Рат је стварност

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја.

Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора.

Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости.

Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суoчила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада.

Увече 1. септембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Заштита објеката употребом врећа са песком

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније.

Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година.

Андерсоново склониште

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Евакуација деце из Лондона

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

Невил Чемберлен

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“

Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском.

Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“

Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио.

Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен.

У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да обезбедим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање.

Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

 

ДСР1

Бојни брод Strasbourg

Strasbourg, другоизграђени бојни брод класе Dunkerque, изграђен је заједничким радом два бродоградилишта из Сент Назера, Penhoet и Loire. Кобилица је положена 25. новембра 1934, а брод је поринут 12. децембра 1936. Опремање брода је извршено у Бресту, одакле је и кренуо на пробне вожње. Почетком 1939. је ушао у оперативу. По спољном изгледу се од бојног брода Dunkerque разликовао само по томе што је имао командни мост на два нивоа. Ради лакше идентификације, бојни брод Strasbourg је добио једну белу траку на димњаку, а Dunkerque две. Гледано унутар бродова, Strasbourg је имао дебљи оклоп на боковима, оклопљене преграде и кровове купола главе артиљерије, док је капацитет танкова горива био повећан са 5 775 на 6 045 тона. Ове разлике су значиле да је бојни брод Strasbourg имао нешто већи газ и мању брзину пловљења.

Видљиве разлике у спољном изгледу бродова исте класе, copyright: Eric Rossignol

Предратна употреба бојног брода Strasbourg jе у највећем делу била налик употреби другог бојног брода из класе. Admiral Graf Spee је 30. септембра 1939. потопио британски теретни брод Clement. Како се знало да је немачки брод у јужном Атлантику, британски и француски Адмиралитет су се сложили да оформе потерну групу која ће базирати у луци Дакар. Већ седмог дана октобра из Бреста испловљава бојни брод Strasbourg са два дивизиона разарача. Ускоро им се прикључује носач авиона HMS Hermes са још три француска разарача. Три дана касније пловни састав, назван Ескадра „X“ ојачавају крстарице Algerie и Dupleix и два разарача. Команда над овим комбинованим саставом поверена је вицеадмиралу Дуплату, који је за командни брод изабрао крстарицу Algerie. На једној од патрола, Французи крајем октобра потапају немачки теретни брод Santa Fe. Трагање за Graf Speе-ом се продужило и у новембру, али без успеха. Током друге половине новембра, Strasbourg се враћа у Брест, да би у децембру отишао у док.

Бојни брод Strasbourg на Атлантику, снимљен са палубе бојног крсташа HMS Hood

Од јануара до потписивања Примирја, јуна 1940, Strasbourg је пловио искључиво са бојним бродом Dunkerque. У Мерс ел Кебир упловљава 3. јула.

Када су британски бродови отворили ватру на усидрене француске бродове у луци, котлови на Strasbourgсу производили пару за погон турбина, а крмени вез је отпуштен пре него је први пројектил пао у воду. Шрапнели су поломили крмено копље и пробили оплату димњака. Погинула су пет морнара који су се нашли на крми. Strasbourg је у 1810 пловио каналом, праћен са шест разарача класе Fantasque. Бојни брод је успео да избегне пројектиле калибра 381 мм, али њему најближи разарач, Mogador, није. Погодак у разарач је активирао шеснаест дубинских бомби и тако га избацио из строја. Преосталих пет разарача је наставило да плови са бојним бродом Strasbourg. Разарачи Lynx и Tigre су кренули ка британској подморници Proteus и оборили дубинске бомбе, у циљу спречавања напада подморнице на бојни брод. Шест разарача из луке Оран ће се касније придружити овој групи и наставити на исток.

