Млазни бомбардер Arado 234 Blitz

Немачки Arado 234 био је први наменски изграђени бомбардер на млазни погон. Иако је имао мали утицај на ток и исход Другог светског рата услед касног појављивања и малог броја израђених авиона, имао је велики утицај на даљи развој сличних конструкција бомбардера.

Arado Ar 234V1

Аr 234 је првобитно конципиран од стране тима инжињера под вођством професора Валтера Блума (Walter Blume), директора компаније Arado. Кодни назив пројекта био је Е370 и био је одговор на захтеве немачког Министарства ваздухопловства за брзим извиђачким авионом.

Е370 је био гладак авион, висококрилац, са два мотора Junkers Jumo 004. Министарство ваздухопловства је захтевало долет од 2 150 км, те је у циљу смањења масе авиона Arado предложио да авион по полетању одбацује стајни трап типа трицикл, а да слеће на скије. Скије би биле постављане са доње стране мотора како би се избегло оштећење приликом слетања.

Пројектована брзина износила је 780 км/ч, док је висина лета износила скоро 11 000 м. Максимални долет је пројектован на 2 000 км. Долет је био нешто мањи од захтеваног, али су упркос томе наручена два прототипа.

Прототипови су били завршени још пред крај 1941. године, али мотори нису били готови све до 1943. године. Arado је тек фебруара 1943. године добио два мотора Jumo 004А. У то време је приоритет у испоруци мотора имао Месершмит, тако да је Arado морао да прихвати то што је добијао.

Први лет Arado Аr-234 изводи 30. јула 1943. године, а након испоруке мотора који су могли бити употребљени за лет (пређашњи мотори су служили за статичка испитивања). Први летови су глатко протекли, сем што се падобрани који су требали да меко приземље стајни трап трицикл, нису отворили па се трицикл разбио.

До почетка септембра, Arado је имао 4 летно способна прототипа. Још почетком јула Министарство ваздухопловства је размишљало о бомбардерској верзији овог авиона. Тако су наручена два прототипа у бомбардерској верзији. Носили су ознаку  Аr-234B.

Како је конструкција летелица била превише крхка да би се бомбе сместиле у унутрашњост, постављале су се на подвесне тачке. То је онемогућило даљу употребу скија као стајног трапа, тако да је бомбардер добио класични стајни трап типа трицикл. Слетање на скијама се и иначе није показало као најсрећније решење. Требало је око 20 минута да се авион по слетању пребаци са скија на точкове. Са интензивирањем савезничких бомбардовања Немачке, ови авиони су постали врло рањиви на земљи.

Програм развоја авиона Аr-234 претрпео је велики пех када им се 2. октобра 1943. године, услед квара мотора, срушио прототип. Том приликом је погинуо и пилот. Хитлер и високи званичници Рајха били су одушевљени авионом након што су га видели на аеро митингу у Источној Прусији и дали су му највиши приоритет.

Рад је интензивиран на изради прототипа модела Аr-234B, а довршена су и 4 прототипова Аr-234 са одбацивим трициклом. У пети прототип су уграђени мотори Jumo 004B-0 који су имали исти потисак као и Jumo 004А, с тим да су били лакши за по неких 90 кг. Седми прототип био је сличан овом.

Шести и осми прототип направљени су са намером да послуже за проучавање шеме уградње погонске групе на наредне типове авиона. Оба су била погоњена са по четири мотора BMW 003, који су имали мањи потисак од мотора Jumo 004B, али су због много мање масе стварали погоднији однос потиска према маси авиона. Шести прототип имао је раздвојене моторе, док су код осмог прототипа уграђени у паровима. Уградња мотора у паровима показала се као сврсисходнија.

Сви прототипови, почевши од трећег, били су опремљени ракетама које су пружале допунски потисак који је био потребан за полетање. Држач за ракете је био монтиран под свако крило и на њега су монтиране ракете Walter 109-500, тешке око 280 кг и способне да произведу потисак од 500 кг у трајању од 30 секунди. Након полетања, ракетни мотори су одбацивани падобраном како би се припремили за поновну употребу. У авионе су били уграђивани уређаји који су пратили рад ракетних мотора како би у случају престанка рада једног од мотора, зауставили и рад другог, јер би у супротном авион био изгубљен.

Полетање авиона уз помоћ стартних ракета

Девети прототип је био први модел Аr-234B са уграђеним стајним трапом. Први пут је полетео 10. марта 1944. године. До тог времена су конструисане и постављене производне линије за серијску производњу ових авиона, тако да је првих 20 авиона сишло са траке у јуну месецу.

