Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар” било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Бојни брод Bismarck

Упркос тврдњама појединих аутора, порекло дизајна и конструкције бојног брода класе Бизмарк не лежи у конструкцији и дизајну бојног брода класе Бајерн из Првог светског рата, сем што је, као и Бајерн, имао 8 топова калибра 380 мм распоређене у 4 двоцевне топовске куле и три погонске осовине. Бојни бродови класе Бизмарк су резултат искустава из развоја и градње џепних бојних бродова ( нем. Panzerschiffe) класе Дојчланд (Deutschland) касних двадесетих и раних тридесетих година под теретом Версајског мира.

Историјска позадина

Према потписаном Версајском миру из 1919. године, а по члану 181, немачке поморске снаге не могу у оперативној употреби прећи бројку од 6 бојних бродова, шест лаких крстарица, дванаест разарача и дванаест торпедних чамаца, док члан 190 ограничава депласман бојних бродова на свега 10 000 тона. 6. фебруара 1922. године САД, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан потписују Вашингтонски поморски споразум. Према условима из овог Споразума, пет највећих поморских сила су се сложиле да лимитирају стандардни депласман капиталних бродова на 35 000 тона, док је калибар топова ограничен на 406 мм. Укупна тонажа капиталних бродова по државама потписницама споразума је изгледала овако:
–   САД 525 000 тона,
–   Британија  525 000 тона,
–   Француска  175 000 тона,
–   Италија  175 000 тона, и
–   Јапан  315 000 тона.
Лондонска поморска конференција одржана у периоду јануар-април 1930. године је имала намеру да преиспита неке одредбе Вашингтонског споразума, али су Француска и Италија због премале тонаже, одбиле да исти ратификују.

Раних тридесетих година, градња ратних бродова у Немачкој је и даље била под ограничењима Версајског мира, и то све до 18. јуна 1935. године када је потписан Англо-немачки поморски споразум којим су одбачена ограничења у погледу градње и изградње немачке ратне морнарице. Тако је Немачкој дозвољено да изгради површинску флоту у износу од 35 % тонаже британске флоте, док је лимит подморничарске флоте износио 45% британске тонаже у подморницама. У преводу, то је значило да Немачка може имати 184 000 тона у бојним бродовима (5 бојних бродова по 35 000 тона депласмана).

У Лондону је одржана још једна поморска конференција у периоду децембар 1935. – март 1936. године. Јапан се повукао са конференције, наводећи као разлог неприхватање услова да јапанска флота по тонажи буде еквивалент америчкој и британској флоти. У споразум је додата клаузула да се бојни бродови граде до тонаже од 45 000 тона. Иако споразум нису потписале Италија и Јапан, као стандардни депласман за градњу бојних бродова је усвојен депласман од 45 000 тона, и то је самим тим, важило и за Немачку.

Класа Бизмарк

Након потписивања англо-немачког поморског споразума, и званично је наручен бојни брод класе „Ф“ (касније класа „Bismarck“), уговором који је потписан 16. новембра 1935. године између бродоградилишта „Blohm & Voss“ и немачке морнарице.

Конструисан од стране Др Хермана Буркхарта (Hermann Burkhardt), бојни бродови „Ф“ и „Г“ (Бизмарк и Тирпиц) су у основи биле унапређене верзије бојних бродова „Д“ и „Е“ (Шарнхорст и Гнајзенау), и као такви имали су доста сличних детаља. Званично „измереном“ тежином од 35000 тона (како би се уклопио у Споразум), његов прави депласман је био неких 7000 тона већи. Међутим, уклапао се у Споразум из 1937. године. Како било, нити један бојни брод изграђен под Лондонским споразумом из 1936. године (италијански Виторио Венето, француски Ришеље, британски Кинг Џорџ V и америчка Северна Каролина) су прелазили дат лимит.

Градња

Кобилица за брод Бизмарк је положена 1. јула 1936. године у хамбуршком бродоградилишту под ознаком BV 509, на доку 9. До септембра 1938. године, труп је изграђен до нивоа горње палубе. Церемонија поринућа је одржана у 1300 часова 14. фебруара 1939. године. церемонији је присуствовало више од 60 хиљада људи. Фотографисање и снимање није било дозвољеном, сем новинским агенцијама. Адолф Хитлер и пратња из његове политичке партије су стигли у бродоградилиште јахтом Хамбург. Након краћег говора, брод је крстила унука канцелара Бизмарка (Otto von Bismarck).

Рођендан бојног брода Бизмарк – полагање првог дела кобилице

То је био последњи капитални брод поринут у хамбуршком бродоградилишту. Кобилица за први бојни брод класе „Х“ је положена 15. јула 1939. године али је изградња заустављена за мање од три месеца градње, да би коначно отказана августа 1941. године. Након тога, у складу са немачком политиком вођења подморничарског рата, сви радни ефективи бродоградилишта су били усмерени на изградњу подморница.

Након поринућа, Бизмарк је привезан у делу луке где је вршено опремање брода, а где су већ чекали котлови, топовске куполе и остали делови надграђа. Ту је извршена и једна мања измена у изгледу трупа. Наиме, раван прамац је замењен „атлантским“ који је имао боља маритимна својства.

 Рат је започео у септембру 1939. године, али упркос њему и оштрој зими, радови су се одвијали према плану и распореду…

Први чланови будуће посаде пристижу у Хамбург априла 1940. године. У то време долази и командант брода, 46-годишњи капетан бојног брода Ернст Линдеман (Ernst Lindemann). Бизмарк је још увек био у фази опремања те су чланови посаде започели прву фазу обуке, упознавање са ратном техником и средствима на броду. 23. јуна Бизмарк улази на суви док како би му уградили пропелере и систем за смањење бродског магнетизма. Такође је префарбан подводни део брода. Из дока излази 14. јула и враћа се на стари гат. У наредним данима обављају се још неки тестови… Посада, састављена од 103 официра и 1962 подофицира и морнара још увек није била комплетна, те су нови чланови још увек пристизали.

Брод је коначно био спреман „за борбу и пловљење“ и улазак у оперативну употребу, што је и озваничено 24. августа 1940. године.

Само што је примљен у оперативну употребу, и посада подељена по борбеним станицама и дивизионима (бродске смене), започело је увежбавање. Најуобичајније вежбе су биле ваздушна узбуна, контрола оштећења и поседање и рад борбених станица.

15. септембра 1940. године, Бизмарк по први пут испловљава из Хамбурга ради вршења морских  испитивања брода. Испитивања се врше у Балтичком мору са базом у Готенхафену. Балтик је изабран као сигурно подручје, без непријатељских активности. Улази у Балтичко море су били добро чувани, а било је и минских поља.

Морска испитивања су трајала читава два месеца. На мерној миљи, брод постиже брзину од 30,1 чворова иако је конструктивна брзина брода износила 29 чвора. Брзина постигнута на мерној миљи га је учинила најбржим бојним бродом на свету, а далеко бржим од било ког британског бојног брода. Док је био на везу у Готенхафену, Бизмарк добија два стереоскопска даљиномера дужине по 10.5 м. Противавионске батерије нису још увек биле комплетиране, тако да му се тамо монтирају још 4 крмене туреле типа Ц37 са топовима калибра 105 мм. Средином новембра почињу прва артиљеријска гађања и непосредно после извршених артиљеријских гађања морска испитивања брода бивају „заокружена“ и завршена. Петог децембра напушта Готенхафен и плови ка Хамбургу, где упловљава 9. децембра.

У Хамбургу су извршена задња „подешавања“. Даљиномер са топовске куле „Антон“ је скинут јер је маглио за време вожње великим брзинама. Такође је извршено бојадисање брода маскирном шемом бојења карактеристичном за немачке велике бродове. Посада је пуштена на божићно одсуство и то је за неке чланове посаде била последња прилика да виде своје најмилије.

Брод је спреман за борбу…

Понесени успесима површинских бродова на Атлантику током зиме 1940-41. године, команда немачке морнарице доноси одлуку о покретању амбициозније операције. Идеја је била да се моћна ударна група састављена од бојних бродова Бизмарк (DKM Bismarck), Тирпиц (DKM Tirpitz), Шарнхорст (DKM Scharnhorst) и Гнајзенау (DKM Gneisenau) пошаље у Атлантски океан, где ће нападати савезничке трговачке бродове. Последња два брода из групе су се већ налазила у Бресту, у Француској. Они тек што су завршили успешну двомесечну кампању у северном Атлантику под командом адмирала Гинтера Литјенса (Günther Lütjens), у којој су потопили 22 брода укупне тонаже од 116000 БРТ. На несрећу, Шарнхорст је морао да уђе у суви док ради извршења поправки и није био на располагању до јуна 1941. године.  На другој страни, у Балтику, Бизмарк је скоро завршио морска испитивања и ускоро је могао бити спреман за борбу. Како било, Тирпиц, који је уврштен у флотну листу у фебруару 1941. године, још увек није испитан на мору, тако да није било сигурно да ли ће узети учешће у предстојећој операцији.

Другог априла, истог дана када су на Бизмарка укрцана два авиона Арадо 196, Команда је изнела свој план… Како је Шарнхорст био у сувом доку, а Тирпиц неспреман, одлучено је да се у северни Атлантик пошаљу Бизмарк и тешка крстарица Принц Еуген (Prinz Eugen). У наставку операције, Гнајзенау би касније испловио из Бреста и придружио им се. За операцијско подручје је одређен Атлантски океан северно од екватора. Савезнички конвоји су „научили лекцију“ те су сада као пратњу имали теже бродове, бојне бродове или крстарице. Стога је задатак Бизмарка била борба са пратњом, док остали бродови на себе преузимају потапање теретних бродова.

Британски Адмиралитет је био забринут извештајима својих обавештајаца који су најављивали велику акцију немачких бродова у Атлантику. Британцима је било познато да су Шарнхорст и Гнајзенау у Бресту. Такође им је било познато и колика ће им опасност претити када им се придружи Бизмарк. Стога је одлучено да се ова два брода онеспособе нападима из ваздуха. Авиони типа Бристол Бофорт (Beaufort) из 22. сквадрона Обалске команде РАФ-а су 6. априла извели напад који је за резултат имао оштећење Гнајзенауа торпедом. Иако су британски авиони оборени противавионским батеријама, Гнајзенау је ипак морао да иде у суви док на поправку. Неколико дана касније, у ноћи 10./11. априла поновљен је напад, овај пут авио бомбама. Напад је имао за резултат да је „књига спала на два слова“, Бизмарк и Принц Еуген, пошто остатак ударне групе која је требала бити формирана није могла бити спремна за борбу тог пролећа.

Након задњег напада британских авиона, било је више него довољно разлога да се планирана акција немачких бродова откаже, односно одложи до повратка бродова из ремонта. Процене су говориле да би до јесени у строју били и бојни брод Тирпиц, и оштећени Шарнхорст и Гнајзенау. Кратке пролећне ноћи су такође ометале неопажено упловљење у Атлантски океан. Упркос свему, идеја о слању Бизмарка и Принца Еугена је остала „на снази“.

Велика Британија се, узевши у обзир снабдевање ратним материјалом, налазила у критичном положају и 5 месеци „мира“ би јој пружили прилику да се консолидује. Постојао је и страх од уласка САД у рат. Командант немачке морнарице адмирал Ерих Редер (Erich Raeder) је сматрао да је у обавези да држи Британију под притиском, тако да је остао при ставу да се операција не одлаже.

Најважнији задатак немачког састава је био неопажени улазак у воде Атлантског океана. По уласку у океан, моћи ће лако да заметну траг и да почну нападе на конвоје.

У међувремену је одржан радни састанак адмирала Литјенса и команданта подморничких снага, адмирала Карла Деница (Karl Dönitz), на коме су се договорили о садејству подморница и површинских снага у операцији. На брод је укрцан и официр за везу…

Адмирал Литјенс је 22. априла утврдио све детаље операције која је добила кодну ознаку Rheinübung (Вежба на Рајни). Приближавао се тренутак испловљења на задатак, али је 23. априла Принц Еуген током пребазирања за Кил налетео на мину. Овај догађај је захтевао одлазак на поправку, што је мало одложило испловљење састава. Три дана касније, 26. априла, у Берлину се састају Литјенс и Редер, како би разговарали о насталој ситуацији. Литјенс је поново предложио  одлагање операције до увођења свих планираних бродова у састав снага за извршење операције, али је Редер тврдоглаво остао при свом ранијем становишту. Издаје наређење да се по сваку цену крене са почетком операције.

У међувремену, на Бизмарку су ужурбано вршене последње припреме пред задатак. Крајем априла се уграђују и два нова четвороцевна топа 20 мм C/38. 28. априла командант брода, Линдеман извештава претпостављене да је брод спреман…

Хитлер 5. маја долази у посету граду Готенхафену (данашњој Гдињи) како би извршио смотру Бизмарка, који је лежао на сидру, и Тирпица, који је био везан на лукобрану. Редер је био одсутан па је Хитлера примио командант Бизмарка.

Посада постројена за смотру од стране Фирера, 5. мај 1941.

Адмирал Литјенс са члановима штаба се укрцава на Бизмарк 13. маја. Цело поподне брод проводи у вежбама прекрцавања горива на мору са Принц Еугена, док следећи дан исте вежбе изводи са лаком крстарицом Лајпциг. У тој вежби долази до квара бродске дизалице, што поново одлаже испловљење. Коначно, 16. маја, Литјенс извештава да је брод спреман, те се за почетак операције одређује 18. мај.

У 1000 у јутро 18. маја 1941. године у Готенхафену, адмирал Литјенс врши смотру посаде на Принц Еугену. Након тога, на Бизмраку се одржава састанак на коме адмирал упознаје команданте бродова са планом операције. Командант Принц Еугена је био капетан бојног брода Хелмут Брикман (Kapitän zur See Helmuth Brinkmann). Договорено је да се уколико време послужи не упловљава у Корсфјорд (данашњи Кросфјорд). Уместо тога, пловиће даље на север где ће извршити допуњавање горивом, пре него што крену кроз Дански пролаз између Исланда и Гренланда.

У подне, Бизмарк напушта сидриште док бродска музика свира „Морам ли ићи“ (Muß i’ denn) и потом се сидри на Готенхафском сидришту ради крцања хране и погонског горива. Операција је почела. У току крцања долази до пуцања црева тако да није могла да се укрца сва количина горива. То и није било од великог значаја, иако је укрцано 200 тона горива мање. Танкови Бизмарка су могли да приме тачно 8294 тона горива.

Око 2100 истог дана, Принц Еуген испловљава са сидришта… Бизмарк испловљава за њим у 0200 часова 19. маја. Оба брода плове самостално до тачке сусрета код острва Риген. На тачку сусрета стижу у подне 19. маја. Тада командант Бизмарка информише посаду о задатку који је пред њима. Након тога, настављају вожњу на запад у пратњи разарача Z-23 и Z-16. У 2230 им се придружује и разарач Z-10 на коме се налазио сам командант 6. флотиле разарача.

У јутро 20. маја достижу Категат, мореуз између Данске и Шведске (пружа се правцем север-југ, дужине 220 км, дубине око 23 м).

У пролазу Категат немачки пловни састав по први пут бива примећен од стране бројних данских и шведских рибарских бродова. Било је ведро, и у 1300 часова их примећује шведска крстарица Готланд (Gotland). Извештај о визуелном контакту бива одмах прослеђен у Стокхолм. Истоветни извештај је ускоро прослеђен британском војном аташеу. Литјенс је тек у 1737 прекинуо радио тишину и пријавио инцидент групи Север, немачкој Морнаричкој команди у Вилхелмсхафену (тада под командом адмирала Ролфа Карлса). Касније током дана,војни аташе, капетан Хенри Денхам, прослеђује извештај Адмиралитету у Лондон: „Категат, данас 20. мај. У 1500 часова, два велика ратна брода, у пратњи три разарача, 5 бродова и 10 или 12 авиона, прошли Марстранд, смер североисток. 2058/20“ …

У међувремену, у 1615 часова, групи се придружила 5. флотила миноловаца, како би помогла у безбедној пловидби кроз минска поља која су затварала Категат. У сутон 20. маја, немачки бродови су прошли поред Скагерака. Ту их је приметио Виго Акселсен, члан норвешког покрета отпора који исцрпно обавештава Лондон о кретању састава. Бродови настављају ка северу…

У јутро 21. маја, британски Адмиралитет прима извештај од капетана Денама… авиони добијају инструкције да буду на опрезу…

Око 0900 часова, бродови упловљавају у Корсфјорд, јужно од Бергена. Адмирал Литјенс је хтео да продужи ка северу, али је одустао због велике видљивости и опасности да буде примећен. Зато одлучује да уђе у Корсфјорд и сачека ноћ. Истог дана, око поднева, “Бизмарк” баца сидро у Гримстадфјорду, док “Принц Еуген” наставља на север са пратњом. Сидри у заливу Калванес, и везује на сваки бок по један трговачки брод како би се заштитио од евентуалног торпедног напада.

У Гримстадфјорду

Док су немачки бродови „одмарали“ у фјордовима, британска Обалска команда шаље авионе у потрагу. Спитфајер поручника Мајкла Саклинга проналази бродове и фотографише их са висине од 8000 метара и враћа се на аеродром Вик у Шкотској. Уочавање бродова од стране шведске крстарице и припадника норвешког покрета отпора, показаће се као велики пех за Немце.

У фјордовима бродови добијају нову шему бојења. Ту се врши и допуњавање “Принц Еугена” горивом са танкера Волин. “Бизмарк” није извршио допуњавање горивом, што ће се касније показати као велика грешка.

Крстарица „Принц Еуген“ завршава крцање горива до 1700 часова, када немачки бродови дижу сидра. У то време, на „Бизмарк“ стиже депеша из Берлина у којој пише да се прислушкивањм британских радио веза дошло до сазнања да Британци мотре не би ли спазили два немачка бојна брода и три разарача у северним курсевима. Бродови напуштају фјордове у 2000 часова, по паду мрака. Након што су одмакли од обале, узимају курс 0°.

По пријему извештаја о кретању немачких бродова, командант британске Домовинске флоте (Home Fleet), адмирал Сер Џон Кронин Тови (John Cronyn Tovey) почиње да разматра могуће циљеве и намере немачког пловног састава. Наредио је двема тешким крстарицама, “Сафолк” (HMS Suffolk) и “Норфолк” (HMS Norfolk), обе под командом контра адмирала Вилијама Фредерика Вејк-Вокера (William Frederick Wake-Walker), да патролирају Данским пролазом. Касније тог поподнева, пристигли су снимци које је направио Спитфајер. Тада је дефинитивно идентификован бојни брод класе „Бизмарк“ и крстарица класе „Хипер“.

Како било, пред поноћ 21. маја из Скапа Флоа испловљава британски пловни састав снаге: бојни крсташ “Худ” (HMS Hood), бојни брод „Принц од Велса“ (HMS Prince of Wales) и група разарача (HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony, HMS Echo, HMS Electra, i HMS Icarus). Њихов задатак је био да покрију подручје јужно и источно од Исланда.

Напомена: Разарачи HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony су разарачи А класе, разарачи HMS Echo и HMS Electra су разарачи класе Е, док је HMS Icarus разарач класе I.

Ка Данском пролазу

Време се нагло погоршава 22. маја. Током ноћи, група продужава на север, са три разарача као претходницом и крстарицом „Принц Еуген“ на зачељу састава. У 0420 часова разарачи се одвајају од групе и настављају на исток ка Трондхајму, док „Бизмарк“ и „Принц Еуген“ одржавају курс ка северу брзином од 24 чвора.

Узбуна од напада подморница и од напада из ваздуха се огласила у 1237 часова истог дана, те се наредних око пола часа пловило у цик-цак курсевима, у избегавању евентуалног торпедног напада. По завршетку узбуне, горње површине са ознакама за идентификацију из ваздуха и ознаке кукастог крста на прамцу и на крми брода пребојене су у сиву боју. Након тога, група улази у северозападни курс ка Данском пролазу. Цео дан је био облачан и магла је била толико густа да се пловило са повременим укључивањем рефлектора, како би проверили свој положај у строју.

Овакви временски услови су ишли Немцима на руку. Имали су могућност неопаженог уласака у Атлантски океан…

У међувремену, 22. маја у 2000 часова, адмирал Тови прима радио поруку да су немачки бродови кренули ка Норвешкој. Тада напушта Скапа Флоу са групом бродова: бојни брод „HMS King George V“, носач авиона „HMS Victorious“, лаким крстарицама „HMS Kenya“, „HMS Galatea“, „HMS Aurora“, „HMS Neptune“, „HMS Hermione“ и разарачима „HMS Active“, „HMS Inglefield“, „HMS Intrepid“, „HMS Lance“, „HMS Punjabi“ и „HMS Windsor“. Бојни крсташ „HMS Repulse“, који је пловио из Клајда, требао је да им се придружи следећег јутра.

У ноћи 22/23. маја по пријему извештаја, Винстон Черчил јавља Френклину Рузвелту: „Јуче, двадесетпрвог, „Бизмарк“, „Принц Еуген“ и 8 трговачких бродова лоцирано је у Бергену. Ниска облачност није дозволила напад. Вечерас (открили смо) су испловили. Имамо разлоге да верујемо да се планира напад на Атлантику. Уколико их не ухватимо како излазе, ваша морнарица би сигурно могла да их уочи за нас. „King George V“, „Prince of Wales“, „Hood“, „Repulse“ и носач авиона „Victorious“ са још мањих бродова трагају за њима. Дајте нам новости и ми ћемо завршити посао.“

Временске прилике су остале исте и 23. маја. Тог поподнева, у 1811 часова, Немци су преко десног бока приметили бродове, али су ускоро схватили да су то санте леда које су уобичајена појава на овим географским ширинама. Група достиже границу леда и окреће у курс 240º. Крстарица Сафолк их је опазила у 1922 часова, на даљини од 7 миља. У Адмиралитет стиже извештај: „Осмотрени један бојни брод, једна крстарица, азимут 020º, даљина 7 миља, у курсу 240º.“  Енглеска крстарица је примећена, али се није дејствовало јер је убрзо нестала у густој магли. Сат времена касније, појављује се крстарица Норфлок и Бизмарк одмах отвара ватру. Испаљено је 5 салви, од којих су три „уракљиле“ крстарицу. Norfolk није директно погођен, иако су неки шрапнели пали на палубу. Уз помоћ димне завесе крстарица налази спас у магли.

Британске крстарице овај пут заузимају позицију по крми немачких бродова; Сафолк (опремљена радаром Тип 284) је била по десном боку, док је Норфолк (са старим радаром Тип 286М) по левој страни. Оба брода су настојала да прате и да јављају позицију противника. Чекали су долазак јачих британских снага.

На Бизмарку је „радарски инструмент“ (FuMO 23) оштећен дејством топова из прамчаних купола. Узевши овај недостатак у обзир, адмирал Литјенс наређује да вођство састава преузме крстарица „Принц Еуген“ чији је радар (FuMO 27) био исправан, док ће Бизмарк својом артиљеријом држати Британце подаље. Ова промена у строју ће код Британаца направити велику збрку следећег јутра.

Након што је откривен од стране британских бродова, адмирал Литјенс је могао да плови на исток, ка Норвешком мору како би се допунило гориво са танкера Вајсенбург (Weissenburg). „Рецепт“ је већ био испробан док је командовао групом коју су сачињавали „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“. Тада их је открила британска крстарица „Најад“ у рејону Фарских острва.

Рано повлачење са ових тачака би приморало британски састав (Худ, Принс оф Велс, Кинг Џорџ V и Рипалс) да се врате у базу у Скапа Флоу, и то са великом количином потрошеног горива. Међутим, овај пут је Литјенс одлучио да настави даље ка Атлантику, са надом да ће са падом мрака „отрести“ са себе пратњу британских крстарица. Временски услови који су владали Данским пролазом су пружали изванредну прилику да умакну пратњи. Литјенсова одлука да настави даље се може оправдати тиме што је мислио да су тешки бродови Домовинске флоте били предалеко да би га пресреле. Немачки извештаји са извиђања су, изгледа, то и потврђивали, иако је истина била другачија: снаге вице адмирала Холанда су се већ приближавале великом брзином… Друга ствар на коју Литјенс није рачунао јесте ефикасна употреба британских радара.У око 2200 часова, Бизмарк окреће у контракурс покушавајући да „ухвати“ крстарицу Сафолк, али исти маневар врши и британска крстарица, одржавајући даљину од Бизмарка. После неуспешног маневра, Бизмарк се враћа у строј, одмах иза крстарице Принц Еуген.

Битка у Данском пролазу

Битка у Данском пролазу, такође позната и као Исландска битка, је трајала нешто мање од 15 минута. То је био сукоб титана у коме су највећи ратни бродови тог времена стављени на тест. Остаће упамћена по потапању митског брода.

У рано јутро 24. маја, време се пролепшало и видљивост се значајно поправила. Немачка група бродова је пловила у курсу 220º брзином од 28 чворова, када је у 0525 часова хидрофон са Принца Еугена открио шумове од пропелера два брода са његове леве стране. У 0537 часова Немци успостављају визуелни контакт са бродом за који су у први мах помислили да је лака крстарица, на даљини од 19 миља. У 0543, по левом боку брода примећују још један брод, неидентификовани. Узбуна је дата и на Бизмарку и на Принц Еугену. Артиљерци нису имали тада најважнији податак, врсту противничког брода, како би изабрали одговарајућу муницију. На пречац су закључили да се ради о крстарици… изабрана су експлозивна зрна калибра 203 мм (Spgr. L/4,7).  У том тренутку, британски ратни бродови (бојни крсташ Худ и бојни брод Принц од Велса) су се приближавали немачким бродовима пловећи брзином од 28 чворова, у курсу 280º.

Вице адмирал Холанд, који је био укрцан на бојни крсташ Худ, био је упознат са рањивошћу брода при борби на великим даљинама,  покушавао је да се што више приближи пре него што отвори ватру. Адмирал Литјенс није имао другог избора, него да прихвати борбу.

Како су силуете немачких бродова биле сличне, Холанд у 0549 наређује да се нападне водећи брод (Принц Еуген), мислећи да је то Бизмарк. Након пријема наређења, британски бродови улазе у курс 300º. У 0552 часова, тренутак пре отварања ватре, Холанд увиђа грешку и наређује напад на њега, али из неког разлога, Худ наставља ка првобитном циљу напада. На бојном броду Принц од Велса су исправно схватили наређење и окрећу ка циљу, који је пловио на миљу иза крстарице Принц Еуген. Одједном, у 0552.5 часова, са даљине од око 12.5 миља, Худ отвара ватру, праћен отварањем ватре са Принца од Велса, пола минута касније, у 0553. Оба брода су отворила ватру из прамчаних купола, пошто су из угла којим су прилазили циљу, било немогуће нишанити крменим. Адмирал Литјенс одмах шаље сигнал Групи Север: „У борби сам са две тешке јединице…“

Прва салва са Принца од Велса прелетела је преко крме Бизмарка. Непосредно након тога, Принц од Велса почиње да „пати“ од механичких проблема са артиљеријом. Наиме, непосредно након отварања ватре долази до квара на топу бр. 1 у прамчаној куполи ( купола „А“). Њена трећа, четврта и пета салва пребацују Бизмарка. Худове прве две салве, упућене према Принц Еугену, подбацују и на брод падају крхотине и вода.

„Јот Дора!“ Бизмарк отвара ватру

Зрна из британских топова су почела да се приближавају немачким бродовима док су топови на немачким бродовима још увек ћутали. На Бизмарку, први артиљеријски официр већ неколико пута тражи дозволу за отварање ватре, али са командног моста нема повратне команде. Коначно, у 0555, када је британски састав почео да окреће на лево за 20º (маневар који је дозволио правилну идентификацију бродова у британском саставу) Бизмарк је отворио ватру. За њим, ватру отвара и Принц Еуген.

Растојање у том тренутку износи око 11 миља. Оба немачка брода су концентрисала ватру на главног противника, на Худ. Прва салва с Бизмарка је подбацила. На Принц Еугену, крмене торпедне цеви су већ биле напуњене…. Командант наређује торпедном официру да испали торпеда чим буде у домету. У 0556 часова, пета салва са Принца од Велса пада преко Бизмарка, али у шестој салви већ има погодака. У 0557 часова Принц Еуген погађа Худ, изазивајући пожар. Бизмарк задобија оштећења и за собом оставља траг нафте… Литјенс наређује да се ватра са Принц Еугена и секундарна артиљерија са Бизмарка окрену ка бојном броду Принц од Велса.

Уништење бојногкрсташа HMS Hood

У 0600 часова Худ и Принц од Велса  су се налазили у маневру скретања за још 20º на лево како би били у позицији која им омогућава употребу крмених кула, када је Бизмаркова шеста салва погодила Худ. Даљина је била мања од 9 миља. Најмање једно од зрна 380 мм је пробило оклоп Худа и продрло у крмену мунициону комору, када се зачула експлозија. Осматрачи са немачких бродова су били уплашени силином експлозије. Худ, „Моћни Худ“, понос британске Краљевске морнарице кога је 20 година красила „титула“ највећег брода на свету, преполовио се и потонуо за три минута на позицији 63º 22´ N и 032º 17´ W.

Бојни брод Бизмарк отвара ватру током битке у Данским вратима

Све се одиграло тако брзо да нико није успео да напусти брод. Од посаде која је бројала 1418 чланова, спасило се свега три, и то након три и по сата проведених у води. Вице адмирал Холанд, чланови штаба, командант брода,… сви су нестали.

Немци су лако пренели ватру на други циљ. У 0602, Бизмарк погађа командни мост Принца од Велса, при чему су погинули сви на мосту, сем команданта и једног члана посаде. Даљина се повећала на 14000 метара… Принц од Велса је био у незавидном положају тако да је у 0603 положио димну завесу и кренуо да се извлачи из борбе, након што је претрпео 4 поготка са Бизмарка и 3 са Принц Еугена.

Британски бојни брод испаљује још три плотуна док се повлачи, али без и једног поготка. У 0609 немачки бродови испаљују задњи плотун и тиме се битка завршава. За Британце је остало несхватљиво зашто су немачки бродови наставили истим курсем, уместо да пређу у гоњење и докрајче британски бојни брод.

Принц Еуген током битке није погођен, тако да није имао никаква оштећења, за разлику од Бизмарка који је погођен са три тешка зрна са Принца од Велса у десни бок. Први пројектил га је погодио по средини трупа, испод водене линије, у секцији XIV, при чему је пробио спољашњи труп и експлодирао при удару у торпедну преграду дебљине 45 мм. Овај погодак је проузроковао продор воде у десну електричну централу број 4. Суседна котларница број 2 је такође примила одређену количину воде. Група за контролу оштећења је обичним висаљкама за спавање зауставила даље продирање воде.

Друго зрно је погодило прамац брода, изнад водене линије у секцији XXI. Овај пројектил је пробио труп са десне стране, прошавши кроз оклопљену палубу без експлозије и прошао на леву страну направивши отвор пречника око 1.5 м. Треће зрно је само „прошишало“ кроз брод не направивши већу штету по пловност брода.

Као резултат ових погодака, максимална брзина брода је смањена на 28 чвора. Брод је добио прамчани трим од 3º и нагнуо се на десну страну за 9º. Због оваквог положаја брода, листови левог пропелера су с времена на време излазили из воде, што је смањивало брзину. Танкови на левом боку брода су напуњени морском водом како би се смањио трим. Штета није била озбиљна, Бизмарк је сачувао способност за борбу, још увек добру брзину и није имао великих губитака у људству (свега пет чланова посаде рањено).

Литјенсове опције

Након битке у Данском пролазу, немачки бродови су наставили пловидбу у југозападном курсу. Литјенс је имао две опције… Прву, да се врати у Норвешку и другу, да настави операцију према плану. Данас, већина „људи“ се слаже да је Литјенс требао да уништи, или да макар онеспособи Принца од Велса и да потом окрене ка Трондхајму. Постојао је и краћи пут до Бергена, али са већим ризиком од сусрета са групом адмирала Товија који је пловио из Скапа Флоа.

Уместо тога, адмирал Литјенс супротно предлогу команданта брода (да гони и уништи Принца од Велса), наставља према плану операције. У 0801 часова адмирал Литјенс шаље серију порука Групи Север у којима им саопштава да намерава да „одведе“ Бизмарка у Сен Назер на поправку. Принц Еуген, који је био неоштећен, би тада остао у Атлантику и самостално вршио нападе на трговачко бродовље Савезника.

Одлука да се упути ка Сен Назеру показује да је, након што је увидео колика су оштећења брода, адмирал Литјенс правилно одлучио да откаже операцију, барем да је одложи док се Бизмарк не доведе у исправно стање. Остаје питање зашто је изабрао Сен Назер… Француска лука је била даља од норвешких и као такво, пловидба је изискивала више погонског горива. Вероватно је Литјенс сматрао да је француска лука погоднија за наставак операције од норвешких лука. Чињеница је да је успешно „довео“ у Брест Шарнхорста и Гнајзенауа неколико месеци раније.

У 0950 часова командант Принц Еугена је информисан о оштећењима Бизмарка, након чега му је Литјенс наредио да плови иза Бизмарка како би установио колики је губитак нафте и уља који су отицали из оштећених танкова Бизмарка. До 1100 часова Принц Еуген се враћа на старо поставиште у строју.

Три британска брода која су била у потери, још увек су „покривали“ Немце… Норфолк са десне, а Принц од Велса и Сафолк са леве стране. У подне, немачка команда пребацује оперативну контролу операције на Групу Запад. У 1240 Бизмарк и Принц Еуген улазе у курс 180º брзином од 24 чв.

Потез британског Адмиралитета

Неочекивано потапање бојног крсташа Худ је изазвало велику озлојеђеност у Лондону. Како би повратили углед британске морнарице, Адмиралитет све „слободне“ ратне бродове преусмерава у потеру за Бизмарком. Ишло се дотле да су конвоји остављани без пратње како би што више бродова трагало за Немцима.

Бојни брод Родни (HMS Rodney) је пловио на запад ка Бостону на поправке са разарачима Сомали, Тартар, Машона и Ескимо (HMS Somali, HMS Tartar, HMS Mashona, i HMS Eskimo, сви класе „Трибал“) из 6. флотиле који су пратили путнички брод Британик (пописни транспортни брод депласмана 27759 тона).

Адмиралитет наређује Роднију да крене на Бизмарка и у 1036 стиже порука „да ако Британика не може да их прати нека остане један разарач у пратњи.“ Тако у подне Британика остаје са разарачем Ескимо, док остали бродови настављају даље према новим инструкцијама. Бојни брод HMS Ramillies (бојни брод класе Revenge из 1916. године) који је био у пратњи конвоја HX 127, добија наређење да напусти пратњу и да крене ка рејону у коме се очекивало да се налази Бизмарк. На њихову срећу, Бизмарк је окренуо ка Француској, тако да смо остали „ускраћени“ за једну добру битку…

У потеру је био укључен и први бојни брод из класе Revenge, HMS Revenge, који је тада био везан у луци у Халифаксу. Испловио је у 1500 и кренуо на исток…

Принц Еуген је деташован

У рано јутро 24.маја адмирал Литјенс одлучује да деташује (деташован брод –  брод који је издвојен из пловног састава и упућен у други рејон ради самосталног извршења одређеног задатка) крстарицу Принц Еуген. У 1420 семафорском сигнализацијом сигнализира капетану Бринкману: „Даље активности: Током кишног времена, Бизмарк ће променити курс на запад. Принц Еуген ће задржати пређашњи курс и брзину све док не буде приморан да их промени, односно три часа по одвајању Бизмарка. Након тога узеће гориво са танкера “Belchen” или “Lothringen” и потом наставити самостално са крстаричким ратом. Извршење на сигнал „Худ“.

Ово је био диверзиони маневар у коме ће Бизмарк морати да привуче пажњу британских бродова довољно дуго да Принц Еуген одмакне и завара траг. У међувремену, вицеадмирал Дениц наређује подморничким снагама прекид свих операција напада на трговачко бродовље  ради пружања подршке Бизмарку. У то време адмирал Литјенс захтева од Деница да упути подморнице у квадрант АЈ 68. Намера му је била да Бизмарк намами британске бродове у замку и доведе их пред торпедне цеви немачких подморница. Дениц стационира неколико подморница (U-93, U-43, U-46, U-557, U-66, U-94) у задато подручје.

У 1540, немачка група бродова улеће у кишни облак, након чега на снагу ступа сигнал „Худ“. Бизмарк окреће на лево при брзини од 28 чв… крстарица Сафолк је била близу и маневар пропада. Враћа се у строј у 1600 часова. Два часа касније Бизмарк великом брзином скреће преко десног бока. Овај пут маневар му успева, а Принц Еуген наставља да плови у старом курсу и тако напушта формацију. Бизмарк се пловећи у новом курсу приближава крстарици Сафолк на даљину од 18000 метара када  отвара ватру. Сафолк се брзо повлачи полагањем димне завесе.

Касније Бизмарк долази под удар Принца од Велса, али након измене плотуна, ватра престаје у 1856 часова. Након ове акције, у којој није било погодака ни на једној страни, крстарица Сафолк прелази на други бок Бизмарка и придружује се преосталој пратњи, како не би поново дошла под удар Бизмарка у случају да овај ненадано промени курс. Овај маневар је ослободио леви бок Бизмарка. Британци ће овај маневар платити пар часова касније…

Ситуација са горивом на Бизмарку је постала озбиљна и у 2056 Литјенс информише Групу Запад да ће, услед недостатка горива продужити директно за Сен Назер. Бизмарк је тада имао мање од 3000 тона нафте на располагању и око 1000 тона блокирано у одсеченим танковима. Уколико не буде успео да искористи заробљено гориво, мораће да смањи брзину како би имао довољно горива да се домогне француске обале.

Да је у Бергену извршена попуна горивом, Бизмарк би имао довољно горива да покуша диверзију како би се ослободио упорне пратње. Реалност је била таква да нису имали горива да по плану доведу пратњу до немачких подморница. Уместо тога, морали су да одржавају најкраћи курс до Француске. Као резултат промене плана, све расположиве подморнице из рејона Бискајског залива су упућене да формирају патролну линију како би покрили Бизмарков садашњи курс.

Напад торпедним авионима

У 1509 часова адмирал Тови је деташовао носач авиона HMS Victorious и 4 лаке крстарице HMS Galatea, HMS Aurora, HMS Kenya и HMS Hermione са задатком да се приближе Бизмарку и изврше торпедни напад из ваздуха. У 2210, на даљини од неких 120 миља, са носача авиона је полетело свих 9 торпедних авиона Свордфиш (Swordfish) из састава 825. сквадрона. Убрзо су добили пратњу авиона из 800. сквадрона РАФ. Вођа ескадриле је у 2350 успоставио контакт и припремио групу за напад. Међутим, уочени циљ је у ствари био кутер обалске страже САД. Бизмарк је у том тренутку био само 6 миља удаљен од позиције кутера и одмах је отворио ватру, истовремено повећавши брзину на 27 чв.

Један од Свордфиша из групе је изгубио контакт са осталим авионима из групе (услед велике облачности) тако да је у нападу учествовало 8 авиона. Немачка ватра је била веома јака и чак су и примарна и секундарна батерија отвориле ватру. За то време су заједничким снагама команданта брода и кормилара избегавана првих 6 торпеда лансираних на брод. Убрзо након шестог торпеда које је успешно избегнуто, брод је задобио погодак у десни бок, по средини трупа у висини оклопљеног појаса. Оклоп је ублажио експлозију торпеда тако да броду није причињена готово никаква штета, сем једног погинулог и шест рањених чланова посаде.

Упркос тешкој ватри, нити један авион није оборен, те су до 0230 сви успешно слетели на носач. Два авиона која су чинила пратњу торпедних авиона, остали су без горива и били су приморани да слете на воду.

Након напада, Бизмарк је морао да смањи брзину на 16 чв како би смањио притисак воде на прамац у коме су се одвијале поправке. Даљина између противника се смањивала, тако да је у 0131, 25. маја (Литјенсов 52. рођендан) на Бизмарка отворена ватра са Принца од Велса. Размењена су два плотуна на даљини од 15000 метара али због слабе видљивости није било ни погодака.

Адмирал Литјенс повлачи потез

Сва три брода која су пратила кретање Бизмарка су почели да плове у цик-цак курсевима како би избегли евентуални напад немачких подморница. У 0306 часова, узевши као предност противнички распоред и мрак, Литјенс увиђа прилику да измакне пратњи. Повећавши брзину на 27 чв и окренувши на десно, ушао је у идентичан маневар који је направио када је „одвајао“ крстарицу Принц Еуген. Бизмарк је успео да прекине контакт са противничком пратњом и уђе у курс 130º ка Сен Назеру. Британски бродови су покушавали да поново успоставе контакт, али су у 0401 известили о прекиду контакта са противником.

Наређење вицеадмирала Вејк Вокера да крстарица Сафолк промени поставиште у борбеној групи сада је показало своје последице. Ово наређење је дало Бизмарку простор за маневар, што је овај и учинио. Са Сафолком на старом поставишту, Бизмарку би било много теже да прекине контакт са потером.

Како било, на Бизмарку нису схватали да је контакт прекинут и у 0700 часова Литјенс шаље Групи Запад следећу поруку: „Један бојни брод, две тешке крстарице, одржавају контакт.“ У 0900 часова, Литјенс шаље још једну поруку Групи Запад. Бизмарк даље одржава радио тишину, али су Британци већ ухватили радио поруку и помоћу ње одредили приближну позицију Бизмарка.

Тог поподнева Литјенс прима честитке за рођендан, уједно и за потапање Худа, прво од Деница, а потом и од самог Хитлера. Истог дана, посада се баца на градњу лажног димњака који је требао да допринесе тежој идентификацији брода и збуњивању непријатеља. Током ноћи задржава исти курс, без инцидената…

Бизмарк је откривен

У јутро 26. маја, док се Бизмарк приближавао француској обали, посада је добила наређење да обоји горње површине купола примарне и секундарне артиљерије у жуто. То је био тежак посао за посаду, узевши у обзир стање мора.

Неколико часова раније, у 0300, два хидроавиона типа Каталина из састава Обалске команде су полетела из базе у Северној Ирској са задатком проналажења тачне позиције Бизмарка. У око 1010 часова, Каталина „Z“ из 209. сквадрона приметила је противнички брод, који је одмах отворио ватру. Каталина је одбацила 4 дубинске бомбе које је носила и предузела маневар за избегавање након што јој је труп био сав изрешетан шрапнелима. Известила је: „Један бојни брод, азимут 240º, даљина 5 миља, у курсу 150º. Моја позиција: 49º 33´ N, 21º 47´ W. Време слања 1030/26“. Британци су након више од 31 сата поново успоставили контакт са Бизмарком.

Како било, састав под командом адмирала Товија је био предалеко… Кинг Џорџ V је био 135 миља на север, а Родни (са максималном брзином од 21 чв) 125 миља свероисточно од Бизмарка. Нису били у стању да ухвате Бизмарка, сем ако овај знатно не смањи брзину.

Једино је Група X, под командом вицеадмирала Самервила, која је пловила из Гибралтара, имала шансе да пресретне Бизмарка. Бојни крсташ HMS Renown је био у најповољнијој позицији, али изгубивши Худ само два дана раније, британски Адмиралитет није дозвољавао овом броду да се упусти у борбу. Британци су највише наде полагали у авионе са носача HMS Ark Royal. Са њега је већ раније полетело 10 авиона Свордфиш како би покушали да пронађу Бизмарка. Са добијањем информације са Каталине, два најближа Свордфиша су кренула у пресретање. У 1114 часова, један од авиона је успоставио контакт, а седам минута касније и други. Као „смена“ шаљу се два Свордфиша опремљена допунским танком за гориво.

У 1450 часова са Арк Ројала у напад узлеће 15 авиона Свордфиш. У 1550 успостављају контакт и крећу у напад. Напад се претворио у фијаско… јер то није био Бизмарк већ лака крстарица Шефилд, која је била деташована са задатком откривања Бизмарка. На срећу Британаца, Шефилд није била погођена ни једним од лансираних 11 торпеда (квар упаљача). Два торпеда су експлодирала по удару у воду, три по преласку преко бразде крстарице. Сама крстарица је успешно избегла шест торпеда. Авиони у 1700 часова слећу на палубу носача, а у 1740 лака крстарица Шефилд успоставља визуелни контакт са противником.

Британци су ставили све снаге у један, последњи напад. Ускоро ће пасти мрак  и знали су да им је ово једина шанса да га зауставе, или макар успоре. Уколико поново „промаше“ Бизмарк ће већ следећег дана стићи до француске обале. Како било, у 1915 часова са Арк Ројала узлеће иста група од 15 авиона само овога пута торпеда су била наоружана контактним упаљачима.

У међувремену, британске снаге потере „прелазе“ преко подморнице U-556, која тиме доспева у одличан положај за напад. На срећу Британаца, а на Бизмаркову несрећу, подморница није више имала торпеда… сва торпеда је утрошила на конвој HX-126 неколико дана раније. Могла је само да јави позицију, курс и брзину противника…

Узевши крстарицу Шефилд као својеврстан „оријентир“, група Свордфиша у 2047 започиње торпедни напад. Бизмарк је одмах отворио ватру. У првом таласу Бизмарк је примио најмање два поготка. Једно торпедо (или два) су погодили Бизмарка у леви бок, по средини и није било велике штете, док је друго торпедо погодило крму брода, у десну страну, и заглавило оба листа кормила у положај „12º на лево“.

Бизмарк је са заглављеним кормилом кренуо да прави круг… Као и раније, ни овај пут није оборен ни један авион, иако су им нанета оштећења. Оштећење брода је било тако озбиљно, да је у 2140 часова адмирал Литјенс послао радио поруку Групи Запад: „Брод неспособан за маневар. Борићемо се до последњег зрна. Живео Фирер.“

Удар торпеда у крму је изазвао продор воде у кормиларске и суседне просторије. То је значило да би се све евентуалне поправке система за кормиларење изводиле под водом. рониоцима је било наређено да уђу у одсек за кормиларење како би одглавили кормила, али је огромна количина воде која је продирала онемогућила улазак. Због тешког мора, није било могуће ни спустити рониоце са спољне стране. Као алтернативно решење, разматрана је могућност да се листови кормила разнесу експлозијом, а да се након тога кормилари пропелерима (различитим ходом левог и десног мотора). Ова могућност је одмах одбијена јер се страховало од оштећења пропелера експлозијом.

Разарачи нападају Бизмарк

Након торпедног напада из ваздуха, „нови“ курс Бизмарка је довео до смањења даљине до крстарице Шефилд, која се након испаљеног плотуна са Бизмарка склања под димну завесу. Крстарица тада није директно погођена, али јој шрапнели онеспособљавају радар и рањавају 12 чланова посаде, од којих 6 касније подлежу ранама. Овај догађај приморава крстарицу да прекине контакт са Бизмарком, али већ у 2200 она наилази на 4. флотилу разарача којима даје податке о вероватној позицији Бизмарка.