Неочекивана појава ове групе француских бродова ван сидришта, као и интензивна ватра са бојног брода Dunkerque и обалских батерија, приморала је британску флоту да се удаље од обале. Британци су током маневра положили димну завесу, што је и њих онемогућило да осматрају покрете француских бродова, који се пловили ка истоку. Британски разарач Wrestler, који је чувао улазак у луку, суочио се са француским бојним бродом на малом одстојању и дошао под снажну ватру. Вештим маневром је успео да избегне уништење. Бојни брод Strasbourg је убрзавао до максималне брзине пловљења, када му је у домет дошао британски носач авиона Ark Royal. Поред повољне позиције за дејство, Strasbourg је пропустио да дејствује. Шест торпедних бомбардера Swordfish, наоружаних бомбама, и у пратњи два ловца Blackburn Skua у 1945 полеће са носача и напада Strasbourg, али без ефекта. Противавионска ватра је била снажна и прецизна и успела је да обори један ловачки авион из пратње. Два авиона Swordfish су била тешко оштећена, тако да нису успели да се домогну носача авиона.

Strasbourg излази из луке Мерс ел Кебир

Адмирал Сомервил је у 1843 одлучио да његов командни брод, бојни крсташ Hood, упути у потеру, пошто је то био једини британски брод довољно брз да сустигне француски бојни брод у бекству. Hood се у 2000 часова налазио 44 км иза бојног брода Strasbourg, што је било ван домета артиљерије. Како би успорили француски бојни брод, наређено је да авиони са носача авиона Ark Royal полете у напад. Напад авиона је био безуспешан. Потера је отказан у 2020, пошто су британски разарачи који су пратили HMS Hood имали још мало горива. Британцима су пристизали извештаји о јаким француским ескадрама крстарица и разарача из Алжира, ноћ је падала… HMS Valiant и HMS Resolution су били у непријатељским водама без пратње разарача. Бојни брод Strasbourg је наставио да плови брзином од 25 чворова све до хаварије у једној од котларница. Пет ложишта је било ван функције, што је за последицу имало пад максималне брзине пловљења на 20 чворова. Оштећења су поправљена у року од 45 минута, тако да је брод поново могао да заплови својом максималном брзином. Strasbourg је 4. јула у 2010 часова, у пратњи три разарача безбедно упловио у луку Тулон.

Strasbourg је 1941. и 1942. годину провео у Тулону, као командни брод француске флоте која је тамо базирала. Осећао се дефицит у гориву, тако да је Strasbourg за то време имао свега неколико краћих вожњи.

Савезници се 8. новембра 1942. искрцавају у северној Африци, а француски гарнизони престају да пружају отпор након свега неколико дана. Сви француски ратни бродови који су базирали на афричкој атлантској обали – предали су се Савезницима. Хитлер је за узврат наредио окупацију јужне Француске, мада је то било у супротности са Примирјем  потписаним 1940. У јутро 27. новембра, немачки тенкови улазе у Тулон. Један од тенкова у 0600 часова доспева на вез бојног брода Strasbourg. Брод је у складу са наређењем за потапање свих француских бојних бродова већ био напуштен. Тенк је испалио пројектил у једну од купола са топовима калибра 130 мм, при чему из групе која је постављала експлозивна пуњења гине један официр, а неколицина морнара је рањено. Неколико минута касније експлозивна пуњења уништавају куполе и отварају кингстон у машинском простору. Детонације изазивају пропуштања на подводном делу трупа. Strasbourg тоне у два метра дубок муљ, али остаје усправан. Око њега се раширила нафтна мрља из пробијених танкова горива.

Италијански „спасилачки тимови“ 17. јула 1943. подижу брод са дна, а Немци га у марту 1944. враћају Французима. Без могућности да га икако поправе, Французи одлучују да га уведу у луку и поставе основну посаду на њега. Касније, Немци искрцавају француску посаду и употребљавају брод за блокирање луке.

Вађење бојног брода Strasbourg са плитког дна, Тулон 1943.

