Giulio Cesare, бојни брод

Giulio Cesare је један од три бојна бода класе Conte di Cavour који су изграђени пред Први светски рат за италијанску ратну морнарицу. Брод је службовао у оба светска рата, да би на крају завршио у Совјетском Савезу као ратна репарација. Совјети су га користили у обуци морнара, све док није потонуо након експлозије заостале немачке мине 1955. године, уз губитак од 608 чланова посаде.

Кобилица брода је положена 24. јуна 1910. године у ђеновском бродоградилишту. Поринуће је свечано обављено 15. октобра 1911. да би брод био уведен у оперативу 14. маја 1914. године. Током Првог светског рата, Giulio Cesare је командни брод италијанске флоте у јужном Јадрану. Након Првог светског рата, брод пружа подршку током заузимања Крфа 1923. године, да би пет година касније постао брод за обуку артиљераца.

Бојни брод Giulio Cesare након изградње

У периоду од 1933. до 1937. године, у ђеновском бродоградилишту је извршена реконструкција брода. Након реконструкције, маја 1939. учествује у нападу на Албанију.

Бојни брод Giulio Cesare након извршене реконструкције

У раној фази Другог светског рата, Giulio Cesare учествује у бици код рта Стило, заједно са бојним бродом Conte di Cavour, када се италијански састав сукобио са главним деловима британске Средоземне флоте. Битка се завршила без победника, а Giulio Cesare је задобио оштећења погонског комплекса и оплате. Поправке су потрајале до краја августа, након чега је било пар неуспешних покушаја пресретања британских конвоја.

У ноћи 11. новембра 1940, бојни брод Giulio Cesare и остали италијански бојни бродови на везу у луци Таранто, бивају мета британског ваздушног напада, који је изведен са 21 торпедним бомбардером Fairey Swordfish са носача авиона HMS Illustrious. Giulio Cesare је имао доста среће да се из овог напада провуче неоштећен, тако да је већ 27. новембра 1940. могао да учествује у бици код рта Спартивенто. Јануара 1941. брод бива оштећен у нападу британских бомбардера на Напуљ, да би већ наредног месеца био враћен у строј. Почетком фебруара је упућен у пресретање још једног британског конвоја, за који ће се касније испоставити да се ради о британском ссаставу који је имао задатак да нападне Ђенову. Како год, ни овог пута није остварен борбени контакт.

Giulio Cesare учествује и у бици у заливу Сирте, 17. децембра 1941, када обезбеђује заштиту конвоја за Либију. Почетком јануара 1942. је на истом задатку. Након тога, у Таранту служи као школски брод, а касније и у Пули. Немачка подморница U-596 неуспешно га напада у Тарантском заливу почетком марта 1944.

Након италијанске капитулације, бојни брод Giulio Cesare плови за Таранто, успут успева да угуши побуну посаде и да избегне немачки напад из ваздуха. На Малти је интерниран 12. септембра, где остаје све до 17. јуна 1944, када се враћа у Таранто, где остаје наредне четири године.

Након завршетка рата, Giulio Cesare је припао Совјетском Савезу на име ратне репарације. Брод је избрисан из поморског регистра 15. децембра 1948. и предат Совјетима у албанској луци Валона. Совјети му дају име Новоросијск. У ноћи 28/29. октобра 1955. долази до снажне експлозије на сидришту севастопољске луке, вероватно од немачке мине заостале из Другог светског рата. Продор воде није могао бити заустављен, тако да је убрзо дошло до превртања брода; изгубљено је 608 морнара.

Бојни брод Новоросијск у Севастопољу, 1950. године

Око узрока експлозије и данас се воде полемике. Званични узрок јесте магнетна мина RMH или LMB, које су положили Немци током Другог светског рата. Мина је вероватно активирана сидреним лацем. Накнадном претрагом лучке акваторије откривено је још 32 мине, од којих су неке нађене на свега 50 м од места експлозије.

Новоросијск је избрисан из поморског регистра 24. фебруара 1956. Са дна је подигнут 4. маја 1957, након чега је изрезан у старо гвожђе.

Vittorio Veneto, бојни брод

Бојни брод Vittorio Veneto по завршетку опремања.

Градња бојног брода Vittorio Veneto наручена је у оквиру програма за градњу ратних бродова из 1934. године, а име је добио по бици код Виторио Венета, где су Италијани однели победу над Аустроугарском у Првом светском рату. Кобилица брода је положена 28. октобра 1934. у тршћанском бродоградилишту Cantieri Riuniti dellAdriatico, истог дана када и кобилица бојног брода Littorio. Брод је поринут 25. јула 1937, а опремање брода је завршено октобра 1939. Опремање брода је напланирано каснило због честих измена у пројекту, али и због несташице амтеријала за оклопну заштиту брода. Пре морских испитивања, брод јер морао да иде у Венецију ради чишћења бродског трупа од шкољки и алги, које су се накупиле током дугог периода опремања. Избор је пао на суви док у Венецији, јер је само њихов суви док могао да прими брод величине бојног брода класе Littorio. Чишћење бродског трупа је завршено 17. октобра, да би прве пробне вожње започеле 23. октобра. Испитивања су потрајала до марта 1940; италијанској морнарици је предат 28. априла 1940, иако брод није био у потпуности завршен. Стога је Vittorio Veneto 1. маја у пратњи два разарача послат у Таранто, где су довршени радови. По извршеним радовима, Vittorio Veneto улази у састав 9. дивизиона италијанске флоте. Наредног месеца, Италија улази у рат против Британије и Француске.

Од 31. августа до 2. септембра 1940, бојни брод Vittorio Veneto плови у саставу од пет бојних бродова, десет крстарица и 34 разарача, са задатком пресретања италијанских поморских снага које учествују у операцији Hats и конвоја MB.3. Међутим, ни са једном од ове две групе британских бродова није успостављен контакт, тако да није било ни акције. Италијанска флота поново креће на Британце 6. септембра, када добија податак да су Британци испловили из Гибралтара. Међутим, ни ова акција није била успешна, с обзиром да је британски састав отпловио на Атлантик. Сличан исход је уследио и у акцији против конвоја MB.5, 29. септембра, када су ангажовани Vittorio Veneto са још четири бојна брода, 11 крстарица и 23 разарача. У овој акцији, италијански авион је уочио конвој, али су Британци успели да избегну италијански састав.

Британска Медитеранска флота у ноћи 10/11. новембра напада Таранто, где се налазио и бојни брод Vittorio Veneto. Срећом, Vittorio Veneto из овог напада излази неоштећен, те сутрадан ујутру предводи италијанску флоту за Напуљ, где преузима улогу командног брода.

У то време једини оперативни италијански бродови, Vittorio Veneto и Giulio Cesare, учествују у пресретању британског конвоја за Малту, поново безуспешно, пошто ни контакт није остварен. Девет дана касније, 26. новембра, италијанска флота поново покушава да пресретне британски конвој, што ће резултирати битком код рта Спартивенто. У овој бици је дошло ко краће размене ватре која је изазвала нешто штете на обе стране, али без победника.

Vittorio Veneto у бици код рта Спартивенто

Поновљени британски напади на Напуљ, где је у једном од њих оштећена и крстарица Pola, натреали су Италијане да 14. децембра остатак ратних бродова пребазирају на Сардинију одакле су након само шест дана враћени за Напуљ. Британци у ноћи 8/9. јануара 1941. изводе ваздушни напад на Напуљ, али Vittorio Veneto поново остаје неоштећен. Већ наредног дана Vittorio Veneto заједно са бојним бродом Giulio Cesare бива пребазиран у Ла Специју; Vittorio Veneto постаје једини оперативни бојни брод италијанске флоте. Почетком фебруара наредне године у строј италијанске флоте се враћа бојни брод Giulio Cesare, као и бојни брод Andrea Doria. Акција против британских снага је уследила већ 8. фебруара када три италијанска бојна брода заједно са осам разарача покушавају напад на британску „Force H“, која је била на путу за бомбардовање Ђенове. Сада већ традиционално, италијански састав није открио британске бродове, који 9. фебруара гађају Ђенову, потопивши том приликом четири теретна брода, док је 18 бродова оштећено.

Битка код рта Матапан

Vittorio Veneto 26. марта испловљава из Напуља на челу састава од осам крстарица и девет разарача, са задатком да нападне британске снаге у грчким водама. Италијански пловни састав је имао подршку италијанског ратног ваздухопловства и немачког 10. ваздухопловног корпуса. Ова операција ће резултирати битком код рта Матапан, где Британци успевају да нанесу велике губитке Италијанима. У овој бици из топова главне артиљерије бојног брода Vittorio Veneto је испаљено 92 пројектила а да ни један од њих није погодио циљ, што није могло проћи некажњено: Vittorio Veneto добија погодак торпедом у крму, када страдају лева елиса, осовински вод, лист кормила и део пумпи за избацивање продрле воде. Поред тога што је изазвао кварове и оштећења, торпедо је изазвало и продор воде од неких 4 100 тона воде, због чега се брод нагнуо на леви бок за неких 4 до 4,5°, што је за последицу имало и заустављање брода од око десетак минута. За то време, британски бомбардер је испустио бомбу која је пала у непосредној близини крме брода и тиме изазвао даља, мања оштећења брода.

Извлачење након битке код рта Матапан

Посада је имала великих потешкоћа у отклањању последица напада, пошто је за испумпавање воде могла користити само ручне пумпе. Неки од прамчаних простора су морали бити поплављени ради довођења брода на равну кобилицу. У међувремену, машинци су успели да поправе погон и пређу на систем резервног кормиларења. Уз све предузете мере, брод је могао да постигне брзину пловљења од 20 чворова. Док се италијанска флота повлачила, Британци су упутили још један талас торпедних бомбрадера у напад, са намером да успоре Vittorio Veneto. Међутим, уместо да погоде бојни брод Vittorio Veneto, Британци погађају крстарицу Pola, оставивши је без погона. Vittorio Veneto успева да се домогне луке, након чега су три крстарице и неколико разарача послата у помоћ оштећеној крстарици Pola. У жестокој ноћној бици са британским бојним бродовима HMS Valiant, Warspite и Barham, Италијани губе све три крстарице и два разарача. Поправке бојног брода Vittorio Veneto трајале су до јула, али у оперативу се враћа тек следећег месеца.

Након повратка у оперативу, Vittorio Veneto и Littorio учествују, поново у неуспешном, покушају пресретања британских снага. Британци су намеравали да минирају Ливорно и изврше ваздушни напад на Сардинију, али су италијански агенти успели да упозоре Италијане и јаве им о испловљењу Британаца са Гибралтара. Италијанска флота се поставила далеко на југ, али извиђачки авиони поново нису успели да успоставе контакт са британском флотом. Месец дана касније, Vittorio Veneto предводи напад на савезнички конвој у операцији Halberd; Италијани су у овој акцији ангажовали два бојна брода, пет крстарица и 14 разарача. Британци су се надали да ће успети да намаме италијанску флоту и нападну је снажном пратњом конвоја (бојни бродови HMS Rodney, Nelson, Prince of Wales). У овој акцији једини губитак, односно оштећење, било је на британској страни и настало је дејством италијанског торпедног бомбрадера на бојни брод HMS Nelson.

Средином децембра, Италијани упућују конвој за северну Африку, са пратњом у којој се налази Vittorio Veneto. Међутим, Британци успевају да интензивним радио саобраћајем обману Италијане да се у зони налази јаки британски пловни састав, те сходно томе Италијани одустају од слања конвоја и окрећу назад ка матичној луци. Приликом повратка италијанских бродова, британска подморница HMS Urge у Месинском теснацу торпедује бојни брод Vittorio Veneto. Од испаљених три, италијански бојни брод је погодило једно торпедо, које је направило отвору оплати пречника 13 м, кроз коју се у труп улило преко 2000 тона воде. Може се рећи да је брод од уништења спасио Пуљезев противорпедни систем. Брод је услед продора воде био нагнут на леви бок за 3,5°, а крма је потонула неких 2,2 м. Контраплављењем је брод доведен у стање да се може вратити у луку на свој погон. Поправке брода су вршене у Таранту и трајале су до прве половине 1942. године.

Италијански пловни састав јачине два бојна брода, од којих је један био Vittorio Veneto, а други Littorio, четири крстарице и 12 разарача, упућен је 14. јуна у напад на савезнички конвој који је пловио у оквиру операције Vigorous. Британци су брзо открили италијански састав и у рано јутро 15. јуна упутили неколико таласа бомбардера у напад на италијанске бродове, како би их спречили да стигну до конвоја. Авиони нису успели да погоде бојне бродове, али су успели да онеспособе крстарицу Trento, коју ће касније докрајчити  британска подморица. Касније тог истог јутра напад  су извели и амерички бомбардери B-24 Liberator. Ови бомбардери ће погодити бојни брод Littorio, док ће Vittorio Veneto бити блиско промашен; оба брода ће претрпети мања оштећења. Убрзо након тога наишао је још један талас британских бомбардера, али ће они наићи на тек пристигле немачке и италијанске ловце, који ће успети да оборе два и оштете још пет британска бомбардера. Касније током дана, италијански командант закључује да пре мрака неће моћи да сустигне конвој, те одлучује да прекине са акцијом.

Vittorio Veneto 12. новембра бива пребазиран из Таранта у Напуљ, а као одговор на савезничко искрцавање у Северној Африци. На путу за Напуљ га је неуспешно напала британска подморница HMS Umbra. Амерички ваздушни напад на луку, који је изведен 4. децембра, натерао је Италијане да повуку флоту у Ла Специју, где ће остати до краја италијанског учешћа у Другом светском рату. Брод је тешко оштећен у америчком ваздушном нападу на луку 5. јуна 1943; погођен је са две бомбе у прамац, мада је само једна детонирала. Бомба је прошла кроз труп и експлодирала испод кобилице, што је изазвало велика оштећења у структури брода. Оваква оштећења су захтевала да брод пребазира у Ђенову, пошто је док у Ла Специји такође био оштећен у бомбардовању. Међутим, како је Италија 3. септембра потписала капитулацију, брод убрзо одлази на Малту где остаје до 14. септембра, када одлази за Александрију, а потом и за Суец. Ту остаје све до 6. окторба 1946, када добија дозволу за повратак у Италију. У складу са потписаним примирјем, брод припада Британцима. Из поморског регистра је избрисан 1. фебруара 1948, када одлази на сечење у старо гвожђе.

Vittorio Veneto снимљен 1945. године

Дванаест топова калибра 90 мм који су демонтирани са бојног брода Vittorio Veneto, завршили су на положају обалске артиљерије ЈНА, на острву Жирје.

