако да је 29. децембра на источној обали полуострва Керча било већ око 17 500 људи.

У међувремену, у поподневним часовима, 28. децембра, почело је укрцавање материјала и трупа на бродове десантног одреда „А“. Превожење трупа текло је по плану. У свануће 29. децембра одред бродске подршке бомбардовао је Феодосију и успео да неутралише оруђа немачке обалске артиљерије у том рејону, тако да искрцавање првог ешелона није наишло на неке тешкоће. Истог дана су се и главне снаге десантног одреда искрцале непосредно у луку и заузеле Феодосију.

Успешно искрцавање снага совјетске 44. армије у Феодосији принудило је немачке снаге на Керчу да ноћу 30. децембра одступе на запад, јер им је претило да буду одсечене. До 2. јануара совјетске јединице су избиле на линију Кијет – Нов. Покровка – Коктебељ, где су наишле на организовану одбрану Немаца.

Керчанско-феодосијска операција прва је крупнија поморско-десантна операција совјетских јединица. Њено извођење било је отежано лошим временским приликама, помањкањем специјалних десантних средстава и недовољним искуством у планирању и извођењу операција овакве врсте. Иако није довела до остварења постављених циљева, она је ипак присилила Немце да уложе знатне напоре како би сачували своје позиције на Криму.

По одлуци совјетске Врховне команде од 2. јануара 1942. год. требало је да Кавкаски фронт у садејству са Црноморском флотом пређе у офанзиву са задатком да ослободи Крим. Према плану Кавкаског фронта требало је с Керчанског полуострва прећи у офанзиву главним снагама правцем Џанко – Перекоп – Чонгар а помоћним ка Симферопољу, с тим да се поморски десанти изврше у рејонима Алуште, Јалте, Јевпаторије и Перекопа, пресече одступница немачким снагама и приступи њиховом уништењу на Криму. Међутим, Немци су ово предухитрили и 15. јануара предузели напад ка Феодосији. Совјетска 51. и 44. армија, изненађене у јеку припрема за предузимање офанзиве, нису биле у стању да задрже немачке снаге, већ су одступиле на положаје у висини ж. ст. Акмонај.

Совјетска Врховна команда, директивом од 28. јануара 1942, наредила је Кримском фронту (28. јануара Кавкаски фронт је преименован у Кримски) да пређе у офанзиву, ради указивања помоћи севастопољском одбрамбеном рејону. Главне снаге Кримског фронта биле су груписане за наступање ка Карасубазару (60 км западно од Феодосије). Црноморска флота добила је задатак да изврши десант у рејону Судаке (40 км југозападно од Феодосије) и да артиљеријском ватром са бродова и ударима авијације садејствује 44. армији у наступању. За почетак офанзиве био је предвиђен 13. фебруар.

Пошто припреме нису могле бити завршене правовремено, офанзива је отпочела тек 27. фебруара. Због слабе организације напада, иако се располагало довољним снагама, немачка одбрана није могла бити пробијена. Покушаји да се постигне успех у марту и априлу нису дали резултате.

Без обзира на неуспех офанзиве на Криму, Кримски фронт је везао знатан део немачких снага и на тај начин олакшао ситуацију севастопољског одбрамбеног рејона. Стога Немци нису могли располагати потребним снагама и средствима за предузимање зимске офанзиве на Севастопољ.

Опширније о блокади Севастопоља прочитајте на следећем линку.

Операције у Донбасу и код Ростова (од октобра до 2. децембра 1941)

Крајем септембра немачка Врховна команда је сматрала да су снаге Црвене армије у Украјини разбијене и да више нису способне да пруже озбиљнији отпор, па је наредила групи армија „Југ“ да настави офанзивне операције и заузме Харков, Донбас, Ростов и Крим и на тај начин створи повољне услове за даље надирање на Кавказ. У том циљу, група армија „Југ“ је наредила:

  • 1. оклопна група, из рејона Дњепропетровска, и 11. армија, из рејона Каховке, концентрично ће наступати на Осипенко да окруже и униште совјетски Јужни фронт; затим ће 1. оклопна група продужити наступање дуж приморја ка Ростову, а 11. армија и румунска 3. армија заузеће Крим;
  • 17. армија, из рејона Краснограда, заузеће Донбас;
  • 6. армија, из рејона северно од Полтаве, заузеће Харков и обезбедиће спој група армија ,,Центар“ и ,,Југ“.

