„Ослобађање“ слободног града

Немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајна упловио је 25. августа у луку Данциг. Било је. додуше, више посета немачке ратне морнарице Данцигу. Али ни један брод није добио прецизнија наређења од овога. У оперативном наређењу стајало је да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на отоку Вестерплате. И у самом Данцигу су у међувремену предузете потребне мере да се град при избијању непријатељства што брже преда у немачке руке. Два дана пре доласка немачког брода. Алберт Форстер, вођа националсоцијалистичке секције Gaua Danzig, сам је себе прозвао вођом Данцига. У својој новој функцији примио је посаду брода на свечану вечеру у градској скупштини. „Ваша посета, господине команданте, баш у овим данима пуним напетости за становништво Данцига, јасна је потврда неопозиве одлуке нашег Фирера. Адолфа Хитлера, да се немачком Данцигу помогне, поготово у овом тренутку.“ Форстер је говорио у име готово целокупног становништва. Од избора 1938. скоро сва места у Сенату су била у рукама нациста. Форстерове трупе, SS-Heimwehr, такође су већ биле стављене у стање приправности. Од 18. августа су наоружане; униформисане су марширале кроз град под властитом заставом. Сада се само још чекао почетак напада на Пољску. У Данцигу напад почиње увече 31. августа. Тога дана у једанаест сати упали су полицијски агенти код високог комесара Друштва народа за слободни град Данциг, Карлу Буркхарту и саопштили му да више не сме напуштати свој стан, да му је телефон искључен те да се спреми да још исте ноћи прими Форстера. Буркхарт је то одбио. Рекао је да је, међутим, спреман да сутрадан ујутро у осам сати разговара са Форстером. Сутрадан, тачно у осам, Форстер је с великом пратњом дошао код високог комесара. Саопштио му је да ће за два сата на његовој кући бити извешaна застава с кукастим крстом, тако да је боље за њега да одмах напусти град.

Schleswig-Holstein отвара ватру на пољско складиште ратног материјала

Битка за град Данциг почела је тог јутра у 4,45 бомбардoвањем Вестерплате с брода Шлезвиг-Холштајн. У самом граду су SS-Heimwehr и полиција савладали малобројно пољско особље радио-станице и заузели зграду пољског представништва у граду. По немачком плану напада, требало је да испуне још један задатак: да заузму понтонски мост преко Висле код Каземарка. То је било нешто северније од моста код пољског града Гдиње. Циљ ове акције био је да се у сваком случају држи отворена могућност контакта између Треће армије у Источној Пруској и Четврте у Поморју. Када су 4. септембра прве немачке јединице 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје слободног града Данцига. осим Вестерплате, било је у рукама нациста. Само полуострво Вестерплате заузето је 7. септембра. Од 265 пољских браниоца, остало их је само педесет. Форстер је већ 1. септембра укинуо државни устав. У његовој управи била су само четири члана. Сва законодавна и извршна власт прешла је у Форстерове руке. И, наравно, град је проглашен делом немачког Рајха. Истовремено се Форстер обратио становништву Данцига прокламацијом. „Дошао је тренутак за којим сте жудели двадесет година Данциг се данас вратио у велики немачки Рајх. Наш Фирер, Адолф Хитлер, ослободио нас је. На јавним зградама се данас први пут вијори застава с кукастим крстом, застава немачког Рајха. С торњева старе општине и достојанствене Маријине цркве звона означавају час ослобођења Данцига. Пресретни смо што и ми сад можемо бити грађани Рајха.“

Припадници SS-Heimwehr, уз подршку оклопног возила, у борбеним дејствима против пољских снага

Кад је Хитлер 19. септембра посетио Данциг. Форстер је још једном имао прилику да изрази своју захвалност. Своју добродошлицу завршио је овим речима: „Обећавамо вам, мој Фиреру, у овом историјском тренутку, да ћемо своју захвалност потврдити непоколебљивом верношћу, свестраним испуњавањем наших дужности и оданошћу.“ Хитлер је на то, између осталог, одговорио: „Овај тренутак не доживљавате само ви дубоко ганути, него га тако доживљава цео немачки народ. И ја сам свестан величине овог тренутка. Први пут крочим по земљи коју су немачки колонисти заузели пола века пре него што су први белци настанили садашњи Њујорк… Желео сам доћи овамо као ослободилац. Данас ми је припала та срећа. У овој срећи је обилна награда за бројне сате, дане, недеље и месеце пуне брига… Данциг је био немачки. Данциг је остао немачки и Данциг ће од овог тренутка бити немачки докле год постоји немачки народ и немачки Рајха.. Рајх који је сва немачка племена ујединио у једну целину и за који смо се заузели до последњег даха.“

Хитлер у посети Данцигу

Тог истог дана заузете су и последње пољске утврде код Гдиње. Тиме је за Данциг отклоњена и последња пољска опасност од акција пољске војске. Град је тек тада био ослобођен. Барем је тако осећала већина његовог становништва.

ДСР1

Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар” било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Бојни брод Bismarck

Упркос тврдњама појединих аутора, порекло дизајна и конструкције бојног брода класе Бизмарк не лежи у конструкцији и дизајну бојног брода класе Бајерн из Првог светског рата, сем што је, као и Бајерн, имао 8 топова калибра 380 мм распоређене у 4 двоцевне топовске куле и три погонске осовине. Бојни бродови класе Бизмарк су резултат искустава из развоја и градње џепних бојних бродова ( нем. Panzerschiffe) класе Дојчланд (Deutschland) касних двадесетих и раних тридесетих година под теретом Версајског мира.

Историјска позадина

Према потписаном Версајском миру из 1919. године, а по члану 181, немачке поморске снаге не могу у оперативној употреби прећи бројку од 6 бојних бродова, шест лаких крстарица, дванаест разарача и дванаест торпедних чамаца, док члан 190 ограничава депласман бојних бродова на свега 10 000 тона. 6. фебруара 1922. године САД, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан потписују Вашингтонски поморски споразум. Према условима из овог Споразума, пет највећих поморских сила су се сложиле да лимитирају стандардни депласман капиталних бродова на 35 000 тона, док је калибар топова ограничен на 406 мм. Укупна тонажа капиталних бродова по државама потписницама споразума је изгледала овако:
–   САД 525 000 тона,
–   Британија  525 000 тона,
–   Француска  175 000 тона,
–   Италија  175 000 тона, и
–   Јапан  315 000 тона.
Лондонска поморска конференција одржана у периоду јануар-април 1930. године је имала намеру да преиспита неке одредбе Вашингтонског споразума, али су Француска и Италија због премале тонаже, одбиле да исти ратификују.

Раних тридесетих година, градња ратних бродова у Немачкој је и даље била под ограничењима Версајског мира, и то све до 18. јуна 1935. године када је потписан Англо-немачки поморски споразум којим су одбачена ограничења у погледу градње и изградње немачке ратне морнарице. Тако је Немачкој дозвољено да изгради површинску флоту у износу од 35 % тонаже британске флоте, док је лимит подморничарске флоте износио 45% британске тонаже у подморницама. У преводу, то је значило да Немачка може имати 184 000 тона у бојним бродовима (5 бојних бродова по 35 000 тона депласмана).

У Лондону је одржана још једна поморска конференција у периоду децембар 1935. – март 1936. године. Јапан се повукао са конференције, наводећи као разлог неприхватање услова да јапанска флота по тонажи буде еквивалент америчкој и британској флоти. У споразум је додата клаузула да се бојни бродови граде до тонаже од 45 000 тона. Иако споразум нису потписале Италија и Јапан, као стандардни депласман за градњу бојних бродова је усвојен депласман од 45 000 тона, и то је самим тим, важило и за Немачку.

Класа Бизмарк

Након потписивања англо-немачког поморског споразума, и званично је наручен бојни брод класе „Ф“ (касније класа „Bismarck“), уговором који је потписан 16. новембра 1935. године између бродоградилишта „Blohm & Voss“ и немачке морнарице.

Конструисан од стране Др Хермана Буркхарта (Hermann Burkhardt), бојни бродови „Ф“ и „Г“ (Бизмарк и Тирпиц) су у основи биле унапређене верзије бојних бродова „Д“ и „Е“ (Шарнхорст и Гнајзенау), и као такви имали су доста сличних детаља. Званично „измереном“ тежином од 35000 тона (како би се уклопио у Споразум), његов прави депласман је био неких 7000 тона већи. Међутим, уклапао се у Споразум из 1937. године. Како било, нити један бојни брод изграђен под Лондонским споразумом из 1936. године (италијански Виторио Венето, француски Ришеље, британски Кинг Џорџ V и америчка Северна Каролина) су прелазили дат лимит.

Градња

Кобилица за брод Бизмарк је положена 1. јула 1936. године у хамбуршком бродоградилишту под ознаком BV 509, на доку 9. До септембра 1938. године, труп је изграђен до нивоа горње палубе. Церемонија поринућа је одржана у 1300 часова 14. фебруара 1939. године. церемонији је присуствовало више од 60 хиљада људи. Фотографисање и снимање није било дозвољеном, сем новинским агенцијама. Адолф Хитлер и пратња из његове политичке партије су стигли у бродоградилиште јахтом Хамбург. Након краћег говора, брод је крстила унука канцелара Бизмарка (Otto von Bismarck).

Рођендан бојног брода Бизмарк – полагање првог дела кобилице

То је био последњи капитални брод поринут у хамбуршком бродоградилишту. Кобилица за први бојни брод класе „Х“ је положена 15. јула 1939. године али је изградња заустављена за мање од три месеца градње, да би коначно отказана августа 1941. године. Након тога, у складу са немачком политиком вођења подморничарског рата, сви радни ефективи бродоградилишта су били усмерени на изградњу подморница.

Након поринућа, Бизмарк је привезан у делу луке где је вршено опремање брода, а где су већ чекали котлови, топовске куполе и остали делови надграђа. Ту је извршена и једна мања измена у изгледу трупа. Наиме, раван прамац је замењен „атлантским“ који је имао боља маритимна својства.

 Рат је започео у септембру 1939. године, али упркос њему и оштрој зими, радови су се одвијали према плану и распореду…

Први чланови будуће посаде пристижу у Хамбург априла 1940. године. У то време долази и командант брода, 46-годишњи капетан бојног брода Ернст Линдеман (Ernst Lindemann). Бизмарк је још увек био у фази опремања те су чланови посаде започели прву фазу обуке, упознавање са ратном техником и средствима на броду. 23. јуна Бизмарк улази на суви док како би му уградили пропелере и систем за смањење бродског магнетизма. Такође је префарбан подводни део брода. Из дока излази 14. јула и враћа се на стари гат. У наредним данима обављају се још неки тестови… Посада, састављена од 103 официра и 1962 подофицира и морнара још увек није била комплетна, те су нови чланови још увек пристизали.

Брод је коначно био спреман „за борбу и пловљење“ и улазак у оперативну употребу, што је и озваничено 24. августа 1940. године.

Само што је примљен у оперативну употребу, и посада подељена по борбеним станицама и дивизионима (бродске смене), започело је увежбавање. Најуобичајније вежбе су биле ваздушна узбуна, контрола оштећења и поседање и рад борбених станица.

15. септембра 1940. године, Бизмарк по први пут испловљава из Хамбурга ради вршења морских  испитивања брода. Испитивања се врше у Балтичком мору са базом у Готенхафену. Балтик је изабран као сигурно подручје, без непријатељских активности. Улази у Балтичко море су били добро чувани, а било је и минских поља.

Морска испитивања су трајала читава два месеца. На мерној миљи, брод постиже брзину од 30,1 чворова иако је конструктивна брзина брода износила 29 чвора. Брзина постигнута на мерној миљи га је учинила најбржим бојним бродом на свету, а далеко бржим од било ког британског бојног брода. Док је био на везу у Готенхафену, Бизмарк добија два стереоскопска даљиномера дужине по 10.5 м. Противавионске батерије нису још увек биле комплетиране, тако да му се тамо монтирају још 4 крмене туреле типа Ц37 са топовима калибра 105 мм. Средином новембра почињу прва артиљеријска гађања и непосредно после извршених артиљеријских гађања морска испитивања брода бивају „заокружена“ и завршена. Петог децембра напушта Готенхафен и плови ка Хамбургу, где упловљава 9. децембра.

У Хамбургу су извршена задња „подешавања“. Даљиномер са топовске куле „Антон“ је скинут јер је маглио за време вожње великим брзинама. Такође је извршено бојадисање брода маскирном шемом бојења карактеристичном за немачке велике бродове. Посада је пуштена на божићно одсуство и то је за неке чланове посаде била последња прилика да виде своје најмилије.

Брод је спреман за борбу…

Понесени успесима површинских бродова на Атлантику током зиме 1940-41. године, команда немачке морнарице доноси одлуку о покретању амбициозније операције. Идеја је била да се моћна ударна група састављена од бојних бродова Бизмарк (DKM Bismarck), Тирпиц (DKM Tirpitz), Шарнхорст (DKM Scharnhorst) и Гнајзенау (DKM Gneisenau) пошаље у Атлантски океан, где ће нападати савезничке трговачке бродове. Последња два брода из групе су се већ налазила у Бресту, у Француској. Они тек што су завршили успешну двомесечну кампању у северном Атлантику под командом адмирала Гинтера Литјенса (Günther Lütjens), у којој су потопили 22 брода укупне тонаже од 116000 БРТ. На несрећу, Шарнхорст је морао да уђе у суви док ради извршења поправки и није био на располагању до јуна 1941. године.  На другој страни, у Балтику, Бизмарк је скоро завршио морска испитивања и ускоро је могао бити спреман за борбу. Како било, Тирпиц, који је уврштен у флотну листу у фебруару 1941. године, још увек није испитан на мору, тако да није било сигурно да ли ће узети учешће у предстојећој операцији.

Другог априла, истог дана када су на Бизмарка укрцана два авиона Арадо 196, Команда је изнела свој план… Како је Шарнхорст био у сувом доку, а Тирпиц неспреман, одлучено је да се у северни Атлантик пошаљу Бизмарк и тешка крстарица Принц Еуген (Prinz Eugen). У наставку операције, Гнајзенау би касније испловио из Бреста и придружио им се. За операцијско подручје је одређен Атлантски океан северно од екватора. Савезнички конвоји су „научили лекцију“ те су сада као пратњу имали теже бродове, бојне бродове или крстарице. Стога је задатак Бизмарка била борба са пратњом, док остали бродови на себе преузимају потапање теретних бродова.

Британски Адмиралитет је био забринут извештајима својих обавештајаца који су најављивали велику акцију немачких бродова у Атлантику. Британцима је било познато да су Шарнхорст и Гнајзенау у Бресту. Такође им је било познато и колика ће им опасност претити када им се придружи Бизмарк. Стога је одлучено да се ова два брода онеспособе нападима из ваздуха. Авиони типа Бристол Бофорт (Beaufort) из 22. сквадрона Обалске команде РАФ-а су 6. априла извели напад који је за резултат имао оштећење Гнајзенауа торпедом. Иако су британски авиони оборени противавионским батеријама, Гнајзенау је ипак морао да иде у суви док на поправку. Неколико дана касније, у ноћи 10./11. априла поновљен је напад, овај пут авио бомбама. Напад је имао за резултат да је „књига спала на два слова“, Бизмарк и Принц Еуген, пошто остатак ударне групе која је требала бити формирана није могла бити спремна за борбу тог пролећа.

Након задњег напада британских авиона, било је више него довољно разлога да се планирана акција немачких бродова откаже, односно одложи до повратка бродова из ремонта. Процене су говориле да би до јесени у строју били и бојни брод Тирпиц, и оштећени Шарнхорст и Гнајзенау. Кратке пролећне ноћи су такође ометале неопажено упловљење у Атлантски океан. Упркос свему, идеја о слању Бизмарка и Принца Еугена је остала „на снази“.

Велика Британија се, узевши у обзир снабдевање ратним материјалом, налазила у критичном положају и 5 месеци „мира“ би јој пружили прилику да се консолидује. Постојао је и страх од уласка САД у рат. Командант немачке морнарице адмирал Ерих Редер (Erich Raeder) је сматрао да је у обавези да држи Британију под притиском, тако да је остао при ставу да се операција не одлаже.

Најважнији задатак немачког састава је био неопажени улазак у воде Атлантског океана. По уласку у океан, моћи ће лако да заметну траг и да почну нападе на конвоје.

У међувремену је одржан радни састанак адмирала Литјенса и команданта подморничких снага, адмирала Карла Деница (Karl Dönitz), на коме су се договорили о садејству подморница и површинских снага у операцији. На брод је укрцан и официр за везу…

Адмирал Литјенс је 22. априла утврдио све детаље операције која је добила кодну ознаку Rheinübung (Вежба на Рајни). Приближавао се тренутак испловљења на задатак, али је 23. априла Принц Еуген током пребазирања за Кил налетео на мину. Овај догађај је захтевао одлазак на поправку, што је мало одложило испловљење састава. Три дана касније, 26. априла, у Берлину се састају Литјенс и Редер, како би разговарали о насталој ситуацији. Литјенс је поново предложио  одлагање операције до увођења свих планираних бродова у састав снага за извршење операције, али је Редер тврдоглаво остао при свом ранијем становишту. Издаје наређење да се по сваку цену крене са почетком операције.

У међувремену, на Бизмарку су ужурбано вршене последње припреме пред задатак. Крајем априла се уграђују и два нова четвороцевна топа 20 мм C/38. 28. априла командант брода, Линдеман извештава претпостављене да је брод спреман…

Хитлер 5. маја долази у посету граду Готенхафену (данашњој Гдињи) како би извршио смотру Бизмарка, који је лежао на сидру, и Тирпица, који је био везан на лукобрану. Редер је био одсутан па је Хитлера примио командант Бизмарка.

Посада постројена за смотру од стране Фирера, 5. мај 1941.

Адмирал Литјенс са члановима штаба се укрцава на Бизмарк 13. маја. Цело поподне брод проводи у вежбама прекрцавања горива на мору са Принц Еугена, док следећи дан исте вежбе изводи са лаком крстарицом Лајпциг. У тој вежби долази до квара бродске дизалице, што поново одлаже испловљење. Коначно, 16. маја, Литјенс извештава да је брод спреман, те се за почетак операције одређује 18. мај.

У 1000 у јутро 18. маја 1941. године у Готенхафену, адмирал Литјенс врши смотру посаде на Принц Еугену. Након тога, на Бизмраку се одржава састанак на коме адмирал упознаје команданте бродова са планом операције. Командант Принц Еугена је био капетан бојног брода Хелмут Брикман (Kapitän zur See Helmuth Brinkmann). Договорено је да се уколико време послужи не упловљава у Корсфјорд (данашњи Кросфјорд). Уместо тога, пловиће даље на север где ће извршити допуњавање горивом, пре него што крену кроз Дански пролаз између Исланда и Гренланда.