У 2238 пољски разарач Пиорун примећује Бизмарка, који убрзо отвара ватру са три плотуна. Разарачи из 4. флотиле се придружују и нападају током целе ноћи. Бизмарк се снажно брани… У 2342 уништава антене на разарачу HMS Cossack. Сат времена касније, разарачи почињу да осветљавају подручје. Један од осветљавајућих пројектила пада на крму Бизмарка, и изазива пожар који посада успешно гаси. До јутра у 0700 часова на Бизмарка је било лансирано укупно 16 торпеда али нити једно није погодило мету.

Коначна битка

Море је појачало уз помоћ ветра јачине 8 из правца северозапада. На мосту Бизмарка ситуација је била напета. Знали су да је само питање времена када ће Британци јурнути са својим тешким бродовима. Брод је ишао уз ветар, брзином од 7 чв. Продор воде у крмени простор донекле је ублажио прамчани трим који је брод већ раније имао.

У 0833 часова бродови HMS King George V и HMS Rodney улазе у курс 110º и 10 минута касније, приметли су Бизмарка, на даљини од 23000 м. Родни отвара ватру у 0847, праћен артиљеријом са Кинг Џорџа V. Даљина је у том тренутку износила неких 20000 метара. Бизмарк узвраћа ватру у 0849 из прамчаних купола (куполе „Антон“ и „Бруно“), гађајући Роднија. У 0854, борби се придружује крстарица Норфолк са својим топовима калибра 203 мм. У 0858 се оглашава секундарна артиљерија са Роднија. У 0902 часова Бизмарк је примио неколико погодака који су оштетили надграђе и јарболе, уништивши том приликом вршни даљиномер. У 0904 стрељачком строју се придружује и тешка крстарица Дорсетшајр (HMS Dorsetshire) која тек што је пристигла, отвара ватру. Два бојна брода и две тешке крстарице су стајале наспрам Бизмарка. У 0908 часова бива уништен прамчани даљиномер и из употребе испадају куполе „Антон“ и „Бруно“.  Управљање ватром је пребачено у крмени део брода. Са те позиције, четврти артиљеријски официр управља са четири плотуна на бојни брод Краљ Џорџ V. На несрећу, тек што је „уракљио“ противника, зрном 356 мм бива уништена купола и Бизмарк остаје без управљања ватром. Тада крмене куполе крећу у самостално гађање, гађајући притом Роднија, који у међувремену лансира салву од 6 торпеда. Ни једно од торпеда не погађа.

У 0921 купола „Дора“ излази из употребе услед експлозије зрна у десној цеви. Четири минута касније и купола „Цезар“ испаљује задњи плотун. Дејствовала је још само по нека батерија секундарне артиљерије, али су и оне ускоро биле ућуткане ватром са британских бродова. Отприлике у то време, капетан Линдеман издаје наређење да се брод потопи и напусти.

Видевши да је Бизмарк изгубио способност за борбу, Родни се „јуначки“ приближава на неких 2500 до 4000 метара и наставља гађање топовима 406 мм. Зрна једна за другим погађају непомични брод… У 0940 услед пожара долази до експлозије куполе „Бруно“. У 0956 Родни лансира још два торпеда са даљине од 2700 метара, са једним могућим поготком у бок брода. Са ове даљине нико није могао да промаши… зрна су погађала брод, али он још увек није тонуо…Нешто након 1000 часова, крстарица Норфолк лансира 4 торпеда са даљине од 3600 метара, од којих је само једно торпедо можда погодило мету. Процедура за потапање брода је завршена, и посада почиње да напушта брод скачући преко ограде. Сви Бизмаркови топови су били ван строја, сваки усмерен у другом правцу. Димњак и надграђе брода су били изрешетани на много места. На неким местима палуба је личила на кланицу. Главни јарбол је још увек стајао на свом месту, са све ратном заставом. Родни прекида ватру у 1016, и адмирал Тови услед утрошка горива бива приморан да напусти бојиште.

Потапање Бизмарка

У 0920 часова са носача авиона Арк Ројал полеће група од 12 авиона Свордфиш. Непомична мета: бојни брод Бизмарк… идеалан за торпедно гађање. Авиони надлећу бојиште у 1015 часова али због јаке ватре са британских бродова нису смели да се упусте у напад. У почетку је бојни брод Кинг Џорџ V помислио да су то немачки авиони па је наредио да се отвори ватра на њих, срећом по њих – без последица.

У 1020, крстарица Дорсетшајр се приближава и лансира два торпеда са даљине од 3000 метара у десни бок брода. Оба торпеда погађају брод, али никакав ефекат погодака није примећен. Оклоп Бизмарка и даље је био јак… Тада крстарица прави окрет и са даљине од 2200 метара испаљује још једно торпедо које такође погађа. Авиони Свордфиш који су кружили изнад бојишта су имали привилегију да буду сведоци несвакидашње драме.

До тада, Бизмарк је већ био нагнут на леву страну, горња палуба је додиривала воду. Батерије секундарне артиљерије на левом боку брода су већ биле у води. Коначно, Бизмарк се преврнуо и потонуо, у 1039 часова на приближној позицији 48º 10´ N, 016º 12´ W.

Горућа олупина, снимљена пред само превртање брода

Преживели

Око 800 морнара је успело да напусти брод пре потапања. Остатак посаде, многи од њих још увек живи, потонули су заједно са бродом. Сат времена касније, крстарица Дорсетшајр је спасила 86 бродоломника, док је HMS Maori спасио још 25. Температура воде је износила свега 13ºС. Британци нису спасили већи број преживелих, како су тврдили, због опасности од подморница. Неколико сати касније, подморница U-74 је спасила још 3 преживела бродоломника.

Спашавање преживелих чланова посаде

Следећег дана, 28. маја, метеоролошки брод Сашенвалд (Sachsenwald) је спасио још двојицу… У међувремену је стигла и шпанска тешка крстарица Канариас, која је испловила из луке Ферол како би помогла у спашавању преживелих. 30. маја, након сусрета са метеоролошким бродом, Канариас је наишао на два леша како плутају на површини. Сутрадан, након извршене идентификације сахрањени су по поморским обичајима.

На крају, од више од 2200 чланова посаде, спашено је свега 115 чланова посаде.

Крај

Током скоро двочасовне битке, Бизмарк је показао изузетну чврстину и жилавост оклопа. Британци су започели напад у 0902 а завршили га у 1016. За 74 минута, Бизмарјк је константно примао ударце какве ни један брод није примио. Не заборавимо да је Худ потонуо 6 минута након првог поготка. Како било, нити је главни бочни појас, нити палуба Бизмарка била пробијена британском артиљеријом, већ га је сама посада потопила отворивши кингстоне. Током задњег сукоба, 2876 зрна различитих калибара је испаљено на Бизмарка, и то:

  • 380 зрна калибра 406 мм са HMS Rodney;
  • 339 зрна калибра 356 мм са HMS King George V;
  • 527 зрна калибра 203 мм са HMS Norfolk;
  • 254 зрна калибра 203 мм са HMS Dorsetshire;
  • 716 зрна калибра 152 мм са HMS Rodney и
  • 660 зрна калибра 133 мм са HMS King George V.

Никада неће бити познат податак колико је зрна у ствари и погодило Бизмарка (400, 500, можда и 600), али узевши у обзир даљине са које је отварана ватра у завршници битке, јасно је да је број погодака велики.

Тишина

 

Битка код источних Соломонових острва

Након Мидвеја, иницијатива на Пацифику је била у ваздуху. Иако је Комбинована флота била бројчано јача у односу на Пацифичку флоту у свим врстама бродова, сем у подморницама, начелник штаба америчке флоте, адмирал Ернест Кинг (Ernest King) је био одлучан да буде бржи од Јапанаца. Кинг је био усмерен на јужни Пацифик још од почетка рата, а сада – са отклоњеном опасношћу по централни Пацифик, био је слободан да своју одбрамбену стратегију чувања комуникацијских линија претвори у ограничену офанзиву. Острво Тулаги је заузето 3. маја, током јапанске кампање у Коралном мору. Јапанци 13. јуна одлучују да направе аеродром на Гвадалканалу, великом острву преко пута Тулагија. Јапански конвој од 12 бродова, са две инжињеријске јединице, пристиже на Гвадалканал 6. јула. До тада, Кинг је већ радио заједно са Нимицом на плановима за заузимање Тулагија и оближњих острва. Након сазнања да су Јапанци на Гвадалканал искрцали инжињеријске јединице, Американци брзо прикупљају снаге и убрзавају планирање операције. Кашњење укрцавања снага у Велингтону имало је за последицу да се десантирање не може извести пре 7. августа. На крају, 22. јула, Маринци напуштају Велингтон и крећу ка Гвадалканалу.

Искрцавање маринаца било је потпуно изненађење. Битка за Тулаги и суседно оствро Гавуту-Танамбого била је кратка и жестока. Оба острва су ускоро заузета. Јапанске инжињеријске јединице на Гвадалканалу су пружиле слаб отпор и до краја наредног дана, Маринци су заузели недовршени аеродром. Јапански одговор са мора и из ваздуха је уследио одмах. Јапанци су напали Гвадалаканал из ваздуха 7. и 8. августа али су претрпели велике губитке, успевши да потопе један транспортни брод и један разарач. Ефикасније су биле снаге са мора, које су се налазиле у зони Рабаула. У вече 7. августа Јапанци су груписали снаге за контранапад, направили кратак план и кренули да нападну америчке снаге. Упркос томе што их је осмотрио савезнички извиђачки авион, успели су да у јутро 9. августа постигну изненађење. Користећи своју добро увежбану тактику ноћних борбених дејстава, Јапанци потапају четири америчке тешке крстарице, без губитака по сопствене снаге.

Први авион Маринског корпуса слеће на тек изграђени аеродром назван Хендерсон Филд (Henderson Field) 20. августа. Следећег дана, први јапански напад копненим снагама доживљава неуспех. До тада, Јамамото је прикупио велики део Комбиноване флоте, укључујући и свеже попуњени Кидо Бутаи, како би подржао даља појачања снага на острву и уништио америчке транспортне бродове са маринцима. Са три америчка носача у приправности за отклањање овакве опасности, трећа битка носача авиона била је неизбежна.

Јамамото је до средине августа прикупио снаге којим би се супротставио нагомилавању америчких снага на Гвадалканалу. Како је претпостављао да ће копненом офанзивом успешно протерати маринце и заузети аеродром, први Јамамотов циљ је био уништење америчке флоте. Конвој са малим снагама ојачања је укључен у операцију са задатком искрцавања 1500 војника на острво. Нагумови носачи испловили су из Куреа 16. авгсута.

Јапански хидроавиони су 20. августа уочили ексортни носач авиона Лонг Ајленд (USS Long Island) и флотни носач авиона на 250 миља југоисточно од Гвадалканала. Овај и наредни извештаји о америчким авионима са острва захтевали су постављање питања о начину пружања подршке из ваздуха јапанским снагама. Комбинована флота није желела да употреби Нагумове носаче јер је тиме могла да открије њихово присуство Американцима. Постигнуто решење није било идеално – уколико се амерички носачи не уоче до 23. августа, јапански носачи ће наредног дана неутралисати аеродром.

У међувремену, Флечер се налазио неких 300 миља југоисточно од Гвадалканала. Хидроавион Каталина је 23. августа уочила јапанске транспортне бродове; Нагумо је због тога окренуо носаче на север како би избегао њихово откривање. Планирао је да плови на север током ноћи да би у јутро 24. августа окренуо на југоисток. Каталина која је открила јапанске транспортне бродове је натерала Флечера да са носача авиона Саратога (USS Saratoga) упути напад од 31 обрушавајућих бомбардера и 6 торпедних бомбардера. У међувремену је конвој скренуо на север и, након уласка у зону лоших метео прилика, тако да их амерички авиони који су кренули у напад нису могли уочити. Авиони који су у напад кренули са Гвадалканала (9 обрушавајућих бомбардера и 12 ловаца) такође нису уочили конвој.

Флечер је те вечери примио свеже обавештајне податке у којима је стајало да се јапански носачи налазе у зони атола Трук. али да не плове ка Гвадалканалу. На основу тога и чињењнице да извиђачи нису наишли на носаче током дана, Флечер упућује Ударну групу  Васп (TF-18) на југ, како би извршили попуну. Флечер је био убеђен да су носачи Саратога и Ентерпрајз и више него довољни да спрече јапански конвој да стигне на Гвадалканал.

Нагумо је остатак 23. августа провео у пловљењу на север како би изашао из домета америчких извиђачких авиона. Уместо да плови на неких 110-150 миља испред носача авиона, како је гласила нова доктрина, предњи одред адмирала Кондоа је пловио источно од носача, што је био резултат процене да ће амерички бродови наићи са истока. Већи део Нагумове пратње – два бојна брода, три тешке и лака крстарица и три разарача – налазили су се свега 6 миља испред носача. У 0400 часова 24. августа, Нагумове снаге су биле додатно ослабљене деташовањем лаког носача Рјујо (Ryujo), тешке крстарице Тоне (Tone) и два разарача, са задатком напада на аеродром Хендерсон Филд. Уништење аеродрома је било стриктно Јамамотово наређење, а не потез ради одвлачења пажње Американаца од јапанских носача авиона.

Извиђање је било кључни чиниоц потребан за победу у бици носача авиона, али извиђачки авиони како јапанских тако и америчких снага нису имали никаквих успеха у јутро 24. августа. Америчке Каталине су уочиле Рјујо групу (деташовани састав који плови са задатком уништења аеродрома Хендерсон Филд) у 0953 часова. Флечер одлучује да одмах нападне лаки носач авиона, уместо да сачека извештаје о флотним носачима авиона. У 1150 часова авиони са Саратоге се враћају са Гвадалканала.

Иако су Каталине уочиле делове претходнице, флота носача авиона још увек није била откривена. У 1239 часова, са Ентерпрајза полеће група од 23 авиона са задатком извиђања северозападних и североисточних сектора. Отприлике у исто време два јапанска извиђачка авиона бивају уништени у непосредној близини америчких носaча, што Флечера наводи на закључак да је откривен.

Нешто након поднева, са лаког носача Рјујо у напад креће група од 6 јуришних и 15 ловачких авиона. Напад на Хендерсон Филд лоше се завршио по Јапанце: изгубили су три ловачка и четири јуришна авиона, успевши притом да оборе три Вајлдкета.

Коначне вести о америчким носачима авиона су око 1400 часова стигле са извиђачког авиона са тешке крстарице Чикума (Chikuma). До 1455 часова, први талас од 18 бомбардера и 4 ловца са носача Шокаку (Shokaku) и 9 бомбардера и 6 ловаца са носача Зуикаку (Zuikaku) је полетео и кренуо ка југу. У 1600 часова је полетела и друга група од 18 бомбардера и 6 ловаца са носача Зуикаку и још 9 бомбардера и 3 ловаца са ноача Шокаку.

Након почетних оклевања и без информација о Нагумовој главнини снага, Флечер у 1340 часова одлучује да у напад на носач Рјујо пошаље 29 Даунтлеса и 7 Авенџера. Након ове одлуке, стижу извештаји са извиђача које је упутио Ентерпрајз. У 1440 часова Даунтлес уочава предњи одред јапанских снага и бомбардује тешку крстарицу Маја (Maya). Најважније, у 1500 часова, Саратога прима извештај о извршеном нападу два авиона са Ентерпрајза који су неуспешно напали носач авиона Шокаку.

Овакав развој догађаја је ставио Флечера у незавидну ситуацију. Главнину авиона је послао у напад на секундарну мету, а сада је добио информације о локацији главнине јапанских снага. У 1550 часова је почео напад групе са Саратоге. Након успешног избегавања првих десетак бомби, Рјујо је погођен са три бомбе и торпедом у десни бок. Потонуо је у 2000 часова, уз губитак 121 члана посаде. Авиони који су се враћали из напада на Гвадалканал били су приморани да слећу на воду у близини разарача из пратње који је спасавао посаде авионе.

На јапански одговор се није дуго чекало. Радар на Ентерпрајзу је у 1620 остварио први контакт са великом групом авиона 88 миља северозападно. Између два носача авиона су се налазила 53 авиона из састава ваздухопловне патроле. Командир групе јапанских авиона раздвојио је својих 27 обрушавајућих бомбардера у две групе и прилазио свом циљу са севера, летећи на висини од 4800 м. Летећи на овој висини, Јапанци су ставили америчке авионе из ваздухопловне патроле у инфериорни положај јер су се налазили испод јапанских авиона. Свих 53 ловаца, контролер лета са Ентерпрајза и извиђачки авиони који су се враћали са извиђања су били на блиским радио фреквенцијама. Од 53 Вајлдкета, свега седам је било у позицији да нападне девет обрушавајућих бомбардера са Зуикакуа пре него што су се обрушили на своју мету, док је других десет Вајлдкета напало јапанске обрушавајуће бомбардере док су се налазили у фази обрушавања. Јапанци су намеравали да раздвоје напад, са 18 обрушавајућих бомбардера би напали Ентерпрајз а са преосталих 9 Саратогу. Ипак, у општој конфузији је дошло до тога да сви јапански авиони нападну Ентерпрајз.

Експлозија јапанске бомбе поред носача авиона Ентерпрајз

 

Ентерпрајз први погодак задобија у 1644 часова, у висини лифта број 3 где је бомба пробила неколико палуба и експлодирала у кухињи, где страда 35 чланова посаде. Друга бомба је експлодирала неколико секунди касније у непосредној близини прве, убивши још 35 чланова посаде. Трећи и последњи погодак је био поред лифта број 2, али без великих последица. Најмање седам обрушавајућих бомбардера се усмерило на бојни брод Норд Каролина (USS North Carolina) који је пловио иза Ентерпрајза. Није било директних погодака, али су неки од блиских промашаја успели да нанесу мања оштећења.

Овај напад Јапанци плаћају са 17 обрушавајућих бомбардера и три Зероа, док су се још један обрушавајући бомбардер и три Зероа срушили у море на повратку на носач авиона. Американци су изгубили осам Вајлдкета. Ентерпрајз је био оштећен, али не озбиљно. Изгубљено је 75 чланова посаде, док је 95 чланова посаде било рањено. У року од сат времена Ентерпрајз је могао даплови брзином од 24 чворова и да користи авионе.

Други јапански напад је требао да доврши Ентерпрајз, на коме је  у 1821 часова дошло до квара на кормилу, што је за последицу имало смањење брзине пловљења и беспомоћно кретање у круг. Кормило није поправљено све до 1858 часова. У то време је други талас јапанских авиона прошао 50 миља јужно од Ентерпрајза пре него што су окренули на северозапад и напустили подручје. То је била последња шанса Јапанаца да униште Ентерпрајз јер је Нагумо одлучио да више на шаље авионе у такав напад.

Амерички одговор је био некоординисан и неефикасан. Непосредно пред долазак првог таласа јапанских авиона, Флечер је наредио да сви расположиви и спремни обрушавајући и торпедни бомбардери крену за Јапанцима. Са Ентерпрајза је у напад на Рјујо кренуло 11 обрушавајућих и 7 торпедних бомбардера. Са Саратоге су, ради прикључења групи са Ентерпрајза, полетела још два Даунтлеса и пет Авенџера. До сусрета није дошло и ни један од авиона са Ентерпрајза није пронашао циљ. Авиони са Саратоге су пронашли предњи одред јапанских снага у 1753 часова и напали највећи брод који су уочили, носач хидроавиона Читозе (Chitose). Два блиска промашаја су изазвали пропуштање оплате и нагиб брода услед продрле воде, али је брод преживео.

Судбина јапанског конвоја са појачањем није одлучена 24. августа. Недуго након 2300 часова, конвој је окренуо на југ ка Гвадалканалу. Следећег дана конвој су напали обрушавајући бомбардери који су базирали на Гвадалканалу. Лака крстарица и један од три транспортна брода су погођени. Касније тог јутра, Б-17 са Еспириту Сантоа је потопио разарач који се налазио уз конвој. Јамамотоу је то било довољно да откаже операцију транспорта.

Трећи сукоб носача авиона завршен је без победника, мада се сматра да је битка код источних Соломонових острва завршена победом Американаца. Јапански напори да искрцају појачања на Гвадалканал није успео, а нису успели ни да униште америчке носаче авиона. Јапански губици били су већи: потопљени су лаки носач Рјујо, по један разарач и транспортни брод и оборено је 75 авиона. Американци су изгубили 25 авиона, а носач Јорктаун је оштећен толико да је морао бити враћен у Перл Харбур на поправку.

 

Битка за Мидвеј

Свега неколико битака је познато попут битке за Мидвеј, вођене јуна 1942. између носача авиона Јапанске царске морнарице и америчке морнарице. Победа Американаца је окарактерисана као одлучујућа поморска битка. Од почетка рата, Јапанци су низали успехе. Дефанзива још увек није постојала у њиховој стратегији, али су зато постојале две варијанте напада. Прва је предвиђала заузимање острва у јужном Пацифику са циљем пресецања комуникација између САД и Аустралије, док је друга предвиђала напредовање у централном Пацифику, са циљем заузимања Хаваја. Прву варијанту је подржавао Генералштаб морнарице, док је друга варијанта налазила упориште у команди Комбиноване флоте. Командант Комбиноване флоте, адмирал Јамамото, подржавао је другу опцију јер је сматрао да може извући корист из приморавања преосталог дела америчке Пацифичке флоте на битку. Био је уверен да би у тој одлучујућој бици превагу имало бројно стање и обученост јапанске флоте.

адмирал Исороку Јамамото

Оно што је представљао резултат дебате између јапанског Адмиралитета и Комбиноване флоте био је фатални компромис. Маја месеца су планиране операције ограниченог обима у јужном Пацифику са циљем заузимања стратешки важних аеродрома у Порт Морезбију на Новој Гвинеји, што је требало да буде камен темељац за даљу експанзију против поморских комуникација између САД и Аустралије. Ова операција би у јуну месецу била пропраћена снажним нападом на Мидвеј у централном Пацифику, неких 1300 миља далеко од Хаваја и против изабраних циљева у Алеутском архипелагу. Приморана да брани Мидвеј, америчка Пацифичка флота би морала да се сукоби са Комбинованом флотом.

На несрећу по Јапанце, амерички командант Пацифичке флоте адмирал Честер Нимиц – није прочитао Јамамотов сценарио. Јамамото је исправно веровао да ће се Американци борити за Мидвеј, али под условима које је контролисао Нимиц. Више од свега, Нимиц је био одлучан да се сукоби са Јапанцима чим услови дозволе. Под повољним условима, Нимиц је сматрао постизање изненађења својим носачима авиона, иако би бројчана надмоћ била на страни Јапанаца.

адмирал Честер Нимиц

Први ефекат Нимицове политике јурења битке против Јапанца резултирао је битком у Коралном мору. Ова битка је скупо коштала обе стране. Јапанци су изгубили на тактичком, али и на стратегијском нивоу. Стратегијски гледано, доживели су први пораз у овом рату. Док су успели да заузму Тулаги, Порт Морезби као главни циљ – остао је у рукама Американаца. У погледу предстојеће битке код Мидвеја, пораз је утолико већи што су Јапанци изгубили три носача авиона: Шохо је потопљен, а два носача из састава Комбиноване флоте (Шокаку и Зуикаку), избачени су из оперативе за дуже времена. Тиме је Јапанцима избијен из руке адут поседовања шест снажних носача авиона у једној јединици, који су у сукобу против било какве комбинације америчких бродова представљали изузетну снагу и предност.

Американци су у Коралном мору изгубили носач авиона Лексингтон, док је Јорктаун претрпео значајна оштећења, тако да су у даљем располагали са два носача авиона: Ентерпрајзом и Хорнетом, који су у време битке у Коралном мору били ангажовани у Дулитловом нападу. Носач авиона Саратога је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и налазио се на поправци у САД. Повратак Саратоге у строј није се очекивао пре краја маја. Стога је требало поправити Јорктаун и тиме смањити тренутни однос у носачима авиона који је износи 2:1 у корист Јапанаца.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Како су Јапанци планирали, операција заузимања Мидвеја и битка са преосталим делом Пацифичке флоте представљала је најважнији задатак јапанске морнарице. Стога је за извршење овог задатка планирана употреба свих осам носача авиона, као и 11 бојних бродова. Од 18 тешких крстарица, за ову операцију је дато њих 14. Операцијом је руководило 28 адмирала. Јапанци су знали да ће се, када једном униште Пацифичку флоту, поново окренути пресецању комуникација између САД и Аустралије. Сами Хаваји, лишени заштите америчке морнарице, такође би постали лака мета.

Нимиц је имао предност у виду расположивих обавештајних података о снази и намерама непријатеља. Ови подаци нису били свезнајући, али су у комбинацији са Нимицовом агресивношћу и његовим схватањем ситуације, гарантовали да су америчке снаге распоређене тако да обезбеђују наношење што већих губитака непријатељу. Нимиц је све капацитете ангажовао за одбрану Мидвеја, укључујући и три носача авиона. Перл Харбур није био гробље свих америчких бојних бродова на Пацифику, иако је кружила таква прича – тако да је Нимиц за битку на располагању имао седам бојних бродова. Узевши у обзир лекцију о Перл Харбуру, Нимиц је одолео притисцима да агресивно употреби бојне бродове. Уместо тога, склонио их је са бојишта. За разлику од Јамамотоа, Нимицов план се скоро у потпуности ослањао на носаче Пацифичке флоте. Са Јамамотовим снагама усмереним на Мидвеј и Нимицом решеним да брани и сачува Мидвеј, позорница за појединачно најдраматичнију и најважнију битку у рату на Пацифику била је постављена. Представа је могла да почне.

Мидвеј, фотографисан новембра 1941. године

Снаге

Јапанске снаге

Јапанске снаге су биле подељене у два дела: снаге за Мидвеј и снаге за Алеутска острва.

Снаге за Мидвеј су се састојале из:

  • Кидо Бутаиа (тактичка ознака Комибиноване флоте за састав носача авиона) под командом вицеадмирала Нагумо Ћуићија (1. дивизон носача са носачима авиона Акаги и Кага са укупно 117 авиона; 2. дивизион носача авиона са носачима авиона Хирју и Сорју са укупно 108 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Харуна и Киришима; 8. дивизион крстарица са тешким крстарицама Тоне и Чикума са по 5 извиђачких авиона; 10. сквадрон разарача са лаком крстарицом Нагара (командни брод), три дивизиона разарача са укупно 11 разарача и групом за снабдевање – један разарач и пет танкера),
  • главнине снага под командом адмирала Исороку Јамамотоа (1. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Јамато, Муцу и Нагато; лаки носач Хошо са 8 авиона; 3. сквадрон разарача са лаком крстарицом Сендаи и 8 разарача; 1. група за снабдевање са два танкера),
  • заштитнице под командом вицеадмирала Такасу Широа (2. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Исе, Хјуга, Фусо, Јамаширо; 9. дивизион крстарица са лаким крстарицама Ои и Китаками; три дивизиона разарача са укупно 12 разарача; 2. група за снабдевање са два танкера),
  • десантне снаге за Мидвеј под командом вицеадмирала Кондо Нобутакеа (лаки носач авиона Зуихо са 24 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Конго и Хиеи; 4. дивизион крстарица са тешким крстарицама Атаго и Чокаи; 5. дивизион крстарица са тешким крстарицама Мијоко и Хагуро; 4. сквадрон разарача са укупно 7 разарача; група за снабдевање са четири танкера и бродом за поправке),
  • снага блиске подршке под командом вицеадмирала Курита Такеа (7. дивизион крстарица са тешким крстарицама Кумано, Сузуја, Могами, Микума; 8. дивизион разарача са 2 разарача; танкер),
  • групе транспортних бродова под командом контраадмирала Танака Раизоа (2. сквадрон разарача са лаком крстарицом Јинцу и 10 разарача; 12 транспортних бродова; разарачи бр. 1, 2 и 34 конвертовани у бродове за транспорт људства; танкер),
  • групе тендера за хидроавионе под командом контраадмирала Фуџито Рујутароа (тендери за хидроавионе Читозе са 20 авиона и Камикаво Мору са 12 авиона; разарача Хаyашио; разарач бр. 35 конвертован у брод за транспорт Људства),
  • групе миноловаца (4 миноловаца, 3 ловца подморница, 3 брода за снабдевање),
  • подморничких снага под командом вице адмирала Комацу Терухишија (3. сквадрон подморница са подморницама 1-168,1-169,1-171,1-174 и 5. сквадрон подморница са  10 подморница) и
  • ваздухопловних снага са копна.

Снаге за Алеутска острва су се састојале из

  • 2. Кидо Бутаиа под командом контраадмирала Какута Какуђија (4. дивизион носача авиона са носачима Рјујо и Јунyо са укупно 63 авиона; 4. крстарички дивизион са крстарицама Маyа и Такао; 7. дивизион разарача са три разарача; танкер) ,
  • главнине снага под командом вицеадмирала Хосогаја Мошироа (тешка крстарица Нацхи; разарачи Иказуцхи и Иназума; 2 танкера и три теретна брода),
  • десантних снага “Ату-Адак” под командом контраадмирала Омори Сентароа (лака крстарица Абукума; 21. дивизион разарача са 4 разарача; минополагач; транспортни брод),
  • десантне снаге “Киска” под командом кбб Оно Такеђија (21. крстарички дивизион са 2 лаке и 2 помоћне крстарице; 6. дивизион разарача са 3 разарача; 2 транспортна брода; 3 конвертована миноловца),
  • групе тендера за хидроавионе под командом кбб Ујуку Кеичија (тендер Кимикава Мару са 8 авиона; разарач Шиоказе)   и
  • одреда подморница под командом контраадмирала Јамазаки Шигеакија (1. сквадрон подморница са 6 подморница: I-9, I-15, I-17, I-19, I-25, I-26).

Америчке снаге

Америчке снаге су се састојале од:

  • наменских снага бр. 17 (TF-17) под командом кадм Флечера (наменска група носача авиона бр. 17.5 са носачем Јорктаун  и 75 авиона; наменска група крстарица бр. 17.2 са тешким крстарицама Асториа и Портланд;  групом разарача бр. 17.4 са разарачима Морис, Андерсон, Хаман, Расел, Хјуџис и Гуин),
  • наменских снага бр. 16 (TF-16) под командом кадм Спруанса (наменска група носача авиона бр. 16.5 са носачима авиона Ентерпрајз и Хорнет са укупно 158 авиона; наменска група крстарица бр. 16.2 са тешким крстариацама Минеаполис, Њу Орлеанс, Винсенес, Нортхемптон, Пенсакола и лаком крстарицом Атланта; наменском групом разарача бр. 16.4 са 9 разарача; групом танкера са 3 танкера и два разарача),
  • подморничких снага под командом кадм Инглиша (укупно 19 подморница, два тендера за хидроавиона, 1 разарачем и 4 патролна чамца),
  • гарнизона на Мидвеју (3650 људи, 10 торпедних чамаца, 4 патролна чамца и 112 авиона различитих типова),
  • снага за Алеутска острва (наменска група бр. 8) под командом кадм Тиобалда (2 тешке крстарице, 3 лаке крстарице, 4 разарача, 5 подморница, 2 танкера и 1 транспортним бродом).

Битка

Јединице 1. Кидо Бутаиа испловиле су са сидришта Хаширајима 27. маја. Испловиле су са закашњењем од једног дана у односу на планирано испловљење. Дан искрцавања на Мидвеј био је одређен условима плиме и осеке, али целокупан план операције није био ажуриран у складу са изабраним даном. То је значило да је на располагању за уништење одбране Мидвеја пред искрцавање остао један дан мање.

Подморнице које су имале задатак да извиђају такође су касниле. Напустиле су острво Квајалеин између 26. и 30. маја. Неке су пристигле 3. јуна уместо 1. јуна како је планирано. До тог времена амерички носачи авиона су већ прошли кроз то подручје. Командант 6. флоте (састав из кога је дата већина подморница за операцију) није чак сматрао за сходно да Јамамотоу укаже на ову чињеницу. Операција “К” (извиђање кретања америчких носача авиона) је напуштена 31. маја када је подморница I-121 пришла острву севрозападно од Хаваја и установила присуство америчких бродова.

У међувремену, други знаци су указивали на то да су Американци свесни ситуације у којој се налазе. Подморница I-168 извршила је извиђање Мидвеја 2. јуна и јавила о обимним активностима америчких авиона са острва током дана, те да се активности настављају и ноћу. Јапански аналитичари су проучавањем радио саобраћаја забележили повећање радио саобраћаја између америчких бродова, од којих су многе поруке носиле ознаку “хитно”. На основу тога су аналитичари закључили да Пацифичка флота није беспослена у Перл Харбуру. Поново, овај развој догађаја није утицао на Јапанце да ажурирају планове.

Јапанска подморница I-168, фотографисана 1934, вероватно приликом поморских испитивања.

Носачи авиона Хорнет и Ентерпрајз упловили су у Перл Харбур 26. маја. Дан касније је упловио и Јорктаун и отишао у суви док како би се поправила оштећења задобијена у Коралном мору. Хорнет и Ентерпрајз испловљавају 28. маја, а два дана касније Перл напушта и Јорктаун.

Након испловљавања из Перл Харбура, TF-16 (наменска група 16) окреће на севрозапад како би заузела позицију 350 миља североисточно од Мидвеја. TF-16 се спаја са Јорктауном 2. јуна у 1600 часова, 325 миља североисточно од Мидвеја. На овој позицији, Флечер преузима команду. Снага Пацифичке флоте: 3 носача, 8 крстарица и 15 разарача – чекала је да се сукоби са комбинованим снагама јапанске царске морнарице.

Први амерички извиђачи, 20 авиона Даунтлес, узлетело је са Јорктауна у јутро 3. јуна. Флечер је померио своје носаче на нову позицију, неких 175 миља западно од Поинт Лака, јер је наслућивао јапански напад на Мидвеј. У међувремену, 1. Кидо Бутаи се приближио Мидвеју са севера, где су током 2. и 3. јуна владали лоши метео услови.

Иако је јапански план предвиђао битку која ће започети изненадним ваздушним ударом на Мидвеј, Нагумово касно испловљење је значило да ће прве јапанске снаге које ће бити уочене бити десантне снаге које су настављале да се приближавају Мидвеју према задатом плану. У 0843 часова у јутро 3. јуна авиони PBY са Мидвеја уочили су групу миноловаца. Мање од сата касније, PBY су уочили групу транспортних бродова, око 700 миља од Мидвеја. Ова група бродова је погрешно протумачена као главнина снага. Први напад у овој бици извела су девет авиона типа B-17 из 431. бомбардерске ескадриле који су полетели са Мидвеја нешто после 1200 часова и напали транспортне бродове. Иако нису постигли поготке, Јапанци више нису могли бити у илузији да је стратегијско изненађење још увек могуће.

Напад авионима B-17 пропраћен је другим ударом на групу транспортних бродова у јутарњим часовима 4. јуна. Четири авиона PBY, опремљени радарима, послати су у ноћни торпедни напад. Од њих четири, само је један авион постигао погодак. Погођен је танкер Акебоно Мару, при чему је страдало 23 чланова посаде, а брод је остао у строју.

Јапански танкер Akebono Maru, током Другог светског рата два пута потапан.

Јапанци нападају Мидвеј

У 0430, 4. јуна, Нагумо наређује полетање 108 авиона како би извршио напад на Мидвеј. Међу 108 авиона нашла су се 18 бомбардера са Акагија и Каге и 18 јуришних авиона са носача Сорју и Хирју. Сваки носач је упутио и по девет авиона у састав ловачке пратње. Нагумо није знао да није било шанси да постигне изненађење овим нападом. Командант морнаричке ваздухопловне јединице са Мидвеја, кбб Симард је одлучио да ништа не препушта случају. Стога је у 0350 наредио полетање патроле. Другу патролу, састава 22 авиона PBY упутио је у 0415.  Петнаест авиона типа B-17 са острва је полетело како би напало групу транспортних бродова, али са наређењем да наставе ка северу уколико би били откривени јапански носачи авиона. Остатак јуришних авиона са Мидвеја остали су у приправности, чекајући податке о откривању непријатеља.

Носач авиона Akagi

Маринци су са Мидвеја послали против Јапанаца све авионе којима је располагао 211. ловачка ескадрила Маринског корпуса: 6 авиона Wildcat и 18 F-2А Buffalo. До сусрета је дошло 30 миља од Мидвеја. Ваздушна битка, која је започела у 0620 часова, за резултат је имала пораз маринаца. Јапанци су успели да оборе 13 авиона F-2А Buffalo и 2 авиона Wildcat, истовремено изгубивши свега 2 ловца и 3 јуришника. Већи део преосталих авиона који су послати на Јапанце са Мидвеја били су оштећени: свега два авиона је успело да слети неоштећено.

Након обрачуна са Маринцима, јапански авиони су напали на острва Истерн и Санд, тежишно по инсталацијама подршке, које су успели да тешко оштете. Америчке авионе нису затекли на земљи, а противваздушна одбрана била је изузетно јака. Након бомбардовања Мидвеја, вођа јапанског напада, поручник Томонага са носача авиона Хирју јавио је Нагуму да је потребно послати други талас. Сем што нападом није постигнут циљ, Јапанци су платили високу цену. На повратку назад, ка носачима авиона, Јапанци су што од америчких ловаца, што од противавионске ватре, изгубили једанаест авиона: 8 јуришних палубних авиона, два ловца и један бомбардер. Још четрнаест авиона је тешко оштећено и као такви нису могли бити враћени у оперативу. Лакше је оштећено још 29 авиона. Највеће губитке је поднела ваздухопловна група укрцана на носач авиона Хирју. Након напада, свега осам авиона је остало употребљиво за даља дејства, што ће се показати као важно касније током дана.

Борба носача авиона 4. јуна

Током дана је дувао слаб ветар. То је приморало обе стране да плове у ветар (ка југоистоку) максималном брзином како би добили довољно ветра преко палубе за полетање авиона. То је значило да су амерички носачи авиона морали да се удаљавају од Јапанаца, што је повећавало растојање које ће њихови авиони морати да пређу да би напали своје циљеве. У другу руку, Јапанци су имали потенцијалну предност у томе што су се приближавали својим циљевима приликом маневра за полетање авиона са својих носача.

У 0430, амерички носачи су се налазили неких 200 миља северно – североисточно од Мидвеја. Флечер је због предострожности упутио 10 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна у извиђање. Требали су да извиде 100 миља северно од Јорктауна. Главна Флечерова предност током дана била је што је могао да се ослони на Мидвеј у извођењу већег дела извиђања. Након што су извиђачи полетели, Флечер је запловио ка североистоку.

Упркос претпоставкама Нагума да су амерички носачи авиона присутни, у јутро 4. јуна Флечер се налазио неких 215 миља источно од Нагума, унутар радијуса јапанских извиђача. Сва америчка предност у прикупљању обавештајних података пала би у воду да су Јапанци успели да први примете непријатеља.

Нагумо је за извиђање одредио укупно седам авиона. Шест њих је требало да лети 300 миља далеко, а последњи, седми авион на 150 миља. Ангажовање свега седам авиона имало је за последицу да је велики део простора остао непокривен, чак и при добрим метео условима. При лошим метео условима, овај ионако велики непокривени простор попримао је још веће размере. Извиђање које није дало резултате утицало је да Јапанци поверују да нема америчких јединица у подручју.

Да би потенцијална ситуација била још неизвеснија постарало се неколико извиђачких авиона, који нису могли да полете у наређено време. Два авиона са крстарице Тоне полетели су са закашњењем од 12, односно 30 минута. Тиме је већ порозни план извиђања учињен још ризичнијим, од самог почетка.

За разлику од извиђања организованог од стране Јапанаца, Американци су извиђању посветили посебну пажњу. Обе стране, и Американци и Јапанци, веровали су да ће победу у бици носача авиона однети онај ко први нападне, чиме је извиђање добило на значају. Напори Американаца у организовању и спровођењу извиђања дали су прве резултате 4. јуна. У 0530 часова, Флечер је са авиона PBY примио поруку да су уочени непријатељски носачи. Након тога, у 1552 је пристигла друга порука са PBY у којој се каже да “мноштво авиона лети ка Мидвеју, смер 310, даљина 150.“

Извештај није био тачан, тако да када су подаци уцртани на карту испало је да су Јапанци у домету америчких авиона. Међутим, јапански носачи су се налазили 220 миља далеко од наменских снага бр. 17.

Након краћег размишљања, Флечер у 0607 часова наређује Спруансу да окрене на југ и нападне непријатеља. Флечер је поступио на основу података извиђачког авиона са Јорктауна. Спруанс и његов начелник штаба су одлучили да покрену напад у 0700 часова. Рачунали су да ће се Јапанци до тада наћи 155 миља од наменских снага бр. 16, у домету америчких ловаца и торпедних бомбардера. У 0638 заставни брод адмирала Спруанса сигнализирао је носачу авиона Хорнет да авиони крену у напад у 0700 часова. У том тренутку команданти ескадрила са Хорнета доносе судбоносну одлуку. Из до сада необјашњених разлога, одлучују да пошаљу ударну групу са Хорнета у смеру 265°, северније од позиције која је била јављена у извештају извиђачких авиона. Флечера је бринула цифра од свега два носача авиона који су се помињали у извештајима. Преостала два носача су могли бити било где. Стога је Флечер одлучио да авионе са Јорктауна чува у резерви. Око 0630 часова, свих десет извиђачких авиона са Јорктауна се вратило на палубу. Убрзо потом, Флечер окреће на југозапад како би пратио Спруанса.

Авиони у напад полећу са Хорнета у тачно наређено време. До 0742 сви авиони одређени за извршење напада били су у ваздуху, да би 13 минута касније кренули ка циљу. На носачу Ентерпрајз полетање није ишло баш глатко. Стога је Спруанс наредио да обрушавајући бомбардери који су полетели крену ка циљу без ловачке заштите. Ловци који су каснили са полетањем ушли су у пратњу торпедних бомбардера са Хорнета. У напад је полетело укупно 116 авиона: 20 ловаца, 67 обрушавајућих бомбардера и 29 торпедних авиона. Међутим, кохезија напада је већ доведена у питање. Уместо две групе које лете ка својим циљевима, амерички авиони су летели у три. Највећа је била група са Хорнета, коју су пратили ловци са носача Ентерпрајз. Закаснело полетање је значило да се бомбардери и торпедни авиони са Ентерпрајза крећу без ловачке заштите, те да ови авиони лете у две групе. Још важније, свака од три групе авиона је узела различити курс ка циљу.

Авиони са Мидвеја нападају 1. Кидо бутаи

Одмах по пријему извештаја о јапанским носачима авиона, са Мидвеја су упућени сви расположиви авиони. Ловачки авиони су остављени ради заштите самог острва, док је 51 авион полетео без ловачке заштите у напад на непријатеља.

Нешто после 0700 часова, први амерички авион долеће у подручје снага адмирала Нагумоа. Осматрачи са Акагија су га убрзо уочили. Изнад Акагије је патролирало 29 ловаца Зеро. Први талас нападача бројао је 6 авиона TBF Avenger и 4 средњих бомбардера B-26 Мараудер, који су се налазили у улози торпедних бомбардера. Без икакве пратње, ови авиони су били лаки плен за јапанске ловце. Два авиона TBF Avenger су успела да лансирају торпеда на носач авиона Хирју, док је један B-26 успео да лансира торпеда на Акаги – али без и једног поготка. На Мидвеј су се вратили један Авенџер и два Мараудера. Јапанци су изгубили два ловачка авиона.

Нешто након 0800 часа на бојиште пристиже 16 обрушавајућих бомбардера Даунтлес из састава 241. ескадриле Маринског корпуса. Командант ескадриле, мајор Лофтон Хендерсон, изабира лакши начин за напад, јер је у ескадрили имао неискусне пилоте. Хирју је био мета, али су морали прво да се изборе са 13 Зероа из патроле, којима се убрзо придружило још шест авиона. Није било поготка, осам америчких авиона је оборено, међу њима и авион команданта ескадриле, док су Јапанци изгубили свега један авион.

Следећи авиони који су кренули у напад били су авиони B-17, њих 14. Они су са велике висине напали носаче Сорју, Хирју и Акаги. Девет ловаца са носача Хирју и три са носача Кага напало је америчке бомбардере, али без успеха. До 0820 је завршен напад, поново без успеха.

Неуспешни напад на јапански носач авиона Hiryu

Последњи напад авионима са Мидвеја извршен је са 11 обрушавајућих бомбардера SB2U-3 из 241. ескадриле Маринског корпуса. Ови застарели авиони су напали бојни брод Харуна. Три авиона је изгубљено, а да није постигнут нити један погодак.

Дилема адмирала Нагума

Након што су авиони отишли ка Мидвеју, Нагумо је и даље држао велике снаге у резерви. Према наређењу које је добио од Јамамотоа током мајских ратних игара, Нагумо је требао да држи половину расположивих авиона у резерви, како би њима напао америчке бродове уколико би се појавили. На Акагију и Каги, 43 авиона је било у приправности, наоружано торпедима, са 34 бомбардера на Хирју и Сорју, који још увек нису били наоружани.

Након препоруке Томонаге у 0715, који је саветовао да се упути други талас на Мидвеј, Нагумо одлучује да се оглуши о наређење адмирала Јамамотоа да половину авиона задржи у резерви и наређује да се авиони из резерве припреме за напад циљева на копну. То је значило да се торпеда замене класичним бомбама од 800 кг, чиме авиони постају неподесни за напад на циљеве на мору. Нагумо је сматрао да чини исправну ствар јер извиђачки авиони нису извештавали о присуству америчких бродова.

Нагумо прима узнемирујућу вест одмах по почетку пренаоружавања авиона. У 0740 извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне известио је да је уочио групу од десет непријатељских површинских бродова на 250 миља од Мидвеја. Група је пловила у курсу 150°, брзином од преко 20 чв. Овај извештај је био чиста срећа за Нагумоа. Овај авион је полетео са закашњењем од 30 минута и из неког разлога је скратио своју руту и раније кренуо да прави псећу путању ка северу. Тиме се поставио на позицију са које је уочио америчке бродове. Иако се у првом извештају о непријатељу не помињу носачи авиона, ипак, из њега је проистекло да су амерички бродови присутни – што је било и најбитније у том тренутку. У 0745 Нагумо отказује пренаоружавање авиона из резерве. Наређује извиђачу да открије који су бродови у питању и да одржава контакт. Коначно, у 0830, извиђач јавља да је у саставу “нешто што личи на носач авиона”.

