Бојни брод Strasbourg

Strasbourg, другоизграђени бојни брод класе Dunkerque, изграђен је заједничким радом два бродоградилишта из Сент Назера, Penhoet и Loire. Кобилица је положена 25. новембра 1934, а брод је поринут 12. децембра 1936. Опремање брода је извршено у Бресту, одакле је и кренуо на пробне вожње. Почетком 1939. је ушао у оперативу. По спољном изгледу се од бојног брода Dunkerque разликовао само по томе што је имао командни мост на два нивоа. Ради лакше идентификације, бојни брод Strasbourg је добио једну белу траку на димњаку, а Dunkerque две. Гледано унутар бродова, Strasbourg је имао дебљи оклоп на боковима, оклопљене преграде и кровове купола главе артиљерије, док је капацитет танкова горива био повећан са 5 775 на 6 045 тона. Ове разлике су значиле да је бојни брод Strasbourg имао нешто већи газ и мању брзину пловљења.

Видљиве разлике у спољном изгледу бродова исте класе, copyright: Eric Rossignol

Предратна употреба бојног брода Strasbourg jе у највећем делу била налик употреби другог бојног брода из класе. Admiral Graf Spee је 30. септембра 1939. потопио британски теретни брод Clement. Како се знало да је немачки брод у јужном Атлантику, британски и француски Адмиралитет су се сложили да оформе потерну групу која ће базирати у луци Дакар. Већ седмог дана октобра из Бреста испловљава бојни брод Strasbourg са два дивизиона разарача. Ускоро им се прикључује носач авиона HMS Hermes са још три француска разарача. Три дана касније пловни састав, назван Ескадра „X“ ојачавају крстарице Algerie и Dupleix и два разарача. Команда над овим комбинованим саставом поверена је вицеадмиралу Дуплату, који је за командни брод изабрао крстарицу Algerie. На једној од патрола, Французи крајем октобра потапају немачки теретни брод Santa Fe. Трагање за Graf Speе-ом се продужило и у новембру, али без успеха. Током друге половине новембра, Strasbourg се враћа у Брест, да би у децембру отишао у док.

Бојни брод Strasbourg на Атлантику, снимљен са палубе бојног крсташа HMS Hood

Од јануара до потписивања Примирја, јуна 1940, Strasbourg је пловио искључиво са бојним бродом Dunkerque. У Мерс ел Кебир упловљава 3. јула.

Када су британски бродови отворили ватру на усидрене француске бродове у луци, котлови на Strasbourgсу производили пару за погон турбина, а крмени вез је отпуштен пре него је први пројектил пао у воду. Шрапнели су поломили крмено копље и пробили оплату димњака. Погинула су пет морнара који су се нашли на крми. Strasbourg је у 1810 пловио каналом, праћен са шест разарача класе Fantasque. Бојни брод је успео да избегне пројектиле калибра 381 мм, али њему најближи разарач, Mogador, није. Погодак у разарач је активирао шеснаест дубинских бомби и тако га избацио из строја. Преосталих пет разарача је наставило да плови са бојним бродом Strasbourg. Разарачи Lynx и Tigre су кренули ка британској подморници Proteus и оборили дубинске бомбе, у циљу спречавања напада подморнице на бојни брод. Шест разарача из луке Оран ће се касније придружити овој групи и наставити на исток.

Неочекивана појава ове групе француских бродова ван сидришта, као и интензивна ватра са бојног брода Dunkerque и обалских батерија, приморала је британску флоту да се удаље од обале. Британци су током маневра положили димну завесу, што је и њих онемогућило да осматрају покрете француских бродова, који се пловили ка истоку. Британски разарач Wrestler, који је чувао улазак у луку, суочио се са француским бојним бродом на малом одстојању и дошао под снажну ватру. Вештим маневром је успео да избегне уништење. Бојни брод Strasbourg је убрзавао до максималне брзине пловљења, када му је у домет дошао британски носач авиона Ark Royal. Поред повољне позиције за дејство, Strasbourg је пропустио да дејствује. Шест торпедних бомбардера Swordfish, наоружаних бомбама, и у пратњи два ловца Blackburn Skua у 1945 полеће са носача и напада Strasbourg, али без ефекта. Противавионска ватра је била снажна и прецизна и успела је да обори један ловачки авион из пратње. Два авиона Swordfish су била тешко оштећена, тако да нису успели да се домогну носача авиона.