Током напада Савезника на јужну Француску, авиони америчке 321. бомбардерске групе, делујући у складу са погрешним извештајима да је Strasbourg спреман за борбу, бомбардује га и тешко оштећује. Након бомбардовања, бојни брод Strasbourg бива насукан близу Сент Мандриера. Блиски промашај авио бомбе прави велики отвор у оплати брода, који није било могуће затворити нити извршити контраплављење, с обзиром да на броду није било посаде.

Бојни брод након савезничког бомбардовања

Планови развијани пре напада на Француску, а који су се односили на поправку бојног брода Strasbourg у америчким бродоградилиштима, сада су били немогући. Брод је извађен 1946. Француски Адмиралитет је предложио да се труп брода искористи за конверзију у лаки носач авиона. И овај план је пропао, овог пута због недостатка новчаних средстава, тако да је труп брода на крају завршио као платформа за испитивање подводних експлозија.

ТТ карактеристике
Тип бојни брод
Класа Dunkerque
Депласман 26 500 т стандардни
36 280 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас: 283 мм
палуба: 127–137 мм
куполе: 160 – 360 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
4 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Бојни брод Richelieu

Када је Немачка напала Француску маја 1940. године, три бојна брода су се налазила у изградњи, са Ришељеом у завршној фази опремања. Кобилица бојног брода постављена је 22. октобра 1935. године у бродоградилишту у Бресту, да би 17. јануара 1939 прешао у док. Дуготрајна изградња резултат је измена дизајна, мањка радне снаге…  Труп је грађен из три секције, како би се избегло дуго коришћење бродограђевних капацитета бродоградилишта компаније Lanion Drydocks, често ангажованих на доковању и опремању великих бродова. Средњи сектор је направљен у Салоу у исто време док је у другом доку комплетиран бојни брод Денкерк. Након тога „брод“ је заплутао и отегљен је у већи док компаније Lanion Drydocks где су монтирани прамчани и крмени сектор.

Након почетка Другог светског рата 1939. године, убрзани су радови на опремању брода. Петог маја 1940. године британска влада шаље војводу од Кента да провери степен изградње бојног брода Ришеље. Краљевска морнарица била је забринута. Желела је да нови француски бојни брод оснажи Домовинску флоту у предстојећем сукобу са немаким бојним бродовима, који су били врло близу увођења у оперативну употребу.

На дан немачке инвазије на Француску, капетан брода се састао са радницима у бродоградилишту како би се рад на опремању брода убрзао, те се топови главне артиљерије могли испробати до 15. јуна. Систем елевације топова и окретања куполе испробан је 31. маја, да би у наредним данима пет топова калибра 100 мм били спремни за паљбу, уграђена су 4 двоцевна ПАТ калибра 37 мм. Урађено је доста и на мерачима даљине. Недељу дана касније капетан брода извештава француски Адмиралитет да муницијске коморе неће бити готове до 15. јуна. Адмиралитет је бринуо због могућих напада немачких авиона на бродоградилиште. 13. јуна реализована је пробна вожња на мерној миљи, када брод постиже брзину од 32 чв. Паљба из топова калибра 380 и 100 мм, са ограничењем од свега 6 граната по цеви, није била довољна за утврђивање поузданости и прецизности бродске артиљерије. Пуњење топова главне артиљерије трајало је и по 15 минута, јер је био уграђен привремени систем за пуњење уместо припадајућег. Брод се враћа у Брест 14. јуна како би утоварио све расположиве количине артиљеријске муниције. Истог дана Немци нападају луку Брест из ваздуха.

Француски Адмиралитет 15. јуна издаје наређење да бојни бродови Ришеље и Жан Бар буду спремни за пловидну до британске луке. Припрема је укључивала утовар све опреме која је требала бити уграђена на брод, а није се имало времена. Ришеље је укрцао пројектиле 380 мм колико год је могао, пошто је муниција тог калибра била дефицитарна у иностранству. Барутна пуњења, лакша за производњу, била су на другом месту по приоритету за укрцај на брод. За два дана је укрцано 269 пројектила и 48 барутних пуњења, те 1 770 граната калибра 100 мм и 2 030 граната 37 мм. Укрцане су и залихе хране за два месеца. Остатак муниције, 400 пројектила 380 мм и 14 000 граната 152 мм требало је транспортовати теретним бродовима.