Немачка 1. оклопна група пробила је 29. септембра положаје на десном крилу совјетске 12. армије, у рејону Дњепропетровска, и продужила наступање ка Мариупољу, угрожавајући бок и позадину Јужног фронта. Уочавајући ову опасност, совјетско командовање је 5. октобра наредило да се Јужни фронт повуче на линију Павловград – Мелитопољ; међутим, ни на овој линији он није могао зауставити немачко наступање. Пошто су пробили одбрану на споју 12. и 18. армије, предњи делови 1. оклопне армије сјединили су се 7. октобра с јединицима 11. армије северно од Осипенка. На овај начин, део 18. армије и 9. армија били су опкољени северозападно од Осипенка. Окружене армије одмах су отпочеле да се пробијају, и то 18. армија према Стаљину, а 9. армија ка Таганрогу. За то време 12. армија водила је упорне одбрамбене борбе на линији Павловград – Васиљковка – Гавриловка.

Да би спречила немачке јединице да заузму Ростов, совјетска Врховна команда ојачала је 9. армију пешадијским и коњичким дивизијама и формирала Таганрошку групу, са задатком да брани р. Миус (западно од Таганрога).

Половином октобра су предњи делови 1. оклопне армије успели да се пробију до ушћа р. Миуса. По наређењу команданта Јужног фронта, 9. армија и Таганрошка група извршили су противудар. Јединице 9. армије, ослабљене у претходним борбама, нису имале успеха, док је Таганрошка група успела да немачке оклопне јединице одбаци 10 – 15 км западно од р. Миуса. Привлачењем и ангажовањем главних снага, 1. оклопна армија је форсирала р. Миус и 17. октобра заузела Таганрог, а 20. октобра Стаљино.

За то време 38. и 6. армија Југозападног фронта водиле су упорне и тешке борбе задржавајући немачко наступање ка Харкову и Изјуму.

Да би се обезбедиле потребне резерве, совјетска Врховна команда одлучила је да се Југозападни и Јужни фронт од 17. до 30. октобра повуку на краћу линију одбране: Касторноје – р. Оскол – Красни Лиман – Горловка – р. Миус. У исто време наређено је Севернокавкаском војном округу да формира 56. самосталну армију ради одбране Ростова.

У току повлачења совјетске јединице су водиле жестоке борбе, настојећи да што више задрже немачке јединице. Немачка 6. армија заузела је 24. октобра Харков, а нешто доцније Бјелгород и Курск. До краја октобра Југозападни фронт је одступио на линију Тим – западно од Купјанска – Изјум – Красни Лиман и на њој прешао у одбрану. Дванаеста армија Јужног фронта одступила је на линију Красни Лиман – Дебаљцево, док су 18. и 9. армија, услед врло снажног притиска немачких оклопних дивизија, биле принуђене да се повуку на линију Дебаљцево – Красни Луч – Хопри (30 – 35 км источније од линије коју је одредила Врховна команда). На овај начин, крајем октобра је група армија „Југ“ заузела Харков и југозападни део Донбаса и подишла Ростову.

Немачка Врховна команда придавала је велики значај Ростову, сматрајући га вратима Кавказа. Зато је одлучила да настави офанзиву и постигне одлучујуће успехе на јужном правцу, надајући се да би се то повољно одразило и на опредељење Турске на страну Осовине. У том циљу, групи армија „Југ“ наређено је да разбије совјетску групу северно од Таганрога и овлада мостобраном на левој обали р. Дона, источно од Ростова, а затим продужи наступање ка Мајкопу и Туапсеу.