У подне, Бизмарк напушта сидриште док бродска музика свира „Морам ли ићи“ (Muß i’ denn) и потом се сидри на Готенхафском сидришту ради крцања хране и погонског горива. Операција је почела. У току крцања долази до пуцања црева тако да није могла да се укрца сва количина горива. То и није било од великог значаја, иако је укрцано 200 тона горива мање. Танкови Бизмарка су могли да приме тачно 8294 тона горива.

Око 2100 истог дана, Принц Еуген испловљава са сидришта… Бизмарк испловљава за њим у 0200 часова 19. маја. Оба брода плове самостално до тачке сусрета код острва Риген. На тачку сусрета стижу у подне 19. маја. Тада командант Бизмарка информише посаду о задатку који је пред њима. Након тога, настављају вожњу на запад у пратњи разарача Z-23 и Z-16. У 2230 им се придружује и разарач Z-10 на коме се налазио сам командант 6. флотиле разарача.

У јутро 20. маја достижу Категат, мореуз између Данске и Шведске (пружа се правцем север-југ, дужине 220 км, дубине око 23 м).

У пролазу Категат немачки пловни састав по први пут бива примећен од стране бројних данских и шведских рибарских бродова. Било је ведро, и у 1300 часова их примећује шведска крстарица Готланд (Gotland). Извештај о визуелном контакту бива одмах прослеђен у Стокхолм. Истоветни извештај је ускоро прослеђен британском војном аташеу. Литјенс је тек у 1737 прекинуо радио тишину и пријавио инцидент групи Север, немачкој Морнаричкој команди у Вилхелмсхафену (тада под командом адмирала Ролфа Карлса). Касније током дана,војни аташе, капетан Хенри Денхам, прослеђује извештај Адмиралитету у Лондон: „Категат, данас 20. мај. У 1500 часова, два велика ратна брода, у пратњи три разарача, 5 бродова и 10 или 12 авиона, прошли Марстранд, смер североисток. 2058/20“ …

У међувремену, у 1615 часова, групи се придружила 5. флотила миноловаца, како би помогла у безбедној пловидби кроз минска поља која су затварала Категат. У сутон 20. маја, немачки бродови су прошли поред Скагерака. Ту их је приметио Виго Акселсен, члан норвешког покрета отпора који исцрпно обавештава Лондон о кретању састава. Бродови настављају ка северу…

У јутро 21. маја, британски Адмиралитет прима извештај од капетана Денама… авиони добијају инструкције да буду на опрезу…

Око 0900 часова, бродови упловљавају у Корсфјорд, јужно од Бергена. Адмирал Литјенс је хтео да продужи ка северу, али је одустао због велике видљивости и опасности да буде примећен. Зато одлучује да уђе у Корсфјорд и сачека ноћ. Истог дана, око поднева, “Бизмарк” баца сидро у Гримстадфјорду, док “Принц Еуген” наставља на север са пратњом. Сидри у заливу Калванес, и везује на сваки бок по један трговачки брод како би се заштитио од евентуалног торпедног напада.

У Гримстадфјорду

Док су немачки бродови „одмарали“ у фјордовима, британска Обалска команда шаље авионе у потрагу. Спитфајер поручника Мајкла Саклинга проналази бродове и фотографише их са висине од 8000 метара и враћа се на аеродром Вик у Шкотској. Уочавање бродова од стране шведске крстарице и припадника норвешког покрета отпора, показаће се као велики пех за Немце.

У фјордовима бродови добијају нову шему бојења. Ту се врши и допуњавање “Принц Еугена” горивом са танкера Волин. “Бизмарк” није извршио допуњавање горивом, што ће се касније показати као велика грешка.

Крстарица „Принц Еуген“ завршава крцање горива до 1700 часова, када немачки бродови дижу сидра. У то време, на „Бизмарк“ стиже депеша из Берлина у којој пише да се прислушкивањм британских радио веза дошло до сазнања да Британци мотре не би ли спазили два немачка бојна брода и три разарача у северним курсевима. Бродови напуштају фјордове у 2000 часова, по паду мрака. Након што су одмакли од обале, узимају курс 0°.

По пријему извештаја о кретању немачких бродова, командант британске Домовинске флоте (Home Fleet), адмирал Сер Џон Кронин Тови (John Cronyn Tovey) почиње да разматра могуће циљеве и намере немачког пловног састава. Наредио је двема тешким крстарицама, “Сафолк” (HMS Suffolk) и “Норфолк” (HMS Norfolk), обе под командом контра адмирала Вилијама Фредерика Вејк-Вокера (William Frederick Wake-Walker), да патролирају Данским пролазом. Касније тог поподнева, пристигли су снимци које је направио Спитфајер. Тада је дефинитивно идентификован бојни брод класе „Бизмарк“ и крстарица класе „Хипер“.

Како било, пред поноћ 21. маја из Скапа Флоа испловљава британски пловни састав снаге: бојни крсташ “Худ” (HMS Hood), бојни брод „Принц од Велса“ (HMS Prince of Wales) и група разарача (HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony, HMS Echo, HMS Electra, i HMS Icarus). Њихов задатак је био да покрију подручје јужно и источно од Исланда.

Напомена: Разарачи HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony су разарачи А класе, разарачи HMS Echo и HMS Electra су разарачи класе Е, док је HMS Icarus разарач класе I.

Ка Данском пролазу

Време се нагло погоршава 22. маја. Током ноћи, група продужава на север, са три разарача као претходницом и крстарицом „Принц Еуген“ на зачељу састава. У 0420 часова разарачи се одвајају од групе и настављају на исток ка Трондхајму, док „Бизмарк“ и „Принц Еуген“ одржавају курс ка северу брзином од 24 чвора.

Узбуна од напада подморница и од напада из ваздуха се огласила у 1237 часова истог дана, те се наредних око пола часа пловило у цик-цак курсевима, у избегавању евентуалног торпедног напада. По завршетку узбуне, горње површине са ознакама за идентификацију из ваздуха и ознаке кукастог крста на прамцу и на крми брода пребојене су у сиву боју. Након тога, група улази у северозападни курс ка Данском пролазу. Цео дан је био облачан и магла је била толико густа да се пловило са повременим укључивањем рефлектора, како би проверили свој положај у строју.

Овакви временски услови су ишли Немцима на руку. Имали су могућност неопаженог уласака у Атлантски океан…

У међувремену, 22. маја у 2000 часова, адмирал Тови прима радио поруку да су немачки бродови кренули ка Норвешкој. Тада напушта Скапа Флоу са групом бродова: бојни брод „HMS King George V“, носач авиона „HMS Victorious“, лаким крстарицама „HMS Kenya“, „HMS Galatea“, „HMS Aurora“, „HMS Neptune“, „HMS Hermione“ и разарачима „HMS Active“, „HMS Inglefield“, „HMS Intrepid“, „HMS Lance“, „HMS Punjabi“ и „HMS Windsor“. Бојни крсташ „HMS Repulse“, који је пловио из Клајда, требао је да им се придружи следећег јутра.

У ноћи 22/23. маја по пријему извештаја, Винстон Черчил јавља Френклину Рузвелту: „Јуче, двадесетпрвог, „Бизмарк“, „Принц Еуген“ и 8 трговачких бродова лоцирано је у Бергену. Ниска облачност није дозволила напад. Вечерас (открили смо) су испловили. Имамо разлоге да верујемо да се планира напад на Атлантику. Уколико их не ухватимо како излазе, ваша морнарица би сигурно могла да их уочи за нас. „King George V“, „Prince of Wales“, „Hood“, „Repulse“ и носач авиона „Victorious“ са још мањих бродова трагају за њима. Дајте нам новости и ми ћемо завршити посао.“

Временске прилике су остале исте и 23. маја. Тог поподнева, у 1811 часова, Немци су преко десног бока приметили бродове, али су ускоро схватили да су то санте леда које су уобичајена појава на овим географским ширинама. Група достиже границу леда и окреће у курс 240º. Крстарица Сафолк их је опазила у 1922 часова, на даљини од 7 миља. У Адмиралитет стиже извештај: „Осмотрени један бојни брод, једна крстарица, азимут 020º, даљина 7 миља, у курсу 240º.“  Енглеска крстарица је примећена, али се није дејствовало јер је убрзо нестала у густој магли. Сат времена касније, појављује се крстарица Норфлок и Бизмарк одмах отвара ватру. Испаљено је 5 салви, од којих су три „уракљиле“ крстарицу. Norfolk није директно погођен, иако су неки шрапнели пали на палубу. Уз помоћ димне завесе крстарица налази спас у магли.

Британске крстарице овај пут заузимају позицију по крми немачких бродова; Сафолк (опремљена радаром Тип 284) је била по десном боку, док је Норфолк (са старим радаром Тип 286М) по левој страни. Оба брода су настојала да прате и да јављају позицију противника. Чекали су долазак јачих британских снага.

На Бизмарку је „радарски инструмент“ (FuMO 23) оштећен дејством топова из прамчаних купола. Узевши овај недостатак у обзир, адмирал Литјенс наређује да вођство састава преузме крстарица „Принц Еуген“ чији је радар (FuMO 27) био исправан, док ће Бизмарк својом артиљеријом држати Британце подаље. Ова промена у строју ће код Британаца направити велику збрку следећег јутра.

Након што је откривен од стране британских бродова, адмирал Литјенс је могао да плови на исток, ка Норвешком мору како би се допунило гориво са танкера Вајсенбург (Weissenburg). „Рецепт“ је већ био испробан док је командовао групом коју су сачињавали „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“. Тада их је открила британска крстарица „Најад“ у рејону Фарских острва.

Рано повлачење са ових тачака би приморало британски састав (Худ, Принс оф Велс, Кинг Џорџ V и Рипалс) да се врате у базу у Скапа Флоу, и то са великом количином потрошеног горива. Међутим, овај пут је Литјенс одлучио да настави даље ка Атлантику, са надом да ће са падом мрака „отрести“ са себе пратњу британских крстарица. Временски услови који су владали Данским пролазом су пружали изванредну прилику да умакну пратњи. Литјенсова одлука да настави даље се може оправдати тиме што је мислио да су тешки бродови Домовинске флоте били предалеко да би га пресреле. Немачки извештаји са извиђања су, изгледа, то и потврђивали, иако је истина била другачија: снаге вице адмирала Холанда су се већ приближавале великом брзином… Друга ствар на коју Литјенс није рачунао јесте ефикасна употреба британских радара.У око 2200 часова, Бизмарк окреће у контракурс покушавајући да „ухвати“ крстарицу Сафолк, али исти маневар врши и британска крстарица, одржавајући даљину од Бизмарка. После неуспешног маневра, Бизмарк се враћа у строј, одмах иза крстарице Принц Еуген.

Битка у Данском пролазу

Битка у Данском пролазу, такође позната и као Исландска битка, је трајала нешто мање од 15 минута. То је био сукоб титана у коме су највећи ратни бродови тог времена стављени на тест. Остаће упамћена по потапању митског брода.

У рано јутро 24. маја, време се пролепшало и видљивост се значајно поправила. Немачка група бродова је пловила у курсу 220º брзином од 28 чворова, када је у 0525 часова хидрофон са Принца Еугена открио шумове од пропелера два брода са његове леве стране. У 0537 часова Немци успостављају визуелни контакт са бродом за који су у први мах помислили да је лака крстарица, на даљини од 19 миља. У 0543, по левом боку брода примећују још један брод, неидентификовани. Узбуна је дата и на Бизмарку и на Принц Еугену. Артиљерци нису имали тада најважнији податак, врсту противничког брода, како би изабрали одговарајућу муницију. На пречац су закључили да се ради о крстарици… изабрана су експлозивна зрна калибра 203 мм (Spgr. L/4,7).  У том тренутку, британски ратни бродови (бојни крсташ Худ и бојни брод Принц од Велса) су се приближавали немачким бродовима пловећи брзином од 28 чворова, у курсу 280º.

Вице адмирал Холанд, који је био укрцан на бојни крсташ Худ, био је упознат са рањивошћу брода при борби на великим даљинама,  покушавао је да се што више приближи пре него што отвори ватру. Адмирал Литјенс није имао другог избора, него да прихвати борбу.

Како су силуете немачких бродова биле сличне, Холанд у 0549 наређује да се нападне водећи брод (Принц Еуген), мислећи да је то Бизмарк. Након пријема наређења, британски бродови улазе у курс 300º. У 0552 часова, тренутак пре отварања ватре, Холанд увиђа грешку и наређује напад на њега, али из неког разлога, Худ наставља ка првобитном циљу напада. На бојном броду Принц од Велса су исправно схватили наређење и окрећу ка циљу, који је пловио на миљу иза крстарице Принц Еуген. Одједном, у 0552.5 часова, са даљине од око 12.5 миља, Худ отвара ватру, праћен отварањем ватре са Принца од Велса, пола минута касније, у 0553. Оба брода су отворила ватру из прамчаних купола, пошто су из угла којим су прилазили циљу, било немогуће нишанити крменим. Адмирал Литјенс одмах шаље сигнал Групи Север: „У борби сам са две тешке јединице…“

Прва салва са Принца од Велса прелетела је преко крме Бизмарка. Непосредно након тога, Принц од Велса почиње да „пати“ од механичких проблема са артиљеријом. Наиме, непосредно након отварања ватре долази до квара на топу бр. 1 у прамчаној куполи ( купола „А“). Њена трећа, четврта и пета салва пребацују Бизмарка. Худове прве две салве, упућене према Принц Еугену, подбацују и на брод падају крхотине и вода.

„Јот Дора!“ Бизмарк отвара ватру

Зрна из британских топова су почела да се приближавају немачким бродовима док су топови на немачким бродовима још увек ћутали. На Бизмарку, први артиљеријски официр већ неколико пута тражи дозволу за отварање ватре, али са командног моста нема повратне команде. Коначно, у 0555, када је британски састав почео да окреће на лево за 20º (маневар који је дозволио правилну идентификацију бродова у британском саставу) Бизмарк је отворио ватру. За њим, ватру отвара и Принц Еуген.

Растојање у том тренутку износи око 11 миља. Оба немачка брода су концентрисала ватру на главног противника, на Худ. Прва салва с Бизмарка је подбацила. На Принц Еугену, крмене торпедне цеви су већ биле напуњене…. Командант наређује торпедном официру да испали торпеда чим буде у домету. У 0556 часова, пета салва са Принца од Велса пада преко Бизмарка, али у шестој салви већ има погодака. У 0557 часова Принц Еуген погађа Худ, изазивајући пожар. Бизмарк задобија оштећења и за собом оставља траг нафте… Литјенс наређује да се ватра са Принц Еугена и секундарна артиљерија са Бизмарка окрену ка бојном броду Принц од Велса.

Уништење бојногкрсташа HMS Hood

У 0600 часова Худ и Принц од Велса  су се налазили у маневру скретања за још 20º на лево како би били у позицији која им омогућава употребу крмених кула, када је Бизмаркова шеста салва погодила Худ. Даљина је била мања од 9 миља. Најмање једно од зрна 380 мм је пробило оклоп Худа и продрло у крмену мунициону комору, када се зачула експлозија. Осматрачи са немачких бродова су били уплашени силином експлозије. Худ, „Моћни Худ“, понос британске Краљевске морнарице кога је 20 година красила „титула“ највећег брода на свету, преполовио се и потонуо за три минута на позицији 63º 22´ N и 032º 17´ W.

Бојни брод Бизмарк отвара ватру током битке у Данским вратима

Све се одиграло тако брзо да нико није успео да напусти брод. Од посаде која је бројала 1418 чланова, спасило се свега три, и то након три и по сата проведених у води. Вице адмирал Холанд, чланови штаба, командант брода,… сви су нестали.

Немци су лако пренели ватру на други циљ. У 0602, Бизмарк погађа командни мост Принца од Велса, при чему су погинули сви на мосту, сем команданта и једног члана посаде. Даљина се повећала на 14000 метара… Принц од Велса је био у незавидном положају тако да је у 0603 положио димну завесу и кренуо да се извлачи из борбе, након што је претрпео 4 поготка са Бизмарка и 3 са Принц Еугена.

Британски бојни брод испаљује још три плотуна док се повлачи, али без и једног поготка. У 0609 немачки бродови испаљују задњи плотун и тиме се битка завршава. За Британце је остало несхватљиво зашто су немачки бродови наставили истим курсем, уместо да пређу у гоњење и докрајче британски бојни брод.

Принц Еуген током битке није погођен, тако да није имао никаква оштећења, за разлику од Бизмарка који је погођен са три тешка зрна са Принца од Велса у десни бок. Први пројектил га је погодио по средини трупа, испод водене линије, у секцији XIV, при чему је пробио спољашњи труп и експлодирао при удару у торпедну преграду дебљине 45 мм. Овај погодак је проузроковао продор воде у десну електричну централу број 4. Суседна котларница број 2 је такође примила одређену количину воде. Група за контролу оштећења је обичним висаљкама за спавање зауставила даље продирање воде.

Друго зрно је погодило прамац брода, изнад водене линије у секцији XXI. Овај пројектил је пробио труп са десне стране, прошавши кроз оклопљену палубу без експлозије и прошао на леву страну направивши отвор пречника око 1.5 м. Треће зрно је само „прошишало“ кроз брод не направивши већу штету по пловност брода.

Као резултат ових погодака, максимална брзина брода је смањена на 28 чвора. Брод је добио прамчани трим од 3º и нагнуо се на десну страну за 9º. Због оваквог положаја брода, листови левог пропелера су с времена на време излазили из воде, што је смањивало брзину. Танкови на левом боку брода су напуњени морском водом како би се смањио трим. Штета није била озбиљна, Бизмарк је сачувао способност за борбу, још увек добру брзину и није имао великих губитака у људству (свега пет чланова посаде рањено).

Литјенсове опције

Након битке у Данском пролазу, немачки бродови су наставили пловидбу у југозападном курсу. Литјенс је имао две опције… Прву, да се врати у Норвешку и другу, да настави операцију према плану. Данас, већина „људи“ се слаже да је Литјенс требао да уништи, или да макар онеспособи Принца од Велса и да потом окрене ка Трондхајму. Постојао је и краћи пут до Бергена, али са већим ризиком од сусрета са групом адмирала Товија који је пловио из Скапа Флоа.