Немачки ваздушни напади интензивирани су 18. јуна. У 1235 часова, реморкер Прованс наилази на мину и тоне недалеко од Ришељеа. Пре зоре, француски Адмиралитет мења одлуку и наређује бродовима да плове ка француским колонијама, а да ни по којој цени не смеју да падну Немцима у руке. Ришеље је кренуо за Дакар под пратњом разарача Fougueux и Frondeur. Поред посаде, на брод је укрцана и цела морнаричка академија, као и неколико инжињера и Штаб француске морнарице.

Ришеље у л. Дакар, заштићен противторпедним мрежама

Ришеље уповљава у Дакар 23. јуна; ту су обезбеђена десет дана радова на артиљерији како би се подесили системи главне бродске артиљерије, као и подешавање топова калибра 152 мм за аутоматску паљбу. У исто време у луци Дакар се налазио и британски носач авиона Хермес. Командант носача авиона је одмах дошао у посету и покушао да убеди команданта Ришељеа да отплови за Фритаун. У међувремену, политичка ситуација у Дакару није још увек била нерешена, услед наступајућег Примирја, тако да гувернер из Дакра наређује свим француским бродовима који су били везани у луци да исплове за Казабланку или Порт Етјен. Ришеље испловљава за Казабланку 25. јуна. Када је командант брода затражио дозволу да уплови у Казабланку, адмирал Дарлан му наређује да се врати у Дакар. У пролазу крај Порт Етјена, француски брод бива осмотрен од стране HMS Dorsetshire који почиње да га прати. Око поноћи 27. јуна бродови се раздвајају и Ришеље безбедно упловљава у Дакар. 3. јуна 1940. године Британци шаљу ултиматум француским снагама у Африци који је одмах игнорисан. Сви француски бродови добијају наређење да одговоре на евентуално отварање ватре. Адмирал Плансон, командант француске Западне Африке, одбија да преговара са Британцима и упозорава да ће уколико се приближе Дакару бити отворена ватра на њих.

Четири дана касније, авион  са носача авиона Хермес избацује шест дубинских бомби скоро уз сам бојни брод Ришеље и неопажено се повлачи. Дубинске бомбе су бачене у плитку воду (15,4 метара) тако да су остала неактивирана.

Ришеље је био на везу негде на половини између острва Горе и спољног лукобрана луке Дакар, из страха да уколико се веже уз обалу неће моћи брзо испловити. Као заштита, око њега је везано 5 теретних бродова.

У 0500 часова посада почиње да припрема брод за испловљење. План команданта брода био је да сидри брод на спољном прилазу луци и да ту чека даљи развој ситуације. Како било, шест авиона Свордфиш са носача авиона Хермес изводи торпедни напад на Ришељеа. Нити један авион није оборен. Торпеда којима је извршен напад имали су пуњење од 450 фунти ТНТ, магнетске упаљаче и подешавање дубине на 11,55 метара. Газ брода у тренутку напада износио је 10,4 м. Напад је извршен преко десног бока; иако без директних погодака, једно торпедо је приликом проласка испод кобилице брода активирано магнетним упаљачем и експлодирало испод левог бока брода. Никада није прецизно утврђено да ли је торпедо активирано проласком испод кобилице, или ударцем у бачене дубинске бомбе. Француски званични извештаји говоре о поготку „једног или два торпеда“. Докази указују на могућност да је торпедо активирано проласком испод кобилице, услед чије експлозије су детониране и дубинске бомбе. Сигурно је да су дубинске бомбе биле близу и да су могле да изазову оштећења, јер сам брод није мењао позицију веза између бацања дубинских бомби и торпедног напада из ваздуха. Детонација је била јака тао да се брод тресао и љуљао на сидру.

