Бојни крсташ USS Guam (CB-2)

USS Guam је други од шест планираних, уједно и последњи бојни крсташ америчке ратне морнарице класе Alaska, коришћен у завршној фази Другог светског рата. Како је у флотну листу уведен 1944. године, имао је и више него скромно учешће у рату.

USS Guam (CB-2) фотографисан 1944. године

Одобрење за градњу брода дато је кроз Акт о изградњи флоте од 19. јула 1940, а наручен је 9. септембра. Кобилица брода је положена 2. фебруара 1942. у њујоршком бродоградилишту у Њу Џерсију. Поринут је 21. новембра 1943, након чега одлази на опремање, које ће потрајати до септембра 1944. године. У састав америчке флоте улази 17. септембра 1944, под командом капетана бојног брода Лејланда Ловета (Leland Lovette).

Брод је био дуг 246,43 метара, широк 27,76 метара, док је газ износио 9,70 метара. Пројектовани депласман бода износио је 30 257 тона, док је пуни депласман достизао вредност од 34 803 тона. Брод је погоњен са четири парне турбине General Electric, који су се напајали паром из осам котлова на нафту. Свака парна турбина је покретала један осовински вод. Са снагом погона од 150 000 КС брод је достизао максималну брзину пловљења од 33 чворова. Пловећи брзином од 15 чворова, брод је могао да постигне аутономију пловљења од 12 000 наутичких миља.

Бојни крсташ USS Guam био је наоружан са девет топова калибра 305 мм, распоређених у три троцевне куполе, од којих се се две налазиле на прамцу и једна на крменом делу надграђа. Секундарна артиљерија се састојала од дванаест топова калибра 130 мм, распоређених у шест двоцевних купола. Две куполе су се налазиле у уздужници брода, по једна на прамцу и крми, са могућношћу гађања преко купола главне артиљерије. Остале четири куполе су биле уграђене на угловима надграђа. Лака противавионска артиљерија састојала се од 14 четвороцевних топова Bofors калибра 40 мм и 34 једноцевних топова Oerlikon калибра 20 мм. Топовима главне бродске артиљерије управљало се путем директора Mk 34, док су два директора Mk 37 служила за управљање ватром секундарне артиљерије; за управљање ватром топова 40 мм био је уграђен директор Mk 57. На средини брода су се налазила два катапулта за хидроавионе; брод је располагао са укупно четири хидроавиона, који су били смештени у два хангара.

Када је реч о оклопној заштити, оклопна палуба је била дебела 102 мм, главни оклопни појас 229 мм, док су куполе главне артиљерије биле заштићене челиком дебљине 325 мм.

Након што је завршено испитивање брода, а посада обучена за борбу и пловљење, USS Guam пролази Панамски канал и прикључује се америчкој Пацифичкој флоти у Перл Харбуру. Већ наредног месеца, тачније 3. марта, плови ка острву Улихи, где се налазио други бојни крсташ USS Alaska. Убрзо са остатком пловног састава TF58 чини главну ударну снагу америчке флоте, намењене за наношење удара по јапанским острвима Кјушу и Шикоку. Након што су стигли у јапанске територијалне воде, у јутро 18. марта бивају нападнути од стране јапанских бомбардера и камиказа. У овом нападу носач авиона USS Franklin бива тешко оштећен, те USS Guam добија задатак да га отпрати до луке.

Напад из ваздуха на USS Guam.

По повратку у састав TF58, бојни крсташ USS Guam бива распоређен у 16. дивизион крстарица и плови ка Окинави. У ноћи 27/28. марта, USS Guam и остатак бродова из састава 16. дивизиона крстарица бомбардује аеродром на острву Минамидаито. После бомбардовања, USS Guam се враћа задатку заштите носача авиона и обавља га до 11. маја, када плови за Улихи ради поправки и попуне муницијом и залихама. Након извршене поправке, USS Guam бива додељен саставу TF38.4 Холсијеве Треће флоте; наставља да пружа противваздушну заштиту носача авиона, док са њих полећу авиони у напад на Кјушу. Бојни крсташи USS Guam и USS Alaska се 9. јуна ангажују у бомбардовању острва Оки Даито, јужно од Окинаве, након чега плове за залив Лејте, где стижу 13. јуна. Већ наредног месеца, USS Guam плови за Окинаву, где постаје командни брод састава крстарица. Средином јула састав бива упућен у Источно кинеско и Жуто море, са задатком уништавања бродова јапанске флоте, али са не баш великим успехом; USS Guam се након овог задатка 23. јула враћа у састав флоте. Са бродовима из флоте (три бојна брода и три ескортна носача авиона), USS Guam бива ангажован у рејону Шангаја, али поново са ограниченим успехом, након чега се 7. августа враћа за Окинаву.

Убрзо по повратку на Окинаву, USS Guam бива упућен са још неколико бодова (North China Force) у обилазак кинеских лука, када ради показивања америчке заставе упловљава у Цингтао, Порт Артур и Далиан.

Бојни крсташ USS Guam је избрисан из флотне листе 1. јуна 1960. године. У старо гвожђе је продат 24. маја 1961, за 423 076 америчких долара, да би 10. јула 1960. била изрезана у старо гвожђе. Све у свему, 29 месеци активне службе, током којих је извршавала задатке ватрене подршке јединицама морнаричке пешадије и пратње носача авиона.