Strasbourg излази из луке Мерс ел Кебир

Адмирал Сомервил је у 1843 одлучио да његов командни брод, бојни крсташ Hood, упути у потеру, пошто је то био једини британски брод довољно брз да сустигне француски бојни брод у бекству. Hood се у 2000 часова налазио 44 км иза бојног брода Strasbourg, што је било ван домета артиљерије. Како би успорили француски бојни брод, наређено је да авиони са носача авиона Ark Royal полете у напад. Напад авиона је био безуспешан. Потера је отказан у 2020, пошто су британски разарачи који су пратили HMS Hood имали још мало горива. Британцима су пристизали извештаји о јаким француским ескадрама крстарица и разарача из Алжира, ноћ је падала… HMS Valiant и HMS Resolution су били у непријатељским водама без пратње разарача. Бојни брод Strasbourg је наставио да плови брзином од 25 чворова све до хаварије у једној од котларница. Пет ложишта је било ван функције, што је за последицу имало пад максималне брзине пловљења на 20 чворова. Оштећења су поправљена у року од 45 минута, тако да је брод поново могао да заплови својом максималном брзином. Strasbourg је 4. јула у 2010 часова, у пратњи три разарача безбедно упловио у луку Тулон.

Strasbourg је 1941. и 1942. годину провео у Тулону, као командни брод француске флоте која је тамо базирала. Осећао се дефицит у гориву, тако да је Strasbourg за то време имао свега неколико краћих вожњи.

Савезници се 8. новембра 1942. искрцавају у северној Африци, а француски гарнизони престају да пружају отпор након свега неколико дана. Сви француски ратни бродови који су базирали на афричкој атлантској обали – предали су се Савезницима. Хитлер је за узврат наредио окупацију јужне Француске, мада је то било у супротности са Примирјем  потписаним 1940. У јутро 27. новембра, немачки тенкови улазе у Тулон. Један од тенкова у 0600 часова доспева на вез бојног брода Strasbourg. Брод је у складу са наређењем за потапање свих француских бојних бродова већ био напуштен. Тенк је испалио пројектил у једну од купола са топовима калибра 130 мм, при чему из групе која је постављала експлозивна пуњења гине један официр, а неколицина морнара је рањено. Неколико минута касније експлозивна пуњења уништавају куполе и отварају кингстон у машинском простору. Детонације изазивају пропуштања на подводном делу трупа. Strasbourg тоне у два метра дубок муљ, али остаје усправан. Око њега се раширила нафтна мрља из пробијених танкова горива.

Италијански „спасилачки тимови“ 17. јула 1943. подижу брод са дна, а Немци га у марту 1944. враћају Французима. Без могућности да га икако поправе, Французи одлучују да га уведу у луку и поставе основну посаду на њега. Касније, Немци искрцавају француску посаду и употребљавају брод за блокирање луке.

Вађење бојног брода Strasbourg са плитког дна, Тулон 1943.

Током напада Савезника на јужну Француску, авиони америчке 321. бомбардерске групе, делујући у складу са погрешним извештајима да је Strasbourg спреман за борбу, бомбардује га и тешко оштећује. Након бомбардовања, бојни брод Strasbourg бива насукан близу Сент Мандриера. Блиски промашај авио бомбе прави велики отвор у оплати брода, који није било могуће затворити нити извршити контраплављење, с обзиром да на броду није било посаде.

Бојни брод након савезничког бомбардовања

Планови развијани пре напада на Француску, а који су се односили на поправку бојног брода Strasbourg у америчким бродоградилиштима, сада су били немогући. Брод је извађен 1946. Француски Адмиралитет је предложио да се труп брода искористи за конверзију у лаки носач авиона. И овај план је пропао, овог пута због недостатка новчаних средстава, тако да је труп брода на крају завршио као платформа за испитивање подводних експлозија.

ТТ карактеристике
Тип бојни брод
Класа Dunkerque
Депласман 26 500 т стандардни
36 280 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас: 283 мм
палуба: 127–137 мм
куполе: 160 – 360 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
4 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Dunkerque, бојни брод

 

Бојни брод Dunkerque (клик на фотографију за већи формат)

Dunkerque, први француски капитални ратни брод изграђен након завршетка Првог светског рата, одобрен је од стране Парламента 19. јула 1931. Изграђен је у бродоградилишту у Бресту, где је кобилица положена 24. децембра 1931. Како је суви док Salou био премали да прими цео труп брода, било је неопходно изградити брод без мале прамчане секције. Недостајући део прамца је уграђен у сувом доку Laninon, да би брод био поринут 2. октобра 1935. Брод је маја 1936. подвргнут коначним тестовима пре уврштења у флотну листу француске ратне морнарице.