Нагумо је и даље задржао велики број авиона наоружаних бомбама за напад на циљеве на копну. Његов проблем је био тај што је веровао да располаже са свега шест Зероа за пратњу авиона које би упутио у напад. Проблем се усложио повратком авиона из напада на Мидвеј, који су трошили задње количине горива, а било је и оштећених авиона. Агресивни Јамагучи је саветовао Нагумоа да упути авионе у напад на амерички носач, чак и без адекватне пратње.

У овом тренутку, Нагумо је заиста био у великој дилеми. Његове основне претпоставке да Американци неће доћи пре него што се заузме Мидвеј показале су се као нетачне. Његов план извиђања се показао као неадекватан, али су барем успели да лоцирају Американце. Авиони су се вратили из напада на Мидвеј у 0815 часова. Сада је требало донети одлуку да ли се оглушити о Јамамотово наређење о држању знатног броја авиона у резерви? Извештај извиђача са крстарице Тоне требао је бити посве јасан, чак и без идентификације типова бродова. Шта је 10 бродова радило 240 миља северо-североисточно од Мидвеја (на Нагумовом крилу), у курсу 150° (у ветар)? Да је Нагумо одмах послао авионе у напад, скоро сви авиони би још увек били наоружани за напад на бродове. Имао би и довољно ловаца за заштиту. Међутим, како није предузета никаква акција, иницијатива је прешла у руке Американаца. У 0753 бојни брод Киришима је уочила другу групу америчких авиона у доласку. За следећих 40 минута, 1. Кидо Бутаи је нападнут са још три групе америчких авиона. Како су палубе сва три носача авиона биле заузете опслуживањем ваздухопловних патрола, то је значило да нема шансе за полетање авиона из резерве.

Јапански бојни брод Kirishima (у позадини је носач авиона Akagi).

Након процене опција које су му биле на располагању, Нагумо одлучује да предузме обазриву акцију. Намеравао је да прихвати авионе који су извршили напад на Мидвеј и да потом настави на североисток и приближи се Американцима, истовремено припремајући напад за 1030 часова. За напад би одредио 34 бомбардера, 43 јуришних  авиона наоружаних торпедима и 12 ловаца. До тренутка покретања напада, ваздухопловне патроле би пружале заштиту од напада из ваздуха. У 0837 часова, 1. Кидо Бутаи је окренуо у ветар како би прихватио авионе. Прихват је завршен у 0918 часова, тако да је Нагумо окренуо на североисток и повећао брзину на 30 чв како би се приближио Американцима. Да је имао времена да припреми планирани напад у 1030, његови искусни пилоти би се успешно обрачунали са америчким носачем авиона. У стварности, којим год курсом да је пловио, Нагумо би вероватно закаснио за предузимање успешне акције. Амерички носачи авиони који су полетели у 0700 часова су већ били на свом путу ка јапанским носачима.

Флечерова ситуација

У 0815 часова, радар на носачу авиона Ентерпрајз је открио неидентификовани авион око 30 миља јужно. Иако су авиони из ваздухопловне патроле били упућени у пресретање, контакт са уљезом није остварен. Уљез је био извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне који је ускоро јавио о сусрету са Флечеровим носачима. Американци су ухватили јапанску радио поруку тако да је Флечеру било посве јасно да је откривен. Још увек је бринуо о јутарњем извештају о два јапанска носача авиона тако да су тамо негде на мору била још два, неоткривена, која су можда у том тренутку припремали напад. Сачекао је још мало да се разјасни ситуација и сходно томе је закаснио са упућивањем авиона са носача Јорктаун у напад. Сада, претпостављајући да је уочен и не желећи да га ухвате са авионима пуним горива и бомби на палуби, одлучује да покрене део авиона са Јорктауна у напад. Између 0830 и 0905 часова, са носача је полетело 17 обрушавајућих бомбардера, 12 торпедних и 6 ловачких авиона.

Одлучујућа фаза

Авиони са три америчка носача летели су ка Нагумовим носачима. Поред ескадриле која је остала на Јорктауну, Флечер је све авионе послао у напад. Све до тада, ваздухопловна патрола изнад јапанских носача је одлично одрадила свој посао. Међутим, нападачи са којима су се сусретали до тада нису били баш умешни у нападу на бродове. Да су којим случајем авиони са америчких носача пронашли своје циљеве, ПВО јапанских бродова би била стављана на пробу као никада до тада.

Оно што је уследило у наредних сат и по времена, од 0951 часова па до 1040 када је задњи амерички бомбардер одлетео – одлучило је исход битке. Током тог времена, 1. Кидо Бутаи је прошао пут од наизглед непобедиве па до поражених снага. Америчка неспособност синхронизације била је у пуном замаху када је ратна срећа умешала прсте и довела најпрецизније и најснажније америчко наоружање изнад три небрањена носача авиона јапанске царске морнарице, у време када су били најрањивији.

Прва је у напад кренула ескадрила торпедних бомбардера са Хорнета. Командир ескадриле је летео са својих 15 Девастатора у курсу 265°, на висини од непуних 500 метара. У 0825 је изашао из формације и повео ескадрилу на југозапад где се очекивало појављивање непријатеља. Био је у праву. У почетку је уочен дим, да би у 0915 били уочени и сами носачи авиона. Крстарица Чикума је уочила торпедне бомбардере на даљини од око 20 наутичких миља. Кренувши у напад, ескадрила је напала на 1. Кидо Бутаи који се кретао ка њој. Командир ескадриле је одабрао за циљ најближи носач авиона, Сорју. У ваздухопловној патроли се налазило 18 ловачких авиона, а са развојем напада са Акагија и Каге је полетело још 11 ловаца. Једини облик одбране који су Девастатори могли применити био је летење на малој висини. То их није спасло од јапанских Зероа који су их немилице нападали и обарали. Између 0920 и 0937 часова свих 15 Девастатора је оборено а да је само један авион успео да лансира торпедо, безуспешно. Жртвовање ескадриле VT-8 било је важно, не зато што је одвукла јапанску ваздухопловну патролу на мале висине, већ зато што су тиме спречили Јапанце да правовремено уоче још нападача.

 На бојишту су се потом појавили Девастатори из ескадриле VT-6 са Ентерпрајза, њих четрнаест. Након полетања, командир ескадриле је ушао у наређени курс 240°, да би након 0930 часова уочио дим на северозападу, на даљини од неких 30 миља. Дим се ускоро претворио у 1. Кидо Бутаи који је пуном паром пловио ка североистоку. Одлучио је да нападне најближи носач, Кагу, те да за напад раздвоји снаге. Јапанску ваздухопловну патролу је сада чинило 27 ловаца. Осматрачи су уочили америчке авионе како долазе са југа у 0938 часова. Два минута касније Тоне отвара ватру из главног наоружања како би својој ваздухопловној патроли означила локацију нападача.  У међувремену, Акаги и Сорју су подигли још седам ловаца. Четрнаест Девастатора је започело напад под тешком ватром, само што је сада бар пет успело да лансира торпеда. Ипак, због велике даљине до циља и лошег угла, није дошло до поготка. Девастатори који су успели да преживе напад извукли су се кроз средину јапанског пловног састава, одлетевши ка истоку. Од пет преживелих авиона, један се срушио у море пре него што је доспео до Ентерпрајза. Кружећи на висини од око 6700 метара, покољу америчких торпедних бомбардера је присуствовала ловачка ескадрила VF-6 са 10 авиона Вајлдкет. Јапанци нису успели да уоче ову ескадрилу за сво време њеног приближавања. Након што је известио о контакту у 0956, командир ескадриле враћа јединицу на Ентерпрајз.

Судбина јуришника са Хорнета је један од најконтроверзнијих аспеката битке. Упркос чињеници да су Јапанци били у курсу 240° у односу на TF-16 када је примљен извештај о контакту са PBY, ваздухопловној групи са Хорнета је наређено да лети у курсу 265°. Ескадрила торедних бомбардера бр. 8 кренула је у наређени курс али је променила курс ка југозападу у око 0825 часова и није имала проблем са проналажењем циља, уз већ наведене резултате. Авиони Даунтлес из састава VB-8 и VS-8, њих 34, праћени са 10 ловаца из VF-8, су летели у курсу 265° на 4500 метара висине, и прошли далеко северније од јапанског састава. Након 150-160 миља лета, VF-8 се због стања горива одвојила од групе и вратила на Хорнет. Сви авиони из ескадриле су се срушили пре него што су успели да пронађу носач. Сви пилоти, сем двојице, су спашени. Формација авиона се након 225 миља растурила, тако да је VS-8 летела на исток ка Хорнету, поново прошавши северно од 1. Кидо Бутаија, а VB-8 је наставила на југ, настојавши да пронађе циљ. Када су коначно скренули на исток, налазили су се јужно од Јапанаца. Четири авиона из ескадриле је наставило ка Хорнету, док је остатак групе окренуо на југоисток како би слетео на Мидвеј. Највећа борбена компонента Наменске групе бр. 16 је извршила лет, а да није ни видела непријатеља. На срећу по Американце, судбина обрушавајућих бомбардера са Ентерпрајза била је посве другачија. Авиони из састава ескадрила VB-6 и VS-6, њих 33, летело је у курсу 231°, планирајући да наиђе на Јапанце на неких 140 миља. Након што су дошли на очекивану позицију, не нашавши јапанске бродове, амерички авиони у 0935 часова окрећу на северозапад. Планирао је да тако лете до 1000 часова, када би окренули на североисток. Скоро на самом крају деонице, уочен је јапански разарач. Командир групе, МекКласки, је правилно проценио да се ради о јапанском разарачу који се враћа у главнину пловног састава. Био је у праву, јер је уочени разарач био Араши, који је пловио ка Нагумовом саставу након што је извршио напад дубинским бомбама на америчку подморницу Наутилус. У 1002 командир групе извештава да је уочио Нагумоа 35 миља североисточно.

МцКласки је тако ишао индиректно ка својој, док је талас са Јорктауна ишао директно на 1. Кидо Бутаи. Авијација са Јорктауна се до тада показала као најсинхронизованија. Погодило се да су авиони из тог таласа кренули у напад истовремено са доласком авиона МекКласкија у зону циља.

Након полетања, три ваздухопловне јединице са Јорктауна су се спојиле у 0945 часова. VB-3 је летела на висини од 15000 стопа, док су торпедни авиони из VT-3 летели на висини од 1500 стопа, под заштитом две групе ловаца изнад њих. У 1003 часова, и VT-3 и VB-3 су уочиле јапанске снаге на северозападу. VT-3 се попела на 2600 стопа ради извршења напада са веће висине.

У време доласка америчких авиона на циљ, у ваздуху се у оквиру ваздухопловне патроле налазило 41 јапанских ловачких авиона Зеро. Као резултатт обрачунавања са америчким авионима са Хорнета и Ентерпрајза, јапански авиони су били на малим висинама.

У 1010 часова крстарица Чикума је дала почетно упозорење о надолазећем нападу. Са крстарице Чикума су уочени авиони из ескадриле VT-3, на даљини од око 14 миља. У циљу узбуњивања ваздухопловне патроле, испалила је плотун из главних батерија у правцу опасности.

Долазак нове групе авиона присилила је јапанске ловце да напусте гоњење авиона из VT -6 и окретање ка авионима из VT-3. Међутим, за разлику од претходних напада торпедних бомбардера, VT-3 је имала предност присуства ловачке заштите. Велики број јапанских ловаца је на себе привукла мала формација авиона из ловачке заштите америчких торпедних бомбардера. Двадесет јапанских ловаца је континуирано нападала авионе из заштите, обарајући их једног по једног. Преосталих три авиона Вајлдкет је прешло у одбрамбену формацију и успешно одолело нападима Јапанаца, успевши да обори три Зероа.

Како би окренуо крму ка надолазећим торпедним бомбардерима из VT -3, Нагумо је одлучио да окрене на северозапад. Командир ескадриле је одлучио да нападне последњи носач авиона у групи, Хирју. То је приморало авионе из VT -3 да паралелно пролете 1. Кидо Бутаи, омогућивши јапанској ваздухопловној патроли додатну прилику за напад.

Јапански осматрачи нису приметили наилазак авиона из VB-3, који су летели на висини од 15 000 стопа. Није био примећен ни долазак МекКласкијевих бомбардера. Седамнаест обрушавајућих бомбардера из VB-3 изабрало је за циљ носач авиона Сорју. Од њих 17, свега 13 је било наоружано са бомбама. Почевши напад у 1025 часова, три авиона из VB-3 је успело да постигне поготке. На америчкој страин није било губитака.

Од МекКласкијевих 32 обрушавајућих бомбардера, 30 је извршило напад. МцКласки је наредио да VS-6 нападне њему најближи носач, Кагу, а да VB-6 нападне удаљенији носач, Акаги. Међутим, то је било у супротности са тада важећом доктрином употребе, тако да су у насталој конфузији обе ескадриле напале носач Кага. У 1022 часова МекКласки и његови крилни пратиоци, VS-6 и највећи део авиона из ескадриле VB-6 су напали носач Кагу. Без ваздушне заштите, и без противавионске ватре, резултат је био потпуно уништење носача. Четири бомбе су погодине носач, након чега је овај дефинитивно био осуђен на пропаст.

Док су се носачи Сорју и Кага суочавали са смртном опасношћу, дотле се чинило да ће Акаги у овој бици проћи неогребан. Међутим, у једном од најбитнијих момената битке, поручник Ричард Бест, командир ескадриле VB-6 је схватио да обе ескадриле са Ентерпрајза нападају Кагу, а да би Акаги могао проћи без напада. Стога су Бест и још два авиона из састава VB-6 обуставили напад на Кагу и кренули на север, ка Акагију. Нападнувши га са левог бока, постигли су потпуно изненађење. Један од авиона је постигао блиски промашај, док је Бест успеои да погоди крмену ивицу средњег лифта. Ова бомба је експлодирала у хангару, међу наоружаним авионима. Цео талас који је послат са носача авиона Ентерпрајза, претрпео је губитке од два авиона из састава ескадриле VB-6.

Последњи напад тог јутра на 1. Кидо Бутаи завршен је између 1035 и 1040 часова. Након довођења својих Девастатора у бољи положај за напад, Маси је намеравао да подељено нападне носач Хирју. Пет авиона је кренуло у напад на десни бок носача, али без погодака. Десет од укупно дванаест авиона је оборено.

Овим је амерички напад био завршен. Са укупно осам бомби су погођена три носача. Хирју је остао нетакнут, иако су га нападали и обрушавајући и торпедни бомбардери. У поређењу са штетом коју су претрпела три јапанска носача, губици авиона нису ни били битни. Међутим, губици обеју страна били су тешки. Од 41 авиона ваздухопловне патроле за заштиту пловног састава, 11 је оборено, а још три је оштећено при слетању. Они су успели да нанесу губитке Американцима у првим нападима, али нису успели да одбране своје носаче.

Авиони који су се враћали на носаче Ентерпрајз и Хорнет имали су проблем у проналажењу TF-16, јер носачи нису били на предвиђеним позицијама. Ваздухопловна група са Хорнета је најтеже прошла. VF-8 је у потпуности промашила TF-16 тако да је свих 10 авиона изгубљено. Већи део авиона из VB-8 је кренуло ка Мидвеју, да би се три авиона срушила на путу ка острву а још три је оштећено од пријатељске противавионске ватре током приласка. VS-8 се вратила на Хорнет. Иако су претрпели велике губитке (15 торпедних, 10 ловачких и 20 обрушавајућих бомбардера), ваздухопловна група са Хорнета није нанела никакву штету јапанском саставу. Напад са Ентерпрајза је био далеко ефикаснији, али такође са тешким губицима. Ловци из VF-6 су се сви вратили, али је било губитака међу торпедним бомбардерима (10 од 14 авиона) и обрушавајућих бомбардера (17 од 33 авиона). Ескадрила VB-3 се на Јорктаун вратила у 1115 часова. Још увек забринут око могућности појављивања до тада неоткривених јапанских носача авиона, Флечер је одлучио да упути патролу са 10 авиона из VS-5 како би покрио северозападни сектор на даљини до 200 миља. Последњих седам авиона Даунтлес је наоружано и чекало је у резерви.

Јапански одговор

Стање сва три, у нападу оштећена носача авиона, било је врло ризично. Сва три су зависила од правовремене и ефикасне акције на отклањању последица напада. Упркос миту да су на палубама носача били авиони, права истина је да су авиони, са горивом и муницијом били у хангарима испод летне палубе. Додатно, у хангару су се налазила и убојна средства која су скинута са авиона током пренаоружавања услед промене задатка авиона. У овим условима, једна бомба је могла да се покаже као катастрофална.

Судбина носача авиона Сорју је прва запечаћена, сходно његовој величини. Три поготка у око 1025 часова изазвали су велики пожар који се брзо проширио на палубу другог хангара. Ускоро је ватра прекрила брод, од прамца до крма. У 1045 часова је постало јасно да је је битка за носач изгубљена тако да је командант наредио напуштање брода. Сорју је потонуо исте вечери у 1913 часова, уз губитак од 711 чланова посаде, међу којима се налазио и сам командант, који је одбио да напусти брод.

Бомба која је погодила носач авиона Кага, продрла је у хангар и изазвала пожар међу авионима и убојним средствима, који су ускоро почели да експлодирају. Једна од укупно четири бомби је погодила мост, при чему су страдали командант броад и официр задужен за борбену отпорност брода. На тај начин је свака борба за очување брода постала конфузна и дезоријентисана. Пожар на тај начин није било могуће контролисати и ускоро је брод остао без погона. У 1410, америчка подморница Наутилус торпедује носач, али безуспешно –торпедо није експлодирало. Неуспевши да угасе пожар, сви преживели чланови посаде прекрцавају се на разараче, да би у 1925 носач био потопљен торпедима са разарача. Људски губици износили су 811 чланова посаде.

Агонија носача авиона Акаги трајала је најдуже. Бомба која га је погодила у 1026 не би била фатална за њега да није продрла у хангар и експлодирала међу авионима попуњеним горивом и наоружањем. Посада није могла да угаси пожар који се ускоро проширио на летну палубу. У 1024 је отказао сyстем кормиларења, вероватно због блиског промашаја авио бомбе. Нагумо није могао да командује саставом са пламтећег носача авиона са заглављеним кормилом тако да је у 1046 напустио брод. Командни мост се, да би избегао пламен, евакуисао конопима. Упркос највећим напорима посаде, брод је у 1350 изгубио погон, самим тим и способност да се даље бори. Команда за напуштање брода дата је у 1700 часова. Сам адмирал Јамамото следећег јутра наређује потапање носача. Губици посаде износили су 263 чланова.

Јутарњу катастрофу преживео је само један носач – Хирју. Како Нагумо није могао да командује са горућег Акагија, командовање 1. Кидо Бутаијем је привремено дато у надлежност контраадмирала Хироакија, команданта 8. крстаричког дивизиона. Он је деташовао лаку крстарицу нагара и 6 разарача уз три горућа носача авиона а остатак бродова: ескортни брод, два бојна брода, две тешке крстарице и пет разарача оставио око носача авиона Хирју.

На носачу Хирју, Јамагучи прима наређење од Хироакија да покрене напад на америчке носаче авиона. Јамагучи одлучује да ангажује ескадрилу бомбардера  а да сат времена касније упути у напад и преостале јуришне авионе. За ловачку заштиту су одређена шест ловачка авиона. На самом носачу је остало 10 ловачких авиона, 16 обрушавајућих бомбардера и 8 торпедних бомбардера. Овај састав је било могуће ојачати са 27 авиона из ваздухопловне патроле.

Од првог таласа напада са Хирјуа, вођеног поручником Кобајаши Мичијом, очекивало се много. У посадама осамнаест бомбардера налазили су се пилоти-ветерани, а сама ескадрила је сматрана елитном јединицом. Сада су добили прилику да то и докажу. Након брифинга команданта Хирјуа, у 1050 часова је полетело још 24 авиона, а већ осам минута касније група је летела ка западу. У том тренутку, амерички носачи су били удаљени 100 наутичких миља.

Иако су се Јапанци одлучили за тренутни напад, јачина непријатеља била је потпуна непознаница. Делу Јапанаца је било посве јасно да је величина напада која је уништила 1. Кидо Бутаи морала доћи са висе носача авиона. Већи део конфузије био је приписан некомплетном извештају извиђачког авиона са крстарице Тоне. У 0855 часова, авион са крстарице Чикума је упућен ради потврђивања раније прикупљених података о TF-16. У извиђање је упућен и експериментални бомбардер D4Y1 Type 2, који је овог пута употребљен као брзи извиђачки авион. Он је у зону стигао после 1100 часова, када је могао да потврди присуство три америчка носача авиона. Извештај због неисправности радио уређаја није стигао до јапанских бродова. Командант 4. дивизиона разарача је у око 1300 часова јавио о резултатима испитивања заробљеног пилота из ескадриле VT -3. Пилот је касније убијен од стране посаде разарача Араши. заробљени пилот је потврдио идентификацију три америчка носача авиона, а одао је и да носача авиона Јорктаун делује самостално. Информацију је потврдио и пилот авиона Д4Y1 по повратку на Хирју.

Након евакуације Акагија, Нагумо се укрцао на лаку крстарицу Нагара. Почетком поподнева је преузео команду над главнином 1. Кидо Бутаија. Одлучан да се освети за преподневне догађаје, Нагумо наређује да остатак 1. Кидо Бутаија плови ка америчком саставу, за који је веровао да се налази удаљен 90 наутичких миља. Нагумо је био оптимиста, верујући да може да зада ударац Американцима употребом јапанских тешких пловних јединица и преосталих авиона са Хирјуа. Нестварна жеља да ће Американци удовољити Нагумовој жељи за битку површинских бродова развејана је у 1240, када је авион са крстарице Чикума донео нове податке. Наиме, амерички бродови су пловили ка северу, удаљавајући се од јапанских бродова. Као одговор, Нагумо је окренуо ка северу. Први индикатор да неће ићи све по замисли јапанског адмирала била је вест о пожару на три носача авиона и да је једини оператиовни носач – носач Хирју. Ова вест је резултирала поплавом наређења адмирала Јамамотоа, у циљу стављања ситуације под контролу. У 1220 часова, Јамамото упућује главнину снага на југ како би помогао Нагумоу. Док су транспортни бродови Инвазијских снага пловили ка северозападу и чекали рразвој догађаја, борбене јединице Кондоа су хитале ка истоку, такође у помоћ Нагумоу. Другом Кидо Бутаију је било наређено да крене на југ. У 1310 часова Кондо добија наређење да бомбардује и уништи аеродроме на Мидвеју. Са уништеним аеродромом на Мидвеју, као претња би остали само амерички носачи. Уништење аеродрома било је могуће извести или нападом авиона са Хирјуа или нападом површинских јединица.

Хирју се свети

Удаљени свега неких 90 миља, и уз помоћ јапанских авиона који су их пратили, Кобајашију није било тешко да пронађе своју мету. Шест америчких носача авиона је уочено у око 1130 часова. Ловци из заштите америчких носача напали су јапанске авионе и успели да оборе два Зероа. Тиме је ионако оскудна ловачка заштита јапанских бомбардера постала још слабија и бројала свега четири ловачка авиона.

Први индикатор Американцима да је у току одговор Јапанаца потврђен је у 1151 часова када је радар са Јорктауна открио групу неидентификованих летелица 32 миље југозападно од њих. Овај податак је дошао у лоше време по Американце. Дванаест Вајлдкета само што је било подигнуто у ваздух, како би се ослободио простор на палуби за прихват авиона из ваздухопловне патроле. Ваздухопловна патрола која је упућена није још увек постигла потребну висину и самим тим била је на лошој позицији. У 1155 часова, формација јапанских авиона је осмотрила TF-17 на даљини од неких 25 миља. Кобајаши је са својих 18 бомбардера кренуо у пењање како би постигао висину повољну за извођење напада. Четири Зероа из ловачке пратње налазили су се миљама иза њих, као резултат лоше одлуке да нападну групу америчких авиона, и сада су покушавали да сустигну бомбардере. Они су уочили америчке ловце како очајнички покушавају да постигну висину на којој би пресрели јапанске бомбардере.

Када су амерички авиони достигли висину од 3000 метара, осамнаест јапанских бомбардера се налазило у две групе, једна нешто изнад друге. Изненадни напад шест Вајлдкета на једну групу бомбардера, и одмах потом чеони напад на другу, потпуно је збунио Јапанце. Друга фаза ваздушног сукоба била је још збуњујућа и у њу је укључена и заостала ловачка пратња јапанских бомбардера. Пресретање је преживело десет бомбардера, од тога су два била без бомби. Наоружани авиони су се поделили у две групе. Једна група од три авиона наставила је на исток ка Јорктауну, док је друга група од пет бомбардера отишла на југозапад како би при извршењу напада имала Сунце иза леђа. Ових пет бомбардера је преживело два потенцијално разарајућа пресретања, изгубивши свега један бомбардер пре него што су напали на Јорктаун. Бродови који су се налазили у пратњи Јоркатуна, две крстарице и пет разарача, налазили су се у кругу на даљини 1300 до 1800 метара од носача. Цела група бродова је променила курс окренувши на југоисток како би се удаљила од јапанских авиона. У 1209 часова са Јорктауна су уочени јапански авиони. Искусни Јапанци су нападали из правца Сунца, подељени у групе које су прилазиле из различитих праваца како би збунили артиљерце на Јорктауну.

Напад који је уследио представља један од најпрецизнијих напада целог рата и у потпуности је потврдио бомбардерску ескадрилу са Хирјуа као елитну јединицу. Од седам авиона, три су постигла директне поготке, док су два постигла блиске промашаје, који су такође изазвали оштећења. Од њих седам, који су бомбе одбацили са висине од 300 м, пет је успело да се врати на матични носач. Прва бомба је пала поред лифта бр. 2, иза острва. Продрла је у хангаре и изазвала мањи пожар. Други погодак, постигнут у 1214 часова, изазвао је највећа разарања. Бомба је пала у димњак, изазвала експлозију у котларницама и смањила брзину брода на свега 6 чворова. Трећа бомба је погодила лифт број 1, пробила га,  експлодирала у унутрашњости брода и изазвала пожар. По свим мерилима, три поготка и два блиска промашаја од стране седам авиона представља имресивно постигнуће, о ма чијим авионима се ради.

На крају напада, бомбардерска ескадрила са Хирјуа је могла да забележи статистику да је изгубила 13 од укупно 18 бомбардера којима је располгала. Изгубљена су и три Зероа. Ваздухопловна патрола која је бранила циљ имала је губитак од свега једног ловачког авиона. Међутим, на крају напада, Јорктаун се зауставио, а кроз рупу у палуби извијао се густ, црни дим. У 1323 часова, Флечер пребацује командно место на крстарицу Асторија, док Спруанс шаље две крстарице о два разарача из сасатав TF-16 да помажу Јорктауну.

Томонага напада Јорктаун

Јамагучи се суздржавао од напада јуришним авионима са Хирјуа све док се ситуација не разјасни. Знао је да се операција може вратити у колосек само ако се три америчка носача потопе или оштете толико да морају да се повуку. Брза и ефикасна акција са Хирјуа била је шанса да се ситуација спаси. У 1245 часова, један од бомбардера који су се враћали после извршеног напада на Јорктаун, јавио је радио везом да је бомбардерска ескаддрила оставила један амерички носач у пламену. Јамагући је увиђао да ће се Хирју морати суочити са још два америчка носача. При том, схватао је и да нема неке нарочите ресурсе које би могао у потребити у борби. Јуришници са Хирјуа су учествовали у јутарњем нападу на Мидвеј и у то нападу су лоше прошли. Од осамнаест авиона, свега осам је остало оперативно. Јамагучи је мало поправио расположење када је у 1130 на Хирју слетео јуришник који је тог јутра био упућен са Акагија у извиђање. Сат времена касније, авиони су били спремни да крену у напад. Напад је чинило 16 авиона: 9 јуришника са Хирјуа, један са Акагија и шест Зероа као пратња.  Напад је водио Томонага, исти онај који је предводио и напад на острво. Томонагин авион је био оштећен у том нападу, а није било времена да се у потпуности поправи. Крила су закрпљена, али су резервоари горива и даље пуштали. Како год, Томонага је примио наређење да нападне један од два нетакнута носача и у око 1330 часова полетео на задатак. Група је кренула на исток, а TF-17 се налазила свега 83 миља далеко. TF-16 је била нешто даље, на 112 миља.

У међувремену, посада Јорктауна је успела да угаси пожар и да оспособи котлове. У 1430 часова, када је Токунага уочио амерички пловни састав на неких 35 миља даљине, могао је да види носач авиона који је изгледао нетакнут, 5 крстарица и 12 разарача како плове на исток брзином од 24 чворова. Јапанци су одмах кренули у напад.

Американци су били свесни наиласка Токунагиних авиона. Крстарица Пенсакола, која је била упућена из TF-16 као појачањ, остварила је радарски контакт у 1427 часова. Неколико минута касније и Јорктаун је остварио радарски контакт. У ваздуху се налазило свега шест Вајлдкета. У 1429, четири од њих је упућено на северозапад како би пресрели јапанске авионе. Два минута касније послата су и преостала два ловца из групе. Са свим расположивим ловачким авионима упућеним у пресретање, Американци су морали да затраже 15 ловаца од TF-16. Као помоћ им је упућено осам ловаца.

У поређењу са пресретањем обрушавајућих бомбардера са Хирјуа, ваздушна битка против торпедних бомбардера са Хирјуа није прошла тако добро по Американце. Неколико фактора је утицало на то да је већина авиона успела да лансира своје оружје на Јорктаун. Неки од тих фактора су недовољан број ловаца на одговарајућим висинама, као и ефикаснија блиска заштита јапанских ловаца.

У 1436 часова четири ловачка авиона добија наређење да се врати на Јорктаун. Они су промашили јапанске јуришнике који су летели у облацима. Међутим, два ловца која су летела на висини од 2100 метара успевају да пронађу јапанске авионе и да и хизненаде. Успевају да униште једног јуришника пре него што их је обојицу оборио један Зеро из ловачке пратње.

Пилоти из ескадриле VF-3, који су се налазили на палуби Јорктауна, били су спремни да узлете и да бране свој носач. У 1440 им се испунила жеља: полетели су у сред јапанског напада, без допуњавања горивом, безвремена да постигну потребну висину. Истовремено, Томонага је јавио својим преосталим авионима да изврше напад.

Томонага је са својом групом од 4 авиона (пошто је претходно поделио групу на два дела) прошао по крми Пенсаколе. Јорктаун је успео да окрене десни бок даље од нападача. Као одговор, Томонагина група се раздвојила како би дошла у повољну позицију за лансирање. Први јапански авион који је оборен био је Томонагин. Ипак, Томонага је успео да лансира торпедо, које је на крају промашило циљ. Томонагин крини је такође успеода лансира торпедо и – такође промашио. Након лансирања је оборен од стране ловаца који су пристигли у помоћ са TF-16. Преостала два авиона из Томонагине групе су покушала напад на леви бок Јорктауна. Оба су оборена а да нису постигли нити један погодак.

Жртвовање Томонаге и нејгових четири авиона омогућило је успешан напад другом делу групе, коју су сачињавала 5 јуришника. Ова група је успела да се пробије између крстарице Портланд и разарача Балч и да крене ка прамцу носача, на левом боку. Јорктаун је покушао да окрене крму ка нападачу, али без успеха – велики брод није могуће тако лако и брзо окренути. Зерои из ловачке пратње су на себе преузели сав бес браниоца, успевши да заштити пет јуришника који су изводили напад. Од четири лансираних торпеда (авион са Акагија је имао квар и није успео да лансира торпедо), два су пронашла своју мету. Оба поготка у леви бок носача су имала разарајући учинак. Три стројарнице и прамчана просторија са генераторима биле су поплављене и сви котлови избачени из строја. Јорктаун се зауставио и нагнуо за 23°.

Погођени Јорктаун

Свих пет јуришника, заједно са четири ловаца, успело је да се врати а Хирју. Уз цену од пет јуришника и два ловца, Јамагучи је успео да онеспособи оно за шта је мислио да је други амерички носач. Американци су изгубили четири Вајлдкета, али само једног пилота.

Смрт Хирјуа

Флечерова промишљеност у упућивању извиђача сада се исплатила. У 1445 часова, авион са Јорктауна је јавио позицију јапанског носача Хирју. Подаци су били резултат још једног примера личне инцијативе, овог пута инцијативе два пилота ескадриле VS-5 који су самоницијативно проширили зону извиђања, док је на другој страни Нагумо на несрећу одлучио да се флотом приближи непријатељу уместо да искористи предност долета својих авиона који су омогућавали да удари Американце а да им не дође у домет авијације.

Извештај из VS-5 поставио је Хирју на неких 160 миља северозападно од TF-16. На палуби Ентерпрајза, 25 Даунтлеса је чекало на полетање, наоружани бомбама од по 500 и 1000 фунти. Спруанс је одлучио да их упути у 1530 часова. Дванаест минута касније авиони су били у ваздуху. Упркос чињеници да су очекивали јак отпор Јапанаца, Вајлдкети нису могли бити ангажовани због долета.  Овде је примећен још један разултат аљкавог рада Спруансовог штаба, који није укључио носач авиона Хорнет у планирање напада и није му јавио све до тренутка када је само лансирање авиона већ почело. Још једном се показала неспособност Американаца да организују велики и сложен напад. Тридесет минута након што је упућен напад са Ентерпрајза, Хорнет је послао 16 обрушавајућих бомбардера. Још петнаест их је остало на палуби, након што је Мичер наредио промену курса, чиме је носач изашао из ветра и завршио са лансирањем авиона.

У тренутку полетања авиона са Ентерпрајза, други талас са Хирјуа се враћао из напада на Јорктаун. Преостали авиони, пет јуришних и три ловачка, слетели су у 1540 часова. Упркос тешким губицима, извештаји преживелих пилота дали су Јамагучију дозу охрабрења. Са два потопљена или оштећена носача авиона, Хирју испред себе има свега један оперативни амерички носач авиона.

како би ударио по „трећем и последњем“ америчком носачу, Јамагући је испланирао да упути напад у 1800 часова. Време напада је било кључно, јер је у време сумрака мала група авиона могла неопажено да се провуче и изврш задатак. За овај напад, Хирyу је располагао са свега четири бомбардера и пет јуришника. Девет ловачких авиона би чинило заштиту. Како би нападаче спровео до мете, Јамагучи је планирао да упути извиђачки авион D4Y1 сат времена пре самог напада.

Ситуација која је до малопре била охрабрујућа у Јамагучијевој свести, почела је да поприма посве другачији облик захваљујући извештајима ивиђачких авиона који су били упућени раног послеподнева. Један од њих је јавио о присуству пловног састава са сва носча авиона на позицији 120 миља северозападно од Јамагучиевог састава.

Чињеница да су два америчка носача остала оперативна ускоро је потврђена када је пристигла велика група америчких обрушавајучих бомбардреа. Група са Ентерпрајза, смањена на 24 авиона пошто је један авион у лету одустао због квара, била је спремна да заврши започети посао разарања јапанских носача авиона. Поручник Галахер, вођа напада, повео је своје авионе да изврше напад из правца југозапада. Успели су да постигну изненађење. Галахер наређује авионима са Ентерпрајза да нападну Хирју, а да 14 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна нападне њима најближи бојни брод.

На носачу Хирју су вршене припреме за лансирање извиђачког авиона. Укупно 13 Зероа је било ангажовано у ваздухопловној патроли. Јапанци су дефинитивно били затечени. У 1705, четири минута након што су примећени, почео је напад. Ловци су очајнички нападали Даунтлесе док су се обрушавали, али са врло малом шансом за успешно пресретање. Командант Хирјуа је започео оштар окрет преко левог бока. Видевши да су прва два авиона из VS-6 промашила циљ, командир ескадриле VB-3 наређује својим авионима да нападају Хирју. Постигнута су четири поготка у зони испред острва, који су изазвали велики пожар и разнели прамчани лифт.

Петнаест минута касније је пристигла група авиона са Хорнета. Хирју је био у пожару, тако да је преосталих 14 обрушавајућих бомбардера напало бродове из пратње носача. Напад је био безуспешан. Сат времена касније, 12 бомбардера B-17 извело је коначни напад 4. јуна на 1. Кидо Бутаи, поново без погодака.

Четири поготка бомбама у Хирју било је сасвим довољно да се запали брод. Бомбе су пробиле у хангар где је у току било припремање авиона за напад. Пожар се појачао и у 2123 часова остао без погона. Јамагучи је одлучио да остане на носачу. До јутра 05. јуна у 0430 часова, посада носача је искрцана. У 0510 јапански разарач је кренуо да потопи носал, гађајући га торпедом. То није било довољно за потапање носача, јер је авион са носача Хошо прелетео зону у 0630 часова и фотографисао носач који је још увек био на површини, горући. Примећени су и чланови посаде који се из неког разлога нису искрцали. Послат је други разарач да спаси ове људе, али је у 0912 часова Хирју потонуо прамцем. Од 70 људи, колико их је било на носачу у тренутку потонућа, 35 је касније спашено од стране Американаца. Без њих, заробљеника, губици посаде су бројали 383 чланова.

Носач авиона Hiryu у пламену

Дилема адмирала Јамамотоа

Носачи авиона одређени за напад на Алеутска острва нису примили Јамамотово наређење да крену ка југу све до 1500 часова дана 4. јуна, када су се налазили у сред напада на Дач Харбор. Како су требали да сачекају повратак авиона из напада и да их попуне горивом и убојним средствима, нису могли да крену ка југу све до јутра следећег дана. Током вечери 4. јуна, Јамамото је још увек био у уверењу да може да напдне и постигне успех. Његово ноћно наређење издато у 1915 часова јасно је показало да није био свестан озбиљности ситуације. Још увек је разматрао заузимање Мидвеја и уништење америчке флоте у боју површинских бродова. Наређење је издато и подморници И-168 да бомбардује аеродром на Мидвеју, након чега би уследило бомбардовање аеродрома са тешких крстарица из Групе за блиску подршку. Јамамото није видео Нагумову тежњу за борбу површинских бродова као довољно агресивну, тако да је 4. јуна у 2255 часова одузео право командовања Нагуму, сем у делу командовања осакаћеним носачима авиона Акаги и Хирју са њиховом пратњом. Пред ноћну битку, команда је предата Кондоу.

Како напредујуће јапанске снаге нису оствариле контакт до 2330 часова, постало је јасно да до битке површинских бродова неће ни доћи. Наставак напредовања на исток довело би до тога да бродови дођу под удар америчких авиона. Стога је у 0015 часова Јамамото издао наређење Кондоу и Нагуму да прекину напредовање на исток и да се повуку и придруже главнини снага. У 0020 часова Куритиним крстарицама је било наређено да прекину планирано бомбардовање аеродрома на Мидвеју. Коначно, у 0225 часова, Јамамото је приморан да прихвати реалност. Пренео је командовање Комбинованој флоти и отказао операцију Мидвеј.

Јорктауново тешко искушење

У поређењу са очајничким али неефикасним покушајима да сачувају јапанске носаче авиона који су се нашли под ударом 4. јуна, напори на супротној страни, у спашавању Јоркатуна скоро да су могли имати успеха. У 1455 часова дато је наређење за напуштање брода. Брод је био већ опасно нагнут, тако да је постојала реална опасност да посада страда при превртању брода. Бродови из пратње су до 1639 прекрцали сву посаду са Јорктауна, уз помоћ мирног времена. Након преласка посаде на крстарицу Асторија, Флечер је у 1712 часова наредио TF-17 да се придружи Спруансу, а да Јорктаун остави. Касније је променио мишљење и оставио један разарач да чува носач. Флечер је планирао да се врати наредног јутра и да процени да ли је могуће спасити Јорктаун. Два јапанска извиђачка авиона су уочила Јорктаун, како плута нагнут у једну страну током истог поподнева.

Командант Јорктауна је 5. јуна формирао групу од 170 људи, укрцао их на три разарача и послао да се укрцају на Јорктаун. Напори за спашавање брода започети су 6. јуна контраплављењем просторија и одбацивањем непотребног терета. на тренутак се учинило да ће се ови напори исплатити, када се појавио реморкер Вирео и започео тегљење за Перл Харбур. Међутим, Јамамото је већ упутио подморницу И-168 да потопи носач. У умешно изведеном нападу у 1336 часова, И-168 је испалила целу салву торпеда на Јорктаун, са даљине од свега 1200 метара. Два торпеда су погодила носач, док је треће торпедо погодило разарач Хаман, који се налазио уз сам носач и преполовило га. Након овог напада, Јорктаун је напуштен у 1555 часова, овај пут заувек. Потонуо је у 0501 часова наредног јутра.

USS Yorktown (CV-5) тоне, 7. јун 1942.

Спруансова битка

Чак и након преласка на крстарицу Асторија, Флечер је задржао команду над двема америчким наменским снагама. У 1811 часова 4. јуна, Спруанс је тражио од надређених инструкције за даље деловање. Како је одговор био негативан, Спруанс је задржао тактичку команду и даље командовање снагама у бици, без консултације са Флечером. Ово се сматра несебичним актом Флечера који је гарантовао континуитет командовања над TF-16, али је послужио и за мнимизирање Флечерове улоге код Мидвеја. Спруансова примарна брига била је избегавање сукоба површинских бродова, истовремено користећи преостале ваздухопловне капацитете за наношење удара на погодне циљеве, уз одбрану Мидвеја од још увек могуће инвазије. У 1915 часова, Спруанс наређује TF-16 да плови на исток како би избегла јапанске снаге које би могле пловити на исток. У поноћ, Спруанс је повео TF-16 на север али је био принуђен да све до 0200 часа плови на исток, јер је имао лажни радарски одраз површинског објекта. У 0420 часа на дан 5. јуна, TF-16 је запловила на југозапад како би у јутро имала острво Мидвеј у домету.

Јутро 5. јуна је донело погоршање времена. Исто као и Флечер дан раније, Спруанс одлучује да сачека извештаје са извиђања Мидвеја, како би одлучио шта му је чинити. Међутим, серија извештаја са Каталина унела је забуну и чак наслућивала присуство петог јапанског носача авиона.

Спруанс је био убеђен да нема опасности по Мидвеј тако да је у 1100 часова повео TF-16 северозападно, брзином од 25 чв, како би истражио јутрошње извештаје о носачу авиона. Планирао је поподневни напад са велике дистанце преосталим обрушавајућим бомбaрдерима.

Са Хорнета је у 1512 упућен напад, јачине 12 обрушавајућих бомбардера, на циљ удаљен 240 миља. Други напад је сачињавало 14 обрушавајућих бомбардера из ескадриле VS-8. Упућен је 30 минута после првог таласа. Командир прве групе је летео 315 миља, а да није наишао на циљ. На повратку, прелетео је преко јапанске „лаке крстарице“ коју је напао без успеха. Мета је у ствари била разарач Таниказе коју је Нагумо деташовао како би се уверио да је Хирју потонуо. Други талас са Хорнета није остварио никакав контакт.

Јапански разарач Tanikaze

Допринос Ентерпрајза узалудним америчким напорима од 5. јуна огледао се у ангажовању 32 авиона Даунтлес из четири различите бомбардерске ескадриле које су се сада налазиле на Ентерпрајзу. Овај напад је упућен у 1530 часова и летео неких 265 миља на северозапад. Притом није успео да уочи никакав циљ. Када је вођа групе чуо извештај претходне групе о наиласку на „лаку крстарицу“, повео је свих 32 авиона у напад на исту мету. Ни ови авиони нису били ништа успешнији у нападу на маневришући разарач. Током поподнева исти брод је напало и 18 бомбардера Б-17, распоређених у две групе. Таниказе није претрпео ни један директни погодак, али је шест чланова посаде настрадало у нападима. Заузврат, на америчкој страни избројани су губици од једног обореног Даунтлеса и два бомбардера B-17 који су се срушили у повратку.

Фаза гоњења

Када је отказана операција Мидвеј, наизложеније јапанске јединице биле су четири тешке крстарице из Групе за блиску подршку. На несрећу по њиховог команданта, наређења за престанак бомбардовања Мидвеја била су погрешно упућена, тако да их оне нису примиле све до 0230 часова 5. јуна. У том тренутку су се налазиле на свега 50 миља далеко од Мидвеја. Јапанске крстарице су тада окренуле, али током промене курса је уочена америчка подморница. Током маневра избегавања подморнице, тешка крстарица Могами је ударила у Микуму. Микума је тада претрпела лака оштећења, али је прамац крстарице Могами био разбијен и могла је да настави вожњу брзином од свега 12 чворова. Како је била близу аеродрома на Мидвеју, њено преживљавање на бојишту било је под великим знаком питања. Стога је Курита наредио да остале две крстарице одржавају велику брзину, а да Микуму оставе да прати тешко оштећену крстарицу Могами.

Прамац крстарице Mogami након удеса са крстарицом Mikuma

Како су Спруансови носачи трагали за фантомским носаче, авионима са Мидвеја је дат задатак да се обрачунају са два “бојна брода” уочена близу острва. “Бојни бродови” су у ствари биле две тешке крстарице које су пловиле малом брзином на запад. На крстарице је упућено у напад 12 обрушавајућих бомбардера и осам бомбардера Б-17, који су извршили напад, али без последица по јапанске бродове.

Јутро 6. јуна је затекло TF-16 у пловљењу на запад. У 0500 часова Спруансови разарачи су се налазили 350 миља северозападно од Мидвеја. Са Ентерпрајза је полетело 18 Даунтлеса како би извели јутарње извиђање у сектору од 180º ка западу, на даљини до 200 миља. Један од извиђача је у 0645 изтвестио о пловном саставу јачине бојни брод, крстарица и три разарача на позицији 130 миља југозападно од TF-16. Извештај је погрешно примљен, тако да је Спруанс извештен о саставу јачине носач авиона и пет разарача. У 0730 часова, исти авион извештава о две крстарице и два разарача, али на позицији југоисточно од позиције из претходног извештаја. Спруанс је ово схватио као две посебне групе бродова и сматрао је да су циљеви вредни извршења напада. Оно што су пилоти уочили у ствари су биле крстарице Микума и Могами, праћени са два разарача, како плове на запад.

У напад је у 0800 часова кренуло 26 обрушавајућих бомбардера са Хорнета. Пратњу је сачињавало 8 ловачких авиона. Хитност акције је умањена донекле након слетања извиђачког авиона који је послао јутарњи извештај. Пилот је потврдио да нема носача авиона у извиђаној зони.