Топ 90 мм из батерије обалске артиљерије са Жирја.

Littorio, бојни брод

Бојни брод Littorio на пробној вожњи

Кобилица за градњу бојног брода Littorio положена је 28. октобра 1934. године у ђеновском бродоградилишту Ansaldo. Датум је изабран као сећање на Марш на Рим, који су тог дана 1922. године извели припадници италијанске Фашистичке партије. Истог дана је u tršćanskom brodogradilištu Cantieri Riuniti dell’Adriatico положена и кобилица за бојни брод Vittorio Veneto. Измене у конструкцији брода и недостатак материјала за оклоп су условили тромесечно кашњење у градњи брода; поринут је 22. августа 1937. Период опремања брода је трајао све до почетка 1940. године. Током тог периода, извршене  су измене на конструкцији прамца брода, како би се смањиле вибрације и заливање прамца водом. Поморска испитивања брода су извршена од 23. октобра до 21. децембра 1939. године. У састав италијанске ратне морнарице улази 6. маја 1940. године, а након додатних испитивања бива пребачен у Таранто, где заједно са бојним бродом Vittorio Veneto улази у састав 9. дивизиона под командом кадм Карла Бергаминија (Carlo Bergamini).

Бојни брод Littorio у Ђеновском заливу.

Бојни брод Littorio у Ђеновском заливу.

Од 31. августа до 2. септембра 1940, бојни брод Littorio плови у саставу од пет бојних бродова, десет крстарица и 34 разарача, са задатком пресретања италијанских поморских снага које учествују у операцији Hats и конвоја MB.3. Међутим, контакт није остварен ни са једном од ове две групе британских бродова, тако да није било ни акције. Сличан исход је уследио и након ангажовања од 29. септембра до 1. октобра исте године, када су италијанске снаге намеравале да униште конвој MB.5 који је снабдевао Малту.

Британска Средоземна флота је у ноћи 10/11. новембра 1940. напала италијанске снаге у луци Таранто. Напад је изведен са 21 торпедним бомбардером Swordfish, који су полетели са носача авиона HMS Illustrious. Напад је извршен у два таласа; први у 20:35 и други, сат времена касније. У овом нападу, бојни брод Littorio је погођен са три торпеда, и то два у прамац и један у крму. Због пропуштања воде у прамчаним просторима, брод је добио прамчани трим и прамцем потонуо на плитко дно. Извлачење брода је било отежано због пронађеног торпеда са магнетним упаљачем, које се налазило испод бродске кобилице. Након извлачења торпеда, 11. децембра је извршено и доковање брода; у доку ће остати до 11. марта 1941. године.

 

Након извршених поправки, Littorio од 22. до 25. августа учествује у још једном неуспешном трагању за британским пловним саставом. Месец дана касније, 27. септембра 1941, Littorio је предводи напад на савезнички конвој који је пловио у оквиру операције Halbard. У пратњи британског конвоја налазили су се бојни бродови HMS Rodney, Nelson и Prince of Wales; извиђањем које су спровели Италијани прикупљени су подаци о снажној пратњи, ако да је италијански командант одлучио да се повуче у луку. Средином децембра, Littorio креће у још једну акцију, али и она бива отказана након торпедовања бојног брода Vittorio Veneto због торпедовања од стране британске подморнице. Три дана касније, налази се у пратњи конвоја са залихама за италијанске и немачке снаге у северној Африци. Крајем 1941, захваљујући пробијању Енигме, Силама осовине снабдеваање снага у Африци постаје изузетно тешко. Стога Италијани у пратњу конвоја укључују капиталне бродове своје ратне морнарице. Наредног дана долази до прве битке у заливу Сирта, где Littorio, заједно са осталим снагама напада пратњу британског конвоја за Малту. Littorio је отворио ватру са велике удаљености, са неких 32 000 метара, без погодака. Како год, снажна италијанска ватра је натерала британске снаге да се под заштитом димне завесе повуку, те је италијански конвој М42 од четири теретна брода безбедно стигао у северну Африку.

Littorio је 3. јануара 1942. поново ангажован у пратњи конвоја, овог пута пратећи конвој М43; са овог задатка се враћа 6. јануара. Крајем марта учесствује у другој бици у заливу Сирта, као командни брод италијанских снага које су намеравале да униште британски конвој који је снабдевао Малту. Неколико британских разарача је по паду мрака извело напад на италијански бојни брод Littorio, са мале даљине, али је снажна ватра топова италијанског бојног брода натерала британске разараче у повлачење. У размени ватре, Littorio je задобио погодак пројектила калибра 120 мм у крмено надграђе, док је он озбиљно оштетио британске разараче HMS Havock и HMS Kingston и изазвао незнатна оштећења на крстарици HMS Euryalus. Барутни гасови топова примарних артиљеријских батерија су запалили један од хидроавиона на крми брода. Укупно је испаљено 181 пројектила из топова главне артиљерије.

Три месеца касније, 14. јуна, Littorio учествује у пресретању британског конвоја (oперација Vigorous), који је пловио из Александрије за Малту. Италијани су за овај задатак ангажовали пловни састав у коме су се налазили бојни бродови Littorio, Vittorio Veneto, четири крстарице и 12 разарача. Британци су на време уочили италијански пловни састав и током ноћи организовали неколико напада из ваздуха, безуспешних. У току сутрашњег дана, Littorio је био погођен бомбом из бомбардера B-24 Liberator; бомба је погодила кров куполе број два, али је изазвла занемарљива оштећења на поклопцу даљиномера и барбети. Купола је остала у функцији, а Littorio наставља пловљење у оквиру састава. Нешто пре поноћи истог дана, Littorio бива погођен торпедом са британског бомбардера Wellington, што је за последицу имало продор воде од неких 1500 тона у прамчани део бродског трупа. Посада је извршила контраплављење, чиме је довела брод на равну кобилицу. Италијани су били приморани да врате Littorio у луку ради поправке, док су Британци, под утиском присуства бојног брода Littorio на бојишту – вратили конвој назад. Радови на поправци брода су потрајали до 27. августа. У Таранту остаје до 12. децембра, када је флота пребазирала у Ла Специју.

Повратак у луку под пратњом.

Littorio је у првој половини 1943. године био неактиван, пошто је италијанска морнарица патила од недостатка погонског материјала. Било је довољно горива за бојне бродове Littorio, Vittorio Veneto и Roma, али само за случај хитне потребе. Американци су средином јуна 1943. бомбардовали луку Ла Специја, при чему погађају Littorio са три бомбе. Након пада Мусолинија са власти, Littorio добија ново име – Italia. Италијани 3. септембра потписују капитулацију, чиме је окончано њихово учешће у Другом светском рату. Шест дана касније, Italia и остатак италијанске флоте плови за Малту где ће провести остатак рата. На путу за Малту, Немци нападају на италијански састав, користећи авионе Dornier Do 217 наоружане вођеним бомбама Fritz X. једна од бомби погађа бојни брод Italia испред куполе број један, пробија бродски труп и експлодира у води испод брода, што је изазвало велика оштећења. У истом нападу бива потопљен бојни брод Roma. Касније Italia и Vittorio Veneto бивају пребазирани прво у Александрију, а потом у Суецки канал, где остају до краја рата. Бојни брод Italia 5. фебруара 1947. добија дозволу за повратак у Италију. Према одредбама мировног споразума, бојни брод Italia је као ратни плен припао Американцима. Из поморског регистра бива избрисан 1. јуна 1948, након чега је уследило резање у старо гвожђе, које је извршено у Ла Специји.

Littorio, класа бојних бродова

Бојни брод Littorio

Класа Littorio, позната и као класа Vittorio Veneto, класа је италијанских бојних бродова. Класу су чинила четири бојна брода; Littorio, Vittorio Veneto, Roma и Impero, али су само прва три брода из класе изграђени. Изграђени у периоду од 1934. до 1940, били су најмодернији бојни бродови у саставу италијанске ратне морнарице. Развијени су као одговор на француске бојне бродове класе Dunkerque, наоружани топовима калибра 381 мм, брзине од 30 чворова. Пројекат ових бојних бродова био је интересантан Шпанцима, али је избијања Другог светског рата обуставила даље планове.

Развој

Италијани су Вашингтонским поморским споразумом из 1922. године добили одобрење за градњу капиталних бродова укупне тонаже од  70 000 тона, а што се могло изградити у периоду од 1927. до 1929. Француској је такође одобрено додатних 70 000 тона капиталних бродова. Обе земље су трпеле притиске да изграде мање бојне бродове, са мањим калибром бродске артиљерије. Први пројекат италијанског бојног брода, израђен 1928, био је депласмана од 23 000 тона, наоружан са шест топова калибра 381 мм у двоцевним куполама; дозвољених 70 000 тона депласмана дозвољавала су градњу три бојна брода овог пројекта, што би Италијанима обезбедило држање бар два брода у оперативи у било које време. Оклопна заштита и аутономија су жртвовани због брзине и ватрене моћи. Италијани нису пуно полагали на аутономију брода, с обзиром да су бродови били намењени за употребу у Средоземном мору. Касније, током 1928. године, конструктори су пројектовали други брод, депласмана 35 000 тона, наоружаног са шест топова калибра 406 мм, са оклопном заштитом која је штитила од пројектила калибра 406 мм. Најмање један брод овог пројекта би био изграђен након три брода депласмана 23 000 тона, чим би се прекинула забрана градње бродова. Међутим, новац није обезбеђен за градњу бродова овог пројекта, пошто Италија није желела да подстиче трку у наоружавању са Француском. Лондонски поморски споразум из 1930. је забрану градње бродова продужио до 1936, с тим да су Француска и Италија задржале право градње раније одобрених бродова укупне тонаже 70 000 тона. Обе земље су одбрациле предлог Британије да оганиче пројекте нових бојних бродова на 25 000 тона, а калибар топова на 305 мм. Након 1930, италијанска морнарица је одбацила све нове пројекте бојних бродова. Немачка је започела градњу три џепна бојна брода класе Deutschland, наоружане са шест топова калибра 280 мм, а Француска је као одговор Немцима положила кобилице за два бојна брода класе Dunkerque. Француски бојни бродови су били наоружани са осам топова калибра 330 мм. Крајем 1932, италијански конструктори одговарају пројектом сличним француском, али наоружаним са шест топова калибра 343 мм у троцевним куполама, са депласманом од 18 000 тона. Италијанска морнарица одлучује да је пројекат малог бојног брода непрактичан, те да би требало наставити са пројектом већег бојног брода; припремљен је пројекат бојног брода депласмана 26 900 тона, наоружаног са осам топова калибра 343 мм у двоцевним куполама. И обвај пројекат ће бити напуштен, овог пута у корист пројекта бојног брода депласмана 35 000 тона и наоружаног топовима калибра 406 мм. Топови калибра 406 мм биће касније замењени топовима калибра 381 мм, пошто би пројектовање и израда топова калира 406 мм значајно успорила градњу брода. Топови калибра 381 мм су изабрани из разлога што је Италија већ имала на располагању топове тог калибра, преостале од бојних бродова класе Francesco Caracciolo, чија је градња отказана. Коначно, усвојили су да се брод, сада депласмана 40 000 тона, наоружа са девет топова калибра 381 мм у троцевним куполама. Депласман је био ван дозвољених норми, али како је систем међународне констроле наоружања у време уласка ових бродова у наоружање већ био ван функције, није било ни консеквенци.

Карактеристике

Брoдови класе Littorio се међусобно разликују по димензијама. Тако су бојни бродови Littorio и Vittorio Veneto били дуги између перпедикулара 224,05 м, односно дуги преко свега 237,76 м, док су бојни бродови Roma и Impero били 240,68 м дуги преко свега. Сва четири бојна брода су имала газ од 9,6 м, док је ширина трупа износила 32,82 м. Депласман бродова у класи кретао се од 40 517 тона (Vittorio Veneto) до 40 992 тона (Roma). Бродови су из градње изашли са прамчаним булбом, али како је булб изазивао велике вибрације, биле су неопходне модификације.

Бојни брод Vittorio Veneto

Посада бојних бродова Littoriо и Vittorio Veneto је бројала 80 официра и 1750 морнара; посада се увећавала за до 31 лице уколико је брод обављао дужност командног брода. Стандардна посада бојних бродова Impero и Roma била је увећана за 100 морнара. Почетни планови развоја бродова ове класе предвиђали су крцање и употребу шест аутожирова La Cierva. Међутим, уместо њих је уграђен катапулт, а брод опремљен са три извиђачка хидроавиона Ro.43, или „морнаричким“ ловцима Re.2000, с тим да је Rе.2000 након извршења задатка морао да слети на аеродром на копну.

Бојни брод Roma

Погонски комплекс се састојао од четири парне турбине Belluzzo које су биле погоњене паром из осам Yarrow котлова на нафту. Погонски комплекс, снаге 128 200 КС је обезбеђивао броду максималну брзину пловљења од 30 чворова. На морским испитивањима, постигнути су резултати изнад очекиваног: бојни бродови Littorio је достигао максималну брзину пловљења од 31,3 чв, док је Vittorio Veneto пловио максималном брзином од 31,4 чв; оба брода су ове брзине постигле при стандардном депласману, док је максимална брзина пловљења приликом оперативне употреба била мања, неких 28 чворова. Танкови горива су били капацитета 4140 тона, што је броду обезбеђивало аутономију од 4580 миља, пловећи крстарећом брзином од 16 чв.

Поринуће бојног брода Impero, који никада није завршен.

Наоружање

Примарну артиљеријску батерију чинила су девет топова калибра 381 мм, модела L/50 Ansaldo 1934, који су били распоређени у три троцевне куполе, две на прамцу и једна на крми. Максимална елевација цеви износила је 35 степени, што је обезбеђивало даљину гађања од 42 260 метара. Топови су користили панцирно-пробојна зрна масе 885 кг и разорна зрна масе 774 кг. Велика брзина зрна на устима цеви (870 м/с) је умањивала животни век топовских цеви и повећавао расипање погодака. Животни век цеви топа 381 мм био је 120 пуних барутних пуњења. Брзина гађања износила је један пројектил на сваких 45 секунди.