На основу овог наређења, командант групе армија „Југ“ донео је одлуку да 1. оклопна армија заузме мостобран на левој обали Дона, а потом део оклопних јединица поврне ка Ворошиловграду да, у садејству са 17. армијом, окружи и уништи совјетске снаге у источном делу Донбаса, и на тај начин обезбеди бок и позадину јединица које би дејствовале ка Мајкопу и Туапсеу. Да би се избегле тешке борбе на западним прилазима граду, који су били добро утврђени и брањени, предвиђено је да се Ростов заузме обухватом са севера.

Пре почетка офанзиве, група армија „Југ“ имала је следећи распоред: 1. оклопна армија на десном крилу, према Ростову и северно од њега; 49. брдски и италијански корпус у центру према Дебаљцеву и Ровенки; делови 17. армије на левом крилу, према Ворошиловграду.

Група армија „Југ“ прешла је у напад 5. новембра. На правцу главног удара развиле су се између 1. оклопне армије и совјетске 9. армије огорчене борбе. Због добро организоване противоклопне одбране и упорног држања совјетских снага, немачке јединице, првога дана борбе, имале су знатне губитке у тенковима. Следећег дана совјетско командовање увело је у бој 2. и 132. оклопну бригаду, које су такође нанеле осетне губитке немачким тенковима. За четири дана борби (од 5. до 9. новембра) немачке јединице су успеле да пробију положаје 9. армије и да продру 30 км у дубину совјетских положаја, али по цену великих губитака у људству и тенковима. Немачки покушаји да продру ка Шахтију и Новочеркаску осујећени су жилавом и чврстом одбраном совјетских јединица. Немачко командовање је одлучило 8. новембра да заузме Ростов непосредним ударом 1. оклопне армије са северозапада, па је у духу ове нове замисли наредило прегруписавање снага, које је трајало девет дана (до 17. новембра).

За наставак офанзиве планом је предвиђено да се концентричним ударом 14. оклопног корпуса преко Бољ. Сали и 3. оклопног корпуса преко Султан Сали заузме Ростов. За то време, северно од 1. оклопне армије, 49. брдски корпус имао је да врши обезбеђење ударне групе, док су италијански корпус и 17. армија (група Шведлер) имали да нападају ка Ворошиловграду.

Совјетско командовање придавало је велики значај Ростову као важном политичком, индустријском и саобраћајном центру кроз који је пролазила главна железничка магистрала за везу јужних делова СССР-а са Северним Кавказом и Закавказјем. Због тога је командант Југозападног правца 9. новембра предложио да се пређе у противофанзиву и разбију немачке снаге у рејону Ростова. Совјетска Врховна команда одобрила је овај предлог и заједно с командом Југозападног правца разрадила план противофанзиве.

Оперативна замисао за противофанзиву била је: упорном одбраном 12. армије и деснокрилних дивизија 18. армије спречити наступање немачких јединица ка Ворошиловграду; главни удар нанеће новоформирана 37. армија ка југозападу, у бок и позадину немачке 1. оклопне армије, општим правцем ка Бољшекрепинској; десно од 37. армије, левокрилне дивизије 18. армије нанеће помоћни удар правцем Ђаково – Дмитријевка а јединице самосталног коњичког корпуса правцем Кујбишево – Артемовка, са задатком да обезбеде десни бок 37. армије; лево од 37. армије, јединице 9. армије из рејона Новошахтинск нанеће помоћни удар у правцу Болдиревке, са задатком да садејствује 37. армији; 56. самостална армија треба упорно да брани рејон Новочеркаск – Ростов.

Пре почетка противофанзиве, Јужни фронт и 56. самостална армија имале су укупно 22 пешадијске и 9 коњичких дивизија и 5 оклопних бригада. Немци су имали 2 брдске, 3 оклопне и 4 моторизоване дивизије.