Уместо тога, адмирал Литјенс супротно предлогу команданта брода (да гони и уништи Принца од Велса), наставља према плану операције. У 0801 часова адмирал Литјенс шаље серију порука Групи Север у којима им саопштава да намерава да „одведе“ Бизмарка у Сен Назер на поправку. Принц Еуген, који је био неоштећен, би тада остао у Атлантику и самостално вршио нападе на трговачко бродовље Савезника.

Одлука да се упути ка Сен Назеру показује да је, након што је увидео колика су оштећења брода, адмирал Литјенс правилно одлучио да откаже операцију, барем да је одложи док се Бизмарк не доведе у исправно стање. Остаје питање зашто је изабрао Сен Назер… Француска лука је била даља од норвешких и као такво, пловидба је изискивала више погонског горива. Вероватно је Литјенс сматрао да је француска лука погоднија за наставак операције од норвешких лука. Чињеница је да је успешно „довео“ у Брест Шарнхорста и Гнајзенауа неколико месеци раније.

У 0950 часова командант Принц Еугена је информисан о оштећењима Бизмарка, након чега му је Литјенс наредио да плови иза Бизмарка како би установио колики је губитак нафте и уља који су отицали из оштећених танкова Бизмарка. До 1100 часова Принц Еуген се враћа на старо поставиште у строју.

Три британска брода која су била у потери, још увек су „покривали“ Немце… Норфолк са десне, а Принц од Велса и Сафолк са леве стране. У подне, немачка команда пребацује оперативну контролу операције на Групу Запад. У 1240 Бизмарк и Принц Еуген улазе у курс 180º брзином од 24 чв.

Потез британског Адмиралитета

Неочекивано потапање бојног крсташа Худ је изазвало велику озлојеђеност у Лондону. Како би повратили углед британске морнарице, Адмиралитет све „слободне“ ратне бродове преусмерава у потеру за Бизмарком. Ишло се дотле да су конвоји остављани без пратње како би што више бродова трагало за Немцима.

Бојни брод Родни (HMS Rodney) је пловио на запад ка Бостону на поправке са разарачима Сомали, Тартар, Машона и Ескимо (HMS Somali, HMS Tartar, HMS Mashona, i HMS Eskimo, сви класе „Трибал“) из 6. флотиле који су пратили путнички брод Британик (пописни транспортни брод депласмана 27759 тона).

Адмиралитет наређује Роднију да крене на Бизмарка и у 1036 стиже порука „да ако Британика не може да их прати нека остане један разарач у пратњи.“ Тако у подне Британика остаје са разарачем Ескимо, док остали бродови настављају даље према новим инструкцијама. Бојни брод HMS Ramillies (бојни брод класе Revenge из 1916. године) који је био у пратњи конвоја HX 127, добија наређење да напусти пратњу и да крене ка рејону у коме се очекивало да се налази Бизмарк. На њихову срећу, Бизмарк је окренуо ка Француској, тако да смо остали „ускраћени“ за једну добру битку…

У потеру је био укључен и први бојни брод из класе Revenge, HMS Revenge, који је тада био везан у луци у Халифаксу. Испловио је у 1500 и кренуо на исток…

Принц Еуген је деташован

У рано јутро 24.маја адмирал Литјенс одлучује да деташује (деташован брод –  брод који је издвојен из пловног састава и упућен у други рејон ради самосталног извршења одређеног задатка) крстарицу Принц Еуген. У 1420 семафорском сигнализацијом сигнализира капетану Бринкману: „Даље активности: Током кишног времена, Бизмарк ће променити курс на запад. Принц Еуген ће задржати пређашњи курс и брзину све док не буде приморан да их промени, односно три часа по одвајању Бизмарка. Након тога узеће гориво са танкера “Belchen” или “Lothringen” и потом наставити самостално са крстаричким ратом. Извршење на сигнал „Худ“.

Ово је био диверзиони маневар у коме ће Бизмарк морати да привуче пажњу британских бродова довољно дуго да Принц Еуген одмакне и завара траг. У међувремену, вицеадмирал Дениц наређује подморничким снагама прекид свих операција напада на трговачко бродовље  ради пружања подршке Бизмарку. У то време адмирал Литјенс захтева од Деница да упути подморнице у квадрант АЈ 68. Намера му је била да Бизмарк намами британске бродове у замку и доведе их пред торпедне цеви немачких подморница. Дениц стационира неколико подморница (U-93, U-43, U-46, U-557, U-66, U-94) у задато подручје.

У 1540, немачка група бродова улеће у кишни облак, након чега на снагу ступа сигнал „Худ“. Бизмарк окреће на лево при брзини од 28 чв… крстарица Сафолк је била близу и маневар пропада. Враћа се у строј у 1600 часова. Два часа касније Бизмарк великом брзином скреће преко десног бока. Овај пут маневар му успева, а Принц Еуген наставља да плови у старом курсу и тако напушта формацију. Бизмарк се пловећи у новом курсу приближава крстарици Сафолк на даљину од 18000 метара када  отвара ватру. Сафолк се брзо повлачи полагањем димне завесе.

Касније Бизмарк долази под удар Принца од Велса, али након измене плотуна, ватра престаје у 1856 часова. Након ове акције, у којој није било погодака ни на једној страни, крстарица Сафолк прелази на други бок Бизмарка и придружује се преосталој пратњи, како не би поново дошла под удар Бизмарка у случају да овај ненадано промени курс. Овај маневар је ослободио леви бок Бизмарка. Британци ће овај маневар платити пар часова касније…

Ситуација са горивом на Бизмарку је постала озбиљна и у 2056 Литјенс информише Групу Запад да ће, услед недостатка горива продужити директно за Сен Назер. Бизмарк је тада имао мање од 3000 тона нафте на располагању и око 1000 тона блокирано у одсеченим танковима. Уколико не буде успео да искористи заробљено гориво, мораће да смањи брзину како би имао довољно горива да се домогне француске обале.

Да је у Бергену извршена попуна горивом, Бизмарк би имао довољно горива да покуша диверзију како би се ослободио упорне пратње. Реалност је била таква да нису имали горива да по плану доведу пратњу до немачких подморница. Уместо тога, морали су да одржавају најкраћи курс до Француске. Као резултат промене плана, све расположиве подморнице из рејона Бискајског залива су упућене да формирају патролну линију како би покрили Бизмарков садашњи курс.

Напад торпедним авионима

У 1509 часова адмирал Тови је деташовао носач авиона HMS Victorious и 4 лаке крстарице HMS Galatea, HMS Aurora, HMS Kenya и HMS Hermione са задатком да се приближе Бизмарку и изврше торпедни напад из ваздуха. У 2210, на даљини од неких 120 миља, са носача авиона је полетело свих 9 торпедних авиона Свордфиш (Swordfish) из састава 825. сквадрона. Убрзо су добили пратњу авиона из 800. сквадрона РАФ. Вођа ескадриле је у 2350 успоставио контакт и припремио групу за напад. Међутим, уочени циљ је у ствари био кутер обалске страже САД. Бизмарк је у том тренутку био само 6 миља удаљен од позиције кутера и одмах је отворио ватру, истовремено повећавши брзину на 27 чв.

Један од Свордфиша из групе је изгубио контакт са осталим авионима из групе (услед велике облачности) тако да је у нападу учествовало 8 авиона. Немачка ватра је била веома јака и чак су и примарна и секундарна батерија отвориле ватру. За то време су заједничким снагама команданта брода и кормилара избегавана првих 6 торпеда лансираних на брод. Убрзо након шестог торпеда које је успешно избегнуто, брод је задобио погодак у десни бок, по средини трупа у висини оклопљеног појаса. Оклоп је ублажио експлозију торпеда тако да броду није причињена готово никаква штета, сем једног погинулог и шест рањених чланова посаде.

Упркос тешкој ватри, нити један авион није оборен, те су до 0230 сви успешно слетели на носач. Два авиона која су чинила пратњу торпедних авиона, остали су без горива и били су приморани да слете на воду.

Након напада, Бизмарк је морао да смањи брзину на 16 чв како би смањио притисак воде на прамац у коме су се одвијале поправке. Даљина између противника се смањивала, тако да је у 0131, 25. маја (Литјенсов 52. рођендан) на Бизмарка отворена ватра са Принца од Велса. Размењена су два плотуна на даљини од 15000 метара али због слабе видљивости није било ни погодака.

Адмирал Литјенс повлачи потез

Сва три брода која су пратила кретање Бизмарка су почели да плове у цик-цак курсевима како би избегли евентуални напад немачких подморница. У 0306 часова, узевши као предност противнички распоред и мрак, Литјенс увиђа прилику да измакне пратњи. Повећавши брзину на 27 чв и окренувши на десно, ушао је у идентичан маневар који је направио када је „одвајао“ крстарицу Принц Еуген. Бизмарк је успео да прекине контакт са противничком пратњом и уђе у курс 130º ка Сен Назеру. Британски бродови су покушавали да поново успоставе контакт, али су у 0401 известили о прекиду контакта са противником.

Наређење вицеадмирала Вејк Вокера да крстарица Сафолк промени поставиште у борбеној групи сада је показало своје последице. Ово наређење је дало Бизмарку простор за маневар, што је овај и учинио. Са Сафолком на старом поставишту, Бизмарку би било много теже да прекине контакт са потером.

Како било, на Бизмарку нису схватали да је контакт прекинут и у 0700 часова Литјенс шаље Групи Запад следећу поруку: „Један бојни брод, две тешке крстарице, одржавају контакт.“ У 0900 часова, Литјенс шаље још једну поруку Групи Запад. Бизмарк даље одржава радио тишину, али су Британци већ ухватили радио поруку и помоћу ње одредили приближну позицију Бизмарка.

Тог поподнева Литјенс прима честитке за рођендан, уједно и за потапање Худа, прво од Деница, а потом и од самог Хитлера. Истог дана, посада се баца на градњу лажног димњака који је требао да допринесе тежој идентификацији брода и збуњивању непријатеља. Током ноћи задржава исти курс, без инцидената…

Бизмарк је откривен

У јутро 26. маја, док се Бизмарк приближавао француској обали, посада је добила наређење да обоји горње површине купола примарне и секундарне артиљерије у жуто. То је био тежак посао за посаду, узевши у обзир стање мора.

Неколико часова раније, у 0300, два хидроавиона типа Каталина из састава Обалске команде су полетела из базе у Северној Ирској са задатком проналажења тачне позиције Бизмарка. У око 1010 часова, Каталина „Z“ из 209. сквадрона приметила је противнички брод, који је одмах отворио ватру. Каталина је одбацила 4 дубинске бомбе које је носила и предузела маневар за избегавање након што јој је труп био сав изрешетан шрапнелима. Известила је: „Један бојни брод, азимут 240º, даљина 5 миља, у курсу 150º. Моја позиција: 49º 33´ N, 21º 47´ W. Време слања 1030/26“. Британци су након више од 31 сата поново успоставили контакт са Бизмарком.

Како било, састав под командом адмирала Товија је био предалеко… Кинг Џорџ V је био 135 миља на север, а Родни (са максималном брзином од 21 чв) 125 миља свероисточно од Бизмарка. Нису били у стању да ухвате Бизмарка, сем ако овај знатно не смањи брзину.

Једино је Група X, под командом вицеадмирала Самервила, која је пловила из Гибралтара, имала шансе да пресретне Бизмарка. Бојни крсташ HMS Renown је био у најповољнијој позицији, али изгубивши Худ само два дана раније, британски Адмиралитет није дозвољавао овом броду да се упусти у борбу. Британци су највише наде полагали у авионе са носача HMS Ark Royal. Са њега је већ раније полетело 10 авиона Свордфиш како би покушали да пронађу Бизмарка. Са добијањем информације са Каталине, два најближа Свордфиша су кренула у пресретање. У 1114 часова, један од авиона је успоставио контакт, а седам минута касније и други. Као „смена“ шаљу се два Свордфиша опремљена допунским танком за гориво.

У 1450 часова са Арк Ројала у напад узлеће 15 авиона Свордфиш. У 1550 успостављају контакт и крећу у напад. Напад се претворио у фијаско… јер то није био Бизмарк већ лака крстарица Шефилд, која је била деташована са задатком откривања Бизмарка. На срећу Британаца, Шефилд није била погођена ни једним од лансираних 11 торпеда (квар упаљача). Два торпеда су експлодирала по удару у воду, три по преласку преко бразде крстарице. Сама крстарица је успешно избегла шест торпеда. Авиони у 1700 часова слећу на палубу носача, а у 1740 лака крстарица Шефилд успоставља визуелни контакт са противником.

Британци су ставили све снаге у један, последњи напад. Ускоро ће пасти мрак  и знали су да им је ово једина шанса да га зауставе, или макар успоре. Уколико поново „промаше“ Бизмарк ће већ следећег дана стићи до француске обале. Како било, у 1915 часова са Арк Ројала узлеће иста група од 15 авиона само овога пута торпеда су била наоружана контактним упаљачима.

У међувремену, британске снаге потере „прелазе“ преко подморнице U-556, која тиме доспева у одличан положај за напад. На срећу Британаца, а на Бизмаркову несрећу, подморница није више имала торпеда… сва торпеда је утрошила на конвој HX-126 неколико дана раније. Могла је само да јави позицију, курс и брзину противника…

Узевши крстарицу Шефилд као својеврстан „оријентир“, група Свордфиша у 2047 започиње торпедни напад. Бизмарк је одмах отворио ватру. У првом таласу Бизмарк је примио најмање два поготка. Једно торпедо (или два) су погодили Бизмарка у леви бок, по средини и није било велике штете, док је друго торпедо погодило крму брода, у десну страну, и заглавило оба листа кормила у положај „12º на лево“.

Бизмарк је са заглављеним кормилом кренуо да прави круг… Као и раније, ни овај пут није оборен ни један авион, иако су им нанета оштећења. Оштећење брода је било тако озбиљно, да је у 2140 часова адмирал Литјенс послао радио поруку Групи Запад: „Брод неспособан за маневар. Борићемо се до последњег зрна. Живео Фирер.“

Удар торпеда у крму је изазвао продор воде у кормиларске и суседне просторије. То је значило да би се све евентуалне поправке система за кормиларење изводиле под водом. рониоцима је било наређено да уђу у одсек за кормиларење како би одглавили кормила, али је огромна количина воде која је продирала онемогућила улазак. Због тешког мора, није било могуће ни спустити рониоце са спољне стране. Као алтернативно решење, разматрана је могућност да се листови кормила разнесу експлозијом, а да се након тога кормилари пропелерима (различитим ходом левог и десног мотора). Ова могућност је одмах одбијена јер се страховало од оштећења пропелера експлозијом.

Разарачи нападају Бизмарк

Након торпедног напада из ваздуха, „нови“ курс Бизмарка је довео до смањења даљине до крстарице Шефилд, која се након испаљеног плотуна са Бизмарка склања под димну завесу. Крстарица тада није директно погођена, али јој шрапнели онеспособљавају радар и рањавају 12 чланова посаде, од којих 6 касније подлежу ранама. Овај догађај приморава крстарицу да прекине контакт са Бизмарком, али већ у 2200 она наилази на 4. флотилу разарача којима даје податке о вероватној позицији Бизмарка.

У 2238 пољски разарач Пиорун примећује Бизмарка, који убрзо отвара ватру са три плотуна. Разарачи из 4. флотиле се придружују и нападају током целе ноћи. Бизмарк се снажно брани… У 2342 уништава антене на разарачу HMS Cossack. Сат времена касније, разарачи почињу да осветљавају подручје. Један од осветљавајућих пројектила пада на крму Бизмарка, и изазива пожар који посада успешно гаси. До јутра у 0700 часова на Бизмарка је било лансирано укупно 16 торпеда али нити једно није погодило мету.

Коначна битка

Море је појачало уз помоћ ветра јачине 8 из правца северозапада. На мосту Бизмарка ситуација је била напета. Знали су да је само питање времена када ће Британци јурнути са својим тешким бродовима. Брод је ишао уз ветар, брзином од 7 чв. Продор воде у крмени простор донекле је ублажио прамчани трим који је брод већ раније имао.

У 0833 часова бродови HMS King George V и HMS Rodney улазе у курс 110º и 10 минута касније, приметли су Бизмарка, на даљини од 23000 м. Родни отвара ватру у 0847, праћен артиљеријом са Кинг Џорџа V. Даљина је у том тренутку износила неких 20000 метара. Бизмарк узвраћа ватру у 0849 из прамчаних купола (куполе „Антон“ и „Бруно“), гађајући Роднија. У 0854, борби се придружује крстарица Норфолк са својим топовима калибра 203 мм. У 0858 се оглашава секундарна артиљерија са Роднија. У 0902 часова Бизмарк је примио неколико погодака који су оштетили надграђе и јарболе, уништивши том приликом вршни даљиномер. У 0904 стрељачком строју се придружује и тешка крстарица Дорсетшајр (HMS Dorsetshire) која тек што је пристигла, отвара ватру. Два бојна брода и две тешке крстарице су стајале наспрам Бизмарка. У 0908 часова бива уништен прамчани даљиномер и из употребе испадају куполе „Антон“ и „Бруно“.  Управљање ватром је пребачено у крмени део брода. Са те позиције, четврти артиљеријски официр управља са четири плотуна на бојни брод Краљ Џорџ V. На несрећу, тек што је „уракљио“ противника, зрном 356 мм бива уништена купола и Бизмарк остаје без управљања ватром. Тада крмене куполе крећу у самостално гађање, гађајући притом Роднија, који у међувремену лансира салву од 6 торпеда. Ни једно од торпеда не погађа.

У 0921 купола „Дора“ излази из употребе услед експлозије зрна у десној цеви. Четири минута касније и купола „Цезар“ испаљује задњи плотун. Дејствовала је још само по нека батерија секундарне артиљерије, али су и оне ускоро биле ућуткане ватром са британских бродова. Отприлике у то време, капетан Линдеман издаје наређење да се брод потопи и напусти.

Видевши да је Бизмарк изгубио способност за борбу, Родни се „јуначки“ приближава на неких 2500 до 4000 метара и наставља гађање топовима 406 мм. Зрна једна за другим погађају непомични брод… У 0940 услед пожара долази до експлозије куполе „Бруно“. У 0956 Родни лансира још два торпеда са даљине од 2700 метара, са једним могућим поготком у бок брода. Са ове даљине нико није могао да промаши… зрна су погађала брод, али он још увек није тонуо…Нешто након 1000 часова, крстарица Норфолк лансира 4 торпеда са даљине од 3600 метара, од којих је само једно торпедо можда погодило мету. Процедура за потапање брода је завршена, и посада почиње да напушта брод скачући преко ограде. Сви Бизмаркови топови су били ван строја, сваки усмерен у другом правцу. Димњак и надграђе брода су били изрешетани на много места. На неким местима палуба је личила на кланицу. Главни јарбол је још увек стајао на свом месту, са све ратном заставом. Родни прекида ватру у 1016, и адмирал Тови услед утрошка горива бива приморан да напусти бојиште.