Један од топова калибра 381 мм, модела L/50 Ansaldo 1934

У секундарној батерији налазило се 12 топова калибра 152 мм, модела L/55 Ansaldo Model 1934, размештених у четири троцевне куполе. Две куполе су уграђене поред куполе бр. 2 главне артиљерије, а друге две поред крмене куполе главне артиљерије. Ови топови су користили панцирно-пробојне пројектиле масе 50 кг, који су на устима цеви имали брзину од 910 м/с. Топовима је било могуће заузети елевацију од 45 степени, чиме је максимална даљина гађања износила 25 740 метара, док је брзина гађања износила око 4 пројектила у минути. Противавионско наоружање се састојало од снажне батерије од дванаест топова калибра 90 мм L/50, двадесет топова калибра 37 мм L/54 и шеснаест топова калибра 20 мм L/65. Топови калибра обезбеђивали су даљу заштиту од напада из ваздушног простора и били су смештени у једноцевним куполама, квадриаксијално стабилисани. Брзина гађања ових топова износила је 12 пројектила у минути, док је домет износио 10 800 метара. Топови калибра 37 и 20 мм су били пројектовани за блиску заштиту и имали су домет од четири, односно две хиљаде метара.

Оклопна заштита

Оклопни појас је био пројектован да заштити брод од погодака пројектила калибра 380 мм испаљених са даљине од преко 16 000 метара и био је нагнут под углом од 11°. Хоризонталну заштиту изнад муницијских комора чинила је оклопљена палуба, дебљине 162 мм. Изнад машинских простора, дебљина оклопљена палубе смањена је на 110 мм, док је на ивичним деловима палубе дебљина износила 90 мм. Крмени кормиларски простор и простор за помоћне уређаје био је заштићен оклопом дебљине 105 мм, док је командни торањ био заштићен бочним оклопом дебљине од 50 до 130 мм. Артиљеријске куполе примарне батерије биле су заштићене оклопом дебљине 350 мм са чела, односно 200 мм са бока и одозго. Куполе секундарне артиљерије су биле заштићене оклопом дебљине 280 мм са чела, одосно 70 мм са бока. Противавионски топови су имали затитне штитове дебљине од 12 до 40 мм.

Бојни бродови класе Littorio су имали и противторпеду заштиту, коју је пројектовао Умберто Пуљезе. Пуљезева противторпедна заштита се заснивала на противторпедној прегради, дебљине 40 мм, која се простирала из основе оклопног појаса ка дну трупа. На тај начин се формирала празнина у којој се налазио празан резервоар широк 3800 мм, зида дебелог 6 мм; остатак празнине је био попуњен течношћу. Резервоар се протезао целом дужином противторпедне заштите, и имао је намену да се деформише услед ударца торпеда и тиме прими на себе цео ударац. Противторпедна преграда је штитила унутрашњост бродског трупа од шрапнела торпеда, као и од ефеката експлозије тог истог торпеда. Систем је пројектован тако да је штитио брод од удара торпеда са бојевом главом масе 350 кг.

Структура трупа бојног брода класе Littorio

Систем противторпедне заштите није испунио очекивања, и то због пропуста у конструисању. Наиме, спој унутрашње противторпедне преграде са дном трупа, израђен заковицама, није био довољно снажан да издржи оптерећење на смицање које је настајало приликом експлозије торпеда активираног приликом контакта са оплатом брода.

Conte di Cavour, бојни брод

Conte di Cavour, италијански бојни брод, први из истоимене класе од три бојна брода изграђених пред Први светски рат. Бојни брод Conte di Cavour је коришћен у Првом и Другом светском рату. Док се учешће овог брода у Првом светском рату оцењује као скромно, учешће у Другом светском рату је завршено одмах на почетку борбених дејстава.

Бојни брод Conte di Cavour, првобитни изглед

Брод је назван по италијанском државнику, грофу Камилу Бенсу ди Кавуру (Camillo Benso Conte di Cavour). Кобилица брода је положена у бродоградилишту у Ла Специји, 10. августа 1910. године. Као датум завршетка градње брода узима се 1. април 1915. године.

Током Првог светског рата коришћен је као командни брод у јужном Јадрану; није учествовао у борбеним дејствима – чак је врло мало времена и провео на мору. Наиме, италијански адмирал Паоло ди Ревел је веровао да италијанским капиталним бродовима прети превелика опасност од аустроугарских мина и подморница, те их је сходно томе држао у резерви.  Након Првог светског рата, брод улази у ремонт да би 1923. године био ангажован у нападу италијанских снага на Крф; дејством из топова калибра 76 мм убија 20, а рањава 32 цивила на острву. Период између 1924. и 1926. године проводи у резерви, док ван тог периода служи као ескортни брод за посете италијанских званичника Шпанији и Либији.

Убрзо по завршетку рата, број топова калибра 76 мм смањен је на 13 и сви су били уграђени на крововима купола главне бродске артиљерије, док је уз крмени димњак уграђено шест противавионских топова калибра 76 мм. На палуби надграђа су уграђена и два противавионска топа 40 мм, лиценцно произведених у Италији. Стари јарбол је замењен четворокраким, а на централну куполу је постављен и хидроавион Macchi M.18. Негде у то доба је и на левој страни надграђа уграђен катапулт.

Свеобухватна реконструкција брода је започета октобра 1933. године у тршћанском бродоградилишту и она је трајала све до јуна 1937. Уградњом нове прамчане секције брода, дужина брода је повећана за 10,31 м. Измене у бродској конструкцији повећале су стандардни депласман на 26 560 тона. Број чланова посаде је такође повећан и након реконструкције посада је бројала 1260 чланова.

Приликом реконструкције погона Италијани су демонтирали два осовинска вода, док су постојеће турбине заменили са две Belluzzo парне турбине снаге 75 000 КС. Стари парни котлови су замењени са осам котлова Yarrow. Уграђеним изменама погона, повећана је максимална брзина пловљења на 27 чворова, док је аутономија пловљења повећана на 6400 миља.

Постојећи топови бродске артиљерије прекалибрисани су на 320 мм, док су централна купола и торпедне цеви уклоњене. Сво наоружање секундарне артиљерије, као и противавионско наоружање, замењено је са дванаест топова калибра 120 мм у шест двоцевних купола и осам противавионских топова калибра 100 мм, распоређених такође у двоцевним куполама. Поред тога, уграђено је 12 лаких противавионских топова Breda, калибра 37 мм у шест двоцевних лафета и дванаест противавионских митраљеза Breda М31 калибра 13,2 мм, такође на двоцевним постољима. Ови митраљези ће током 1940. године бити замењени топовима калибра 20 мм.

Четворокраки јарбол је замењен новим командним мостом, заштићеним оклопом дебљине 260 мм. На врх командног моста је постављен директор артиљеријске ватре са два велика стерео даљиномера, базе дужине 7,2 м.

Оклопна заштита брода

Оклопљена палуба је додатно заштићена, те је након реконструкције дебљина оклопа износила 135 мм изнад машнског простора и 166 мм изнад муницијских комора; треба напоменути да се ова димензија односила на три дела оклопа – три нивоа палубе, што је свакако слабија заштита него да се радило о једном слоју исте дебљине. Оклопна заштита барбета ојачана је додатним оклопом дебљине 50 мм. Постојећа заштита подводног дела бродског трупа замењена је великим цилиндром намењеним да прими на себе удар торпеда. Недостатак овог начина заштите био је тај да није имао довољну дубину заштите, те самим тим није био довољно ефикасан. Такође, један од озбиљнијих недостатака модернизације брода огледао се у повећању депласмана и газа брода, што је за последицу имало урањање оклопног појаса испод нивоа воде приликом било ког знатнијег оптерећења брода.

Бојни брод Conte di Cavour након извршене свеобухватне реконструкције и модернизације

Бојни брод Conte di Cavour Други светски рат дочекује у саставу 1. борбеног сквадрона; учествује у бици код Калабрије (битка код рта Стило) 9. јула 1940. која је завршена без победника.

Свој крај Conte di Cavour доживљава у ноћи 11/12. новембра 1940. године, на сидришу луке Таранто, када 21 британских торпедних бомбардера Fairey Swordfish са британског носача авиона HMS Illustrious напада сидриште. У овој бици, бојни брод Conte di Cavour бива погођен торпедом у висини куполе „Б“ у 23:15 часова, након чега долази до продора воде у труп и престанка рада главне прамчане пумпе. Командант брода је у 23:27 часова затражио помоћ реморкера како би насукао брод на оближњи спруд, међутим, претпостављени командант одбија захтев као неправовремен. Услед тога, брод је морао бити насукан на други, дубљи спруд. Из воде је вирило само надграђе и куполе главне артиљерије.

Епилог британског напада на Таранто.

Conte di Cavour се налазио на дну листе приоритета за спашавање, тако да је протекло доста времена док није завршено крпљење рупе у бродској оплати и уклоњање артиљеријских купола. Избацивање продрле воде је започето маја 1941. године. До 9. јуна, када је извучен на површину, испумпано је око 15 000 тона воде. Како су оштећења брода била озбиљнија него што се процењивало, брод је након изведених привремених поправки, 22. децембра послат у Трст.

Бродска артиљерија је оспособљена септембра 1942. Како је замена целокупне инсталације била дуготрајан процес, Италијани су планирали да искористе време и уграде модификације настале на основи искуства из напада Британаца на Таранто. Радови на поправци брода су заустављени јуна 1943. године, шест месеци пре предвиђеног рока за завршетак радова, а након што су приоритет постали мањи ратни бродови. Након капитулације Италије, Немци преузимају брод и користе га као брод за смештај људи; бива тешко оштећен у ваздушном нападу савезничких снага 17. фебруара 1945, да би се након шест дана преврнуо. Након завршетка рата, брод је подигнут са дна и 1946. изрезан у старо гвожђе.

Conte di Cavour
Класа брода Conte di Cavour
Тип брода бојни брод
Депласман 29 600 т пуни
Дужина 186,4 м
Ширина 33,1 м
Газ 10,2 м
Погон 75 000 КС
Брзина пловљења 27чв
Даљина пловљења 6 400 М брзином од 13чв
Посада 1 260 чланова
Наоружање 10 х 320 мм
12 х 120 мм
8 х 100 мм

 

 

 

 

Бојни брод Bismarck

Упркос тврдњама појединих аутора, порекло дизајна и конструкције бојног брода класе Бизмарк не лежи у конструкцији и дизајну бојног брода класе Бајерн из Првог светског рата, сем што је, као и Бајерн, имао 8 топова калибра 380 мм распоређене у 4 двоцевне топовске куле и три погонске осовине. Бојни бродови класе Бизмарк су резултат искустава из развоја и градње џепних бојних бродова ( нем. Panzerschiffe) класе Дојчланд (Deutschland) касних двадесетих и раних тридесетих година под теретом Версајског мира.

Историјска позадина

Према потписаном Версајском миру из 1919. године, а по члану 181, немачке поморске снаге не могу у оперативној употреби прећи бројку од 6 бојних бродова, шест лаких крстарица, дванаест разарача и дванаест торпедних чамаца, док члан 190 ограничава депласман бојних бродова на свега 10 000 тона. 6. фебруара 1922. године САД, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан потписују Вашингтонски поморски споразум. Према условима из овог Споразума, пет највећих поморских сила су се сложиле да лимитирају стандардни депласман капиталних бродова на 35 000 тона, док је калибар топова ограничен на 406 мм. Укупна тонажа капиталних бродова по државама потписницама споразума је изгледала овако:
–   САД 525 000 тона,
–   Британија  525 000 тона,
–   Француска  175 000 тона,
–   Италија  175 000 тона, и
–   Јапан  315 000 тона.
Лондонска поморска конференција одржана у периоду јануар-април 1930. године је имала намеру да преиспита неке одредбе Вашингтонског споразума, али су Француска и Италија због премале тонаже, одбиле да исти ратификују.

Раних тридесетих година, градња ратних бродова у Немачкој је и даље била под ограничењима Версајског мира, и то све до 18. јуна 1935. године када је потписан Англо-немачки поморски споразум којим су одбачена ограничења у погледу градње и изградње немачке ратне морнарице. Тако је Немачкој дозвољено да изгради површинску флоту у износу од 35 % тонаже британске флоте, док је лимит подморничарске флоте износио 45% британске тонаже у подморницама. У преводу, то је значило да Немачка може имати 184 000 тона у бојним бродовима (5 бојних бродова по 35 000 тона депласмана).

У Лондону је одржана још једна поморска конференција у периоду децембар 1935. – март 1936. године. Јапан се повукао са конференције, наводећи као разлог неприхватање услова да јапанска флота по тонажи буде еквивалент америчкој и британској флоти. У споразум је додата клаузула да се бојни бродови граде до тонаже од 45 000 тона. Иако споразум нису потписале Италија и Јапан, као стандардни депласман за градњу бојних бродова је усвојен депласман од 45 000 тона, и то је самим тим, важило и за Немачку.

Класа Бизмарк

Након потписивања англо-немачког поморског споразума, и званично је наручен бојни брод класе „Ф“ (касније класа „Bismarck“), уговором који је потписан 16. новембра 1935. године између бродоградилишта „Blohm & Voss“ и немачке морнарице.

Конструисан од стране Др Хермана Буркхарта (Hermann Burkhardt), бојни бродови „Ф“ и „Г“ (Бизмарк и Тирпиц) су у основи биле унапређене верзије бојних бродова „Д“ и „Е“ (Шарнхорст и Гнајзенау), и као такви имали су доста сличних детаља. Званично „измереном“ тежином од 35000 тона (како би се уклопио у Споразум), његов прави депласман је био неких 7000 тона већи. Међутим, уклапао се у Споразум из 1937. године. Како било, нити један бојни брод изграђен под Лондонским споразумом из 1936. године (италијански Виторио Венето, француски Ришеље, британски Кинг Џорџ V и америчка Северна Каролина) су прелазили дат лимит.

Градња

Кобилица за брод Бизмарк је положена 1. јула 1936. године у хамбуршком бродоградилишту под ознаком BV 509, на доку 9. До септембра 1938. године, труп је изграђен до нивоа горње палубе. Церемонија поринућа је одржана у 1300 часова 14. фебруара 1939. године. церемонији је присуствовало више од 60 хиљада људи. Фотографисање и снимање није било дозвољеном, сем новинским агенцијама. Адолф Хитлер и пратња из његове политичке партије су стигли у бродоградилиште јахтом Хамбург. Након краћег говора, брод је крстила унука канцелара Бизмарка (Otto von Bismarck).

Рођендан бојног брода Бизмарк – полагање првог дела кобилице

То је био последњи капитални брод поринут у хамбуршком бродоградилишту. Кобилица за први бојни брод класе „Х“ је положена 15. јула 1939. године али је изградња заустављена за мање од три месеца градње, да би коначно отказана августа 1941. године. Након тога, у складу са немачком политиком вођења подморничарског рата, сви радни ефективи бродоградилишта су били усмерени на изградњу подморница.