Напад је водио исти онај кмандир који је претходно безуспешно нападао „лаку крстарицу“. Нешто пре 1000 часова, његови авиони успевају да постигну два поготка на крстарици Могами. Јапанци успевају да оборе два Даунтлеса. Ватрено крштење две јапанске крстарице било је далеко од завршетка. Са Ентерпрајза је у 1045 полетела група од 31 обрушавајућих бомбардера и 12 Вајлдкета. Даунтлеси су сконцентрисали напад на Микуму коју су идентификовали као бојни брод. У нападу задобија пет директних погодака и два блиска промашаја, што за последицу има избијање пожара и квар на погону. У 1358 часова пожар се шири на крмену просторију са торпедима, а убрзо након тога долази до велике експлозије, што за последицу има велика оштећења и деформације на крми. Преживела посада је почела да напушта брод када се појавио и трећи талас америчких авиона. То је био други напад са Хорнета, са 24 обрушавајућих бомбардера. У том тренутку, TF-16 се налазила свега 90 миља далеко. Разарач Арашио бива погођен бомбом у крму, при чему гине 37 чланова посаде, међу којима се нашло и преживелих чланова посаде са Микуме. Могами је добила још један погодак, али је успела да одржи брзину и да се спаси са бојишта. Њени губици у посади износили су 90 мртвих и 101 рањених. Микума се није могла спасити, потонула је у око 1930 часова.

У вече 6. јуна TF-16 се налазила 700 миља далеко од острва Вејк. Нешто после 1900 часова, Спруанс је повео TF-16 на севроисток ради попуне горивом. Битка је била завршена.

Епилог

Упркос напорима јапанске царске морнарице да сакрије размере пораза од свог становништва и копнене војске, није се могла сакрити чињеница да су Јапанци претрпели велики пораз. 1.Кидо Бутаи се борио без подршке и поднео највећи терет губитака. Свих четири носача авиона је потонуло, изгубљени су и сви авиони из припадајућих ваздухопловних група – њих 248. Подједнако тешки губици су били и у посадама авиона, али ипак не тако катастрофални како се веровало. Погинуло је 110 пилота, највише међу ваздухопловном групом са Хирјуа. Поређења ради, у бици за Соломонова острва погинуло је такође 110 пилота, док је у бици за Санта Круз изгубљено 145 пилота, међу којима доста искусних пилота.

Јапанци су укупно изгубили 3057 људи, већином чланова посаде ових четири носача авиона. Међу жртвама се налазило и 721 припадника летачког техничког особља, што је представљао најзначајнији губитак у овој бици. Поред носача авиона, потопљена је и тешка крстарица Микума, док је тешка крстарица Могами била тешко оштећена и остала ван строја све до 1943. године. Неколико мањих бродова је такође оштећено, али ниједан од њих није остао ван строја дуже време. До искрцавања на Мидвеј није никада дошло. Једини успех ове операције било је заузимање острва Ату и Киска до чега је дошло 7. јуна.

За Американце, цена наношења стратегијског пораза Јапанцима била је релативно мала. најважнији губитак Пацифичке флоте био је губитак носача авиона Јорктаун. Поред њега, изгубљен је и разарач Хаман. Изгубљено је и 144 авиона, док су људске жртве бројале 362 морнара, маринаца и пилота.

Битка у Коралном мору

Уместо увода

Велики рат на Пацифику између САД и Јапана започео је на потпуно неочекивани начин. За америчку морнарицу, напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. године резултовао је уништењем Пацифичке флоте. Од осам бојних бродова, пет је завршило дан или у експлозијама или је потонуо на дно. Уместо велике поморске битке негде у западном Пацифику током пловидбе америчке флоте ка Јапану, америчка морнарица није ни дошла у прилику да се супротстави јапанској експанзији на Пацифику. Срећом по Американце, ниједан од носача авиона Пацифичке флоте није се налазио на везу у луци Перл Харбур. Са овим бродовима, уз потпуно нову поморску доктрину, америчка морнарица је размишљала како да преокрене ток јапанске експанзије.

Чак је и јапанска царска морнарица била затечена успехом у Перл Харбуру. Концепт груписања свих носача авиона у једну пловну јединицу, комбиновано са одличним авионима и посадама, направили су револуцију у поморском ратовању. Уништење америчке флоте јасно је демонстрирало да је ваздухопловна моћ доминантан фактор у поморском ратовању.

Као и Американцима, овакав развој догађаја учинио је предратне прорачуне јапанске царске морнарице ирелевантним. Јапанска царска морнарица је такође била моделована за одлучну битку дреднота за премоћ у Пацифику, али до овог сукоба никад није дошло. Међутим, са одлуком да оштрицу поморске моћи стави на носаче авиона, јапанска царска морнарица је могла да води експанзионистички рат са надом да ће моћи утврдити јаку позицију у Пацифику.

Стратегијска ситуација, мај 1942.

Јапанска експанзија у Пацифику изводила се према плану са којим се сложила и морнарица и копнена војска. Експанзија је захтевала серију операција које су имале за циљ да омогуће Јапанцима да овладају кључним подручјима и тиме оформе „Велику источноазијску сферу просперитета“. Када се кључна подручја једном заузму и утврде, Јапан би био у повољној позицији, према плану, да преговара са Американцима који би били неприпремљени и невољни да плаћају високу цену за избацивање Јапана са заузетих територија. Како је испланирано у царској врховној команди, почетни део рата је био подељен на две „оперативне фазе“. Прва фаза је предвиђала окупацију Филипина, Малаје, Холандске Источне Индије, Бурме и Рабаула. Једно од обележја првих операција био је практично непобитан успех ударних група носача авиона јапанске царске морнарице, зване Кидо Бутаи. Након Перл Харбура, јапански носачи су пружали подршку у заузимању Рабаула јануара 1942. године, а месец дана касније и у заузимању Холандске Источне Индије. Носачи у априлу исте године бивају пребазирани у Индијски океан како би се сукобили са британским ратним и трговачким бродовима.У настојању Јапанаца да реализују планирану прву фазу, поморске снаге Савезника нису биле у стању да их зауставе. У првом сукобу великих површинских бродова у Јаванском мору, јапански разарачи и крстарице су демонстрирале своју супериорност. Не желећи да делују потпуно дефанзивно, али немоћни да се супротставе јапанским носачима авиона, америчка морнарица је започела низ удара носачима авиона у средњем Пацифику. Прву акцију су извели носачи авиона Ентерпрајз (USS Enterprise) и Јорктаун (USS Yorktown), када су напали на Маршалова и Гилбертова острва првог дана фебруара 1942. године. Иако су амерички пилоти тврдили да су нанели велике губитке Јапанцима на острвима, стварни губици и оштећења су били далеко мањи.

Ентерпрајз је наставио нападима на острво Вејк 24. фебруара и острво Маркус 4. марта 1942.. Прва акција америчких носача авиона стратегијског нивоа био је напад на Лае-Саламуау 10. марта 1942, у коме су учествовали амерички носачи авиона Јорктаун и Лексингтон (USS Lexington). Након јапанског искрцавања на овим локацијама острва Нова Гвинеја, авиони са америчких носача су гађали јапанске бродове који су остали у зони искрцавања. Поново су Американци тврдили да су нанели велике губитке, с тим да је овај пут нешто и говорило у прилог таквим тврдњама. Штета коју су носачи нанели је била толика да су Јапанци морали да направе паузу док не оформе пратњу за наредне акције. Предложена операција против аеродрома Порт Морезби на Новој Гвинеји била је одложена јер Јапанци нису имали носаче авиона који би подржали операцију.

У међувремену, носачи Ентерпрајз и Хорнет (USS Hornet) су били окренути ка нападу на Токијо, који је изведен 16. априла. Какви год да су били резултати по амерички морал, Јапанци су страховали од будућих напада на своја острва.

Током друге оперативне фазе, Јапанци су предвидели да се прошире на исток Нове Гвинеје, Нове Британије, Фиџи и Самое у јужном Пацифику. Са спремношћу Јапанаца да изведу овај подухват, недоступност Ентерпрајза и Хорнета значила је да ће командант Пацифичке флоте у јужном Пацифику моћи да употреби само два носача авиона.

Са делом јапанске флоте носача авиона усмерених на подршку операције у јужном Пацифику, сцена за прву битку носача авиона је постављена.

Јапански план: Штаб морнарице против Комбиноване флота

Почетни период рата на Пацифику одвијао се према плановима развијеним у царском генералштабу. Прва фаза операције показала је потребу да се окупирају Филипини, британска Малаја, холандска Источна Индија, Бурма и Рабаул. Сходно томе, друга фаза операције би проширила стратешку дубину Јапана додавањем источне Нове Гвинеје, Нове Британије и Алеутских острва, Мидвеја, Фиџија, Самое и „стратешких тачака у подручју Аустралије“. Јапански командант у јужном Пацифику, адмирал Иноје, одиграо је велику улогу у планирању операција у региону. Успео је да дода Рабаул у оквире прве фазе када је указао да је главна јапанска база у централном Пацифику, острво Трук, свега 800 миља далеко. Једном када је заузео Рабаул, Иноје је тврдио да је за његову заштиту потребно запосести додатне тачке, а све у циљу постизања дубине за одбрану. Ове тачке су обухватале Нову Британију, источну Нову Гвинеју и Тулаги у Соломоновим острвима. По заузимању ових позиција, Јапанци су могли да развију мрежу аеродрома како би се одбранили од напада Савезничких снага. Сходно томе, Генералштаб морнарице је одобрио заузимање острва Лае, Саламауа, Тулаги и Порт Морезби 29. јануара 1942. године. Порт Морезби је био посебно важан јер би се тиме елиминисала опасност од америчких бомбардовања Рабаула, истовремено пружајући јапанским авионима приступ у Корално море и циљевима у североисточној Аустралији.

Југозападни Пацифик са Соломонским острвима, источном Новом Гвинејом, северозападном Аустралијом и Коралним морем

Први део друге фазе операције ишао је лагано након заузимања острва Лае и Саламауа 8. марта. Међутим, јапанске илузије о континуираном низу победа прекинут је 10. марта када су амерички авиони са носача авиона напали јапанске инвазионе снаге. Како је претрпео не тако мале губитке у односу на укупне снаге којима је располагао, Иноје је зауставио даља напредовања све док није ојачао своје снаге и могао да се супротстави потенцијалној интервенцији са америчких носача авиона.

Изгледи за наставак експанзије у јужном Пацифику зависили су од воље Јамамотоа да одвоји нешто од снага носача авиона Комбиноване флоте за потребе Инојеве команде. То је било сумњиво од самог почетка. Док су Генералштаб морнарице и морнаричка секција царског генералштаба размишљали како да наставе операцију заузимања Порт Морезбија,  чак и да испланирају како да заузму Нову Каледонију, Фиџи и Самоу након Порт Морезбија, Јамамотова пажња је била фиксирана на централни Пацифик. Сматрао је да се у централном Пацифику може одиграти одлучујућа битка са оним што је сматрао америчким центом гравитације – носачима авиона Пацифичке флоте. Самим тим, желео је да избегне учешће у експедицијама на јужни Пацифик све до завршетка одлучујуће битке – код Мидвеја. Током прве недеље априла, питање будуће стратегије је одлучено у корис Јамамотоа и његов план за напад на Мидвеј је одобрен. Међутим,  у намери да умири генералштаб морнарице, сложио се да се 5. дивизион носача авиона стави на располагање за операцију заузимања Порт Морезбија.

Напад на Порт Морезби, кодираног назива „МО операција“, била је подељена у неколико фаза. У првој фази, Десантне снаге Тулаги контра-адмирала Шима Кијохиде би напредовале као Соломоновим острвима како би заштитиле лево крило и повећале домет јапанских извиђачких патрола. Први циљ био је пребазирање 6 летећих чамаца и 9 хидроавиона са Рабаула у Шортленд 28. априла. 2. маја би хидроавиони кратког долета могли да пребазирају у заив „Хиљаду бродова“ на јужном делу острва Санта Изабел. Тиме би подржали заузимање Тулагија, што је требало да се према плановима деси 3. маја. Подршку нападу на Тулаги пружале су и главне снаге, нарочито авиони из састава ваздухопловне групе Шохо. Јапанци су очекивали да лако брањени Тулаги падне за један дан.

За адмирала Иноја, највећу опасност за јапанске снаге представљали су савезнички авиони који су базирали на копну. Савезници  су били у могућности да сконцентришу велики број авиона у североисточној Аустралији, у великим базама у Таунсвилу и Чартер Тауерсу. Да би ствар била још компликованија за Јапанце, базе у Аустралији су биле ван домета јапанских бомбардера из Рабаула. Упркос чињеници да је са америчког носача авиона извршен удар 10. марта на острва Лае и Сламауа, адмирал Иноје је сматрао да у зони нема америчких носача авиона.

Тако је, барем у почетку, примарна улога два флотна носача авиона додељена ударним снагама МО била да униште савезничке снаге у Аустралије, уместо да нападају америчке носаче авиона. Да би то учинили, и минимизирали шансе да буду откривени пре времена, Такагијеви носачи би пловили у широком луку кроз Корално море. Носачи би пловили источно од Нове Британије и Соломонових острва. Након пада Тулагија, носачи би прошли између острва Сан Кристобал и Еспириту Санто, и потом упловили у Корално море.

Прилазећи са истока, а не са севера како би Савезници очекивали, носачи би 7. маја били у позицији да изврше серију изненадних ваздушних препада на Таунсвил.

Тешка крстарица Кинугаса је била врло активна у првих пар месеци рата

У подршци пловљењу носача у Коралном мору, летећи чамци су пребазирали у Тулаги 4. маја. Тиме су пружали директну подршку ударних снага носача авиона извиђањем. Индиректна подршка је пружана ангажовањем четири подморнице на извиђању линије 450 миља југозападно од Гвадалканала како би пресрели савезничке снаге на путу ка северу из Бризбејна.

Након изненадних напада на Таунсвил, носачи би се попунили горивом и заузели поставиште у центру Коралног мора како би пресреле савезничке поморске снаге које су очекивали да се сада појаве као одговор на инвазију. Додатни ваздушни удари на савезничке базе би се извршавали по позиву.

Пратећи даљи план Операције МО, носачи су планирани да подрже снаге са Маршалових острва које су требале да заузму Океан и Науру острва (Операција RY). Сходно томе, носачи (укључујући и носач Шохо) би се брзо вратили у Јапан где би ушли у велики пловни састав који се формирао за извођење Операције MI – инвазију на Мидвеј.

Велики минополагач Окиношима био је командни брод контраадмирала Шиме. Торпедован је 11. маја од стране америчке подморнице S-42.

Примарни циљ целе операције био је спровођење десантних снага до Порт Морезбија до намераваног дана за извршење десанта – 10. маја. То није био нимало лак задатак, с обзиром да је спорим конвојем требало прећи преко 1000 наутичких миља од јапанске базе Рабаул до места десанта. У првом делу, требало је прићи архипелагу Луисиаде и проћи кроз пролаз Џомард. У другом делу, конвој је требао да пређе од пролаза Џомард до Порт Морезбија – неких 350 миља, односно 2 дана пловидбе. Конвој би испловио из Рабаула 4. маја. Био би покриван главним снагама, које би испловиле из подручја Тулагија и пловиле ка северу како би се спојиле са десантним снагама. Снаге борбеног осигурања би успоставили базу хидроавиона на острву Дебојн, у централном делу архипелага Лоуисиадес како би штитио конвој у проласку тим подручјем. Потом би се база хидроавиона пребацила на Кејп Родни, источно од Порт Морезбија. Десант би започео 10. маја употребом јединица из састава 3. Специјалних десантних јединица из Куреа и Јужноморског одреда, који је деловао у саставу 144. пешадијског пука.

За извођење операције МО, формиран је састав од 60 бродова, који су стављени под команду вице-адмирала Иноја Шигејошија. У саставу су се налазили 2 велика носача авиона, 6 тешких крстарица, 3 лаке крстарице и 15 разарача. Присутан је био велики број помоћних бродова. Све укупно, око 250 авиона (без хидроавиона) је додељено за извршење операције, од којих је око 140 било укрцано на носаче авиона.

Typeично за јапанска планирања операција, план Операције МО је зависио од строге координације нижих састава. Било које кашњење у било ком делу плана имао је потенцијал да доведе извођење операције у питање. Пре операције, цео план је наишао на тежак отпор, не од Американаца већ од адмирала од којих се очекивало да изведу операцију. Хара није желео да учествује у нападима на базе у Аустралији јер је веровао да се не може постићи изненађење. Ове забринутости и нарастајуће сумње у део који се тиче присуства америчких носача у зони, натерао је Иноја да овласти Такагија да откаже препад на Таунсвил уколико се изненађење не може постићи. Истог дана, Јамамото је одвагао и наредио да се сви напади на аустралијске базе откажу и да се уместо тога носачи авиона спреме за извођење напада на америчке носаче авиона. Због тога је задатак напада на аустралијске базе поверен 25. ваздухопловној флотили, која је базирала у Рабаулу.

Тешка крстарица Мијоко била је први брод из класе од четири пловне јединице. Биле су теже наоружане од било које савезничке крстарице 1942. године

Реализација овог задатка било је отворено питање, јер су могли да нападну само аеродроме у Порт Морезбију, остављајући базе у Аустралији нетакнуте. Немогућност Јапанаца да пруже ваздухопловну подршку десантним снагама била је Ахилова пета целе операције. Чак и када би сва три носача авиона могла да покрију конвој у пловљењу читавим трајањем операције, заштита од савезничких авиона са копна била би и даље проблематична. Како би терет заштите од напада из ваздуха пао на носач авиона Шохо са њених 12 ловачких авиона, уколико би се битка развила у корист Јапанаца и конвој са снагама за десант кретао ка Порт Морезбију, јапанска инвазија би могла бити осујећена нападом савезничких авиона са копна, без потребе за драматичном битком носача авиона.

Давањем дела Кидо Бутаиа, Јамамото не само да је угрожавао успех операције МО, већ је и те јединице изложио потпуном неуспеху. Уколико би носачи авиона били уништени или пак оштећени, не би могли да узму учешће у Јамамотовој одлучној операцији код Мидвеја. У ствари, два носача авиона из 5. дивизиона носача су чинила одлучујућу предност јапанске флоте носача авиона над америчком.

Тако је, у суштини, Јамамото учинио своју одлучујућу операцију код Мидвеја таоцем исхода операције МО.

Амерички план

Кингово прво наређење команданту Пацифичке флоте било је јасно: држати кључне позиције централног Пацифика: Хаваје и Мидвеј, и штитити поморске комуникације између САД и Аустралије. То је значило да је потребно што је пре могуће обезбедити линију Хаваји – Самоа, потом линију Самоа – острво Фиџи. Кинг је био одлучан  у намери да га стратегија по којој се прво треба обрачунати са Немачком а потом са свима осталим, неће одвратити од извођења мањих офанзивних операција на Пацифику. Јапанска експанзија у јужном Пацифику је омогућила Кингу да истраје у својим замислима.

Јапанско заузимање Рабаула 23. јануара појачало је страхове да су Фиџи или Нова Каледонија следеће на мапи освајања. Као одговор, Кинг је упутио наменске снаге носача авиона у јужни Пацифик, у којој се налазио Лексингтон, а месец дана касније и другу, са Јорктауном. Супротно од јапанског плана, план Американаца је био једноставан. Нимиц је 22. априла послао наређења Флечеру. Упозорио је Флечера на јапанску офанзиву и дао му назнаке о величини јапанских снага (три или четири носача авиона). Суштина наређења садржана је  у следећој реченици “Ваш задатак је праћење даљег напредовања непријатеља у подручјима Нова Гвинеја – Соломонова острва, заузимањем повољних прилика за уништење непријатељских бродова и авиона.“ Наређење није говорило о начину извршења мисије. Изналажење најбољег решења за остварење мисије лежало је на Флечеру. Нимиц је издао командантима детаљна упутства 29. априла. До тада, Флечеру су достављени допунски обавештајни подаци. Чинило се готово сигурно да непријатељ намерава да нападне и Порт Морезби и Тулаги. Идентификоване су четири групе које ће извршити операцију заузимања Порт Морезбија и Тулагија- десантне снаге за сваки од објеката напада, снаге за подршку и снаге носача авиона. У том тренутку, Американци су утаначили да се ради о три јапанска носача авиона. За напад на Јапанце, Флечер је формирао наменске снаге TF-17, састава носач авиона Јорктаун, 3 крстарице и 4 разарача.

USS New Orleans, први из класе од седам тешких крстарица изграђених у периоду од 1933. до 1936. Сматране су најбољим “споразумским” крстарицама америчке ратне морнарице. Брзина и аутономија им је обезбедила место у пратњи носача авиона

Након кратког боравка у Перл Харбуру, носач авиона Лексингтон са својом групом од 2 крстарице и 5 разарача (TF-11) је добио наређење да се врати у јужни Пацифик, где ће се 1. маја сусрести са Флечером, у источном Коралном мору. Флечер би преузео команду над здруженим пловним саставом. Са два носача, Флечер је добио основну мисију да покрије Порт Морезби и Соломонова острва. Након доласка у јужни Пацифик фебруара месеца, Флечер је разматрао напад на јапанску главну базу у Рабаулу, у покушају да заустави даље јапанско напредовање. Убрзо је одбацио размишљања као сувише агресивна и превише ризична. Чак и са два носача авиона, Флечер је наставио са стратегијом држања изван домета јапанских ваздушних патрола из Рабаула (око 700 миља) и тражења повољних прилика за пресретање јапанских снага на путу ка Соломоновим острвима који је водио кроз Корално море. Након сусрета са TF-11 1. маја, 1300 миља северозападно од Нове Каледоније, Флечер је одлучио да заузме поставиште 325 миља јужно од Гвадалканала како би био спреман да реагује на било који покрет Јапанаца.

Флечерова подршка су биле поморске снаге југозападног пацифичког подручја под командом генерала Дагласа Макартура. Снаге су организоване у TF-44. Чиниле су га тешка крстарица Чикаго, разарач Перкинс, аустралијске крстарице Аустралија и Хобарт које су  се налазиле на ремонту у Сиднеју. Ове снаге су требале да се сусретну 4. маја, 350 миља југозападно од Гвадалканала и препотчине се Флечеру у потпуности. Из састава снага којима је командовао Макартур извучене су и четири америчке подморнице, са задатком да патролирају јапанским подручјима.  Иако је Корално море познато као битка носача авиона, Флечер (који је службовао на крстарицама) је одрадио све припреме за артиљеријску битку уколико би се указала потреба. Формирао је две наменске групе површинских бродова које би могао да деташује да дејствују самостално. Прва је била базирана на пратњама две групе носача авиона и обухватала је 5 тешких крстарица и 5 разарача. Друга је за језгро имала TF-44 и у свом саставу је имала две тешке крстарице (једну аустралијску), аустралијску лаку крстарицу и два разарача.

Витални део савезничке одбране био је поверен савезничким ваздухопловним снагама у југозападном пацифичком подручју. Ове снаге би могле да обезбеде Флечеру извиђање на великим даљинама и средства за наношење удара јапанским поморским снагама. На папиру, то су биле велике снаге које су изгледале спремне за значајно учешће у акцијама. Међутим, то је била новоформирана јединица, која је имала проблема и са командовањем и са борбеном готовошћу. У просеку, за акцију је било спремно свега 12 до 15 авиона Б-17, 9 до 14 авиона Б-25, 16 авиона Б-26, 10 аустралијских Хадсона и 3 аустралијске Каталине. Ове снаге су биле адекватне за патролирање на прилазима Порт Морезбију, али је покривање Соломонових острва и источног Коралног мора зависило од задржавања базе за хидроавионе на Тулагију. У стварности, ови авиони су Флечеру били од ограничене вредности, јер није ни имао команду над њима, чак није био ни редовно извештаван о њиховим активностима.

Јединица од потенцијално веће важности за Флечера била је ескадрила Каталина који су стигли на Ноумеу 25. априла. Први је стигао тендер за хидроавионе Танџиер са 6 Каталина, док је преосталих чест пристигло 3. маја. Међутим, базирајући у Ноумеи, могли су да покрију само јужне делове Соломонових острва. Свеукупно, Флечеров план је био једноставан и флексибилан.

Са половином носача авиона Пацифичке флоте који су му додељени, приказао је комбинацију обазривости са опортунистичком агресивношћу.

USS Yorktown (CV-5) на пловидби Пацификом фебруара 1942. Фотографија снимљена из авиона TBD-1 који само што је полетео са Јорктауна.

Његово тежиште било је на одбрани Порт Морезбија, јер се чинило да је највећа претња усмерена управо на њега. Флечер је био обогаљен неадекватним извиђањем из ваздуха и логистичким ресурсима, али нити једно од овога није било под његовом контролом. Уколико је било грешака у планирању, то је свакако било фокусирање на Корално море и прилазе Порт Морезбију. Нити једна ваздушна патрола није упућена у зону источно од Соломонових острва где је, Флечеру непознато, лежала највећа опасност по Американце. Флечеров распоред танкера такође је био погрешан, поново захваљујући његовом игнорисању опасности којој је било изложено његово источно крило.

Оно што често није схватано у вези са америчким плановима за Корално море била је екстремна агресивност Нимица и Кинга. И Нимиц и Кинг су били самоуверени захваљујући способностима америчких носача авиона, и сходно томе желели су да прихвате  борбу са инфериорним непријатељем.Док је Кинг био познат по својој агресивности, Нимицова улога у бици је често потцењена. Чак и када је постало јасно да би јапанске снаге могле располагати са четири носача авиона, Нимиц је био решен да их доведе у Корално море и да се ту сукоби са њима. Уколико би успео да смањи њихову јачину, офанзивна снага целе јапанске царске морнарице била би умањена. Нимиц је чак одлучио да удвостручи свој улог слањем TF-16 у јужни Пацифик након повратка са препада на Токијо, али та група није могла да пристигне у подручје све до 14. или 16. маја када би вероватно и битка била готова. Међутим, Нимицова одлука да целокупну ударну моћ Пацифичке флоте постави у јужни Пацифик појачала је ризике по америчке снаге, јер је Перл Харбур остављен без заштите носача авиона. Да је битка у Коралном мору потрајала, та одлука би била исправна јер би био искоришћен долазак два свежа носача авиона који би изненадили Јапанце који не би имали чиме да им се супротставе.

ОТВАРАЊЕ

До краја априла, догађаји у Јужном Пацифику су почели да узимају маха. Јапанци су 28. априла импровизовали базу за хидроавионе на острву Шортленд и ту пребазирали пет летећих чамаца H6K6 Type 97 (савезничка кодна ознака „Mavis“). Ове летелице су имале долет од скоро 3000 миља, тако да су јапански команданти имали могућност прикупљања података са великог подручја. Следећег дана, Десантне снаге Тулаги напустиле су Рабаул, док је Главнина снага (укључујући и носач авиона Шохо) напустили Трук. Група носача авиона је испловила са Трука првог дана маја.

Први ударац је задат у јутро 3. маја, када су 3. специјалне десантне поморске снаге из дистрикта Куре  извршиле десант на острва Тулаги и Гавуту, без отпора. Акција је подржавана авионима из Рабаула и носача авиона Шохо, који се налазио 180 миља западно од Тулагија.

До тада, чинило се да се све одвија у складу са јапанским планом. Међутим, до краја 3. маја, тесно синхронизован јапански план операције МО је запао у потешкоће. Група носача авиона је имала задатак да изврши релативно једноставну мисију превожења 9 ловачких авиона Зеро са острва Трук у Рабаул. Мисију је требало извести 2. маја, у тренутку када су носачи авиона требали бити најближи Рабаулу, на свом путу ка југу. Међутим, када је девет ловаца полетело како је и планирано, морали су да се врате на носач јер се време погоршало. Покушај да се задатак изврши сутрадан је такође пропао због лошег времена, уз претрпљени губитак једног авиона. Сада су носачи били два дана иза планираног рока, али Јапанци нису сматрали да ће остатак операције каснити. Јапанци су испоруци ловачких авиона придавали велику важност због захтева за ојачавањем авијације у Рабаулу, која је била кључна у постизању  ваздушне супериорности изнад Порт Морезбија.

Разарач Yugure био је један од четири разарача класе Hatsuharu. Припадао је 27. дивизиону разарача.

Док су јапански носачи настојали да испуне мисију дотура ловачких авиона, Флечер је око 1900 часова 3. маја добио извештаје о заузимању острва Тулаги. Његове снаге су већ биле на мору, чекајући новости о напредовању Јапанаца. Упркос чињеници да Макартурове ваздухопловне снаге нису пружиле упозорење о инвазији на Тулаги, и информација о заузимању острва била је добродошла. У јутро 3. маја, TF-17 се споро кретала на запад, ка централном делу Коралног мора. Флечер и TF-17 су се након што је TF-11 завршила допуњавање горивом раздвојили од Лексингтона.  У ствари, Лексингтон је завршио попуну горивом и био близу Флечерове позиције. Стриктно радио ћутање је омело Флечера да то прими к знању, тако да када су добијени извештаји о заузимању Тулагија, одлучио је да делује само са TF-17. Флечер је окренуо ка северу у 2030 часова и повећао брзину на 27 чворова како би у зору 4. маја био у позицији да нападне Јапанце код Тулагија. Био је свестан да тиме може открити присуство америчких носача авиона у зони, али је био заузет постизањем изненађења и задавањем првих удараца.

Тешка крстарица класе Њу Орлеанс, USS Astoria била је део TF-17 током битке у Коралном мору. Учествовала је и у бици код Мидвеја пре него што је потопљена у боју са јапанском тешком крстарицом у бици код острва Саво августа 1942

Препад америчких носача авиона 4. мај 1942.

Десантне снаге Тулаги биле су без ваздушне подршке до 4. маја. Носач авиона Шохо је испловио на запад како би покрио конвој за инвазију на Порт Морезби који је испловљавао из Рабаула.

Тешка крстарица USS Chester, класе Northampton, снимљена августа 1942. За стандарде који су владали почетком 1942. поседовала је импресивно противавионско наоружање

Када су се авиони са америчких носача авиона појавили на небу изнад Тулагија у јутро 4. маја, Јапанци су били у потпуности затечени и били су у потпуности беспомоћни.

У 0630 часова са Јорктауна је полетео први од, како ће се касније испоставити, 4 таласа. У првом таласу се налазило 28 обрушавајућих бомбардера и 12 торпедних бомбардера. Како се није очекивало присуство јапанских ловаца, амерички авиони су полетели без ловачке заштите. Напад је започео у 0820 часова. Великих мета је било мало, од којих су највредније биле минополагач Окиношима и два разарача. Најбитнији резултат првог напада био је оштећење разарача Кикузуки, који је касније насукан и изгубљен. Исти авиони су се налазили и у другом таласу, који је лансиран нешто после поднева. Каснији, трећи талас се састојао од 21 обрушавајућих бомбардера, који су полетели у 1400 часова, а вратили се у 1630 часова. Четврти талас  су чинили ловачки авиони, који су имали задатак да униште летеће чамце Тypе 97 који су се налазили у луци Тулаги. Резултати овог интензивног напада били су врло разочаравајући.

Разарач Кикузуки, класе Муцуки, насукан на обалу, био је највећи брод који је страдао у нападу са носача Јорктаун.

Флечер је тврдио да су два разарача, један теретни брод и 4 патролна брода потопљена, док је лака крстарица насукана. Права рачуница је показивала мање губитке. Поред разарача Кикузуки, потопљена су још 3 мала миноловца и 4 десантне барже. Можда је најважнији разултат био уништење пет летећих чамаца Type 97. Укупни јапански губици су износили 87 погинулих и 124 рањених.

Покрети ради контакта: 5.- 6. мај

Покрети, 6. мај

Након напада на Тулаги, Флечер се упутио ка југу, пуном брзином. Јапанци нису имали појма где се налази носач са кога је извршен напад, тако да је Флечер могао лако да избегне освету. У јутро 5. маја, састао се са TF-11 око 325 миља јужно од Гвадалканала. Након спајања, запловили су ка југозападу. Око 1100 часова, авиони Wildcat који су узлетели са Јорктауна, уништили су летећи чамац Type 97 који је летео из правца Шортленда. Јапански пилот није имао времена да пошаље поруку, али је његово уништење јасно сигнализирало Јапанцима податке о могућој локацији америчког носача. У међувремену, јапански носачи су пипали у мраку. У време америчког напада, јапански носачи су вршили попуну горивом на северу Соломонових острва. Као одговор на напад, Такаги је пожуривао своје носаче ка југоистоку, очекујући да нађе амерички носач источно од Тулагија.

Након што нису ништа нашли, Такаги потврђује своју намеру да уплови у Корално море из подручја источно од Соломонових острва. У вече, 5. маја, Такаги је окренуо ка западу након што је заобишао острво Сан Кристобал на југу Соломонових острва. Планирао је да се попуни горивом 6. маја, неких 180 миља западно од Тулагија.

Током целог 5. маја, нити једна од страна није знала где се налази друга страна. Флечер је добијао опширне извештаје од макартурових ваздухопловних снага о локацијама и кретањима јапанских снага које су биле активне у Соломоновом мору. Добијао је и извештаје о носачима.

Око поднева 4. маја амерички бомбардер је пријавио да је уочио пловни састав са носачем авиона, код Бугенвила. Флечеру је пријављен као носач авиона класе Кага. Дан касније, други извештај је говорио о јапанском носачу југозападно од Бугенвила. Оно што су Макартурови пилоти уочили, био је носач авиона Шохо у пловидби ка северу како би покривао Десантне снаге МО.

Флечер 6. маја добија одобрење од Нимица да све три наменске снаге организује у једну, ознаке TF-17. Сада је располагао са два носача авиона, 8 крстарица и 11 разарача. Флечер је наредио југозападни курс како би се извршила попуна горивом пре него се време погорша. Извиђачки авиони који су упућивани у патроле нису успели да успоставе контакт са јапанским пловним саставом. Непосредно након поднева, Макартурови пилоти су пријавили да су угледали носач у пратњи четири ратна брода југозападно од Бугенвила. Флечерове патроле, упућене тог поподнева, летеле су 275 миља северно и северозападно од TF-17 али без резултата. Са извиђачким капацитетима савезничких ваздухопловних снага фокусираним на Соломоново море и Луисиадес, Флечеру је позиција јапанских носача авиона и даље остала непознаница.

У 1015 часова 6. маја радар је открио присуство „њушкала“ у зони TF-17 који ловачки авиони из састава ваздушне патроле нису могли да уоче. Флечер је сада морао да претпостави да је његов положај компромитован. Без података о непријатељу, Флечер је морао да претпостави да су бројни извештаји о контактима са непријатељем добијени од савезничких ваздухопловних снага потврђени обавештајни подави које је добијао од Нимица, а који су се односили на то да јапански носачи имају задатак да нападну Порт Морезби 7. маја и да ће конвој са десантним снагама проћи пролаз Џомард 7. или 8.маја. Међутим, Американци још нису видели конвоје, и наравно, Флечер је остао и даље без података о стварној локацији јапанских носача авиона. У вече 6. маја, Флечер је повео TF-17 ка северозападу и повећао брзину на 21 чв.  Намеравао је да у јутро 7. маја буде 170 миља југозападно од острва Дибоyн како би напао јапанске снаге код острва Мисима.

Јапанци су били први који су имали сигурне податке о непријатељским носачима авиона. У 1030 часова, авион (заправо летећи чамац Type 97) који је уочио радар са TF-17 јавио је податке да је амерички пловни састав (TF-17) 420 миља југозападно од Тулагија. Међутим, због нетачне позиције авиона, јављени су и нетачни подаци о кретању и позицији непријатеља. Извештај, који је Такаги примио у 1050 часова, затекао је Јапанце у току попуне горивом. Амерички носачи су наводно били удаљени 350 миља јужно, док је тачна удаљеност износила 300 миља. Тек су у подне два носача авиона, праћена са два разарача, упућена на југ како би нашли амерички пловни састав. Хара је одлучио да не упућује напад на велику даљину како не би открио своје присуство Американцима. Наставио је да плови ка југу, све до 1930 часова 6. маја када је дошао на удаљеност од свега 60-70 миља од TF-17.

6. мај се може сматрати даном пропуштених прилика за обе зараћене стране. Док су авиони са америчких носача авиона пропустили да уоче непријатеља, дотле је Хара наставио да игра пасивну игру заседе и пропустио да прати поуздане податке које су му обезбедили извиђачки авиони великог домета. Флечер је наставио да верује да су јапански носачи северозападно од њега. Обе стране су се ипак приближавале једна другој, тако да је сукоб 7. маја скоро сигуран. Јапанци имају велики потенцијал који могу ослободити у смртоносној заседи.

Сукоби 7. маја

Јутро 7. маја је затекло америчку наменску групу TF-17 на позицији око 150 миља јужно од острва Росел. Њеноа позиција се налазила између две главне јапанске снаге. Десантне снаге МО су се налазиле северно од пролаза Џомард, са Главним снагама адмирала Готоа северозападно од конвоја. Група носача авиона се налазила око 300 миља југозападно од Тулагија, односно око 200 миља југоисточно од Флечера. Флечер је био фокусиран на напад на јапанске снаге које су деловале у водама Соломонових острва, укључујући ту и јапанске носача авиона, за које се претпостављало да се налазе јужно од Бугенвила. Још увек није имао идеју  о правој локацији главнине јапанских снага носача авиона. Јапанци су себе видели у не баш сјајној позицији. Док су се још увек надали да могу да поставе заседу америчким носачима авиона, морали су да прилагоде планове операције МО чињеници да група носача авиона касни у односу на план тако да амерички носачи сада блокирају наступање десантних снага, те да су ближи транспортним бродовима од јапанских носача. Иноје је морао да прилагоди кретање конвоја са десантним снагама. Њихово кретање даље на југ учинило их је рањивим на америчке нападе. Док је Флечер имао опцију чекања и реаговања на јапанске потезе, Јапанци су морали брзо да доносе одлуке уколико желе да се операција одвија по плану.

Aвион Douglas Devastator са носача USS Enterprise изнад острва Вејк 24. фебруара 1942. Врхунац каријере у почетном периоду рата била је битка у Коралном мору када је са неколико торпеда погођен јапански носач Шохо.

За обе стране, кључ успеха је лежао у извиђању. Оба команданта су 7. маја тешко изневерени од стране својих извиђачких авиона. Серија грешака у извиђању обликовала је битку. Савезничке ваздухопловне снаге су наставиле са усмеравањем својих напора на подручје северно од Луисиадеса и у Соломоновом мору. Флечер је проширио патроле ангажовањем 10 авиона Dauntless са носача Јорктаун, који су полетели у 0600 часова. Њима су додељени сектори од северозапада до истока, дубине 250 миља. Јапанци су такође радили на свеобухватном извиђању. Авиони из Рабаула, са Шортланда, Тулагија и новоформиране базе хидроавиона на острву Дебоyне трагале су за непријатељем јужно од Луисиадеса. У међувремену, пошто је изгубио поверење у патроле упућиване са копна, Хара одлучује да пошаље у извиђање 12 авиона B5N са носача авиона, како би претражили сектор од 160 до 270° на даљини од 250 миља. Прва страна која би добила поуздане податке о непријатељу вероватно би била и прва која би покренула таласе напада, и сходно томе однела би и победу.

У зору истог дана Флечер је одлучио да деташује TG-17.3 под командом британског контра-адмирала Крејса. Под Крејсовом командом се се налазиле 3 крстарице и, са додатком једног америчког разарача, 3 разарача. Његов задатак је био да спречи пролазак десантних снага МО јужно од Лоуисиадеса. То је био контроверзни потез, јер је тиме Флечер уклонио трећину већ слабе заштите носача авиона и поставио снаге без ваздушне заштите у домет јапанских авиона са копна. Дискутабилно је и да ли би те снаге уопште могле извршити свој задатак. Уколико би битка носача авиона кренула лоше по Американце, Јапанци би имали мале потешкоће да се провуку поред Крејсовиих снага. на другој страни, уколико би битка носача авиона кренула добро по Американце, Јапанци би свакако морали да откажу инвазију.Флечер је образложио одлуку тиме да, уколико би се у бици носача авиона неутралисале обе стране – како се и догађало на вежбама америчке ратне морнарице, тада би Крејс био у позицији да спречи јапанско напредовање у Коралном мору. Под околностима, чинило се да је Флечер повукао добар, „осигуравајући“ потез, посебно због тога што је допринос Крејсових снага у противваздушној одбрани носача авиона из TF-17 био минималан.

Ситуација, 7. мај

 С обзиром на малу зону операције и број бродова и авиона у покрету, извештаји о контактима су се брзо филтрирали и достављали претпостављеним командантима. Хара је био први који је примио исправан извештај тако да је могао први да крене у акцију. Оно што Хара није знао било је то да је Флечер много ближе него што је очекивао и да плови на север тако да су јапанске патроле беспотребно упућене на југ.

То се није много тицало адмирала Харе све до 0722 часова када су два авиона Type 79 са носача авиона Шокаку јавили о присуству америчких снага, јачине један носач авиона, једна крстарица и три разарача, на свега 163 миља јужно од јапанских носача авиона. Касније је јављено о присуству једног танкера  и крстарице удаљених 25 миља од носача авиона. То је била информација на коју су Јапанци данима чекали и која се савршено уклапала у Харине претпоставке о могућој локацији америчких снага. Хара је послао још један авион са носача како би потврдили примљени извештај и започео припреме за упућивање авиона у напад. До 0815 часова, укупно 78 летелица (18 ловачких, 24 торпедних и 26 обрушавајућих бомбардера) је послато да уништи амерички носач авиона. Командант напада био је капетан корвете Такахаши Какуичи.

Оно што се чинило као обећавајућа ситуација за Јапанце брзо се преокренула у потенцијалну катастрофу. Делујући на основу извештаја приспелих непосредно након 0900 часова, Такахаши је на јављеној позицији нашао само танкер и крстарицу. Проширена потрага није дала резултате. Ствари су постале још горе када је Хара примио извештаје од хидроавиона упућеног са крстарице Кинугаса који је претраживао подручје јужно од Луисиадеса када је уочио америчке носаче авиона југоисточно до острва Росел. Са њих је у 1008 упућен напад. У 1051, авиони се враћају на Шокаку и  потврђују да су видели само танкер. Суочен са алармантним обртом догађаја, Хара је у 1100 часова опозвао напад.

Пре него што је напустио подручје, Такахаши је упутио обрушавајуће бомбардере на једине мете на видику. Првих четири бомбардера Type 99 као циљ су изабрали разарач Симс и убрзо га уништили са три бомбе. Разарач је потонуо са великим губицима међу члановима посаде. Танкер Неошо је био мета за преко 30 обрушавајућих бомбардера, који су остварили 7 погодака. Током 18-минутног напада оборен је један авион. Брод је остао нагнут, у пожару и без погона.

USS Sims маја 1940. Завршен 1938, био је први брод из класе, који је често коришћен за осигурање пловних састава почетком рата.

Међутим, половина посаде се вратила на брод и успела да угаси пожар, да би касније била спашена од стране америчког разарача. Танкер је на крају потопљен, док је остатак посаде спашен 11. маја.

Јапанци су пропустили прилику да ухвате Американце у заседи, потопивши само мање бродове.

Авиони су се из напада вратили тек након 1500 часова, тако да је питање упућивања новог таласа на америчке носаче авиона било под знаком питања. Срећом по адмирала Хару, напад на танкер није разоткрио његову позицију. Касније тог дана, Флечер је постао свестан да је Неошо био нападнут али н иједан брод није послао поруку о нападу пре него што је потопљен или стављен ван употребе. Симс је послао извештај о авионима али га TF-17 није примила. Једина вест са Неошоа била је да је у 1021 постао мета напада авиона. Како је могао бити нападннут и авионима који базирају на оствру Тулаги, Флечер и његов штаб су и даље остали несвесни да је танкер уништен нападом са носача авиона.

Док су се Јапанци борили да разјасне своју ситуацију, скоро идентична ситуација се дешавгала и код Американаца. Међутим, у њиховом случају, околности су се развијале далеко повољније. Флечер је још у 0735 часова примо извештај о активностима Јапанаца. Виђене су две крстарице северозападно од острва Росел. Након тог извештаја у 0815 часова стигао је извештај о контакту: два носача и четири крстарице северно од острва Мисима. Њихова позиција је била 225 миља северозападно од TF-17, што их је стављало ван домета ловачких и торпедних авиона. Међутим, са јапанским снагама које су се кретале ка југу и Флечеровим снагама које су се кретале ка северу – напад је био могућ. Флечер је чекао више од сат времена да покрене напад, али почевши од 0926, са Лексингтона је у напад полетело 10 ловачких авиона, 28 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера. У 0944 часова, Јорктаун је послао први од два таласа, у коме су се налазила осам ловачка, 25 обрушавајућа и десет торпедних бомбардера.

Међутим, чим су авиони били на путу ка северу, ствари су се погоршале. У  току јутра послужилац радара је јавио о контактима у близини наменске групе. Како ловачки авиони нису могли да уоче „њушкала“, Флечер је претпоставио да радар види његове снаге. У то време је стигао и извештаја са Неосхоа да је нападнут. Још горе, повратком извиђачких авиона установљено је да су носачи авиона о којима је јавио уствари пловни састав од четири лаке крстарице и два разарача. Сукобљен са истом дилемом коју је имао и јапански адмирал Хара, Флечер је одлучио да опозове напад. Из извештаја савезничких ваздухопловних снага је знао да су у планираној зони напада јаке јапанске снаге. Ситуација је постала јаснија када је у 1022 часова из Порт Морезбија примио извештај да је два часа раније авион Б-17 известио о присуству великог пловног састава у коме су се налазили носач авиона, десет транспортних бродова и 16 других бродова, нешто јужније од локације носача авиона из ранијег, нетачног извештаја. Флечер је нову информацију проследио авијацији, упутивши их ка зони циља у нади да ће их наћи.

Док је Флечер био забринут да је пропустио главнину јапанских снага са носачима авиона, његов напад је упућен у зону богату циљевима. Како су Десантне снаге МО и главнина снага јапанске царске морнарице били врло близу једна друге, није било шансе да ће амерички напад бити у потпуности неуспешан. Као одговор на активности америчких авиона, Иноје је окренуо конвој са десантним снагама ка северу како би избегао напад. Знао је да је уочен и да се амерички носачи авиона налазе југозападно. Такође је примио и извештај о саставу јачине два бојна брода, једна крстарица и четири разарача (Крејсове снаге) јужно од пролаза Џомард.

Чекајући да се носачи адмирала Харе изборе са непријатељем, Иноје је зауставио своје наступање. У међувремену, Шохо је требао да одбрани његове снаге од очекиваног напада из ваздуха.

Уништење носача авиона

По лепом времену, са ангажованих 93 авиона – Шохоу је претила брза смрт. Авиони са Лексингтона су уочили јапански носач авиона Шохо око 1040 часова, 40 миља северније. На Шохо само што је слетела ваздухопловна патрола јачине 4 авиона – у току су биле припреме за покретање напада на TF-17, мањих размера. У време када су амерички авиони осмотрени, у 1050 часова, у ваздуху су се налазила само три авиона – један Type 0 и два Type 96.