Званични извештаји додају да је услед мале дубине (свега 15 метара) могло доћи до рефракције ударног таласа од дна и самим тим је и јаче деловање на труп брода. Извештаји о штети указивали су на извијену кобилицу у дужини од 25 метара, деформисану оплату брода, извијене танкове уља у смеру експлозије, пропуштањима уља и горива, оштећењу леве погонске осовине, избацивање електро генератора из погона, лом радио антене, кварове на моторима за погон листова кормила…

Штета и пропуштања била су озбиљна. Лева унутрашња погонска осовина била је комплетно неупотребљива, док је спољашња могла да се окреће са великим потешкоћама. Деформација неколико водонепропусних преграда у одсецима О и П узроковале су пропуштања различитог интензитета… брод је добио трим од 0,6 м. Подсистем кормиларења био је ван функције, али се могло кормиларити ручно. Још већи проблем било је непостојање одговарајућег бродоградилишта у којима би могле бити извршене поправке. Једина таква бродоградилишта у Европи и Африци већ су била у рукама или Немаца, или Британаца. Гибралтар је био под контролом Британаца…  Импровизоване поправке извршене су одмах. Заустављен је и продор воде, тако да се могла испумпати вода из просторија. Након што су примили извештај са Ришељеа 28. августа, људима у француском Адмиралитету постало је јасно да брод неће моћи напустити Дакар под садашњим околностима. Извештаји су указивали да турбине нису у оси, да је артиљеријски директор за топове 380 мм ван функције, да су два директора за топове 152 мм ван функције, да на 9 м испод водене линије постоји три пропуштања, да постоје тешкоће у напајању електричном енергијом, да постоји квар у електро инсталацији код топова 100 мм, да постоје структурне деформације на куполама топова 152 мм, да постоје проблеми у системима дренаже и вентилације.

Када је Ришеље испловио из Бреста, 18. јуна 1940. године, топови калибра 380 мм нису били комплетирани, а самим тим ни испитани.  У време упловљења у Дакар, на броду је било барута само за 48 пуњења. Између јуна и септембра недостајући барут је набављен изузимањем са бојног брода Стразбур (Strasbourg).

И поред свих побројаних оштећења, топови на Ришељеу били су нетакнути. У спрези са батеријама обалске одбране, лука Дакар је имала солидну ватрену моћ. Ришеље је пребазиран из луке на моло, крмом према отвореном мору. На тој позицији су је затекле англо француске инвазионе снаге, које су кренуле да заузму Дакар у јутро 23. септембра 1940.

Генерал де Гол је са британским савезницима намеравао да преузме Дакар од Вишијеваца и тако стави Ришеље под команду снага Слободне Француске. Ришељеа су намеравали да отпреме за Британију где би се извршила поправка и завршило опремање. 23. септембра снаге су се приближавале маглом обавијеном граду. Инвазионе снаге допремане су британским пловним саставом јачине 2 бојна брода, 1 носач авиона, 4 крстарице и бројним помоћним бродовима. У почетку је послат преговарачки тим на обалу како би убедио гарнизон да се преда и да пређе к њима. Преговарачи су одмах одбијени, чак и заробљени. У 0610 часова Ришеље отвара ватру на извиђачке авионе са носача авиона Арк Ројал. У 1000 обалска батерија отвара ватру на британски разарач. Ускоро почиње и битка. У то врме на Ришељеу само је друга кула била спремна за дејство. Две троцевне куле калибра 152 мм биле су спремне за дејство, док је за трећу недостајала муниција. Топови калибра 100 мм су били такође спремни за дејство.