Првог дана маја 1937. бојни брод Dunkerque и званично постаје члан француске ратне морнарице. Две недеље касније је испловио на своју прву вожњу, за британсјку поморску базу Спитхед, а у оквиру присуства крунисању британског краља Џорџа Петог. Након крунисања се враћа у Брест, одакле 1938. креће на крстарење до Западне Индије и Дакара. Након тога се придружује француској Атлантској флоти, где 1. септембра 1938. постаје командни брод вицеадмирала Жонсула (Gensoul).

Половином априла плови у саставу специјалне ескадре крстарица и разарача, са задатком праћења школске крстарице Jeanne d’Arc из Западне Индије. Тензије у међународним односима су услед догађаја у Чехословачкој нарастали, а немачки оклопљени бродови су пловили уз шпанску обалу.

Маја 1939. је један од бродова домаћина британској Домовинској флоти, а крајем месеца плови на заједничку поморску вежбу француске Атлантске флоте и британске Домовинске флоте. У јуну се враћа у Брест, а месец дана касније адмирал Жонсул пребацује команду на бојни брод Strasbourg. Бојни брод Dunkerque добија у августу, да би 2. септембра испловио из Бреста на обезбеђење крстарице минополагача Pluton на пловидби ка Казабланци, а након тога обезбеђује крстарицу Jeanne d’Arc у пловидби ка острву Мартиник.

Француска Атлантска флота је по избијању Другог светског рата реорганизована у неколико ударних група. Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су се налазили у 1. линијској ескадри (1ère divisionde ligne) са још три крстарице и осам разарача најмодерније конструкције. Ове групе су организоване ради пресретања немачких оклопљених бродова, за које су Французи имали податке да се налазе на задатку. Поред овог, примарног, задатка, ове групе су могле бити ангажоване и за пратњу конвоја.

Из састава 1. линијске ескадре током октобра месеца се издваја бојни брод Strasbourg, који бива пребачен у састав друге групе. Извештаји су говорили да би немачки џепни бојни брод Deutschland могао да пресретне конвој са Јамајке, ознаке KJ 3. Француски повни састав 22. октобра испловљава и успешно прати конвој, а бојни брод Dunkerque се враћа у Брест три дана касније. Крајем новембра, заједно са крстарицама Georges Leygues и Montcalm и осам разарача, испловљава из Бреста како би се придружио британским снагама (међу којима се налазио и бојни крсташ Hood) у лову на џепни бојни брод Deutschland, који се према извештајима налазио у Северном мору. У ствари, бродови ове британско-француске флоте су трагали за немачким бродовима Scharnhorst и Gneisenau, који су 23. новембра потопили помоћну крстарицу Rawalpindi. Француски и британски пловни састав су се сусрели код најзападније тачке Енглеске, одакле су кренули у акцију. Услед тешког мора, неки од прамчаних простора на бојном броду Dunkerque су примили воду. Проблеми су се јавили и са сидрима, као и на оплати трупа, тако да је брзина пловљења смањена на 10 чворова. Након четири дана трагања за немачким бродовима, флота је извршила попуну горивом код Белфаста. Британци су 30. новембра добили податке да се немачки бродови налазе северно од 65º северне географске ширине, тако да су наставили пловидбу ка северу. Након неуспешне потраге, бојни брод Dunkerque се вратио у луку Брест. Током децембра 1939, Dunkerque превози већу количину француских резерви злата у Халифакс, а крајем децембра заједно са француском крстарицом Gloire и британским бојним бродом Nelson, испловљава из Халифакса и прати конвој са јединицама канадских оружаних снага за Велику Британију. Након извршења овог задатка, Dunkerque се враћа у Брест. У Бресту базира све док француски адмиралитет није почетком 1940, због нарастајуће опасности од рата са Италијом, одлучио да пошаље Dunkerque у Мерс ел Кебир. Мерс ел Кебир се сматрао повољнијом базом за деловање против италијанских снага. Ипак, како се у Средоземљу није ништа дешавало, Dunkerque се поново враћа у Брест, одакле је било планирано да се упути у предложено англо-француску операцију у Норвешкој. Када су Немци напали Норвешку, ова операција је отказана, тако да су се Dunkerque и Strasbourg вратили у Мерс ел Кебир.

Италија је 11. јуна 1940. објавила ат Француској. Француске крстарице, које су обезбеђивале конвој између Орана и Марсеја, нападнуте су 23. јуна од стране италијанских крстарица. Бојни бродови Dunkerque су Strasbourg испловили из Мерс ел Кебира, док је дивизион крстарица испловио из луке Алжир. Италијански бродови, прогоњени француским бродовима, кренули су ка својој матичној луци. Растојање се није могло смањити, те су француски бродови одустали од гоњења и вратили се у Мерс ел Кебир. Ту су сачекали и примирје са Немцима и Италијанима, које је потписано пола сата након поноћи, 25. јуна 1940. Ту им се придружују и стари бојни бродови Provence и Bretagne, четири разарача и тендер за хидроавионе. На овим бродовима је, сходно одредбама потписаног примирја кренула демобилизација и припрема за разоружавање.