Потапање Бизмарка

У 0920 часова са носача авиона Арк Ројал полеће група од 12 авиона Свордфиш. Непомична мета: бојни брод Бизмарк… идеалан за торпедно гађање. Авиони надлећу бојиште у 1015 часова али због јаке ватре са британских бродова нису смели да се упусте у напад. У почетку је бојни брод Кинг Џорџ V помислио да су то немачки авиони па је наредио да се отвори ватра на њих, срећом по њих – без последица.

У 1020, крстарица Дорсетшајр се приближава и лансира два торпеда са даљине од 3000 метара у десни бок брода. Оба торпеда погађају брод, али никакав ефекат погодака није примећен. Оклоп Бизмарка и даље је био јак… Тада крстарица прави окрет и са даљине од 2200 метара испаљује још једно торпедо које такође погађа. Авиони Свордфиш који су кружили изнад бојишта су имали привилегију да буду сведоци несвакидашње драме.

До тада, Бизмарк је већ био нагнут на леву страну, горња палуба је додиривала воду. Батерије секундарне артиљерије на левом боку брода су већ биле у води. Коначно, Бизмарк се преврнуо и потонуо, у 1039 часова на приближној позицији 48º 10´ N, 016º 12´ W.

Горућа олупина, снимљена пред само превртање брода

Преживели

Око 800 морнара је успело да напусти брод пре потапања. Остатак посаде, многи од њих још увек живи, потонули су заједно са бродом. Сат времена касније, крстарица Дорсетшајр је спасила 86 бродоломника, док је HMS Maori спасио још 25. Температура воде је износила свега 13ºС. Британци нису спасили већи број преживелих, како су тврдили, због опасности од подморница. Неколико сати касније, подморница U-74 је спасила још 3 преживела бродоломника.

Спашавање преживелих чланова посаде

Следећег дана, 28. маја, метеоролошки брод Сашенвалд (Sachsenwald) је спасио још двојицу… У међувремену је стигла и шпанска тешка крстарица Канариас, која је испловила из луке Ферол како би помогла у спашавању преживелих. 30. маја, након сусрета са метеоролошким бродом, Канариас је наишао на два леша како плутају на површини. Сутрадан, након извршене идентификације сахрањени су по поморским обичајима.

На крају, од више од 2200 чланова посаде, спашено је свега 115 чланова посаде.

Крај

Током скоро двочасовне битке, Бизмарк је показао изузетну чврстину и жилавост оклопа. Британци су започели напад у 0902 а завршили га у 1016. За 74 минута, Бизмарјк је константно примао ударце какве ни један брод није примио. Не заборавимо да је Худ потонуо 6 минута након првог поготка. Како било, нити је главни бочни појас, нити палуба Бизмарка била пробијена британском артиљеријом, већ га је сама посада потопила отворивши кингстоне. Током задњег сукоба, 2876 зрна различитих калибара је испаљено на Бизмарка, и то:

  • 380 зрна калибра 406 мм са HMS Rodney;
  • 339 зрна калибра 356 мм са HMS King George V;
  • 527 зрна калибра 203 мм са HMS Norfolk;
  • 254 зрна калибра 203 мм са HMS Dorsetshire;
  • 716 зрна калибра 152 мм са HMS Rodney и
  • 660 зрна калибра 133 мм са HMS King George V.

Никада неће бити познат податак колико је зрна у ствари и погодило Бизмарка (400, 500, можда и 600), али узевши у обзир даљине са које је отварана ватра у завршници битке, јасно је да је број погодака велики.

Тишина

 

Битка код источних Соломонових острва

Након Мидвеја, иницијатива на Пацифику је била у ваздуху. Иако је Комбинована флота била бројчано јача у односу на Пацифичку флоту у свим врстама бродова, сем у подморницама, начелник штаба америчке флоте, адмирал Ернест Кинг (Ernest King) је био одлучан да буде бржи од Јапанаца. Кинг је био усмерен на јужни Пацифик још од почетка рата, а сада – са отклоњеном опасношћу по централни Пацифик, био је слободан да своју одбрамбену стратегију чувања комуникацијских линија претвори у ограничену офанзиву. Острво Тулаги је заузето 3. маја, током јапанске кампање у Коралном мору. Јапанци 13. јуна одлучују да направе аеродром на Гвадалканалу, великом острву преко пута Тулагија. Јапански конвој од 12 бродова, са две инжињеријске јединице, пристиже на Гвадалканал 6. јула. До тада, Кинг је већ радио заједно са Нимицом на плановима за заузимање Тулагија и оближњих острва. Након сазнања да су Јапанци на Гвадалканал искрцали инжињеријске јединице, Американци брзо прикупљају снаге и убрзавају планирање операције. Кашњење укрцавања снага у Велингтону имало је за последицу да се десантирање не може извести пре 7. августа. На крају, 22. јула, Маринци напуштају Велингтон и крећу ка Гвадалканалу.

Искрцавање маринаца било је потпуно изненађење. Битка за Тулаги и суседно оствро Гавуту-Танамбого била је кратка и жестока. Оба острва су ускоро заузета. Јапанске инжињеријске јединице на Гвадалканалу су пружиле слаб отпор и до краја наредног дана, Маринци су заузели недовршени аеродром. Јапански одговор са мора и из ваздуха је уследио одмах. Јапанци су напали Гвадалаканал из ваздуха 7. и 8. августа али су претрпели велике губитке, успевши да потопе један транспортни брод и један разарач. Ефикасније су биле снаге са мора, које су се налазиле у зони Рабаула. У вече 7. августа Јапанци су груписали снаге за контранапад, направили кратак план и кренули да нападну америчке снаге. Упркос томе што их је осмотрио савезнички извиђачки авион, успели су да у јутро 9. августа постигну изненађење. Користећи своју добро увежбану тактику ноћних борбених дејстава, Јапанци потапају четири америчке тешке крстарице, без губитака по сопствене снаге.

Први авион Маринског корпуса слеће на тек изграђени аеродром назван Хендерсон Филд (Henderson Field) 20. августа. Следећег дана, први јапански напад копненим снагама доживљава неуспех. До тада, Јамамото је прикупио велики део Комбиноване флоте, укључујући и свеже попуњени Кидо Бутаи, како би подржао даља појачања снага на острву и уништио америчке транспортне бродове са маринцима. Са три америчка носача у приправности за отклањање овакве опасности, трећа битка носача авиона била је неизбежна.

Јамамото је до средине августа прикупио снаге којим би се супротставио нагомилавању америчких снага на Гвадалканалу. Како је претпостављао да ће копненом офанзивом успешно протерати маринце и заузети аеродром, први Јамамотов циљ је био уништење америчке флоте. Конвој са малим снагама ојачања је укључен у операцију са задатком искрцавања 1500 војника на острво. Нагумови носачи испловили су из Куреа 16. авгсута.

Јапански хидроавиони су 20. августа уочили ексортни носач авиона Лонг Ајленд (USS Long Island) и флотни носач авиона на 250 миља југоисточно од Гвадалканала. Овај и наредни извештаји о америчким авионима са острва захтевали су постављање питања о начину пружања подршке из ваздуха јапанским снагама. Комбинована флота није желела да употреби Нагумове носаче јер је тиме могла да открије њихово присуство Американцима. Постигнуто решење није било идеално – уколико се амерички носачи не уоче до 23. августа, јапански носачи ће наредног дана неутралисати аеродром.

У међувремену, Флечер се налазио неких 300 миља југоисточно од Гвадалканала. Хидроавион Каталина је 23. августа уочила јапанске транспортне бродове; Нагумо је због тога окренуо носаче на север како би избегао њихово откривање. Планирао је да плови на север током ноћи да би у јутро 24. августа окренуо на југоисток. Каталина која је открила јапанске транспортне бродове је натерала Флечера да са носача авиона Саратога (USS Saratoga) упути напад од 31 обрушавајућих бомбардера и 6 торпедних бомбардера. У међувремену је конвој скренуо на север и, након уласка у зону лоших метео прилика, тако да их амерички авиони који су кренули у напад нису могли уочити. Авиони који су у напад кренули са Гвадалканала (9 обрушавајућих бомбардера и 12 ловаца) такође нису уочили конвој.

Флечер је те вечери примио свеже обавештајне податке у којима је стајало да се јапански носачи налазе у зони атола Трук. али да не плове ка Гвадалканалу. На основу тога и чињењнице да извиђачи нису наишли на носаче током дана, Флечер упућује Ударну групу  Васп (TF-18) на југ, како би извршили попуну. Флечер је био убеђен да су носачи Саратога и Ентерпрајз и више него довољни да спрече јапански конвој да стигне на Гвадалканал.

Нагумо је остатак 23. августа провео у пловљењу на север како би изашао из домета америчких извиђачких авиона. Уместо да плови на неких 110-150 миља испред носача авиона, како је гласила нова доктрина, предњи одред адмирала Кондоа је пловио источно од носача, што је био резултат процене да ће амерички бродови наићи са истока. Већи део Нагумове пратње – два бојна брода, три тешке и лака крстарица и три разарача – налазили су се свега 6 миља испред носача. У 0400 часова 24. августа, Нагумове снаге су биле додатно ослабљене деташовањем лаког носача Рјујо (Ryujo), тешке крстарице Тоне (Tone) и два разарача, са задатком напада на аеродром Хендерсон Филд. Уништење аеродрома је било стриктно Јамамотово наређење, а не потез ради одвлачења пажње Американаца од јапанских носача авиона.

Извиђање је било кључни чиниоц потребан за победу у бици носача авиона, али извиђачки авиони како јапанских тако и америчких снага нису имали никаквих успеха у јутро 24. августа. Америчке Каталине су уочиле Рјујо групу (деташовани састав који плови са задатком уништења аеродрома Хендерсон Филд) у 0953 часова. Флечер одлучује да одмах нападне лаки носач авиона, уместо да сачека извештаје о флотним носачима авиона. У 1150 часова авиони са Саратоге се враћају са Гвадалканала.

Иако су Каталине уочиле делове претходнице, флота носача авиона још увек није била откривена. У 1239 часова, са Ентерпрајза полеће група од 23 авиона са задатком извиђања северозападних и североисточних сектора. Отприлике у исто време два јапанска извиђачка авиона бивају уништени у непосредној близини америчких носaча, што Флечера наводи на закључак да је откривен.

Нешто након поднева, са лаког носача Рјујо у напад креће група од 6 јуришних и 15 ловачких авиона. Напад на Хендерсон Филд лоше се завршио по Јапанце: изгубили су три ловачка и четири јуришна авиона, успевши притом да оборе три Вајлдкета.

Коначне вести о америчким носачима авиона су око 1400 часова стигле са извиђачког авиона са тешке крстарице Чикума (Chikuma). До 1455 часова, први талас од 18 бомбардера и 4 ловца са носача Шокаку (Shokaku) и 9 бомбардера и 6 ловаца са носача Зуикаку (Zuikaku) је полетео и кренуо ка југу. У 1600 часова је полетела и друга група од 18 бомбардера и 6 ловаца са носача Зуикаку и још 9 бомбардера и 3 ловаца са ноача Шокаку.

Након почетних оклевања и без информација о Нагумовој главнини снага, Флечер у 1340 часова одлучује да у напад на носач Рјујо пошаље 29 Даунтлеса и 7 Авенџера. Након ове одлуке, стижу извештаји са извиђача које је упутио Ентерпрајз. У 1440 часова Даунтлес уочава предњи одред јапанских снага и бомбардује тешку крстарицу Маја (Maya). Најважније, у 1500 часова, Саратога прима извештај о извршеном нападу два авиона са Ентерпрајза који су неуспешно напали носач авиона Шокаку.

Овакав развој догађаја је ставио Флечера у незавидну ситуацију. Главнину авиона је послао у напад на секундарну мету, а сада је добио информације о локацији главнине јапанских снага. У 1550 часова је почео напад групе са Саратоге. Након успешног избегавања првих десетак бомби, Рјујо је погођен са три бомбе и торпедом у десни бок. Потонуо је у 2000 часова, уз губитак 121 члана посаде. Авиони који су се враћали из напада на Гвадалканал били су приморани да слећу на воду у близини разарача из пратње који је спасавао посаде авионе.

На јапански одговор се није дуго чекало. Радар на Ентерпрајзу је у 1620 остварио први контакт са великом групом авиона 88 миља северозападно. Између два носача авиона су се налазила 53 авиона из састава ваздухопловне патроле. Командир групе јапанских авиона раздвојио је својих 27 обрушавајућих бомбардера у две групе и прилазио свом циљу са севера, летећи на висини од 4800 м. Летећи на овој висини, Јапанци су ставили америчке авионе из ваздухопловне патроле у инфериорни положај јер су се налазили испод јапанских авиона. Свих 53 ловаца, контролер лета са Ентерпрајза и извиђачки авиони који су се враћали са извиђања су били на блиским радио фреквенцијама. Од 53 Вајлдкета, свега седам је било у позицији да нападне девет обрушавајућих бомбардера са Зуикакуа пре него што су се обрушили на своју мету, док је других десет Вајлдкета напало јапанске обрушавајуће бомбардере док су се налазили у фази обрушавања. Јапанци су намеравали да раздвоје напад, са 18 обрушавајућих бомбардера би напали Ентерпрајз а са преосталих 9 Саратогу. Ипак, у општој конфузији је дошло до тога да сви јапански авиони нападну Ентерпрајз.

Експлозија јапанске бомбе поред носача авиона Ентерпрајз

 

Ентерпрајз први погодак задобија у 1644 часова, у висини лифта број 3 где је бомба пробила неколико палуба и експлодирала у кухињи, где страда 35 чланова посаде. Друга бомба је експлодирала неколико секунди касније у непосредној близини прве, убивши још 35 чланова посаде. Трећи и последњи погодак је био поред лифта број 2, али без великих последица. Најмање седам обрушавајућих бомбардера се усмерило на бојни брод Норд Каролина (USS North Carolina) који је пловио иза Ентерпрајза. Није било директних погодака, али су неки од блиских промашаја успели да нанесу мања оштећења.

Овај напад Јапанци плаћају са 17 обрушавајућих бомбардера и три Зероа, док су се још један обрушавајући бомбардер и три Зероа срушили у море на повратку на носач авиона. Американци су изгубили осам Вајлдкета. Ентерпрајз је био оштећен, али не озбиљно. Изгубљено је 75 чланова посаде, док је 95 чланова посаде било рањено. У року од сат времена Ентерпрајз је могао даплови брзином од 24 чворова и да користи авионе.

Други јапански напад је требао да доврши Ентерпрајз, на коме је  у 1821 часова дошло до квара на кормилу, што је за последицу имало смањење брзине пловљења и беспомоћно кретање у круг. Кормило није поправљено све до 1858 часова. У то време је други талас јапанских авиона прошао 50 миља јужно од Ентерпрајза пре него што су окренули на северозапад и напустили подручје. То је била последња шанса Јапанаца да униште Ентерпрајз јер је Нагумо одлучио да више на шаље авионе у такав напад.

Амерички одговор је био некоординисан и неефикасан. Непосредно пред долазак првог таласа јапанских авиона, Флечер је наредио да сви расположиви и спремни обрушавајући и торпедни бомбардери крену за Јапанцима. Са Ентерпрајза је у напад на Рјујо кренуло 11 обрушавајућих и 7 торпедних бомбардера. Са Саратоге су, ради прикључења групи са Ентерпрајза, полетела још два Даунтлеса и пет Авенџера. До сусрета није дошло и ни један од авиона са Ентерпрајза није пронашао циљ. Авиони са Саратоге су пронашли предњи одред јапанских снага у 1753 часова и напали највећи брод који су уочили, носач хидроавиона Читозе (Chitose). Два блиска промашаја су изазвали пропуштање оплате и нагиб брода услед продрле воде, али је брод преживео.

Судбина јапанског конвоја са појачањем није одлучена 24. августа. Недуго након 2300 часова, конвој је окренуо на југ ка Гвадалканалу. Следећег дана конвој су напали обрушавајући бомбардери који су базирали на Гвадалканалу. Лака крстарица и један од три транспортна брода су погођени. Касније тог јутра, Б-17 са Еспириту Сантоа је потопио разарач који се налазио уз конвој. Јамамотоу је то било довољно да откаже операцију транспорта.

Трећи сукоб носача авиона завршен је без победника, мада се сматра да је битка код источних Соломонових острва завршена победом Американаца. Јапански напори да искрцају појачања на Гвадалканал није успео, а нису успели ни да униште америчке носаче авиона. Јапански губици били су већи: потопљени су лаки носач Рјујо, по један разарач и транспортни брод и оборено је 75 авиона. Американци су изгубили 25 авиона, а носач Јорктаун је оштећен толико да је морао бити враћен у Перл Харбур на поправку.

 

Битка за Мидвеј

Свега неколико битака је познато попут битке за Мидвеј, вођене јуна 1942. између носача авиона Јапанске царске морнарице и америчке морнарице. Победа Американаца је окарактерисана као одлучујућа поморска битка. Од почетка рата, Јапанци су низали успехе. Дефанзива још увек није постојала у њиховој стратегији, али су зато постојале две варијанте напада. Прва је предвиђала заузимање острва у јужном Пацифику са циљем пресецања комуникација између САД и Аустралије, док је друга предвиђала напредовање у централном Пацифику, са циљем заузимања Хаваја. Прву варијанту је подржавао Генералштаб морнарице, док је друга варијанта налазила упориште у команди Комбиноване флоте. Командант Комбиноване флоте, адмирал Јамамото, подржавао је другу опцију јер је сматрао да може извући корист из приморавања преосталог дела америчке Пацифичке флоте на битку. Био је уверен да би у тој одлучујућој бици превагу имало бројно стање и обученост јапанске флоте.

адмирал Исороку Јамамото

Оно што је представљао резултат дебате између јапанског Адмиралитета и Комбиноване флоте био је фатални компромис. Маја месеца су планиране операције ограниченог обима у јужном Пацифику са циљем заузимања стратешки важних аеродрома у Порт Морезбију на Новој Гвинеји, што је требало да буде камен темељац за даљу експанзију против поморских комуникација између САД и Аустралије. Ова операција би у јуну месецу била пропраћена снажним нападом на Мидвеј у централном Пацифику, неких 1300 миља далеко од Хаваја и против изабраних циљева у Алеутском архипелагу. Приморана да брани Мидвеј, америчка Пацифичка флота би морала да се сукоби са Комбинованом флотом.

На несрећу по Јапанце, амерички командант Пацифичке флоте адмирал Честер Нимиц – није прочитао Јамамотов сценарио. Јамамото је исправно веровао да ће се Американци борити за Мидвеј, али под условима које је контролисао Нимиц. Више од свега, Нимиц је био одлучан да се сукоби са Јапанцима чим услови дозволе. Под повољним условима, Нимиц је сматрао постизање изненађења својим носачима авиона, иако би бројчана надмоћ била на страни Јапанаца.

адмирал Честер Нимиц

Први ефекат Нимицове политике јурења битке против Јапанца резултирао је битком у Коралном мору. Ова битка је скупо коштала обе стране. Јапанци су изгубили на тактичком, али и на стратегијском нивоу. Стратегијски гледано, доживели су први пораз у овом рату. Док су успели да заузму Тулаги, Порт Морезби као главни циљ – остао је у рукама Американаца. У погледу предстојеће битке код Мидвеја, пораз је утолико већи што су Јапанци изгубили три носача авиона: Шохо је потопљен, а два носача из састава Комбиноване флоте (Шокаку и Зуикаку), избачени су из оперативе за дуже времена. Тиме је Јапанцима избијен из руке адут поседовања шест снажних носача авиона у једној јединици, који су у сукобу против било какве комбинације америчких бродова представљали изузетну снагу и предност.

Американци су у Коралном мору изгубили носач авиона Лексингтон, док је Јорктаун претрпео значајна оштећења, тако да су у даљем располагали са два носача авиона: Ентерпрајзом и Хорнетом, који су у време битке у Коралном мору били ангажовани у Дулитловом нападу. Носач авиона Саратога је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и налазио се на поправци у САД. Повратак Саратоге у строј није се очекивао пре краја маја. Стога је требало поправити Јорктаун и тиме смањити тренутни однос у носачима авиона који је износи 2:1 у корист Јапанаца.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Како су Јапанци планирали, операција заузимања Мидвеја и битка са преосталим делом Пацифичке флоте представљала је најважнији задатак јапанске морнарице. Стога је за извршење овог задатка планирана употреба свих осам носача авиона, као и 11 бојних бродова. Од 18 тешких крстарица, за ову операцију је дато њих 14. Операцијом је руководило 28 адмирала. Јапанци су знали да ће се, када једном униште Пацифичку флоту, поново окренути пресецању комуникација између САД и Аустралије. Сами Хаваји, лишени заштите америчке морнарице, такође би постали лака мета.

Нимиц је имао предност у виду расположивих обавештајних података о снази и намерама непријатеља. Ови подаци нису били свезнајући, али су у комбинацији са Нимицовом агресивношћу и његовим схватањем ситуације, гарантовали да су америчке снаге распоређене тако да обезбеђују наношење што већих губитака непријатељу. Нимиц је све капацитете ангажовао за одбрану Мидвеја, укључујући и три носача авиона. Перл Харбур није био гробље свих америчких бојних бродова на Пацифику, иако је кружила таква прича – тако да је Нимиц за битку на располагању имао седам бојних бродова. Узевши у обзир лекцију о Перл Харбуру, Нимиц је одолео притисцима да агресивно употреби бојне бродове. Уместо тога, склонио их је са бојишта. За разлику од Јамамотоа, Нимицов план се скоро у потпуности ослањао на носаче Пацифичке флоте. Са Јамамотовим снагама усмереним на Мидвеј и Нимицом решеним да брани и сачува Мидвеј, позорница за појединачно најдраматичнију и најважнију битку у рату на Пацифику била је постављена. Представа је могла да почне.

Мидвеј, фотографисан новембра 1941. године

Снаге

Јапанске снаге

Јапанске снаге су биле подељене у два дела: снаге за Мидвеј и снаге за Алеутска острва.

Снаге за Мидвеј су се састојале из:

  • Кидо Бутаиа (тактичка ознака Комибиноване флоте за састав носача авиона) под командом вицеадмирала Нагумо Ћуићија (1. дивизон носача са носачима авиона Акаги и Кага са укупно 117 авиона; 2. дивизион носача авиона са носачима авиона Хирју и Сорју са укупно 108 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Харуна и Киришима; 8. дивизион крстарица са тешким крстарицама Тоне и Чикума са по 5 извиђачких авиона; 10. сквадрон разарача са лаком крстарицом Нагара (командни брод), три дивизиона разарача са укупно 11 разарача и групом за снабдевање – један разарач и пет танкера),
  • главнине снага под командом адмирала Исороку Јамамотоа (1. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Јамато, Муцу и Нагато; лаки носач Хошо са 8 авиона; 3. сквадрон разарача са лаком крстарицом Сендаи и 8 разарача; 1. група за снабдевање са два танкера),
  • заштитнице под командом вицеадмирала Такасу Широа (2. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Исе, Хјуга, Фусо, Јамаширо; 9. дивизион крстарица са лаким крстарицама Ои и Китаками; три дивизиона разарача са укупно 12 разарача; 2. група за снабдевање са два танкера),
  • десантне снаге за Мидвеј под командом вицеадмирала Кондо Нобутакеа (лаки носач авиона Зуихо са 24 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Конго и Хиеи; 4. дивизион крстарица са тешким крстарицама Атаго и Чокаи; 5. дивизион крстарица са тешким крстарицама Мијоко и Хагуро; 4. сквадрон разарача са укупно 7 разарача; група за снабдевање са четири танкера и бродом за поправке),
  • снага блиске подршке под командом вицеадмирала Курита Такеа (7. дивизион крстарица са тешким крстарицама Кумано, Сузуја, Могами, Микума; 8. дивизион разарача са 2 разарача; танкер),
  • групе транспортних бродова под командом контраадмирала Танака Раизоа (2. сквадрон разарача са лаком крстарицом Јинцу и 10 разарача; 12 транспортних бродова; разарачи бр. 1, 2 и 34 конвертовани у бродове за транспорт људства; танкер),
  • групе тендера за хидроавионе под командом контраадмирала Фуџито Рујутароа (тендери за хидроавионе Читозе са 20 авиона и Камикаво Мору са 12 авиона; разарача Хаyашио; разарач бр. 35 конвертован у брод за транспорт Људства),
  • групе миноловаца (4 миноловаца, 3 ловца подморница, 3 брода за снабдевање),
  • подморничких снага под командом вице адмирала Комацу Терухишија (3. сквадрон подморница са подморницама 1-168,1-169,1-171,1-174 и 5. сквадрон подморница са  10 подморница) и
  • ваздухопловних снага са копна.

Снаге за Алеутска острва су се састојале из

  • 2. Кидо Бутаиа под командом контраадмирала Какута Какуђија (4. дивизион носача авиона са носачима Рјујо и Јунyо са укупно 63 авиона; 4. крстарички дивизион са крстарицама Маyа и Такао; 7. дивизион разарача са три разарача; танкер) ,
  • главнине снага под командом вицеадмирала Хосогаја Мошироа (тешка крстарица Нацхи; разарачи Иказуцхи и Иназума; 2 танкера и три теретна брода),
  • десантних снага “Ату-Адак” под командом контраадмирала Омори Сентароа (лака крстарица Абукума; 21. дивизион разарача са 4 разарача; минополагач; транспортни брод),
  • десантне снаге “Киска” под командом кбб Оно Такеђија (21. крстарички дивизион са 2 лаке и 2 помоћне крстарице; 6. дивизион разарача са 3 разарача; 2 транспортна брода; 3 конвертована миноловца),
  • групе тендера за хидроавионе под командом кбб Ујуку Кеичија (тендер Кимикава Мару са 8 авиона; разарач Шиоказе)   и
  • одреда подморница под командом контраадмирала Јамазаки Шигеакија (1. сквадрон подморница са 6 подморница: I-9, I-15, I-17, I-19, I-25, I-26).

Америчке снаге

Америчке снаге су се састојале од:

  • наменских снага бр. 17 (TF-17) под командом кадм Флечера (наменска група носача авиона бр. 17.5 са носачем Јорктаун  и 75 авиона; наменска група крстарица бр. 17.2 са тешким крстарицама Асториа и Портланд;  групом разарача бр. 17.4 са разарачима Морис, Андерсон, Хаман, Расел, Хјуџис и Гуин),
  • наменских снага бр. 16 (TF-16) под командом кадм Спруанса (наменска група носача авиона бр. 16.5 са носачима авиона Ентерпрајз и Хорнет са укупно 158 авиона; наменска група крстарица бр. 16.2 са тешким крстариацама Минеаполис, Њу Орлеанс, Винсенес, Нортхемптон, Пенсакола и лаком крстарицом Атланта; наменском групом разарача бр. 16.4 са 9 разарача; групом танкера са 3 танкера и два разарача),
  • подморничких снага под командом кадм Инглиша (укупно 19 подморница, два тендера за хидроавиона, 1 разарачем и 4 патролна чамца),
  • гарнизона на Мидвеју (3650 људи, 10 торпедних чамаца, 4 патролна чамца и 112 авиона различитих типова),
  • снага за Алеутска острва (наменска група бр. 8) под командом кадм Тиобалда (2 тешке крстарице, 3 лаке крстарице, 4 разарача, 5 подморница, 2 танкера и 1 транспортним бродом).

Битка

Јединице 1. Кидо Бутаиа испловиле су са сидришта Хаширајима 27. маја. Испловиле су са закашњењем од једног дана у односу на планирано испловљење. Дан искрцавања на Мидвеј био је одређен условима плиме и осеке, али целокупан план операције није био ажуриран у складу са изабраним даном. То је значило да је на располагању за уништење одбране Мидвеја пред искрцавање остао један дан мање.

Подморнице које су имале задатак да извиђају такође су касниле. Напустиле су острво Квајалеин између 26. и 30. маја. Неке су пристигле 3. јуна уместо 1. јуна како је планирано. До тог времена амерички носачи авиона су већ прошли кроз то подручје. Командант 6. флоте (састав из кога је дата већина подморница за операцију) није чак сматрао за сходно да Јамамотоу укаже на ову чињеницу. Операција “К” (извиђање кретања америчких носача авиона) је напуштена 31. маја када је подморница I-121 пришла острву севрозападно од Хаваја и установила присуство америчких бродова.

У међувремену, други знаци су указивали на то да су Американци свесни ситуације у којој се налазе. Подморница I-168 извршила је извиђање Мидвеја 2. јуна и јавила о обимним активностима америчких авиона са острва током дана, те да се активности настављају и ноћу. Јапански аналитичари су проучавањем радио саобраћаја забележили повећање радио саобраћаја између америчких бродова, од којих су многе поруке носиле ознаку “хитно”. На основу тога су аналитичари закључили да Пацифичка флота није беспослена у Перл Харбуру. Поново, овај развој догађаја није утицао на Јапанце да ажурирају планове.

Јапанска подморница I-168, фотографисана 1934, вероватно приликом поморских испитивања.

Носачи авиона Хорнет и Ентерпрајз упловили су у Перл Харбур 26. маја. Дан касније је упловио и Јорктаун и отишао у суви док како би се поправила оштећења задобијена у Коралном мору. Хорнет и Ентерпрајз испловљавају 28. маја, а два дана касније Перл напушта и Јорктаун.

Након испловљавања из Перл Харбура, TF-16 (наменска група 16) окреће на севрозапад како би заузела позицију 350 миља североисточно од Мидвеја. TF-16 се спаја са Јорктауном 2. јуна у 1600 часова, 325 миља североисточно од Мидвеја. На овој позицији, Флечер преузима команду. Снага Пацифичке флоте: 3 носача, 8 крстарица и 15 разарача – чекала је да се сукоби са комбинованим снагама јапанске царске морнарице.

Први амерички извиђачи, 20 авиона Даунтлес, узлетело је са Јорктауна у јутро 3. јуна. Флечер је померио своје носаче на нову позицију, неких 175 миља западно од Поинт Лака, јер је наслућивао јапански напад на Мидвеј. У међувремену, 1. Кидо Бутаи се приближио Мидвеју са севера, где су током 2. и 3. јуна владали лоши метео услови.

Иако је јапански план предвиђао битку која ће започети изненадним ваздушним ударом на Мидвеј, Нагумово касно испловљење је значило да ће прве јапанске снаге које ће бити уочене бити десантне снаге које су настављале да се приближавају Мидвеју према задатом плану. У 0843 часова у јутро 3. јуна авиони PBY са Мидвеја уочили су групу миноловаца. Мање од сата касније, PBY су уочили групу транспортних бродова, око 700 миља од Мидвеја. Ова група бродова је погрешно протумачена као главнина снага. Први напад у овој бици извела су девет авиона типа B-17 из 431. бомбардерске ескадриле који су полетели са Мидвеја нешто после 1200 часова и напали транспортне бродове. Иако нису постигли поготке, Јапанци више нису могли бити у илузији да је стратегијско изненађење још увек могуће.

Напад авионима B-17 пропраћен је другим ударом на групу транспортних бродова у јутарњим часовима 4. јуна. Четири авиона PBY, опремљени радарима, послати су у ноћни торпедни напад. Од њих четири, само је један авион постигао погодак. Погођен је танкер Акебоно Мару, при чему је страдало 23 чланова посаде, а брод је остао у строју.

Јапански танкер Akebono Maru, током Другог светског рата два пута потапан.

Јапанци нападају Мидвеј

У 0430, 4. јуна, Нагумо наређује полетање 108 авиона како би извршио напад на Мидвеј. Међу 108 авиона нашла су се 18 бомбардера са Акагија и Каге и 18 јуришних авиона са носача Сорју и Хирју. Сваки носач је упутио и по девет авиона у састав ловачке пратње. Нагумо није знао да није било шанси да постигне изненађење овим нападом. Командант морнаричке ваздухопловне јединице са Мидвеја, кбб Симард је одлучио да ништа не препушта случају. Стога је у 0350 наредио полетање патроле. Другу патролу, састава 22 авиона PBY упутио је у 0415.  Петнаест авиона типа B-17 са острва је полетело како би напало групу транспортних бродова, али са наређењем да наставе ка северу уколико би били откривени јапански носачи авиона. Остатак јуришних авиона са Мидвеја остали су у приправности, чекајући податке о откривању непријатеља.

Носач авиона Akagi

Маринци су са Мидвеја послали против Јапанаца све авионе којима је располагао 211. ловачка ескадрила Маринског корпуса: 6 авиона Wildcat и 18 F-2А Buffalo. До сусрета је дошло 30 миља од Мидвеја. Ваздушна битка, која је започела у 0620 часова, за резултат је имала пораз маринаца. Јапанци су успели да оборе 13 авиона F-2А Buffalo и 2 авиона Wildcat, истовремено изгубивши свега 2 ловца и 3 јуришника. Већи део преосталих авиона који су послати на Јапанце са Мидвеја били су оштећени: свега два авиона је успело да слети неоштећено.

Након обрачуна са Маринцима, јапански авиони су напали на острва Истерн и Санд, тежишно по инсталацијама подршке, које су успели да тешко оштете. Америчке авионе нису затекли на земљи, а противваздушна одбрана била је изузетно јака. Након бомбардовања Мидвеја, вођа јапанског напада, поручник Томонага са носача авиона Хирју јавио је Нагуму да је потребно послати други талас. Сем што нападом није постигнут циљ, Јапанци су платили високу цену. На повратку назад, ка носачима авиона, Јапанци су што од америчких ловаца, што од противавионске ватре, изгубили једанаест авиона: 8 јуришних палубних авиона, два ловца и један бомбардер. Још четрнаест авиона је тешко оштећено и као такви нису могли бити враћени у оперативу. Лакше је оштећено још 29 авиона. Највеће губитке је поднела ваздухопловна група укрцана на носач авиона Хирју. Након напада, свега осам авиона је остало употребљиво за даља дејства, што ће се показати као важно касније током дана.

Борба носача авиона 4. јуна

Током дана је дувао слаб ветар. То је приморало обе стране да плове у ветар (ка југоистоку) максималном брзином како би добили довољно ветра преко палубе за полетање авиона. То је значило да су амерички носачи авиона морали да се удаљавају од Јапанаца, што је повећавало растојање које ће њихови авиони морати да пређу да би напали своје циљеве. У другу руку, Јапанци су имали потенцијалну предност у томе што су се приближавали својим циљевима приликом маневра за полетање авиона са својих носача.

У 0430, амерички носачи су се налазили неких 200 миља северно – североисточно од Мидвеја. Флечер је због предострожности упутио 10 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна у извиђање. Требали су да извиде 100 миља северно од Јорктауна. Главна Флечерова предност током дана била је што је могао да се ослони на Мидвеј у извођењу већег дела извиђања. Након што су извиђачи полетели, Флечер је запловио ка североистоку.

Упркос претпоставкама Нагума да су амерички носачи авиона присутни, у јутро 4. јуна Флечер се налазио неких 215 миља источно од Нагума, унутар радијуса јапанских извиђача. Сва америчка предност у прикупљању обавештајних података пала би у воду да су Јапанци успели да први примете непријатеља.

Нагумо је за извиђање одредио укупно седам авиона. Шест њих је требало да лети 300 миља далеко, а последњи, седми авион на 150 миља. Ангажовање свега седам авиона имало је за последицу да је велики део простора остао непокривен, чак и при добрим метео условима. При лошим метео условима, овај ионако велики непокривени простор попримао је још веће размере. Извиђање које није дало резултате утицало је да Јапанци поверују да нема америчких јединица у подручју.

Да би потенцијална ситуација била још неизвеснија постарало се неколико извиђачких авиона, који нису могли да полете у наређено време. Два авиона са крстарице Тоне полетели су са закашњењем од 12, односно 30 минута. Тиме је већ порозни план извиђања учињен још ризичнијим, од самог почетка.

За разлику од извиђања организованог од стране Јапанаца, Американци су извиђању посветили посебну пажњу. Обе стране, и Американци и Јапанци, веровали су да ће победу у бици носача авиона однети онај ко први нападне, чиме је извиђање добило на значају. Напори Американаца у организовању и спровођењу извиђања дали су прве резултате 4. јуна. У 0530 часова, Флечер је са авиона PBY примио поруку да су уочени непријатељски носачи. Након тога, у 1552 је пристигла друга порука са PBY у којој се каже да “мноштво авиона лети ка Мидвеју, смер 310, даљина 150.“

Извештај није био тачан, тако да када су подаци уцртани на карту испало је да су Јапанци у домету америчких авиона. Међутим, јапански носачи су се налазили 220 миља далеко од наменских снага бр. 17.