 

Бојни бродови класе Nelson

Вероватно једина стварна корист британске флоте од поморских споразума чији је потписник била и Велика Британија – била је градња два нова бојна брода, пројектована да носе топове калибра 406 мм. Иако је пројект брода био директни резултат ограничења наметнутих Вашингтонским поморским споразумом (максимални депласман од 35 000 тона, топови примарне артиљерије калибра 406 мм и мањи), настао је од два ранија пројекта који никада нису ни напустили цртаћи сто.

Наиме, као директор Поморских конструкција у периоду од 1912. до 1924, Сер Еустас Тенисон д’Енкор (1868-1951) је већ пројектовао неколико битних ратних бродова за потребе британске краљевске морнарице, међу којима се нашла и класа бојних бродова Royal Soveregn, али и бојни крсташи Repulse, Renown и Hood. Сви ови бродови су били пројектовани пре Јиландске битке, где су научене битне лекције о водонепропусности трупа, оклопној заштити и ватреној моћи брода. Тенисон је био у могућности да ове лекције инкорпорира у пројекте нових ратних бродова.

Класа бојних крсташа G3 (привремена ознака), више је од свих ранијих класа бојних крсташа личила на класу брзих бојних бродова, са импресивним оклопним појасом заснованим на шеми „све или ништа“, а под утицајем америчких пројектаната. То је значило да је оклоп концентрисан око погонског комплекса и муницијских комора, док је остали део бродског трупа био скоро незаштићен. Британци су планирали да изграде четири „супер бојна крсташа“, сваки депласмана од 48 400 тона, са девет топова калибра 406 мм у три троцевне куполе. Две куполе би се налазиле на прамцу и једна на средини трупа, између прамчаног надграђа и димњака. Ови ратни бродови би били нешто краћи од бојног крсташа HMS Hood, а били би погоњени брзином од 32 чворова.

Тенисонови планови су прихваћени фебруара 1921, у време припрема за конференцију у Вашингтону, тако да су догађаји претекли процес пројектовања брода. Четири бродоградилишта су крајем октобра добила уговоре за градњу бродова. Ипак, ови уговори су отказани чим је Адмиралитет сазнао предлоге закључака са конференције; програм је и коначно отказан фебруара 1922. Слично овоме, Тенисон је пројектовао и класу од четири бојна брода, ознаке N3. Ови бојни бродови су имали изглед, депласман и конфигурацију сличну претходно пројектованој класи бојних крсташа , али су били нешто спорији и што је најважније – били су пројектовани за наоружавање са девет топова калибра 460 мм, у три троцевне куполе. Ове две класе бродова биле су први бојни бродови са троцевним куполама у свету. Остали пројектанти су одбијали ову идеју о троцевним куполама, сматрајући их претешким, незграпним и компликовним. Ипак, Тенисон је примену троцевних купола видео као начин смањења броја купола  те самим тим и могућност концентрисања оклопне заштите на мањем простору. Сами топови калибра 460 мм били су неиспитани у пракси, перформансе троцевних купола топова калибра  406 мм сугерисале су да је чиста снага оруђа калибра 460 мм чинила исте опасним за употребу, пошто би удар који је настајао приликом отварања ватре из ових оруђа могао нанети оштећења на бродској структури. Пројекат бојних бродова N3 био је у завршној фази када је потпис на Вашингтонском поморском споразуму зауставио пројекат. Међутим, од Тенисона је затражено да пројектује нову класу бојних бродова, на основу својих претходних радова, али у оквирима ограничења која је наметнуо поморски споразум. Овај захтев је био својеврстан изазов, јер је циљ био пројектовати најмоћније бојне бродове у оквиру ограничења депласмана од 35 000 тона. На срећу, Тенисон је могао да искористи своје претходне пројекте. На пример, споразум је наметнуо максимални калибар топова главне бродске артиљерије од 406 мм, а примена троцевних купола би умањила потребу за широким подручјем које је требало заштитити оклопом, нарочито ако се куполе групишу на мањем простору. Тако је Тенисон једноставно искористио куполе са топовима калибра 406 мм, пројектоване за бојне крсташе G3, и концентрисао их на прамцу, испред командног моста. Тенисон је искористио и двоцевне куполе за секундарно наоружање, топове калибра 152 мм; поставио је шест двоцевних купола на крменом делу, као противтежа концентрисаној главној артиљерији на прамцу брода.

Нацрти нове класе бојних бродова били су готови већ у новембру 1921, док је Вашингтонска поморска конференција још увек трајала. Првобитно је од њега затражено да пројектује класу бојних крсташа, али је постало јасно да и САД и Јапан планирају да доврше своје бојне бродове са топовима калибра 406 мм; тако ће америчка морнарица добити бојне бродове класе Colorado, а јапанска царска морнарица класу Nagato.

Употребом три троцевне куполе и концентрисање оклопне заштите, Тенисон се надао да направи супериорни пројекат који би био способан да се успешно носи са ривалским бојним бродовима који су били у различитим фазама изградње. Након свега, када би се ова два бојна брода увела у оперативу, били би најмоћнији бојни бродови на свету.

Британски Адмиралитет је јануара 1922. одбио два предложена пројекта бојних бродова, углавном стога што Тенисон није могао гарантовати да бродови током градње неће изаћи из лимита за депласман. Тенисон је умањио депласман што је више могао, смањивши оклопну заштиту и ослабивши погонски комплекс; смањио је и дужину трупа, али је повећао ширину како би ипак добио стабилну артиљеријску платформу. Ревидирани пројект је предат у септембру, а већ наредног месеца потписан је уговор о изградњи два брода. Кобилица за два брода из класе положена је 28. децембра, за бојни брод HMS Nelson у бродоградилишту Armstrong, а за бојни брод HMS Rodney у Клајдбанку.