Француска флота у луци Мерс ел Кебир, јул 1940. Бродови на левој страни, одоздо на горе: бојни бродови Dunkerque, Provence, Strasbourg, Bretagne и тендер за хидроавионе Commandant Teste

Британска ескадра „H” (Force H), у којој су се налазили бојни крсташ Hood, бојни бродови Resolution и Valiant, носач авиона Ark Royal, лаке крстарице Arethusa и Enterprise и једанаест разарача, појавила се 3. јула 1940. испред Мерс ел Кебира. Са разарача Foxhound је у 0724 послат емисар француској флоти. Емисар је на бојном броду Dunkerque разговарао са француским адмиралом Жонсулом. Преговори су због ултиматума запали у ћорсокак.

Британци су страховали да би француски бродови могли потпасти под немачку контролу. Поставили су Французима следеће захтеве:

  1. да се фрацуски бродови придруже Британцима и наставе борбу против Немаца,
  2. да исплове са редукованим посадама до британске луке, где ће се извршити репатријација посада,
  3. да исплове са редукованим посадама до француске луке у Западној Индији или на Мартинику, где би били демилитаризовани, или предати САД на чување до краја рата.

Адмирал Жонсул је тврдио да није у позицији да преда своје бродове, јер такву одлуку мора да донесе адмирал Дарлан у Паризу. Он је даље уверавао британског емисара да је добио наређење адмирала Дарлана да уколико немачке или италијанске снаге покушају да преузму бродове, исте потопи. Преговори су вођени у два дела; један у јутарњим часовима, преко посредника и један у послеподневним часовима, на бојном броду Dunkerque, а којим су присуствовали адмирал Жонсул са штабом. У међувремену, радови на демобилизацији су замењени припремама за испловљење. Ова припрема је обухватала и припрему бродова за борбу. Уочивши припреме, британски авиони полажу минску препреку од пет магнетних мина на улаз у луку. Тиме су даљи преговори додатно отежани, пошто је француска страна овај поступак сматрала непријатељским. Британски емисар се у 1600 попео на Dunkerque, у намери да преговара, али је адмирал Жонсул остао непопустљив. Одбио је да прихвати британску понуду. Преговори су и званично завршени у 1725 часова по локалном времену, када је емисар напустио палубу бојног брода Dunkerque. Тиме је сцена за сукоб француских и британских снага, први након 1815. године, коначно била постављена.

Бојни бродови класе Dunkerque у Мерс ел Кебиру (Dunkerque лево и Strasbourg десно)

Током преговора са Британцима, адмирал Жонсул је напоменуо да ће посаде бити редуковане, али да ће бродови остати у луци. Ови преговори су били закомпликовани и чињеницом да је команда француске морнарице тог дана пресељена, тако да директна комуникација са Дарланом није била могућа. У сваком случају, адмирал Сомервил (Somerville) је постајао нестрпљив, тако да је на крају послао поруку да ће британски бродови, уколико Французи не прихвате услове преговора, отворити ватру у 1730 часова. Наређење за припрему оруђа издато је одмах пошто је британски емисар напустио бојни брод Dunkerque. Британски бродови, удаљени око 14 000 метара од луке, отворили су ватру у 1754 часова. Прва салва са бојног брода Resolution је погодила лукобран, засипајући француске бродове камењем и шрапнелима. Француски бродови су у 1757 часова узвратили ватру. Посада бојног брода Dunkerque је ужурбано скидала вез када су пројектили калибра 381 мм погодили лукобран. Командант брода је наредио пражњење резервоара горива за авионе, а у 1800 је издао наређење за отварање ватре из оруђа главне бродске артиљерије. Топови калибра 130 мм су дејствовали против британских извиђачких авиона. У том тренутку је погођен бојни брод Bretagne, док је Provence погођен у 1803. Кроз неколико минута крма бојног брода Bretagne је горела и ускоро се преврнуо, што је пропратила јака експлозија. У међувремену, бојни брод Strasbourg је пловио ка главном каналу, брзином од 15 чворова, а британски бојни крсташ Hood концентрисао ватру својих топова на бојни брод Dunkerque.