Амбициозни планови за масовну производњу нових модела и варијанти авиона морали су да се повуку. Током последње недеље фебруара 1944. године, Савезници су бомбардовали немачке фабрике авиона и тиме знатно смањили производне капацитете немачке авио индустрије. Сама фабрика Arado није бомбардована јер је била ван зоне примарних циљева, али су мере реконструкције и дисперзије производње значиле производњу већ постојећих модела авиона.

Истог марта, пети и седми прототип су опремљени камерама и предати на употребу специјалној извиђачкој јединици Луфтвафеа како би испробали авион пред пренаоружавање јединице истим.  Савезничка инвазија на Француску је пружала идеалну прилику за тестирање авиона. Међутим, само испитивање авиона у Нормандији било је ометено ангажовањем савезничких ловаца.

Први оперативни лет изведен је 2. августа 1944. године, са пилотом Ерихом Сомером (Erich Sommer). Извиђачки лет изнад плажа одвијао се брзином од 740 км/ч, на висини од 9 200 метара. У авион су биле уграђене две камере типа Rb 50/30, свака отклоњена од вертикале по 20°. Сомер није ни детектован током читавог лета. Фотографије које је донео показивале су размах Савезника на плажама.

Тог истог 2. августа у јединицу је стигао и други авион (који је у Француској чекао на трицикл и ракете за полетање), тако да је у наредне 3 недеље изведено још 13 извиђачких летова.

Најзапаженија употреба авиона Ar 234 у улози бомбардера односи се на покушај уништења моста Лудендорф у Ремагену. Од 7. марта, када су га заузели Савезници и 17. марта, када је коначно срушен, мост је континуирано нападан авионима Ar 234 из састава 76. бомбардерског пука.

Авиони су наставили да лете све до немачке капитулације. Неки су оборени у ваздушним борбама, неки од стане противавионске ватре. Већина је просто лежала на стајанкама, чекајући гориво које никада није стигло.

Све у свему, од лета 1944. до краја рата, произведено је 210 авиона. Фебруара 1945, производне линије су пребачене на производњу модела Ar 234C. Немци су очекивали да до новембра 1945. постигну темпо производње од 500 авиона месечно.

Постојале су и намере да се неких 30 авиона Ar 234B-2 модификује за задатке ноћних ловаца, а на основу договора директора фирме Arado и Геринговог специјалисте Зигфрида Кнемајера. Ове летелице су опремане радаром FuG 218 „Neptun“ и носили су пар аутоматских топова MG 151/20 и подвесником са топовима на централној подтрупној подвесној позицији. Два оваква авиона су била распоређена у експерименталну јединицу Kommando Bonow. Ускоро је стигао извештај да ови авиони једноставно не одговарају за задатке ноћних ловаца.

Модел Arado Ar 234C био је опремљен са четири мотора BMW 003A, монтираних у пар двомоторних гондола, сличних као на оних осам прототипова. Примарни разлог за овај прелаз био је тај да се ослободе мотори Junkers Jumo 004 за уградњу у ловачке авионе Ме 262. Овом променом је добијен већи потисак, што се одразило на полетање авиона, као и на перформансе авиона при пењању. Брзина лета је била неких 20% већа од брзине лета код модела „B“.

Ar 234C, са двоструким гондолама за смештај мотора

Иако је капетан Дитер Лукеш припремао формирање пробне ескадриле, до краја рата је произведено свега 14 змајева овог модела. Од њих 14, мање од половине је било опремљено моторима. По завршетку рата, неколико њих је затечено на отвореном, док су остали били комплетни, али без мотора у гондолама. Свеобухватни пробни летови су требали да почну у тренутку немачке капитулације. У почетку су планиране три варијанте модела „C“, с тим да би се списак касније проширио. Варијанте су се међусобно разликовале по погону, типу крила итд.

Модел „D“ је био двоседа верзија авиона, заснованог на моделу „B“, али са новим, већим кокпитом. За погон је планирана уградња снажнијих турбомлазних мотора Heinkel HeS 011. Производња овог типа мотора никада ниј заживела. Произведено их је свега 19, док ни једна од летелица модела „D“ никада није изашла са производних трака.

Модел „P“ је била верзија ноћног ловца, двоседа, са кокпитом са варијанте „D“, разликујући се по питању погона и радара. Неколико их је било у фази планирања, али ни један није изашао из производње.