Битка се наставила и сутрадан, 24. септембра. У 0715 часова авиони са Арк Ројала бомбардују Ришељеа, али без погодака. У 0940 часова британски бојни бродови Barham и Resolution приближили су се на 12436 метара од Ришељеа и отворили ватру на њега. У покушају да узврати ватру, Ришељеова купола је истовремено испалила и последњу салву. Дошло је до експлозије у куполи, тако да је брод остао без главне артиљерије. Борбу наставља топовима калибра 152 мм. Ниједно зрно калибра 152 мм није пало на британске бродове. Обалска батерија је једино успела да уракљи британске бродове зрнима калибра 240 мм.

Током артиљеријског боја, Британци су успели  да уракље Ришељеа са неколико зрна 381 мм. Коначно, једно зрно погађа брод између моста и димњака. Том приликом проузрокована је мања штета и пожар који је брзо угашен.

У току ноћи оспособљена је купола I главне артиљерије. У 0740 британски бојни бродови се поново приближавају луци. На даљини од неких 20 000 метара, Ришеље отвара ватру из топова 380 мм. Једно од зрна погађа бојни брод Бархам  у висини куле Б, при чему настаје отвор у трупу пречнка 1,2 м. Британци су испалили око 250 пројектила, од којих ни једно није погодило француски бојони брод. Након што је подморница Вишијевске Француске торпедовала Resolution, Британци прекидају акцију.

Затишје у борби омогућило је да се испита разлог експлозије топа 380 мм. Утврђено је да је барут исправан, а да разлог експлозије лежи у неисправном зрну. Француска је по први пут производила зрна калибра 380 мм, а ратни услови нису омогућили адекватно тестирање произведених зрна.

Присуство Ришељеа и Жан Бара у афричким лукама под контролом Француске још увек је изазивало страховања да би могли пасти Немцима у руке.Вишијевска влада тврдила је да не постоји таква могућност. Током новембра председник САД, Рузвелт, уз подршку владе САД нуди да откупи два бојна брода од Француза. Таква могућност се одбија уз образложење да је то против одредби примирја потписаног 1940. године са Немцима. 23. новембра 1940. године председник Рузвелт, након што је примио чврста уверавања од владе Вишијевске Француске, информише Черчила да маршал Петен неће померати та два брода, а да пре тога не информише влааду САД.

Новембра 1942. године, Ришеље је дочекао у луци Дакар, не узевши никаквог учешћа у инвазији на северну Африку. Брод није ни био у могућности да предузме било шта, у складу са већ ранијим оштећењима. Савезници нису били сигурни о каквим се оштећењима ради. Након успешних преговора између Савезника и адмирала Дарлана, бојни брод Ришеље прелази на страну Савезника. 30. јануара 1943. године испловљава и креће пут САД на поправку и модернизацију.

Њујоршко бродоградилиште креће са радовима крајем фебруара 1943. године. Тада се појављују многи проблеми, услед неусаглашености метода у изградњи бродова ових двеју нација. Такође су и стандарди у конструкцији и изради били другачији. Планови брода нису били доступни, јер су остали у Француској која је још увек била под окупацијом. Састав француског челика није био познат у САД. Француски топови били су необични и тешко се могло доћи до делова за њихову поправку. Исти проблеми су се јављали и у погонском комплексу. Тако су на крају топови преиначени у калибар 381 мм, како би могла да се употребљава британска муниција, које је било у довољној количини. На брод је тада уграђено 46 топова калибра 40 мм, као и 50 топова калибра 20 мм.

Бојни брод Ришеље, 1946.

Августа 1943. године брод је био спреман за пробну вожњу. Након убрзане обуке и увежбавања, Ришеље плови за Мерс ел Кебир. Након кратког боравка у Африци, придружује се Домовинској флоти у Скапа Флоу, новембра 1943. године. Током фебруара 1944. године Ришеље пружа заштиту носачима авиона у операцији у водама Норвешке. Током боравка у Великој Британији, на брод се уграђују још 11 топова калибра 40 мм, док се у исто врме извршила и демонтажа 9 топова 20 мм.