Dunkerque је до наредбе за прекид ватре, издате у 1810, испалио 40 пројектила калибра 330 мм на британски бојни крсташ Hood. Услед прецизне ватре са француских бродова, британски састав је морао да се уз помоћ димне завесе помери западније. Ватра са обалских батерија је такође постизала свој ефекат. Артиљерцима са бојног брода Dunkerque било је тешко да одреде даљину до циља, пошто се између њих и британских бродова налазила тврђава Форт Сантон. Само што је кренула у заокрет, погађа га пројектил испаљен са HMS Hood. Пројектил је погодио крмени део брода; прошавши кроз хангар за хидроавионе и подофицирске просторије, направио је отвор 2,5 метара испод водене линије. Пројектил није експлодирао, али је на свом путу покидао електричне инсталације и онеспособио моторе крана за хидроавионе, а дошло је и до мањих пропуштања у танку горива.

Ускоро након што је командант бојног брода Dunkerque издао наређење за пловидбу ка каналу, брод је погођен салвом пројектила калибра 381 мм. Први од њих су погодили кров артиљеријске куполе број 2 и тешко је оштетили. Већи део пројектила је рикошетирао и пао на неких 2 000 метара од брода. Део оклопне плоче или самог пројектила, погодила је платформу за укрцај муниције, запаливши при томе две вреће барутног пуњења. Дим и ватра угушили су и спалили комплету послугу у десној половини куполе. Лева страна куполе је наставила са дејством, пошто је оклопљена преграда која је делила куполу на два дела задржала дим и ватру.

Други пројектил калибра 381 мм је пробио оклопљену палубу дебљине 115 мм, у близини двоцевног топа на десном боку брода. Пројектил је нанео велика оштећења у простору за припрему муниције и онеспособио дизалицу. Наставио је даље, пробио две преграде и експлодирао у просторији за вентилацију. Овај простор је уништен у потпуности, а сви чланови посаде који су се ту затекли погинули су или тешко рањени. У међувремену је дошло и до паљења муниције у просторији за њену припрему. Неколико пројектила калибра 130 мм, који су припремани за транспорт до оруђа, експлодирало је и побило послугу.

Дошло је и до експлозије близу машинског простора. Врели гасови, пламен и густа пара ушли су у машински простор, што је проузроковало смрт 20 чланова посаде који се послуживали генераторе и парне турбине. Десет чланова посаде је успело да побегне и спаси се. Комплетна опрема у овом простору је била ван употребе. Нестало је и електричне енергије, због чега је неоштећена купола са топовима калибра 330 мм морала бити локално покретана.

Трећи пројектил је прошао испод оклопног појаса и експлодирао унутар машинског простора који је стварао погон за спољне осовинске водове. Том приликом је оштећени котлови, вентили, паровод… прегрејана пара је почела да пуни просторију, осудивши посаду у машинском простору на сигурну и болну смрт.

Након ових погодака у функцији је остао само крмени машински простор и просторија са котловима која се налазила одмах испред ње. Погон је био ограничен на сега два осовинска вода. Максимална брзина пловљења је износила 26 чворова. Прекид инсталације уз десни бок брода проузроковала је нестанак електричне енергије, све док напајање није преусмерено преко левог бока. Због тога је бродом једно време кормиларено ручно. Укључена је резервна расвета, а купола број један је и даље водила борбу против британског бојног крсташа.

Стање бојног брода Dunkerque било је такво да није био способан за излазак на море, тако да је у 1810 часова добио наређење адмирала Жонсула да настави ка луци Сент Андре, где би му тврђава Форт Сантон и терен пружили какав-такав заклон. Након што је бојни брод Bretagne потонуо, а Provence заћутао, Британци су у 1812 прекинули ватру. Негде у то време је и Dunkerque стигао на наређено одредиште и усидрио се.

Продор дима у куполу број четири је у 1801 часова приморао посаду да затвори прамчане муницијске коморе са пројектилима калибра 130 мм. На срећу, Dunkerque је фактички још увек био у Мерс ел Кебиру, пошто су оштећења била велика и било би тешко употребити такав брод у борби. Са бродом неспособним да одржава своју борбену моћ услед кварова на спољним осовинским водовима, редуковања електро мреже, тешком проласку кроз одређене секције брода, без могућности мерења даљине до циља, адмирал Жонсул одлучује да не дозволи његов излазак на море. Уместо тога, наређује команданту брода да насуче брод. Пре него су га насукали, посада је успела да затвори отвор у одељку „К“, који је проузроковао плављење у резервоарима горива и околном простору. Евакуација дела посаде почела је одмах. На броду је остављено 400 чланова посаде ради отклањања последица битке. Реморкери Esterel и Cotentin, заједно са патролним чамцима Terre Neuve и Setoise су у око 1900 часова кренуле да тегле брод ка обали и ускоро га насукале.