Напад немачких пешадијских јединица ка Ворошиловграду отпочео је 16. новембра, а следећег дана и напад 1. оклопне армије. У току 17. новембра 14. оклопни корпус успео је да пробије совјетске положаје и да заузме Бољ. Сали. Сутрадан је његово наступање било успорено због добро организоване противоклопне одбране и успешне ватре совјетске артиљерије. До 19. новембра он је избио на северну ивицу Ростова и подишао Аксајскају (источно од Ростова) с намером да пресече одступницу совјетским јединицама које су браниле град. Совјетске јединице су жестоким отпором зауставиле немачко наступање. За то време је 3. оклопни корпус продро у западно предграђе Ростова, где су се развиле жестоке уличне борбе. Услед јаког притиска немачких оклопних снага, совјетска 56. армија била је присиљена да напусти Ростов и одступи на леву обалу Дона. Повлачење је завршено до 17,00 часова 21. новембра, када су Немци потпуно овладали градом.

Истога дана када су Немци обновили офанзиву на Ростов, совјетска 37. армија прешла је у противофанзиву. Првог дана (17. новембра) њене дивизије су пробиле немачки фронт и продрле 15 – 18 км, а у току три следећа дана напредовале су још 15 – 20 км и избиле на линију Цимљанка – Аграфеновка. Због рђавих атмосферских прилика, совјетска авијација није могла да пружи подршку наступајућим јединицама; она је могла пружити знатну помоћ тек од 20. новембра, када су услови за њен рад били побољшани. Немци су потценили опасност која је претила боку и позадини 1. оклопне армије. А када су, после заузимања Ростова, уочили ту опасност, они су наредили да се пређе у одбрану и да се део снага из Ростова пребаци на десну обалу р. Тузлова.

Совјетска 37. армија избила је 24. новембра на р. Тузлов и овладала Бољшекрепинском; тиме је створила повољне услове за наношење удара у дубљу позадину немачких главних снага, у правцу Таганрога. Међутим, услед недостатка јачих снага за извођење смелијег маневра, командант Јужног фронта је одлучио да прво ослободи Ростов, а потом продужи наступање ка Таганрогу. На основу ове одлуке извршено је прегруписавање дивизија с деснога крила 37. армије на део фронта Стојанов – Генералско.

У противофанзиви на Ростов требало је да учествују:

  • главне снаге 37. армије с линије Стојанов – Генералско наносе удар преко Султан Сали на западни део предграђа;
  • 9. армија наноси удар преко Бољ. Сали на северни део града;
  • 56. армија (три оперативне групе: Источна, Централна и Западна) наноси концентричан удар на Ростов са источне и јужне стране.

Главне снаге 37. армије и Западна група 56. армије требало је да се споје у западном предграђу и пресеку одступницу немачким снагама у Ростову.

У нападу на Ростов учествовали су још: донске козачке дивизије, партизани и одреди народне одбране.

Совјетска противофанзива код Ростова

Ујутро 27. новембра почела је противофанзива совјетских снага за ослобођење Ростова. Девета армија наступала је доста споро, јер су немачке јединице успеле да се учврсте на десној обали р. Тузлова. Међутим, Источна група 56. армије наступала је успешно и истога дана избила на источну ивицу Ростова, док је Централна група, која је нападала с југа, и поред врло јаког немачког отпора на доминирајућој десној обали Дона, успела да форсира реку и да образује мањи мостобран. У току следећег дана Централна група, у зајединици са деловима 9. армије : борцима народне одбране, продрла је у Ростов, а 29. новембра га и ослободила.

До тог времена, 9. армија избила је у висину Султан Сали и Бољ. Сали, након чега је 1. оклопна армија отпочела повлачење у правцу запада. Совјетска 56, 9. и 37. армија предузеле су 30. новембра гоњење и до 2. децембра избиле су на р. Миус. где су задржане од немачких свежих снага које су доведене са других делова фронта.

