Рат је стварност

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја. Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора. Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости. Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суoчила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада. Увече 1. септембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Заштита објеката употребом врећа са песком

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније. Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година.

Андерсоново склониште

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Евакуација деце из Лондона

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

Невил Чемберлен

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“

Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском.

Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“

Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио.

Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен.

У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да обезбедим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање. Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

 

ДСР1

Бојни брод HMS Duke of York

Развој и градња

Duke of York, британски бојни брод класе King George V. Кобилица за бојни брод Duke of York положена је маја 1937. у бродоградилишту John Brown and Company у Клајдбанку; у оперативу је уведен 4. новембра 1941. Бојни бродови ове класе представљаће и најмодерније британске бојне бродове који су коришћени током Другог светског рата.

Након завршетка Првог светског рата, поморске силе потписују Поморски споразум из Вашингтона, са циљем спречавања нове трке у наоружавању између Британије, Јапана, Француске, Италије и САД. Овај споразум је свакој нацији ограничио број ратних бродова који им је одобрен за градњу, а депласман капиталних бродова је ограничен на 35 000 тона. Ова ограничења су проширена 1930. године у Лондону, ипак, Јапан и Италија се до средине тридесетих година повлаче из оба споразума тако да стари бојни бродови у британској флоти почињу да представљају велики проблем за Британце. Као резултат те забринутости, Британци наручују градњу нове класе бојних бродова: класе King George V.

Бојни брод Duke of York у Средоземном мору.

Како су у време пројектовања брода оба поморска споразума још увек били на снази, калибар топова главне бродске артиљерије био је ограничен на 356 мм. То су били једини бојни бродови грађени у то време, који су били у складу са постојећим ограничењима. Када је постало јасно да од тих споразума више нема користи, односно да их потписници игноришу, било је касно за преправке пројекта.

Оперативна употреба

По увођењу у оперативу, бојни брод HMS Duke of York је отпловио за базу у Скапа Флоу. Средином децембра 1941. на брод се укрцава премијер Винстон Черчил и одлази за САД, како би се састао са америчким председником Рузвелтом. У Анаполис упловљава 22. децембра 1941, потом јануара 1942. плови за Бермуде а потом за Скапа Флоу, док се Черчил вратио у Британију авионом.

Марта месеца 1942. године бојни брод HMS Duke of York прати савезнички конвој PQ 12, заједно са бојним крсташем HMS Renown, крстарицом HMS Kenya и шест разарача. Британци су због забринутости за безбедност конвоја (услед присуства немачког бојног брода Tirpitz) 6. марта ојачали овај састав додатним бродовима: бојним бродом HMS King George V, носачем авиона Victorious, тешком крстарицом Berwick и још шест разарача.

Касније, током истог месеца, формиран је конвој PQ 13, а бојни брод Duke of York поново је био део пратње конвоја. Почетком априла, бојни бродови King George V и Duke of York, заједно са носачем авиона Victorious, формирају језгро пловног састава за задатак патролирања између Исланда и Норвешке, са основним циљем обезбеђења неколико конвоја за Совјетски Савез. На овом задатку ће бити ангажован до краја маја, када се саставу прикључује амерички бојни брод USS Washington. Бојни брод Duke of York ће бити ангажован на сличним задацима све до октобра, када бива послат за Гибралтар, као нови командни брод пловног састава Force H, који добија задатак да подржи савезничко искрцавање у Северној Африци. У том периоду га у два наврата нападају италијански авиони, али мањи број њих, те је било довољно ангажовање авиона са британског носача авиона да заштити састав. Након завршетка ангажовања у Средоземном мору, Duke of York се 18. новембра враћа у Британију, заједно са носачем авиона Victorious и разарачима Westcott, Malcolm, Glaisdale, Bulldog, Beagle и Opportune; након осам дана упловљава у базу Скапа Флоу. Из ове базе, бојни брод Duke of York 8. децембра плови за Росит, где ће због ремонта остати до половине марта 1943. године. Током ремонта, брод добија 24 једноцевних противавионских топова Oerlikon калибра 20 мм. По завршеном ремонту, Duke of York преузима назад дужност командног брода.