Ваздухопловна група са Лексингтона је прва напала. Тај напад се сматра једним од најкоординисанијим нападима америчког морнаричког ваздухопловстава икада. Командант ваздухопловне групе, капетан фрегате Вилијам Аулт, је одлучио да усмери напад командног елемента групе и ескадрилу VS-2 на слабљење одбране носача, док је преостали део групе имао задатак да кординисано напада.

„Отварајући“ напад у 1110 часова, три обрушавајућа бомбардера су промашила циљ. Шохо је извео оштар заокрет у лево како би избегао нападаче – што му је и пошло за рудом, јер га је промашило свих десет авиона из ескадриле VS-2. Напори јапанске противавионске артиљерије, као и два авиона Тyпе 96, били су неефикасни против обрушавајућих Dauntlessа. Један једини јапански ловац који се налазио у ваздуху, успео је да оштети један Dauntless током обрушавања и да једног, који се извлачио из обрушавања, обори.

Авиони из ескадриле VB-2 су извршили напад у 1118 часова и постигли два поготка бомбама масе 1000 фунти. Ови погоци су проузроковали озбиљне пожаре на палуби хангара у коме су се налазили авиони попуњени горивом и чекали за полазак у напад на TF-17. Истовремено са нападом обрушавајућих бомбардера, авиони из састава ескадриле ВТ-2 су се спустили на висину за  напад…

Фотографија напада на носач авиона Шохо 7. маја. Док Шохо гори, на десној страни фотографије се види Devastator у десном заокрету након лансирања торпеда на носач авиона.

Пронашавши празни простор у заштити коју су пружале крстарице, командир ескадриле је одбацио торпедо у 1119 часова. Ескадрила је постигла укупно 5 погодака, довољно да изазове фатална оштећења која су прерасла у неконтролисаног продора воде. У 1125 часова, 24 од 25 обрушавајућих бомбардера из састава ескадриле VB-5 и VS-5 напало је Шохо. Петнаест погодака је потврђено против непомичног непријатеља, мада су јапански извори признали 11 погодака. Колико год да их је било, било је довољно да би се Шохо прогласио „мртвим“. У 1129 часова напад су извршили торпедни бомбардери и постигли 10 погодака. Јапанци су признали два поготка, али их је вероватно било више. Шохо је буквално био разнет салвом бомби и торпеда. Од посаде која је бројала 834 чланова, преживело је 203 чланова. Амерички губици су бројали свега један обрушавајући бомбардер Dauntless са Јорктауна и два са Лексингтона.

Један од пет погодака торпедима са авиона из ваздухопловне групе носача авиона Лексингтон

Обе америчке ваздухопловне групе су се до 1450 часова вратиле на своје носаче авионе, где је извршена попуна горивом и убојним средствима, тако да су могли бити поново упућени на задатак. Флечерови пилоти су одрадили добар посао, потопивши први јапански носач авиона у Другом светском рату. Због немогућности покретања и прихвата таласа напада пре мрака, Флечер је одлучио да не шаље авионе у напад на јапанске бродове у Соломоновом мору, као и да не шаље допунске извиђаче у трагање за главнином јапанских снага. Флечер је био свестан да се Иноје повлачи са конвојем десантних снага, али му још увек није била позната позиција јапанских носача авиона. Лакнуло му је да његов погрешан потез са почетка дана није кажњен нападима са јапанских носача.

Док је Флечер избегао јапански ваздушни напад, дотле је TF-17.3 била мање срећна. Крејсове снаге су се током дана налазиле у зони југоисточно од пролаза Џомард, чиме су дошле у домет јапанских авиона из Рабаула. Опажене су раније, почетком дана, док је напад уследио у 1400 часова. Напад је извршен у два таласа, јуришним бомбардерима G3M Type 96 (савезничко кодно име: Nell). У првом таласу се налазило 12 авиона. Били су наоружани торпедима која су се показала као неуспешна при лансирању са максималних даљина. Пет летелица је изгубљено. Око пола сата касније, уследио је напад 19 авиона Г3М наоружаних бомбама. Није постигнут ни један погодак.

Крејсов вешт маневар и тешка противавионска ватра помогли су да се избегне катастрофа, али су Јапанци још увек били убеђени да су постигли велики успех. Тврдили су да су потопили бојни брод класе Калифорнија и крстарицу класе Аугуста, тешко оштетили бојни брод класе Ворспајт (HMS Warspite) и вероватно оштетили крстарицу класе Канбера. И вештина и способност јапанских пилота биле су суморне и у супротности са ударима јапанског морнричког ваздухопловства од пре свега пар месеци раније, када су брзо потопили британске капитале бродове Принс оф Велс (HMS Prince of Wales) и Рипалс (HMS Repulse) у водама Малаје, првих дана рата.

Због губитка носача авиона Шохо, Иноје је одложио инвазију на Порт Морезби за два дана. Извео је конвој из домета авиона и концентрисао површинске снаге код острва Росел, како би био спреман за могући ноћни напад. Схватајући да ноћни напад и није баш реалан, касније је издао инструкције Готоу да раздвоји крстаричке снаге тако да две крстарице остану са главнином снага, а преостале две упути у помоћ носачима авиона. Јапанцима је, узевши у обзир колико је авиона напало Шохо, постало јасно да Американци на располагању имају и више него довољно авиона. Са Операцијом МО у хаосу, све је зависило од способности јапанских носача авиона да униште америчке носаче и поврате операцију у планирани ток. Сходно томе, Хара је сада био склонији ризику. Како одавно није примио извештај са подацима о позицији америчких носача авиона, Хара је наредио извиђање од југозапада до северозапада, на даљини до 200 миља. Авиони су полетели у 1530 часова, али све до пријема наређења за повратак нису ништа нашли. Извиђање је спроведено са намером да се организује ризични ноћни напад. Изабране су најискусније посаде авиона. Са носача авиона Зуикаку за учешће у нападу је изабрано 9 посада јуришних авиона и 6 посада бомбардера. Њима су се са носача авиона Шокаку придружиле још 6 јуришника и 6 бомбардера. Чињеница да је у овој авантури био присутан и већи степен очајања, и више је него очигледна. Неке од изабраниих посада само што су се вратиле из ранијег напада, и од њих се очекивало да поново узлете по изузетно лошим метео условима како би извршили напда на циљ коме још увек није откривена тачна позиција.

Предвидљиво, операција није добро почела. Авиони су узлетели са носача у 1615 часова, са наређењем да лете на позицију 280 миља западно. Непознато Јапанцима, амерички носачи авиона су се налазили неких 150 миља у смеру запад-северозапад, али сакривени тешким облацима. Када су јапански авиони пристигли на наређену позицију, на њој није било ни трага од америчких бродова. Након извршеног извиђања подручја, авиони су се упутили назад, организовани у три групе, претходно одбацивши бомбе и торпеда.

Приликом повратка, јапански авиони су налетели на америчке носаче. Авиони Wildcat, навођени радаром, пресрели су прву групу. Као резултат борбе, из прве групе је оборено 6 јуришних авиона и један бомбардер, док су Американци изгубили три авиона Wildcat. Друга и трећа група су на позицију америчких носача авиона пристигли у ноћи и, убеђени да су то јапански авиони, намеравали су да слете. Противавионска ватра са носача је оборила једног јуришника и тиме развејала сумње у припадност носача авиона.

Коначно, до 2300 часова, сви јапански авиони су слетели, уз губитак још једног јуришника приликом слетања. Од 27 авиона који су летели на задатак, 18 се вратило. Међутим, губитак од 18 драгоцених авиона осетиће се наредног дана. Јапански пилоти су известили о позицији наменске групе TF-17 40-60 миља западно. Обе стране су сада знале да је друга страна у близини. Следећи дан ће, готово сигурно, донети одлучујући сукоб битке у Коралном мору.

Припреме за битку, 8. мај

Обе стране су знале да је брзо и тачно извиђање кључ за одлучујуће догађаје на дан 8. маја. Током ноћи, обе стране су покушале да заузму повољније поставиште за долазећи окршај. Амерички носачи авиона су пловили на југоисток све до после поноћи, када су окренули ка западу. Разарач Монаган је деташован ради спашавања преживелих са танкера Неошо и разарача Симс.

Ово деташирање је оставило наменске снаге TF-17 са седам разарача. Крејс је издао наређење својим снагама да плове ка западу  како би остали југоисточно од Порт Морезбија, на позицији да пресретну све јапанске снаге  које напредују ка Порт Морезбију у светлу битке носача авиона. У јутро 8. маја, наменске снаге TF-17 су располагале са 117 исправних авиона (31 ловачких, 65 обрушавајућих и 21 торпедних бомбардера). Фич је за извиђање смислио план како би покрио све евентуалне догађаје. Како није могао бити сигуран у покрете јапанских носача током ноћи, моро је да претпостави могућност да су они још увек релативно близу. Стога је организовао извиђање у свим секторима (360°) са 18 авиона SBD из ескадрила VS-2 и VB-2 са Лексингтона. У северном делу зоне извиђало се до даљине од 200 миља, док је на југу сектор извиђања био нешто краћи – 125 миља.

Носач авиона Лексингтон фотографисан са палубе Јорктауна. На палуби Јорктауна налазе се обрушавајући бомбардери типа Dauntless

По њиховом повратку, ових 18 авиона би се нашло у ваздухопловним патролама носача авиона. Сваки носач је ангажовао ваздухопловне патроле јачине по 8 ловачких авиона, док је Јорктаун наменио 8 авиона SBD за противторпедну патролу. На оба носача, преостали авиони су били у приправности да крену у напад по добијању информације о циљевима.

Ситуација на дан 8. маја

Током ноћи 7./8. маја, Иноје је наредио Такагију да заузме поставиште 110 миља јужно-југоисточно од острва Росел до зоре, како би био у позицији да нападне TF-17. Међутим, из многих разлога, зора је затекла јапанске носаче авиона на позицији 140 миља североисточно од острва Росел. како је неуспешни напад јапанских авиона потрајао, јапански носачи су морали да плове на исток све до 2200 часова, када су почели да прихватају авионе на палубе. Хара је саветовао Такагију да задржи курс ка истоку или да плови ка југу, како би могао да нападне Американце са крила. Такаги је одбио препоруку, али се сложио са предлогом да носаче авиона позиционира североисточно од острва Росел – супротно наређењу адмирала Иноја. Хара је сматрао да ће му ова позиција омогућити да спроведе усмереније извиђање, уместо извиђање у свим правцима уколико се повинује наређењима Такагија и продужи у зону југоисточно од острва Росел, које је било близу последње познате позиције америчких носача авиона.

Хара је планирао да мање авиона ангажује на извиђању, а да више авиона буде спремно за напад. Ситуација адмирала Харе, када су у питању авиони, била је неповољнија у односу на ситуацију код Американаца. Амерички 5. дивизион носача је располагао са 96 авиона (38 ловаца, 33 бомбардера и 25 јуришника). У поређењу са TF-17, на јапанксим носачима је могло да се прикупи 21 авиона мање. Супротно Фичу, Харин план извиђања био је много оштрији. Према тактици извиђања у јапанској царској морнарици, за задатке извиђања треба ангажовати хидроавионе који су се налазили на крстарицама, док се авиони са носача авиона чувају за мисије напада на непријатеља. Међутим, 8. маја је тешко море спречило јапанске крстарице да употребе своје хидроавионе. Хара је морао да ангажује 7 јуришних авиона са носача авиона да покрију јужни сектор, на даљини од 250 миља. Четири бомбардера који су базирали у Рабаулу и три летећа чамца са острва Тулаги су добили задатак да извиде подручје јужно од Лоуисиадеса.

У 0600 часова, јапански носачи авиона су се налазили 220 миља североисточно од TF-17. такаги је наставио да плови на север како би се сусрео са крстарицама Кинугаса и Фурутака, које је Иноје деташовао ради повећања заштите носача авиона. Остатку снага укључених у операцију МО, укључујући главнину снага, десантне снаге и борбено осигурање, било је наређено да се у току поподнева прикупе на позицији 40 миља источно од острва Вудларк (Woodlark). Након што ударне снаге „расчисте пут“, конвој би наставио ка Порт Морезбију са задатком извршења инвазије, која је препланирана за 12. мај.

Време је играло важну улогу у догађајима од 8 маја. Ивица фронта се померила 30 – 50 миља ка северу и североистоку. То је довело TF-17 из положаја заштићеног од непријатељског извиђања у положај где влада лака измаглица, са већом видљивошћу. Насупрот томе, јапански носачи су доспели у подручје тешког мора. Како се касније показало, то је усложило и отежало задатак америчким пилотима.

Напад Американаца на ударну групу носача авиона јапанске царске морнарице

Јапански извиђачки авиони су се нашли у ваздуху већ у 0615 часова, док су Американци подигли 18 авиона SBD у 0635 часова. Ни једнима ни другима није требало много времена да пронађу оно што траже. Јапанци су први постигли успех. Радар са носача Јорктаун је пријавио контакт у 0822 часова, 18 миља северозападно, али упућена ваздухопловна патрола није успела ни да га пронађе нити да га пресретне. У 0822 часова јапански извиђачки авион пријављује два носача авиона 235 миља од ударне групе МО, у смеру 205°. Радио извиђачи са оба америчка носача су потврдили чињеницу да је јапански авион уочио TF-17 и послао извештај.

Флечер и Фич су први извештај добили у 0820 часова када је SBD из ескадриле VS-2 уочио јапанске носаче авиона на тешком мору. По уносу података из извештаја на карту, постало је јасно да се јапански носачи авиона налазе 175 миља од TF-17, у смеру 028°, те да се удаљавају од америчких носача. Удаљени 175 миља од Американаца, Јапанци су били на самој ивици акционих радијуса америчких авиона. Ипак, одлучено је да се упути напад, а да се TF-17 и сама упути ка Јапанцима како би умањила даљину коју би авиони морали да превале при повратку из напада.

Први напад је упућен од стране Американаца. У 0900 часова, са Јорктауна је покренут напад јачине 39 авиона (6 ловаца, 24 обрушавајућих и 9 торпедних бомбардера), док је Лексингтон свој напад јачине 36 авиона (9 ловаца, 15 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера) упутио 7 минута касније. Упоредо са почетком ваздушне битке, Флечер је Фичу препустио тактичку контролу TF-17. До 0925 часова, сви авиони су били у ваздуху и напустили зону TF-17. Додатни извештаји извиђача у 0934 часова показали су да су јапански носачи удаљени 191 миљу од америчких.

Шокаку под нападом авиона са Јорктауна.

Када су авиони са Јорктауна пристигли у зону напада, затекли су јапанске снаге раздвојене у две групе. Зуикаку, праћен крстарицама Мијоко и Хагура и 3 разарача, био је неких 6 наутичких миља испред носача Шикоку са две крстарице из пратње, Фурутака и Кинугаса. Док су обрушавајући бомбардери заузимали позицију за напад, група са носачем авиона Зуикаку нестала је у олуји. Носач авиона Шокаку, који је остао у зони веће видљивости поднео је главни удар америчких авиона. Обрушавајући бомбардери, њих 24, постигло је 2 поготка бомбама масе 450 кг. Први погодак је изазвао пожар у надграђу брода. Друга бомба је пала у близини острва и изазвала пожар на летној и палуби хангара. Напад ескадриле торпедних бомбардера био је у потпуности безуспешан, не постигавши ни један погодак. Јапанске ваздухопловне патроле и противавионска артиљерија показале су се скоро у потпуности неефикасним. Американци су изгубили два авиона SBD, док су Јапанци остали без два ловачка авиона.

Неких 30 минута након почетка напада авиона са Јорктауна, започео је и напад авиона са Лексингтон. Лоше време је учинило да резултати напада буду још гори. Већина обрушавајућих бомбардера са Лексингтона је промашило мету. Једино су 4 авиона успела да постигну поготке. Сви су нападали носача Шикоку, погодивши га још једном бомбом масе 450 кг.

Шoкаку при великој брзини пловљења изводи нагле окрете како би избегао нападе обрушавајућих бомбардера

Још једном су сва торпеда одбачена са авиона кренула на Шокаку, и још једном је командант јапанског носача успео да избегне свих 11 торпеда која су јурила на њега. Губици у нападу су поново били лаки: три ловаца и један обрушавајући бомбардер. Њима треба додати и губитке приликом повратка из напада: свој пут до носача Лексингтон није нашао један ловац и два обрушавајућа бомбардера.

Од укупно 13 ловачких авиона Type 0 ангажованих у ваздухопловној патроли, амерички авиони Wildcat су два оборили, а један оштетили. Амерички губици су овог пута били мало већи од јапанских: оборена су два SBD и три Wildcatа.

Укупан резултат америчког напада био је разочаравајући. Зуикаку, скривен облацима, остао је нетакнут. Штета на носачу Шокаку, у виду три поготка бомби, била је озбиљна али није било опасности од потапања. Пожар је био брзо угашен, али је носач остао без могућности да користи авионе. Стога је наређено да Шокаку напусти зону брзином од 30 чв, у пратњи два разарача. Губици у људству су бројали 109 погинулих и 114 рањених.

Јапанци нападају TF-17

На носачима Шокаку и Зуикаку, у приправности је чекало 18 ловаца Тyре 0, 33 бомбардера Тyре 99 и 18 јуришника Тyре 97. Након извештаја који је приспео у 0822 часова, покренут је напад под командом капетана корвете Такахашија. Супротно америчкој доктрини, авиони су летели у једној формацији.

TF-17, са два носача авиона, пет крстарица и седам разарача, чекао је на напад. Очекујући јутарњи напад, Фич је урадио све што је могао на формирању робустне ваздухопловне патроле. Осам авиона Wildcat је већ било у ваздуху, подржавани од стране 18 SBD на противторпедној патроли. У 1055 часова, радари на Лексингтон и Јорктаун, јавили су о великој формацији која им се приближава. Група је откривена на 68 миља, у смеру 020. Одмах је подигнуто још девет авиона Wildcat и 5 авиона SBD. Новопридошли авиони Wildcat имали су задатак да пресретну јапанске авионе што је могуће даље од америчког пловног састава.

Резултат ове, спољне, битке није био повољан за Американце. Авиони који су имали задатак да пресретну јапанске авионе пропустили су да обаве задатак све док јапански нису извршили свој задатак. Као додатак, авиони Wildcat који су имал изадатак да униште нисколетеће торпедне бомбардере пропустили су јапанске авионе због облачности. Такахаши је успео да доведе својих 33 обрушавајућих бомбардера на позицију уз ветар од TF-17 док је 18 торпедних бомбардера добило задатак да одмах нападну.

Лексингтон током напада торпедних бомбардера 8. маја.

Од 18 јуришника који су нападали, 14 је одређено за напад на Лексингтон, док је преосталих 4 требало да нападне Јорктаун. Упркос напорима авиона Wildcat у одбрани и великог броја авиона SDB Dauntless против споријих торпедних бомбардера, 15 од укупно 18 авиона Тyре 97 се пробило и дошло у позицију за напад. Четири авиона су напала Јорктаун и испромашивала, уз губитак два авиона. Са 14 авиона Тyре 97, колико их је било на располагању за напад на  Лексингтон, постигнути су бољи резултати. Командант брода није могао да маневром избегне свих девет торпеда која су лансирана на њега. Након избегнутих првих пет торпеда лансираних са две групе авиона које су нападале и по левом и по десном боку брода, последња група од четири авиона Тyре 97 је имала јасну ситуацију. Два торпеда су прошла дубоко испод кобилице носача, док су преостала два погодила носач у леви бок. Први, у 1120 часова, је ударио у прамчани део и избацио из употребе два лифта у горњој позицији. Што је важније, искривио је танк за смештај авионског горива и проузроковао мање пукотине. Самим тим су се раширила испарења горива. Други погодак је био испод острва, близу просторија са котловима. Три простора су се напунила водом, што је приморало посаду да искључи три котла. Неколико танкова горива је пробијено, тако да је гориво исцурело у море и образовало велику нафтну мрљу. Други погодак је изазвао нагиб од 6 – 7 степени, али је тримовањем танкова брзо доведен на равну кобилицу.

Извршавањем Такахашијевог наређења да заузму позицију уз ветар поставила је обрушавајуће бомбардере неколико минута иза напада торпедних бомбардера. Наредио је да се 19 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Шокаку обрачуна са носачем Лексингтон, док је остатак авиона са носача Зуикаку требао да нападне носач авиона Јорктаун. Борбено осигурање било је поверено ловачким авионима Тyре 0, који су успешно обављали свој задатак, тако да је свих 33 авиона стигло у зону циља. Упркос храбрим нападима на своје циљеве у условима јаке противавионске ватре, резултати су били врло разочаравајући за Јапанце. Оба америчка носача су засута водом у серији блиских промашаја, уз претрпљена три поготка од бомби. Против Лексингтона, два обрушавајућа бомбардера са носача Шокаку постигли су директне поготке. Оба су проузроковала мању штету. Прва бомба је погодила прамчани угао летне палубе, избацујући из употребе један спонсон. Друга бомба је погодила леву страну масивног димњака изазивајући мало материјалне штете, али са људским жртвама на борбеним станицама – оруђима противавионске артиљерије у близини димњака. У нападу су оборена два јапанска авиона Тyре 99.

У случају другог америчког носача, комбинација напада два авиона Wildcat који су се налазили у одбрани носача, вештог маневра носача и бочног ветра, учинила је да 14 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Зуикаку постигне један погодак. Једна од бомби, масе 550 фунти, погодила је у центар летне палубе. Пробила је четири палубе док није експлодирала и усмртила чланове посаде који су вршили оправке и начинила оштећења на структуралним деловима брода. Пожар који је изазвала, направио је густ дим који је излазио кроз отвор у летној палуби. Због нанете штете, уследила је евакуација из три котловнице, што је условило пад брзине пловљења на 25 чворова. Блиски промашаји бомби су такође изазивали оштећења. Једна од њих је пала по левом боку, у висини средине бока. Пала је довољно близу да оштети неколико танкова горива и изазове изливање горива у море. Јапански напад није био толико разарајући колико су Американци очекивали да буде. Посада Јорктауна је брзо угасила пожар и поново ставила котлове у погон, тако да је убрзо и носач запловио брзином од 28 чворова. Чак је и Лексингтон, који је претрпео већу штету, изгледао способан за борбу и није било опасности да потоне.

Након напада, Такахаши је радиом у 1125 часова јавио да је потопљен амерички носач класе Саратога, погоцима девет торпеда и десет бомби, те да је Јорктаун оштећен погоцима два торпеда и осам до десет бомби.

Упркос напорима 20 авиона Wildcat и 23 авиона Dauntless у ваздухопловним патролама, јапански губици су били лаки. Изгубили су пет обрушавајућих бомбардера и осам торпедних бомбардера. Сличне губитке у авионима имали су и сами Американци: три ловачка и пет обрушавајућих бомбардера. Међутим, многи јапански авиони су били оштећени што је узроковало рушење у море још седам авиона на путу ка носачима, а још дванаест авиона је бачено у море, након што су се тешко оштетили приликом слетања на носаче.

Пратња из ескадриле VF-42 је у повратку пријавила обарање још два јапанска авиона. Један је био јуришник који је уочио TF-17 и пратио америчке носаче преко сат времена, а да је остао непримећен од стране америчких ваздухопловних патрола, док је други авион био авион вође напада, Такахашија.

Након напада

Ваздухопловне групе обеју страна биле су сломљене дејствима 8. маја. Након што су се у рано после подне вратиле из напада, нити једна од њих није била у стању да одмах настави са борбом. Талас напада који је упутио Јорктаун вратио се у 1300 часова, али је свега 12 авиона SBD и 8 авиона TBD било оперативно. Проблем је био и број торпеда који је остао на располагању – свега седам комада. Напад са Лексингтона се вратио у 1322 часова, али је након експлозије у прамчаном делу брода у 1247 часова, његово стање изгледало неизвесно.

Узевши у обзир неизвесно стање носача авиона Лексингтон, стање ваздухопловне групе са Јорктауна (посебно стање ловачке авијације) и нарастајућу забринутост по питању снабдевања горивом након потапања танкера Неошо, Флечер је у 1315 часова предложио да се TF-17 повуче на југ. Фич се сложио са предлогом у 1324 часова.

У овом тренутку, битка у Коралном мору већ је била завршена, али рачун за Американце још није био готов. Штета коју су носачу авиона Лексингтон нанела торпеда показаће се као фатална.

Први торпедо је погодио спољне танкове горива који су пренели снагу удара на танкове и изазвале пукотине у варовима лимова, што је пак омогућило да у бродске просторе исцуре  испарења горива. До 1247 часова, испарења су дошла у простор са генераторима, што је проузроковало експлозију и пожар у прамчаном делу брода. Екипе за контролу и санирање оштећења нису могле да контролишу ширење пожара и наредне експлозије су се зачуле у 1442 и 1525 часова. У 1707 часова, командант брода одлучује да напусти брод пре него што би мрак отежао спашавање посаде. Лексингтон је након евакуације потопљен торпедима са разарача и коначно потонуо у 1952 часова.

Стање јапанских носача авиона било је само делимично боље. Оштећени Шокаку је испраћен ван зоне операције, док је Зуикаку добио задатак да прихвате све авионе који су пристизали из напада. Између 1310 и 1410 часова, прихваћено је 46 авиона. У 1430 часова, укупно девет јуришника, оперативно спремних, налазило се на палуби носача Зуикаку. Сходно томе, Такаги је известио Иноја да је други талас напада немогућ. Јапански носачи авиона су у 1500 часова запловили на север, како би изашли из зоне операције и извршили попуну горивом која је била очајна (неки од разарача имали су још свега 20% залиха горива на располагању).

Неуспех јапанских носача авиона да униште америчке носаче значила је крај операције МО. У јутро 8. маја Иноје је наредио да све јединице које не учествују у бици носача авиона напусте зону пловећи на североисток. Тог јутра је извиђачки авион који је полетео из Рабаула јавио присуство снага Савезника јачине један бојни брод, две крстарице и четири разарача на позицији између Луисиадеса и Порт Морезбија. Инојев план да нападне ове снаге бомбардерима који су базирали у Рабаулу, био је повучен због јаке кише која је онемогућила дејство авијације. Иако су Савезничке снаге са тешким јединицама блокирале пут ка Порт Морезбију, Иноје је после подне добио још гору вест: добио је извештај о бици носача авиона. Са носачем Шокаку ван строја и тешким губицима у авионима који онемогућавају покретање другог таласа напада, Иноје је знао да  су изгледи за заузимање Порт Морезбија слаби, готово никакви. У 1545 часова наредио је покрет свих јапанских снага на север; у 1620 часова је одложио операцију МО и наредио евакуацију базе хидроавиона на острву Дибоyн.

Када је команда Комбиноване флоте сазнала за Инојеву одлуку о одлагању операције, Јамамото је преузео иницијативу. У 2200 часова је наредио Иноју да настави са гоњењем  америчких снага и доврши њихово уништење. Као одговор, Иноје је наредио поновно поседање базе на острву Дибоyн и пребаци остатак Готоових најмоћнијих бродова – укључујући две преостале тешке крстарице и већи део 6. флотиле разарача, у састав ударне групе носача авиона. Тако ојачана, ударна група носача авиона је 9. мај провела у попуњавању погонским горивом а дан касније се вратила у Корално море како би наставила започету битку. Број исправних авиона на носачу Зуикаку подигнут је на 45 авиона – 24 ловаца, 13 бомбардера и 8 јуришника. У зору 10. маја, Такаги је био удаљен 340 миља југозападно од острва Тулаги. са те позиције је започето извиђање, али без резултата. Дан касније, 11. маја узалудност продужетка операције је била очигледна и ударна група носача авиона је кренула око острва Сан Кристобал и даље на север.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Слично Такагију, Флечер је одлучио да је најбољи курс акције – одустајање од ње. Мекартурови авиони су већ пријавили покрет десантног конвоја, тко да је Флечер претпоставио да је претња од инвазије на Порт Морезби отклоњена. Наког потапања Лексингтона, није могао да ризикује губитак још једног од Нимицових драгоцених носача, који би битку претворили у стратегијску пропаст за америчку морнарицу. Преостали део 8. маја Флечер је пловио ка југу. Плашећи се гоњења 9. маја, одлучио је да се повуче пловећи великом брзином. Када су Такагијеви преостали носачи покушали да поново успоставе контакт 10. маја, Флечер је већ био на сигурном, изван зоне операције. На дан 15. маја, TF-17 се усидрила код острва Тонга, да би Јорктаун одатле продужио ка Перл Харбуру ради извршења преко потребних оправки. Истог дна, Холсијева TF-16 са носачима Ентерпрајз и Хорнет је уочена од стране јапанског хидроавиона Тyре 97, око 450 миља источно од Тулагија. Ови последњи потези у бици у Коралном мору у ствари су били увод у битку код Мидвеја, која се одиграла три недеље касније.

Битка у Баренцовом мору

На последњи дан 1942, немачке тешке крстарице Lützow и Admiral Hipper са групом од девет разарача, напале су савезнички конвој ознаке JW-51B. Конвој је кренуо девет дана раније из Лох Ива у Шкотској и пловио је за совјетску луку Мурманск. У конвоју се налазило 14 теретних бродова и танкера, са укрцаним 2500 камиона, 125 авиона, 18 000 тона горива, 13 000 тона авионског горива и 54 000 тона различитих залиха; у пратњи се налазило шест разарача. У пратњи конвоја су се налазили разарачи HMS Achates, Orwell, Oribi, Onslow, Obedient и Obdurate, корвете класе Flower:  HMS Rhododendron и Hyderabad, миноловац HMS Bramble и тролери Vizalma и Northern Gem.

Немци су испланирали да тешку крстарицу Admiral Hipper са три разарача (Friedrich Eckoldt, Richard Beitzenи Тheodor Riedel) пошаљу у напад на британски састав са севера, док ће тешка крстарица Lützow са три разарача (Z29, Z30 и Z31) чекати јужније на трговачке бродове који ће, како су Немци претпоставили, кренути на југ да се извлаче из окршаја и тако ући у замку и бити уништени. Немачки бродови су базирали у Алтафјорду, у северној Норвешкој.

Конвој JW-51Bје испловио 22. децембра 1942, а 25. децембра се у водама Исланда сусрео са пратњом. Одатле се састав кретао ка северозападу; тешко море 28. и 29. децембра утицало је на пловни поредак пошто су бродови изгубили совје место у конвоју. Након што се море смирило, установљено је да недостаје пет теретних бродова и два брода из пратње (разарач Oribi и тролер Vizalma). Британци су деташовали миноловац Bramble да тражи бродове. Три трговачка брода су током сутрашњег дана пристигла конвој, док су остали самостално наставили ка Кољском заливу.


Тешка крстарица Admiral Hipper у норвешким водама, 1942. године

Разарач Z16 – Friedrich Eckoldt (фото: bismarck-class.dk)

Први контакт са конвојем остварила је немачка подморница U-354, 30. децембра. Након што су Немци примили извештај са подморнице, Кумец је добио наређење за испловљење и пресретање конвоја.

До сукоба је дошло усред дуге поларне ноћи, тако да ни немачке ни британске снаге нису биле посве сигурне где им се налазе сопствени бродови, док о познавању положаја непријатеља није могло бити ни говора. Цела битка је била прилично конфузна. Током целе битке није било јасно ко на кога отвара ватру или колико бродова учествује у бици.

Главнина конвоја, 12 теретних и осам ратних бродова, се у 08,00 часова 31. децембра налазила неких 120 наутичких миља северно од обале Финмарка (северна Норвешка), пловећи ка истоку. Миноловац Bramble, који је раније деташован како би пронашао у невремену изгубљене бродове, налазио се неких 15 наутичких миља североисточно од конвоја. Северно од конвоја, на даљини од 45 наутичких миља, налазио се тролер Vizalma, док су се 30 миља јужно налазиле Барнетове крстарице. Са севера, конвоју су се приближавали немачка тешка крстарица Admiral Hipper са три разарача, док су јужније, на 50 миља, у заседи чекали тешка крстарица Lützow са три разарача. Са немачког разарача Friedrich Eckoldtу 08,00 часова уочавају конвој и извештавају команданта састава.

Двадесет минута касније, немачки састав је уочен од стране посаде британског разарача HMS Obdurate. Након њега, са разарача HMS Onslow уочавају тешку крстарицу Admiral Hipper. Разарач HMS Onslow, заједно са разарачима Orwell, Obedient и Obdurateкреће у пресретање, док разарач Achatesостаје како би димном завесом отежао гађање бродова у конвоју. како је Шербрук био свестан да су торпеда његово најснажније оружје, и да их након извршеног торпедног напада више неће имати, наређује разарачима да изврше лажан торпедни напад. План је успео, пошто се тешка крстарица привремено повукла (немачки командант је имао наређења да не ризикује бродове). Приликом поновног немачког напада, тешка крстарица Admiral Hipper погађа разарач HMS Onslow, који је био и британски командни брод, и наноси му тешка оштећења, док је 17 чланова посаде погинуло. Том приликом шрапнелом је погођен и тешко рањен и сам командант британског састава кбб Шербрук (енг. Robert St Vincent Sherbrooke).

Након тога, Admiral Hipper се повлaчи ка северу и наилази на миноловац HMS Bramble. У размени ватре долази до тешког оштећења миноловца; разарач Eckholdt добија задатак да га докрајчи торпедом, а Hipper узима за циљ разараче Obedient и Achates који су се налазили јужније. Achates бива тешко оштећен, али наставља да полаже димну завесу све до свог потонућа. За разлику од миноловца HMS Bramble, овде је било преживелих чланова посаде које спашава тролер Northern Gem.

Разарач HMS Achates

Оно што Немцима није било познато, било је то да се у близини налазила група контраадмирала Барнета (енг. Sir Robert Lindsay Burnett), коју су сачињавале две крстарице: HMS Sheffield (C24) и HMS Jamaica (44) и два разарача (Force R).

Барнет је информацију о нападу на конвој примио у 09,30 часова и убрзо је био на месту догађаја, што је изненадило немачке бродове. Како је на снази била Хитлерова наредба о неприхватању борбе против снажнијег пловног састава, командант немачког састава вицеадмирал Кумец (нем. Oskar Kummetz), након што је увидео да пристижу две британске крстарице, наређује повлачење.

Force R: британске крстарице HMS Sheffield (лево) и HMS Jamaica (десно)

Барнет је кренуо у потеру за немачким бродовима  и успео да у 11,35 часова погоди немачку крстарицу три пута. Да би ствари постале још горе по Немце, разарачи Friedrich Eckholdt и Richard Beitzen су грешком заменили британску за немачку крстарицу и кренули ка њој. Но, убрзо је на њих отворена ватра и разарач Friedrich Eckholdt бива потопљен. Ипак, када се све узме у обзир, група немачких бродова на челу са тешком крстарицом Admiral Hipper је извршила свој задатак: привукла је пажњу британских ратних бродова, док су трговачки бродови и танкери кренули ка југу. Слаба видљивост и млака реакција немачких бродова, учинили су да конвој прође неоштећен и достави Совјетима преко потребну опрему и залихе. Пловећи на северозапад, како би се спојио са првом групом, тешка крстарица Lützow je такође наишла на британске крстарице, које су одмах отвориле ватру. Негде у исто време су обе стране одлучиле да прекину сукоб и повуку се свако на своју страну, плашећи се торпедних напада са разарача којих је било на обе стране. Тако је Барнет са својим бродовима наставио да прати немачке бродове све док није постало посве сигурно да се враћају у своју луку и да немају намере за даљим акцијама.

Ова битка није имала тактички значај. Међутим, овај сукоб је заинтересовао историчаре након Другог светског рата. Иако је била тактичка победа немачких снага, у погледу нанетих губитака у бродовима, она је ипак приказала слабости врха немачке морнарице, које су оличене у једној личности: самом Адолфу Хитлеру. Мешајући се у употребу бродова ратне морнарице, што је за њега била потпуна непознаница, везивао је руке командантима што је у даљем имало велики утицај на слабљење морала људи. Директна последица је била немогућност немачке морнарице да затвори северну руту снабдевања Совјетског Савеза. У немогућности да увиди сопствене грешке, Хитлер је кривицу пребацивао на командни кадар морнарице, замењујући Редера Деницом. највећи део површинских бродова је добио наредбе за распремање, при чему су демонтирани топови бродске артиљерије уграђивани у обалске батерије. Акценат на дејствима немачке морнарице дат је на подморнице, док је утицај површинских бродова био умањен до незнатности.

Битка за Атлантик: 3.септембар 1939 – 22. јун 1941.

Значај атлантског ратишта

За Велику Британију, као острвску државу, Атлантик је био од великог економско-стратегијског значаја. Од сигурности атлантских поморских комуникација зависила је егзистенција и слобода Велике Британије, јер је она преко Атлантика одржавала везу са прекоморским доминионима и колонијама, снабдевала се производима, индустријским и стратегијским сировинама. Зато је Велика Британија обраћала нарочиту пажњу развоју своје морнарице, а у последње време и развоју авијације, које су имале задатак да обезбеде заштиту њених помор­ских комуникација и одбрану њених обала.

За Француску Атлантик није имао толики значај као за Британију; она је преко њега одржавала везу са својим коло­нијама у западној Африци, западном Атлантику, са САД и другим прекоморским државама.

Немачку је Атлантик интересовао првенствено као ратиште на коме се једном од њених противника, Великој Британији, могао задати смртни ударац. Због британске надмоћности на мору, Немачка није могла да рачуна на неко значајније снабдевање стратегијским сировинама из прекоморских земаља. Осим тога, излаз на Атлантик био је за њу могућ само преко Северног мора и кроз Ламанш, али је ове путеве контролисала британска и француска ратна флота. Неповољан страте­гијски положај Немачке, и њена изложеност савезничкој поморској блокади, смањивали су оперативне могућности њене ратне морнарице. Због тога су Немци тежили да освајањем нових обала отворе својој флоти излаз на Атлантик и тиме јој створе повољније услове за деловање. Да би поправила свој положај и избегла теже последице поморске блокаде, Немачка је и у предратном периоду предузела неке мере: реорганизовала је своју привреду у циљу смањења увоза, а уговорима са СССР, Италијом, скандинавским и балканским земљама, обезбедила је увоз потребних сировина и разних других артикала. Међутим, кључни стратегијски положаји у бици за Атлантик били су или у британско-француским или у рукама земаља наклоњених Савезницима, са изузетком Канарских острва која су припадала Шпанији. То је за Немачку имало неповољан утицај на ток и крајњи резултат битке за Атлантик.

Ратне припреме, планови, организација и снаге

Немачка морнарица је почела интензивну припрему за рат тек 1935, после отказивања Версајског уговора и закључења британско-немачког поморског уговора. Крајем маја 1938. Хитлер је наредио команданту морнарице, адмиралу Редеру, да убрза изградњу бојних бродова Tirpitz и Bismarck и да изради план за развој немачке морнарице, како би се постигао паритет са Великом Британијом. Према тзв.“Плану Z“, који је израђен у фебруару 1939, немачка флота би до почетка 1948. имала: 10 бојних бродова, 12 бојних крсташа, 3 џепна бојна брода, 4 носача авиона, 5 тешких крстарица, 44 лаке крстарице, 68 разарача, 90 торпиљарки и торпедних чамаца и 249 подморница разних типова. 28. априла 1939. Немачка је отказала британско-немачки поморски уговор од 1935, и тиме отклонила сметње за развој своје морнарице. Међутим, због избијања рата, овај дугорочни програм изградње бродова морао је бити замењен новим скраћеним програмом у коме је тежиште стављено на изградњу подморница.

Бојни брод Bismarck

Тек пред рат, из јединица добивених из састава немачког ваздухопловства, немачка ратна морнарица је образовала морнаричку авијацију (око 220 авиона и хидроавиона). Сем тога, за полагање мина и за напад на британски поморски саобраћај било је предвиђено 6 бомбардерских група Heinkel He-111. Носаче авиона немачка ратна морнарица није имала.

На основу Хитлеровог наређења од 10.маја 1939, Немци су почели да разрађују план за евентуалну употребу морнарице у рату. Због недовољне јачине, морнарица је добила претежно дефанзивне задатке: да штити немачке обале; да брани сопствене а напада савезничке поморске комуникације; да повремено врши испаде у Северно море ради ометања помор­ске блокаде и везивања британске Домовинске флоте; да поставља дефанзивна и офанзивна минска поља и да подржава копнене и ваздухопловне операције дуж обале. Задаци авијације су били: извиђање и контрола британских острва и данских мореуза; напади на противничке поморске снаге на мору и у поморским базама; постављање мина испред британских обала; ваздушна одбрана немачких територијалних вода и поморских база.

Британски и француски поморски саобраћај требало је ометати појединачним или групним препадима подморница, ратних бродова, помоћних крстарица и авиона, као и полагањем мина. При томе су подморнице имале најважнију улогу – вођење подморничког рата против противничких трговачких бродова, док су ратни бродови, а нарочито помоћне крстарице, имали задатак да врше диверзије, да би изазвали поделу и растурање британско-француских поморских снага и олакшавали рад немачким подморницама. За извршење овог задатка предвиђена су 2 џепна бојна брода (Deutschland и Graf Spee) и три флотиле са 22 подморнице. Напади на пристаништа и поморске базе препуштени су авијацији.

Џепни бојни брод Deutschland

Ратна организација немачке морнарице била је прилагођена потребама вођења борбе на два фронта, западном и источном. Поморске снаге биле су подељене на западну флоту у Северном мору и источну флоту у Балтичком мору чији су команданти имали седиште у Вилхелмсхафену (Wilhelmshaven) и Свинеминду (Swinemunde), касније у Килу.

Британска морнарица је, као и немачка, започела припрему за рат са знатним закашњењем. Према новом програму од 1936. предвиђена је изградња 5 бојних бродова, 6 носача авиона, 19 крстарица, 32 разарача, 20 ескортних раза­рача, 11 подморница, 40 миноловаца и 4 брза минополагача. Већи део ових бродова завршен је тек по избијању рата, што је за Велику Британију имало неугодне последице, нарочито због недостатка ескортних бродова. Поред тога, морнарица није била довољно припремљена за одбрану од напада из ваздуха, али је у односу на немачку морнарицу, имала два значајна техничко-тактичка преимућства: савршенији радар и ASDIC.

1.јуна 1939. године британска ратна морнарица формирала је специјалну секцију која је имала задатак да планира и организује наоружавање целокупне британске трговачке морнарице. Она је, у сарадњи са Министарством поморства и сопственицима трговачких бродова, поделила расположиво противподморничко и противавионско наоружање трговачким бродовима чија је посада обучена за употребу овог наоружања. 26. августа је британски Адмиралитет преузео контролу над свим британским трговачким бродовима и старао се о организацији конвоја и њиховој заштити, али је наоружање трговачких бродова отпочело тек 4. септембра 1939, када су почеле акције немачких подморница. За борбу против подморница у обалским водама предвиђен је велики број рибарских бродова који су после избијања рата мобилисани.

На командном мосту разарача, у пратњи конвоја

Морнаричка авијација бројала је око 300 авиона и хидроавиона; њу су сачињавали апарати укрцани на носачима авиона и хидроавиони на бродовима. За садејство са морнарицом било је предвиђено 194 авиона који су припадали тзв. Обалској команди; половином априла 1941, ова команда, дотад подређена РАФ-у, ушла је у састав морнарице.

Британски ратни план почивао је на претпоставци да ће британска морнарица имати одмах као противнике и немачку и италијанску флоту, док се улазак Јапана у рат очекивао касније. На основу плана који је одобрен 30. јануара 1939, британска морнарица је добила следеће задатке: заштита британских острва и поморских комуникација; пребацивање експедиционих снага у Француску; поморска блокада Немачке; повремене тактичке офанзивне акције; постављање дефанзивних и офанзивних минских поља и садејство копненим и ваздухопловним снагама.

Британско ваздухопловство имало је задатак: да обалском авијацијом врши извиђање на мору; да напада немачке под­морнице и површинске бродове; да полаже мине; да садејствује морнарици у заштити британских територијалних вода и обале; да штити британске конвоје у границама свог рејона дејства; да ловачком авијацијом штити поморске базе, пристаништа и обалску пловидбу, а бомбардерском авијацијом врши нападе на немачку ратну флоту, поморске базе и бродоградилишта.

Британска морнарица није имала довољно снага да обезбеди пловидбу великог броја (око 3 000) бродова на свим комуникацијама.Због тога је Адмиралитет одлучио да обезбеђује конвоје само у обалским водама и тзв. жаришним зонама где се стицало неколико комуникација и где је саобраћај био веома жив. Конвоји који су пловили дужисточне обале били би заштићени минским пољима; канал Ламанш и улаз у Ирско море са запада штитила би тзв. Каналска ескадра (ChannelForce — 2 бојна брода, 2 носача авиона, 3 крстарице) која је базирала у Портланду, док би источни улаз у Ламанш био затворен минским пољем положеним код Довера. За борбу са лаким немачким снагама које би покушале да оперишу у јужном делу Северног мора издвојено је из састава Домовинске флоте 2 крстарице и 9 разарача и пребазирано у Хамбер (Humber); ове снаге су биле под непосредном командом Адмиралитета. Северне улазе у Атлантик, између Фарских острва и Исланда и Дански пролаз (између Исланда и Гренланда), контролисала би тзв. Северна патрола која се састојала од крстарица и тролера (trawlers).Обезбеђење обалске пловидбе у Ламаншу и дуж источне обале поверено је поморским командама у Нору (Nore, ушће Темзе), Портсмауту и Розајту. За бродове који би долазили са запада (ако не возе у конвоју) одређивали би се правци за приближавање домаћим водама. Њих је контролисала авијацијом и поморским снагама Команда западних прилаза са седиштем у Плимуту. Неколико поморских команди – за северни Атлантик (Фритаун), за Западну Индију (Бермуда), Индију (Цејлон) и Кину (СингапуриХонг Конг) сходно својој јачини, преузело је и део одговорности за обезбеђење саобраћаја. Сви трговачки бродови требало је да буду наоружани противавионским и противподморничким наоружањем.

Блокада Немачке спроводила би се контролом улаза у Северно и Средоземно море. Предвиђено је да се контролне базе успоставе на Оркнијским острвима, Даунсу (Downs), Гибралтару, Малти, Хаифи и Адену. У блокади је требало да учествују и подморнице, ближе немачкој обали, и авијација која би стално патролирала између Шкотске и Норвешке, с тим што би последњих 60 миља уз норвешку обалу, због недовољног акционог радијуса авијације, контролисало пет подморница.

Британска ратна морнарица била је подељена на Домовинску флоту (Home Fleet) у базама на британским острвима, Средоземну флоту у базама на Средоземљу, и Флоту Далеког Истока, у базама на Далеком Истоку. Захваљујући повољном војно-географском положају, Домовинска флота је била у могућности да с британских острва контролише све немачке поморске путеве и да примени стратегију ишчекивања (wait and see), не упуштајући се у одлучну поморску битку у близини немачке обале.

Француска морнарица, која је тек 1939. године отпочела пренаоружавање, ступила је у рат са знатним бројем старијих бродова. Поред тога, закаснила је и с применом радара и апарата за откривање подморница. У флоти се осећао недостатак носача авиона. Француска је свог главног будућег противника гледала у Италији, па се и у изградњи своје морнарице равнала према јачини италијанске флоте која није имала носаче авиона.

Морнаричка авијација је имала 353 авиона и хидроавиона, а било је предвиђено да и око 80 авиона из састава ваздухопловства, али већим делом застарелих, дејствује за потребе морнарице.

Ратна морнарица добила је следеће задатке: да брани француску атлантску обалу, да садејствује британској морнарици у блокади Немачке у Северном мору и Ламаншу; да штити комуникације у зони источног Атлантика, као и дуж обала јужне Европе и западне Африке; и да осигурава француске војне конвоје од северне и западне Африке. Према споразуму са Британцима, Французи су преузели контролу и над западним басеном Средоземног мора. У складу са постављеним задацима биле су формиране 3 посебне флоте: Атлантска – са базама у Ламаншу, западној Француској, западној Африци и западном Атлантику; Средоземна – са базама у Средоземљу и Флота Далеког Истока са базама на Далеком Истоку. Поред тога, предвиђено је да се образује и неколико поморских команди (у Денкерку, Бресту, Фор де Франсу на Мартинику и у Казабланци), са задатком да бране обалу, да организују заштиту конвоја и да одговарају за општу сигурност у својој зони операције. Свака од ових команди располагала је лаким поморским, ваздухопловним и обалским јединицама. За офанзивне акције на Атлантику, ради проналаска и уништења немачких крстарица, била је предвиђена и једна офанзивна група (са базом у Бресту) од 2 бојна брода, 1 носача авиона, 3 крстарице и 10 разарача.

Међународна политичка ситуација у августу 1939. јасно је наговештавала да је оружани сукоб у Европи неизбежан. Немачка је извршила тајну мобилизацију својих поморских снага и у времену од 19. до 25. августа пребацила у Атлантик џепне бојне бродове Deutschland и Graf Spee, као и 11 океанских под­морница. Бојни брод Deutschland са помоћним бродом Westerwald заузео је очекујући положај у северном, а брод Graf Spee са помоћним бродом Altmark у јужном Атлантику, док су подморнице распоређене на западним прилазима британских острва. Истовремено су 22 обалске подморнице испловиле у Северно море.

Западне силе су такође извршиле тајну мобилизацију својих поморских снага и предузеле припреме за осигурање комуни­кација, блокаду Немачке и за одбрану својих обала.

Ток операција до капитулације Француске
(3. септембар 1939 – 25. јун 1940)

Одмах по избијању рата немачке подморнице су започеле нападе против британског саобраћаја, а Велика Британија је објавила поморску блокаду Немачке и предузела прве мере за заштиту поморских комуникација и одбрану својих обала. У том циљу, подморничке патроле заузеле су одређене положаје испред немачких обала и база, као и пред норвешком обалом. Авијација је започела извиђање, а поморске снаге из базе у Хамберу отпочеле су крстарење у јужном делу Северног мора, док је главнина Домовинске флоте предузела крстарење између британских острва и Исланда да би пресретала немачке бродове, контролисала северне пролазе у Атлантик и давала подршку лаким патролним снагама. 6. септембра ступила је у дејство Северна патрола, јачине 7 старих крстарица, па се Домовинска флота повукла у базу.

Важан и хитан задатак који је британска морнарица обавила на почетку рата био је пребацивање експедиционих снага у Француску, а касније и његово снабдевање; задатак је обављен без икаквих губитака, јер Немци нису ничим ометали ње­гово извршење, сем полагањем мина код Довера и у Вејмутском заливу, где се укрцавање трупа није ни вршило.

5. септембра 1939. САД су образовале тзв. „Неутралну патролу“ (Neutrality patrol) која би спречавала зараћене стране да воде поморске операције у водама западне хемисфере. 2. октобра 1939, на Панамеричкој конференцији у Панами, издата је декларација о неутралности америчких држава и опоменуте су зараћене стране да не воде ратне операције у зони око 300 миља (555 км) поред обале Северне и Јужне Америке. Хитлер је издао наређење да се поштује ова зона неутралности јер није хтео да изазива САД, али су команданти немачких бродова и подморница ипак продирали у њу и тамо нападали трговачке бродове.

У циљу заштите поморских комуникација, Савезници су одмах, после објаве рата, наредили да се поморски саобраћај преко Атлантика врши само северним правцем: британска острва – Канада или САД, и јужним правцем: Гибралтар – Фритаун – Јужна Америка или Јужни Атлантик. Сем тога, трговачки бродови су наоружани и кретали су се у заштићеним конвојима. Блиска противподморничка заштита конвоја састојала се од једног или више ратних бродова (ескортни разарачи и др.), док су посредну заштиту вршиле јаче поморске јединице (бојни бродови, крстарице и носачи авиона), које су патролирале у осетљивим подручјима и указивале помоћ нападнутим конвојима. Противавионску одбрану конвоја вршила је британска авијација у границама свог радијуса дејства, а сем тога сви ескортни и трговачки бродови добили су противавионско наоружање.

На западним прилазима британских острва била су одређена два поморска пута за бродове који долазе из Атлантика (и обратно): северно од Ирске (северозападни прилаз), и јужно од Ирске (југозападни прилаз). На овим прилазним путевима предузета је пратња долазећих и одлазећих конвоја.

Немачке подморнице отпочеле су нападе 3. септембра 1938. када је подморница U-30 потопила британски путнички брод Athenia. После овога Хитлер је забранио потапање трговачких бродова и наредио да се подморнички рат води по одредбама међународног ратног права, вероватно с намером да Велику Британију и Француску, после освајања Пољске, приволи на мир. Истовремено је наредио да се ниједан француски ратни и путнички брод не напада, чак и онда када плови у конвоју, али је накнадно, 24. септембра, одобрио да се напади врше и на француске ратне, путничке и трговачке бродове, и да се сви бродови који плове дуж француске обале могу торпедовати без опомене. У времену од 23. септембра до 17. новембра 1939. Немачка је знатно пооштрила мере у погледу потапања противничких бро­дова и отпочела да води неограничени подморнички рат, нападајући чак и трговачке бродове неутралних држава који плове у правцу британских и француских пристаништа или транспортују материјал намењен Британцима и Французима, изузимајући само бродове Италије, Шпаније, Совјетског Савеза и Јапана.

У периоду септембар-децембар 1939. немачке подмор­нице су ограничиле своја дејства на обалске воде и западне прилазе британским острвима. 12. септембра, на 199 миља западно од Ирске, потопљен је британски носач авиона HMS Courageous са 518 чланова  посаде. Највећи успех постигла је подморница U-47 која је продрла у британску луку Скапа Флоу и 14.октобра потопила стари бојни брод HMS Royal Oak, а потом се неометано вратила у Немачку.

Подморница U-47

У овом периоду подморнице су дејствовале дању из зароњеног стања, али су већ у новембру биле принуђене да пређу на ноћне нападе са површине да би на тај начин умањиле ефикасност уређаја за откривање подморница, а с друге стране ноћу није било опасности од британске авијације.

Почетком 1940. немачке подморнице су продужиле неограничени подморнички рат (само су били поштеђени бродови САД, Италије, Шпаније, Совјетског Савеза и Јапана). У јануару и фебруару зона неограниченог подморничког рата проширивана је неколико пута, тако да је крајем фебруара обухватила целокупну линију источне обале британских острва и југозападне прилазе до 10° 30’ западне дужине и цело Ирско море. Истовремено је зона дејства немачких подморница проширена на Северно море, ради напада на конвоје за Норвешку и на југ до португалске обале, ради дејства против конвоја на правцу Гибралтара. Стога је у ја­нуару и фебруару повећан број потопљених бродова. Међутим, захваљујући томе што је помоћу патрола обалске авијације стално пратио кретање немачких подморница, британски Адмиралитет је био у могућности да организује лов на подморнице за време њиховог пролаза у Атлантик. Ове патроле проналазиле су и пратиле оне немачке бродове и подморнице који су покушавали да се пробију из Северног мора у Атлантик. Њихов се број стално повећавао, тако да је најзад 18. група обалске авијације добила једини задатак да проналази и напада дубинским бомбама немачке подморнице при њиховом пролазу кроз Северно море, док је 15. група ове авијације служила искључиво за пратњу конвоја. Дејство немачких подморница на поморске комуникације у периоду март-мај знатно је било смањено ради припрема и извођења напада на Норвешку. У току маја Савезници су ојачали противподморничку одбрану јер су увели нове корвете за пратњу конвоја и продужили заштитну зону до 15° западне дужине односно 200 миља западно од Ирске.

У току јуна немачке подморнице ангажоване су у циљу ометања евакуације британско-француских снага из Денкерка и других француских лука. С друге стране, због концентрације британских лаких поморских снага у Ламаншу, знатно је ослабљена заштита њихових конвоја у западним прилазима, тако да је у овом месецу потопљено 58 бродова са 284 113 тона.

Напади немачких подморница у првој етапи рата (септембар 1939 – јун 1940) нису дали очекиване резултате. Главни разлози за то били су: недовољан број подморница (нарочито оних с већим радијусом дејства) и ефикасна противничка противподморничка одбрана (организација конвоја, појачана заштита кон­воја јединицама ратне морнарице и авијације). Од почетка рата до капитулације Француске, немачке подморнице потопиле су 300 трговачких бродова са 1 136 926 тона, уз губитак 24 подморнице.

Употреба мина отпочела је 3. септембра 1939.године. Немци су објавили да су поставили минско поље у Северном мору испред Хелголандског залива, дужине 180 миља и ширине 60 миља. Сутрадан су и Британци објавили своје минско поље у Хелголандском заливу, које се делимично поклапало са немачким минским пољем. На тај начин, излаз из Хелголандског залива знатно је померен на север.

Од 3. – 10. септембра пролаз код Довера био је затворен минском препреком, с циљем да се немачким подморницама и површинским бродовима онемогући продор у Ламанш и тиме заштити транспортовање британских експедиционих снага и материјала у Француску, као и трговачки конвоји дуж обале и на југозападним прилазима британским острвима. 23. септембра је британска влада издала обавештење о постављању минског поља дуж источне британске обале, између ушћа р. Хамбера и Таине (Tyne). У децембру је то поље продужено дуж читаве источне обале острва.

У октобру су Немци испред британских острва, поред контактних мина, постављали и магнетске мине, које су потопиле 19 разних бродова са 59 027 тона. У новембру је број положених магнетских мина знатно повећан, тако да је скоро затворен пролаз Темзом и онемогућен поморски саобраћај с Лондоном, док је поморски саобраћај на Северном мору био отежан због великог броја лутајућих мина које су нанеле велике губитке бродовима, нарочито у јужном делу Северног мора. У децембру је тежиште полагања мина пренето са ушћа Темзе на уске канале испред источне обале, али је ефекат напада био нешто мањи због недостатка магнетских мина. 4.децембра је британски бојни брод Nelson при улазу у базу Лох Ив (LochEve) наишао на магнетску мину и услед оштећења остао ван употребе више месеци. Ноћу 12/13. децембра 5 немачких разарача, подржаваних с 3 лаке крстарице, положило је контактне мине испред ушћа р. Тајне.

Почетком 1940. Године немачки површински бродови, под­морнице и авиони продужили су да постављају магнетске и контактне мине. Тако су немачки разарачи у јануару поставили широка минска поља испред источне обале и на прилазима Темзи, док су подморнице полагале мине испред важнијих британских поморских база. И у току следећа 4 месеца Немци су полагали мине испред британских обала и база, а нарочито у току јуна, у каналу Ламаншу, где је вршена евакуација снага из Денкерка и других француских лука, тако да су у овом месецу потопљена 22 брода са 86 076 тона. Чишћење магнетских мина ишло је врло споро због недостатка ефикасних средстава. Тек 28. марта 1940. успешно су употребљена 4 противминска брода (преправљени рибарски бродови), а затим је издат налог да се опреми још 70 бродова за ове задатке. Истовремено је на прилазима Темзи предузето чишћење мина помоћу авиона, које је дало добре резултате. На тај начин знатно је смањена опасност од магнет­ских мина.

Поред положеног минског поља у Хелголандском заливу Британци су 8. априла 1940. положили и два минска поља у норвешким водама, ради спречавања транспорта шведске гвоздене руде преко Нарвика у Немачку. Полагање мина вршиле су углавном лаке поморске јединице (разарачи и подморнице). Тек у априлу 1940. неколико сквадрона бомбардерске авијације по­ложило је мине на ушћу Елбе, у Категату, Белту, Килском ка­налу и западном делу Балтика. Почев од априла, и обалска авијација је полагала мине на ушћу р. Везера (Weser) и Емса. Тако су у априлу и мају положене из авиона 263 мине и потопљена су 24 брода са 33 635 тона, док је у исто време изгубљено само 10 авиона. Полагање мина из авиона обустављено је после немачког напада на Западном фронту.

Немачка авијација отпочела је да извиђа и напада савезничке поморске комуникације тек у октобру, сходно директиви немачке Врховне команде од 9. октобра 1939. године. Захваљујући ваздушном извиђању Немци су могли пратити кретање конвоја и стање у савезничким поморским базама. Поред тога немачка авијација је постављала минска поља (магнетске мине) испред лука на британској обали и у каналу Ламаншу. Најзад, она је успешно бомбардовала британске поморске базе и пристаништа.

У циљу смањења дејства немачке авијације, Савезници су организовали противавионску заштиту својих конвоја у територијалним водама и на прилазима британским острвима до даљине 200 миља (радијус дејства ловачких авиона обалске авијације). Поред тога, сви ескортни и трговачки бродови добили су пав оруђе. Међутим, противавионска заштита конвоја наишла је у почетку на знатне тешкоће: врло мали радијус дејства ловачке авијације, недовољно искуство, тешкоће око одржавања везе између ловачких авиона и конвоја, тако да су авиони најчешће стизали касноу угрожену зону или уопште нису могли дејствовати услед ограниченог радијуса дејства. Због тога је крајем фебруара 1940. одлучено да ловачка авијација обезбеди сталну пратњу конвоја у обалским водама, што је дало добре резултате и отежало немачке нападе на конвоје. Да би се колико-толико отклонио недостатак у противавионским оруђима на трговачким бродовима, командни мост је заштићен пластичним оклопом, подизани су запречни балони и змајеви, паљене су лажне ватре, итд.

Од почетка рата до капитулације Француске, немачка ави­јација успела је да уништи 107 трговачких бродова са 313 139 тона.Овај успех постигнут је захваљујући слабој организацији противваздушне одбране савезничких конвоја, поморских база и пристаништа и недовољном учешћу савезничке ловачке авијације; сем тога бри­тански Адмиралитет је пре рата сматрао да ће противавионска оруђа на бродовима и на обали бити довољна да одбију све нападе из ваздуха, тако да су тек у августу 1939. предузете мере за организацију ПВО поморских циљева помоћу ловачке авијације (али те мере нису потпуно спроведене ни до јуна 1940).

Немачки ратни бродови ступили су у дејство 26. септембра 1939. када је Хитлер наредио да џепни бојни бродови Deutschland и Graf Spee (који су пред рат послати на Атлантик) предузму крстарење по Атлантику и нападају савезничке конвоје.

Дејство ових немачких бродова по Атлантику принудило је Савезнике да одреде осам гонећих група од укупно 20 бродова (1 бојни брод, 3 носача авиона и 16 крстарица), док је британска Домовинска флота за посредну заштиту важнијих кон­воја на северном Атлантику употребила неколико бојних бро­дова и крстарица и 1 носач авиона.

Пошто је у току октобра на северном Атлантику, између Азорских острва и америчке обале, потопио два брода, Немачки брод Deutschland је 15. новембра 1939. враћен у Немачку и тамо преименован у Lutzow, док је Graf Spee који је око 2 месеца крстарио по јужном Атлантику и Индијском океану, потопио 9 бродова са 50000 тона. 13.децембра 1939. код залива Ла Плата, одиграла се прва већа битка у рату на мору, када се Graf Spee  сукобио са британским крстарицама Exeter, Ajax и Achilles. После борбе, у којој је британска крстарица Exeter била озбиљно оштећена, немачки брод Graf Spee (такође оштећен) био је принуђен да се склони у уругвајску луку Монтевидео, где је остао 72 часа, а потом, 17. децембра, испловио. Верујући да га очекују знатно надмоћније снаге, командант је дигао брод у ваздух а потом извршио самоубиство.

На краткотрајном крстарењу од 21. до 27. новембра 1939. немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau потопили су 23. новембра у северном Атлантику, британску помоћну крстарицу Rawalpindi, а затим се вратили у своју базу, избегавши сукоб с британском Домовинском флотом.

У времену од 4. до 9. јуна 1940. немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau извршили су поново крстарење по северном делу Норвешког мора (операција Juno) с циљем да нападну британску флоту у области Нарвика и конвоје који су вршили евакуацију непријатељских трупа. Они су том приликом по­топили британски носач авиона Glorious, 2 разарача и 2 теретна брода.Од почетка рата до капитулације Француске, немачке крстарице и ратни бродови потопили су у Атлантику 18 бродова са 88 604 тона.

У пролеће 1940. Немци су упутили у Атлантик 5 помоћних крстарица (наоружаних трговачких бродова) ради напада на противничке конвоје. Ове крстарице потопиле су (до капитулације Француске) само 6 трговачких бродова са 40 631 тона.

Закључак

Напади подморницама, крстарицама, авионима и минама на поморске комуникације дали су најбоље резултате у првим месецима рата, када још нису били потпуно организовани конвоји и њихова одбрана од напада са мора и из ваздуха. Уколико се побољшавала заштита конвоја утолико је и ефикасност немачких напада смањивана, а тиме и губици противничких бродова.

Међутим, у пролеће 1940. Немци су употребили већи број подморница, авиона и мина и отпочели нападе торпедним чамцима, те су постигли још веће успехе и поред побољшања савезничке противподморничке одбране, што је свакако последица савезничких неуспеха у Норвешкој и на Западном фронту и евакуације британских снага из Француске. И поред великих губитака у трговачком бродовљу Савезници су успели да одрже поморски саобраћај на Атлантику и тиме осигурају дотур потребних материјалних средстава неопходних за вођење рата и снабдевање становништва.

Авијација је у току ове етапе имала знатан утицај на ток и резултат битке за Атлантик. Авијација је била незаменљива не само при извиђању (нарочито за проналажење и праћење конвоја и подморница) него и при нападу на конвоје, површинске бродове, подморнице, подморничке базе и пристаништа. Авион се показао као најопаснији противник конвоја. Међутим, учешће авијације на Атлантику било је знатно ограничено услед малог радијуса дејства расположивих авиона. У току ових операција утврђено је да је ПВО ратних бродова, поморских база и кон­воја била недовољна, тако да се за то морала ангажовати и авијација са носача и база на копну. Ово је изазвало потребу за повећањем броја носача авиона и ПВО бродова (крстарица и других) у саставу ратне морнарице.

Ток операција од капитулације Француске до Немачког напада на СССР
(25. јун 1940 – 22. јун 1941)

После капитулације Француске стратегијска ситуација изменила се у корист Немачке. Из борбе су били избачени скоро сви дотадашњи немачки противници у Европи, а Италија је ступила у рат на њену страну. Према Немачкој је остала још само Велика Британија, ослабљена поразом у Француској. Окупацијом Француске, немачке снаге су избиле на атлантску обалу и на Ламанш; тиме су добиле шире могућности за угрожавање комуникација на Атлантику и за неутралисање британске блокаде у Северном мору. Немачка је сада била у могућности да на западној француској обали организује своје базе за подморнице, површинске бродове и бомбардере и да знатно повећа њихову зону дејства на Атлантику. Овим је нарочито била угрожена комуникација британска острва – Гибралтар – западна Африка. Поред тога, Немачка је сада била у могућности да својом авијацијом и лаким поморским јединицама контролише сав поморски саобраћај на Ламаншу и на југозападним и источним прилазима британским острвима. Одмах по овладавању француском обалом немачке подморнице су прешле у француске базе у Бресту, Сен Назеру, Лоријану и Палису, док је база у Бордоу одређена за смештај италијанских подморница, чије је учешће у операцијама на Атлантику такође било предвиђено. Истовремено су немачки торпедни чамци и лаке поморске јединице пребачени у поморске базе Холандије, Белгије и Француске и тиме угрозили британски поморски саобраћај у Ламаншу.

С друге стране, Велика Британија је била у врло тешкој стратегијској ситуацији, нарочито стога што није могла да користи поморске и ваздухопловне базе Ирске, које су јој биле неопходне за одбрану јужних и западних прилаза британским острвима.Поред тога, британска морнарица је била знатно ослабљена растурањем својих снага ради заштите прекоморских територија и путева (јужни и западни Атлантик, Средоземље и Далеки Исток), као и губицима приликом евакуације из Денкерка. Најзад, британске поморске снаге на Атлантику биле су знатно смањене ангажовањем извесних ратних бродова за одбрану британских острва од немачке инвазије. Поред тога, услед губитка француске флоте и њених поморских база у западној Европи, Атлантику, Средоземљу и Далеком Истоку, задаци бри­танске ратне морнарице у заштити поморских комуникација знатно су се повећали. Иако је британска ратна морнарица још била надмоћнија, ипак се налазила у неповољном положају услед надмоћности немачке авијације. Због тога је природно што је између Британије и Немачке настала борба око француске флоте.

Британска влада је успела да на своју страну привуче француске поморске јединице које су се налазиле у Великој Британији, док је ескадра у Александрији, према споразуму са Британцима, остала неутрална до 1943. када је пришла снагама де Гола. Међутим, француске флотне јединице из Орана (Мерс ел Кебир) и из Дакара остале су верне француској влади из Вишија, па су их Британци напали, потопили један, а оштетили три бојна брода. У вези с тим, француска вишијска влада прекинула је дипломатске односе с Великом Британијом. Пошто француске поморске снаге на Мартинику, Гијани и Антилима нису хтеле да се прикључе Великој Британији и покрету генерала де Гола, то је постигнута сагласност између САД и команданта ових француских поморских снага да ове снаге остану неутралне. Са овом одлуком сложили су се и представници Панамеричке конференције, која је одржана у Хавани јуна 1940.

Због непосредне опасности од инвазије, заштита британских острва дошла је на прво место у оперативном плану британске морнарице, заштита поморског саобраћаја на друго, а поморска блокада Немачке на треће место.

Заштита поморског саобраћаја имала се продужити на дотадашњи начин, али са знатно смањеним снагама, посто је већи део разарача и других ескортних бродова био ангажован за од­брану британских острва. Поред тога, било је предвиђено да Команда западних прилаза, кад почне инвазија, одмах упути све расположиве ескортне бродове у Ламанш, који би тамо могли стићи у року 1-2 дана.

У циљу заштите поморског саобраћаја, Велика Британија је била принуђена да промени правце својих поморских путева: комуникација Британија – Гибралтар померена је више према западу; саобраћај кроз југозападне прилазе у Ламанш обустављен је, с тим да бродови плове кроз северозападни прилаз, тј. између Северне Ирске и западне Шкотске, а конвоји за источна пристаништа упућивани су северно од Шкотске. Касније, када су конвоји претрпели велике губитке од немачких подморница и бомбардера западно од Рокола (Rockall) и у водама северозападне Ирске, овај атлантски пут померен је још више на север, док је кроз Ламанш обављан само локални обалски саобраћај. Поморски путеви за Лондон и пристаништа источне обале такође су помердни северно од Шкотске и заштићени минским пољима.

У циљу заштите јако изложених комуникација на северном, јужном и западном Атлантику, британска флота је била принуђена да појача своје прекоморске команде у Гибралтару, Фритауну и на Бермудима. Нарочито је појачана поморска ко­манда на јужном Атлантику (у Фритауну) због губитка француских база у Дакару и Казабланци, а у северном Атлантику организована је ваздухопловна база на Исланду. Конвоји који су долазили из Америке пратили су канадски разарачи 300-400 миља у правцу истока, а затим их је само једна помоћна крстарица пратила све до зоне где је вршена заштита са британских острва (300 миља западно од Ирске). Конвоји за Гибралтар и јужну Африку имали су у првој етапи локалну пратњу, а даље пратњу од 1-2 ескортна брода, до сусрета са разарачима из Гибралтара, који су конвој преузимали и даље пратили, док су ескортни бродови са британских острва преузимали заштиту конвоја који је пловио из Гибралтара и пратили га до Велике Британије.

Пошто британска ратна морнарица није имала довољно бродова за пратњу конвоја у западним прилазима, то је обалска авијација добила задатак да конвоје штити од напада из ваздуха и да напада немачке подморнице. Ова заштита вршена је ескортним патролама, које су пратиле конвоје и офанзивним патролама, које су тражиле и нападале немачке подморнице. Зона дејства ових патрола над западним прилазима британских острва износила је 500 морских миља (926 км) од обале.

Поморска блокада Немачке имала се продужити смањеним снагама, пошто је знатан број крстарица, рибарских бродова, подморница и авиона био ангажован за одбрану британских острва. Поред тога, обалска авијација је осматрала и контролисала око 2 000 км непријатељске обале.За поморску блокаду западне Европе и северне Африке образована је Западна патрола, која је ослабила и иначе недовољне снаге за блокаду северних пролаза (поморски путеви између Енглеске, Норвешке и Исланда).

Немачка морнарица је, у вези Хитлерове одлуке да се изврши десант на британска острва, добила одређене задатке, али ни дејства против британског саобраћаја нису била занемарена.

Операцијске зоне на Атлантском океану и у британским обалским водама Немци су поделили на следећи начин: у Ламаншу и Северном мору авиони, торпедни чамци и мине; западни прилази британских острва – подморнице и авиони; даље према западу – подморнице и бомбардери великог радијуса дејства FW 200; на Атлантском океану – бојни бродови, крстарице и помоћне крстарице.

Немачке подморнице појачале су нападе на британске конвоје, почев од јула 1940, јер су имале погодније базе у Француској и Норвешкој, тако да су од јула до августа 1940. потопиле врло велик број трговачких бродова. Из француских база, подморнице су прошириле своје дејство на запад до 25° западне дужине, тј. ван зоне конвојске заштите са британских острва, а немачки авиони FW 200 са база у Бордоу, трагајући за британским конвојима, крстарили су изнад Атлантика до 15° западне дужине, ван зоне дејства британских ловаца базираних на копну. Кад би открили конвоје, авиони би обавештавали најближе подморнице, а затим и сами нападали. Међутим, британске противподморничке снаге, иако малобројне, постале су много опасније, јер су помоћу подводног електричног локатора откривале присуство подморница. Сем тога, британска авијација ефикасније је штитила конвоје у обалским водама, тако да су немачке подморнице биле приморане да нападају само ноћу.

Хитлер је 17. августа 1940. објавио тоталну блокаду британских острва и изјавио да ће се сваки неутрални брод који би се појавио у Северном мору, Ламаншу и у зони 250 миља западно од Велике Британије и Ирске бити потопљен без опомене. Зато је Велика Британија, према уговору од 2. септембра 1940. позајмила од САД 50 разарача, уступивши им зато право да 99 година искоришћавају британске базе у Њуфаундленду, Бермудима, западно-индијским острвима и Британској Гијани, и убрзала изградњу нових бродова за пратњу конвоја (фрегате, корвете и слупови). Поред тога, положена су минска поља испред источне обале Енглеске и Шкотске, затим између Шкотске и Оркнијских, Шетландских и Фарских острва, Исланда и Гренланда.

У септембру је зона дејства немачких подморница проширена даље на запад, али је тежисте њихових, претежно ноћних напада остало на северозападним прилазима британским острвима, мада су истовремено дејствовале и у португалским во­дама и испред западне Африке.

Ноћни напади подморница на конвоје дали су врло добре резултате, јер противподморничка одбрана није могла да се служи апаратима ASDIC за откривање подморница на површини мора и да користи обалску авијацију. У то време још није била довољно развијена примена радара за откривање подморница.

У октобру су немачке подморнице отпочеле примену групних напада на конвоје, који су дали добре резултате. Овога месеца британска заштитна зона конвоја продужена је 400 миља на запад захваљујући организацији базе у Северној Ирској. У новембру су Италијани употребили 26 подморница за нападе на Атлантику, док су немачке подморнице прошириле своја дејства и на јужни Атлантик, где су потопиле 4 брода и 2 помоћне крстарице. У периоду новембар-децембар акције немачких подморница нису дале очекиване резултате, јер су Британци повећали ескортну пратњу конвоја.Поред тога, рђаво време отежавало је дејство подморница на северном Атлантику, тако да су пренеле тежисте рада у зону испред Португалије и на јужни Атлантик.

Од октобра 1940. године, захваљујући повећању броја подморница, Немци су почели да примењују нову тактику, тзв. „тактику напада у чопору“ (Rudeltaktik). Ова тактика састојала се у концентричном нападу групе (5-9) подморница, које су, дириговане путем радија ка откривеном конвоју, изводиле узастопне ноћне нападе са морске површине, с тим што би се дању држале даље од конвоја. Ови напади извођени су нормално у зони средњег Атлантика, где није било британских извиђачких авиона. Иако су ови напади били врло опасни, тим пре што британ­ска морнарица још није располагала тактичким и техничким противмерама, они ипак нису дали одлучујуће резултате, зато сто су Немци дејствовали са малим бројем (око 30) подморница.

За време главне битке за Велику Британију (август-октобар) тежиште напада немачких подморница и авијације било је усмерено на поморску зону британских острва. Почев од новембра, Немци су тежисте напада пренели на Атлантик, при чему је авијација нападала британске поморске луке и обалску пловидбу, а подморнице – атлантске поморске комуникације. Поред тога, Немци су предузели дипломатску акцију ради увлачења Шпаније у рат. У том циљу они су 12. новембра 1940. издали директиву бр. 18, којом је била предвиђена немачка интервенција на Пиринејском полуострву (план „Felix“), с циљем да се заузме Гибралтар и спречи Велику Британију да заузме Пиринејско полуострво, као и острва у Источном Атлантику (Азори, Мадера, Канарска и Зеленортска острва).Припреме за ову операцију обустављене су 11. децембра 1940. због отпора Шпаније да уђе у рат и због италијанског напада на Грчку.

Почетком 1941. године, због рђавог времена, немачке подморнице су смањиле број напада. Немци су увели у службу два побољшана типа подморница (од 500 тона са радијусом дејства од 11 000 миља и од 800 тона са радијусом дејства од 15 000 миља). И поред тога, ове подморнице нису постигле очекиване успехе, јер је британска флота знатно појачала заштиту поморских комуникација. Наиме, ескортни бродови и авиони добили су радаре за откривање подморница и површинских бродова, као и радиостанице за међусобну везу. Пратња кон­воја била је појачана формирањем ескортних група (око 8 бродова), с тим што су у састав сваке групе сразмерно улазиле све расположиве врсте ескортних бродова (разарачи, корвете и рибарски бродови). Заштита од напада подморница побољшана је и ангажовањем авиона већег радијуса дејства, снабдевених радаром, радиоуређајима и већом количином дубинских бомби.

Директивом бр. 23 од 6. фебруара 1941. немачка Врховна команда је наредила да морнарица и авијација појачају и прошире нападе на британске комуникације (при чему је морнарица имала да напада бродове на мору, а авијација – британска пристаништа, поморске базе и бродоградилишта). Хитлер је 24. фебруара изјавио да ће битка за Атлантик бити готова за 60 дана. Међутим, ни Велика Британија није седела скрштених руку. Она је 6. марта издала директиву којом је предвидела концентрацију свих поморских и ваздухопловних снага ради учешћа у бици за Атлантик, као и офанзиву против немачких подморница и авиона FW200 како на мору и у ваздуху, тако и у њиховим ба­зама, у западној Француској. У вези с тим, обалска авијација знатно је појачана авионима Blenheim, уведени су ескортни бродови са ловцима, а трговачки бродови су добили већи број противавионских топова.

Почетком марта 1941. Немци су предузели појачану офанзиву на конвоје новим подморницама (800 тона), великог радијуса дејства, уз подршку авиона FW200 и Heinkel He-111, примењујући и даље тактику групних напада, која је постала страх и трепет за споре британске конвоје.

Heinkel He-111

На основу закључака британско-америчке конференције од 27. марта 1941. године, САД су одлучиле да, поред својих, штите конвоје Велике Британије, Норвешке, Данске, Холандије, Пољске и Француске. За ову заштиту, оне су, поред постојећих неутралних патрола, образовале специјалне снаге за подршку: 3 групе разарача и 4 сквадрона хидроавиона Catalina. Сем тога, оне су, на основу Закона о зајму и најму (Lend – Lease) дале Британији 10 мањих ескортних бродова.

У мају су, Британци, после успостављања базе на Исланду, знатно појачали ескортну заштиту конвоја у источном делу северног Атлантика и на правцу Гибралтара, што је принудило немачке подморнице да оперишу испред западне Африке или на централном Атлантику. Канадска морнарица је на својој обали образовала истакнуте базе за заштиту конвоја у западном делу Атлантика, а САД су успоставиле базе на Гренланду, Бермудима и Њуфаундленду. Тако је план о непрекидној поморској заштити конвоја кроз северни Атлантик остварен крајем маја, захваљујући новоуспостављеним базама, али је то било доста компликовано, пошто је конвој пролазио кроз зоне четири ескортне групе. Поред тога, побољшана је заштита из ваздуха, јер се пратња авионима са британских острва проширила на запад до 700 миља, са канадске обале 600 миља у правцу истока и са Исланда 400 миља у правцу југа, али је у средини Атлантика остала још једна незаштићена зона ширине 300 миља (555 км). Стална заштита конвоја од напада из ваздуха на правцу Гибралтар – Јужна Африка такође није била осигурана, мада су прекоморске команде у Гибралтару и Фритауну биле појачане хидроавионима.

Иако су им британске противподморничке мере знатно отежале активност и ноћне нападе на северном Атлантику, немачке подморнице су у периоду јануар – јун постигле врло велике успехе, нарочито у водама јужног Атлантика, зато што тамо још није била довољно организована заштита конвоја: потопљена су 263 трговачка брода са 1 451 595 тона. Међутим, већ од јуна, успех подморница се смањује због знатног појачања одбране британских конвоја, као и због немачког напада на СССР, који је изазвао пребацивање извесног броја подморница у Фински залив и Баренцово море. Од капитулације Француске до напада на СССР немачке подморнице су потопиле 548 трговачких бро­дова са 2 921 983 тоне, уз губитак 18 подморница.

Британске подморнице, које су на почетку ове етапе продужиле патролну службу у Северном мору и испред западне обале Европе, претрпеле су велике губитке, пошто су их Немци брзо откривали, а затим нападали из ваздуха специјалним дубинским бомбама. Када је престала опасност од инвазије, британске подморнице су напустиле патролну службу и добиле задатак да пресрећу немачке подморнице у Бискајском заливу, на Северном мору и на Атлантику и да нападају на немачке ратне и трговачке бродове. Иако су ове подморнице знатно угрозиле обалску пловидбу у Бискајском заливу и Скагераку, оне ипак нису постигле очекиване резултате у борби против немачких подморница.

Употреба мина – Немци су од септембра 1940, поред контактних и магнетских мина, употребљавали и акустичке мине, а затим и магнетске мине са успореним дејством. Пошто су Немци постављали комбиновано све врсте мина, искрсле су велике тешкоће при њиховом чишћењу, зато што миноловци нису били опремљени за чићење свих врста мина, и што Британци нису имали велике брзе миноловце који би пратили конвоје при улазу у обалске воде.

Немачка мина на плажи, обала Шкотске 1941.

У септембру је полагање мина у Темзи и пред Лондоном предузела 6. ваздухопловна дивизија, специјализована за ову врсту операција. Почетком новембра, у вези са преласком на ваздушни рат изнуравања, немачка авијација је појачала минирање, спуштајући сваке ноћи 50-60 мина дуж источне британске обале, док су разарачи полагали мине у западном, торпедни чамци у централном и источном делу Ламанша. Примена акустичких мина и магнетских мина са успорачем знатно је повећала потапање бродова у периоду октобар-децембар 1940, када су укупно уништена 72 брода са 133 641 тоном. Почетком 1941. губици бродова знатно су смањени захваљујући успешном откривању и уништењу мина, али су Немци у марту опет појачали нападе, употребивши авионе за полагање мина у Темзу, Хамбер и Мерзи. У периоду април-јун 1941. Немци су послали велик број авиона на Балкан и на Источни фронт, те су били приморани да ограниче употребу мина, тако да је број уништених бродова знатно опао. Од капитулације Француске до напада на СССР од немачких мина страдала су 162 брода са 309 548 тона.

У току ове етапе британски бродови и авиони продужили су да полазу минска поља за затварање северних пролаза (Шкотска – Гренланд). У циљу спречавања инвазије, британски разарачи, подморнице и авиони допунили су минска поља дуж источних британских обала, и почев од јула, полагали су офанзивна минска поља испред холандске, белгијске и северне француске обале, а у августу испред Бреста и подморничких база у Бискајском заливу. Како су разарачи и подморнице претрпели знатне губитке при вршењу ових задатака, то је даље полагање мина препуштено углавном авионима обалске и бомбардерске авијације, који су од јула 1940. до јуна 1941. полагали нова офанзивна минска поља испред холандске, белгијске и француске обале. У међувремену је британска бомбардерска авијација поставила мине испред поморских база у Немачкој (нарочито испред Кила и ушћа Елбе). У пролеће 1941. појачано је полагање мина испред немачких поморских база у Бресту и Бискајском заливу у коме су учествовале поред авиона и британске подморнице. Поред тога, бомбардерска авијација постављала је мине у за­падном делу Балтика, где су постигнути врло добри резултати.

У овој фази Британци су применили нову тактику – уместо полагања нових минских поља, мењали су састав постојећих комбиновањем разних врста мина, чиме су Немцима знатно отежали чишћење.

Немачки ратни бродови и помоћне крстарице продужили су и у овој фази нападе на поморски саобраћај на Антлантику, због чега је британска морнарица била принуђена да за пратњу сваког конвоја, кад год је то могуће, одређује по један бојни брод или крстарицу из састава Домовинске флоте, која због тога није могла да успешно врши блокаду између британских острва и Гренланда. Поред тога, највећи део лаких поморских јединица и обалске авијације и известан број крстарица и рибарских бродова из састава Северне патроле били су упућени на југ ради појачања снага у Ламаншу и дуж југоисточне обале. Због тога британска ратна морнарица није била у стању да спречава продоре немачких ратних бродова у Атлантик.

Немачки бојни бродови и крстарице су од октобра 1940. до јуна 1941. у неколико махова продирали у Атлантик и тамо успешно нападали британске конвоје и бродове. Крстарица Admiral Scheer, која се од 23. до 30. октобра неопажено пробила кроз Северно море и Дански пролаз (између Исланда и Гренланда), крстарила је по северном и јужном Атлантику и Индијском океану до 1. априла 1941; пошто је потопила 16 бродова са 99 059 тона, вратила се неометано у Немачку. Крстарица Hipper такође се пробила кроз Дански пролаз ноћу 6/7. децембра 1940, крстарила три недеље у рејону Азорских острва и потом се 27. децембра 1940. вратила у Брест. 1. фебруара 1941. поново је испловила у рејон Азорских острва, потопила 7 бродова са 32 806 тона и вратила се у Брест 14. марта 1941.

Бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau прошли су неопажено 23. јануара 1941. кроз Дански пролаз и затим по северном Атлантику заједно крстарили два месеца, избегавајући сукоб с британским ратним бродовима; потопивши 22 брода са 115 622 т, упловили су 22. марта 1941. у Брест. Да би спречили продор ових бродова из Бреста у Атлантик или њихов одлазак за Немачку, Британци су морали да ангажују знатне снаге Домовинске флоте и својих подморница за поморску блокаду Бреста и Бискајског залива. Истовремено је британска авијација нападала ове бродове у Бресту и оштетила их тако да нису могли предузети операције све до фебруара 1942.

У пролеће 1941. Немци су планирали снажну офанзиву бојних бродова и крстарица у којој би, поред Шарнхорста, Гнајзенауа и Хипера, учествовали нови бојни брод Bismarck и нова крстарица Prinz Eugen. Међутим, до ове велике офанзиве није дошло, зато што су бродови Шарнхорст и Гнајзенау били блокирани у Бресту, тако да је напад предузет само са бродовима Bismarck и Prinz Eugen.

18 маја испловили су из Гдиње Bismarck и Prinz Eugen. Британци су преко агентурне службе, били благовремено обавештени, па су 21. маја појачаним аероизвиђањем, открили немачке бродове у Корсфјорду, јужно од Бергена, а сутрадан су установили да су немачки бродови напустили Норвешку. Подузете су многобројне мере да се немачки бродови открију и нападну. У Данском пролазу, у ноћи 23/24. маја британска крстарица Suffolk открила је помоћу радара групу Bismarck, и затим је редовно слала податке о њеном кретању. У зору 24. маја на излазу из Данског пролаза, групу Bismarck су напали британски бојни крсташ Hood и бојни брод Prince of Wales. После краће борбе (од 05.53 – 06.13), Bismarck је успео да потопи британски бојни крсташ Hood и да оштети брод Prince of Wales, који се под заштитом димне завесе повукао из борбе. После тога, Bismarck, лакше оштећен, кренуо је смањеном брзином ка француској поморској бази Сен Назер, док је крстарица Prinz Eugen продужила покрет у Атлантик, одакле се 1. јуна неометано вратила у поморску базу Брест. Британски бојни брод Prince of Wales, крстарице Suffolk и Norfolk и бродови Домовинске флоте King George V, Repulse, носач авиона Victorious, 4 крстарице и 9 разарача кренули су у гоњење бојног брода Bismarck, док је ескадра „H“ из Гибралтара (бојни брод Renown, носач авиона Ark Royal, крстарица Shefild) упућена да пресретне бојни брод Bismarck и да му спречи повратак у француске базе. Поред тога, позвана су у помоћ из конвојске пратње 3 бојна брода (Rodney, Ramillies и Revenge). Иако је Bismarck у ноћи 24/25. маја био погођен торпедом једног авиона са носача Victorious, ипак је тај напад остао без тежих последица. Услед велике магле, упркос употреби радара, Британци су изгубили контакт с њим. Они су га поново открили тек 26. маја у 10,30 часова, 690 миља северозападно од Бреста. Убрзо затим у 17,30 часова стигла је крстарица Shefild и преузела одржавање контакта са бб Bismarck. Авиони са носача авиона Ark Royal успели су да у времену од 20,47 – 21,25 часова погоде бб Bismarck са 2 торпеда и да тешко оштете његов уређај за кормиларење. У 22,30 часова стигло је 5 британских разарача, који су у току ноћи вршили торпедне нападе, али без већег успеха. Изјутра 27. маја ватром британских бродова King George V и Rodney, Bismarck је тешко оштећен, а потом потопљен торпедима британске крстарице Dorsetshire око 400 миља западно од Бреста; спасено је само 110 људи.

Крстарењем бб Bismarck завршена је офанзива немачких ратних бродова на Атлантику која није дала очекиване резултате, пошто је од капитулације Француске до напада на СССР потопљен само 51 трговачки брод са 257 381 т.

Немачке помоћне крстарице, појачане са још 2 брода, постигле су веће успехе у овом периоду, јер су потопиле 86 трговачких бродова са 516 636 тона, уз губитак 4 помоћне крстарице.

У току јуна 1941. британска морнарица успешно је извршила чишћење Атлантика од немачких помоћних бродова, који су тамо били раније упућени ради снабдевања ратних бродова и помоћних крстарица. Том приликом је уништено или заплењено 9 оваквих бродова, а тиме су уништене базе за даље офанзивне акције немачких површинских бродова на Атлантику.

Немачки торпедни чамци из поморских база у Холандији, Белгији и Француској продужили су и у овом периоду смеле нападе (нарочито ноћу) на британске бродове на Ламаншу и дуж источне обале. Благодарећи својој великој брзини и малој површини, они су представљали врло погодно средство за заседе и извођење торпедних напада, као и за полагање мина, тако да су стално угрожавали британску обалску пловидбу и конвоје за све време од јула 1940. до марта 1941, када британска ратна морнарица није располагала одговарајућим противсредством, нарочито брзим ескортним и обалским бродовима. Међутим, почев од априла 1941, дејство ових чамаца знатно је умањено ступањем у акцију британских моторних бродова и моторних чамаца. Од капитулације Француске до напада на СССР немачки торпедни чамци потопили су укупно 33 брода са 67 923 тоне.

Немачка авијација продужила је у овом периоду појачано дејство против британских поморских комуникација и база. Бомбардерска авијација је вршила нападе на конвоје, поморске луке и пристаништа у зони британских острва и на Ламаншу, док су бомбардери FW200 (са база код Бордоа) крстарили према западу до крајњих граница радијуса дејства, садејствујући немачким подморницама на западним прилазима британским острвима и даље према западу. Специјална група авиона Junkers Ju-88 и Heinkel полагала је мине у обалским водама британских острва и у зони Ламанша. Немачки авиони су у јулу 1940. главним снагама нападали конвоје на Ламаншу и на источној обали Енглеске. Да би појачали противваздушну одбрану обалских конвоја, Британци су предузели низ мера: увели су покретне балонске запреке (балони издигнути на малим бродовима); сваком трговачком броду за време проласка кроз Ламанш додељивали су по 2-3 екипе морнара са противавионским оружјем; смањили су конвоје од 25 на 12 бродова; за пратњу конвоја увели су нове разараче типа Hunt са бољим противавионским наоружањем и појачали су заштиту конвоја како с мора тако и из ваздуха.

Немачки бомбардери великог радијуса дејства FW200 отпочели су у августу нападе на конвоје у Ирском мору, као и западно и северозападно од Ирске, док су немачки хидроавиони у исто време вршили торпедне нападе на британске обалске конвоје. Ови напади продужени су са већом или мањом жестином и у току следећих месеци 1940. и првих месеци 1941. године. У периоду април-јун 1941. немачки бомбардери су нападали и конвоје који су пловили у правцу Гибралтара. Услед овога конвоји су били приморани да плове нешто западније, али су тада изашли из заштитне зоне британских авиона са база на Гибралтару и на британским острвима.