Неуспех немачке 1. оклопне армије под Ростовом изазвао је велику збуњеност и пометњу у немачкој Врховној команди. У току саме операције немачко врховно командовање захтевало је да се Ростов не напушта, без обзира на тешку ситуацију у којој се налазила 1. оклопна армија. Међутим, под ударима совјетских јединица, ова армија је претрпела велике губитке и била принуђена на одступање.

Успех Црвене армије под Ростовом имао је велики војни значај. Он је срушио немачке планове за наступање на Кавказ и приморао немачке команданте да држе јаке снаге на јужном правцу, што се повољно одразило на ситуацију пред Москвом.

Тихвинска операција (од 16. октобра до краја децембра 1941)

Немачка Врховна команда није се могла помирити с неуспехом у борби за Лењинград, па је рачунала да би потпуна блокада града могла присилити Црвену армију и становништво на капитулацију. Она је још крајем септембра наредила групи армија „Север“ да припреми офанзиву из рејона Чудова ка Тихвину и Волхову, са задатком да се сједини с финским снагама на р. Свиру и на тај начин пресече све везе Лењинграда са унутрашњошћу земље. Сем тога, требало је део снага упутити правцем Маљ. Вишера – Бологоје да садејствује са групом армија „Центар“ у опкољавању снага Северозападног фронта.

За офанзиву код Чудова Немци су концентрисали 39. оклопни корпус (16. армије) и 1. корпус (18. армије), поред јединица које су биле у непосредном додиру са совјетским снагама.

Положаје од Ладошког до Иљмењског језера браниле су ове совјетске једднице: 54. армија Лењинградског фронта, 4. и 52. армија под непосредном командом совјетске Врховне команде и Новгородска оперативна група Северозападиног фронта.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, Немци су 16. октобра прешли у напад и пробили совјетске положаје на споју 4. и 52. армије, а после пробоја совјетских положаја упутили главне снаге преко Будогошча ка Тихвину, а помоћне ка Киришију и Маљ. Вишери. У току 20. октобра они су одбили противудар совјетске 54. армије и Невске оперативне групе и наставили напредовање.

По избијању у рејон Будогошча, немачки 39. оклопни корпус је продужио надирање ка Тихвину. Совјетска 4. армија одмах је ангажовала добијена појачања и 27. октобра успела да тај корпус заустави на 35 км југозападно од Тихвина. По цену огромних жртава Немци су 8. новембра заузели Тихвин, и тиме пресекли последњу железничку линију према Лењинграду. У исто време немачки 1. корпус подишао је Волхову, док је наступање немачких снага преко Маљ. Вишере заустављено совјетским отпором.

Совјетска 4. армија, која је бранила широки фронт од Волхова, преко Тихвина, до Будогошча, била је у врло тешкој ситуацији. Постојала је опасност да немачке оклопне јединице пробију њене положаје и угрозе позадину 7. самосталне армије, која је била у одбрани на р. Свиру, према Финцима. Уочивши ову опасност, совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила генералу Мерецкову да координира дејства 7, 4. и 52. армије и авијације.

Ради боље организације одбране на широком фронту, генерал Мерецков је из 4. армије формирао 3 оперативне групе (Северну, Централну и Јужну), способне не само за одбрану него и за наношење удара.

Половином новембра, примењујући активну одбрану, 4. армија је зауставила немачке јединице североисточно и источно од Тихвина, наносећи им велике губитке; у исто време је успоставила чврсту везу с 52. армијом и Лењинградским фронтом. У намери да задрже иницијативу у својим рукама, Немци су 19. новембра поново прешли у напад на целом фронту. У зони 4. армије од 19. до 25. новембра развиле су се огорчене сусретне борбе. Нарочито упорне и жилаве борбе развиле су се у рејону Тихвина, где су совјетске јединице успеле да обухвате град. Немачке јединице биле су принуђене да дефинитивно пређу у одбрану. Овим је завршена прва етапа тихвинские операције, у којој је Црвена армија била у дефанзиви, а Лењинград и даље под блокадом.