Након краћег размишљања, Флечер у 0607 часова наређује Спруансу да окрене на југ и нападне непријатеља. Флечер је поступио на основу података извиђачког авиона са Јорктауна. Спруанс и његов начелник штаба су одлучили да покрену напад у 0700 часова. Рачунали су да ће се Јапанци до тада наћи 155 миља од наменских снага бр. 16, у домету америчких ловаца и торпедних бомбардера. У 0638 заставни брод адмирала Спруанса сигнализирао је носачу авиона Хорнет да авиони крену у напад у 0700 часова. У том тренутку команданти ескадрила са Хорнета доносе судбоносну одлуку. Из до сада необјашњених разлога, одлучују да пошаљу ударну групу са Хорнета у смеру 265°, северније од позиције која је била јављена у извештају извиђачких авиона. Флечера је бринула цифра од свега два носача авиона који су се помињали у извештајима. Преостала два носача су могли бити било где. Стога је Флечер одлучио да авионе са Јорктауна чува у резерви. Око 0630 часова, свих десет извиђачких авиона са Јорктауна се вратило на палубу. Убрзо потом, Флечер окреће на југозапад како би пратио Спруанса.

Авиони у напад полећу са Хорнета у тачно наређено време. До 0742 сви авиони одређени за извршење напада били су у ваздуху, да би 13 минута касније кренули ка циљу. На носачу Ентерпрајз полетање није ишло баш глатко. Стога је Спруанс наредио да обрушавајући бомбардери који су полетели крену ка циљу без ловачке заштите. Ловци који су каснили са полетањем ушли су у пратњу торпедних бомбардера са Хорнета. У напад је полетело укупно 116 авиона: 20 ловаца, 67 обрушавајућих бомбардера и 29 торпедних авиона. Међутим, кохезија напада је већ доведена у питање. Уместо две групе које лете ка својим циљевима, амерички авиони су летели у три. Највећа је била група са Хорнета, коју су пратили ловци са носача Ентерпрајз. Закаснело полетање је значило да се бомбардери и торпедни авиони са Ентерпрајза крећу без ловачке заштите, те да ови авиони лете у две групе. Још важније, свака од три групе авиона је узела различити курс ка циљу.

Авиони са Мидвеја нападају 1. Кидо бутаи

Одмах по пријему извештаја о јапанским носачима авиона, са Мидвеја су упућени сви расположиви авиони. Ловачки авиони су остављени ради заштите самог острва, док је 51 авион полетео без ловачке заштите у напад на непријатеља.

Нешто после 0700 часова, први амерички авион долеће у подручје снага адмирала Нагумоа. Осматрачи са Акагија су га убрзо уочили. Изнад Акагије је патролирало 29 ловаца Зеро. Први талас нападача бројао је 6 авиона TBF Avenger и 4 средњих бомбардера B-26 Мараудер, који су се налазили у улози торпедних бомбардера. Без икакве пратње, ови авиони су били лаки плен за јапанске ловце. Два авиона TBF Avenger су успела да лансирају торпеда на носач авиона Хирју, док је један B-26 успео да лансира торпеда на Акаги – али без и једног поготка. На Мидвеј су се вратили један Авенџер и два Мараудера. Јапанци су изгубили два ловачка авиона.

Нешто након 0800 часа на бојиште пристиже 16 обрушавајућих бомбардера Даунтлес из састава 241. ескадриле Маринског корпуса. Командант ескадриле, мајор Лофтон Хендерсон, изабира лакши начин за напад, јер је у ескадрили имао неискусне пилоте. Хирју је био мета, али су морали прво да се изборе са 13 Зероа из патроле, којима се убрзо придружило још шест авиона. Није било поготка, осам америчких авиона је оборено, међу њима и авион команданта ескадриле, док су Јапанци изгубили свега један авион.

Следећи авиони који су кренули у напад били су авиони B-17, њих 14. Они су са велике висине напали носаче Сорју, Хирју и Акаги. Девет ловаца са носача Хирју и три са носача Кага напало је америчке бомбардере, али без успеха. До 0820 је завршен напад, поново без успеха.

Неуспешни напад на јапански носач авиона Hiryu

Последњи напад авионима са Мидвеја извршен је са 11 обрушавајућих бомбардера SB2U-3 из 241. ескадриле Маринског корпуса. Ови застарели авиони су напали бојни брод Харуна. Три авиона је изгубљено, а да није постигнут нити један погодак.

Дилема адмирала Нагума

Након што су авиони отишли ка Мидвеју, Нагумо је и даље држао велике снаге у резерви. Према наређењу које је добио од Јамамотоа током мајских ратних игара, Нагумо је требао да држи половину расположивих авиона у резерви, како би њима напао америчке бродове уколико би се појавили. На Акагију и Каги, 43 авиона је било у приправности, наоружано торпедима, са 34 бомбардера на Хирју и Сорју, који још увек нису били наоружани.

Након препоруке Томонаге у 0715, који је саветовао да се упути други талас на Мидвеј, Нагумо одлучује да се оглуши о наређење адмирала Јамамотоа да половину авиона задржи у резерви и наређује да се авиони из резерве припреме за напад циљева на копну. То је значило да се торпеда замене класичним бомбама од 800 кг, чиме авиони постају неподесни за напад на циљеве на мору. Нагумо је сматрао да чини исправну ствар јер извиђачки авиони нису извештавали о присуству америчких бродова.

Нагумо прима узнемирујућу вест одмах по почетку пренаоружавања авиона. У 0740 извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне известио је да је уочио групу од десет непријатељских површинских бродова на 250 миља од Мидвеја. Група је пловила у курсу 150°, брзином од преко 20 чв. Овај извештај је био чиста срећа за Нагумоа. Овај авион је полетео са закашњењем од 30 минута и из неког разлога је скратио своју руту и раније кренуо да прави псећу путању ка северу. Тиме се поставио на позицију са које је уочио америчке бродове. Иако се у првом извештају о непријатељу не помињу носачи авиона, ипак, из њега је проистекло да су амерички бродови присутни – што је било и најбитније у том тренутку. У 0745 Нагумо отказује пренаоружавање авиона из резерве. Наређује извиђачу да открије који су бродови у питању и да одржава контакт. Коначно, у 0830, извиђач јавља да је у саставу “нешто што личи на носач авиона”.

Нагумо је и даље задржао велики број авиона наоружаних бомбама за напад на циљеве на копну. Његов проблем је био тај што је веровао да располаже са свега шест Зероа за пратњу авиона које би упутио у напад. Проблем се усложио повратком авиона из напада на Мидвеј, који су трошили задње количине горива, а било је и оштећених авиона. Агресивни Јамагучи је саветовао Нагумоа да упути авионе у напад на амерички носач, чак и без адекватне пратње.

У овом тренутку, Нагумо је заиста био у великој дилеми. Његове основне претпоставке да Американци неће доћи пре него што се заузме Мидвеј показале су се као нетачне. Његов план извиђања се показао као неадекватан, али су барем успели да лоцирају Американце. Авиони су се вратили из напада на Мидвеј у 0815 часова. Сада је требало донети одлуку да ли се оглушити о Јамамотово наређење о држању знатног броја авиона у резерви? Извештај извиђача са крстарице Тоне требао је бити посве јасан, чак и без идентификације типова бродова. Шта је 10 бродова радило 240 миља северо-североисточно од Мидвеја (на Нагумовом крилу), у курсу 150° (у ветар)? Да је Нагумо одмах послао авионе у напад, скоро сви авиони би још увек били наоружани за напад на бродове. Имао би и довољно ловаца за заштиту. Међутим, како није предузета никаква акција, иницијатива је прешла у руке Американаца. У 0753 бојни брод Киришима је уочила другу групу америчких авиона у доласку. За следећих 40 минута, 1. Кидо Бутаи је нападнут са још три групе америчких авиона. Како су палубе сва три носача авиона биле заузете опслуживањем ваздухопловних патрола, то је значило да нема шансе за полетање авиона из резерве.

Јапански бојни брод Kirishima (у позадини је носач авиона Akagi).

Након процене опција које су му биле на располагању, Нагумо одлучује да предузме обазриву акцију. Намеравао је да прихвати авионе који су извршили напад на Мидвеј и да потом настави на североисток и приближи се Американцима, истовремено припремајући напад за 1030 часова. За напад би одредио 34 бомбардера, 43 јуришних  авиона наоружаних торпедима и 12 ловаца. До тренутка покретања напада, ваздухопловне патроле би пружале заштиту од напада из ваздуха. У 0837 часова, 1. Кидо Бутаи је окренуо у ветар како би прихватио авионе. Прихват је завршен у 0918 часова, тако да је Нагумо окренуо на североисток и повећао брзину на 30 чв како би се приближио Американцима. Да је имао времена да припреми планирани напад у 1030, његови искусни пилоти би се успешно обрачунали са америчким носачем авиона. У стварности, којим год курсом да је пловио, Нагумо би вероватно закаснио за предузимање успешне акције. Амерички носачи авиони који су полетели у 0700 часова су већ били на свом путу ка јапанским носачима.

Флечерова ситуација

У 0815 часова, радар на носачу авиона Ентерпрајз је открио неидентификовани авион око 30 миља јужно. Иако су авиони из ваздухопловне патроле били упућени у пресретање, контакт са уљезом није остварен. Уљез је био извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне који је ускоро јавио о сусрету са Флечеровим носачима. Американци су ухватили јапанску радио поруку тако да је Флечеру било посве јасно да је откривен. Још увек је бринуо о јутарњем извештају о два јапанска носача авиона тако да су тамо негде на мору била још два, неоткривена, која су можда у том тренутку припремали напад. Сачекао је још мало да се разјасни ситуација и сходно томе је закаснио са упућивањем авиона са носача Јорктаун у напад. Сада, претпостављајући да је уочен и не желећи да га ухвате са авионима пуним горива и бомби на палуби, одлучује да покрене део авиона са Јорктауна у напад. Између 0830 и 0905 часова, са носача је полетело 17 обрушавајућих бомбардера, 12 торпедних и 6 ловачких авиона.

Одлучујућа фаза

Авиони са три америчка носача летели су ка Нагумовим носачима. Поред ескадриле која је остала на Јорктауну, Флечер је све авионе послао у напад. Све до тада, ваздухопловна патрола изнад јапанских носача је одлично одрадила свој посао. Међутим, нападачи са којима су се сусретали до тада нису били баш умешни у нападу на бродове. Да су којим случајем авиони са америчких носача пронашли своје циљеве, ПВО јапанских бродова би била стављана на пробу као никада до тада.

Оно што је уследило у наредних сат и по времена, од 0951 часова па до 1040 када је задњи амерички бомбардер одлетео – одлучило је исход битке. Током тог времена, 1. Кидо Бутаи је прошао пут од наизглед непобедиве па до поражених снага. Америчка неспособност синхронизације била је у пуном замаху када је ратна срећа умешала прсте и довела најпрецизније и најснажније америчко наоружање изнад три небрањена носача авиона јапанске царске морнарице, у време када су били најрањивији.

Прва је у напад кренула ескадрила торпедних бомбардера са Хорнета. Командир ескадриле је летео са својих 15 Девастатора у курсу 265°, на висини од непуних 500 метара. У 0825 је изашао из формације и повео ескадрилу на југозапад где се очекивало појављивање непријатеља. Био је у праву. У почетку је уочен дим, да би у 0915 били уочени и сами носачи авиона. Крстарица Чикума је уочила торпедне бомбардере на даљини од око 20 наутичких миља. Кренувши у напад, ескадрила је напала на 1. Кидо Бутаи који се кретао ка њој. Командир ескадриле је одабрао за циљ најближи носач авиона, Сорју. У ваздухопловној патроли се налазило 18 ловачких авиона, а са развојем напада са Акагија и Каге је полетело још 11 ловаца. Једини облик одбране који су Девастатори могли применити био је летење на малој висини. То их није спасло од јапанских Зероа који су их немилице нападали и обарали. Између 0920 и 0937 часова свих 15 Девастатора је оборено а да је само један авион успео да лансира торпедо, безуспешно. Жртвовање ескадриле VT-8 било је важно, не зато што је одвукла јапанску ваздухопловну патролу на мале висине, већ зато што су тиме спречили Јапанце да правовремено уоче још нападача.

 На бојишту су се потом појавили Девастатори из ескадриле VT-6 са Ентерпрајза, њих четрнаест. Након полетања, командир ескадриле је ушао у наређени курс 240°, да би након 0930 часова уочио дим на северозападу, на даљини од неких 30 миља. Дим се ускоро претворио у 1. Кидо Бутаи који је пуном паром пловио ка североистоку. Одлучио је да нападне најближи носач, Кагу, те да за напад раздвоји снаге. Јапанску ваздухопловну патролу је сада чинило 27 ловаца. Осматрачи су уочили америчке авионе како долазе са југа у 0938 часова. Два минута касније Тоне отвара ватру из главног наоружања како би својој ваздухопловној патроли означила локацију нападача.  У међувремену, Акаги и Сорју су подигли још седам ловаца. Четрнаест Девастатора је започело напад под тешком ватром, само што је сада бар пет успело да лансира торпеда. Ипак, због велике даљине до циља и лошег угла, није дошло до поготка. Девастатори који су успели да преживе напад извукли су се кроз средину јапанског пловног састава, одлетевши ка истоку. Од пет преживелих авиона, један се срушио у море пре него што је доспео до Ентерпрајза. Кружећи на висини од око 6700 метара, покољу америчких торпедних бомбардера је присуствовала ловачка ескадрила VF-6 са 10 авиона Вајлдкет. Јапанци нису успели да уоче ову ескадрилу за сво време њеног приближавања. Након што је известио о контакту у 0956, командир ескадриле враћа јединицу на Ентерпрајз.

Судбина јуришника са Хорнета је један од најконтроверзнијих аспеката битке. Упркос чињеници да су Јапанци били у курсу 240° у односу на TF-16 када је примљен извештај о контакту са PBY, ваздухопловној групи са Хорнета је наређено да лети у курсу 265°. Ескадрила торедних бомбардера бр. 8 кренула је у наређени курс али је променила курс ка југозападу у око 0825 часова и није имала проблем са проналажењем циља, уз већ наведене резултате. Авиони Даунтлес из састава VB-8 и VS-8, њих 34, праћени са 10 ловаца из VF-8, су летели у курсу 265° на 4500 метара висине, и прошли далеко северније од јапанског састава. Након 150-160 миља лета, VF-8 се због стања горива одвојила од групе и вратила на Хорнет. Сви авиони из ескадриле су се срушили пре него што су успели да пронађу носач. Сви пилоти, сем двојице, су спашени. Формација авиона се након 225 миља растурила, тако да је VS-8 летела на исток ка Хорнету, поново прошавши северно од 1. Кидо Бутаија, а VB-8 је наставила на југ, настојавши да пронађе циљ. Када су коначно скренули на исток, налазили су се јужно од Јапанаца. Четири авиона из ескадриле је наставило ка Хорнету, док је остатак групе окренуо на југоисток како би слетео на Мидвеј. Највећа борбена компонента Наменске групе бр. 16 је извршила лет, а да није ни видела непријатеља. На срећу по Американце, судбина обрушавајућих бомбардера са Ентерпрајза била је посве другачија. Авиони из састава ескадрила VB-6 и VS-6, њих 33, летело је у курсу 231°, планирајући да наиђе на Јапанце на неких 140 миља. Након што су дошли на очекивану позицију, не нашавши јапанске бродове, амерички авиони у 0935 часова окрећу на северозапад. Планирао је да тако лете до 1000 часова, када би окренули на североисток. Скоро на самом крају деонице, уочен је јапански разарач. Командир групе, МекКласки, је правилно проценио да се ради о јапанском разарачу који се враћа у главнину пловног састава. Био је у праву, јер је уочени разарач био Араши, који је пловио ка Нагумовом саставу након што је извршио напад дубинским бомбама на америчку подморницу Наутилус. У 1002 командир групе извештава да је уочио Нагумоа 35 миља североисточно.

МцКласки је тако ишао индиректно ка својој, док је талас са Јорктауна ишао директно на 1. Кидо Бутаи. Авијација са Јорктауна се до тада показала као најсинхронизованија. Погодило се да су авиони из тог таласа кренули у напад истовремено са доласком авиона МекКласкија у зону циља.

Након полетања, три ваздухопловне јединице са Јорктауна су се спојиле у 0945 часова. VB-3 је летела на висини од 15000 стопа, док су торпедни авиони из VT-3 летели на висини од 1500 стопа, под заштитом две групе ловаца изнад њих. У 1003 часова, и VT-3 и VB-3 су уочиле јапанске снаге на северозападу. VT-3 се попела на 2600 стопа ради извршења напада са веће висине.

У време доласка америчких авиона на циљ, у ваздуху се у оквиру ваздухопловне патроле налазило 41 јапанских ловачких авиона Зеро. Као резултатт обрачунавања са америчким авионима са Хорнета и Ентерпрајза, јапански авиони су били на малим висинама.

У 1010 часова крстарица Чикума је дала почетно упозорење о надолазећем нападу. Са крстарице Чикума су уочени авиони из ескадриле VT-3, на даљини од око 14 миља. У циљу узбуњивања ваздухопловне патроле, испалила је плотун из главних батерија у правцу опасности.

Долазак нове групе авиона присилила је јапанске ловце да напусте гоњење авиона из VT -6 и окретање ка авионима из VT-3. Међутим, за разлику од претходних напада торпедних бомбардера, VT-3 је имала предност присуства ловачке заштите. Велики број јапанских ловаца је на себе привукла мала формација авиона из ловачке заштите америчких торпедних бомбардера. Двадесет јапанских ловаца је континуирано нападала авионе из заштите, обарајући их једног по једног. Преосталих три авиона Вајлдкет је прешло у одбрамбену формацију и успешно одолело нападима Јапанаца, успевши да обори три Зероа.

Како би окренуо крму ка надолазећим торпедним бомбардерима из VT -3, Нагумо је одлучио да окрене на северозапад. Командир ескадриле је одлучио да нападне последњи носач авиона у групи, Хирју. То је приморало авионе из VT -3 да паралелно пролете 1. Кидо Бутаи, омогућивши јапанској ваздухопловној патроли додатну прилику за напад.

Јапански осматрачи нису приметили наилазак авиона из VB-3, који су летели на висини од 15 000 стопа. Није био примећен ни долазак МекКласкијевих бомбардера. Седамнаест обрушавајућих бомбардера из VB-3 изабрало је за циљ носач авиона Сорју. Од њих 17, свега 13 је било наоружано са бомбама. Почевши напад у 1025 часова, три авиона из VB-3 је успело да постигне поготке. На америчкој страин није било губитака.

Од МекКласкијевих 32 обрушавајућих бомбардера, 30 је извршило напад. МцКласки је наредио да VS-6 нападне њему најближи носач, Кагу, а да VB-6 нападне удаљенији носач, Акаги. Међутим, то је било у супротности са тада важећом доктрином употребе, тако да су у насталој конфузији обе ескадриле напале носач Кага. У 1022 часова МекКласки и његови крилни пратиоци, VS-6 и највећи део авиона из ескадриле VB-6 су напали носач Кагу. Без ваздушне заштите, и без противавионске ватре, резултат је био потпуно уништење носача. Четири бомбе су погодине носач, након чега је овај дефинитивно био осуђен на пропаст.

Док су се носачи Сорју и Кага суочавали са смртном опасношћу, дотле се чинило да ће Акаги у овој бици проћи неогребан. Међутим, у једном од најбитнијих момената битке, поручник Ричард Бест, командир ескадриле VB-6 је схватио да обе ескадриле са Ентерпрајза нападају Кагу, а да би Акаги могао проћи без напада. Стога су Бест и још два авиона из састава VB-6 обуставили напад на Кагу и кренули на север, ка Акагију. Нападнувши га са левог бока, постигли су потпуно изненађење. Један од авиона је постигао блиски промашај, док је Бест успеои да погоди крмену ивицу средњег лифта. Ова бомба је експлодирала у хангару, међу наоружаним авионима. Цео талас који је послат са носача авиона Ентерпрајза, претрпео је губитке од два авиона из састава ескадриле VB-6.

Последњи напад тог јутра на 1. Кидо Бутаи завршен је између 1035 и 1040 часова. Након довођења својих Девастатора у бољи положај за напад, Маси је намеравао да подељено нападне носач Хирју. Пет авиона је кренуло у напад на десни бок носача, али без погодака. Десет од укупно дванаест авиона је оборено.

Овим је амерички напад био завршен. Са укупно осам бомби су погођена три носача. Хирју је остао нетакнут, иако су га нападали и обрушавајући и торпедни бомбардери. У поређењу са штетом коју су претрпела три јапанска носача, губици авиона нису ни били битни. Међутим, губици обеју страна били су тешки. Од 41 авиона ваздухопловне патроле за заштиту пловног састава, 11 је оборено, а још три је оштећено при слетању. Они су успели да нанесу губитке Американцима у првим нападима, али нису успели да одбране своје носаче.

Авиони који су се враћали на носаче Ентерпрајз и Хорнет имали су проблем у проналажењу TF-16, јер носачи нису били на предвиђеним позицијама. Ваздухопловна група са Хорнета је најтеже прошла. VF-8 је у потпуности промашила TF-16 тако да је свих 10 авиона изгубљено. Већи део авиона из VB-8 је кренуло ка Мидвеју, да би се три авиона срушила на путу ка острву а још три је оштећено од пријатељске противавионске ватре током приласка. VS-8 се вратила на Хорнет. Иако су претрпели велике губитке (15 торпедних, 10 ловачких и 20 обрушавајућих бомбардера), ваздухопловна група са Хорнета није нанела никакву штету јапанском саставу. Напад са Ентерпрајза је био далеко ефикаснији, али такође са тешким губицима. Ловци из VF-6 су се сви вратили, али је било губитака међу торпедним бомбардерима (10 од 14 авиона) и обрушавајућих бомбардера (17 од 33 авиона). Ескадрила VB-3 се на Јорктаун вратила у 1115 часова. Још увек забринут око могућности појављивања до тада неоткривених јапанских носача авиона, Флечер је одлучио да упути патролу са 10 авиона из VS-5 како би покрио северозападни сектор на даљини до 200 миља. Последњих седам авиона Даунтлес је наоружано и чекало је у резерви.

Јапански одговор

Стање сва три, у нападу оштећена носача авиона, било је врло ризично. Сва три су зависила од правовремене и ефикасне акције на отклањању последица напада. Упркос миту да су на палубама носача били авиони, права истина је да су авиони, са горивом и муницијом били у хангарима испод летне палубе. Додатно, у хангару су се налазила и убојна средства која су скинута са авиона током пренаоружавања услед промене задатка авиона. У овим условима, једна бомба је могла да се покаже као катастрофална.

Судбина носача авиона Сорју је прва запечаћена, сходно његовој величини. Три поготка у око 1025 часова изазвали су велики пожар који се брзо проширио на палубу другог хангара. Ускоро је ватра прекрила брод, од прамца до крма. У 1045 часова је постало јасно да је је битка за носач изгубљена тако да је командант наредио напуштање брода. Сорју је потонуо исте вечери у 1913 часова, уз губитак од 711 чланова посаде, међу којима се налазио и сам командант, који је одбио да напусти брод.

Бомба која је погодила носач авиона Кага, продрла је у хангар и изазвала пожар међу авионима и убојним средствима, који су ускоро почели да експлодирају. Једна од укупно четири бомби је погодила мост, при чему су страдали командант броад и официр задужен за борбену отпорност брода. На тај начин је свака борба за очување брода постала конфузна и дезоријентисана. Пожар на тај начин није било могуће контролисати и ускоро је брод остао без погона. У 1410, америчка подморница Наутилус торпедује носач, али безуспешно –торпедо није експлодирало. Неуспевши да угасе пожар, сви преживели чланови посаде прекрцавају се на разараче, да би у 1925 носач био потопљен торпедима са разарача. Људски губици износили су 811 чланова посаде.

Агонија носача авиона Акаги трајала је најдуже. Бомба која га је погодила у 1026 не би била фатална за њега да није продрла у хангар и експлодирала међу авионима попуњеним горивом и наоружањем. Посада није могла да угаси пожар који се ускоро проширио на летну палубу. У 1024 је отказао сyстем кормиларења, вероватно због блиског промашаја авио бомбе. Нагумо није могао да командује саставом са пламтећег носача авиона са заглављеним кормилом тако да је у 1046 напустио брод. Командни мост се, да би избегао пламен, евакуисао конопима. Упркос највећим напорима посаде, брод је у 1350 изгубио погон, самим тим и способност да се даље бори. Команда за напуштање брода дата је у 1700 часова. Сам адмирал Јамамото следећег јутра наређује потапање носача. Губици посаде износили су 263 чланова.

Јутарњу катастрофу преживео је само један носач – Хирју. Како Нагумо није могао да командује са горућег Акагија, командовање 1. Кидо Бутаијем је привремено дато у надлежност контраадмирала Хироакија, команданта 8. крстаричког дивизиона. Он је деташовао лаку крстарицу нагара и 6 разарача уз три горућа носача авиона а остатак бродова: ескортни брод, два бојна брода, две тешке крстарице и пет разарача оставио око носача авиона Хирју.

На носачу Хирју, Јамагучи прима наређење од Хироакија да покрене напад на америчке носаче авиона. Јамагучи одлучује да ангажује ескадрилу бомбардера  а да сат времена касније упути у напад и преостале јуришне авионе. За ловачку заштиту су одређена шест ловачка авиона. На самом носачу је остало 10 ловачких авиона, 16 обрушавајућих бомбардера и 8 торпедних бомбардера. Овај састав је било могуће ојачати са 27 авиона из ваздухопловне патроле.

Од првог таласа напада са Хирјуа, вођеног поручником Кобајаши Мичијом, очекивало се много. У посадама осамнаест бомбардера налазили су се пилоти-ветерани, а сама ескадрила је сматрана елитном јединицом. Сада су добили прилику да то и докажу. Након брифинга команданта Хирјуа, у 1050 часова је полетело још 24 авиона, а већ осам минута касније група је летела ка западу. У том тренутку, амерички носачи су били удаљени 100 наутичких миља.

Иако су се Јапанци одлучили за тренутни напад, јачина непријатеља била је потпуна непознаница. Делу Јапанаца је било посве јасно да је величина напада која је уништила 1. Кидо Бутаи морала доћи са висе носача авиона. Већи део конфузије био је приписан некомплетном извештају извиђачког авиона са крстарице Тоне. У 0855 часова, авион са крстарице Чикума је упућен ради потврђивања раније прикупљених података о TF-16. У извиђање је упућен и експериментални бомбардер D4Y1 Type 2, који је овог пута употребљен као брзи извиђачки авион. Он је у зону стигао после 1100 часова, када је могао да потврди присуство три америчка носача авиона. Извештај због неисправности радио уређаја није стигао до јапанских бродова. Командант 4. дивизиона разарача је у око 1300 часова јавио о резултатима испитивања заробљеног пилота из ескадриле VT -3. Пилот је касније убијен од стране посаде разарача Араши. заробљени пилот је потврдио идентификацију три америчка носача авиона, а одао је и да носача авиона Јорктаун делује самостално. Информацију је потврдио и пилот авиона Д4Y1 по повратку на Хирју.

Након евакуације Акагија, Нагумо се укрцао на лаку крстарицу Нагара. Почетком поподнева је преузео команду над главнином 1. Кидо Бутаија. Одлучан да се освети за преподневне догађаје, Нагумо наређује да остатак 1. Кидо Бутаија плови ка америчком саставу, за који је веровао да се налази удаљен 90 наутичких миља. Нагумо је био оптимиста, верујући да може да зада ударац Американцима употребом јапанских тешких пловних јединица и преосталих авиона са Хирјуа. Нестварна жеља да ће Американци удовољити Нагумовој жељи за битку површинских бродова развејана је у 1240, када је авион са крстарице Чикума донео нове податке. Наиме, амерички бродови су пловили ка северу, удаљавајући се од јапанских бродова. Као одговор, Нагумо је окренуо ка северу. Први индикатор да неће ићи све по замисли јапанског адмирала била је вест о пожару на три носача авиона и да је једини оператиовни носач – носач Хирју. Ова вест је резултирала поплавом наређења адмирала Јамамотоа, у циљу стављања ситуације под контролу. У 1220 часова, Јамамото упућује главнину снага на југ како би помогао Нагумоу. Док су транспортни бродови Инвазијских снага пловили ка северозападу и чекали рразвој догађаја, борбене јединице Кондоа су хитале ка истоку, такође у помоћ Нагумоу. Другом Кидо Бутаију је било наређено да крене на југ. У 1310 часова Кондо добија наређење да бомбардује и уништи аеродроме на Мидвеју. Са уништеним аеродромом на Мидвеју, као претња би остали само амерички носачи. Уништење аеродрома било је могуће извести или нападом авиона са Хирјуа или нападом површинских јединица.

Хирју се свети

Удаљени свега неких 90 миља, и уз помоћ јапанских авиона који су их пратили, Кобајашију није било тешко да пронађе своју мету. Шест америчких носача авиона је уочено у око 1130 часова. Ловци из заштите америчких носача напали су јапанске авионе и успели да оборе два Зероа. Тиме је ионако оскудна ловачка заштита јапанских бомбардера постала још слабија и бројала свега четири ловачка авиона.

Први индикатор Американцима да је у току одговор Јапанаца потврђен је у 1151 часова када је радар са Јорктауна открио групу неидентификованих летелица 32 миље југозападно од њих. Овај податак је дошао у лоше време по Американце. Дванаест Вајлдкета само што је било подигнуто у ваздух, како би се ослободио простор на палуби за прихват авиона из ваздухопловне патроле. Ваздухопловна патрола која је упућена није још увек постигла потребну висину и самим тим била је на лошој позицији. У 1155 часова, формација јапанских авиона је осмотрила TF-17 на даљини од неких 25 миља. Кобајаши је са својих 18 бомбардера кренуо у пењање како би постигао висину повољну за извођење напада. Четири Зероа из ловачке пратње налазили су се миљама иза њих, као резултат лоше одлуке да нападну групу америчких авиона, и сада су покушавали да сустигну бомбардере. Они су уочили америчке ловце како очајнички покушавају да постигну висину на којој би пресрели јапанске бомбардере.

Када су амерички авиони достигли висину од 3000 метара, осамнаест јапанских бомбардера се налазило у две групе, једна нешто изнад друге. Изненадни напад шест Вајлдкета на једну групу бомбардера, и одмах потом чеони напад на другу, потпуно је збунио Јапанце. Друга фаза ваздушног сукоба била је још збуњујућа и у њу је укључена и заостала ловачка пратња јапанских бомбардера. Пресретање је преживело десет бомбардера, од тога су два била без бомби. Наоружани авиони су се поделили у две групе. Једна група од три авиона наставила је на исток ка Јорктауну, док је друга група од пет бомбардера отишла на југозапад како би при извршењу напада имала Сунце иза леђа. Ових пет бомбардера је преживело два потенцијално разарајућа пресретања, изгубивши свега један бомбардер пре него што су напали на Јорктаун. Бродови који су се налазили у пратњи Јоркатуна, две крстарице и пет разарача, налазили су се у кругу на даљини 1300 до 1800 метара од носача. Цела група бродова је променила курс окренувши на југоисток како би се удаљила од јапанских авиона. У 1209 часова са Јорктауна су уочени јапански авиони. Искусни Јапанци су нападали из правца Сунца, подељени у групе које су прилазиле из различитих праваца како би збунили артиљерце на Јорктауну.

Напад који је уследио представља један од најпрецизнијих напада целог рата и у потпуности је потврдио бомбардерску ескадрилу са Хирјуа као елитну јединицу. Од седам авиона, три су постигла директне поготке, док су два постигла блиске промашаје, који су такође изазвали оштећења. Од њих седам, који су бомбе одбацили са висине од 300 м, пет је успело да се врати на матични носач. Прва бомба је пала поред лифта бр. 2, иза острва. Продрла је у хангаре и изазвала мањи пожар. Други погодак, постигнут у 1214 часова, изазвао је највећа разарања. Бомба је пала у димњак, изазвала експлозију у котларницама и смањила брзину брода на свега 6 чворова. Трећа бомба је погодила лифт број 1, пробила га,  експлодирала у унутрашњости брода и изазвала пожар. По свим мерилима, три поготка и два блиска промашаја од стране седам авиона представља имресивно постигнуће, о ма чијим авионима се ради.

На крају напада, бомбардерска ескадрила са Хирјуа је могла да забележи статистику да је изгубила 13 од укупно 18 бомбардера којима је располгала. Изгубљена су и три Зероа. Ваздухопловна патрола која је бранила циљ имала је губитак од свега једног ловачког авиона. Међутим, на крају напада, Јорктаун се зауставио, а кроз рупу у палуби извијао се густ, црни дим. У 1323 часова, Флечер пребацује командно место на крстарицу Асторија, док Спруанс шаље две крстарице о два разарача из сасатав TF-16 да помажу Јорктауну.

Томонага напада Јорктаун

Јамагучи се суздржавао од напада јуришним авионима са Хирјуа све док се ситуација не разјасни. Знао је да се операција може вратити у колосек само ако се три америчка носача потопе или оштете толико да морају да се повуку. Брза и ефикасна акција са Хирјуа била је шанса да се ситуација спаси. У 1245 часова, један од бомбардера који су се враћали после извршеног напада на Јорктаун, јавио је радио везом да је бомбардерска ескаддрила оставила један амерички носач у пламену. Јамагући је увиђао да ће се Хирју морати суочити са још два америчка носача. При том, схватао је и да нема неке нарочите ресурсе које би могао у потребити у борби. Јуришници са Хирјуа су учествовали у јутарњем нападу на Мидвеј и у то нападу су лоше прошли. Од осамнаест авиона, свега осам је остало оперативно. Јамагучи је мало поправио расположење када је у 1130 на Хирју слетео јуришник који је тог јутра био упућен са Акагија у извиђање. Сат времена касније, авиони су били спремни да крену у напад. Напад је чинило 16 авиона: 9 јуришника са Хирјуа, један са Акагија и шест Зероа као пратња.  Напад је водио Томонага, исти онај који је предводио и напад на острво. Томонагин авион је био оштећен у том нападу, а није било времена да се у потпуности поправи. Крила су закрпљена, али су резервоари горива и даље пуштали. Како год, Томонага је примио наређење да нападне један од два нетакнута носача и у око 1330 часова полетео на задатак. Група је кренула на исток, а TF-17 се налазила свега 83 миља далеко. TF-16 је била нешто даље, на 112 миља.

У међувремену, посада Јорктауна је успела да угаси пожар и да оспособи котлове. У 1430 часова, када је Токунага уочио амерички пловни састав на неких 35 миља даљине, могао је да види носач авиона који је изгледао нетакнут, 5 крстарица и 12 разарача како плове на исток брзином од 24 чворова. Јапанци су одмах кренули у напад.

Американци су били свесни наиласка Токунагиних авиона. Крстарица Пенсакола, која је била упућена из TF-16 као појачањ, остварила је радарски контакт у 1427 часова. Неколико минута касније и Јорктаун је остварио радарски контакт. У ваздуху се налазило свега шест Вајлдкета. У 1429, четири од њих је упућено на северозапад како би пресрели јапанске авионе. Два минута касније послата су и преостала два ловца из групе. Са свим расположивим ловачким авионима упућеним у пресретање, Американци су морали да затраже 15 ловаца од TF-16. Као помоћ им је упућено осам ловаца.

У поређењу са пресретањем обрушавајућих бомбардера са Хирјуа, ваздушна битка против торпедних бомбардера са Хирјуа није прошла тако добро по Американце. Неколико фактора је утицало на то да је већина авиона успела да лансира своје оружје на Јорктаун. Неки од тих фактора су недовољан број ловаца на одговарајућим висинама, као и ефикаснија блиска заштита јапанских ловаца.

У 1436 часова четири ловачка авиона добија наређење да се врати на Јорктаун. Они су промашили јапанске јуришнике који су летели у облацима. Међутим, два ловца која су летела на висини од 2100 метара успевају да пронађу јапанске авионе и да и хизненаде. Успевају да униште једног јуришника пре него што их је обојицу оборио један Зеро из ловачке пратње.

Пилоти из ескадриле VF-3, који су се налазили на палуби Јорктауна, били су спремни да узлете и да бране свој носач. У 1440 им се испунила жеља: полетели су у сред јапанског напада, без допуњавања горивом, безвремена да постигну потребну висину. Истовремено, Томонага је јавио својим преосталим авионима да изврше напад.

Томонага је са својом групом од 4 авиона (пошто је претходно поделио групу на два дела) прошао по крми Пенсаколе. Јорктаун је успео да окрене десни бок даље од нападача. Као одговор, Томонагина група се раздвојила како би дошла у повољну позицију за лансирање. Први јапански авион који је оборен био је Томонагин. Ипак, Томонага је успео да лансира торпедо, које је на крају промашило циљ. Томонагин крини је такође успеода лансира торпедо и – такође промашио. Након лансирања је оборен од стране ловаца који су пристигли у помоћ са TF-16. Преостала два авиона из Томонагине групе су покушала напад на леви бок Јорктауна. Оба су оборена а да нису постигли нити један погодак.

Жртвовање Томонаге и нејгових четири авиона омогућило је успешан напад другом делу групе, коју су сачињавала 5 јуришника. Ова група је успела да се пробије између крстарице Портланд и разарача Балч и да крене ка прамцу носача, на левом боку. Јорктаун је покушао да окрене крму ка нападачу, али без успеха – велики брод није могуће тако лако и брзо окренути. Зерои из ловачке пратње су на себе преузели сав бес браниоца, успевши да заштити пет јуришника који су изводили напад. Од четири лансираних торпеда (авион са Акагија је имао квар и није успео да лансира торпедо), два су пронашла своју мету. Оба поготка у леви бок носача су имала разарајући учинак. Три стројарнице и прамчана просторија са генераторима биле су поплављене и сви котлови избачени из строја. Јорктаун се зауставио и нагнуо за 23°.

Погођени Јорктаун

Свих пет јуришника, заједно са четири ловаца, успело је да се врати а Хирју. Уз цену од пет јуришника и два ловца, Јамагучи је успео да онеспособи оно за шта је мислио да је други амерички носач. Американци су изгубили четири Вајлдкета, али само једног пилота.

Смрт Хирјуа

Флечерова промишљеност у упућивању извиђача сада се исплатила. У 1445 часова, авион са Јорктауна је јавио позицију јапанског носача Хирју. Подаци су били резултат још једног примера личне инцијативе, овог пута инцијативе два пилота ескадриле VS-5 који су самоницијативно проширили зону извиђања, док је на другој страни Нагумо на несрећу одлучио да се флотом приближи непријатељу уместо да искористи предност долета својих авиона који су омогућавали да удари Американце а да им не дође у домет авијације.

Извештај из VS-5 поставио је Хирју на неких 160 миља северозападно од TF-16. На палуби Ентерпрајза, 25 Даунтлеса је чекало на полетање, наоружани бомбама од по 500 и 1000 фунти. Спруанс је одлучио да их упути у 1530 часова. Дванаест минута касније авиони су били у ваздуху. Упркос чињеници да су очекивали јак отпор Јапанаца, Вајлдкети нису могли бити ангажовани због долета.  Овде је примећен још један разултат аљкавог рада Спруансовог штаба, који није укључио носач авиона Хорнет у планирање напада и није му јавио све до тренутка када је само лансирање авиона већ почело. Још једном се показала неспособност Американаца да организују велики и сложен напад. Тридесет минута након што је упућен напад са Ентерпрајза, Хорнет је послао 16 обрушавајућих бомбардера. Још петнаест их је остало на палуби, након што је Мичер наредио промену курса, чиме је носач изашао из ветра и завршио са лансирањем авиона.

У тренутку полетања авиона са Ентерпрајза, други талас са Хирјуа се враћао из напада на Јорктаун. Преостали авиони, пет јуришних и три ловачка, слетели су у 1540 часова. Упркос тешким губицима, извештаји преживелих пилота дали су Јамагучију дозу охрабрења. Са два потопљена или оштећена носача авиона, Хирју испред себе има свега један оперативни амерички носач авиона.

како би ударио по „трећем и последњем“ америчком носачу, Јамагући је испланирао да упути напад у 1800 часова. Време напада је било кључно, јер је у време сумрака мала група авиона могла неопажено да се провуче и изврш задатак. За овај напад, Хирyу је располагао са свега четири бомбардера и пет јуришника. Девет ловачких авиона би чинило заштиту. Како би нападаче спровео до мете, Јамагучи је планирао да упути извиђачки авион D4Y1 сат времена пре самог напада.

Ситуација која је до малопре била охрабрујућа у Јамагучијевој свести, почела је да поприма посве другачији облик захваљујући извештајима ивиђачких авиона који су били упућени раног послеподнева. Један од њих је јавио о присуству пловног састава са сва носча авиона на позицији 120 миља северозападно од Јамагучиевог састава.

Чињеница да су два америчка носача остала оперативна ускоро је потврђена када је пристигла велика група америчких обрушавајучих бомбардреа. Група са Ентерпрајза, смањена на 24 авиона пошто је један авион у лету одустао због квара, била је спремна да заврши започети посао разарања јапанских носача авиона. Поручник Галахер, вођа напада, повео је своје авионе да изврше напад из правца југозапада. Успели су да постигну изненађење. Галахер наређује авионима са Ентерпрајза да нападну Хирју, а да 14 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна нападне њима најближи бојни брод.

На носачу Хирју су вршене припреме за лансирање извиђачког авиона. Укупно 13 Зероа је било ангажовано у ваздухопловној патроли. Јапанци су дефинитивно били затечени. У 1705, четири минута након што су примећени, почео је напад. Ловци су очајнички нападали Даунтлесе док су се обрушавали, али са врло малом шансом за успешно пресретање. Командант Хирјуа је започео оштар окрет преко левог бока. Видевши да су прва два авиона из VS-6 промашила циљ, командир ескадриле VB-3 наређује својим авионима да нападају Хирју. Постигнута су четири поготка у зони испред острва, који су изазвали велики пожар и разнели прамчани лифт.

Петнаест минута касније је пристигла група авиона са Хорнета. Хирју је био у пожару, тако да је преосталих 14 обрушавајућих бомбардера напало бродове из пратње носача. Напад је био безуспешан. Сат времена касније, 12 бомбардера B-17 извело је коначни напад 4. јуна на 1. Кидо Бутаи, поново без погодака.

Четири поготка бомбама у Хирју било је сасвим довољно да се запали брод. Бомбе су пробиле у хангар где је у току било припремање авиона за напад. Пожар се појачао и у 2123 часова остао без погона. Јамагучи је одлучио да остане на носачу. До јутра 05. јуна у 0430 часова, посада носача је искрцана. У 0510 јапански разарач је кренуо да потопи носал, гађајући га торпедом. То није било довољно за потапање носача, јер је авион са носача Хошо прелетео зону у 0630 часова и фотографисао носач који је још увек био на површини, горући. Примећени су и чланови посаде који се из неког разлога нису искрцали. Послат је други разарач да спаси ове људе, али је у 0912 часова Хирју потонуо прамцем. Од 70 људи, колико их је било на носачу у тренутку потонућа, 35 је касније спашено од стране Американаца. Без њих, заробљеника, губици посаде су бројали 383 чланова.

Носач авиона Hiryu у пламену

Дилема адмирала Јамамотоа

Носачи авиона одређени за напад на Алеутска острва нису примили Јамамотово наређење да крену ка југу све до 1500 часова дана 4. јуна, када су се налазили у сред напада на Дач Харбор. Како су требали да сачекају повратак авиона из напада и да их попуне горивом и убојним средствима, нису могли да крену ка југу све до јутра следећег дана. Током вечери 4. јуна, Јамамото је још увек био у уверењу да може да напдне и постигне успех. Његово ноћно наређење издато у 1915 часова јасно је показало да није био свестан озбиљности ситуације. Још увек је разматрао заузимање Мидвеја и уништење америчке флоте у боју површинских бродова. Наређење је издато и подморници И-168 да бомбардује аеродром на Мидвеју, након чега би уследило бомбардовање аеродрома са тешких крстарица из Групе за блиску подршку. Јамамото није видео Нагумову тежњу за борбу површинских бродова као довољно агресивну, тако да је 4. јуна у 2255 часова одузео право командовања Нагуму, сем у делу командовања осакаћеним носачима авиона Акаги и Хирју са њиховом пратњом. Пред ноћну битку, команда је предата Кондоу.

Како напредујуће јапанске снаге нису оствариле контакт до 2330 часова, постало је јасно да до битке површинских бродова неће ни доћи. Наставак напредовања на исток довело би до тога да бродови дођу под удар америчких авиона. Стога је у 0015 часова Јамамото издао наређење Кондоу и Нагуму да прекину напредовање на исток и да се повуку и придруже главнини снага. У 0020 часова Куритиним крстарицама је било наређено да прекину планирано бомбардовање аеродрома на Мидвеју. Коначно, у 0225 часова, Јамамото је приморан да прихвати реалност. Пренео је командовање Комбинованој флоти и отказао операцију Мидвеј.

Јорктауново тешко искушење

У поређењу са очајничким али неефикасним покушајима да сачувају јапанске носаче авиона који су се нашли под ударом 4. јуна, напори на супротној страни, у спашавању Јоркатуна скоро да су могли имати успеха. У 1455 часова дато је наређење за напуштање брода. Брод је био већ опасно нагнут, тако да је постојала реална опасност да посада страда при превртању брода. Бродови из пратње су до 1639 прекрцали сву посаду са Јорктауна, уз помоћ мирног времена. Након преласка посаде на крстарицу Асторија, Флечер је у 1712 часова наредио TF-17 да се придружи Спруансу, а да Јорктаун остави. Касније је променио мишљење и оставио један разарач да чува носач. Флечер је планирао да се врати наредног јутра и да процени да ли је могуће спасити Јорктаун. Два јапанска извиђачка авиона су уочила Јорктаун, како плута нагнут у једну страну током истог поподнева.

Командант Јорктауна је 5. јуна формирао групу од 170 људи, укрцао их на три разарача и послао да се укрцају на Јорктаун. Напори за спашавање брода започети су 6. јуна контраплављењем просторија и одбацивањем непотребног терета. на тренутак се учинило да ће се ови напори исплатити, када се појавио реморкер Вирео и започео тегљење за Перл Харбур. Међутим, Јамамото је већ упутио подморницу И-168 да потопи носач. У умешно изведеном нападу у 1336 часова, И-168 је испалила целу салву торпеда на Јорктаун, са даљине од свега 1200 метара. Два торпеда су погодила носач, док је треће торпедо погодило разарач Хаман, који се налазио уз сам носач и преполовило га. Након овог напада, Јорктаун је напуштен у 1555 часова, овај пут заувек. Потонуо је у 0501 часова наредног јутра.

USS Yorktown (CV-5) тоне, 7. јун 1942.

Спруансова битка

Чак и након преласка на крстарицу Асторија, Флечер је задржао команду над двема америчким наменским снагама. У 1811 часова 4. јуна, Спруанс је тражио од надређених инструкције за даље деловање. Како је одговор био негативан, Спруанс је задржао тактичку команду и даље командовање снагама у бици, без консултације са Флечером. Ово се сматра несебичним актом Флечера који је гарантовао континуитет командовања над TF-16, али је послужио и за мнимизирање Флечерове улоге код Мидвеја. Спруансова примарна брига била је избегавање сукоба површинских бродова, истовремено користећи преостале ваздухопловне капацитете за наношење удара на погодне циљеве, уз одбрану Мидвеја од још увек могуће инвазије. У 1915 часова, Спруанс наређује TF-16 да плови на исток како би избегла јапанске снаге које би могле пловити на исток. У поноћ, Спруанс је повео TF-16 на север али је био принуђен да све до 0200 часа плови на исток, јер је имао лажни радарски одраз површинског објекта. У 0420 часа на дан 5. јуна, TF-16 је запловила на југозапад како би у јутро имала острво Мидвеј у домету.

Јутро 5. јуна је донело погоршање времена. Исто као и Флечер дан раније, Спруанс одлучује да сачека извештаје са извиђања Мидвеја, како би одлучио шта му је чинити. Међутим, серија извештаја са Каталина унела је забуну и чак наслућивала присуство петог јапанског носача авиона.

Спруанс је био убеђен да нема опасности по Мидвеј тако да је у 1100 часова повео TF-16 северозападно, брзином од 25 чв, како би истражио јутрошње извештаје о носачу авиона. Планирао је поподневни напад са велике дистанце преосталим обрушавајућим бомбaрдерима.

Са Хорнета је у 1512 упућен напад, јачине 12 обрушавајућих бомбардера, на циљ удаљен 240 миља. Други напад је сачињавало 14 обрушавајућих бомбардера из ескадриле VS-8. Упућен је 30 минута после првог таласа. Командир прве групе је летео 315 миља, а да није наишао на циљ. На повратку, прелетео је преко јапанске „лаке крстарице“ коју је напао без успеха. Мета је у ствари била разарач Таниказе коју је Нагумо деташовао како би се уверио да је Хирју потонуо. Други талас са Хорнета није остварио никакав контакт.

Јапански разарач Tanikaze

Допринос Ентерпрајза узалудним америчким напорима од 5. јуна огледао се у ангажовању 32 авиона Даунтлес из четири различите бомбардерске ескадриле које су се сада налазиле на Ентерпрајзу. Овај напад је упућен у 1530 часова и летео неких 265 миља на северозапад. Притом није успео да уочи никакав циљ. Када је вођа групе чуо извештај претходне групе о наиласку на „лаку крстарицу“, повео је свих 32 авиона у напад на исту мету. Ни ови авиони нису били ништа успешнији у нападу на маневришући разарач. Током поподнева исти брод је напало и 18 бомбардера Б-17, распоређених у две групе. Таниказе није претрпео ни један директни погодак, али је шест чланова посаде настрадало у нападима. Заузврат, на америчкој страни избројани су губици од једног обореног Даунтлеса и два бомбардера B-17 који су се срушили у повратку.

Фаза гоњења

Када је отказана операција Мидвеј, наизложеније јапанске јединице биле су четири тешке крстарице из Групе за блиску подршку. На несрећу по њиховог команданта, наређења за престанак бомбардовања Мидвеја била су погрешно упућена, тако да их оне нису примиле све до 0230 часова 5. јуна. У том тренутку су се налазиле на свега 50 миља далеко од Мидвеја. Јапанске крстарице су тада окренуле, али током промене курса је уочена америчка подморница. Током маневра избегавања подморнице, тешка крстарица Могами је ударила у Микуму. Микума је тада претрпела лака оштећења, али је прамац крстарице Могами био разбијен и могла је да настави вожњу брзином од свега 12 чворова. Како је била близу аеродрома на Мидвеју, њено преживљавање на бојишту било је под великим знаком питања. Стога је Курита наредио да остале две крстарице одржавају велику брзину, а да Микуму оставе да прати тешко оштећену крстарицу Могами.

Прамац крстарице Mogami након удеса са крстарицом Mikuma

Како су Спруансови носачи трагали за фантомским носаче, авионима са Мидвеја је дат задатак да се обрачунају са два “бојна брода” уочена близу острва. “Бојни бродови” су у ствари биле две тешке крстарице које су пловиле малом брзином на запад. На крстарице је упућено у напад 12 обрушавајућих бомбардера и осам бомбардера Б-17, који су извршили напад, али без последица по јапанске бродове.

Јутро 6. јуна је затекло TF-16 у пловљењу на запад. У 0500 часова Спруансови разарачи су се налазили 350 миља северозападно од Мидвеја. Са Ентерпрајза је полетело 18 Даунтлеса како би извели јутарње извиђање у сектору од 180º ка западу, на даљини до 200 миља. Један од извиђача је у 0645 изтвестио о пловном саставу јачине бојни брод, крстарица и три разарача на позицији 130 миља југозападно од TF-16. Извештај је погрешно примљен, тако да је Спруанс извештен о саставу јачине носач авиона и пет разарача. У 0730 часова, исти авион извештава о две крстарице и два разарача, али на позицији југоисточно од позиције из претходног извештаја. Спруанс је ово схватио као две посебне групе бродова и сматрао је да су циљеви вредни извршења напада. Оно што су пилоти уочили у ствари су биле крстарице Микума и Могами, праћени са два разарача, како плове на запад.

У напад је у 0800 часова кренуло 26 обрушавајућих бомбардера са Хорнета. Пратњу је сачињавало 8 ловачких авиона. Хитност акције је умањена донекле након слетања извиђачког авиона који је послао јутарњи извештај. Пилот је потврдио да нема носача авиона у извиђаној зони.

Напад је водио исти онај кмандир који је претходно безуспешно нападао „лаку крстарицу“. Нешто пре 1000 часова, његови авиони успевају да постигну два поготка на крстарици Могами. Јапанци успевају да оборе два Даунтлеса. Ватрено крштење две јапанске крстарице било је далеко од завршетка. Са Ентерпрајза је у 1045 полетела група од 31 обрушавајућих бомбардера и 12 Вајлдкета. Даунтлеси су сконцентрисали напад на Микуму коју су идентификовали као бојни брод. У нападу задобија пет директних погодака и два блиска промашаја, што за последицу има избијање пожара и квар на погону. У 1358 часова пожар се шири на крмену просторију са торпедима, а убрзо након тога долази до велике експлозије, што за последицу има велика оштећења и деформације на крми. Преживела посада је почела да напушта брод када се појавио и трећи талас америчких авиона. То је био други напад са Хорнета, са 24 обрушавајућих бомбардера. У том тренутку, TF-16 се налазила свега 90 миља далеко. Разарач Арашио бива погођен бомбом у крму, при чему гине 37 чланова посаде, међу којима се нашло и преживелих чланова посаде са Микуме. Могами је добила још један погодак, али је успела да одржи брзину и да се спаси са бојишта. Њени губици у посади износили су 90 мртвих и 101 рањених. Микума се није могла спасити, потонула је у око 1930 часова.

У вече 6. јуна TF-16 се налазила 700 миља далеко од острва Вејк. Нешто после 1900 часова, Спруанс је повео TF-16 на севроисток ради попуне горивом. Битка је била завршена.

Епилог

Упркос напорима јапанске царске морнарице да сакрије размере пораза од свог становништва и копнене војске, није се могла сакрити чињеница да су Јапанци претрпели велики пораз. 1.Кидо Бутаи се борио без подршке и поднео највећи терет губитака. Свих четири носача авиона је потонуло, изгубљени су и сви авиони из припадајућих ваздухопловних група – њих 248. Подједнако тешки губици су били и у посадама авиона, али ипак не тако катастрофални како се веровало. Погинуло је 110 пилота, највише међу ваздухопловном групом са Хирјуа. Поређења ради, у бици за Соломонова острва погинуло је такође 110 пилота, док је у бици за Санта Круз изгубљено 145 пилота, међу којима доста искусних пилота.

Јапанци су укупно изгубили 3057 људи, већином чланова посаде ових четири носача авиона. Међу жртвама се налазило и 721 припадника летачког техничког особља, што је представљао најзначајнији губитак у овој бици. Поред носача авиона, потопљена је и тешка крстарица Микума, док је тешка крстарица Могами била тешко оштећена и остала ван строја све до 1943. године. Неколико мањих бродова је такође оштећено, али ниједан од њих није остао ван строја дуже време. До искрцавања на Мидвеј није никада дошло. Једини успех ове операције било је заузимање острва Ату и Киска до чега је дошло 7. јуна.

За Американце, цена наношења стратегијског пораза Јапанцима била је релативно мала. најважнији губитак Пацифичке флоте био је губитак носача авиона Јорктаун. Поред њега, изгубљен је и разарач Хаман. Изгубљено је и 144 авиона, док су људске жртве бројале 362 морнара, маринаца и пилота.