Услед ангажовања капиталних бродова британске Домовинске флоте у извршењу операције Husky (напад Савезника на Сицилију), Домовинска флота у Скапа Флоу остаје са само два модерна бојна брода класе King George V, што је сматрано недовољним за супротстављање немачким бродовима који су базирали у Норвешкој. У складу с тим, Британци су затражили помоћ од Американаца, који им шаљу бојне бродове USS South Dakota и USS Alabama и пет разарача; амерички ратни бродови упловљавају у Скапа Флоу 19. маја 1943.

Јуна 1943, Duke of York је ангажован у операцији Gearbox, заједно са групом америчких ратних бродова, са задатком обезбеђења извршења операција мањег обима у водама око Норвешке. Након тога се ангажује у операцијама Camera и Governor of Norvay, ради одвлачења пажње Немаца од операције Husky.

Почетком октобра, бојни брод HMS Duke of York, заједно са још једним бродом исте класе, HMS Anson, обезбеђује савезничке крстарице и разараче, као и амерички носач авиона USS Ranger током операције Leader, којом су немачки бродови отерани из норвешких вода.  Операција је за резултат имала потапање четри немачка теретна брода и оштећење још седам, од којих је већина морала бити насукана како би избегла сигурно потапање.

Немачки бојни брод Scharnhorst је 1943. пребазирао у Норвешку, на позицију одакле је могао угрозити арктичке конвоје којима је вршено снабдевање Совјетског Савеза. Како се у норвешким водама налазио и немачки бојни брод Tirpitz, Британци су морали да обезбеде снажну пратњу за конвоје између Британије и Совјетског Савеза. Немци су почетком 1943. уочили један од таквих конвоја, а савезнички обавештајци су закључили да би наредни конвој, ознаке JW 55B, могао бити нападнут од стране немачких површинских бродова. Британци су своје ратне бродове поделили у две групе, како би извршили задатак обезбеђења конвоја JW 55B који је напустио луку Лох Ив 22. децембра. Три дана касније, стигао је извештај да је немачки бојни брод Scharnhorst са пет разарача (Z-29, Z-30, Z-33, Z-34 и Z-38) напустио луку базирања. Прва група британских ратних бродова, у којој су се налазили тешка крстарица Norfolk, крстарице Belfast и Sheffield, успева да нешто након девет часова у јутро 26. децембра успостави контакт. У кратком артиљеријском боју, британски бродови успевају да оштете радар на немачком бојном броду Scharnhorst. Метеоролошке прилике су се погоршавале, тако да је Scharnhorst изгубио могућност да искористи тактичку предност коју му је пружао радар. Страхујући да се сукобио са британским бојним бродом, Scharnhorst се окреће и удаљава од гониоца. Око поднева долази до још једног артиљеријског дуела, овог пута на штету британских бродова; крстарица Norfolk остаје без куполе главне бродске артиљерије и радара. Немци су још раније деташовали разараче са задатком да траже британски конвој, тако да је бојни брод Scharnhorst могао слободно да се врати у Алтафјорд.

Бојни брод Duke of York у потери за немачким бојним бродом Scharnhorst.

Јунак ове приче, бојни брод HMS Duke of York, налазио се у другој групи британских ратних бродова, заједно са лаком крстарицом HMS Jamaica и четири разарача (британски Saumarez, Savage и Scorpion и норвешки Stord). Ова група се приближавала немачком бојном броду који је пловио ка Алтафјорду; процене су говориле да би до сусрета требало доћи у 1715 часова. Међутим, Scharnhorst је променио курс, а крстарица Belfast је проследила податке са радара другој групи британских ратних бродова. Duke of York је успоставио радарски контакт са немачким бојним бродом у 1617, на даљини од 41 600 метара. Сходно томе, бродови су маневрисали тако да им циљ дође под бочну ватру, а и да разарачима буде погодно да изведу торпедни напад. Крстарица Belfast је у 1648 часова испалила осветљавајуће гранате како би осветлила немачки бојни брод, а ускоро су полетеле и осветљавајуће гранате са бојног брода Duke of York. Duke of York се до 1650 часова приближио немачком бојном броду на 11 000 метара и испалио бочни плотун из топова главне бродске артиљерије, успевши да једним пројектилом погоди циљ. Иако под тешком ватром британских топова, Scharnhorst је узвратио и чак и погодио Duke of York са два пројектила. Један од пројектила иако није експлодирао при удару у ногу јарбола, успео је да оштети инсталацију радара. Након испаљене 52 салве, Duke of York препушта Scharnhorst разарачима. Немачки бојни брод је због поготка у котларницу већ био успорен и самим тим лак плен за британска торпеда. Разарачи који су се налазили у другој групи бродова, извршили су торпедни напад, испаливши 28 торпеда; немачки бојни брод је погођен са четири торпеда. То је још више успорило Schranhorst. Duke of York и Jamaica у 1901 поново отварају ватру, овог пута са даљине од 9500 метара. Након петнаест минута, прикључује им се и крстарица Belfast. И Belfast и Jamaica су испалиле преостала торпеда. Scharnhorst је погођен са најмање десет пројектила, који су изазвали пожаре и експлозије, али и ућуткали највећи део секундарних батерија. Све три батерије главне артиљерије калибра 283 мм су престале да дејствују у 1916 часова, док је брзина пловљења пала на свега 10 чворова. У последњој фази битке, разарачи Matchless, Musketeer, Opportune и Virago испаљују на Scharnhorst 19 торпеда, услед чега немачки бојни брод добија критични нагиб преко левог бока, да  би се у 1945 часова преврнуо и потонуо. Преживело је свега 36 од 1932 чланова посаде. Након потапања бојног брода Scharnhorst и повлачења већине немачких бродова из Норвешке престала је потреба за држањем снажних поморских снага у британским водама.

Duke of York је са главнинoм Домовинске флоте 29. марта 1944. испловио из Скапа Флоу, са задатком подршке конвоја JW 58. Брод је деловао у Арктику и као заштита носача авиона са којих је изведен низ напада на немачки бојни брод Tirpitz, од средине до краја августа. У септембру, након ремонта и делимичне модернизације у Ливерпулу, Duke of York добија радар и додатно противавионско наоружање. Након тога, брод 25. априла 1945. добија наређење да се препотчињава британској Пацифичкој флоти. Проблем са електричном инсталацијом имао је за последицу кашњење, те је у Сиднеј упловио 29. јула, када је било и сувише касно за учешће у неким важнијим дејствима против јапанских снага.

Duke of York у Токијском заливу.

Како год, Duke of York је почетком августа придодат TF 37, заједно са четири носача авиона и бојним бродом King George V. Овај пловни састав је од 9. августа извео низ ваздушних напада на Јапан, све до 15. августа када је објављена капитулација Јапана. Након завршетка непријатељстава, Duke of York је заједно са бојним бродом King George V, присуствовао церемонији јапанске капитулације у Токијском заливу. Duke of York наредног месеца плови за Хонг Конг, како би се прикључио флоти која је тамо прикупљена ради прихватања предаје јапанског гарнизона; остаје командни брод британске Пацифичке флоте до јуна 1946, када се враћа у Плимут.

Након завршетка Другог светског рата, бојни брод Duke of York службује као командни брод Домовинске флоте; у активној служби остаје до 1949. године. Средином маја 1957. донета је одлука о резању брода у старо гвожђе. Бродско звоно је предато на чување школи Duke of York у Најробију (Кенија).

Тактичко-техничке карактеристике

Тип бојни брод
Класа King George V
Положена кобилица 5. маја 1937.
Поринут 28. фебруара 1940.
Уведен у оперативу 4. новембра 1941.
Судбина Изрезан у старо гвожђе 1957. године
Депласман 42 076 т
Дужина 227,1 м
Ширина 31,4 м
Газ 10,5 м
Погон 4 парне турбине Parsons, снаге 110 000 КС
Брзина пловљења 28,3 чв
Аутономија 15 600 М брзином од 10 чв
Посада 1556 чланова
Наоружање 10 х 360 мм
16 х 133 мм
48 х 40 мм
6 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита оклопни појас: 370 мм
палуба: 127 – 152 мм
куполе: 324 мм
Авио компонента 4 х Supermarine Walrus

 

 

Ordnance SBML, лаки минобацач

Британска војска је средином тридесетих година у наоружање својих пешадијских јединица увела минобацач калибра 2-инча, односно 50 мм, модела Ordnance SBML. Радило се о британској варијанти лиценцно произвођеног шпанског минобацача калибра 50 мм, који је пројектовала компанија Esperanza y Cia. За потребе опитовања новембра 1937. је произведена серија од десет минобацача, заједно са по 1600 разорних и димних мина. Испитивања спроведена током фебруара 1938. показала су се као успешна, што је за последицу имало покретање серијске производње.

Комплет минобацача Ordnance SBML

Уобичајену послугу минобацача чинила су два послужиоца, од којих је један држао и усмеравао цев минобацача, док је други члан послуге био задужен за пуњење цеви минобацача мином.

Британци су у време избијања Другог светског рата располагали са око 500 минобацача овог типа. Прва верзија овог минобацача била је означена са MkII упркос томе што се радило о првој верзији; ознака MkI је искоришћена за означавање минобацача сличног калибра али из доба Првог светског рата. Највећа предност овог оруђа лежала је у његовој једноставности (на цеви су биле офарбане беле линије за усмеравање оруђа, није било нишанских справа) и малој маси (није било лафета и тешке подлоге).

Послуга минобацача на положају

Произведено је неколико верзија минобацача, међу којима су биле и верзија са кратком цеви (намењена за наоружавање падобранских јединица) и верзија за уградњу у возила. Поред тога што су у комплету имали стандардне минобацачке мине (разорна, осветљавајућа и димна), минобацач је располагао и мином-мрежом са експлозивним пуњењем намењеном за прављење пролаза у минској препреци.

Минобацач Ordnance SBML уграђен на возило Bren

Минобацач је масовно коришћен у оружаним снагама Велике Британије и земаља Комонвелта, а доста њих је коришћено и у Кореји. У британским оружаним снагама се задржао до осамдесетих година.

Tактичко-техничке карактеристике минобацача

Порекло Велика Британија
Калибар 50,8 мм
Маса 4,8 кг
Дужина 53 мм
Послуга два члана
Маса мине разорна 960 г
димна 910 г
осветљавајућа 600 г
Елевација 45 до 90°
Брзина гађања 8 мина у минути
Ефикаасни домет 460 м

 

Westland Whirlwind

Westland Whirwind, британски двомоторни тешки ловац, први пут је полетео 1938. године, када ће се показати као један од најбржих борбених авиона у свету, а са четири аутоматска топа Hispano-Suiza 404 у носу био је и најснажније наоружан.

Развој

Конструктори авиона су средином тридесетих година схватили да је повећана брзина лета авиона за последицу добила знатно краће време дејства наоружањем ловачког авиона. Самим тим, то је даље за последицу имало смањење броја метака који би погодили циљ, а уједно и обезбедили обарање непријатељског авиона. Уместо два митраљеза стандардног калибра, захтевана је уградња шест или чак и осам митраљеза. Осам митраљеза, уграђених у Харикене и Спитфајере, користили су пушчану муницију, која није могла довољно да оштети авион непријатеља и избаци га из строја. Топ, као што је француски Hispano-Suiza HS.404, калибра 20 мм, наносио је далеко више оштећења, те је пажња конструктора преусмерена на авионе који су могли поднети уградњу четири оваква митраљеза.

Најагилнији ловачки авиони били су генерално гледано мали и лаки, ограничена количина горива коју су носили ограичавала им је акциони радијус и тиме их ограничавала на дефанзивну и улогу ловца-пресретача. Већи авиони и већи резервоари горива двомоторних авиона су због тога били ангажовани на офанзивним задацима.

Прва британска спецификација за моноплан високих перформанси, наоружан митраљезима издата је под ознаком F.5/34, али су авиони израђени под овом спецификацијом остали у сенци нових ловаца компанија Хокер и Супермарин. Команда британског краљевског ваздухопловства је сматрала да би експериментални авион наоружан топом калибар 20 мм био је хитно потребан, тако да је Министарство ваздухопловства 1935. године издало Спецификацију F.37/35. Спецификацијом је тражен једноседи дневно-ноћни ловачки авион, наоружан са четири топа; тражена је максимална брзина лета 64 км/ч већа од максималне брзине лета супарничких бомбардера, најмање 530 км/ч на висини од 4 600 метара.

На издату спецификацију је одговорило осам компанија. Компанија Boulton Paul је понудила моделе P.88A и P.88B, Bristol је понудио једномоторни Type 153 и двомоторни Type 153A. Компанија Hawker је понудила једну варијанту Харикена, Супермаринов модел 312 био је варијанта Спитфајера, док је Супермаринов 313 био пројекат двомоторног авиона са четири топа у носу и потенцијалом за уградњу још два топа у осовинама пропелера; компанија Westland је понудила модел P.9, погоњен са два мотора Rolls-Royce Kestrel K.26.

Предложени пројекти су проучавани маја 1936; препоручено је усвајање Супермариновог модела 313. Иако је пројекат компаније Супермарин био фаворизован не само због квалитета пројекта, већ и због обећавајућег Спитфајера, било је јасно да компанија неће моћи да радаи паралелно на два пројекта. Компанија Westland, која је имала мање посла и такође добар пројекат, изабрана је за производњу, заједно са пројектима авиона P.88 и Type 313. У фебруару 1937. је потписан уговор за градњу два прототипа, са очекивањем да прототипови полете средином наредне године. Прототипови пројекта P.88 и Type 313 су отказани у јануару 1938. године.

Топови у носу авиона

Конструктори су за погон авиона изабрали варијацију Ролс Ројсовог мотора Kestrel K.26, који ће касније добити ознаку Peregrine. Хладњаци мотора су се налазили у водећој ивици централне секције крила. У изради трупа авиона коришћен је углавном дуралуминијум, са изузетком репног дела авиона, за који је коришћена легура магнезијума. Пилот је захваљујући положају кокпита имао одличну прегледност. У носу су се налазила четири аутоматска топа калибра 20 мм.

Други прототип, ознаке L6845

Прототип ознаке L6844 је први пут полетео 11. октобра 1938; кашњење је изазвано касном испоруком мотора. Крајем године прототип је послат у Фарнбороу на испитивање. Whirlwind је приказао одличне летне карактеристике; једина мана била је неадекватна контрола током полетања, што је имало за последицу измену репних управљивих површина.

Whirlwind је по димензиама био прилично мали авион, нешто већи од Харикена. Стајни трап био је у потпуности увлачив и цела летелица је била „чиста“, са свега неколико отвора. Два мотора Peregrine, снаге по 885КС, убрзавали су авион до максималне брзине од преко 580 км/ч, што је била брзина једномоторних авиона. Акциони радијус авиона износио је 480 км. Прве испоруке авиона су уследиле јануара 1940. године.

Крајем 1940. године на ред за уградњу топова калибра 20 мм долази и Спитфајер, тако да је испуњен захтев за ловачким авионом наоружаним топом. У то време задаци ескорта и нису били више толико битни, те се Бомбардерска команда РАФ окренула ка ноћном летењу. РАФ је тражио двомоторни ловац са великим долетом и носивошћу (како би се уградио радар); Бристолов Beaufighter се више уклапао у потребе британског РАФ него Whirlwind.

Наруџбине за авион су зависиле од успеха тестирања; кашњења узрокована великим бројем модификација на два прототипа довеле су до тога да се прва поруџбина за 200 авиона задржи до јануара 1939. Ранији планови да се производња авиона не врши само у компанији Westland, већ да се упосле и производни капацитети других компанија, одбачена је у корист производње Спитфајера.

Упркос томе што је Whirlwind обећавао, производња је прекинута јануара 1942, након што је произведено свега 112 серијских авиона. Ролс Ројс је морао да се усредсреди на развој и производњу мотора Merlin и проблематичног мотора Vulture, тако да је мотор Peregrine практично отписан. Компанија Westland је била свесна да њихов авион, конструисан око мотора Peregrin, не може да користи други, већи мотор без свеобухватне реконструкције. Након отказивања производње авиона Whirlwind, покушано је са развојем авиона Whirlwind II, који је требао да користи модернији мотор Peregrine, снаге 1010 КС; од предлога се одустало када је Ролс Ројс у потпуности отказао производњу мотора Peregrine. Поред тога, за производњу авиона Whirlwind трошило се три пута више легура него за Spitfire.

Верзије

P.9 – прототип авиона; израђена су два примерка, ознака L6844 и L6845.

Whirlwind I – серијски произвођен авион; од наручених 400 примерака, произведено је 116.

Whirlwind II – ловац-бомбардер, настао конверзијом оригиналних ловаца MkI; извршена је конверзија 67 примерака.

Ноћни ловац – експериментална верзија авиона у улози ноћног ловца. Авион је био наоружан са дванаест митраљеза и једним топом калибра 37 мм; остао је на нивоу прототипа.

Merlin верзијаWestland је предложио уградњу мотора Merlin у свој авион; предлог је одбијен, али је пројекат употребљен у развоју висинског ловца Welkin.

Испитивање авиона у улози ловца-бомбардера.

ТТ карактеристике
Дужина 9,83 м
Распон крила 13,72 м
Висина 3,35 м
Маса празне летелице 3 777 кг
Максимална полетна маса 5 202 кг
Погон 2 х Rolls-Royce Peregrine, 885 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 1288 км
Акциони радијус 240 км
Плафон лета 9 240 м
Наоружање 4 х Hispano Suiza 20 mm
2 бомбе по 115 кг или
1 бомба од 230 кг

 

Activity, носач авиона

Activity, ескортни носач авиона који је током Другог светског рата пловио у саставу британске краљевске морнарице.

Ескортни носач авиона HMS Activity, октобра 1942. године

Ескортни носач HMS Activity је свој живот започео као теретни брод хладњача Telemachus, грађен за компанију Alfred Holt Line. Међутим, британско Министарство ратног транспорта га реквирира и преименује у Empire Activity. Јануара 1942. брод поново мења корисника, овог пута га реквирира Адмиралитет, који је и издао налог за реконструкцију брода у ескортни носач авиона HMS Activity.

То је била друга конверзија трговачког брода у ескортни носач авиона, која је спроведена у британском бродоградлишту. Претходник, ексортни носач авиона HMS Audacity, који је био кратког века, настао је реконструкцијом узапћеног немачког теретног брода Hannover.

Конверзија се није много разликовала од америчких конверзија. Брод је добио узану али дугачку летну палубу, димензија 150 х 20 метара, и један мали лифт на крају летне палубе, који је опслуживао мали хангар, димензија 26,5 х 18 х 6,4 м. Носач није имао катапулт, а од опреме за слетање располагао је са четири жице за хватање авиона и по једном сигурносном жицом и заштитном баријером.

Мали хангар и лифт ограничавали су број укрцаних авиона на свега десет, док су димензије лифта су ограничавале употребу авиона на моделе Swordfish и Martlet.

Swordfish на узаном лифту.

Носач је погоњен са два дизел мотора Burmeister & Wain, снаге 12 000 КС, који су обезбеђивали максималну брзину пловљења од 18 чворова. Све британске конверзије носача авиона имале су дупле пропелере, што је обезбеђивало бољу маневрабилност брода у односу на америчке конверзије.

Потапање немачке подморнице U-288

Оперативна употреба брода у улози ескортног носача авиона започета је 1. јануара 1943, након што су извршена испитивања брода. Октобра 1943. су извршене припреме за употребу носача у првој линији, што је подразумевало праћење конвоја на северном Атлантику. На овом задатку се налази до августа 1944. и за то време успева да својим авионима потопи немачке подморнице U-355 и U-288 (заједно са авионима са носача HMS Tracker), као и да оштети још три подморнице (U-362, U-673 и U-990).

HMS Activity, фебруара 1944.

Након поправки у Клајду (Шкотска), HMS Activity августа 1944. добија задатак да транспортује авионе у Триконмале (Цејлон). Крајем јануара 1945. године, напушта Британију са конвојем KM 39, са новом ознаком (R301), на задатак у Источноиндијској флоти. На путу до одредишта спашава 92 морнара са америчког транспортног брода Peter Silvester, који је 6. фебруара потопила немачка подморница U-862. Остатак рата проводи транспортујући авионе у региону индијског океана, да би одмах након рата добила задатак да отплови за Сингапур и укрца и превезе савезничке ратне заробљенике.

Из оперативне употребе излази по упловљењу у Клајд, а цивилној компанији Glen Lines бива продата 1946. Годину дана касније, под именом Breconshire, започиње свој стари-нови живот теретног брода. У служби остаје до априла 1967, када је изрезан у старо гвожђе.

HMS Activity, након конверзије у теретни брод, овде MV Breconshire

ТТ карактеристике
Tип ескортни носач авиона
Депласман 14 480 т пуни
Дужина преко свега 156,29 м
Ширина 20,27 м
Газ 7,6 м
Погонска група 2 дизел мотора, 2 осовинска вода
12 000 KS
Брзина пловљења 18 чв
Посада 700 чланова
Радијус пловљења 3 600 М
Наоружање 2 х 100 мм
20 х 20 мм
Авио компонента 10 авиона