Марта 1944. године Ришеље се придружује британској Источној флоти. Учествује у нападу на Сабанг 19. априла, потом учествује у више мисија бомбардовања обале. У Тулон стиже 1. октобра како би преузео нову посаду, а одређено време проводи у Гибралтару на доковању. Јануара 1945. године улази у састав Треће борбене ескадре британске Источне флоте и извршава задатке гађања јапанских положаја на обали Сингапура и на Никобарским острвима. Маја 1945. године, заједно са неколико крстарица и разарача учествује у трагању за јапанском крстарицом Хагуро у водама Андаманских острва.

У јулу месецу 1945. године бојни брод Ришеље плови за Дурбан у јужној Африци, где је требао да буде докован. Командант брода одбија да се брод докује у нов, тек дотегљени пливајући док, и препушта ту „част“ британском бојном броду HMS Valiant. Док се под теретом бојног брода Валијант ломи на два дела, са великим ризиком да се преврне заједно са бродом. Валијант се извлачи из дока, и са оштећењима се враћа у Велику Британију. Ришеље се 15. августа 1945. године враћа у Тринкомале (Шри Ланка).

ТТ карактеристике
Тип и класа бојни брод класе Richelieu
Депласман 35 000 т (стандардни); 47 548 т (пуни)
Дужина 247,9 м
Ширина 33 м
Газ 9,7 м
Погон 4 Parsons турбине, 6 котлова Indret Sural, 150 000 КС
Брзина 30 чв
Даљина пловљења 8500 миља
Посада 1620 чланова
Наоружање 8 x 380 мм (2 х 4)
9 x 152 мм (3 х 3)
12 x 100 мм (6 х 2)
пре ремонта 1943.
ПАТ 37 мм
ПАМ 13,2 мм
након ремонта 1943.
56 х 40 мм (14×4)
48 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита појас 343 мм
палубе 50 до 170 мм
куполе 445 мм
Авио компонента трилетећа чамца Loire 130 (два катапулта, кран и хангар за смештај летелица)

Jean Bart, бојни брод

Jean Bart након Другог светског рата

Уговор за градњу другог брода из класе Richelieu, бојног брода Jean Bart, добила су 27. маја 1936. бродоградилишта Chantier de Penhoet и Chantier de Loire. Француска морнарица је одобрила неколико измена које су убрзале градњу брода.

Кобилица брода је положена 12. децембра 1936, док је почетак испитивања брода пред увођење у оперативу заказана за 1. децембар 1939. Међутим, због застоја у француској привреди, потешкоћа у набавци материјала и других проблема, поринуће брода је одложено за октобар 1940. Након избијања Другог светског рата, број радника који су учествовали у градњи брода повећан је са 2 500 на 2 800, а радна недеља је повећана на 72 радна сата. Брод је тако поринут неких седам месеци раније, 6. марта 1940.

Немачка је 10. јуна 1940. напала Француску, а сам брод је био вероватна мета немачке авијације. Брод је за одбрану од напада из ваздуха добио осам митраљеза калибра 13,2 мм. Бројне узбуне од напада из ваздуха успоравале су радове на опремању брода, тако да бродоградилиште није могло даље гарантовати да ће завршити брод до 1. октобра. Французи 17. маја доносе одлуку да брод мора напустити Сен Назер што је пре могуће, или да буде уништен. За испловљење се, због плиме, морао чекати 20. јун. Доста тога је зависило и од тога да ли ће се канал до реке Лоаре, дужине 200 м, добро избагерисати. Ситуација на фронту се 25. маја знатно погоршала, тако да се без посебног наређења кренуло са багерисањем канала до реке.