Командант француских поморских снага у Африци је 4. јула изјавио да је бојни брод Dunkerque претрпео мања оштећења и да ће ускоро бити поправљен. Ова непромишљена изјава је изазвала брз одговор британске стране. Током вечери 5. јула, екадра „H“, која се вратила 4. јула у Гибралтар, поново се отиснула на море, али овог пута без бојног брода Resolution. Адмирал Сомервил је одлучио да за напад на Denkerque употреби авионе са носача авиона Ark Royal. Тако је 6. јула са носача Ark Royal полетела група од дванаест торпедних бомбардера Swordfish и дванаест ловачких авиона Skua. Противавионска одбрана луке није била припремљена за дејство, али је интензивирана након првог таласа напада на насукани брод. Полетели су и француски ловачки авиони.

Командант бојног брода Dunkerque је одлучио да на броду остави само људство за поправке оштећења. Патролни брод Terre Neuve се налазио везан уз Dunkerque и прекрцавао људство и сандуке са погинулим члановима посаде. Укрцај је још увек трајао када је започео напад. Два авиона из првог таласа су прерано лансирали торпеда тако да њихове експлозије нису нанеле никаква оштећења. Треће торпедо, које је правовремено лансирано, било је неисправно и није експлодирало. Други талас авиона је долетео у 0647 часова. Лансирана су још три торпеда, али ни једно од њих није погодило бојни брод. Једно је ипак погодило патролни брод и буквално га преполовило. Преостали авиони су долетели у 0650 часова. Два авиона из ове групе су успела да лансирају своја торпеда. Једно од њих је погодило реморкер који се налазио 70 метара удаљен од бојног брода, док је друго прошло испод кобилице бојног брода и погодило крмени део олупине патролног брода. Ипак, у крменом делу олупине су се налазиле дубинске бомбе које су прихватиле експлозију торпеда и саме експлодирале. Ова јака експлозија је направила отвор у оплати бојног брода.

На отвор је убрзо стављена привремена закрпа, ако да је 8. августа испумпана продрла вода. Поправке су се одвијале споро, тако да је за пловидбу био спреман тек 19. фебруара 1942. Испловио је у тајности и у Тулон упловио 20. фебруара у 2300 часова. Улази у док ради наставка поправки, али оне због недостатка материјала нису никад завршене. Радови су још увек били у току када су се Савезници искрцали на север Африке.

Бојни брод Dunkerque је потопљен од стране властите посаде у Тулону, 27. новембра 1942, спречивши тако да падне у руке Немаца. Посада је успела да уништи оруђа, турбине, даљиномере, радио уређаје и оптичке инструменте. Брод више није могао да плови.

Остаци бојног брода Dunkerque у Тулону, видљиви трагови Италијана (одрезан прамац, цеви топова…)

Италијански спасилачки тимови су 1943. започели резање брода. Како би ослободили док, Италијани су одрезали прамац брода и извукли брод ван дока. Крмени део брода је оштећен у каснијем савезничком бомбардовању. Италијани ће касније успети тако да униште брод, да поправка више није била ни у домену научне фантастике. Изрезали су и цеви топова 330 мм. Французи су после рата уклонили остатке брода из сувог дока, а 1958. су преостали део брода продали у старо гвожђе за 253 милиона франака (723 000 долара).
ТТ карактеристике
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас : 225 мм
палуба : 115–125 мм
куполе : 150 – 330 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Dunkerque, класа бојних бродова

Француска је у Први светски рат ушла са морнарицом укупне тонаже од 690 000 тона, са још 257 000 тона ратних бродова, укључујући бојне бродове, у изградњи. Наручено је и четири бојних бродова депласмана по 29 600 тона. Током рата, француска морнарица је изгубила 40% својих бродова. Ови бродови се нису могли надоместити пошто је копненој војсци дат приоритет у опремању. До 1918. су поринута четири бојна брода класе Normandie, да би њихово опремање заустављено, а градња петог брода из класе отказана. Топови калибра 340 и 140 мм, припремљени за уградњу у ове бродове, послати су на фронт, а котлови су уграђени у мање ратне бродове, патролне бродове и разараче.