Бојни брод HMS Nelson

Ово су били необични ратни бродови, и док је њихов изглед сматран незграпним у односу на претходне класе бојних бродова, они су ипак „спаковали“ максимални оклоп и ватрену моћ у 35 000 тона депласмана. Оклопна заштита брда рађена је на основу последњих балистичких експеримената спроведених на заробљеним немачким дреднотима. Главни оклопни појас био је дебео 33 до 35 цм и штитио је виталне делове брода, простирући се скоро половином дужине трупа, од куполе „А“ до иза купола секундарне артиљерије. Сам појас је био израђен под нагибом од 18°; простор између оклопног појаса и спољног трупа искоришћен је као средство за постизање резервне пловности. Појас се простирао од 182 цм испод водене линије до горње ивице бродског трупа. Ипак, ван овог заштитног појаса, брод је био неоклопљен – то је онај део „ништа“ из шеме оклопне заштите која је називана „све или ништа“. Противторпедна избочина као елемент заштите брода, била је саставни део трупа, за разлику од ранијих класа, где је била додавана на већ изграђени труп. Овако конципирана заштита бојних бродова класе Nelson требала је да издржи удар бојеве главе торпеда масе око 340 кг или мине, и био је вишеслојни, са празном комором ка спољашњој страни, водом напуњену унутрашњу комору, торпедну преграду дебљине 38 мм, након чега се налазио низ просторија, пројектованих тако да задрже продор воде у остале делове бродског трупа. Овај систем подводне заштите бродског трупа показаће се касније као врло користан, с обзиром да је бојни брод HMS Nelson у три наврата наилазио на мину. Поред оклопног појаса, брод је био заштићен и оклопљеном палубом, чија се дебљина кретала од 175 мм изнад муницијских комора до 95 мм изнад машинских простора.

Бојни брод HMS Rodney у дејству артиљеријом по немачком бојном броду Bismarck

Слабост бојних бродова класе Nelson лежала је у погонском комплексу. Како би уштедели на маси, уграђено је свега осам котлова, по два у једном простору. Ови простори су се налазили иза простора са турбинама, које су покретале само два осовинска вода, за разлику од четири осовинска вода, колико их је раније било уграђивано у британске бојне бродове. Ови котлови и турбине су производиле 46 000 КС, те су брод током испитивања погониле до свега 23 чворова. Ова скромна брзина пловљења им је омогућавала да држе корак са старијим бојним бродовима из британске флоте; ова брзина је 1939. сматрана врло, врло скромном, нарочито када се упореди са ратним бродовима ривалских морнарица.

Оно што је бојне бродове класе Nelson разликовало од других ратних бродова било је бродско наоружање. Топови калибра 604 мм су били наручени још за потребе наоружавања бојних крсташа класе G3, али наруџба није била отказана иако је пројекат ових бојних крсташа био отказан. Ови топови су били неиспитани, а ускоро ће се показати да нису били прецизни и поуздани као топови калибра 381 мм. Топовске цеви су биле склоне повећаном хабању, што је било донекле решено модификацијом пројектила која је извршена непосредно пред Други светски рат. Ипак, ови топови су били снажни и могли су да пројектил масе две тоне избаце на даљину од 20 наутичких миља.

Салва из топова бојног брода HMS Nelson

Управљање артиљеријском ватром вршено је са два директора, једним на врху командног моста и другим иза палубног склоништа. Секундарном артиљеријом се управљало помоћу четири директора, а торпедним гађањем са још два, која су била смештена испред димњака. Употреба директора за управљање торпедним гађањем убрзо је напуштена, с обзиром да је торпедно наоружање брода убрзо постало застарело.

Крцање пројектила главне бродске артиљерије. извор: maritimequest.com

Троцевне куполе главне бродске артиљерије ће се показати као проблематичне, пошто је њихова сложеност значила потешкоће у употребљавању топова, што је за последицу имало мању брзину гађања од топова у конвенционалним, двоцевним куполама. Ипак, до 1939. многи од ових недостатака су превазиђени, тако да су бојни бродови иако спори и застарели у односу на своје ривале, ватрена моћ им и даље није била за потцењивање.

Оба бојна брода класе Nelson, HMS Nelson и HMS Rodney, преживели су Други светски рат; у периоду 1948-49. изрезани су у старо гвожђе, заједно са свим другим британским бојним бродовима, сем четири бојна брода класе King George V и бојног брода Vanguard, који су њихову судбину доживели мало касније.

Тип бојни брод
Класа Nelson
Порекло Велика Британија
Бродови у класи HMS Nelson, HMS Rodney
Депласман 33 950 т стандардни
41 250 т пуни
Дужина 216,4 м (преко свега)
Ширина 32,3 м
Газ 9,6 м
Погон парне турбине, 2 осовинска вода
Брзина пловљења 23,5 чв
Даљина пловљења 16 500 М брзином од 12 чв
Посада 1 361 чланова
Наоружање 9 х 406 мм
12 х 152 мм
6 х 120 мм
24 х 40 мм
2 х ТЦ 622 мм

 

 

Бојни брод HMS Duke of York

Развој и градња

Duke of York, британски бојни брод класе King George V. Кобилица за бојни брод Duke of York положена је маја 1937. у бродоградилишту John Brown and Company у Клајдбанку; у оперативу је уведен 4. новембра 1941. Бојни бродови ове класе представљаће и најмодерније британске бојне бродове који су коришћени током Другог светског рата.

Након завршетка Првог светског рата, поморске силе потписују Поморски споразум из Вашингтона, са циљем спречавања нове трке у наоружавању између Британије, Јапана, Француске, Италије и САД. Овај споразум је свакој нацији ограничио број ратних бродова који им је одобрен за градњу, а депласман капиталних бродова је ограничен на 35 000 тона. Ова ограничења су проширена 1930. године у Лондону, ипак, Јапан и Италија се до средине тридесетих година повлаче из оба споразума тако да стари бојни бродови у британској флоти почињу да представљају велики проблем за Британце. Као резултат те забринутости, Британци наручују градњу нове класе бојних бродова: класе King George V.

Бојни брод Duke of York у Средоземном мору.

Како су у време пројектовања брода оба поморска споразума још увек били на снази, калибар топова главне бродске артиљерије био је ограничен на 356 мм. То су били једини бојни бродови грађени у то време, који су били у складу са постојећим ограничењима. Када је постало јасно да од тих споразума више нема користи, односно да их потписници игноришу, било је касно за преправке пројекта.

Оперативна употреба

По увођењу у оперативу, бојни брод HMS Duke of York је отпловио за базу у Скапа Флоу. Средином децембра 1941. на брод се укрцава премијер Винстон Черчил и одлази за САД, како би се састао са америчким председником Рузвелтом. У Анаполис упловљава 22. децембра 1941, потом јануара 1942. плови за Бермуде а потом за Скапа Флоу, док се Черчил вратио у Британију авионом.

Марта месеца 1942. године бојни брод HMS Duke of York прати савезнички конвој PQ 12, заједно са бојним крсташем HMS Renown, крстарицом HMS Kenya и шест разарача. Британци су због забринутости за безбедност конвоја (услед присуства немачког бојног брода Tirpitz) 6. марта ојачали овај састав додатним бродовима: бојним бродом HMS King George V, носачем авиона Victorious, тешком крстарицом Berwick и још шест разарача.

Касније, током истог месеца, формиран је конвој PQ 13, а бојни брод Duke of York поново је био део пратње конвоја. Почетком априла, бојни бродови King George V и Duke of York, заједно са носачем авиона Victorious, формирају језгро пловног састава за задатак патролирања између Исланда и Норвешке, са основним циљем обезбеђења неколико конвоја за Совјетски Савез. На овом задатку ће бити ангажован до краја маја, када се саставу прикључује амерички бојни брод USS Washington. Бојни брод Duke of York ће бити ангажован на сличним задацима све до октобра, када бива послат за Гибралтар, као нови командни брод пловног састава Force H, који добија задатак да подржи савезничко искрцавање у Северној Африци. У том периоду га у два наврата нападају италијански авиони, али мањи број њих, те је било довољно ангажовање авиона са британског носача авиона да заштити састав. Након завршетка ангажовања у Средоземном мору, Duke of York се 18. новембра враћа у Британију, заједно са носачем авиона Victorious и разарачима Westcott, Malcolm, Glaisdale, Bulldog, Beagle и Opportune; након осам дана упловљава у базу Скапа Флоу. Из ове базе, бојни брод Duke of York 8. децембра плови за Росит, где ће због ремонта остати до половине марта 1943. године. Током ремонта, брод добија 24 једноцевних противавионских топова Oerlikon калибра 20 мм. По завршеном ремонту, Duke of York преузима назад дужност командног брода.

Услед ангажовања капиталних бродова британске Домовинске флоте у извршењу операције Husky (напад Савезника на Сицилију), Домовинска флота у Скапа Флоу остаје са само два модерна бојна брода класе King George V, што је сматрано недовољним за супротстављање немачким бродовима који су базирали у Норвешкој. У складу с тим, Британци су затражили помоћ од Американаца, који им шаљу бојне бродове USS South Dakota и USS Alabama и пет разарача; амерички ратни бродови упловљавају у Скапа Флоу 19. маја 1943.

Јуна 1943, Duke of York је ангажован у операцији Gearbox, заједно са групом америчких ратних бродова, са задатком обезбеђења извршења операција мањег обима у водама око Норвешке. Након тога се ангажује у операцијама Camera и Governor of Norvay, ради одвлачења пажње Немаца од операције Husky.

Почетком октобра, бојни брод HMS Duke of York, заједно са још једним бродом исте класе, HMS Anson, обезбеђује савезничке крстарице и разараче, као и амерички носач авиона USS Ranger током операције Leader, којом су немачки бродови отерани из норвешких вода.  Операција је за резултат имала потапање четри немачка теретна брода и оштећење још седам, од којих је већина морала бити насукана како би избегла сигурно потапање.