ТТ карактеристике Ar 234B-2
Погон 2 × Junkers Jumo 004B-1, потиска по 8,83 kN
2 × Walter HWK 109-500A-1 старт ракета на течно гориво, потиска по 4,905 kN
Наоружање Топови: 2 × 20 мм MG 151
Бомбе: до 1 500 кг бомби
Распон крила 14,41 м
Дужина 12,64 м
Висина 4,29 м
Маса празног авиона 5 200 кг
Максимална маса 9 800 кг
Максимална брзина 742 км/ч
Брзина пењања 13 м/с
Плафон лета 10 000 м
Долет 1 556 км са 500 кг терета

Arado Ar-196

Ar-196 ознака је морнаричког патролног хидроавиона који је конструисала и произвела немачка фирма Arado. Радови на овом авиону започели су 1936. године. 1937. године је проглашен за победника на конкурсу за авион овог типа и тако постао стандардни авион немачке морнарице кроз цео Други светски рат.

Конструкција и развој

Немачка је 1933. године започела трагање за стандардизованим морнаричким извиђачким авионом којим би наоружали своје капиталне бродове. Након кратке селекције, немачко Министарство  изабира двокрилац Хенкел He-60. Испорука ових авиона је започела кроз пар месеци.То је била стандардна конструкција двокрилца која је са малим изменама „покривала“ више области авијације (хидроавион, школски авион… чак и ловац у верзији He-51).

Прототип ознаке V-3

Убрзо је постало јасно да овај авион нема потребне перформансе, тако да је исто Министарство замолило Хенкела да конструише његовог наследника. Тако је конструисан Хе 114. У зависности из ког угла га посматрате, могао је да буде двокрилац, али и једнокрилац са ослањањем на доњем „закржљалом“ крилу. Први прототипови погоњени су мотором Daimler-Benz DB 600, али је због ограничења у испоруци ових мотора, исти замењен са радијалним мотором BMW 132.

Наследник је имао једва боље летне карактеристике од свог претходника, али му је држање на мору било и више него лоше. Убрзане модификације нису давале очекујуће резултате, иако је направљено 9 различитих прототипова. Морнарица је дигла руке од овог модела, тако да су авиони продати Румунији, Шпанији и Шведској.

Веч октобра 1936. године Немци расписују конкурс за нови авион који че заменити Хе 114. Једини услов конкурса био је тај да авион мора да користи моторе BMW 132, као и да у обзир долазе хидроавиони са једним или са два пловка. На конкурс су се пријавиле компаније Dornier, Gotha, Arado и Focke-Wulf. Хенкел је одбио да учествује, јер је сматрао да He-114 још увек може да „ради“.

Сви модели сем Арада били су двокрилци. То је аутоматски значило да је Arado модел имао боље перформансе, тако да су од њега наручена четири прототипа. По самој својој природи, Немци су били конзервативни, тако да су и од другопласираног на конкурсу, компаније Фоке Вулф наручили 2 прототипа Fw 62 као својеврсно осигурање. Убрзо је постало јасно да је Aradoв модел квалитетан, тајко да је Fw 62 остао на нивоу два прототипа са ознакама V1 и V2.

Прототипови Ар 196 испоручени су у лето 1937. године и то V1 и V2 са два пловка (модел А) и V3 и V4 са једним пловком (модел B). Обе верзије су показале изванредно држање на води и само су нијансе одлучивале у избору модела. Касније је изграђен још један прототип, са ознаком V5, на коме су биле примењене све модификације и који је служио за финална испитивања авиона.

10 авиона А-0 испоручена су у новембру и децембру 1938. године, наоружани са по једним митраљезом МГ 15 у задњем делу кокпита. 5 слично опремљених авиона модела B-0 испоручено је ескадрилама које су базирале на земљи. Након ових испорука стартовала је испорука 20 модела А-1, почевши од јуна 1939. године, што је било довољно за опремање целе немачке флоте.

У новембру је започела производња тежих модела, којима су опремане ескадриле на копну. Носили су ознаку А-2, а били су наоружани са по две бомбе од по 50 кг, два топа 20 мм у крилима и митраљез 7.92 мм у поклопцу мотора. Овај модел је децембра 1940. године замењен моделом А-4, који је имао јачу конструкцију. Модел А-3 (који је прескочен у означавању модела) заменио је модел А-4. Дo финалне верзије, верзије А-5, дошло се 1943. године. Модел А-5 одликовао се другачијим летним инструментима, другим радио уређајем, а задњи митраљез је замењен напреднијим моделом МГ 81З.

Укупно је произведено 541 авиона Аr-196. Производња је завршена августа 1944. године, с тим да је око 100 авиона произведено у фабрикама SNCA и Fokker.