У другој половини новембра у Лењинграду је настала врло критична ситуација. Индустријска производња могла је да подмири потребе у наоружању и муницији само за 1 – 2 месеца. Угаљ и нафта били су на измаку. Престао је рад у електричним централама и у водоводу. Нарочито је тежак положај био у погледу снабдевања града. Совјетска влада је за потребе Лењинграда одредила велику количину зимске одеће и других материјалних средстава, које је требало пребацити Ладошком флотилом и ваздушним транспортом. Међутим, због залеђивања језера, снабдевање бродовима било је прекинуто, а после избијања Немаца на пругу Волхов – Тихвин снабдевање је вршено заобилазном комуникацијом дужом за 400 – 500 км. У периоду октобар – новембар следовање хлеба снижавано је три пута. У новембру је у Лењинграду почела глад. Нестало је огрева, трамваји су стали, замрзли су водоводи, канализација није била уредна, фабрике су престале да раде потпуно или делимично, а немачка артиљерија и авијација су непрекидно бомбардовале град.

У другој половини новембра. изграђен је пут преко залеђеног Ладошког језера, којим су 22. новембра стигли први аутомобилски транспорти са храном; они су при повратку евакуисали рањенике и болеснике. Овај пут је одиграо велику улогу у снабдевању Лењинградског фронта, Балтичке флоте и градског становништва.

У таквој ситуацији совјетска Врховна команда је донела одлуку да се разбије немачка тихвинска групација (39. оклопни корпус) и ослободи комуникација Тихвин – Волхов. Крајњи циљ совјетских снага био је избијање на десну обаиу р. Волхов и заузимање мостобрана на супротној обали.

У противофанзиви је требало да учествују 54, 4. и 52. армија. које су имале незнатну надмоћност у пешадији и артиљерији, док су у тенковима и авијацији Немци били надмоћнији.

За ову противофанзиву извршено је следеће груписање снага:

  • 54. армија формирала је две ударне групе: Деснокрилну (јачине: 5 пешадијских дивизија, 2 бригаде и 2 скијашка батаљона) у рејону Војбокала, за наступање правцем Војбокало – Кириши, и Левокрилну (јачине: 3 пешадијске дивизије и 1 оклопна бригада), у рејону Волхова, за наступање у правцу Киришија;
  • 4. армија имала је и даље три ударне групе (Северну, Централну и Јужну), које су добиле задатак да концентричним нападом заузму Тихвин и избију на р. Сјас;
  • 52. армија груписала је главне снаге за напад правцем Маљ. Вишера – Бољ. Вишера – Грузино, са задатком да у садејству с 4. армијом пресеку одступницу немачким снагама у рејону Тихвина.

Тежиште је било код 4. армије, која је 26. новембра прва отпочела напад. Северна оперативна група је нападала на Тихвин са северозапада, а Централна с истока и југоистока, док је Јужна добила задатак да избије на линију Клинео – Ситомља и спречи одступање немачких снага из рејона Тихвина ка југозападу. Између Централне и Јужне групе нападале су 60. оклопна и 27. коњичка дивизија да би пресекле одступницу немачким снагама ка западу.

Совјетска противофанзива код Тихвина и офанзиве на делу фронта Лењинград – Осташков