Након поринућа, Бизмарк је привезан у делу луке где је вршено опремање брода, а где су већ чекали котлови, топовске куполе и остали делови надграђа. Ту је извршена и једна мања измена у изгледу трупа. Наиме, раван прамац је замењен „атлантским“ који је имао боља маритимна својства.

 Рат је започео у септембру 1939. године, али упркос њему и оштрој зими, радови су се одвијали према плану и распореду…

Први чланови будуће посаде пристижу у Хамбург априла 1940. године. У то време долази и командант брода, 46-годишњи капетан бојног брода Ернст Линдеман (Ernst Lindemann). Бизмарк је још увек био у фази опремања те су чланови посаде започели прву фазу обуке, упознавање са ратном техником и средствима на броду. 23. јуна Бизмарк улази на суви док како би му уградили пропелере и систем за смањење бродског магнетизма. Такође је префарбан подводни део брода. Из дока излази 14. јула и враћа се на стари гат. У наредним данима обављају се још неки тестови… Посада, састављена од 103 официра и 1962 подофицира и морнара још увек није била комплетна, те су нови чланови још увек пристизали.

Брод је коначно био спреман „за борбу и пловљење“ и улазак у оперативну употребу, што је и озваничено 24. августа 1940. године.

Само што је примљен у оперативну употребу, и посада подељена по борбеним станицама и дивизионима (бродске смене), започело је увежбавање. Најуобичајније вежбе су биле ваздушна узбуна, контрола оштећења и поседање и рад борбених станица.

15. септембра 1940. године, Бизмарк по први пут испловљава из Хамбурга ради вршења морских  испитивања брода. Испитивања се врше у Балтичком мору са базом у Готенхафену. Балтик је изабран као сигурно подручје, без непријатељских активности. Улази у Балтичко море су били добро чувани, а било је и минских поља.

Морска испитивања су трајала читава два месеца. На мерној миљи, брод постиже брзину од 30,1 чворова иако је конструктивна брзина брода износила 29 чвора. Брзина постигнута на мерној миљи га је учинила најбржим бојним бродом на свету, а далеко бржим од било ког британског бојног брода. Док је био на везу у Готенхафену, Бизмарк добија два стереоскопска даљиномера дужине по 10.5 м. Противавионске батерије нису још увек биле комплетиране, тако да му се тамо монтирају још 4 крмене туреле типа Ц37 са топовима калибра 105 мм. Средином новембра почињу прва артиљеријска гађања и непосредно после извршених артиљеријских гађања морска испитивања брода бивају „заокружена“ и завршена. Петог децембра напушта Готенхафен и плови ка Хамбургу, где упловљава 9. децембра.

У Хамбургу су извршена задња „подешавања“. Даљиномер са топовске куле „Антон“ је скинут јер је маглио за време вожње великим брзинама. Такође је извршено бојадисање брода маскирном шемом бојења карактеристичном за немачке велике бродове. Посада је пуштена на божићно одсуство и то је за неке чланове посаде била последња прилика да виде своје најмилије.

Брод је спреман за борбу…

Понесени успесима површинских бродова на Атлантику током зиме 1940-41. године, команда немачке морнарице доноси одлуку о покретању амбициозније операције. Идеја је била да се моћна ударна група састављена од бојних бродова Бизмарк (DKM Bismarck), Тирпиц (DKM Tirpitz), Шарнхорст (DKM Scharnhorst) и Гнајзенау (DKM Gneisenau) пошаље у Атлантски океан, где ће нападати савезничке трговачке бродове. Последња два брода из групе су се већ налазила у Бресту, у Француској. Они тек што су завршили успешну двомесечну кампању у северном Атлантику под командом адмирала Гинтера Литјенса (Günther Lütjens), у којој су потопили 22 брода укупне тонаже од 116000 БРТ. На несрећу, Шарнхорст је морао да уђе у суви док ради извршења поправки и није био на располагању до јуна 1941. године.  На другој страни, у Балтику, Бизмарк је скоро завршио морска испитивања и ускоро је могао бити спреман за борбу. Како било, Тирпиц, који је уврштен у флотну листу у фебруару 1941. године, још увек није испитан на мору, тако да није било сигурно да ли ће узети учешће у предстојећој операцији.

Другог априла, истог дана када су на Бизмарка укрцана два авиона Арадо 196, Команда је изнела свој план… Како је Шарнхорст био у сувом доку, а Тирпиц неспреман, одлучено је да се у северни Атлантик пошаљу Бизмарк и тешка крстарица Принц Еуген (Prinz Eugen). У наставку операције, Гнајзенау би касније испловио из Бреста и придружио им се. За операцијско подручје је одређен Атлантски океан северно од екватора. Савезнички конвоји су „научили лекцију“ те су сада као пратњу имали теже бродове, бојне бродове или крстарице. Стога је задатак Бизмарка била борба са пратњом, док остали бродови на себе преузимају потапање теретних бродова.

Британски Адмиралитет је био забринут извештајима својих обавештајаца који су најављивали велику акцију немачких бродова у Атлантику. Британцима је било познато да су Шарнхорст и Гнајзенау у Бресту. Такође им је било познато и колика ће им опасност претити када им се придружи Бизмарк. Стога је одлучено да се ова два брода онеспособе нападима из ваздуха. Авиони типа Бристол Бофорт (Beaufort) из 22. сквадрона Обалске команде РАФ-а су 6. априла извели напад који је за резултат имао оштећење Гнајзенауа торпедом. Иако су британски авиони оборени противавионским батеријама, Гнајзенау је ипак морао да иде у суви док на поправку. Неколико дана касније, у ноћи 10./11. априла поновљен је напад, овај пут авио бомбама. Напад је имао за резултат да је „књига спала на два слова“, Бизмарк и Принц Еуген, пошто остатак ударне групе која је требала бити формирана није могла бити спремна за борбу тог пролећа.

Након задњег напада британских авиона, било је више него довољно разлога да се планирана акција немачких бродова откаже, односно одложи до повратка бродова из ремонта. Процене су говориле да би до јесени у строју били и бојни брод Тирпиц, и оштећени Шарнхорст и Гнајзенау. Кратке пролећне ноћи су такође ометале неопажено упловљење у Атлантски океан. Упркос свему, идеја о слању Бизмарка и Принца Еугена је остала „на снази“.

Велика Британија се, узевши у обзир снабдевање ратним материјалом, налазила у критичном положају и 5 месеци „мира“ би јој пружили прилику да се консолидује. Постојао је и страх од уласка САД у рат. Командант немачке морнарице адмирал Ерих Редер (Erich Raeder) је сматрао да је у обавези да држи Британију под притиском, тако да је остао при ставу да се операција не одлаже.

Најважнији задатак немачког састава је био неопажени улазак у воде Атлантског океана. По уласку у океан, моћи ће лако да заметну траг и да почну нападе на конвоје.

У међувремену је одржан радни састанак адмирала Литјенса и команданта подморничких снага, адмирала Карла Деница (Karl Dönitz), на коме су се договорили о садејству подморница и површинских снага у операцији. На брод је укрцан и официр за везу…

Адмирал Литјенс је 22. априла утврдио све детаље операције која је добила кодну ознаку Rheinübung (Вежба на Рајни). Приближавао се тренутак испловљења на задатак, али је 23. априла Принц Еуген током пребазирања за Кил налетео на мину. Овај догађај је захтевао одлазак на поправку, што је мало одложило испловљење састава. Три дана касније, 26. априла, у Берлину се састају Литјенс и Редер, како би разговарали о насталој ситуацији. Литјенс је поново предложио  одлагање операције до увођења свих планираних бродова у састав снага за извршење операције, али је Редер тврдоглаво остао при свом ранијем становишту. Издаје наређење да се по сваку цену крене са почетком операције.

У међувремену, на Бизмарку су ужурбано вршене последње припреме пред задатак. Крајем априла се уграђују и два нова четвороцевна топа 20 мм C/38. 28. априла командант брода, Линдеман извештава претпостављене да је брод спреман…

Хитлер 5. маја долази у посету граду Готенхафену (данашњој Гдињи) како би извршио смотру Бизмарка, који је лежао на сидру, и Тирпица, који је био везан на лукобрану. Редер је био одсутан па је Хитлера примио командант Бизмарка.

Посада постројена за смотру од стране Фирера, 5. мај 1941.

Адмирал Литјенс са члановима штаба се укрцава на Бизмарк 13. маја. Цело поподне брод проводи у вежбама прекрцавања горива на мору са Принц Еугена, док следећи дан исте вежбе изводи са лаком крстарицом Лајпциг. У тој вежби долази до квара бродске дизалице, што поново одлаже испловљење. Коначно, 16. маја, Литјенс извештава да је брод спреман, те се за почетак операције одређује 18. мај.

У 1000 у јутро 18. маја 1941. године у Готенхафену, адмирал Литјенс врши смотру посаде на Принц Еугену. Након тога, на Бизмраку се одржава састанак на коме адмирал упознаје команданте бродова са планом операције. Командант Принц Еугена је био капетан бојног брода Хелмут Брикман (Kapitän zur See Helmuth Brinkmann). Договорено је да се уколико време послужи не упловљава у Корсфјорд (данашњи Кросфјорд). Уместо тога, пловиће даље на север где ће извршити допуњавање горивом, пре него што крену кроз Дански пролаз између Исланда и Гренланда.

У подне, Бизмарк напушта сидриште док бродска музика свира „Морам ли ићи“ (Muß i’ denn) и потом се сидри на Готенхафском сидришту ради крцања хране и погонског горива. Операција је почела. У току крцања долази до пуцања црева тако да није могла да се укрца сва количина горива. То и није било од великог значаја, иако је укрцано 200 тона горива мање. Танкови Бизмарка су могли да приме тачно 8294 тона горива.

Око 2100 истог дана, Принц Еуген испловљава са сидришта… Бизмарк испловљава за њим у 0200 часова 19. маја. Оба брода плове самостално до тачке сусрета код острва Риген. На тачку сусрета стижу у подне 19. маја. Тада командант Бизмарка информише посаду о задатку који је пред њима. Након тога, настављају вожњу на запад у пратњи разарача Z-23 и Z-16. У 2230 им се придружује и разарач Z-10 на коме се налазио сам командант 6. флотиле разарача.

У јутро 20. маја достижу Категат, мореуз између Данске и Шведске (пружа се правцем север-југ, дужине 220 км, дубине око 23 м).

У пролазу Категат немачки пловни састав по први пут бива примећен од стране бројних данских и шведских рибарских бродова. Било је ведро, и у 1300 часова их примећује шведска крстарица Готланд (Gotland). Извештај о визуелном контакту бива одмах прослеђен у Стокхолм. Истоветни извештај је ускоро прослеђен британском војном аташеу. Литјенс је тек у 1737 прекинуо радио тишину и пријавио инцидент групи Север, немачкој Морнаричкој команди у Вилхелмсхафену (тада под командом адмирала Ролфа Карлса). Касније током дана,војни аташе, капетан Хенри Денхам, прослеђује извештај Адмиралитету у Лондон: „Категат, данас 20. мај. У 1500 часова, два велика ратна брода, у пратњи три разарача, 5 бродова и 10 или 12 авиона, прошли Марстранд, смер североисток. 2058/20“ …

У међувремену, у 1615 часова, групи се придружила 5. флотила миноловаца, како би помогла у безбедној пловидби кроз минска поља која су затварала Категат. У сутон 20. маја, немачки бродови су прошли поред Скагерака. Ту их је приметио Виго Акселсен, члан норвешког покрета отпора који исцрпно обавештава Лондон о кретању састава. Бродови настављају ка северу…

У јутро 21. маја, британски Адмиралитет прима извештај од капетана Денама… авиони добијају инструкције да буду на опрезу…

Око 0900 часова, бродови упловљавају у Корсфјорд, јужно од Бергена. Адмирал Литјенс је хтео да продужи ка северу, али је одустао због велике видљивости и опасности да буде примећен. Зато одлучује да уђе у Корсфјорд и сачека ноћ. Истог дана, око поднева, „Бизмарк“ баца сидро у Гримстадфјорду, док „Принц Еуген“ наставља на север са пратњом. Сидри у заливу Калванес, и везује на сваки бок по један трговачки брод како би се заштитио од евентуалног торпедног напада.

У Гримстадфјорду

Док су немачки бродови „одмарали“ у фјордовима, британска Обалска команда шаље авионе у потрагу. Спитфајер поручника Мајкла Саклинга проналази бродове и фотографише их са висине од 8000 метара и враћа се на аеродром Вик у Шкотској. Уочавање бродова од стране шведске крстарице и припадника норвешког покрета отпора, показаће се као велики пех за Немце.

У фјордовима бродови добијају нову шему бојења. Ту се врши и допуњавање „Принц Еугена“ горивом са танкера Волин. „Бизмарк“ није извршио допуњавање горивом, што ће се касније показати као велика грешка.

Крстарица „Принц Еуген“ завршава крцање горива до 1700 часова, када немачки бродови дижу сидра. У то време, на „Бизмарк“ стиже депеша из Берлина у којој пише да се прислушкивањм британских радио веза дошло до сазнања да Британци мотре не би ли спазили два немачка бојна брода и три разарача у северним курсевима. Бродови напуштају фјордове у 2000 часова, по паду мрака. Након што су одмакли од обале, узимају курс 0°.

По пријему извештаја о кретању немачких бродова, командант британске Домовинске флоте (Home Fleet), адмирал Сер Џон Кронин Тови (John Cronyn Tovey) почиње да разматра могуће циљеве и намере немачког пловног састава. Наредио је двема тешким крстарицама, „Сафолк“ (HMS Suffolk) и „Норфолк“ (HMS Norfolk), обе под командом контра адмирала Вилијама Фредерика Вејк-Вокера (William Frederick Wake-Walker), да патролирају Данским пролазом. Касније тог поподнева, пристигли су снимци које је направио Спитфајер. Тада је дефинитивно индентификован бојни брод класе „Бизмарк“ и крстарица класе „Хипер“.

Како било, пред поноћ 21. маја из Скапа Флоа испловљава британски пловни састав снаге: бојни крсташ „Худ“ (HMS Hood), бојни брод „Принц од Велса“ (HMS Prince of Wales) и група разарача (HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony, HMS Echo, HMS Electra, i HMS Icarus). Њихов задатак је био да покрију подручје јужно и источно од Исланда.

Напомена: Разарачи HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony су разарачи А класе, разарачи HMS Echo и HMS Electra су разарачи класе Е, док је HMS Icarus разарач класе I.

Ка Данском пролазу

Време се нагло погоршава 22. маја. Током ноћи, група продужава на север, са три разарача као претходницом и крстарицом „Принц Еуген“ на зачељу састава. У 0420 часова разарачи се одвајају од групе и настављају на исток ка Трондхајму, док „Бизмарк“ и „Принц Еуген“ одржавају курс ка северу брзином од 24 чвора.