Оперативна употреба

Arado Ар 196 био је омиљен од стране пилота који су убрзо увидели да је авион лако управљив и у ваздуху и на води. Након губитка капиталних бродова у чијем се наоружању налазио овај авион, Arado Аr-196 се додељује обалским ескадрилама где извршавају задатке извиђања и лова на подморнице све до 1944. године. Две значајне операције у којима су учествовали ови авиони јесте заробљавање британске подморнице HMS Seal и пресретање британских бомбардера типа Armstrong-Whitworth Whitley.

Лансирање авиона са катапулта

Како је имао добра маритимна својства, у Финској је служио за снабдевање сопствених јединица иза линија непријатеља, слећући на мала језера. Могао је да понесе неколико војника са пуном ратном опремом.

У свом наоружању су га имали Бугарска, Финска, Немачка, Норвешка и Румунија. Рат су „преживела“ 3 примерка и налазе се у поставкама музеја, један у Бугарској и два у САД. У норвешком музеју се налази труп који је подигнут са дна мора, на месту потапања немачке крстарице Blucher.

ТТ карактеристике (Аr-196 А-2)
Посада два (пилот и осматрач)
Дужина 11,7 м
Распон крила 15,1 м
Висина 5 м
Површина крила 37,9 м²
Маса празног авиона 2 980 кг
Максимална полетна маса 3 720 кг
Погон 1× Bramo 323, 830 КС
Максимална брзина 311 км/ч
Долет 1 080 км
Плафон лета 7 010 м
Брзина пењања 300 м/с
Наоружање 2 x 7,92 мм (МГ 15 и МГ 17), 2 x 20 мм
и 2 x 50 кг бомби

Arado Ar 68

Arado Ar68e

Развијан упоредо са моделом Ar 67, Ar 68 ће, како се испоставило, бити последњи немачки ловац, двокрилац. У наоружање је уведен у лето 1936, као наследник Хенкеловог модела He 51.

Први прототип, Ar 68a је имао мотор BMW VId снаге 750 КС. Први пут је полетео у лето 1934, али је имао донекле разочаравајуће перформансе. Лоше перформансе су делом превазиђене код другог и трећег прототипа, означених са  Ar 68b и Ar 68c, који су се од првог разликовали углавном по уграђеном дванаестоцилиндричном мотору Junkers Jumo 210A, снаге 680 КС. Испитивања модела Ar 68b су показала одређене проблеме са хладњаком мотора који је умањивао перформансе авиона. Хладњак је редизајниран и уграђен у Ar 68c. Овај авион, који је такође био наоружан са два митраљеза калибра 7,92 мм, извео је свој први лет у лето 1935. Са Јумо мотором, не само да је имао већу снагу, а самим тим и боље переформансе, већ је имао и бољу прегледност у предњој хемисфери. Као такав, уведен је у серијску производњу. Два наредна модела, Ar 68d и Ar 68e (погоњени мотором BMW VI, односно Jumo 210Da), произведени су као предсеријски модели.

Сам Ar 68 је био типични представник ловаца двокрилаца последње генерације. Чистог дизајна, снажног мотора и стајним трапом са подупирачима. Труп је био овалног пресека, од челичне конструкције у форми цеви, са панелима од лаких легура на предњој и задњој секцији, доик је остатак трупа био прекривен платном. Крила су била од дрвене конструкције, пресвучена шпер плочом и платном. Карактеристичан облик вертикалца, какав ће бити примењиван код скоро свих наредних конструкција авиона компаније Арадо, први пут је примењен код овог модела.

У почетку је као одговарајући погон изабран мотор Jumo 210, али су кашњења у производњи овог типа мотора значиле да ће прве испоруке, у лето 1936, бити погоњене мотором BMW VI. Крајем 1936, залихе мотора Jumo 210Da (касније замењени мотором Jumo 210 Ea) су дозволиле производњу авиона Ar 68E-1 (произведено 375 комада) и његов улазак у наоружање немачких оружаних снага у пролеће наредне године. Два авиона Ar 68 су 1938. пребачени у Легију Кондор, која се налазила у Шпанији, чиме је извршено и тестирање авиона у борбеним дејствима.

Ar 68 се налазио у јединицама прве линије до 1938, када га је заменио Месершмитов ловац Bf 109. Са избијањем Другог светског рата, ови авиони су служили само за извршење задатака ноћних ловаца, а од пролећа 1940. су се користили искључиво у процесу обуке пилота.

Тактичко технички подаци Ar68
дужина 9,50 м
распон крила 11,58 м
висина 3,28 м
маса авиона 1 840 кг
максимална полетна маса 2 475 кг
Погонска група 1 х Junkers Jumo 210ea снаге 690 КС
Максимална брзина 335 км/ч
плафон лета 8 100 м
Долет 415 км
Наоружање 2 x 7,92 мм
60 кг бомби
посада 1