Немачки бојни брод Scharnhorst је 1943. пребазирао у Норвешку, на позицију одакле је могао угрозити арктичке конвоје којима је вршено снабдевање Совјетског Савеза. Како се у норвешким водама налазио и немачки бојни брод Tirpitz, Британци су морали да обезбеде снажну пратњу за конвоје између Британије и Совјетског Савеза. Немци су почетком 1943. уочили један од таквих конвоја, а савезнички обавештајци су закључили да би наредни конвој, ознаке JW 55B, могао бити нападнут од стране немачких површинских бродова. Британци су своје ратне бродове поделили у две групе, како би извршили задатак обезбеђења конвоја JW 55B који је напустио луку Лох Ив 22. децембра. Три дана касније, стигао је извештај да је немачки бојни брод Scharnhorst са пет разарача (Z-29, Z-30, Z-33, Z-34 и Z-38) напустио луку базирања. Прва група британских ратних бродова, у којој су се налазили тешка крстарица Norfolk, крстарице Belfast и Sheffield, успева да нешто након девет часова у јутро 26. децембра успостави контакт. У кратком артиљеријском боју, британски бродови успевају да оштете радар на немачком бојном броду Scharnhorst. Метеоролошке прилике су се погоршавале, тако да је Scharnhorst изгубио могућност да искористи тактичку предност коју му је пружао радар. Страхујући да се сукобио са британским бојним бродом, Scharnhorst се окреће и удаљава од гониоца. Око поднева долази до још једног артиљеријског дуела, овог пута на штету британских бродова; крстарица Norfolk остаје без куполе главне бродске артиљерије и радара. Немци су још раније деташовали разараче са задатком да траже британски конвој, тако да је бојни брод Scharnhorst могао слободно да се врати у Алтафјорд.

Бојни брод Duke of York у потери за немачким бојним бродом Scharnhorst.

Јунак ове приче, бојни брод HMS Duke of York, налазио се у другој групи британских ратних бродова, заједно са лаком крстарицом HMS Jamaica и четири разарача (британски Saumarez, Savage и Scorpion и норвешки Stord). Ова група се приближавала немачком бојном броду који је пловио ка Алтафјорду; процене су говориле да би до сусрета требало доћи у 1715 часова. Међутим, Scharnhorst је променио курс, а крстарица Belfast је проследила податке са радара другој групи британских ратних бродова. Duke of York је успоставио радарски контакт са немачким бојним бродом у 1617, на даљини од 41 600 метара. Сходно томе, бродови су маневрисали тако да им циљ дође под бочну ватру, а и да разарачима буде погодно да изведу торпедни напад. Крстарица Belfast је у 1648 часова испалила осветљавајуће гранате како би осветлила немачки бојни брод, а ускоро су полетеле и осветљавајуће гранате са бојног брода Duke of York. Duke of York се до 1650 часова приближио немачком бојном броду на 11 000 метара и испалио бочни плотун из топова главне бродске артиљерије, успевши да једним пројектилом погоди циљ. Иако под тешком ватром британских топова, Scharnhorst је узвратио и чак и погодио Duke of York са два пројектила. Један од пројектила иако није експлодирао при удару у ногу јарбола, успео је да оштети инсталацију радара. Након испаљене 52 салве, Duke of York препушта Scharnhorst разарачима. Немачки бојни брод је због поготка у котларницу већ био успорен и самим тим лак плен за британска торпеда. Разарачи који су се налазили у другој групи бродова, извршили су торпедни напад, испаливши 28 торпеда; немачки бојни брод је погођен са четири торпеда. То је још више успорило Schranhorst. Duke of York и Jamaica у 1901 поново отварају ватру, овог пута са даљине од 9500 метара. Након петнаест минута, прикључује им се и крстарица Belfast. И Belfast и Jamaica су испалиле преостала торпеда. Scharnhorst је погођен са најмање десет пројектила, који су изазвали пожаре и експлозије, али и ућуткали највећи део секундарних батерија. Све три батерије главне артиљерије калибра 283 мм су престале да дејствују у 1916 часова, док је брзина пловљења пала на свега 10 чворова. У последњој фази битке, разарачи Matchless, Musketeer, Opportune и Virago испаљују на Scharnhorst 19 торпеда, услед чега немачки бојни брод добија критични нагиб преко левог бока, да  би се у 1945 часова преврнуо и потонуо. Преживело је свега 36 од 1932 чланова посаде. Након потапања бојног брода Scharnhorst и повлачења већине немачких бродова из Норвешке престала је потреба за држањем снажних поморских снага у британским водама.

Duke of York је са главнинoм Домовинске флоте 29. марта 1944. испловио из Скапа Флоу, са задатком подршке конвоја JW 58. Брод је деловао у Арктику и као заштита носача авиона са којих је изведен низ напада на немачки бојни брод Tirpitz, од средине до краја августа. У септембру, након ремонта и делимичне модернизације у Ливерпулу, Duke of York добија радар и додатно противавионско наоружање. Након тога, брод 25. априла 1945. добија наређење да се препотчињава британској Пацифичкој флоти. Проблем са електричном инсталацијом имао је за последицу кашњење, те је у Сиднеј упловио 29. јула, када је било и сувише касно за учешће у неким важнијим дејствима против јапанских снага.

Duke of York у Токијском заливу.

Како год, Duke of York је почетком августа придодат TF 37, заједно са четири носача авиона и бојним бродом King George V. Овај пловни састав је од 9. августа извео низ ваздушних напада на Јапан, све до 15. августа када је објављена капитулација Јапана. Након завршетка непријатељстава, Duke of York је заједно са бојним бродом King George V, присуствовао церемонији јапанске капитулације у Токијском заливу. Duke of York наредног месеца плови за Хонг Конг, како би се прикључио флоти која је тамо прикупљена ради прихватања предаје јапанског гарнизона; остаје командни брод британске Пацифичке флоте до јуна 1946, када се враћа у Плимут.