Узбуна од напада подморница и од напада из ваздуха се огласила у 1237 часова истог дана, те се наредних око пола часа пловило у цик-цак курсевима, у избегавању евентуалног торпедног напада. По завршетку узбуне, горње површине са ознакама за индентификацију из ваздуха и ознаке кукастог крста на прамцу и на крми брода пребојене су у сиву боју. Након тога, група улази у северозападни курс ка Данском пролазу. Цео дан је био облачан и магла је била толико густа да се пловило са повременим укључивањем рефлектора, како би проверили свој положај у строју.

Овакви временски услови су ишли Немцима на руку. Имали су могућност неопаженог уласака у Атлантски океан…

У међувремену, 22. маја у 2000 часова, адмирал Тови прима радио поруку да су немачки бродови кренули ка Норвешкој. Тада напушта Скапа Флоу са групом бродова: бојни брод „HMS King George V“, носач авиона „HMS Victorious“, лаким крстарицама „HMS Kenya“, „HMS Galatea“, „HMS Aurora“, „HMS Neptune“, „HMS Hermione“ и разарачима „HMS Active“, „HMS Inglefield“, „HMS Intrepid“, „HMS Lance“, „HMS Punjabi“ и „HMS Windsor“. Бојни крсташ „HMS Repulse“, који је пловио из Клајда, требао је да им се придружи следећег јутра.

У ноћи 22/23. маја по пријему извештаја, Винстон Черчил јавља Френклину Рузвелту: „Јуче, двадесетпрвог, „Бизмарк“, „Принц Еуген“ и 8 трговачких бродова лоцирано је у Бергену. Ниска облачност није дозволила напад. Вечерас (открили смо) су испловили. Имамо разлоге да верујемо да се планира напад на Атлантику. Уколико их не ухватимо како излазе, ваша морнарица би сигурно могла да их уочи за нас. „King George V“, „Prince of Wales“, „Hood“, „Repulse“ и носач авиона „Victorious“ са још мањих бродова трагају за њима. Дајте нам новости и ми ћемо завршити посао.“

Временске прилике су остале исте и 23. маја. Тог поподнева, у 1811 часова, Немци су преко десног бока приметили бродове, али су ускоро схватили да су то санте леда које су уобичајена појава на овим географским ширинама. Група достиже границу леда и окреће у курс 240º. Крстарица Сафолк их је опазила у 1922 часова, на даљини од 7 миља. У Адмиралитет стиже извештај: „Осмотрени један бојни брод, једна крстарица, азимут 020º, даљина 7 миља, у курсу 240º.“  Енглеска крстарица је примећена, али се није дејствовало јер је убрзо нестала у густој магли. Сат времена касније, појављује се крстарица Норфлок и Бизмарк одмах отвара ватру. Испаљено је 5 салви, од којих су три „уракљиле“ крстарицу. Norfolk није директно погођен, иако су неки шрапнели пали на палубу. Уз помоћ димне завесе крстарица налази спас у магли.

Британске крстарице овај пут заузимају позицију по крми немачких бродова; Сафолк (опремљена радаром Тип 284) је била по десном боку, док је Норфолк (са старим радаром Тип 286М) по левој страни. Оба брода су настојала да прате и да јављају позицију противника. Чекали су долазак јачих британских снага.

На Бизмарку је „радарски инструмент“ (FuMO 23) оштећен дејством топова из прамчаних купола. Узевши овај недостатак у обзир, адмирал Литјенс наређује да вођство састава преузме крстарица „Принц Еуген“ чији је радар (FuMO 27) био исправан, док ће Бизмарк својом артиљеријом држати Британце подаље. Ова промена у строју ће код Британаца направити велику збрку следећег јутра.

Након што је откривен од стране британских бродова, адмирал Литјенс је могао да плови на исток, ка Норвешком мору како би се допунило гориво са танкера Вајсенбург (Weissenburg). „Рецепт“ је већ био испробан док је командовао групом коју су сачињавали „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“. Тада их је открила британска крстарица „Најад“ у рејону Фарских острва.

Рано повлачење са ових тачака би приморало британски састав (Худ, Принс оф Велс, Кинг Џорџ V и Рипалс) да се врате у базу у Скапа Флоу, и то са великом количином потрошеног горива. Међутим, овај пут је Литјенс одлучио да настави даље ка Атлантику, са надом да ће са падом мрака „отрести“ са себе пратњу британских крстарица. Временски услови који су владали Данским пролазом су пружали изванредну прилику да умакну пратњи. Литјенсова одлука да настави даље се може оправдати тиме што је мислио да су тешки бродови Домовинске флоте били предалеко да би га пресреле. Немачки извештаји са извиђања су, изгледа, то и потврђивали, иако је истина била другачија: снаге вице адмирала Холанда су се већ приближавале великом брзином… Друга ствар на коју Литјенс није рачунао јесте ефикасна употреба британских радара.У око 2200 часова, Бизмарк окреће у контракурс покушавајући да „ухвати“ крстарицу Сафолк, али исти маневар врши и британска крстарица, одржавајући даљину од Бизмарка. После неуспешног маневра, Бизмарк се враћа у строј, одмах иза крстарице Принц Еуген.

Битка у Данском пролазу

Битка у Данском пролазу, такође позната и као Исландска битка, је трајала нешто мање од 15 минута. То је био сукоб титана у коме су највећи ратни бродови тог времена стављени на тест. Остаће упамћена по потапању митског брода.

У рано јутро 24. маја, време се пролепшало и видљивост се значајно поправила. Немачка група бродова је пловила у курсу 220º брзином од 28 чворова, када је у 0525 часова хидрофон са Принца Еугена открио шумове од пропелера два брода са његове леве стране. У 0537 часова Немци успостављају визуелни контакт са бродом за који су у први мах помислили да је лака крстарица, на даљини од 19 миља. У 0543, по левом боку брода примећују још један брод, неиндентификовани. Узбуна је дата и на Бизмарку и на Принц Еугену. Артиљерци нису имали тада најважнији податак, врсту противничког брода, како би изабрали одговарајућу муницију. На пречац су закључили да се ради о крстарици… изабрана су експлозивна зрна калибра 203 мм (Spgr. L/4,7).  У том тренутку, британски ратни бродови (бојни крсташ Худ и бојни брод Принц од Велса) су се приближавали немачким бродовима пловећи брзином од 28 чворова, у курсу 280º.

Вице адмирал Холанд, који је био укрцан на бојни крсташ Худ, био је упознат са рањивошћу брода при борби на великим даљинама,  покушавао је да се што више приближи пре него што отвори ватру. Адмирал Литјенс није имао другог избора, него да прихвати борбу.

Како су силуете немачких бродова биле сличне, Холанд у 0549 наређује да се нападне водећи брод (Принц Еуген), мислећи да је то Бизмарк. Након пријема наређења, британски бродови улазе у курс 300º. У 0552 часова, тренутак пре отварања ватре, Холанд увиђа грешку и наређује напад на њега, али из неког разлога, Худ наставља ка првобитном циљу напада. На бојном броду Принц од Велса су исправно схватили наређење и окрећу ка циљу, који је пловио на миљу иза крстарице Принц Еуген. Одједном, у 0552.5 часова, са даљине од око 12.5 миља, Худ отвара ватру, праћен отварањем ватре са Принца од Велса, пола минута касније, у 0553. Оба брода су отворила ватру из прамчаних купола, пошто су из угла којим су прилазили циљу, било немогуће нишанити крменим. Адмирал Литјенс одмах шаље сигнал Групи Север: „У борби сам са две тешке јединице…“

Прва салва са Принца од Велса прелетела је преко крме Бизмарка. Непосредно након тога, Принц од Велса почиње да „пати“ од механичких проблема са артиљеријом. Наиме, непосредно након отварања ватре долази до квара на топу бр. 1 у прамчаној куполи ( купола „А“). Њена трећа, четврта и пета салва пребацују Бизмарка. Худове прве две салве, упућене према Принц Еугену, подбацују и на брод падају крхотине и вода.

„Јот Дора!“ Бизмарк отвара ватру

Зрна из британских топова су почела да се приближавају немачким бродовима док су топови на немачким бродовима још увек ћутали. На Бизмарку, први артиљеријски официр већ неколико пута тражи дозволу за отварање ватре, али са командног моста нема повратне команде. Коначно, у 0555, када је британски састав почео да окреће на лево за 20º (маневар који је дозволио правилну идентификацију бродова у британском саставу) Бизмарк је отворио ватру. За њим, ватру отвара и Принц Еуген.

Растојање у том тренутку износи око 11 миља. Оба немачка брода су концентрисала ватру на главног противника, на Худ. Прва салва с Бизмарка је подбацила. На Принц Еугену, крмене торпедне цеви су већ биле напуњене…. Командант наређује торпедном официру да испали торпеда чим буде у домету. У 0556 часова, пета салва са Принца од Велса пада преко Бизмарка, али у шестој салви већ има погодака. У 0557 часова Принц Еуген погађа Худ, изазивајући пожар. Бизмарк задобија оштећења и за собом оставља траг нафте… Литјенс наређује да се ватра са Принц Еугена и секундарна артиљерија са Бизмарка окрену ка бојном броду Принц од Велса.

Уништење бојногкрсташа HMS Hood

У 0600 часова Худ и Принц од Велса  су се налазили у маневру скретања за још 20º на лево како би били у позицији која им омогућава употребу крмених кула, када је Бизмаркова шеста салва погодила Худ. Даљина је била мања од 9 миља. Најмање једно од зрна 380 мм је пробило оклоп Худа и продрло у крмену мунициону комору, када се зачула експлозија. Осматрачи са немачких бродова су били уплашени силином експлозије. Худ, „Моћни Худ“, понос британске Краљевске морнарице кога је 20 година красила „титула“ највећег брода на свету, преполовио се и потонуо за три минута на позицији 63º 22´ N и 032º 17´ W.

Бојни брод Бизмарк отвара ватру током битке у Данским вратима

Све се одиграло тако брзо да нико није успео да напусти брод. Од посаде која је бројала 1418 чланова, спасило се свега три, и то након три и по сата проведених у води. Вице адмирал Холанд, чланови штаба, командант брода,… сви су нестали.

Немци су лако пренели ватру на други циљ. У 0602, Бизмарк погађа командни мост Принца од Велса, при чему су погинули сви на мосту, сем команданта и једног члана посаде. Даљина се повећала на 14000 метара… Принц од Велса је био у незавидном положају тако да је у 0603 положио димну завесу и кренуо да се извлачи из борбе, након што је претрпео 4 поготка са Бизмарка и 3 са Принц Еугена.

Британски бојни брод испаљује још три плотуна док се повлачи, али без и једног поготка. У 0609 немачки бродови испаљују задњи плотун и тиме се битка завршава. За Британце је остало несхватљиво зашто су немачки бродови наставили истим курсем, уместо да пређу у гоњење и докрајче британски бојни брод.

Принц Еуген током битке није погођен, тако да није имао никаква оштећења, за разлику од Бизмарка који је погођен са три тешка зрна са Принца од Велса у десни бок. Први пројектил га је погодио по средини трупа, испод водене линије, у секцији XIV, при чему је пробио спољашњи труп и експлодирао при удару у торпедну преграду дебљине 45 мм. Овај погодак је проузроковао продор воде у десну електричну централу број 4. Суседна котларница број 2 је такође примила одређену количину воде. Група за контролу оштећења је обичним висаљкама за спавање зауставила даље продирање воде.

Друго зрно је погодило прамац брода, изнад водене линије у секцији XXI. Овај пројектил је пробио труп са десне стране, прошавши кроз оклопљену палубу без експлозије и прошао на леву страну направивши отвор пречника око 1.5 м. Треће зрно је само „прошишало“ кроз брод не направивши већу штету по пловност брода.

Као резултат ових погодака, максимална брзина брода је смањена на 28 чвора. Брод је добио прамчани трим од 3º и нагнуо се на десну страну за 9º. Због оваквог положаја брода, листови левог пропелера су с времена на време излазили из воде, што је смањивало брзину. Танкови на левом боку брода су напуњени морском водом како би се смањио трим. Штета није била озбиљна, Бизмарк је сачувао способност за борбу, још увек добру брзину и није имао великих губитака у људству (свега пет чланова посаде рањено).

Литјенсове опције

Након битке у Данском пролазу, немачки бродови су наставили пловидбу у југозападном курсу. Литјенс је имао две опције… Прву, да се врати у Норвешку и другу, да настави операцију према плану. Данас, већина „људи“ се слаже да је Литјенс требао да уништи, или да макар онеспособи Принца од Велса и да потом окрене ка Трондхајму. Постојао је и краћи пут до Бергена, али са већим ризиком од сусрета са групом адмирала Товија који је пловио из Скапа Флоа.

Уместо тога, адмирал Литјенс супротно предлогу команданта брода (да гони и уништи Принца од Велса), наставља према плану операције. У 0801 часова адмирал Литјенс шаље серију порука Групи Север у којима им саопштава да намерава да „одведе“ Бизмарка у Сен Назер на поправку. Принц Еуген, који је био неоштећен, би тада остао у Атлантику и самостално вршио нападе на трговачко бродовље Савезника.

Одлука да се упути ка Сен Назеру показује да је, након што је увидео колика су оштећења брода, адмирал Литјенс правилно одлучио да откаже операцију, барем да је одложи док се Бизмарк не доведе у исправно стање. Остаје питање зашто је изабрао Сен Назер… Француска лука је била даља од норвешких и као такво, пловидба је изискивала више погонског горива. Вероватно је Литјенс сматрао да је француска лука погоднија за наставак операције од норвешких лука. Чињеница је да је успешно „довео“ у Брест Шарнхорста и Гнајзенауа неколико месеци раније.

У 0950 часова командант Принц Еугена је информисан о оштећењима Бизмарка, након чега му је Литјенс наредио да плови иза Бизмарка како би установио колики је губитак нафте и уља који су отицали из оштећених танкова Бизмарка. До 1100 часова Принц Еуген се враћа на старо поставиште у строју.

Три британска брода која су била у потери, још увек су „покривали“ Немце… Норфолк са десне, а Принц од Велса и Сафолк са леве стране. У подне, немачка команда пребацује оперативну контролу операције на Групу Запад. У 1240 Бизмарк и Принц Еуген улазе у курс 180º брзином од 24 чв.