У периоду новембар 1940-јун 1941. немачка авијација је у британским обалским водама извршила 9 553 дневна и 4 020 ноћних полетања (потопила је 30 бродова дању и 47 бродова ноћу), док је британска ловачка авијација за то време имала 27  296 дневних и 56 ноћних полетања. Од капитулације Француске до напада на СССР немачка авијација је потопила 389 британских бродова са 1 082 270 тона. Овако велик успех, немачка авијација постигла је зато што Велика Британија у прво време није имала довољно ловачких авиона и противавионских оруђа, нити погодну организацију противваздушне одбране у територијалним водама и на поморским комуникацијама. Међутим, велики британски напори у организовању ПВО ипак су уродили плодом, тако да је почетком јуна 1941. опасност од немачких напада из ваздуха била знатно умањена – ловачка авијација је успешно штитила конвоје у обалским водама, док се сваком океанском конвоју давао по један ескортни брод са катапултом за избацивање ловачког авиона типа Hurricane. Поред тога, сваки прекоокеански конвој добио је непосредну ловачку пратњу од двомоторних ловаца (већег радијуса дејства) из састава обалске авијације, који су штитили конвоје испред западних прилаза у границама свог рејона дејства. Најзад, приликом напада на СССР, Немци су највећи део авијације упутили на Источни фронт, тако да су због тога губици британских бродова били знатно смањени.

Sea Hurricane на катапулту

Британска обалска авијација наставила је нападе на немачки поморски саобраћај и поморске базе, али без већих резултата. Половином јула 1940. Британија је одобрила потапање немачких трговачких бродова на Северном мору и испред норвешке обале, а 20. октобра и на Ламаншу и у Бискајском заливу, док је тек у марту 1941. дата општа дозвола да се у свако доба и на сваком месту могу нападати немачки или од Немаца контролисани бродови. Међутим, када је, у складу с британском директивом од 6. марта 1941, већи део обалске авијације пребачен на северозападне британске базе, тада је смањен број напада на немачку обалску пловидбу. Британска бомбардерска авијација продужила је нападе на немачке поморске базе и бродоградилишта, али је у циљу спречавања немачке инвазије у току септембра и октобра 1940. тежиште напада пренела на немачку десантну флоту у пристаништима Француске, Белгије, Холандије и северне Немачке. Када је опасност од инвазије отклоњена, бомбардери су наставили да нападају базе и бродоградилишта. У пролеће 1941. извршили су више напада на поморску базу Брест, где су се налазили немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau, али без већег успеха. Једино је 6. априла један британски авион торпедовао брод Gneisenau и толико га оштетио да је 8 месеци морао остати на оправци. Главни разлози за овај слаб успех британске авијације били су недостатак погодних авиона и бомби за нападе, недовољно искоришћавање торпеда, ангажовање бомбардерске авијације за друге задатке и недовољна обученост посада за напад на бродове.

Закључак

И поред максималног залагања у нападу на савезнички поморски саобраћај, Немци нису постигли одлучујуће резултате, иако су до 1. јула 1941. уништили 848 бродова (7 631 340 БРТ).

Подморнице су у потапању бродова постигле већи успех него сва остала средства заједно, премда је број ангажованих подморница био релативно мали, а њихове техничке особине остале непромењене (у односу на подморнице из Првог светског рата), док је, напротив, британска морнарица ушла у рат с новим средствима за борбу против подморница. Том британском преимућству Немци су вешто парирали изменом дотадашње тактике и усавршавањем средстава за напад. Међутим, Немци ипак нису успели да подморницама реше битку за Атлантик у року од 60 дана, како је Хитлер очекивао, јер су Британци располагали и средством за детекцију при слабој видљивости, па је, упоредо са порастом потопљене тонаже, растао и број потопљених подморница. Смањењу губитака у трговачким бродовима допринело је и увођење система сталне конвојске пратње после успостављања нових база на Исланду и Гренланду, повећање броја ескортних бродова и побољшање ПВО британских обалских вода и конвоја. Ситуација је, међутим, за Британију била још увек критична, јер је само једна петина потопљене тонаже била надокнађена новоградњама у британским и америчким бродоградилиштима; увоз је због тога морао бити ограничен на најнеопходније животне и ратне потребе, а расподела у земљи строго рационирана.

У току јуна 1941. ситуација на Атлантику знатно се побољшала за Велику Британију. Услед напада на СССР ослабљене су немачке поморске и ваздухопловне снаге које су биле ангажоване у бици за Атлантик, јер је највећи део ваздухопловних снага упућен на Источни фронт, а известан број подморница упућен је у Фински залив и Баренцово море.

Авијација је у рату на мору, упоредо са повећањем свог радијуса дејства и побољшањем средстава за извиђање и напад, играла све већу улогу. Извиђање, напад на флоту при вожњи и у базама, полагање мина и разминирање неконтактних мина, тактичко садејство са бродовима и подморницама и, најзад, ПВО заштита флотних састава и јединица створили су од авијације неопходног савезника, али уједно и најопаснијег противника ратне морнарице. Због свега тога порастао је значај носача авиона, који ће се током рата развити у језгро великих ратних морнарица. Лоше последице недовољног броја ових бродова осетила је британска морнарица за време кампање у Норвешкој, док је немачка морнарица, која уопште није имала носаче авиона, постала свесна тог недостатка годину дана касније, када је за време гоњења бб Bismarck била немоћна да му помогне авијацијом.

Применом магнетских мина, и поред тога што су прве такве мине произвели Британци још крајем Првог светског рата, Немци су постигли изненађење које је могло имати веома тешке последице за Велику Британију. Магнетске мине су нанеле осетне губитке британском саобраћају. Британска морнарица је морала да ангажује огромна средства ради сузбијања опасности од мина. Али су Немци при употреби тог новог оружја учинили две озбиљне погрешке: прво – почели су да полажу мине пре но што су их произвели у довољном броју, и друго – полагали су мине не водећи довољно рачуна о потреби да се сачува тајност њиховог деловања. Тако се и могло догодити да Британци пронађу једну неоштећену мину на муљевитој обали Темзе, упознају се с њеним механизмом и предузму заштитне мере.

Крстарички рат био је успешан захваљујући добро организованом систему снабдевања на отвореном мору. Тиме је немачким бродовима омогућено да месецима крстаре по океанима и нападају савезнички саобраћај. То је изазвало издвајање флотних снага за борбу против крстарећих бродова и пружило повољније услове за дејство подморница. Британци су, међутим, успели да у знатној мери сузе оквире тог начина ратовања, када су, после потапања бб Bismarck, у опсежним акцијама чишћења, уништили већи број бродова за снабдевање. Тако се и у овом рату поновило искуство из Првог светског рата: крстарице су имале успеха у почетку рата, док противник није стигао да се њирна озбиљније позабави.

Од нових техничких пронаиазака у морнарици, највећи тактички значај имао је радар. Британска морнарица, која је имала усавршенији радар од немачког и ту предност задржала током читавог рата, била је у бољем положају од немачке морнарице, што је нарочито дошло до изражаја за време гоњења бб Bismarck. Радар је флоти одузео могућност да сачува тајност марша ноћу или при слабој видљивости, а тиме је створио и услове за ноћне сукобе, који нису више, као у Првом светском рату, били случајни, краткотрајни и малобројни, него су претстављали нормални вид борбе између ратних бродова.

Битка за Велику Британију 1940-1941.

Политичка и војна ситуација

Освајањем Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и северне и западне Француске, немачка армија је добила нове – много погодније и ближе – поморске и ваздухопловне базе за напад на Велику Британију, за ометање њеног саобраћаја на Ламаншу и за угрожавање њених комуникација на Атлантику. Ступањем Италије у рат на страну Немачке знатно су угрожене британске базе и комуникације на Средоземљу и отежане везе са колонијама на Средњем и Далеком Истоку. Велика Британија сваког момента је могла очекивати напад Немачке, тим пре што је Немачка имала врло јаке снаге: око 157 дивизија (139 пешадијских, 1 коњичку, 7 моторизованих и 10 оклопних и око 3 500 авиона прве линије, од којих је око 75% било способно за операције.

Велика Британија није била спремна за одбрану. Њена копнена војска имала је само око 360 000 обучених војника (али без савременог наоружања и опреме) и око милион обвезника који су се тек обучавали. На дан 10. јула, од укупно 2 591 авиона на британским острвима, за операције су била способна само 1 423 авиона (656 ловаца, 467 бомбардера и око 300 авиона обалске авијације. Противавионска одбрана није била потпуно организована, а обалски фронт није био утврђен, нити довољно поседнут.

Немачком нападу могле су се у првом моменту супротставити једино надмоћна британска ратна флота и бројно слабије британско ваздухопловство (РАФ). Поред тога, тај напад је знатно отежавала и широка водена препрека (Канал Ламанш), која одваја британска острва од европског континента – немачког полазног положаја. Према томе, пре поморског десанта на британска острва требало је уништити или неутралисати британску ратну флоту и авијацију. Међутим, Немци нису предузели напад на Велику Британију одмах после избијања својих армија на Канал Ламанш (20 маја 1940), већ су наставили операције у циљу потпуног уништења француских оружаних снага. Изгледа да Немци уопште нису имали разрађен план за инвазију и да због тога нису ни припремили одговарајућа средства за њено извођење. Штавише, Немачка није била спремна да предузме инвазију ни после завршетка операција у Француској, с обзиром да је за то била потребна детаљна припрема сва три вида оружаних снага. Пре свега, ратна морнарица би морала да припреми и прикупи десантне бродове у лукама Холандије, Белгије и Француске, а авијација да уреди аеродроме. С друге стране, копнена војска имала би да концентрише десантне трупе и изврши неопходне вежбе укрцавања и искрцавања. За све ове припреме требало је најмање 1 – 2 месеца. Међутим, иако је постојала могућност да се у овом времену предузме бомбардовање Велике Британије, као што је то предлагао маршал Кеселринг, ипак то Хитлер није дозволио, већ је покушао да дипломатским путем реши спор с Великом Британијом. Но, и поред критичне ситуације у којој се налазила у то време, Велика Британија није хтела да прихвати немачке предлоге за мир, као ни Хитлеров последњи апел, који јој је упутио у говору у Рајхстагу, 19. јула 1940, већ је одлучила да продужи борбу до коначне победе. Због тога су обе стране предузеле обимне војне и политичке припреме, тражећи савезнике за продужење рата.

Немачке победе у Пољској, Норвешкој и Француској знатно су импресионирале неутралне државе Европе, тако да су све више попуштале немачким захтевима. Румунија је 4. јула пришла силама Осовине и образовала пронемачку владу. 5. јула Шведска је одобрила транзит ратног материјала за Немачку. Грчка и Турска, упркос својим везама с Великом Британијом, изјавиле су да не желе да учествују у овом сукобу. Шпанија је пришла силама Осовине и 14. јуна окупирала међународну зону Тангер, постављајући захтеве да јој се уступе Гибралтар, Мароко и западни Алжир. 30. августа Немачка је, путем Бечке арбитраже, приморала Румунију да Мађарској уступи већи део Трансилваније. Но, и поред тога, Румунија је 7. септембра била приморана да Бугарској уступи територију јужне Добруџе, сходно уговору у Крајови. 27. септембра 1940. у Берлину су Немачка, Италија и Јапан склопили Тројни пакт. Хитлер је покушао да у Западној и Јужној Европи створи заштитни појас, тежећи да придобије Шпанију, Француску и балканске државе за такозвани „нови поредак“. Немачка је, с обзиром на своје освајачке планове према СССР-у, желела да рат с Великом Британијом што пре заврши.

С друге стране, Велика Британија је тежила да избегне евентуални рат с Јапаном, да се приближи СССР-у и да на своју страну привуче снаге неокупиране Француске, француску флоту и колоније. Генерал де Гол се ставио на британску страну и већ 18. јуна 1940. упутио позив француском народу да се прикључи Великој Британији и да продужи борбу до победе.

Сједињене Америчке Државе су на почетку рата изјавиле да не желе да учествују у европском сукобу, и да би ушле у рат само онда ако би се напад проширио и на британске поседе на западној хемисфери. Иако су, у вези с тим, 5. септембра 1939. прокламовале акт о неутралности, оне су 4. новембра исте године дозволиле продају ратног материјала зараћеним државама, по начелу „плати па носи“ (cash and carry). Међутим, после капитулације Француске, САД су уочиле опасност од немачког ширења према западу, пошто би појачаном акцијом немачких подморница била доведена у питање и сигурност америчког континента. Због тога су 2. септембра 1940. потписале споразум с Великом Британијом, према коме јој ова уступа на 99 година ваздухопловне и поморске базе на Њуфаундленду, Бермудским, Бахамским и Западноиндијским Острвима и у Британској Гијани, с тим да у накнаду за то САД ставе Великој Британији на расположење 50 разарача. 16. септембра 1940. САД су донеле одлуку о увођењу обавезне војне службе и одобриле су војни буџет од 16 милијарди долара. Истовремено је председнику САД дато овлашћење да у случају потребе може искористити све приватне фабрике за производњу ратног материјала. Конгрес је 27. марта 1941. године изгласао Закон о зајму и најму (Lend – Lease), којим је одобрена испорука ратног материјала свим државама које су у рату с Немачком и Италијом. Овај закон увелико је искористила Велика Британија да би убрзала и побољшала снабдевање својих армија потребним количинама наоружања и остале ратне опреме.

Идеја за десант на британска острва датира од 15. новембра 1939, када је командант немачке ратне морнарице адмирал Редер, без знања Хитлера, формирао специјални штаб за израду пројекта плана за инвазију. Тек 20. маја 1940, када су немачке трупе избиле на обалу Ламанша, Редер је упознао Хитлера са својим пројектом и обавестио га да по њему нису предузете никакве припреме. Хитлер је сматрао да је сада најважнији задатак да се освоји Француска и тиме створи база за ваздушне и поморске нападе на поморске комуникације Велике Британије, надајући се да ће поморска блокада и ваздушни напади приморати усамљену Британију да тражи мир. У вези с тим, 14. јуна је генерал Кајтел (Keitel) издао директиву у којој је истакао да ће немачке армије завршити своју улогу, углавном, после слома Француске, а рат против Велике Британије продужиће само морнарица и авијација. Редер је 20. јуна поново изложио Хитлеру свој пројекат за инвазију британских острва и могућности за његово остварење, напомињући да је превласт у ваздуху неопходан предуслов за предузимање десанта. Али Хитлер овом питању није посветио већу пажњу, јер је, занет победом у Француској, веровао да ће се лако споразумети с Британцима.

Пошто Британци нису прихватили његове понуде за мир, Хитлер је био принуђен да продужи рат. Како се поморском блокадом нису могли постићи брзи и одлучујући резултати, који су били неопходни да би се у 1941. години имале слободне руке за напад на СССР, то је одлучено да се предузме инвазија британских острва, иако многи немачки виши команданти, па чак ни сам Хитлер, нису били одушевљени овом операцијом, због великих тешкоћа и ризика око њеног извођења. У вези с тим, Хитлер је крајем јуна прихватио предлог адмирала Редера и одобрио да Врховна команда 2. јула изда претходну директиву командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради предузимања студија за евентуално извођење десанта.

Немајући никакво друго средство да Британију брзо присили на мир Хитлер је издао директиву бр. 16 од 16. јула 1940.) за извођење десанта (операција „Морски лав“ – Seelowe). У овој директиви изнето је, између осталог, следеће: „Пошто Енглеска, упркос своме безизлазном војном положају, не показује вољу за споразум, то сам одлучио да се предузму припреме за извршење десанта. Ова операција има за циљ да се искључи британска матична територија као база за продужење рата против Немачке и, ако то буде потребно, да се окупирају британска острва. Десант треба да буде једна изненадна операција на широком фронту од Рамсгејта (Ramsgate) до острва Вајт (Wight). Све припреме имају бити извршене до половине августа 1940, с тим што ће се почетак напада одредити накнадно“. Ваздухопловство је требало да осигура превласт у ваздуху у зони Ламанша, да врши подршку армија, да спречава интервенцију британске ратне морнарице и покрете британских резерви и да планира ваздушно-десантне операције и ваздушне транспорте. Ратна морнарица је имала задатак да припреми средства и врши превоз армија, да обезбеди бокове десантне зоне (минама, површинским јединицама и подморницама) и да даје подршку десанту. У првом ешелону требало је пребацити 90 000 људи и 650 тенкова, а у другом 170 000 људи, 34 000 моторних возила и 57 000 коња.

Организација и припрема ове операције поверене су командантима копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Међутим, време за припрему тако велике комбиноване операције било је сувише кратко. Сем тога, у почетку се није могла постићи сагласност између планова команданата копнене војске с једне и команданата морнарице и ваздухопловства с друге стране. Наиме, копнена војска је тражила инвазију на 300 км широком фронту од Рамсгејта до Вејмута (Weymouth), да би се једновремено искрцале три армије, док је морнарица желела да се десант, због недостатка транспортних средстава, изврши на знатно ужем фронту од Фоукстона до Истбома (Eastboume), тј. на ширини од 80 км, где би чишћење мина било лакше и заштита и подршка биле успешније; с друге стране, копнена војска је тражила да се ваздушнодесантне трупе ангажују при самом извршењу десанта, док је ваздухопловство хтело да их, као покретну резерву, употреби тек после образовања десантне основице (мостобрана).

У предлогу од 19. јула адмирал Редер је упозорио Врховну команду: да морнарица нема довољно средстава за успешно извршење постављених задатака, с обзиром на присуство надмоћне британске флоте; да се прикупљање десантних бродова не може извршити ако се од самог почетка не осигура превласт у ваздуху; да се десант не може вршити у британским лукама које ће бити упорно брањене и заштићене минским пољима; да се због тога први ешелон мора искрцати на отвореној обали (што ће бити врло тешко с обзиром на неповољне климатске прилике и на стање мора); и да чишћење британског обалског појаса не може отпочети док британска флота не буде протерана из Ламанша.

Хитлер је 21. јула одржао састанак с командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради расправљања спорних питања у вези са инвазијом. Том приликом он је нарочито истакао да је инвазија најефикасније средство за што бржи завршетак рата и напоменуо да је то веома дрзак и смео подвиг, и да је превласт у ваздуху главни предуслов за успех операције. Затим је инсистирао да се операција мора завршити до 15. септембра 1940, јер би касније лоше време (а нарочито магла над Ламаншом) онемогућило успешну подршку авијације и артиљерије; да инвазију не треба одлагати за пролеће 1941, јер ће Британци тада имати 30 – 35 наоружаних дивизија; да операцију „Морски лав“ треба извести следећим редом: извојевати превласт у ваздуху, неутралисати британску флоту, извршити десант. Хитлер је тада наредио немачкој морнарици да појача напоре око мобилизације и преправке речних барки, моторних чамаца, реморкера и бродова за обалску пловидбу, како би се створила потребна десантна флота.

У циљу обмане британске одбране, 30. јула је немачка Врховна команда издала директиву за извођење диверзионих напада (операција „Herbstreise“) са три правца: из Норвешке на источну обалу Енглеске, из Холандије у област Лондона и из западне Француске у правцу Ирске. Међутим, касније се одустало од овог плана.

У току поморске конференције, 31. јула, Редер је обавестио Хитлера: да су припреме у пуном току, али се не могу завршити пре 15. септембра, да ће и тај рок бити постигнут само у случају ако авијација крајем августа постигне превласт у ваздуху, и да би било најбоље да се десант одложи до маја 1941.

Хитлер је остао упоран у својој намери и 1. августа 1940. издао је директиву бр. 17 за извођење појачаног ваздушног и поморског рата, у циљу стварања повољних услова за извршење инвазије британских острва, у којој је, између осталог, предвидео следеће: немачко ваздухопловство има у најкраћем времену свим расположивим снагама да уништи британску авијацију. Нападе првенствено усмерити против ловачке авијације, њених земаљских постројења и логистике, а затим против фабрика авиона и ПВО средстава. Пошто избори превласт у ваздуху, предузети нападе на британска пристаништа, нарочито она где се налазе складишта животних намирница – пре свега у Лондону. Нападе на луке јужне Енглеске ограничити на најмању меру, с обзиром на предвиђене десантне операције. Британске ратне и трговачке бродове треба нападати једино приликом бомбардовања лука или кад нема важнијих циљева. Напади из ваздуха треба да почну 5. августа 1940., али команда ваздухопловства може овај рок померити с обзиром на завршетак припрема и метеоролошке услове. Истовремено ће и немачка ратна морнарица предузети потребне мере за појачање поморског рата. Све припреме за десант требало би завршити до 15. септембра, а Хитлер би на основу резултата бомбардовања одлучио да ли ће се десант извршити у септембру 1940. или ће се одложити за идућу годину.

Поводом ове директиве, маршал Геринг је 6. августа одржао састанак с командантима ваздухопловних флота и том приликом одредио авијацији задатке: најпре уништење британске авијације и њених земаљских база, а затим дејство на поморске луке и саобраћај. Операцијским планом, под називом „Adlerangriff“ (Напад орлова), били су предвиђени концентрични напади све три немачке ваздухопловне флоте (2, 3. и 5.) на британску авијацију и на поморске и обалске циљеве, како би се осигурала превласт у ваздуху и припремила инвазија. Напад је требало отпочети 8. августа и до 5. септембра 1940. извршити га у две етапе: у првој – за 4 дана масовним и непрекидним нападима на аеродроме и земаљска постројења уништити ловачку одбрану јужно од линије Челмсфорд (Chelmsford) – Глостер (Gloucester), а у другој – у току 4 недеље – постепено преносити нападе према северу, све док британска ловачка авијација не буде уништена или протерана са своје последње базе у Енглеској. Поред тога, у међувремену је требало даноноћним нападима разорити британске фабрике авиона.

За извршење десанта, немачка Врховна команда је предвидела следеће груписање својих снага:

Група армија „А“ (16. и 9. армија), под командом маршала Рундштета, укупне јачине 25 дивизија (од којих 9 у првом ешелону), требало је да искрца своје снаге у јужној Француској, потуче британску армију и окупира Лондон. Први задатак ове групе армија био је: да заузме јужну обалу Енглеске између Фоукстона и Вортинга (Worthing) и образује почетни мостобран дубине 20 – 30 км, а затим – пошто добије појачања – да предузме одлучну офанзиву ради заузећа линије: ушће Темзе – висови јужно од Лондона – Портсмут (први оперативни циљ) и да потом покретним снагама надире западно од Лондона, одсецајући град са југа и запада, ради избијања на линију: Колчестер (Colchester) – ушће р. Северн (други оперативни циљ). Даље је било предвиђено да покретне снаге окупирају област средње Енглеске (Midland) и Лондона. 16. армија, под командом генерала Буша, имала је да крене из пристаништа између Ротердама и Калеа и да се искрца на британској обали између Фоукстона и Истборна, а 9. армија, под командом генерала Страуса, из Булоња и Авра и да се искрца с обе стране Брајтона (Brightona). Дивизије 1. ешелона прикупљене су у времену од 28. јула до 3. августа 1940. Сем тога било је предвиђено да у десанту учествују 4 батаљона амфибијских тенкова (око 250) који су груписани тек почетком септембра.

Група армија „Б“ (у чији састав улази само 6. армија са 14 дивизија), под командом маршала Бока, имала је да се групише у Нормандији са задатком да појача Групу армија „А“, или, ако то ситуација дозволи, да из области Шербура (Cherbourg) изврши десант у рејону Вејмута (Weymouth) ради проширења фронта и извођења обухватног маневра општим правцем Бристол – Глостер.

Немачка морнарица, знатно ослабљена после претрпљених губитака у Норвешкој и због потребе да изврши нужне поправке на неким бродовима, имала је на располагању само 2 крстарице, 7 – 10 разарача, 40 – 50 подморница, исто толико торпедних чамаца, 16 торпиљарки и 8 ескортних бродова. Њен је задатак био да прикупи десантна средства, штити десант, а расположиве бродове упути за диверзије у Северном Мору. Она је до 15. септембра у пристаништима западне Немачке, Холандије, Белгије и Француске прикупила предвиђени број десантних бродова (155 транспортних бродова, 1 722 пенише, 471 реморкер и 1 160 моторних чамаца).

Немачка авијација, састављена од 2, 3. и 5. ваздухопловне флоте, са 2 669 авиона способних за операције (1 015 бомбардера, 933 једномоторних ловаца, 375 двомоторних ловаца и 346 обрушавајућих бомбардера), била је груписана половином јула на 400 аеродрома Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и Француске. Ако се овоме броју дода и око 140 авиона за даљно извиђање, онда је бројни однос био 2:1 (2809 : 1323) у корист немачког ваздухопловства.

Друга ваздухопловна флота, под командом маршала Кеселринга (штаб у Бриселу), имала је аеродроме на простору Кале – Булоњ; иза њих, на појасу ширине око 40 км, били су аеродроми са обрушавајућим бомбардерма, а даље, у дубини Белгије и североисточне Француске, налазили су се аеродроми бомбардерске авијације.

Трећа ваздухопловна флота, под командом маршала Сперлеа (штаб у Паризу), имала је аеродроме за ловачку авијацију најпре у рејону Сербура, али је у августу пребазирана на аеродроме бомбардера за обрушавање код Авра, када су ови бомбардери повучени на аеродроме 20—30 км дубље у унутрашњост. Аеродроми даљних бомбардера били су још даље у унутрашњости — северно и североисточно од Париза.

Пета ваздухопловна флота, под командом генерала Стумпфа (штаб у Ослу), имала је своје базе у Норвешкој и Данској.

Немачка авијација (која је у свом саставу имала: лаке бомбардере Хе-111, До-17, До-215 и Ју-88, обрушавајуће бомбардере Ју-87, једномоторне ловце Ме-109 и двомоторне ловце Ме-110) била је првенствено намењена за подршку копненим снагама, што је одговарало доктрини муњевитог рата. Немачке ваздухопловне флоте у ствари су представљале тактичку авијацију, пошто нису имале бомбардере велике брзине, носивости и радијуса дејства, а лаки бомбардери имали су малу носивост (1 000 – 1 500 кг) и слабо наоружање. Поред тога, Немци нису имали ни ловачких авиона с већим радијусом дејства, који би могли пратити бомбардере, јер су ловачки авиони Ме-109 имали исувише мали радијус дејства (само до линије Бристол – Хал), а двомоторни ловци Ме-110 због недовољне покретљивости у борби, такође нису били погодни за те задатке. Услед тога су немачки авиони могли да бомбардују углавном само део Енглеске јужно од линије Сванси (Swansea) – Хамбер (Humber), где је пратња ловаца Ме-109 могла бити осигурана. Најзад, немачка авијација није била тактички и технички спремна за извођење ноћних бомбардовања.

Ескадрила авиона Heinkel He-111 прелеће Канал

За службу ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) Немци су имали око 15 – 20 радара типа „Фреја“ (Freya), домета око 120 – 140 км, који су 1940. године били у стању да одреде само даљину и приближну јачину, али не и висину ваздушних формација, нити да идентификују осмотрене авионе.

Захваљујући обухватном положају аеродрома, услови за рад немачке авијације били су врло повољни, јер је она могла да врши концентричне нападе, нарочито на циљеве у јужној Енглеској. Она је са аеродрома у Норвешкој и Бретањи могла да заобилази британску ПВО, која је била организована само у јужној и југоисточној Енглеској. Ширина нападног фронта олакшавала је примену разних тактичких поступака и диверзионих акција, у близина циљева (100 – 200 км) омогућавала је не само да се повећа број излазака и тежина бачених бомби, него и то да у нападу узму учешћа и обрушавајући бомбардери Штуке и ловци Ме-109, који су према своме радијусу дејства и осталим особинама спадали искључиво у тактичку авијацију.

Британске припреме, планови и снаге

Пошто је одбила Хитлерове предлоге за мир, Велика Британија је приступила мобилизацији свих снага и средстава за одбрану земље. 26. априла, на састанку начелника штабова, одређени су општи задаци и улоге сва три вида оружаних снага (копнене војске, морнарице и авијације) у одбрани британских острва.

Британска авијација добила је следеће задатке: да штити британска острва и територијалне воде; да врши нападе на немачке поморске јединице, инвазиона пристаништа, десантне конвоје, поморске базе, бродоградилишта и поморске комуникације; и да подржава трупе и ратну флоту у одбрани обале. Ратна морнарица имала је задатак: да спречава дејства немачке флоте у зони Канала и на Северном Мору; да осигурава британске поморске комуникације (битка за Атлантик); да поставља мине испред инвазионих пристаништа на обалама Француске, Белгије, Холандије и Немачке и да садејствује у одбрани од инвазије нападом на немачке укрцне луке, десантне конвоје и поморске комуникације. Копнене снаге добиле су задатак: да спрече десант и врше противударе на искрцане немачке трупе и ваздушне десанте. Целокупном одбраном требало је да руководи генерал Алан Брук (Alan Brooke), један од најбољих виших команданата, учесник у борбама у Француској.

Организација одбране британских острва

Британска копнена војска налазила се у току реорганизације, без довољно тенкова, артиљерије, пешадијског наоружања, муниције и возила. Остаци британских експедиционих снага које су евакуисане из Денкерка (око 360 000 људи) послужили су као језгро за организацију нових копнених снага. Пошто су од 8. априла до 22. јуна 1940. на одслужење рока позвани обвезници од 22 – 28 године, то се бројно стање британских оружаних снага повећало за 1 250 000 људи. Према плану, који је влада одобрила 10. јуна, британска армија требало је да има 26 дивизија (24 пешадијске и 2 оклопне) не рачунајући снаге Доминиона. Захваљујући убрзаној обуци и сопственој производњи наоружања као и пријему 900 топова 75 мм, 80 000 митраљеза, 500 000 пушака, 1 милион артиљеријских и 130 милиона пушчаних зрна из САД, Британија је почетком јула 1940. имала 14 дивизија (13 пешадијских и 1 оклопна), а већ половином августа 26 недовољно наоружаних дивизија: 8 и по на источној обали до залива Вош (Wash), 7 од залива Вош до Довера, 5 на јужној и 2 и по на западној обали Енглеске и 3 као резерву у Лондону. На дан 11. септембра било је 29 дивизија (27 пешадијских и 2 оклопне), организованих у 10 корпуса, спремних за одбрану од немачке инвазије. Од ових снага било је у јужној и југоисточној Енглеској 16 дивизија са 800 тенкова, али без довољно пт оруђа. Међутим, с обзиром на велику ширину обалског фронта и на јачину, обуку, наоружање и недовољну покретљивост дивизија, командант копнених снага генерал Ајронсајд (Ironside) сматрао је да би проблем одбране британских острва могао бити решен са 4 оклопне дивизије. Исто тако, нови командант одбране генерал Алан Брук био је мишљења да су за успешну одбрану острва много корисније покретљиве (моторизоване) снаге него статична одбрана са линијским утврђењем и недовољно покретним и општим резервама.

Британска ратна морнарица, поред ангажовања у бици за Атлантик, била је спремна да учествује у одбрани британских острва. Око 1 000 лаких поморских јединица добило је задатак: да врши службу извиђања и обезбеђења, да напада немачке поморске јединице, инвазиона пристаништа, десантне конвоје и поморски саобраћај у зони Ламанша и да поставља минска поља испред пристаништа на обалама Француске, Белгије, Холандије и Немачке. За напад на немачку десантну флоту за време прелаза Ламанша предвиђене су 4 флотиле (укупно 36) разарача, уз подршку извесног броја крстарица, док је Домовинска флота (Home fleet), била у поморским базама Шкотске и северне Ирске и у Скапа Флоу (Scapa Flow) као стратегијска резерва за извођење противудара на десантну флоту и за спречавање офанзивних акција осталих снага немачке флоте на Северном Мору.

Британска авијација предузела је хитне мере за организацију, попуну и обуку својих јединица. Да би се убрзала производња авиона, образовано је посебно министарство и донета је одлука да се убудуће производи само 5 врста авиона (бомбардери Wellington, Whitley и Blenheim, ловци Hurricane и Spitfire), У периоду јун – август британска производња ловачких авиона знатно је премашивала немачку производњу (472 : 140 – 180 месечно). Истовремено је убрзана обука летачког особља и израда што већег броја аеродрома.

Авиони типа Boulton Paul Defiant из састава 264. сквадрона РАФ-а, на небу изнад Британије, август 1940.

Велика Британија је 10. јула имала 54 оперативна ловачка сквадрона са 656 авиона и 35 бомбардерских (20 тешких и 15 лаких) сквадрона са 467 авиона, не рачунајући 19 сквадрона Обалске команде (око 300 авиона), која је, поред учешћа у бици за Атлантик, стално извиђала обале Немачке, Холандије, Белгије и Француске и вршила ноћне нападе на концентрацију немачких десантних бродова у инвазионим пристаништима. Поред тога било је у припреми још неколико бомбардерских и ловачких сквадрона.

Британски ловачки авиони Spitfire и Hurricane претстављали су врло јаког противника за немачку авијацију, док тешки бомбардери Hampden, Wellington и Whitley, због слабог одбрамбеног наоружања (4 – 6 митраљеза) и мале брзине (300 – 350 км), нису били погодни за дневно бомбардовање, а пошто нису имали ловачку пратњу, били су принуђени да највећи део операција изводе ноћу.

Целокупном ваздушном одбраном британских острва руководила је Ловачка команда са седиштем у Стенмору. Ова одбрана била је у почетку организована само у јужној и југоисточној Енглеској, али су убрзо предузете мере (паралелно са набавком ловачких авиона и других средстава) да се ова одбрана прошири на западну Енглеску и северну Шкотску. Територија британских острва (изузев северозападне Енглеске и северне Шкотске) подељена је на 4 ваздушне зоне, с тим што је за одбрану сваке зоне била предвиђена по једна група ловачке авијације (бр. 10, 11, 12. и 13.): 11. група, јачине 23 сквадрона, бранила је југоисточну,10. група са 4 сквадрона – југозападну, 12. група са 13. сквадрона – централну и 13. група са 12 сквадрона – северну зону Енглеске. Ваздушне зоне биле су подељене на секторе, који су обухватали групу аеродрома. Тежиште одбране било је на 11. ловачкој групи, која је штитила Лондон и области Есекс, Кент, Сасекс и Хемпшир. Поред тога, за одбрану северозападне Енглеске и северне Шкотске (које нису улазиле у састав ваздушних зона) биле су још у формирању две (бр. 9. и 14.) ловачке групе.

Детаљ из бункера-оперативног центра команде 11. групе ловачке авијације

Британска ловачка авијација имала је у саставу Ловачке команде 4. јуна 446, 10. јула 656, а 11. августа 704 употребљива авиона. Од укупно 52 оперативна ловачка сквадрона за ноћне борбе било је оспособљено свега 8 сквадрона. За попуну јединица ловачке авијације недостајало је око 200 пилота. Већи део аеродрома ловачке авијације имао је потребне уређаје за живот и рад, радионице и склоништа за авионе.

На почетку рата ПВО се састојала од Противавионске команде са седиштем у Стенмору, 7 противавионских дивизија (1. до 7.) и ПВО Оркнијских и Шетландских Острва. Крајем 1940. формирано је још пет пав дивизија (8. до 12.), а од укупно дванаест дивизија формирана су три пав корпуса: Јужни пав корпус, од пет пав дивизија, у зони 10. и 11. ловачке групе, Централни пав корпус, од четири пав дивизије, у зони 12. ловачке групе и Северни пав корпус, од три пав дивизије, у зони 13. ловачке групе.

Противавионска команда имала је: у јулу 1940. године 1 200 тешких и 587 лаких пав топова и 3 932 пав рефлектора; у децембру исте године – 1 450 тешких и 650 лаких пав оруђа; а у мају 1941 године – 1 687 тешких и 790 лаких пав оруђа, 40 ракетних батерија и 4 500 пав рефлектора. Пав топови и рефлектори били су на почетку рата већином старијег модела и непогодни за успешно дејство против брзих авиона и циљева на већим висинама.

Ловачка авијација имала је задатак да дању и ноћу (уз садејство рефлектора) спречава продор немачких авиона ка унутрашњости Енглеске и ка Лондону. Важнији градови добили су ПАА и рефлекторе за борбу против оних авиона који би ипак продрли кроз ову запречну зону ловачке авијације, док су за заштиту важних изолованих тачака, као што су аеродроми и фабрике, предвиђена лака пав оруђа (топови 20 – 40 мм, пав митраљези), као и ниске балонске и жичане запреке. Док је противавионска одбрана важних аеродрома била знатно појачана митраљезима и топовима у току три месеца главне битке (када је број пав митраљеза повећан за 40%, а број пав топова 20 мм за 100%, као и додељивањем посебних пав јединица), дотле је одбрана аеродрома од ваздушнодесантних напада била прилично слаба, пошто су најспособније трупе биле ангажоване за одбрану обале.

Балонске запреке су биле предвиђене за спречавање напада са малих висина (из бришућег лета) и обрушавања на важније објекте (фабрике, аеродроме итд.). Државна територија је била подељена на 4 балонске зоне (30, 31, 32. и 33.) које су стајале под Командом балонских запрека, а ова је била непосредно потчињена Команди ловачке авијације. Свака балонска запречна зона имала је неколико балонских група. Лондонска запречна зона имала је 500 балона. ПВО Велике Британије имала је 1. новембра 1940. године 1 741, а у пролеће 1941. године 2 115 запречних балона.

Непосредно пре почетка рата, на јужној обали Енглеске било је постављено 20 радарских станица (просечног домета око 150 км и на растојањима од око 46 км), које су при повољном времену могле да открију немачке авионе на даљини до 200 км и на висини од 350 до 3 500 метара. Касније су уведене специјалне међурадарске станице (домета 50 км) за откривање авиона који лете на малим висинама (испод 350 м), затим специјални електронски уређаји за идентификацију пријатељских и непријатељских авиона, уређаји за аутоматско јављање положаја ловачких авиона и високофреквентни радиотелефони за директни разговор између пилота у ваздуху и контролора на земљи. Радарска мрежа је најпре изграђена само на јужној и источној обали, од маја 1940. проширена је према северу и западу, тако да је уочи битке за Велику Британију било 60 – 80 радарских станица. Ове станице су чиниле скелет службе ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) и своје извештаје су достављале непосредно Команди ловачке авијације, која је, захваљујући примени радарских станица и доброј вези (радио и телефон), била у могућности да благовремено даје знак за узбуну и упућује ловачке јединице на пресретање немачких ваздушних формација.

Осматрачке станице (са добровољним осматрачима) у почетку су биле организоване само на фронту јужне и источне Енглеске, а касније и на северном и западном фронту британских острва. Оне су у прво време биле једино средство за откривање и праћење немачких ваздушних формација изнад унутрашњости британских острва, где још није било радарских станица. Више стотина ових станица (са укупно око 30 000 осматрача) телефоном је достављало своје извештаје командантима ловачких група и пав сектора (зона).

Осматрач на крову зграде у Лондону

Цивилна пав заштита (у којој је јуна 1940. било ангажовано 341 000 жена и 1 401 000 мушкараца, а у јуну 1941. године 347 000 жена и 1 487 000 мушкараца) имала је више задатака (израда склоништа, указивање помоћи, ватрогасна служба, рашчишћавање рушевина итд.) и знатно је допринела одбрани насељених места.

Питање одбране британских острва било је врло деликатно с обзиром на дужину обале (3 200 км, од којих је најмање 1 280 км било погодно за поморски десант) и на врло слабе снаге (26 недовољно наоружаних и обучених дивизија). Да би се појачала одбрана обала и унутрашњости британских острва предузето је: утврђивање обала јужне и југоисточне Енглеске (израда обалских утврђења и торпедних станица и постављање минских поља и обалских бетонских и жичаних препрека); запречавање свих комуникација у јужној Енглеској; покретне резерве постављене су ближе обали са задатком да брзим противнападом одбаце искрцане трупе у море пре него што буду консолидовале своју десантну основицу (мостобран); за осигурање Лондона и индустријских области средње Енглеске израђена је једна запречна пт линија на којој се нападач имао задржати док не стигну главне резерве за извршење противудара; запречавање аеродрома и свих равних површина, да би се спречило слетање немачких авиона, односно извођење ваздушних десаната; образовање локалне добровољачке одбране (касније назване Домаћа гарда) са задатком да се првенствено бори против ваздушних десаната, да садејствује војним јединицама при одбрани британских острва и да штити важне тачке до доласка регуларних трупа итд.

Истовремено је у Великој Британији предузета мобилизација индустрије и радне снаге (нарочито жена за ратну индустрију и помоћне војне службе); затим је извршена контрола сировина и стратегијског материјала, као и рационирање хране, одеће и других животних потреба.

У времену од 9. маја до 9. јула 1940. немачко ваздухопловство вршило је повремено извиђање, нарочито над јужном, југоисточном и југозападном обалом Енглеске, с циљем да се испита јачина британске одбране и да се пронађу њена слаба места, затим слабије ноћне нападе (30 – 100 авиона) на аеродроме, пристаништа, обалске и индустријске градове у јужној Енглеској и полагање мина у обалским водама.

У вези с одлуком за инвазију, немачка авијација је отпочела почетком јула 1940. да напада британска острва. Према циљевима, времену и начину вршења, ови напади се могу поделити у три изразито одвојена периода: период припремних напада, период главних напада и период изнуравајућих ноћних напада.

У периоду припремних напада (од 10. јула до 7. августа) немачка авијација је, сходно директивама Врховне команде од 2. и 16. јула, поред извиђања јужне и југоисточне британске обале (којим је успела да прикупи драгоцене податке о циљевима, нарочито о распореду аеродрома), нападала британске конвоје и ратне поморске јединице на Каналу Ламаншу и обалским водама, затим пристаништа, обалске циљеве (обалске батерије, утврђења, радарске станице итд.), аеродроме и ваздухопловну и ратну индустрију у југоисточној Енглеској (само у току јула је извршен 271 такав напад). У исто време немачка ловачка авијација је предузимала слободан лов над територијом југоисточне Енглеске, с циљем да британску ловачку авијацију изнурава или да ие принуди на борбу и уништи и тиме извојује превласт у ваздуху. Иако су немачки ловци узлетали више пута дневно, мењајући јачину и правац напада, ипак је британска ловачка авијација, сходно добивеним инструкцијама, избегавала борбу и узлетала само у циљу пресретања немачких бомбардера или извиђача. У овом периоду Немци су вршили и слабије ноћне нападе на разне циљеве на Каналу, у обалској зони и у унутрашњости британских острва и полагали мине испред британских лука. Уколико се приближавао дан почетка главних напада, они су утолико појачавали своја дејства на Каналу и у обалској зони јужне Енглеске, вршећи слабије (дневне и ноћне) нападе и на циљеве у североисточној Шкотској и у источној, јужној и западној Енглеској.

У току ваздушних борби немачка ловачка авијација је била не само бројно јача него и тактички искуснија од британске. Наиме, док су немачки ловци примењивали растресите нападне формације, дотле су британски летели у смакнутим формацијама, које су биле уочљиве и мање погодне за борбу у ваздуху. Међутим, и британска ловачка авијација је при крају овог периода постала ефикаснија захваљујући побољшаној примени радара, погоднијим формацијама и повлачењу авиона са истакнутих аеродрома дубље у унутрашњост, чиме су немачки ловци били принуђени да један део снага одређују за заштиту бомбардера.

Како је британска ПВО била тек у току организације и без довољно пав оруђа, то је борбу с немачким ваздухопловством примила на себе углавном британска ловачка авијација, која је сем тога вршила успешна аерофотографска извиђања француске, белгијске и холандске обале.

С обзиром на релативно мале губитке у току дневних напада (од 10. јула до 10. августа Немци су изгубили 227 авиона, а Британци 96 ловаца) Немци су одлучили да у следећој етапи предузму масовне дневне нападе из ваздуха.

Главни напади требало је да отпочну 8. августа 1940, у духу директиве Врховне команде бр. 17 од 1. августа и операцијског плана („Adlerangriff“) немачког ваздухопловства од 6. августа, концентричним дејствима око 2 700 авиона (1 400 бомбардера и 1 300 ловаца) из 2, 3. и 5. немачке ваздушне флоте. Према циљевима, ови се напади могу поделити у четири етапе:

У првој етапи (од 8. до 18. августа) требало је изборити превласт у ваздуху изнад Ламанша и створити услове за предузимање инвазије на британска острва. У вези с тим, немачка авијација је нападала конвоје на Ламаншу, пристаништа, обалске циљеве, аеродроме, радарске станице и авионску индустрију у јужној и југоисточној Енглеској, с циљем да се британска авијација изазове на борбу и уништи у ваздуху. Бомбардери за обрушавање нападали су конвоје и обалске циљеве, а остали бомбардери – аеродроме и индустријске циљеве у унутрашњости, док су веће ловачке формације повремено вршиле самосталне задатке (слободан лов и нападе са малих висина на британске аеродроме) у југоисточној Енглеској.

Услед лошег времена, у току 8. и 11. августа немачка авијација је извршила слабије нападе на конвоје и обалске циљеве у јужној и југоисточној Енглеској, којом приликом су Немци изгубили 63, а Британци 52 авиона. Ноћу 11/12. августа нападнути су циљеви у градовима југозападне Енглеске. Тек када се време побољшало 12. августа, Немци су ангажовали 400 – 500 бомбардера, уз пратњу ловаца, који су, поред пристаништа, бродова и конвоја у Ламаншу, снажно напали аеродроме и радарске станице у јужној и југоисточној Eнглеској. Том приликом је онеспособљено 5 радарских станица и 1 аеродром, док су 2 аеродрома и неколико бродова оштећени, а конвојима нанете знатне штете. Немци су изгубили 36, а Британци 22 авиона.

13. августа Немци су стварно отпочели ваздушну офанзиву. Око 1 000 ловаца и 500 бомбардера напало је аеродроме у јужној и југоисточној Eнглеској. Циљ је био: уништити британску ловачку авијацију и изборити превласт у ваздуху. Британци су пружили још јачи отпор и оборили 47 немачких авиона, а изгубили 13 својих авиона. Овог дана, приликом дискусије о припремама и тешкоћама за извођење десанта, Хитлер је поново истакао: да десант треба да почне 15. септембра 1940, ако немачка авијација до тог времена постигне превласт у ваздуху и ако морнарица припреми десантна средства; да ваздухопловство треба да потпомогне десант спуштањем слабијих ваздушнодесантних снага северно од Довера и јачих у области Брајтона (Brighton).