Радови на бојним бродовима класе Normandie су 1920. и званично отказани. Французи су закључили да није мудро наставити радове на овим бојним бродовима, када су Американци, Британци и Јапанци градили бојне бродове далеко веће ватрене моћи. Француска морнарица је бојне бродове и даље сматрала најважнијим ратним бродовима, али стање француске економије је било такво да није могло подржати реконструисање пет бојних бродова класе Normandie, нити пројектовање нове класе бојних бродова. У француским морнаричким круговима се јавило више струја, које су заступале различита мишљења око тога који је тип бродова потребнији француској морнарици. Интересантно је да је буџет за 1920. годину предвиђао издвајања за испитивања топа калибра 457 мм. На крају, од пет некомплетних трупова бојних бродова класе Normandie, један је конвертован у носач авиона Bearn, а остали су изрезани у старо гвожђе.

Француска је 1922. присуствовала конференцији разоружавања, када јој је већи део Бојни бродови класе лоте био застарео. Француска је у погледу флоте морала да прихвати паритет са Италијом, и то тако да је обема било дозвољено 175 000 тона укупног депласмана  капиталних бродова. Штавише, политика владе и став јавности нису ишли у корист развоја флоте, немајући разумевања за потребе морнарице.

Француска морнарица је 1924. затражила нови програм изградње као замену за програм из 1912, а који је напуштен по избијању рата. Основна намера је била да се обезбеди сагласност Парламента за трошење новца у бродоградњи, тако да се та средства аутоматски приказују у буџету. Предложени датум завршетка програма изградње је био 1. јануар 1943, када би Француска достигла максимум дозвољене тонаже капиталних ратних бродова, договорен у Вашингтону. Француски парламент је одбио да да сагласност за програм, тражећи да морнарица сваке године подноси захтеве за нове бродоградње. Иако овај програм није усвојен, он је остао главна водиља у реконструкцији француске морнарице, све до Другог светског рата. Морнарица је захтевала годишњу квоту од 40 000 тона бродовља, сматрајући да је то довољно за задовољење њених потреба.  Овом захтеву није удовољено, тако да је морнарица морала да се задовољи са 33 000 тона бродовља годишње. Током периода 1924-30, тежиште је дато на разараче и крстарице, мада су неки од пројеката касније завршавали као капитални бродови.

1926, када су три најновија француска бојна брода: Bretagne, Lorraine и Provеnce били стари десет година, влада је затражила студију ратног брода типа бојни крсташ. Закључци студије су говорили у корист бојног крсташа који је могао да потопи „споразумске“ крстарице, да напада теретне бродове у конвојима заштићеним бојним бродовима, као и да извршава задатке извиђања у здруженим пловним саставима.

Када је Немачка 1928. најавила градњу крстарице или џепног бојног брода (зависно од извора) класе Deutschland, Француска је прекинула радове на пројектовању бојног крсташа депласмана 17 500 тона. Извршена је читава серија студија, у којима је стављен акценат на оклопну заштиту и ватрену моћ. Брзина пловљења је редукована, а како би брод био отпоран на поготке пројектила калибра 280 мм, пројектована је оклопна заштита дебљине од 203 до 305 мм. Французи су сматрали да је веома битно да се немачки брод потопи са што је могуће мање пројектила, тако да су сматрали да је потребно повећати калибра топова главне артиљерије са 305 на 330 мм. Предложена су два брода исте конструкције. Међутим, њихова изградња, уз нормалну изградњу разарача, крстарица и помоћних бродова, премашивала је одобрену годишњу квоту од 40 000 тона. Иако је Француска имала обезбеђену тонажу за градњу капиталних бродова, француски парламент није био вољан да обезбеди средства за градњу. У међувремену, у Женеви су 1927. са Британцима вођени разговори о конструкцији француских бојних бродова. Британце су желели да ограниче италијанску и француску бродоградњу у смислу да граде бојне бродове депласмана 25 000 тона, наоружане топовима калибра 305 мм. Француска није хтела да пристане на лимите у погледу величине бојних бродова. Три године касније, 1930, у Лондону је сазвана конференција на којој су Французи покушали да релаксирају ограничења Поморског споразума из Вашингтона, док су Британци, желећи да одрже паритет између Француске и Италије, инсистирали на ограничавању величине бојних бродова. Представници Француске и Италије нису пристајали на ограничење калибра главне бродске артиљерије на 305 мм, нити на депласман од 25 000 тона за бојне бродове. Након пуно разговора, што јавних, што тајних, Французи и Италијани су се повукли из даљег рада на конференцији.

Након потписивања Лондонског поморског споразума, британска влада је одржала одвојене преговоре са Французима и Италијанима, покушавајући да постигне споразум о будућим констукцијама бојних бродова и самим тим потпишу Лондонски поморски споразум. Француске и италијанске власти су такође одржали низ састанака и незванично се договорили да одрже паритет унутар одредби Вашингтонског поморског споразума. Постигнут је и договор да у периоду од 1931. до 1937. неће градити више од два бојна брода депласмана 35 000 тона, а да тонажа мањих конструкција капиталних бродова неће прелазити 70 000 тона.