Потез британског Адмиралитета

Неочекивано потапање бојног крсташа Худ је изазвало велику озлојеђеност у Лондону. Како би повратили углед британске морнарице, Адмиралитет све „слободне“ ратне бродове преусмерава у потеру за Бизмарком. Ишло се дотле да су конвоји остављани без пратње како би што више бродова трагало за Немцима.

Бојни брод Родни (HMS Rodney) је пловио на запад ка Бостону на поправке са разарачима Сомали, Тартар, Машона и Ескимо (HMS Somali, HMS Tartar, HMS Mashona, i HMS Eskimo, сви класе „Трибал“) из 6. флотиле који су пратили путнички брод Британик (пописни транспортни брод депласмана 27759 тона).

Адмиралитет наређује Роднију да крене на Бизмарка и у 1036 стиже порука „да ако Британика не може да их прати нека остане један разарач у пратњи.“ Тако у подне Британика остаје са разарачем Ескимо, док остали бродови настављају даље према новим инструкцијама. Бојни брод HMS Ramillies (бојни брод класе Revenge из 1916. године) који је био у пратњи конвоја HX 127, добија наређење да напусти пратњу и да крене ка рејону у коме се очекивало да се налази Бизмарк. На њихову срећу, Бизмарк је окренуо ка Француској, тако да смо остали „ускраћени“ за једну добру битку…

У потеру је био укључен и први бојни брод из класе Revenge, HMS Revenge, који је тада био везан у луци у Халифаксу. Испловио је у 1500 и кренуо на исток…

Принц Еуген је деташован

У рано јутро 24.маја адмирал Литјенс одлучује да деташује (деташован брод –  брод који је издвојен из пловног састава и упућен у други рејон ради самосталног извршења одређеног задатка) крстарицу Принц Еуген. У 1420 семафорском сигнализацијом сигнализира капетану Бринкману: „Даље активности: Током кишног времена, Бизмарк ће променити курс на запад. Принц Еуген ће задржати пређашњи курс и брзину све док не буде приморан да их промени, односно три часа по одвајању Бизмарка. Након тога узеће гориво са танкера „Belchen“ или „Lothringen“ и потом наставити самостално са крстаричким ратом. Извршење на сигнал „Худ“.

Ово је био диверзиони маневар у коме ће Бизмарк морати да привуче пажњу британских бродова довољно дуго да Принц Еуген одмакне и завара траг. У међувремену, вицеадмирал Дениц наређује подморничким снагама прекид свих операција напада на трговачко бродовље  ради пружања подршке Бизмарку. У то време адмирал Литјенс захтева од Деница да упути подморнице у квадрант АЈ 68. Намера му је била да Бизмарк намами британске бродове у замку и доведе их пред торпедне цеви немачких подморница. Дениц стационира неколико подморница (U-93, U-43, U-46, U-557, U-66, U-94) у задато подручје.

У 1540, немачка група бродова улеће у кишни облак, након чега на снагу ступа сигнал „Худ“. Бизмарк окреће на лево при брзини од 28 чв… крстарица Сафолк је била близу и маневар пропада. Враћа се у строј у 1600 часова. Два часа касније Бизмарк великом брзином скреће преко десног бока. Овај пут маневар му успева, а Принц Еуген наставља да плови у старом курсу и тако напушта формацију. Бизмарк се пловећи у новом курсу приближава крстарици Сафолк на даљину од 18000 метара када  отвара ватру. Сафолк се брзо повлачи полагањем димне завесе.

Касније Бизмарк долази под удар Принца од Велса, али након измене плотуна, ватра престаје у 1856 часова. Након ове акције, у којој није било погодака ни на једној страни, крстарица Сафолк прелази на други бок Бизмарка и придружује се преосталој пратњи, како не би поново дошла под удар Бизмарка у случају да овај ненадано промени курс. Овај маневар је ослободио леви бок Бизмарка. Британци ће овај маневар платити пар часова касније…

Ситуација са горивом на Бизмарку је постала озбиљна и у 2056 Литјенс информише Групу Запад да ће, услед недостатка горива продужити директно за Сен Назер. Бизмарк је тада имао мање од 3000 тона нафте на располагању и око 1000 тона блокирано у одсеченим танковима. Уколико не буде успео да искористи заробљено гориво, мораће да смањи брзину како би имао довољно горива да се домогне француске обале.

Да је у Бергену извршена попуна горивом, Бизмарк би имао довољно горива да покуша диверзију како би се ослободио упорне пратње. Реалност је била таква да нису имали горива да по плану доведу пратњу до немачких подморница. Уместо тога, морали су да одржавају најкраћи курс до Француске. Као резултат промене плана, све расположиве подморнице из рејона Бискајског залива су упућене да формирају патролну линију како би покрили Бизмарков садашњи курс.

Напад торпедним авионима

У 1509 часова адмирал Тови је деташовао носач авиона HMS Victorious и 4 лаке крстарице HMS Galatea, HMS Aurora, HMS Kenya и HMS Hermione са задатком да се приближе Бизмарку и изврше торпедни напад из ваздуха. У 2210, на даљини од неких 120 миља, са носача авиона је полетело свих 9 торпедних авиона Свордфиш (Swordfish) из састава 825. сквадрона. Убрзо су добили пратњу авиона из 800. сквадрона РАФ. Вођа ескадриле је у 2350 успоставио контакт и припремио групу за напад. Међутим, уочени циљ је у ствари био кутер обалске страже САД. Бизмарк је у том тренутку био само 6 миља удаљен од позиције кутера и одмах је отворио ватру, истовремено повећавши брзину на 27 чв.

Један од Свордфиша из групе је изгубио контакт са осталим авионима из групе (услед велике облачности) тако да је у нападу учествовало 8 авиона. Немачка ватра је била веома јака и чак су и примарна и секундарна батерија отвориле ватру. За то време су заједничким снагама команданта брода и кормилара избегавана првих 6 торпеда лансираних на брод. Убрзо након шестог торпеда које је успешно избегнуто, брод је задобио погодак у десни бок, по средини трупа у висини оклопљеног појаса. Оклоп је ублажио експлозију торпеда тако да броду није причињена готово никаква штета, сем једног погинулог и шест рањених чланова посаде.

Упркос тешкој ватри, нити један авион није оборен, те су до 0230 сви успешно слетели на носач. Два авиона која су чинила пратњу торпедних авиона, остали су без горива и били су приморани да слете на воду.

Након напада, Бизмарк је морао да смањи брзину на 16 чв како би смањио притисак воде на прамац у коме су се одвијале поправке. Даљина између противника се смањивала, тако да је у 0131, 25. маја (Литјенсов 52. рођендан) на Бизмарка отворена ватра са Принца од Велса. Размењена су два плотуна на даљини од 15000 метара али због слабе видљивости није било ни погодака.

Адмирал Литјенс повлачи потез

Сва три брода која су пратила кретање Бизмарка су почели да плове у цик-цак курсевима како би избегли евентуални напад немачких подморница. У 0306 часова, узевши као предност противнички распоред и мрак, Литјенс увиђа прилику да измакне пратњи. Повећавши брзину на 27 чв и окренувши на десно, ушао је у индентичан маневар који је направио када је „одвајао“ крстарицу Принц Еуген. Бизмарк је успео да прекине контакт са противничком пратњом и уђе у курс 130º ка Сен Назеру. Британски бродови су покушавали да поново успоставе контакт, али су у 0401 известили о прекиду контакта са противником.

Наређење вицеадмирала Вејк Вокера да крстарица Сафолк промени поставиште у борбеној групи сада је показало своје последице. Ово наређење је дало Бизмарку простор за маневар, што је овај и учинио. Са Сафолком на старом поставишту, Бизмарку би било много теже да прекине контакт са потером.

Како било, на Бизмарку нису схватали да је контакт прекинут и у 0700 часова Литјенс шаље Групи Запад следећу поруку: „Један бојни брод, две тешке крстарице, одржавају контакт.“ У 0900 часова, Литјенс шаље још једну поруку Групи Запад. Бизмарк даље одржава радио тишину, али су Британци већ ухватили радио поруку и помоћу ње одредили приближну позицију Бизмарка.

Тог поподнева Литјенс прима честитке за рођендан, уједно и за потапање Худа, прво од Деница, а потом и од самог Хитлера. Истог дана, посада се баца на градњу лажног димњака који је требао да допринесе тежој индентификацији брода и збуњивању непријатеља. Током ноћи задржава исти курс, без инцидената…

Бизмарк је откривен

У јутро 26. маја, док се Бизмарк приближавао француској обали, посада је добила наређење да обоји горње површине купола примарне и секундарне артиљерије у жуто. То је био тежак посао за посаду, узевши у обзир стање мора.

Неколико часова раније, у 0300, два хидроавиона типа Каталина из састава Обалске команде су полетела из базе у Северној Ирској са задатком проналажења тачне позиције Бизмарка. У око 1010 часова, Каталина „Z“ из 209. сквадрона приметила је противнички брод, који је одмах отворио ватру. Каталина је одбацила 4 дубинске бомбе које је носила и предузела маневар за избегавање након што јој је труп био сав изрешетан шрапнелима. Известила је: „Један бојни брод, азимут 240º, даљина 5 миља, у курсу 150º. Моја позиција: 49º 33´ N, 21º 47´ W. Време слања 1030/26“. Британци су након више од 31 сата поново успоставили контакт са Бизмарком.

Како било, састав под командом адмирала Товија је био предалеко… Кинг Џорџ V је био 135 миља на север, а Родни (са максималном брзином од 21 чв) 125 миља свероисточно од Бизмарка. Нису били у стању да ухвате Бизмарка, сем ако овај знатно не смањи брзину.

Једино је Група X, под командом вицеадмирала Самервила, која је пловила из Гибралтара, имала шансе да пресретне Бизмарка. Бојни крсташ HMS Renown је био у најповољнијој позицији, али изгубивши Худ само два дана раније, британски Адмиралитет није дозвољавао овом броду да се упусти у борбу. Британци су највише наде полагали у авионе са носача HMS Ark Royal. Са њега је већ раније полетело 10 авиона Свордфиш како би покушали да пронађу Бизмарка. Са добијањем информације са Каталине, два најближа Свордфиша су кренула у пресретање. У 1114 часова, један од авиона је успоставио контакт, а седам минута касније и други. Као „смена“ шаљу се два Свордфиша опремљена допунским танком за гориво.

У 1450 часова са Арк Ројала у напад узлеће 15 авиона Свордфиш. У 1550 успостављају контакт и крећу у напад. Напад се претворио у фијаско… јер то није био Бизмарк већ лака крстарица Шефилд, која је била деташована са задатком откривања Бизмарка. На срећу Британаца, Шефилд није била погођена ни једним од лансираних 11 торпеда (квар упаљача). Два торпеда су експлодирала по удару у воду, три по преласку преко бразде крстарице. Сама крстарица је успешно избегла шест торпеда. Авиони у 1700 часова слећу на палубу носача, а у 1740 лака крстарица Шефилд успоставља визуелни контакт са противником.

Британци су ставили све снаге у један, последњи напад. Ускоро ће пасти мрак  и знали су да им је ово једина шанса да га зауставе, или макар успоре. Уколико поново „промаше“ Бизмарк ће већ следећег дана стићи до француске обале. Како било, у 1915 часова са Арк Ројала узлеће иста група од 15 авиона само овога пута торпеда су била наоружана контактним упаљачима.

У међувремену, британске снаге потере „прелазе“ преко подморнице U-556, која тиме доспева у одличан положај за напад. На срећу Британаца, а на Бизмаркову несрећу, подморница није више имала торпеда… сва торпеда је утрошила на конвој HX-126 неколико дана раније. Могла је само да јави позицију, курс и брзину противника…

Узевши крстарицу Шефилд као својеврстан „оријентир“, група Свордфиша у 2047 започиње торпедни напад. Бизмарк је одмах отворио ватру. У првом таласу Бизмарк је примио најмање два поготка. Једно торпедо (или два) су погодили Бизмарка у леви бок, по средини и није било велике штете, док је друго торпедо погодило крму брода, у десну страну, и заглавило оба листа кормила у положај „12º на лево“.

Бизмарк је са заглављеним кормилом кренуо да прави круг… Као и раније, ни овај пут није оборен ни један авион, иако су им нанета оштећења. Оштећење брода је било тако озбиљно, да је у 2140 часова адмирал Литјенс послао радио поруку Групи Запад: „Брод неспособан за маневар. Борићемо се до последњег зрна. Живео Фирер.“

Удар торпеда у крму је изазвао продор воде у кормиларске и суседне просторије. То је значило да би се све евентуалне поправке система за кормиларење изводиле под водом. рониоцима је било наређено да уђу у одсек за кормиларење како би одглавили кормила, али је огромна количина воде која је продирала онемогућила улазак. Због тешког мора, није било могуће ни спустити рониоце са спољне стране. Као алтернативно решење, разматрана је могућност да се листови кормила разнесу експлозијом, а да се након тога кормилари пропелерима (различитим ходом левог и десног мотора). Ова могућност је одмах одбијена јер се страховало од оштећења пропелера експлозијом.

Разарачи нападају Бизмарк

Након торпедног напада из ваздуха, „нови“ курс Бизмарка је довео до смањења даљине до крстарице Шефилд, која се након испаљеног плотуна са Бизмарка склања под димну завесу. Крстарица тада није директно погођена, али јој шрапнели онеспособљавају радар и рањавају 12 чланова посаде, од којих 6 касније подлежу ранама. Овај догађај приморава крстарицу да прекине контакт са Бизмарком, али већ у 2200 она наилази на 4. флотилу разарача којима даје податке о вероватној позицији Бизмарка.

У 2238 пољски разарач Пиорун примећује Бизмарка, који убрзо отвара ватру са три плотуна. Разарачи из 4. флотиле се придружују и нападају током целе ноћи. Бизмарк се снажно брани… У 2342 уништава антене на разарачу HMS Cossack. Сат времена касније, разарачи почињу да осветљавају подручје. Један од осветљавајућих пројектила пада на крму Бизмарка, и изазива пожар који посада успешно гаси. До јутра у 0700 часова на Бизмарка је било лансирано укупно 16 торпеда али нити једно није погодило мету.

Коначна битка

Море је појачало уз помоћ ветра јачине 8 из правца северозапада. На мосту Бизмарка ситуација је била напета. Знали су да је само питање времена када ће Британци јурнути са својим тешким бродовима. Брод је ишао уз ветар, брзином од 7 чв. Продор воде у крмени простор донекле је ублажио прамчани трим који је брод већ раније имао.

У 0833 часова бродови HMS King George V и HMS Rodney улазе у курс 110º и 10 минута касније, приметли су Бизмарка, на даљини од 23000 м. Родни отвара ватру у 0847, праћен артиљеријом са Кинг Џорџа V. Даљина је у том тренутку износила неких 20000 метара. Бизмарк узвраћа ватру у 0849 из прамчаних купола (куполе „Антон“ и „Бруно“), гађајући Роднија. У 0854, борби се придружује крстарица Норфолк са својим топовима калибра 203 мм. У 0858 се оглашава секундарна артиљерија са Роднија. У 0902 часова Бизмарк је примио неколико погодака који су оштетили надграђе и јарболе, уништивши том приликом вршни даљиномер. У 0904 стрељачком строју се придружује и тешка крстарица Дорсетшајр (HMS Dorsetshire) која тек што је пристигла, отвара ватру. Два бојна брода и две тешке крстарице су стајале наспрам Бизмарка. У 0908 часова бива уништен прамчани даљиномер и из употребе испадају куполе „Антон“ и „Бруно“.  Управљање ватром је пребачено у крмени део брода. Са те позиције, четврти артиљеријски официр управља са четири плотуна на бојни брод Краљ Џорџ V. На несрећу, тек што је „уракљио“ противника, зрном 356 мм бива уништена купола и Бизмарк остаје без управљања ватром. Тада крмене куполе крећу у самостално гађање, гађајући притом Роднија, који у међувремену лансира салву од 6 торпеда. Ни једно од торпеда не погађа.

У 0921 купола „Дора“ излази из употребе услед експлозије зрна у десној цеви. Четири минута касније и купола „Цезар“ испаљује задњи плотун. Дејствовала је још само по нека батерија секундарне артиљерије, али су и оне ускоро биле ућуткане ватром са британских бродова. Отприлике у то време, капетан Линдеман издаје наређење да се брод потопи и напусти.

Видевши да је Бизмарк изгубио способност за борбу, Родни се „јуначки“ приближава на неких 2500 до 4000 метара и наставља гађање топовима 406 мм. Зрна једна за другим погађају непомични брод… У 0940 услед пожара долази до експлозије куполе „Бруно“. У 0956 Родни лансира још два торпеда са даљине од 2700 метара, са једним могућим поготком у бок брода. Са ове даљине нико није могао да промаши… зрна су погађала брод, али он још увек није тонуо…Нешто након 1000 часова, крстарица Норфолк лансира 4 торпеда са даљине од 3600 метара, од којих је само једно торпедо можда погодило мету. Процедура за потапање брода је завршена, и посада почиње да напушта брод скачући преко ограде. Сви Бизмаркови топови су били ван строја, сваки усмерен у другом правцу. Димњак и надграђе брода су били изрешетани на много места. На неким местима палуба је личила на кланицу. Главни јарбол је још увек стајао на свом месту, са све ратном заставом. Родни прекида ватру у 1016, и адмирал Тови услед утрошка горива бива приморан да напусти бојиште.

Потапање Бизмарка

У 0920 часова са носача авиона Арк Ројал полеће група од 12 авиона Свордфиш. Непомична мета: бојни брод Бизмарк… идеалан за торпедно гађање. Авиони надлећу бојиште у 1015 часова али због јаке ватре са британских бродова нису смели да се упусте у напад. У почетку је бојни брод Кинг Џорџ V помислио да су то немачки авиони па је наредио да се отвори ватра на њих, срећом по њих – без последица.

У 1020, крстарица Дорсетшајр се приближава и лансира два торпеда са даљине од 3000 метара у десни бок брода. Оба торпеда погађају брод, али никакав ефекат погодака није примећен. Оклоп Бизмарка и даље је био јак… Тада крстарица прави окрет и са даљине од 2200 метара испаљује још једно торпедо које такође погађа. Авиони Свордфиш који су кружили изнад бојишта су имали привилегију да буду сведоци несвакидашње драме.

До тада, Бизмарк је већ био нагнут на леву страну, горња палуба је додиривала воду. Батерије секундарне артиљерије на левом боку брода су већ биле у води. Коначно, Бизмарк се преврнуо и потонуо, у 1039 часова на приближној позицији 48º 10´ N, 016º 12´ W.

Горућа олупина, снимљена пред само превртање брода

Преживели

Око 800 морнара је успело да напусти брод пре потапања. Остатак посаде, многи од њих још увек живи, потонули су заједно са бродом. Сат времена касније, крстарица Дорсетшајр је спасила 86 бродоломника, док је HMS Maori спасио још 25. Температура воде је износила свега 13ºС. Британци нису спасили већи број преживелих, како су тврдили, због опасности од подморница. Неколико сати касније, подморница U-74 је спасила још 3 преживела бродоломника.

Спашавање преживелих чланова посаде

Следећег дана, 28. маја, метеоролошки брод Сашенвалд (Sachsenwald) је спасио још двојицу… У међувремену је стигла и шпанска тешка крстарица Канариас, која је испловила из луке Ферол како би помогла у спашавању преживелих. 30. маја, након сусрета са метеоролошким бродом, Канариас је наишао на два леша како плутају на површини. Сутрадан, након извршене идентификације сахрањени су по поморским обичајима.

На крају, од више од 2200 чланова посаде, спашено је свега 115 чланова посаде.

Крај

Током скоро двочасовне битке, Бизмарк је показао изузетну чврстину и жилавост оклопа. Британци су започели напад у 0902 а завршили га у 1016. За 74 минута, Бизмарјк је константно примао ударце какве ни један брод није примио. Не заборавимо да је Худ потонуо 6 минута након првог поготка. Како било, нити је главни бочни појас, нити палуба Бизмарка била пробијена британском артиљеријом, већ га је сама посада потопила отворивши кингстоне. Током задњег сукоба, 2876 зрна различитих калибара је испаљено на Бизмарка, и то:

  • 380 зрна калибра 406 мм са HMS Rodney;
  • 339 зрна калибра 356 мм са HMS King George V;
  • 527 зрна калибра 203 мм са HMS Norfolk;
  • 254 зрна калибра 203 мм са HMS Dorsetshire;
  • 716 зрна калибра 152 мм са HMS Rodney и
  • 660 зрна калибра 133 мм са HMS King George V.

Никада неће бити познат податак колико је зрна у ствари и погодило Бизмарка (400, 500, можда и 600), али узевши у обзир даљине са које је отварана ватра у завршници битке, јасно је да је број погодака велики.

Тишина

 

Ваздушни напад на Бари, децембар 1943.

Ваздушни напад на Бари је име за напад немачких авиона на савезничке бродове у италијанској луци Бари, 2. децембра 1943. Напад је извело 105 немачких бомбардера типа Јункерс Ју-88 из састава 2. ваздухопловне флоте. Постигли су потпуно изненађење, успевши да притом потопе 27 транспортних бродова.

Напад, који је трајао нешто мање од сат времена, избацио је луку Бари из употребе све до фебруара 1944. Постаје познат под именом „Мали Перл Харбор“. Ослобађање бојног отрова, гаса иперита, из једног од потопљених бродова је додатно допринео броју жртава. Америчке и британске власти су прикриле присуство иперита и његове ефекте на жртве напада.

Јункерс Ју-88

Позадина

Лука Бари је током борбених дејстава 1943. у Италији имала велики значај за логистичку подршку Савезника. Преко потребна муниција и залихе су искрцаване са бродова у луци и потом транспортоване у јединице Монтгомеријеве 8. армије које су настојале да заузму Рим и потисну немачке снаге са полуострва.

Бари је имао неадекватну противавионску заштиту. Нити једна британска ескадрила није базирала у овој зони, а ловачки авиони који су имали Бари у долету су били упућивани на офанзивне задатке и задатке пратње. Противавионска артиљерија, као елемент противваздушне заштите је такође била неадекватна.

Разлог за овако слабу заштиту луке свакако лежи у проценама да је луци претила мала опасност од напада из ваздуха, јер је немачко ваздухопловство, по њима, било преслабо и развучено широм фронта тако да нису у могућности да организују један такав напад на луку. Британци су ишли толико далеко у својим проценама, да је ваздухопловни маршал сер Артур Канингам 2. децембра 1943. на конференцији за новинаре изјавио да су Немци изгубили рат у ваздуху. „Сматрам личном увредом“ рекао је Канингем, „ако непријатељ покуша неку значајнију акцију у овом подручју.“ Ова изјава је изречена упркос чињеници да је немачки 54. ваздухопловни винг „Totenkopf“ у протеклом месецу четири пута бомбардовао Напуљ, као и остале циљеве на Медитерану.

У време конференције за новинаре, на везу у луци се налазило 30 бродова са америчким, британским, пољским, норвешким и холандским заставама. У граду је живело око 250 000 становника. Лука је у ноћи напада била осветљена како би се убрзао искрцај средстава.

Напад

Може се рећи да је идеја за напад на Бари дошла након извиђачког лета Вернера Хана (Werner Hahn) у свом авиону Месершмит Ме-210. Његов извештај о уоченом је потакао Алберта Kеселринга да нареди напад. Кеселринг и његови планери су још раније разматрали напад на савезнички аеродром у Фођи, али на жалост Немаца, они нису располагали са довољно ресурса за напад на тако важан и велики објекат. Фон Рихтхофен – који је командовао 2. ваздухопловном флотом – је предложио Бари као алтернативни циљ. Веровао је да ће уништењем луке успорити напредовање британске 8. армије. Рекао је Кеселрингу да су једини расположиви авиони за напад Јункерси Ју-88 А-4, те да ће моћи да за напад обезбеди 150 авиона овог типа. У вече истог дана, цифра је смањена на свега 105 авиона.

Месершмит Ме-210

Већи део авиона је у напад требао да полети са италијанских аеродрома, али је Рихтхофен желео да употреби и неколико авиона са југословенских аеродрома, у нади да ће заварaти Савезнике. Пилотима је наређено да лете источно до Јадранског мора и да потом окрену на југ и запад, јер су Савезници очекивали нападе са севера.

Напад је почео у 1925 часова, када су два од три немачка авиона кружила изнад луке на висини од 3 000 метара и избацивала алуминијумске траке којима су ометали савезничке радаре. Избацили су и осветљавајуће ракете, које нису ни биле толико потребне јер је лука већ била осветљена са земље.

Немачки бомбардери су постигли потпуно изненађење, тако да су могли да гађају луку са великом прецизношћу. Погоци у два брода за транспорт муниције су изазвали толико јаку експлозију да су попуцала стакла на кућама која су од места експлозије била удаљена неких 11 км. Покидана је инсталација за гориво која је била развучена преко мола и убрзо је дошло до паљења источеног горива. Пожар се брзо ширио и кренуо да захвата бродове који би иначе у овом нападу прошли неоштећено.

Бродови горе након немачког напада

Двадесетосам теретних бродова са више од 31 000 тона терета је потопљено или уништено; три брода са још 6 800 т су касније спашени. Још дванаест бродова је оштећено. Лука је била затворена наредне три недеље, а у употребу је поново ушла фебруара 1944. Све подморнице које су базирале у Барију прошле су без оштећења.

Један од уништених бродова је био транспортни брод класе Либерти – USS John Harvey, који је носио тајни товар – бомбе пуњене иперитом. У товарном простору се налазило 2000 бомби М47А1, свака са по 27-32 кг иперита. Овај товар је био намењен европском ратишту. Савезници су намеравали, према каснијем признању, да га употребе у случају употребе бојних отрова од стране немачких снага у Италији. Уништење брода је за последицу имало ослобађање иперита у лучком акваторију која је већ била загађена просутим погонским материјалом са осталих бродова.  Многи чланови посаде погођених бродова, који су спас потражили у скоку у воду, били су контаминирани иперитом који се лепио за замашћене униформе. Део иперита се ослободио у атмосфери и направио облак пара бојног отрова. Рањеници су извлачени и з воде и слати на медицинску обраду у болницу, не знајући да се заправо ради о бојном отрову. Медицинско особље је првенствено збрињавало људство са повредама од експлозија и опекотинама. Мало, готово нимало пажње није обраћано на оне који су били прекривени уљем. Многе повреде које су настале продуженим излагањем ипериту би биле умањене пресвлачењем и испирањем, до чега тада није дошло.

USS John Harvey, главни „кривац“ за несрећу

Први симптоми тровања иперитом су се појавили за мање од једног дана, и то код 628 чланова посаде и медицинског особља. Симптоми су се односили на слепило и опекотине. Развој догађаја је додатно закомпликован пристизањем стотина цивила које је такође требало медицински збринути. Америчка војна команда је желела да прикрије присуство муниције са иперитом од Немаца, тако да је било мало тачних информација о узрочницима повреда. Скоро цела посада америчког транспортног брода USS John Harvey је погинула, так ода није било никога ко би могао да објасни присуство укуса белог лука, које је примећено од стране спасиоца.

Прве податке о стварном узрочнику тешког стања код повређених дао је потпуковник Стјуарт Френсис, специјалиста за хемијско ратовање. Проучавајући позиције на којима су се налазили повређени у време напада Немаца на луку, тачно је утврдио позицију опасног товара на броду USS John Harvey,  а након проналасака фрагмента бомбе M47A1 је потврдио и податке о постојању иперита.

Гашење пожара

До краја месеца, 83 од укупно 628 хоспитализованих је подлегло повредама. Број цивилних жртава није било могуће тачно утврдити, јер је већина избегла рођацима, склањајући се из града.

Амерички разарач USS Bistera, лако оштећен, је део преживелог људства извезао из луке али је током ноћи примећено слепило и хемијске опекотине, тако да је морао да уплови у луку Таранто.

Прикривање

У почетку, америчка команда је покушала да прикрије несрећу, страхујући да ће Немци кад то чују пожелети да употребе бојне отрове. Ипак, било је превише сведока који би сачували тајну, тако да су Американци у фебруару издали саопштење у коме су признали да САД нису имале намере да користе хемијско оружје, сем у случају да Немци први употребе слично оружје.

Генерал Ајзенхауер је одобрио извештај пуковника Френсиса. Черчил је, међутим, наредио да се униште сва британска документа, када је као узрок смрти људства наведен „опекотине услед дејства непријатеља“.

Ознака тајности са америчких извештаја о нападу Немаца уклоњена је 1959, али су подаци били оскудни све до 1967. Британска влада је тек 1986. коначно признала преживелима да су били изложени отровном гасу и одобрили исплату њихових пензија сходно томе.

Бојни брод Yamato

Јамато (Yamato), бојни брод Царске јапанске морнарице, назван по јапанској провинцији Јамато. То је био први брод из класе Јамато. Изграђен је још један брод ове класе, бојни брод Мусаши. То су били највећи бојни бродови икад конструисани, са депласманом од 72 802 тона и наоружани са 9 топова калибра 460 мм. То је највећи калибар бродских топова икад уграђених у један брод.

Морска испитивања бојног брода Јамато, 1941.

Јапанска царевина је била потписница Вашингтонског поморског споразума из 1922, који је допуњен Лондонским поморским споразумом. Према одредбама ових споразума ни једна држава потписница није смела градити бојне бродове пре 1937. Јапан се 1936. на другој Лондонској конференцији повлачи из потписаних споразума и активира пројект изградње бојног брода класе Јамато, започет још 1934. године. Након радова на пројекту, марта 1937. бива усвојен пројект изградње бојног брода депласмана 68 000 тона.

Јамато је грађен у највећој тајности у посебно изграђеном делу бродоградилишта у Куреу. Градња је започела 4.новембра 1937, а поринут је 8. августа 1940. У оперативну употребу је уведен 16. децембра 1941. Према првобитној замисли, требало је изградити укупно 5 бродова ове класе. Изграђена су два, док је труп трећег (требао је да понесе име Шинано) искоришћен за градњу носача авиона. Након пораза код Мидвеја, недовршени носач је исечен у старо гвожђе, док су планови за класу „Супер Јамато“ који је требао да има топове калибра 508 мм неповратно напуштени.

Бојни бродови класе Јамато: Јамато и Мусаши

Јамато је замишљен као брод јачи од било ког брода које би САД била у стању да произведе. Како би збунила непријатељске обавештајце, јапанска морнарица је топове намењене за уградњу на Јамато и Мусаши званично означавала као „топове калибра 406 мм“.

Бродоградилиште је у међувремену још мало „преуређено“. Наиме, продубљен је прилаз и док, капацитет лучких дизалица повећан на 100 тона, део дока је покривен како би се онемогућило аеро фото извиђање. Интензивно је коришћена нова метода спајања челичних плоча – варење.

Главни пројектант брода, Кеиџи Фукуда је пратио тренд уникатних и уопште одличних конструкција јапанских ратних бродова чији је зачетник конструктор Јузуру Хирага. Конструкција Јамата садржи доста уникатних решења, од којих су нека допринела упадљивом изгледу брода. Како и његови претходници, ни Јамато нема главну палубу у једном нивоу. Неправилна линиија главне палубе на прамцу „уштедела“ је на тежини читавог брода, и то без смањења чврстоће трупа. Тестирање модела у базену је допринело усвајању конструкције прамца са булбом који је смањивао отпор кроз воду за 8%. Производња и уградња девет топова калибра 460 мм је представљало велики технолошки изазов. Међутим, уградња топова овог калибра је имала своје недостатке, који су се касније показали као веома велики, можда чак и одлучујући за судбину брода. Приликом дејства примарне артиљерије, на палуби није смело бити никог, поготову на оближњим борбеним станицама бродске противавионске артиљерије. Чак су и чамци за спасавање били смештени у посебно конструисаним спремиштима како би се заштитили од оштећења. Брод је имао један лист кормила ( на ребру број 231), који му је омогућавао мали круг окрета (у односу на величину брода) од свега 640 метара. Ради поређења амерички бојни брод класе Ајова (Iowa) је имао круг окрета од преко 800 метара. Постојало је и мање, помоћно кормило ( на конструктивном ребру број 219) које је у суштини било некорисно. Брод је био погоњен парном турбином која је имала малу снагу а велику потрошњу горива. То је био основни разлог зашто није коришћен у кампањи на Соломоновим острвима и другим операцијама. Труп је био подељен на укупно 1147 водонепропусних простора.

Јамато је био заставни брод адмирала Исорокуа Јамамота од 12. фебруара 1942, када је заменио бојни брод Нагато. Пловио је у саставу који је био намењен за удар на Мидвеј јуна 1942, али није узео активно учешће у сукобу. Остао је заставни брод још 364 дана, до 11. фебруара 1943, када је адмирал прешао на бојни брод Мусаши, истог типа. Маја 1943. је ушао у своје старо бродогадилиште, где су му две крилне куполе 155 мм замењене са два митраљеза 25 мм и додат је радар тип 22. Враћен је у луку Трук 25. децембра 1943. године. На путу ка луци је оштећен торпедом са подморнице USS Skate и није у потпуности поправљен све до априла 1944. године. Током тих поправки су извршене још неке модификације на ПАТ-овима. након тога узима учешће у акцијама у Филипинском мору јуна 1944. године, заливу Лејте октобра 1944. године и битку код Самаре, када је први пут употребио главну артиљерију. Примила је два поготка авио бомбама који су нанели скоро незнатну штету.

Јамато у суштини није много учествовао у биткама, баш због своје енормне потрошње горива. Тако је чуван за одсудну битку, до које никада није дошло.

Коначна мисија овог брода је учешће у операцији „Тен-Го“ при инвазији на Окинаву 1. априла 1945. године. Послат је у самоубилачку мисију (под командом адмирала Сеичија Итоа) да нападне америчку флоту која је пружала подршку америчким инвазионим снагама. 6. априла Јамато и његова пратња (лака крстарица Јахаги и 8 разарача) испловљавају из Токијаме. Већ суутрадан бивају примећени од стране америчких авиона. Са америчких носача креће 386 авиона у пресретање јапанског састава. Окршај је почео у 1230 часова. Јамато је „примио“ 8 авио бомби и 12 торпеда пре него што се у 1423 часова преврнуо и крмене муниционе коморе експлодирале. Од укупне посаде, 2475 чланова је настрадало, док је преживело свега 269 чланова. Неки извештаји показују да су амерички авиони нападали бродоломнике док су били у мору, док други извештаји тврде супротно: да су амерички авиони прекинули напад на разараче док су спашавали преживеле са Јамата.

Експлозија муницијске коморе на бб Јамато, 7. април 1945.

Нити један амерички брод није учествовао у потапању величанственог брода. Потапање Јамата је показало и доказало да бојни бродови више не царују морима. Капитални бродови постају носачи авиона. Олупина лежи на неких 300 метара дубине и истраживана је 1985. и 1999. Ова истраживања су показала да труп лежи у два комада и да је лом трупа негде код „Б“ куле. Све три куполе су поиспадале из лежишта и леже около олупине.

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 256 м
– ширина 36,9 м
– газ 11 м
Депласман 65027 т
Погонска група 12 котлова „Кампон“, 4 парне турбине укупне снаге 110 МW, 4 трокрака пропелера пречника по 6 м
Брзина 27 чв
Наоружање (1941.) 9 x 460 мм, 12 x 155 мм, 12 x 127 мм, 24 x 25 мм, 4 x 13 мм
Наоружање (1945.) 9 x 460 мм, 6 x 155 мм, 24 x 127 мм, 162 x 25 мм, 4 x 13 мм
Посада 2750 чланова
Авио компонента 7 авиона, 2 катапулта

Бојни брод Yamashiro

Бојни брод Yamashiro на пробној вожњи

Кобилица за бојни брод Yamashiro, назван по провинцији Јамаширо, некадашњој провинцији Кјото, положена је у Поморском арсеналу у Јокосуки 20. новембра 1913. Поринут је 3. новембра 1915, а у оперативу уведен 31. марта 1917.

Реконструкција брода је започета 18. децембра 1930, такође у Јокосуки. Погонски комплекс је у потпуности замењен, а уграђена је и противторпедна заштита. Наоружање је такође претрпело измене. Појачано је артиљеријско, док је торпедно наоружање уклоњено са брода. Први командант овако модернизованог брода био је Ћуићи Нагумо. Модернизација је завршена 30. марта 1935, када и званично улази у састав Комбиноване флоте, у својству командног брода. Са бојног брода Yamashiro, почетком 1941, полеће и први радио вођени хидроавион типа Kawanishi E7K2. Маја 1941, Yamashiro улази у састав 2. дивизиона 1. флоте, у коме су се тада поред бојног брода Yamashiro нашли и два бојна брода класе Ise и други бојни брод класе Fuso.

Током првих месеци рата на Пацифику, Yamashiro је већи део провео у Јапану, на сидришту Комбиноване флоте. У прву акцију испловљава 29. маја 1942, са задатком обезбеђења састава. Августа 1942, након битке кд Мидвеја, Јапанци су разматрали бојне бродове класе Fuso за преградњу у хибродне бродове бојни брод – носач авиона. Почетак преградње је планиран за јун 1943, али је до тада и одбачен. Јула 1943. добија радар Type 21, а свега пар месеци касније постаје школски брод. Јула 1944. добија 66 противавионских топова калибра 20 мм, 16 митраљеза калибра 13,2 мм, по 2 радара Type 13 и Type 22.

Yamashiro октобра 1944, у својству командног брода адмирала Нишимуре, учествује у бици у мореузу Суригао. У 0321 часова 25. октобра, добија погодак торпедом у леви бок. Како би спасили брод, Јапанци су морали да потопе две муницијске коморе, што је за последицу имало избацивање из строја две куполе главне бродске артиљерије.  Друго торпедо погађа брод десет минута касније, након чега брод смањује брзину на свега 5 чворова. Посада успева да оспособи погон, тако да је ускоро запловио брзином од 15 чворова. Након уласка у мореуз, сва ватра је била сконцентрисана на бојни брод Yamashiro. У размени ватре, Yamashiro успева да оштети један разарач. У покушају да се повуче са бојишта, Yamashiro бива погођен са два торпеда у 0409 часова. Десет минута касније је потонуо. Три члана посаде су спашена.

Редослед по дубини: Yamashiro, Fuso, Haruna

ТТ карактеристике
Депласман 35 300 т
Дужина преко свега 212,75 м
Ширина 33,1 м
Газ 9,69 м
Погонска група 4 гасне турбине, 75 000 КС
Брзина пловљења 24,5 чв
Даљина пловљења 11 800 М брзином од 16 чв
Посада око 1900 чланова
Наоружање 12 х 356 мм
14 х 152 мм
8 х 127 мм
92 х 25 мм
Авио компонента 3 хидроавиона

Бојни брод Tirpitz

Немачки бојни бод Tirpitz током обуке у Балтику

Други бојни брод класе Бизмарк је уврштен у флотну листу немачке ратне морнарице фебруара 1941. Након скоро годину дана обуке посаде у водама Балтика, јануара 1942. је испловио за норвешке воде. Иако је немачка флота површинских бродова у Норвешкој представљала највећу претњу по савезничке бродове у северном Атлантику, сам бојни брод Тирпиц никада није дошао у контакт са њима; своје топове је употребио свега једном, и то против циљева на копну. Како год, само присуство овог бојног брода у близини Савезника, чинио их је нервозним.

Британци су у циљу уништења овог брода организовали читав низ ваздушних напада, али ни један од њих није био успешан. Средином септембра 1943, авион британског краљевског ваздухопловства је у норвешком флорду Кафјорд уочио бојни брод Tirpitz и бојни крсташ Scharnhorst, а у оближњем Лангефјорду и џепни бојни брод Lützow. Британци на основу ових података убрзо доносе одлуку да џепним подморницама нападну ове бродове. Кодно име операције било је Операција Source. Напад би био извршен на тај начин да џепне подморнице положе мине испод бродова на сидришту. Касније ће се испоставити да се Scharnhorst и Lützow неће ни налазити на сидришту, што ће бојни брод Tirpitz учинити и једином метом. Британске џепне подморнице X-5, X-6, X-7 и X-10 су се 20. септембра између 1830 и 2000 часова одвојиле од подморнице која их је теглила. X-6 је успела да се 22. септембра у 0630 часова провуче кроз противторпедну мрежу. Међутим, ова џепна подморница се у 0707 часова насукала тако да је морала да изрони. Срећом по њих, Немци су помислили да је у питању мртво морско прасе тако да су је игнорисали. Ипак, у општој борби да подморница зарони, Немци у 0712 часова, на свега 60-ак метара удаљености, правилно индентификују британску подморницу и нападају је ручним гранатама и ватром из стрељачког оружја. Посада подморнице се предаје, успевши да испусти мине уз брод. У 0723 часова, подморница X-7 успева да неопажено положи мине испод прамца брода. Приликом извлачења се упетљала у мрежу, тако да су је Немци уочили. Потопљена је у 0835 часова. Посада бојног брода у 0843 уочава подморницу X-5 и отвара ватру на њу. Подморница је у том нападу вероватно била оштећена, пошто је касније потонула. Џепна подморница X-10 услед квара се није ни приближила објекту акције. Две, од укупно положене четири мине, експлодирале су у 0812 часова. Као последица експлозије, дошло је до плављења простора са генераторима, а осовински водови, кормило и турбине су оштећени. Ова оштећења ће бити отклањана у наредних неколико месеци.

Tirpitz на сидришту у Кафјорду

Напади из ваздуха ће се наставити у 1944. години, тако што ће је фебруара напасти совјетски, а априла британски авиони. Совјетски авиони су наналеи лакша оштећења, док ће оштећења настала током британског напада избацити брод из строја за још неколико месеци.

У периоду од јула до септембра Британци су извели више напада из ваздуха, изазивајући различита оштећења, чиме су држали овај брод ван употребе. Бојни брод Tirpitz октобра 1944. плови за Тромзе, где након два напада из ваздуха постаје артиљеријска платформа. Озбиљна оштећења задобија 12. новембра, када разорна бомба пада поред брода, а брод услеед продора вода добија велики бочни нагиб. Ускоро ће уследити и експлозија муницијске коморе, што ће за последицу имати превртање брода и губитак живота преко 1000 чланова посаде.

Олупина брода је изрезана у старо гвожђе у периоду од 1948. до 1957, заједничком акцијом Норвешке и Немачке.

Tirpitz
Класа брода Bismarck
Тип брода бојни брод
Депласман 42 900 т стандардни
52 600 т пуни
Дужина 241,6 м на квл
251 м дужина преко свега
Ширина 36 м
Газ 9,3 м
Погон 163 026 КС
12 котлова Wagner
3 парне турбине
3 трокрака пропелера
Брзина пловљења 30 чв
Даљина пловљења 8 870 М брзином од 19 чв
Посада 2065 чланова
Сензори FuMO 23
Наоружање по изградњи:
8 × 380 мм SK C/34 (4 × 2)
12 × 150 мм (6 × 2)
16 × 105 мм SK C/33 (8 × 2)
16 × 37 мм SK C/30 (8 × 2)
12 × 20 мм FlaK 30 (12 × 1)
модификација:
58 × 20 мм FlaK 30
8 × ТЦ калибра 533 мм
Оклопна заштита оклопни појас: 320 мм
куполе: 360 мм
главна палуба: 100 до 120 мм
горња палуба: 50 мм
Авио компонента 4 х Arado Ar 196