Након завршетка Другог светског рата, бојни брод Duke of York службује као командни брод Домовинске флоте; у активној служби остаје до 1949. године. Средином маја 1957. донета је одлука о резању брода у старо гвожђе. Бродско звоно је предато на чување школи Duke of York у Најробију (Кенија).

Тактичко-техничке карактеристике

Тип бојни брод
Класа King George V
Положена кобилица 5. маја 1937.
Поринут 28. фебруара 1940.
Уведен у оперативу 4. новембра 1941.
Судбина Изрезан у старо гвожђе 1957. године
Депласман 42 076 т
Дужина 227,1 м
Ширина 31,4 м
Газ 10,5 м
Погон 4 парне турбине Parsons, снаге 110 000 КС
Брзина пловљења 28,3 чв
Аутономија 15 600 М брзином од 10 чв
Посада 1556 чланова
Наоружање 10 х 360 мм
16 х 133 мм
48 х 40 мм
6 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита оклопни појас: 370 мм
палуба: 127 – 152 мм
куполе: 324 мм
Авио компонента 4 х Supermarine Walrus

 

 

Giulio Cesare, бојни брод

Giulio Cesare је један од три бојна брода класе Conte di Cavour који су изграђени пред Први светски рат за италијанску ратну морнарицу. Брод је службовао у оба светска рата, да би на крају завршио у Совјетском Савезу као ратна репарација. Совјети су га користили у обуци морнара, све док није потонуо након експлозије заостале немачке мине 1955. године, уз губитак од 608 чланова посаде.

Кобилица брода је положена 24. јуна 1910. године у ђеновском бродоградилишту. Поринуће је свечано обављено 15. октобра 1911. да би брод био уведен у оперативу 14. маја 1914. године. Током Првог светског рата, Giulio Cesare је командни брод италијанске флоте у јужном Јадрану. Након Првог светског рата, брод пружа подршку током заузимања Крфа 1923. године, да би пет година касније постао брод за обуку артиљераца.

Бојни брод Giulio Cesare након изградње

У периоду од 1933. до 1937. године, у ђеновском бродоградилишту је извршена реконструкција брода. Након реконструкције, маја 1939. учествује у нападу на Албанију.

Бојни брод Giulio Cesare након извршене реконструкције

У раној фази Другог светског рата, Giulio Cesare учествује у бици код рта Стило, заједно са бојним бродом Conte di Cavour, када се италијански састав сукобио са главним деловима британске Средоземне флоте. Битка се завршила без победника, а Giulio Cesare је задобио оштећења погонског комплекса и оплате. Поправке су потрајале до краја августа, након чега је било пар неуспешних покушаја пресретања британских конвоја.

У ноћи 11. новембра 1940, бојни брод Giulio Cesare и остали италијански бојни бродови на везу у луци Таранто, бивају мета британског ваздушног напада, који је изведен са 21 торпедним бомбардером Fairey Swordfish са носача авиона HMS Illustrious. Giulio Cesare је имао доста среће да се из овог напада провуче неоштећен, тако да је већ 27. новембра 1940. могао да учествује у бици код рта Спартивенто. Јануара 1941. брод бива оштећен у нападу британских бомбардера на Напуљ, да би већ наредног месеца био враћен у строј. Почетком фебруара је упућен у пресретање још једног британског конвоја, за који ће се касније испоставити да се ради о британском ссаставу који је имао задатак да нападне Ђенову. Како год, ни овог пута није остварен борбени контакт.

Giulio Cesare учествује и у бици у заливу Сирте, 17. децембра 1941, када обезбеђује заштиту конвоја за Либију. Почетком јануара 1942. је на истом задатку. Након тога, у Таранту служи као школски брод, а касније и у Пули. Немачка подморница U-596 неуспешно га напада у Тарантском заливу почетком марта 1944.

Након италијанске капитулације, бојни брод Giulio Cesare плови за Таранто, успут успева да угуши побуну посаде и да избегне немачки напад из ваздуха. На Малти је интерниран 12. септембра, где остаје све до 17. јуна 1944, када се враћа у Таранто, где остаје наредне четири године.

Након завршетка рата, Giulio Cesare је припао Совјетском Савезу на име ратне репарације. Брод је избрисан из поморског регистра 15. децембра 1948. и предат Совјетима у албанској луци Валона. Совјети му дају име Новоросијск. У ноћи 28/29. октобра 1955. долази до снажне експлозије на сидришту севастопољске луке, вероватно од немачке мине заостале из Другог светског рата. Продор воде није могао бити заустављен, тако да је убрзо дошло до превртања брода; изгубљено је 608 морнара.

Бојни брод Новоросијск у Севастопољу, 1950. године

Око узрока експлозије и данас се воде полемике. Званични узрок јесте магнетна мина RMH или LMB, које су положили Немци током Другог светског рата. Мина је вероватно активирана сидреним ланцем. Накнадном претрагом лучке акваторије откривено је још 32 мине, од којих су неке нађене на свега 50 м од места експлозије.

Новоросијск је избрисан из поморског регистра 24. фебруара 1956. Са дна је подигнут 4. маја 1957, након чега је изрезан у старо гвожђе.

Vittorio Veneto, бојни брод

Бојни брод Vittorio Veneto по завршетку опремања.

Градња бојног брода Vittorio Veneto наручена је у оквиру програма за градњу ратних бродова из 1934. године, а име је добио по бици код Виторио Венета, где су Италијани однели победу над Аустроугарском у Првом светском рату. Кобилица брода је положена 28. октобра 1934. у тршћанском бродоградилишту Cantieri Riuniti dellAdriatico, истог дана када и кобилица бојног брода Littorio. Брод је поринут 25. јула 1937, а опремање брода је завршено октобра 1939. Опремање брода је напланирано каснило због честих измена у пројекту, али и због несташице амтеријала за оклопну заштиту брода. Пре морских испитивања, брод јер морао да иде у Венецију ради чишћења бродског трупа од шкољки и алги, које су се накупиле током дугог периода опремања. Избор је пао на суви док у Венецији, јер је само њихов суви док могао да прими брод величине бојног брода класе Littorio. Чишћење бродског трупа је завршено 17. октобра, да би прве пробне вожње започеле 23. октобра. Испитивања су потрајала до марта 1940; италијанској морнарици је предат 28. априла 1940, иако брод није био у потпуности завршен. Стога је Vittorio Veneto 1. маја у пратњи два разарача послат у Таранто, где су довршени радови. По извршеним радовима, Vittorio Veneto улази у састав 9. дивизиона италијанске флоте. Наредног месеца, Италија улази у рат против Британије и Француске.

Од 31. августа до 2. септембра 1940, бојни брод Vittorio Veneto плови у саставу од пет бојних бродова, десет крстарица и 34 разарача, са задатком пресретања италијанских поморских снага које учествују у операцији Hats и конвоја MB.3. Међутим, ни са једном од ове две групе британских бродова није успостављен контакт, тако да није било ни акције. Италијанска флота поново креће на Британце 6. септембра, када добија податак да су Британци испловили из Гибралтара. Међутим, ни ова акција није била успешна, с обзиром да је британски састав отпловио на Атлантик. Сличан исход је уследио и у акцији против конвоја MB.5, 29. септембра, када су ангажовани Vittorio Veneto са још четири бојна брода, 11 крстарица и 23 разарача. У овој акцији, италијански авион је уочио конвој, али су Британци успели да избегну италијански састав.

Британска Медитеранска флота у ноћи 10/11. новембра напада Таранто, где се налазио и бојни брод Vittorio Veneto. Срећом, Vittorio Veneto из овог напада излази неоштећен, те сутрадан ујутру предводи италијанску флоту за Напуљ, где преузима улогу командног брода.

У то време једини оперативни италијански бродови, Vittorio Veneto и Giulio Cesare, учествују у пресретању британског конвоја за Малту, поново безуспешно, пошто ни контакт није остварен. Девет дана касније, 26. новембра, италијанска флота поново покушава да пресретне британски конвој, што ће резултирати битком код рта Спартивенто. У овој бици је дошло ко краће размене ватре која је изазвала нешто штете на обе стране, али без победника.

Vittorio Veneto у бици код рта Спартивенто

Поновљени британски напади на Напуљ, где је у једном од њих оштећена и крстарица Pola, натреали су Италијане да 14. децембра остатак ратних бродова пребазирају на Сардинију одакле су након само шест дана враћени за Напуљ. Британци у ноћи 8/9. јануара 1941. изводе ваздушни напад на Напуљ, али Vittorio Veneto поново остаје неоштећен. Већ наредног дана Vittorio Veneto заједно са бојним бродом Giulio Cesare бива пребазиран у Ла Специју; Vittorio Veneto постаје једини оперативни бојни брод италијанске флоте. Почетком фебруара наредне године у строј италијанске флоте се враћа бојни брод Giulio Cesare, као и бојни брод Andrea Doria. Акција против британских снага је уследила већ 8. фебруара када три италијанска бојна брода заједно са осам разарача покушавају напад на британску „Force H“, која је била на путу за бомбардовање Ђенове. Сада већ традиционално, италијански састав није открио британске бродове, који 9. фебруара гађају Ђенову, потопивши том приликом четири теретна брода, док је 18 бродова оштећено.

Битка код рта Матапан

Vittorio Veneto 26. марта испловљава из Напуља на челу састава од осам крстарица и девет разарача, са задатком да нападне британске снаге у грчким водама. Италијански пловни састав је имао подршку италијанског ратног ваздухопловства и немачког 10. ваздухопловног корпуса. Ова операција ће резултирати битком код рта Матапан, где Британци успевају да нанесу велике губитке Италијанима. У овој бици из топова главне артиљерије бојног брода Vittorio Veneto је испаљено 92 пројектила а да ни један од њих није погодио циљ, што није могло проћи некажњено: Vittorio Veneto добија погодак торпедом у крму, када страдају лева елиса, осовински вод, лист кормила и део пумпи за избацивање продрле воде. Поред тога што је изазвао кварове и оштећења, торпедо је изазвало и продор воде од неких 4 100 тона воде, због чега се брод нагнуо на леви бок за неких 4 до 4,5°, што је за последицу имало и заустављање брода од око десетак минута. За то време, британски бомбардер је испустио бомбу која је пала у непосредној близини крме брода и тиме изазвао даља, мања оштећења брода.

Извлачење након битке код рта Матапан

Посада је имала великих потешкоћа у отклањању последица напада, пошто је за испумпавање воде могла користити само ручне пумпе. Неки од прамчаних простора су морали бити поплављени ради довођења брода на равну кобилицу. У међувремену, машинци су успели да поправе погон и пређу на систем резервног кормиларења. Уз све предузете мере, брод је могао да постигне брзину пловљења од 20 чворова. Док се италијанска флота повлачила, Британци су упутили још један талас торпедних бомбрадера у напад, са намером да успоре Vittorio Veneto. Међутим, уместо да погоде бојни брод Vittorio Veneto, Британци погађају крстарицу Pola, оставивши је без погона. Vittorio Veneto успева да се домогне луке, након чега су три крстарице и неколико разарача послата у помоћ оштећеној крстарици Pola. У жестокој ноћној бици са британским бојним бродовима HMS Valiant, Warspite и Barham, Италијани губе све три крстарице и два разарача. Поправке бојног брода Vittorio Veneto трајале су до јула, али у оперативу се враћа тек следећег месеца.

Након повратка у оперативу, Vittorio Veneto и Littorio учествују, поново у неуспешном, покушају пресретања британских снага. Британци су намеравали да минирају Ливорно и изврше ваздушни напад на Сардинију, али су италијански агенти успели да упозоре Италијане и јаве им о испловљењу Британаца са Гибралтара. Италијанска флота се поставила далеко на југ, али извиђачки авиони поново нису успели да успоставе контакт са британском флотом. Месец дана касније, Vittorio Veneto предводи напад на савезнички конвој у операцији Halberd; Италијани су у овој акцији ангажовали два бојна брода, пет крстарица и 14 разарача. Британци су се надали да ће успети да намаме италијанску флоту и нападну је снажном пратњом конвоја (бојни бродови HMS Rodney, Nelson, Prince of Wales). У овој акцији једини губитак, односно оштећење, било је на британској страни и настало је дејством италијанског торпедног бомбрадера на бојни брод HMS Nelson.

Средином децембра, Италијани упућују конвој за северну Африку, са пратњом у којој се налази Vittorio Veneto. Међутим, Британци успевају да интензивним радио саобраћајем обману Италијане да се у зони налази јаки британски пловни састав, те сходно томе Италијани одустају од слања конвоја и окрећу назад ка матичној луци. Приликом повратка италијанских бродова, британска подморница HMS Urge у Месинском теснацу торпедује бојни брод Vittorio Veneto. Од испаљених три, италијански бојни брод је погодило једно торпедо, које је направило отвору оплати пречника 13 м, кроз коју се у труп улило преко 2000 тона воде. Може се рећи да је брод од уништења спасио Пуљезев противорпедни систем. Брод је услед продора воде био нагнут на леви бок за 3,5°, а крма је потонула неких 2,2 м. Контраплављењем је брод доведен у стање да се може вратити у луку на свој погон. Поправке брода су вршене у Таранту и трајале су до прве половине 1942. године.

Италијански пловни састав јачине два бојна брода, од којих је један био Vittorio Veneto, а други Littorio, четири крстарице и 12 разарача, упућен је 14. јуна у напад на савезнички конвој који је пловио у оквиру операције Vigorous. Британци су брзо открили италијански састав и у рано јутро 15. јуна упутили неколико таласа бомбардера у напад на италијанске бродове, како би их спречили да стигну до конвоја. Авиони нису успели да погоде бојне бродове, али су успели да онеспособе крстарицу Trento, коју ће касније докрајчити  британска подморица. Касније тог истог јутра напад  су извели и амерички бомбардери B-24 Liberator. Ови бомбардери ће погодити бојни брод Littorio, док ће Vittorio Veneto бити блиско промашен; оба брода ће претрпети мања оштећења. Убрзо након тога наишао је још један талас британских бомбардера, али ће они наићи на тек пристигле немачке и италијанске ловце, који ће успети да оборе два и оштете још пет британска бомбардера. Касније током дана, италијански командант закључује да пре мрака неће моћи да сустигне конвој, те одлучује да прекине са акцијом.

Vittorio Veneto 12. новембра бива пребазиран из Таранта у Напуљ, а као одговор на савезничко искрцавање у Северној Африци. На путу за Напуљ га је неуспешно напала британска подморница HMS Umbra. Амерички ваздушни напад на луку, који је изведен 4. децембра, натерао је Италијане да повуку флоту у Ла Специју, где ће остати до краја италијанског учешћа у Другом светском рату. Брод је тешко оштећен у америчком ваздушном нападу на луку 5. јуна 1943; погођен је са две бомбе у прамац, мада је само једна детонирала. Бомба је прошла кроз труп и експлодирала испод кобилице, што је изазвало велика оштећења у структури брода. Оваква оштећења су захтевала да брод пребазира у Ђенову, пошто је док у Ла Специји такође био оштећен у бомбардовању. Међутим, како је Италија 3. септембра потписала капитулацију, брод убрзо одлази на Малту где остаје до 14. септембра, када одлази за Александрију, а потом и за Суец. Ту остаје све до 6. окторба 1946, када добија дозволу за повратак у Италију. У складу са потписаним примирјем, брод припада Британцима. Из поморског регистра је избрисан 1. фебруара 1948, када одлази на сечење у старо гвожђе.

Vittorio Veneto снимљен 1945. године

Дванаест топова калибра 90 мм који су демонтирани са бојног брода Vittorio Veneto, завршили су на положају обалске артиљерије ЈНА, на острву Жирје.

Топ 90 мм из батерије обалске артиљерије са Жирја.