На дан 15. августа (од 11301830 часова) око 1 800 немачких авиона (520 бомбардера и 1 270 ловаца) извршило је највећи напад, и то: 3. флота је нападала циљеве у јужном делу, 2. флота у југоисточном, а 5. флота у североисточном делу Eнглеске. У току пет великих ваздушних бојева, на фронту од 800 км, 30 британских ловачких сквадрона (22 на југу и 8 на северу) оборило је 76 немачких авиона и изгубило 34 авиона. Немачке бомбардерске формације претрпеле су највеће губитке (до 30%) северно од залива Вош, зато што нису имале ловачку пратњу. У овој највећој ваздушној бици учествовале су све четири британске ловачке групе (укупно 899 излазака). У току 16. – 18. августа немачка авијација продужила је дневне нападе на британске аеродроме – нарочито у југоисточној Eнглеској, пристаништа на јужној обали, авионске фабрике и саобраћајне циљеве у јужној Eнглеској, али без већих резултата, услед врло јаког отпора британске ловачке авијације. Пошто сви ови напади нису дали жељене резултате, маршал Геринг је 19. августа наредио да се убудуће искључиво напада британска ловачка авијација и индустрија ловачких авиона, и да сваку бомбардерску ескадрилу прате три ловачке ескадриле. У међувремену је немачка авијација извршила неколико ноћних напада на фабрике ловачке авијације, али без већег успеха.

У овом периоду Немци су тежили да дневним нападима ловаца на обалске циљеве и конвоје привуку британску ловачку авијацију, да би бомбардерским формацијама, после 30 – 40 минута, извршили главни напад на аеродроме, фабрике авиона и складишта горива на копну. Међутим, британска ловачка авијација није прихватила борбу с немачким ловцима, већ је чувала јаче снаге за пресретање немачких бомбардера и успела је да, и поред врло неповољног бројног односа, нанесе велике губитке немачкој авијацији (Немци су изгубили 367, а Британци 213 авиона). Немци су у овој етапи онеспособили само аеродром Манстон, оштетили 8 других аеродрома и нанели извесну штету пристаништима, саобраћају и ратној индустрији, али нису успели да униште ни британску ловачку авијацију, ни авионску индустрију, ни радарске станице. Међутим, ови напади на обалске аеродроме принудили су Bританце да пребаце 7 ловачких сквадрона на аеродроме северно од залива Вош и да евакуишу 3 обалска аеродрома. У овом периоду британска ловачка авијација изгубила је више авиона него што је добијала из производње. Сем тога, за попуну великих губитака у пилотима, Британци су били приморани да за ловачку авијацију узимају пилоте из других врста авијације.

У току ове прве етапе немачки бомбардери, нарочито Ју-87, услед слабог наоружања, претрпели су велике губитке. Због тога су Немци били приморани да за њихову пратњу све више ангажују једино погодне ловце Ме-109, тако да је ово имало за последицу велико растурање ловачких снага.

У другој етапи (од 19. августа до 5. септембра) Немци су изменили дотадашњу тактику: променили су однос ловачких авиона и бомбардера у корист ловаца (3:1) и пренели тежиште напада на аеродроме и фабрике британских ловачких авиона. Непосредну заштиту сачињавале су ловачке снаге јаче од бомбардера, које су летеле на приближно истој висини и са страна бомбардерске формације, док су даљну заштитну групу образовале ловачке снаге јачине групе или пука, које су летеле на већој висини и далеко испред бомбардерске формације, с циљем да слободним ловом ангажују британску ловачку авијацију и ослободе пролаз својим бомбардерима. Истовремено је мањи део ловачких снага образовао још једну заштитну групу с циљем да штити бомбардере од напада из позадине и са бокова.

Услед неповољних временских прилика, Немци су почели да бомбардују аеродроме тек 24. августа. У овој етапи они су извршили велики број дневних напада претежно на британске аеродроме, нарочито на 7 аеродрома 11. ловачке групе. У нападима је дневно учествовало скоро по 1 000 авиона (од којих 250 до 400 бомбардера), а 30. и 31. августа – и по више од 1 600 авиона (од којих су изгубили 37, односно 39 авиона). Ноћу 24/25. августа бачено је неколико бомби на Лондон. До краја августа Немци су извршили укупно 691 напад на британске аеродроме. Почетком септембра (1. – 5.) Немци су извели неколико напада на аеродроме око Лондона (где су изгубили 34 авиона) и, сем тога, неколико пута безуспешно бомбардовали слабијим снагама ратну индустрију у средњој и источној Eнглеској, у индустријском појасу око Лондона и у Бристолском Заливу.

Немци су планирали и очекивали да у овој фази нанесу одлучујући удар британској ловачкој авијацији и њеним постројењима на земљи. Међутим, иако су до краја августа извршили 691 напад, Немци су на земљи уништили мали број британских авиона (мање од 10%), јер су Британци, захваљујући примени радара благовремено давали знак узбуне, тако да је већи део њихове ловачке авијације имао времена да узлети за акцију или прелети на помоћне аеродроме. С друге стране, британска ловачка авијација пружила је веома снажан отпор захваљујући максималном напору, погодној тактици, вештим маневрима снага и коришћењу аеродрома дубље у унутрашњости, тако да је у овој етапи извршила 11 640 летова. Међутим, Немци су ипак успели да знатно оштете већи број аеродрома у јужној Eнглеској, што је отежало даље командовање и употребу британске ловачке авијације.

С обзиром на недостатак транспортних бродова и на тешкоће око поморског осигурања, Хитлер је 27. августа дефинитивно одлучио да се десант у Великој Британији изврши на ужем фронту: Фоукстон – Брајтон. Како немачка ратна морнарица, услед напада британске авијације на инвазиона пристаништа, није могла да припреми десантну флоту, а немачка авијација није успела да избори превласт у ваздуху, то је Хитлер 3. септембра донео одлуку о извођењу напада из ваздуха на Лондон и друге британске градове, а сутрадан (4. септембра) наговестио британском народу скору инвазију и запретио му да ће претходно сви британски градови бити сравњени са земљом.

Како и поред огромних напора нису успели да униште британску авијацију у ваздуху, на земљи и у фабрикама и изборе превласт у ваздуху, и пошто су у овој етапи изгубили 378 авиона (према 227 британских), Немци су били принуђени да смањују јачину нападних формација, да нападају једновремено више циљева, да појачавају заштиту бомбардера и да промене метод приближавања и напада.

Ова етапа претставља критичан период за Велику Британију, не само због велике материјалне штете које су Немци нанели аеродромима ловачке авијације, већ нарочито због тога што су британски губици у авионима и пилотима били већи од могућности попуне, тим пре што није било ни резервних јединица које би замениле истрошене сквадроне чије је бројно стање пилота пало на половину. Од почетка битке до 3. септембра Британци су изгубили око 480 пилота (од укупног броја 1 438). И баш у време када је криза достигла врхунац, Немци су 5. септембра обуставили нападе на аеродроме ловачке авијације и од 7. септембра почели да бомбардују Лондон. То је, према Черчиловом мишљењу, омогућило да британска ловачка авијација предахне и да изврши попуну својих јединица и реорганизацију аеродрома.

Поглед на Темзу и Tower Bridge током првог масовног бомбардовања Лондона 7. септембра 1940.

У трећој етапи (од 6. септембра до 5. октобра 1940.) Немци су вршили непрекидне даноноћне нападе на Лондон, као и повремене нападе на друге индустријске центре и пристаништа, с циљем да смање британски ратни потенцијал, сломе морал британског народа и Велику Британију принуде да тражи мир. Међутим, њихових 400 – 500 лаких бомбардера, уз пратњу 400 – 500 једномоторних и 200 двомоторних ловаца није представљало довољну снагу за извршење тако крупног задатка. Aвиони Ју-87, услед малог радијуса дејства, нису се могли употребити за продоре до Лондона, док ловци Ме-109, такође због недовољног радијуса дејства, нису могли дуго пратити бомбардере над територијом Лондона. Поред тога, за успешно дејство бомбардера недостајала су помоћна средства за навигацију, за проналажење циљева и за слепо бомбардовање ноћу и при лошем времену. Британска ловачка авијација је приликом одбране Лондона употребила 58 ловачких сквадрона (52 за дневну и 6 за ноћну борбу) са 706 авиона, чија је посада била млада и неискусна. ПВО Лондона имала је само 92 тешка пав оруђа.

Ноћу 5/6. и 6/7. септембра око 70 немачких бомбардера отпочело је бомбардовање инсталација у доковима Лондона и складишта горива на ушћу Темзе. Том приликом ПВО није дејствовала, да не би ометала дејство ноћних ловаца, али је ова забрана убрзо укинута због слабог дејства ноћних ловаца.

Битка за Лондон у ствари је отпочела 7. септембра по подне, када су 372 немачка бомбардера и 642 ловца извршили два узастопна напада на источне и западне делове Лондона и на ушће Темзе. Да би смањили губитке, поједини пукови су вршили нападе у таласима од 20 – 35 бомбардера, са краћим интервалима и на висини 5 – 6 000 м, док је временски интервал између напада пукова износио 20 – 30 минута. У току ова два дневна напада, на Лондон је бачено око 700 тона претежно експлозивних бомби, међу којима је први пут употребљена и бомба од 1 800 кг, која је проузроковала знатна рушења и велике пожаре у области докова и кеја. Док је први од ова два напада наишао на снажан отпор 28 сквадрона британске ловачке авијације (која је оборила 40 немачких авиона, а изгубила 28 ловаца), дотле се у току другог напада велики део немачких бомбардера пробио до Лондона (зато што се већина британских ловачких авиона била спустила ради узимања горива), тако да су их британски ловци напали тек при повратку. Пошто је овај напад на Лондон створио утисак да предстоји инвазија, Британци су истог дана издали наређење за приправност у јужним и источним обалским командама.

Огромни пожари, које је изазвао овај дневни напад на Лондон, послужили су немачким авионима као светионици за напад на Лондон следеће ноћи (7/8. септембра), када је од 20 до 4 часа око 250 бомбардера бацило 300 тона експлозива и 13 000 комада запаљивих бомби. Том приликом ПВО је оборила само један немачки авион, јер није била снабдевена радарима, а пав прислушне справе нису могле да открију немачке авионе на великој висини. Ни пав рефлектори нису били у стању да ухвате и држе у снопу брзе немачке авионе који су летели на висини од преко 4 000 метара, тако да је мали број пав оруђа отворио ватру. Сем тога и служба везе је била слаба.

После овог првог успешног напада Немци су донели одлуку да продуже непрекидно даноноћно бомбардовање Лондона, с тим да ноћне нападе врши претежни део тешких бомбардера, а дневне – мањи број бомбардера у пратњи јачих ловачких формација.

Поред ноћних напада на Лондон, које је непрекидно вршило по 150 – 300 авиона (бацајући просечно око 100 тона експлозива дневно), немачка авијација је у времену од 6-28. септембра извршила више успешних ноћних напада на индустријске градове у унутрашњости и на пристаништа јужне Eнглеске. С друге стране, Немци су вршили непрекидно дневне нападе из ваздуха на Лондон са циљем да се изазове и уништи британска ловачка авијација.

У најјачем нападу на Лондон (15. септембра) са немачке стране учествовало је преко 1 000 авиона (200 бомбардера и 800 ловаца) у 5 таласа, а са британске од 1100 до 1230 часова 24 сквадрона, а од 1400 до 1530 часова 29 сквадрона, при чему је 30 сквадрона имало по 2, а неколико сквадрона чак и по 3 изласка. Упркос бројној немачкој надмоћности, британска ловачка авијација је успешно одолевала и благовремено пресретала немачке формације, благодарећи примени радара за давање узбуне и навођењу ловачких ескадрила помоћу радија. У току овога дана Немци су изгубили 56, а Британци 26 авиона. То је био највећи пораз немачке авијације у време када се немачка Врховна команда надала да ће постићи одлучујућу победу у ваздуху, која је била главни услов за предузимање десанта на британска острва.

Од 16. – 19. септембра Немци су, због великих губитака при дневним нападима, морали поново да предузму нападе на аеродроме британске ловачке авијације. Они су потом од 20. септембра, смањили јачину дневних нападних формација, али су, поред Лондона, бомбардовали индустријске центре на територији јужне Eнглеске и обалске градове и пристаништа, да би крајем месеца поново појачали нападе на Лондон (нарочито у току 27. и 30. септембра, када су изгубили укупно 92 а Британци 48 авиона). Последњи дневни напад на Лондон извршен је 5. октобра 1940.

Пошто немачка авијација није постигла надмоћност ни у првој половини септембра, то је Хитлер био принуђен да почетак десанта најпре помери на 21. септембар, а затим да га одложи за неодређено време. Зато је 19. септембра наредио да се обустави даље прикупљање десантних бродова и да се већ прикупљени бродови растуре на сигурнија места.

Немачка авијација је у овим непрекидним даноноћним нападима на Лондон претрпела знатне губитке, тако да је 30. септембра, и поред сталне попуне, имала 2 177 авиона, односно 508 мање од почетног бројног стања: 2 669 авиона. Она је у септембру извршила 741 ваздушни напад, од којих 268 на Лондон (са 6 244 тоне експлозивних бомби и 8 546 сандука запаљивих бомби) и 473 напада на остале циљеве (са 1 097 тона експлозивних бомби и 1 723 сандука запаљивих бомби). Но без обзира на критично стање Лондона (у септембру је у њему било 5 730 мртвих и око 10 000 тешко рањених; закрчене улице; оштећене водоводне, гасоводне и електричне инсталације; порушене железничке линије и станице; оштећене болнице итд.), морал британског народа остао је на висини.

И у овој етапи су немачки бомбардери били праћени непосредном и даљном ловачком заштитом, која је била 2-4 пута јача од бомбардерских формација. Даљна ловачка заштита летела је испред бомбардера на 15-45 (а некад само 5) минута и на већој висини (8 – 10 000 м), са задатком да натера британске ловачке снаге да утроше муницију и гориво и да се спусте пре доласка немачких бомбардера. Aнгажовањем ловаца за пратњу бомбардера, Немци су напустили тактику крстарења офанзивним ловачким формацијама која је пружала најбоље могућности за постизање превласти у ваздуху. С друге стране, концентрација немачких напада на Лондон и на друге циљеве даље у унутрашњости створила је потребно време британској ловачкој авијацији за успешно пресретање немачких авиона и за садејство сквадрона Спитфајера и Харикена истакнуте 11. ловачке групе, с тим да су Спитфајери имали главни задатак да пресрећу немачку ловачку пратњу у зони између обале и Лондона, а сквадрони Харикена да нападају немачке бомбардере. Ловачки сквадрони осталих група (10, 12. и 13.) пресретали су и нападали оне немачке формације које би се пробиле кроз одбрану 11. ловачке групе, и гонили их при повратку.

Британска ловачка авијација примењивала је две различите тактике пресретања, зависно од распореда ловачких јединица, дужине територије и расположивог времена за извршење пресретања. 11. ловачка група, која је била на аеродромима јужно од Лондона и у његовој околини, није имала ни времена ни довољне дубине територије за груписање јачих снага, већ је пресретање вршила са снагама 1-2 сквадрона, који су нападали сукцесивно. 12. ловачка група била је у много бољем положају, јер је са аеродрома у северној Eнглеској могла да врши јаку концентрацију (по 3-5, а затим и по 7 сквадрона) не само за нападе него и за гоњење.

Британска ловачка авијација (која је дневно имала по 500 – 1 000 излазака) успешно је одбијала немачке нападе и у периоду од 7. – 21. септембра оборила је 262 немачка авиона, док је сама изгубила 144. Захваљујући предаху који је наступио почетком септембра када је немачка авијација пренела нападе са аеродрома на Лондон, британска ловачка авијација је успела да дефинитивно освоји превласт у ваздуху. Услед тога су Немци били приморани да своју бомбардерску авијацију ангажују првенствено ноћу, док су њихови ловци добили задатак да као ловци-бомбардери врше дневне нападе.

У четвртој етапи (од 6. октобра до 1. новембра 1940.) Немци су продужили ноћна бомбардовања Лондона и већих индустријских центара и пристаништа у јужној Eнглеској, као и дневне нападе ловцима-бомбардерима Ме-109 и Ме-110 на Лондон и циљеве у јужној Eнглеској ради везивања и трошења британских ловаца.

Поред снажних напада на Лондон (који су, због неповољних временских прилика, отпочели тек 10. октобра), у току октобра бомбардовани су и аеродроми у области Лондона и други циљеви, а често и незаштићени градови. 29. октобра је извршен напад на 15 аеродрома око Лондона, док је крајем октобра отпочело полагање мина из ваздуха на источној, јужној и западној обали Eнглеске. У току прве три недеље октобра Лондон су скоро искључиво бомбардовали ловци-бомбардери, а крајем октобра поново бомбардери, и то само ноћу. 12. октобра 1940. немачка Врховна команда издала је наређење да се десант одложи до пролећа 1941, с тим да се припреме продуже у циљу сталног војног и политичког притиска на Велику Британију. После овога извршено је дефинитивно растурање прикупљених десантних трупа и бродова.

Од 25. октобра, у ваздушним нападима на Велику Британију учествовало је око 100 италијанских авиона.

Употреба ловаца-бомбардера у бици за Велику Британију (у периоду од 6. – 31. октобра) имала је више морално него материјално дејство услед мале носивости. Поред тога, погоци малих бомби од 250 кг, бачених са великих висина, нису били тачни те нису ни могли да наносе озбиљнију штету индустријским објектима, док су ловачки авиони, због оптерећености бомбама, губили од својих позитивних тактичко-техничких особина. A пошто су ловци- бомбардери у почетку нападали у смакнутој формацији, јачине једне ескадриле, која је летела у саставу своје групе, односно пука, британски ловци су их брзо откривали, тако да су против њих упућиване специјалне јединице навођене помоћу радија. Због тога су Немци касније делили ескадриле ловаца-бомбардера на мање делове и убацивали их у састав других ловачких јединица, да би их заштитили од британских напада.

Британска ловачка авијација је у другој половини октобра постигла превласт у ваздуху над британским острвима и територијалним водама и отпочела да гони немачке авионе преко француске и белгијске обале, а крајем октобра постигла и одлучујућу победу. Она се максимално напрезала у периоду од 8. августа до 31. октобра (10 600 задатака са око 52 000 полетања, тј. просечно по 122 задатка дневно) и за то време изгубила 841 авион и имала 375 погинулих и 358 теже рањених пилота. Међутим, и поред ових губитака, британска ловачка авијација је крајем октобра имала 60 ловачких сквадрона, са месечном попуном од 400 – 500 авиона. С друге стране, немачка авијација (која је у времену од 10. јула до 31. октобра изгубила 1 733 авиона, или просечно преко 434 авиона месечно) била је знатно ослабљена (бомбардерска авијација имала је само 55% формацијом предвиђеног бројног стања), тако да је крајем октобра имала просечно дневно по 1 000 – 1 500 авиона спремних за операције. Она је приликом ових напада потопила неколико десетина британских бродова, онеспособила неколико аеродрома, а у Лондону убила 14 280 и ранила 20 235 људи и порушила неколико хиљада кућа. Пошто су на тај начин изгубили битку у ваздуху, Немци су прешли на ноћно бомбардовање Лондона и осталих градова, како би се тиме сломио морал и отпорност британског народа.

Немачки неуспех у овој бици наступио је из више узрока. Пре свега, немачка авијација (која је по својој организацији, тактичко-техничким особинама авиона и доктрини у ствари представљала тактичку авијацију) није била ни погодна ни способна за извршење стратегијских бомбардовања. Пошто напад на Велику Британију није предузет одмах после пада Француске, није било ни изненађења ни довољно времена за уништење британске авијације и освајање такве превласти у ваздуху, која би била неопходна за предузимање инвазије најдаље до 15. септембра. Поред тога, Немци су преценили своје могућности за напад на британске аеродроме (само 10% авиона је уништено на земљи) и потценили могућности британске ПВО, нарочито ловачке авијације, која је пружила снажан отпор и брзим концентрисањем снага успела не само да осујети већи број напада него и да немачкој авијацији нанесе велике губитке. С друге стране, и поред бројне надмоћности (2:1 у ловцима и 3:1 у бомбардерима), немачка авијација није постигла жељене успехе, поред осталог и зато што су бомбардери имали слабу носивост, наоружање и оклоп, а тадашње авионске бомбе нису имале довољну разорну снагу. Зато су бомбардери летели у већим формацијама (да би тиме повећали ударну снагу), које су трпеле веће губитке од дејства ловачке авијације и пав артиљерије. Пошто ни ловачки авиони (Ме-109), ангажовани за заштиту бомбардерских формација, нису имали тактичку предност над британским ловцима, нити потребан радијус дејства за дужу пратњу бомбардера, то је и зона дејства немачких бомбардера била ограничена само на један ближи део територије британских острва. Услед ангажовања немачке ловачке авијације за пратњу бомбардера, дошло је до растурања њених снага, а тиме и до губитка предности бројне надмоћности. Поред тога, немачка авијација је истовремено нападала више циљева и често мењала објекте напада пре него што би се постигли жељени успеси (напади на конвоје били су напуштени баш онда када су изазвали тешку кризу поморског саобраћаја, да би се напали и учинили неупотребљивим аеродроми ловачке авијације; напади на ове аеродроме обустављени су у моменту када је дошло у питање правилно функционисање британске секторске ловачке авијације, да би се вршили напади на Лондон; а напади на Лондон су обустављени баш у моменту када се он налазио у врло критичној ситуацији, да би се прешло на бомбардовање пристаништа и индустријских центара у унутрашњости). Немци су не само закаснили са применом радара у ваздухопловству (за навигацију, проналажење циљева, командовање формацијама у ваздуху), као и са применом средстава за неутрализацију британске радарске службе, него су и прилично занемарили бомбардовање британских радарских станица. Због великог губитка најбољих пилота, опао је квалитет немачке авијације. Сем тога, немачка индустрија није била у стању да надокнађује губитке великог броја авиона, што је имало за последицу стално слабљење немачке авијације.

Изнуравајући ноћни напади. После неуспешно завршеног главног периода битке за Велику Британију, немачка Врховна команда је одложила десант за 1941. годину и наредила да немачко ваздухопловство од 1. новембра 1940. отпочне изнуравајуће ноћне нападе на Лондон, пристаништа, индустријске центре и већа насељена места на британским острвима. Иако је немачка авијација од 7. септембра до 13. новембра извршила 12 000 ноћних летова и том приликом изгубила само 81 авион (што је било минимално с обзиром на месечну продукцију од 300 бомбардера), ипак се при извођењу ноћног бомбардовања појавило више проблема – нарочито проблем навигације и проналажења циљева. Зато је навигациона опрема у јесен 1940. допуњена новим радарским уређајима, али је за њихову успешну примену, због техничких недостатака, било потребно доста времена. Пошто немачки бомбардери нису имали радарске нишанске справе, то је специјално одељење бомбардера имало задатак да претходно проналази и светлећим бомбама обележава циљеве за ноћно бомбардовање. Већи део посада немачких и италијанских бомбардера није био обучен за ноћно бомбардовање, нити је имао искуства у ноћној навигацији.

Ноћно бомбардовање извођено је у виду узнемиравајућих или масовних напада. Узнемиравајуће ноћне нападе вршили су само поједини авиони, одељења или ескадриле у одређеним временским размацима, с циљем да узнемиравају становништво и отежавају ратну продукцију. Масовне нападе изводио је већи број бомбардера; у њима су каткада учествовала по 2-3 бомбардерска пука (200-270 бомбардера), који су у току једне ноћи обично вршили по два напада (400-500 полетања), у циљу разарања већих насеља и индустријских центара.

У почетку новембра 1940. Британци су могли да ангажују у ноћним борбама само 12 (од укупно 60) недовољно обучених ловачких сквадрона, од којих је само 6 сквадрона наоружана авионима Blenheim имало авионске радаре (остали су дејствовали на стари начин у вези са пав рефлекторима, који још нису имали радарске уређаје). Једино је ПВО Лондона имала нове радаре за управљање ватром пав оруђа ноћу, док су пав батерије осталих градова дејствовале само помоћу прислушних справа и рефлектора. Добро развијена британска противрадарска служба (тзв. „научна одбрана“ – Scientific defence) обухватила је радиопредајнике свих врста (на земљи и у ваздуху) за ометање немачког радио- саобраћаја, с циљем да се немачке бомбардерске формације скрену са предвиђеног курса летења и наведу да баце бомбе даље од циља или на лажне циљеве. Најзад, Британци су примењивали јединице и средства за извођење светлосне камуфлаже (лажни градови и ватре) ради обмане немачких бомбардера.

Повољно време почетком новембра омогућило је да се продужи снажно дневно и ноћно бомбардовање Лондона (од 1. до 11. новембра учествовало је укупно дању 1 053 бомбардера и 2 226 ловаца, а ноћу 1 957 бомбардера и 20 ноћних ловаца). Половином новембра тежиште напада је пренето на британске индустријске центре, а крајем новембра на главна пристаништа. У исто време вршени су напади на аеродроме, пристаништа и конвоје. До половине новембра на Лондон је бачено преко 13000 тона експлозива и скоро милион комада запаљивих бомби. Од 12. новембра 1940. па све до 14.  маја 1941. немачка авијација је вршила само ноћна бомбардовања Лондона и индустријских и обалских градова. Пре сваког ноћног напада, бомбардерска група бр. 100, специјализована за ноћна бомбардовања, имала је задатак да пронађе циљ и да га обележи запаљивим бомбама, како би га следећи таласи бомбардера могли брзо уочити и тући. Ноћу 14/15. новембра 437 немачких бомбардера бацило је на индустријски град Ковентри (Coventry) у року од 10 часова око 600 тона бомби (56 тона запаљивих, 394 експлозивних и 127 са падобраном). Овим нападом Ковентри је претворен у рушевине и поремећен је рад у 12 авионских и 9 других фабрика. Касније ће се сазнати да је Ковентри жртвован град, како Немци не би посумњали да су Британци разбили немачке шифре. У току новембра Немци су извршили 23 велика напада, од којих 13 на Лондон (на који је бачено 3 187 тона разорних бомби, а на све циљеве у Великој Bританији укупно 6747 тона.

Черчил у обиласку срушене катедрале у Ковентрију

У току децембра немачка авијација је вршила слабије нападе на Лондон, Саутемптон (Sauthampton), Шефилд (Sheffield) и друге индустријске и пристанишне градове. Ноћу 28/29. децембра, приликом напада на Сити (City), пословни део Лондона, изазвано је 1 500 мањих, 11 већих и 6 огромних пожара. Међутим, немачки ноћни напади у новембру и децембру нису успели да знатно поремете британску ратну продукцију.

Према томе, у периоду јул – децембар 1940. године немачка авијација је извршила око 130 великих напада (од којих 100 на Лондон), 80 већих и 325 мањих напада на индустријске градове средње Eнглеске, 350 напада на пристаништа и обалске градове и око 1 000 мањих напада на војне циљеве (логоре трупа, аеродроме, касарне, пав положаје, радарске станице, складишта погонског горива, базе за снабдевање, итд.). У том периоду је бачено 43 000 тона експлозивних и 1 600 тона запаљивих бомби.

Почетком 1941. године немачка авијација је продужила ноћна бомбардовања Лондона, индустријских центара и пристаништа, али је при томе трпела све веће губитке. Она је у фебруару, због неповољних временских прилика, имала само 1 200 излазака (према 6 000 у новембру и 4 000 у децембру), бомбардујући углавном обалске градове.

Британска ПВО оборила је у периоду новембар – фебруар мали број немачких авиона (у току 20 000 немачких ноћних излазака оборена су само 64 авиона), док су знатно већи резултати постигнути противрадарском службом, вештачким осветљавањем и лажним ватрама (например, велики ноћни напад 3. ваздухопловне флоте скренут је са Ливерпула на лажни град у његовој близини). Eфикасност ноћне одбране знатно се повећала у фебруару захваљујући примени радара код пав јединица (док је у септембру 1940. за обарање једног авиона било потребно око 20 000 зрна, дотле их је у фебруару 1941. било довољно 3 000) и увођењу пав ракетних батерија.

Видећи да дотадашњим начином бомбардовања неће уништити британску индустрију, Немци су створили план за појачање блокаде Велике Британије, који је изнет у директиви бр. 23 од 6. фебруара 1941. Према томе плану, подморнице су имале да дејствују против британских бродова на мору, а бомбардерска авијација да напада британска бродоградилишта и пристаништа, с тим да повремено врши и нападе на ваздухопловну индустрију. У складу с овим планом, немачка бомбардерска авијација пренела је тежиште напада на главна увозна пристаништа Британије и између 19. фебруара и 12. маја, поред мањих акција и полагања мина, извршила 46 напада на пристанишне градове, 7 великих напада на Лондон и 8 већих напада на градове у унутрашњости. Она је 19/20. фебруара почела да примењује нову тактику, тј. да бомбардује поједине објекте у неколико узастопних ноћи, с циљем да их потпуно онеспособи и да онемогући оправке и отклањање штете. Већ у марту и априлу почели су појачани ноћни напади на индустријске центре и на пристаништа, с тежиштем на Лондону и његовим доковима, и на пристанишне градове Ливерпул, Портсмут, Глазгов, Бристол, Хал и Плимут (Plymouth). Највећи резултати постигнути су ноћу 14/15. марта у нападу на велике скверове у луци Клајд, који су онеспособљени за употребу до јуна, а делом и до септембра 1941. У току два велика напада на Лондон (ноћу 16/17. и 19/20. априла) учествовало је 666, односно 776 бомбардера и бачено 876, односно 1 010 тона бомби. Захваљујући побољшаној радарској техници и повећаном броју ноћних ловаца (од 12 на 17 сквадрона) Британци су оборили у априлу 20 немачких бомбардера. У исто време Немци су пребацили део својих ваздухопловних снага на Средоземље и Балкан и према СССР-у, тако да су њихови појачани напади на Британију имали карактер обмане и диверзије. У току маја немачка авијација нападала је бродоградилишта, обалске градове и аеродроме и том приликом изгубила 142 авиона (100 од ловаца и 42 од пав јединица). Приликом последњег великог напада ноћу 10/11. маја, у коме је 500 бомбардера бацило на Лондон 400 тона експлозивних и 100 тона запаљивих бомби, погинуло је и рањено око 3 000 лица и изазвано око 2 000 пожара. Британска ПВО оборила је те ноћи 27 немачких авиона, односно 5% од броја ангажованих немачких бомбардера, и тиме постигла резултат који је дотада постизан само при дневним нападима. Последњим великим ноћним нападом на Лондон стварно је завршена ваздушна битка за Велику Британију, јер је од половине маја отпочело пребацивање немачких бомбардера на Источни фронт ради припрема за напад на СССР. На западу је остала знатно ослабљена 3. ваздухопловна флота, која је само минирала луке и нападала британске бродове и конвоје.

Иако је у току ових бомбардовања погинуло 40 000 и рањено 46 000 британских грађана, а оштећено више од милион стамбених кућа и порушено 24 500 индустријских зграда, ипак немачка ноћна бомбардерска офанзива није успела ни да поремети производњу британске ратне индустрије и појача поморску блокаду, а камоли да принуди Велику Британију на капитулацију. Штавише, Немачка је у овим нападима изгубила око 600 авиона, односно 1,5% од излазака.

Узроке за овај немачки неуспех пре свега треба тражити у томе што Немци нису имали довољно бомбардера, јер су за 8 месеци, од 6. септембра 1940. до 10. маја 1941, бацили свега 58 000 тона бомби (тј. приближно толико колико је савезничка авијација просечно месечно бацала у току последње 3 године рата, када је бачено укупно 1 500 000 тона или 41 667 тона месечно). Док су Немци приликом највећег напада на Ковентри, ноћу 14/15. новембра, бацили само око 40 тона на час, дотле су Британци 30/31. маја 1942, такође за један час, бацили на Келн 1 000 тона бомби, тј. 25 пута више. Ни однос експлозивних и запаљивих бомби није био повољан (1 запаљива према 4 експлозивне). Услед недостатка радарских средстава за навигацију и слепо бомбардовање, Немци нису имали могућности да врше тачна ноћна бомбардовања, тим пре што ни посаде њихових бомбардера нису биле довољно обучене. Неповољно време, нарочито у зимским месецима, ограничавало је ангажовање предвиђених снага, а често и онемогућавало извршење или понављање бомбардовања. Најзад, и британска ПВО је пружала значајан отпор, нарочито противрадарска служба, која је (од 2. јануара до 10. маја 1941.) успела да омете претежан део великих ноћних напада (49 од 54, колико их је било) и да их скрене ван одређених циљева, Међутим, пошто британски ноћни ловци и пав оруђа у почетку још нису били потпуно снабдевени радарима, нити довољно извежбани, то су и губици немачких авиона били мањи (око 16 авиона месечно), да би се касније, у мају 1941, повећали на 142 авиона (100 од ловаца и 42 од пав оруђа).

У пролеће 1941, услед припрема за напад на СССР, Немачка није била у могућности да предузме инвазију. Тако је 22. јуна 1941, после напада на СССР, операција „Seelowe“ била напуштена, у нади да ће се предузети у пролеће 1942, после победоносног рата на Истоку. Пошто је рат против СССР-а добио неповољан обрт, Хитлер је 13. фебруара 1942. дефинитивно напустио идеју о инвазији Велике Bританије.

Напади британске авијације на Немачку

Да би спречила немачку инвазију, британска бомбардерска авијација је 17. јуна 1940. почела дању да бомбардује аеродроме и луке у окупираним земљама, а ноћу ваздухопловну индустрију, рафинерије, луке и саобраћајне и привредне центре у Немачкој. Она је ноћу 17/18. јуна напала аеродроме, складишта горива, високе пећи и железничке центре у Хамбургу, Бремену, Рејту, Келну, Хановеру, Дизелдорфу и Франкфурту, а следећих дана: аеродроме у западној Немачкој и у окупираним земљама, фабрике авиона, горива и муниције, као и железничке и водене комуникације које везују Немачку и атлантску обалу, канал Дортмунд – Eмс и друге циљеве. Ови напади продужени су у току јула и августа, када је око 24% бомбардера нападало фабрике синтетичног бензина. У току ноћи 12/13. августа успешно је бомбардована брана на каналу Дортмунд – Eмс. Први напад на Берлин извела је британска авијација ноћу 25/26. августа, када је 81 авион бомбардовао Берлин ради одмазде што је претходне ноћи неколико немачких бомби пало на Лондон.

У периоду септембар-децембар 1940. британска Бомбардерска команда (која је крајем августа имала 482 бомбардера) била је у могућности да појача своје дејство као и број напада на Берлин (чија је ПВО у међувремену била појачана на 29 тешких и 14 лаких пав батерија и 11 рефлекторских чета) и на пристаништа на Каналу. У току септембра бомбардовани су јачим снагама циљеви у обалској зони Холандије, Белгије и Француске (пристаништа, концентрације трупа и бродова, поморске базе и аеродроми), док су слабије снаге продужиле бомбардовање циљева у западној Немачкој. Од 7. до 21. септембра 1940. око 12% немачке десантне флоте било је оштећено или уништено у инвазионим пристаништима, тако да је и због тога морало доћи до одлагања десанта.

Услед учесталих немачких напада на Лондон, почетком септембра се појавила потреба и за изменом британске стратегије бомбардовања. Док су политичари тражили да се предузму напади на Берлин ради одмазде, дотле су ваздухопловни стручњаци сматрали да треба бомбардовати ближе војне циљеве, нарочито зоне немачких десантних припрема. Овај спор је коначно решен директивом од 21. септембра, којом је предвиђено да највећи део бомбардерске авијације углавном спречава немачку инвазију, а да бомбардовање Берлина и других стратегијских циљева у Немачкој продужи само група Витли (Witley). Ова група је 25. септембра упутила на Берлин 119 бомбардера (на циљ их је стигло само 84) и том приликом успела да запили једну гасну станицу и да оштети квартове западног Берлина.

Према новој директиви од 30. октобра, тежиште напада поново је пренето на објекте у Немачкој, с тим да се првенствено бомбардују они циљеви (фабрике синтетичног горива, аеродроми и саобраћајни центри) који се налазе у великим градовима и индустријским центрима. Примењујући ову директиву Британци су у новембру вршили првенствено просторно бомбардовање („тепих“ бомбардовање) градских и индустријских зона у Берлину, Eмсу, Минхену и Келну, док је бомбардовање обалских циљева и полагање мина било од другостепеног значаја.

Услед лошег времена, британски авиони нису могли у децембру 1940. да наставе просторноо бомбардовање свих циљева у западној Немачкој, већ су били приморани да првенствено нападају немачке поморске базе, нарочито Кил (где су се налазили ратни бродови Шарнхорст и Гнајзенау), и аеродроме у Холандији, Белгији и Француској. Једино су ноћу 16/17. децембра 134 британска бомбардера извршила просторно бомбардовање (операција „Abigail“) Манхајма, на који је за 6 часова бачено 89 тона екпслозива и 14 000 запаљивих бомби. Од 103 бомбардера (колико их је стигло на циљ) било је 10 оборено. Мада је нападу претходило светлосно обележавање циљева, ипак резултати бомбардовања нису били задовољавајући.

На крају 1940. године британска авијација је нападала фабрике синтетичног бензина Лојна код Лајпцига, фабрике Шкода у Чехословачкој, фабрике Фијат у Италији, немачке подморничке базе у Норвешкој и Француској и немачка бродоградилишта. Половином децембра британски бомбардери су већ били у стању да врше концентричне нападе на велике немачке градове и индустријске центре и са снагама до 120 бомбардера.

Британска авијација је почетком 1941. наставила појачаним снагама да бомбардује циљеве у Немачкој, али је у првој половини јануара извршила само просторно бомбардовање Бремена. Одмах затим, 15. јануара, команда британске бомбардерске авијације издала је нову директиву, којом је предвиђено: да се убудуће првенствено бомбардују фабрике синтетичког горива; да се у другом реду хитности нападају индустријски градови и саобраћајни центри; да се врше диверзије на инвазиона пристаништа и немачке поморске снаге. Међутим, у прво време није се могло поступити по овој директиви, како због тадашњих неповољних атмосферских прилика и специјалних задатака (полагање мина, напади на поморске базе, аеродроме бомбардера FW-200 и бродоградилишта), тако и због слабљења британске бомбардерске авијације, која је морала да уступи све бомбардере типа Бленхајм Обалској команди ради учешћа у бици за Aтлантик.

У периоду јануар-фебруар 1941. извршена су три ноћна напада на фабрике синтетичног горива у Немачкој и 13 ноћних напада на поморске циљеве. У до тада највећем концентричном нападу, који је извршен 10. фебруара на Хановер (где су израђивани важни делови за немачке подморнице), учествовао је 221 бомбардер. Због појачане офанзиве немачких подморница на Aтлантику, Британци су, према директиви од 6. марта, у марту и априлу са више од половине бомбардера нападали поморске циљеве у Хамбургу, Бремену, Килу, Вилхелмсхафену и Бресту, док су остали бомбардовали циљеве у Рурској области, Берлин и фабрике синтетичког горива. Због слабог успеха приликом бомбардовања ратних бродова у Бресту, крајем априла је одобрено да се тежиште напада поново пренесе на циљеве у Немачкој, с тим да се ови ратни бродови нападну само ако предузму покрете из својих база. Напади на немачке северне поморске базе и обалске градове (Хамбург, Бремен, Кил и Вилхелмсхафен) били су много успешнији, јер су оштећени докови, бродоградилишта, поморске базе и фабрике авиона. Од средине марта до краја маја извршено је више од 900 излазака против Кила. У мају је повећан број напада на немачке луке, као и број авиона у нападу (ноћу 8. маја учествовало је преко 300 авиона) и тежина бачених бомби, а крајем месеца примењени су и нови тешки четворомоторни бомбардери: Manchester, Stirling и Halifax.

Британски бомбардери су у пролеће 1941, у циљу спречавања немачких припрема за пролећну инвазију, отпочели да врше дневна бомбардовања инвазионих пристаништа и артиљеријских положаја на обали Ламанша и да, уз пратњу ловаца, продиру у Француску, Белгију и Холандију нападајући тамо аеродроме и друге циљеве. Истовремено су бомбардери вршили дневне нападе на немачке бродове у Северном мору и полагали мине испред бискајских лука и Фризијских острва. Јака немачка ПВО принудила је британске бомбардере да врше претежно ноћна бомбардовања на територији Немачке, која су дала слабе резултате због старих метода навигације и технички несавршених бомбардерских уређаја и справа (тако да је 49% бомби бачених на југозападну Немачку у периоду мај 1940. – мај 1941. пало ван циља). С друге стране, лоше време није дозвољавало бомбардерима да извршавају већи број задатака над Немачком, већ су морали да бомбардују циљеве у обалској зони или су били принуђени да одустају од извршења задатака. Међутим, повећањем примене радарских уређаја постепено се смањивао утицај лошег времена и тамне ноћи на навигацију и бомбардовање, а почетком јуна 1941, када је добила нове четворомоторне бомбардере, британска бомбардерска авијација је постала јака ударна снага, способна и за снажније стратегијско бомбардовање Немачке.

Закључак

Мада је немачким планом било предвиђено да у бици за Велику Британију учествују сва три вида оружаних снага, ипак се ова битка углавном свела на обрачун немачког и британског ваздухопловства, тј. без учешћа копнених, па и поморских снага. Иако овом битком није окончан рат, – као што су то предвиђали поборници свемоћи ваздухопловства, као пресудног фактора у ратовима – ипак је она имала веома крупне последице: немачко ваздухопловство је претрпело такав пораз да се није могло опоравити до краја рата, док је британско ваздухопловство извојевало превласт у ваздуху, онемогућило инвазију на британска острва и тиме знатно допринело савезничкој победи на Aтлантику и у Eвропи.

Немачко ваздухопловство је у овој бици имало да решава три узастопна задатка:
1) да напада британску ловачку авијацију у ваздуху и на земљи,
2) да бомбардује Лондон и
3) да бомбардује индустријске и обалске градове у Великој Bританији.

У току тешких десетомесечних борби обе авијације су претрпеле осетне губитке. Из упоредног прегледа губитака види се да су Немци претрпели највеће губитке у августу, а Британци у септембру 1940.

У истом периоду Немачка је изгубила око 6 000, а Британија 733 пилота. Од 1 733 немачка авиона, британска ловачка авијација је оборила 1 437 или 83%, ПAA 273 или 15,7% и пав митраљези 23 или 1,3%. Поред наведених губитака у летачком особљу, Британија је имала преко 40 000 мртвих и 46 000 рањених становника, док су немачки губици у становништву свакако мањи, с обзиром на мањи број и јачину британских напада.

У одбрани Британије учествовали су и Пољаци. Пољски сквадрон је оборио 126 немачких авиона

 Битка за Велику Британију поново је показала да се решење рата може постићи само максималним залагањем и правилним садејством свих видова оружаних снага. Међутим, Немци су занемарили овај принцип, јер су у битку убацили углавном само своје ваздухопловне снаге. Тиме је у пракси била оповргнута Мичелова и Дуетова теорија о самосталном ваздушном рату, према којој се решење битке и рата може постићи само офанзивом у ваздуху.

Географски положај Британије био је идеалан за практичну примену стратегијске офанзиве из ваздуха. Међутим, иако је немачка офанзива из ваздуха извођена уз максимално залагање свих расположивих ваздухопловних снага, она није створила чак ни потребне услове за извршење предвиђене десантне операције, а још мање је могла да постигне решење читавог рата. Немци су претрпели неуспех углавном због тога што су потценили вољу и снагу противника, што нису припремили довољно јаку стратегијску авијацију, што нису обезбедили потребне тактичко-техничке услове за извођење ваздушног рата (тешке бомбардере, погодне бомбе, радарску службу, тактику бомбардовања, ловачке авионе који би на дужем одстојању пратили своје бомбардере) и што су често мењали план напада из ваздуха. Ова битка је показала да се немачка стратегија муњевитог рата није могла применити приликом поморског десанта, тим пре што таква операција захтева дужи временски рок за техничку припрему (прикупљање и припремање милионске тонаже бродског простора, прикупљање десантних трупа и њихово укрцавање и превоз); она је показала и то да извођење десантних операција неминовно захтева превласт у ваздуху и на мору. Мада су постојали повољни услови бар за превласт у ваздуху (врло добар обухватни положај, мала дубина циљева, надмоћне снаге, иницијатива и ратно искуство немачког командовања и летачког кадра), ипак је крајњи резултат био негативан, без обзира на то што су напади извођени плански и методично (извиђање, пробна бомбардовања, масовни дневни напади, комбинација дневних и ноћних напада и ноћни напади у циљу изнуравања). Муњевити ваздушни рат је био напуштен после три месеца максималних напора, зато што Немци нису успели да изборе такву превласт у ваздуху која је била неопходна за почетак десантних операција. A пошто ни прелаз на ноћна стратегијска бомбардовања није дао очекиване резултате, Немци су у мају 1941. потпуно престали да бомбардују Велику Британију.

У току ове битке се показало: да је за успешну борбу у ваздуху потребна не само јача ватрена снага авиона (која се могла постићи повећањем калибра и броја оруђа у њима), него и знатно већа брзина ловачке авијације, јаче одбрамбено наоружање бомбардера, заштитни оклоп код ловачких и бомбардерских авиона и специјално заштићени бензински резервоари да би се бензин заштитио од пожара или спречило цурење у случају поготка; да противавионска артиљерија, упркос својој бројности и доброј употреби, није била у могућности да спречи пролаз немачких авиона и да осујети бомбардовање одређених циљева; и да пав рефлектори и прислушне пав справе, услед високог лета и брзине немачких авиона, нису били довољно ефикасни све док нису снабдевени радарима. Иако су балонске запреке за заштиту виталних објеката у Великој Британији претстављале опасност за нисколетеће авионе, ипак је њихово постављање било исувише скупо, нарочито с обзиром на веома мали број оборених авиона. Мада су на овим запрекама понекад страдали и британски авиони, оне су биле од користи, јер су приморавале посаде немачких авиона да бомбардују циљеве с мање прецизности и ограничавали њихову слободу маневра. С друге стране, радиостанице немачких ловачких авиона биле су малог домета услед чега се ловачким формацијама није могло успешно командовати са земље. Поред тога, сусрети немачких ловаца и бомбардера у ваздуху, као и праћење бомбардера од стране ловаца, били су отежани, пошто радио веза између ловаца и бомбардера једне формације технички није била могућа.

Велика Британија је издржала немачке нападе и изборила превласт у ваздуху захваљујући изванредном залагању и еластичној тактици ловачке авијације и повољној организацији и тактици службе ПВО. Британска ловачка команда није растурала своје снаге, него их је концентрисала ради одбране важнијих циљева; њени ловачки авиони Спитфајер били су тактички и технички бољи од немачких ловаца Ме-109 и Ме-110, а ловци Харикен успешно су се борили против немачких бомбардера. Осим тога, правилно руковођење свим средствима ПВО (ловачком авијацијом, пав јединицама, радарским станицама, балонским запрекама, осматрачком службом и цивилном службом противавионске заштите) и сарадња ловачке и бомбардерске авијације такође су знатно допринели британским успесима. Британска ловачка авијација је постигла тако значајне успехе захваљујући храбрости својих пилота, квалитету авиона, правилној обуци, добром руководству, примени радара, погодној земаљској организацији и пожртвованом раду ваздухопловних база.