У међувремену, француски конструктори бродова, одговарајући на захтеве француске владе, заполеи серију студија бојних бродова наоружаних топовима калибра 305, односно 330 мм, са депласманом који се кретао од 23 000 до 35 000 тона. Размтрано је и неколико конструкција бојних бродова наоружаних топовима калибра 380 и 406 мм, али је тежиште ипак дато на пројектовање бојног брода депласмана 25 000 тона и са бродском артиљеријом калибра 305 мм. Нови пројекат је 1930. био спреман за додатну оклопну заштиту како би издржао удар немачких топова калибра 280 мм, али и да би се заштитио од нарастајуће опасности од торпедног наоружања. Повећање оклопне заштите је условило смањење брзине пловљења, али зато калибар топова главне артиљерије није мењан. Француски морнарички кругови нису били задовољни пројектованим топовима калибра 305 мм, те су тражили да се ои замене топовима калибра 330 мм. Међутим, већи калибар топова је значио и већи депласман брода.

Топови калибра 130 мм, какви су били уграђени на француске разараче, били су снажни топови за своју величину, али су имали малу брзину гађања од свега 6 граната у минути. Таква брзина гађања није дозвољавала да се ово оруђе употреби за противавионску заштиту брода. Након пуно разматрања, донета је одлука да се француски капитални бродови наоружају топовима калибра 130 мм, али са другачијим типом затварача, који је омогућавао већу брзину гађања. Ови топови су требали бити допуњени митраљезима калибра 13,2 мм и топовима 37 мм.

Разговори одржани марта 1930. одредили су неке карактеристике брода. Утврђено је да ће оклопљена палуба пружати заштиту од авионских бомби масе 500 кг отпуштених са висине од 3000 метара, да ће се калибар главне артиљерије повећати са 305 на 330 мм и да ће се, у циљу смањења оклопљене цитаделе, топови клавне артиљерије налазити на прамчаном делу брода, слично као код британских бојних бродова касе Nelson и Rodney. Постављање главне бродске артиљерије у свега две куполе је посматрано као средство за уштеду на депласману.

Коначни пројект бојног брода класе Dunkerque је завршен 1931. Највећи проблем су задавале тачне димензије брода, до којих се није могло доћи без податка о стандардном депласману. Повећање калибра топова на 330 мм, већа оклопна заштита и жељена брзина пловљења учинили су депласман брода од 25 000 тона немогућим. Коначно је одлучено да депласман брода треба повећати на 26 500 тона. Поборници подморница и авијације су критиковали конструкцију брода, сматрајући да није довољно пажње посвећено противторпедној и противавионској заштити брода. Стога су француске поморске власти наложиле да се угради дубљи оклопни појас, као и универзална бродска артиљерија.

27. априла 1932. је одређено и име – Денкерк (Dunqerque). Парламенту није било јасно због чега је потребно имати брод депласмана 26 500 тона за супротстављање непријатељском броду од 10 000 тона. Стога су средства за градњу брода 1931. преполовљена, тако да је градња морала бити одложена. Коначно, децембра 1931. након пуно преговора, одобрена су средства за градњу Денкерка. Штавише, 1934, када је Мусолини најавио градњу два нова бојна брода, одобрена су средства за градњу другог бојног брода класе Dunkerque – Strasbourg. Бојни брод Strasbourg је требао да буде индентичан првом броду из класе, са разликом што су студије оклопа показале да оклопни појас треба да буде дубљи. Почетком јануара 1935. Француска је одбацила одредбе Вашингтонског поморског споразума и следила пример Јапана, тако да ограничења споразума нису више имала утицаја на развој француске флоте. Децембра 1935. је одржана поморска конференција у Лондону, где су присуствовали представници САД, Британије, Француске, Италије и Јапана. Јапанци и Италијани су се повукли из рада конференције пре него је дошло до потписивања.

Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су означавани различито; француски парламент их је називао бојним крсташима, бојним бродовима, оклопљеним бродовима, оклопљеним крстарицама… док их је морнарица увек означавала као бојне бродове.

ТТ карактеристике
Тип бојни брод
Класа Dunkerque
Бродови у класи 2 (Dunkerque и Strasbourg)
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни (Strasbourg за 780 т више)
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас Dunkerque: 225 мм; Strasbourg: 283 мм
палуба Dunkerque: 115–125 мм; Strasbourg: 127–137 мм
куполе Dunkerque: 150 – 330 мм; Strasbourg: 160 – 360 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 (D) или 4 (S) × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт