Тако је рат почео

У 5,45 сати 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек су 3. септембра, по истеку својих ултиматума, Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 сати ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено.

Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатски, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније сажео овако:

  1. британска влада је уз помоћ „неутралног посредника“ водила разговор с Герингом и Хитлером;
  2. Мусолини је у последњем тренутку предложио да се сазове међународна конференција како би се одржао мир;
  3. француска влада је инсистирала на одлагању због свог плана мибилизације и евакуације жена и деце из Париза.

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Дахлеруса нису имали неко посебно значење. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали одвратити Британију од уласка у рат. На такве Дахлерусове предлоге Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док су год немачке трупе на пољској територији.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече и службено саопштили фон Рибентропу. У својој ноти Британија и Француска су упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима. Тог дана, а и следећег, дипломатске реакције на Западу су биле, међутим, много више под утицајем италијанског приједлога (о међународној конференцији) него Дахлерусових контаката. Тај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра спољних послова Бонета. који је, као што је рекао, „желео искористити и најмању прилику за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на основу уговора с Пољском, требало је да дође до објаве рата, док се с друге стране чинило да се мир ипак може сачувати. Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу.

Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију с Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико сати избити рат, ако не дође до новог развоја ситуације. На тој би се конференцији учесници договарали о одредбама Версајског уговора. које су проузроковале пољско-немачке несугласице. Уз то се Мусолини у почетку бојао да би могао изгубити иницијативу, јер Италија није била спремна да уђе у рат. Кад је за свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева је ревност видљиво опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Бонет. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Бонет је одмах проверио реакцију пољске владе. Пољска влада, је наравно, била врло увређена. Реакција пољског министра спољних послова Бека формулисана је овако: „Ми смо у пуном рату; не ради се сада о конференцији, него о пружању помоћи.“

У међувремену западне силе су се поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Показивали су нестрпљење што влада не доноси одлуку. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру

Тек је 2. септембра ујутру ситуација постала јаснија: превага је била у корист рата. Даладијеов говор у француској скупштини недвосмислено је садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској, тражени војни кредити били су одобрени. Тог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учешће Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће о томе хоће ли се немачке јединице сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ истог дана. Тако је план о конференцији сасвим отпао.

Тиме је наступила нова фаза у развоју ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављеном року буду што истоветнији. како би се тиме показало јединствен став.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада озбиљно су тежиле једногласности, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. С британске стране, инсистирало се на највећој журби и на истеку рока за највише два сата. Адмиралитет се, наиме, бојао да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мишљење није више допуштало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра вођени су интензивни телефонски разговори између Чемберлена, Халифакса, Даладијеа и Бонета. Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство бојало се ваздушних напада ако би ултиматум истекао прерано. Последице би могле бити катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација биле још у пуном јеку. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео истећи тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 сати ујутру. Касније је то одлагање померено до 9 сати истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће. Француска влада је рок истека ултиматума одредила за 4. септембар у 5 сати ујутру. Под тешким притиском Британаца Даладије је уверио генералштаб да то буде дванаест сати раније, тј. 3. септембра у 17,00 сати. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Бонет у последњем тренутку телефоном јавио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 сати, а Кулондре у 12 и 30 сати донекле су се разликовали. Оба су текста указивала на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је, међутим, јасно говорио о „стању рата“ које би наступило већ после два сата, кад Немци не би напустили Пољску, док те речи у француском ултиматуму нема. Француска је саопштила да ће од 17,00 сати испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења у којима су две силе започеле рат Неодлучност у француском ставу била је Немцима добро позната. Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци не намеравају предузети иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се радило у првом реду о уништењу Пољске. Уз то, Хитлер се надао да ће доћи до подељености међу западним силама.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор, у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости, која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владупоставивши Черчила на дужност првог лорда Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији, и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат. Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле рат Немачкој. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније. 20. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска, која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита сазнаје се како су ултиматуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту, Хитлер је као скамењен остао за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право испред себе, онда се окренуо фон Рибентропу и питао: „Што сад?“ Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један сат уручити ултиматум истог садржаја.“ Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала.

Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нека нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у углу. Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да нацистичке вође нису очекивале објаву рата од Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима видова оружаних снага рекао да не верује да би могло доћи до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога, у последњим недељама августа развио је велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је и предобро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је, додуше, рекао својим генералима да је рат у Пољској смео подухват, али су његови ризици увек били добро прорачунати. Већ је тада био уверен да ће моћи победити Пољску пре него што ће Запад стићи да се умеша и осујети му победу. У вече 3. септембра напустио је Берлин заједно с Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима и с неколико специјалних возова отпутовао на пољски фронт. Немачки продор већ је био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог одласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког Чикаго Трибјуна обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали како ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ралом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Имао је право. Изузев борбе на мору. на западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Сицкриг“ (пасиван рат).