Немачке јединице код Тихвина пружале су упоран, и жилав отпор, вршећи на извесним правцима и противударе. Због дубоког снега, совјетске јединице су биле принуђене да нападају дуж путева, те нису могле да примењују обухватне маневре. Због тога је наступање било доста споро и с великим губицима. Да би убрзао наступање, командант 4. армије извршио је 3. и 4. децембра прегруписавање снага, појачао оперативне групе и одредио им нове задатке. Северна група је добила задатак да заузме Тихвин, потом продужи наступање у правцу Волхова и, у садејству с јединицама 54. армије, уништи непријатељске снаге у рејону тога места. Централна и Јужна група добиле су задатак да наступају у правцу Будогошча. До 7. децембра Северна група је обухватила Тихвин са северозапада, а Централна група се приближила источној ивици града, док је Јужна група водила борбе у Ситомију. На овај начин, одступнице немачких снага ка северозападу и југозападу биле су пресечене. Једино је још остала одступница ка западу. Увиђајући опасност од опкољавања, немачко командовање је настојало да задржи ову комуникацију. Међутим, јединице Северне и Централне групе успеле су да пресеку последњу одступницу и да се 8. децембра приближе граду. У току ноћи 8/9. децембра совјетске јединице продрле су у град, где су се развиле жестоке борбе. У 05,00 часова изјутра 9. децембра Тихвин је потпуно заузет.

За то време прешле су у противофанзиву 52. армија (1. децембра) и 54. армија (3. децембра). Оне су наступале успореним темпом: 52. армија је 16. децембра разбила немачке јединице у рејону Бољ. Вишери, а сутрадан предузела гоњење ка Грузину; 54. армија је тек 18. децембра разбила немачке снаге у рејону јужно од Војбокала.

После заузимања Тихвина, 4. армија је прешла у гоњење. Да би се убрзало гоњење, совјетска Врховна команда је ојачала 4. армију с 2 дивизије. Међутим, од половине децембра, услед заморености јединица и недостатка материјалних средстава, темпо наступања и ове армије знатно је успорен.

У циљу успешнијег руковођења операцијама, совјетска Врховна команда је 17. децембра формирала Волховски фронт (4. и 52. армија) и дала му задатак да разбије немачке снаге на западној обали Волхова, а потом продужи наступање ка северозападу и, у садејству с Лењинградским фронтом, опколи и уништи главне снаге групе армија „Север“ и деблокира Лењинград. У исто време је наређено Северозападном фронту да садејствује левом крилу Волховског фронта, док је 54. армија Лењинградског фронта имала задатак да садејствује десном крилу.

Директивом од 18. децембра, совјетска Врховна команда је наредила и Северозападном фронту да најдаље до 24. децембра пређе у противофанзиву правцем Стара Руса – Солци. Овом директивом је Новгородска оперативна група потчињена 52. армији.

Из изложеног се види да је совјетска Врховна команда, после успешно завршене тихвинске противофанзиве, предвиђала нову офанзиву, у којој би учествовали Волховски и Лењинградски фронт и део Северозападног фронта. Међутим, за ову офанзиву она није располагала свежим снагама, а заморене и истрошене совјетске армије, без довољно материјалних средстава, нису биле у стању да пређу у офанзиву западно од р. Волхова.

Споро напредујући, 54, 4. и 52. армија су 20. децембра избиле на р. Волхов. До краја децембра 54. армија је подишла железничкој прузи Мга – Кириши, где је наишла на снажан отпор свежих немачких дивизија, док су 4. и 52. армија избиле на р. Волхов и образовале мостобране на њеној левој обали. Овде су совјетске армије наишле на чврст и упоран отпор Немаца, па су прешле у одбрану и приступиле утврђивању заузетих положаја.

У тихвинској операцији Немци нису успели да се споје с финским снагама и да потпуно опколе и блокирају совјетску лењинградску групу; једино су успели да пресеку железничку линију Волхов – Тихвин, али су је совјетске армије ускоро ослободиле. У овој операцији 8 немачких дивизија претрпело је велике губитке у људству и материјалу; стога су биле принуђене да се врате на полазне положаје, с којих су 16. октобра прешле у офанзиву.

Тихвинска операција представља последњи покушај Немаца да на лењинградском правцу постигну одсудно решење. Њихове жртве у људима и материјалу биле су узалудне и штетно су се одразиле на морал и борбену вредност јединица.