Испловљење је зависило од извршених радова на броду. Реморкери су могли да тегле брод, али је тегљење брода на мору пуном непријатељских подморница представљало рискантан подухват. Французи су 18. маја закључили да брод мора испловити на сопствени погон, те да се до 20. јуна мора обезбедити бродски погон на два осовинска вода, уградити нешто навигацијске опреме, већи део електричних инсталација и средства везе. Да би се ови задаци реализовали, радна снага је повећана на 3 000 радника, па потом на 3 500, а радни дан је трајао 12 часова. За случај неиспуњења ових задатака, брод је морао бити уништен, пошто се није смело дозволити да брод падне Немцима у руке.

На другој страни, инжињерци су гарантовали копање канала дубине 8,75 м, широког 52 м до 20. јуна, што је значило да ће пролазак брода овим каналом бити проблематичан. Брод је морао бити олакшан, скоро без воде, горива, залиха, са само једном комплетном куполом главне артиљерије.

Док је испражњен 22. маја, након чега је извршено бојадисање подводног дела брода. Први пропелер је уграђен 3. јуна, четири дана касније је уграђен и други. Оба пропелера су узета из магацина резервних делова за бојни брод Richelieu. Кормило је уграђено 9. јуна, када су завршени и радови на помоћним моторима. Три дана касније испробани су котлови који су стварали пару за погон турбина. Посебна пажња је посвећена балансирању осовинских водова, листова кормила, пропелера… што је све требало завршити до 17. јуна.

У међувремену, донета је одлука да се троцевне куполе топова калибра 152 мм, чија је конструкција услед недостатка материјала каснила – замене са пет двоцевних топова калибра 90 мм.  Топови су у рекордном року били уграђени, али је искрсао проблем са муницијом – бродоградилиште није располагало потребном количином муниције калибра 90 мм.

Топови и кров куполе број један су уграђени 13. и 14. јуна. Одлучено је да се комплетира само прамчана купола, чак иако је бродоградилиште имало на располагању осам топова калибра 380 мм; преостали топови ће бити укрцани на помоћни брод који ће пловити иза бојног брода Jean Bart. Топови су уграђени на брзину, без потребне опреме, тако да нису били добро поравнати у колевкама. Касније, током утовара осталих топовских цеви на помоћни брод доћи ће до квара на дизалици након укрцане друге цеви. Командант бојног брода је одбио да преостале цеви укрца код себе, плашећи се да се не насуче у каналу. Стога су радници бродоградилишта униптили обе цеви. Касније ће и помоћни брод бити потопљен од стране немачких авиона.

Турбине, генератори и кормиларски уређај су тестирани 16. јуна, а истог поподнева су котлови стављени у погон. Магнетни компас је уграђен, али без вршења компензације; уграђени су и машински телегради и средства унутрашње бродске везе. Средства комуникације су била ограничена на сигналне заставице, два мала сигнална рефлектора и радио уређаја снаге 600 вати. Пумпе нису биле у функцији, али је систем за гашење пожара био комплетан и исправан. У танкове је укрцано 125 тона горива и једнака количина воде.

Петнаест минута после поднева, 18. јуна, у тренутку док су немачке јединице улазиле у Нант, свега 65 километара далеко, на јарболу бојног брода Jean Bart се завијорила француска застава. Током послеподнева је извршено одспајање са електромреже са копна и упућивање турбогенератора. Дошло је до проблема са осигурачима, тако да се морало прећи на снабдевање брода електричном енергијом са дизел генератора. Током ноћи је извршена и корекција отклона листова кормила. Котлови су поново укључени у три часа по поноћи.

Плима је свој максимум достигла у 0445 часова. Копање канала је прекинуто 18. јуна у 2100 часова, при чему је канал био широк свега 46,5 метара. Реморкери су 19. јуна у 0330 часа ухватили брод у тегаљ и извукли из дока. Брод је након 30-40 метара прамцем уронио у блато. Извучен је из блата али се скоро одмах насукао. Десни пропелер је том приликом и лакше оштећен. Одсукан је након 45 минута, уз помоћ додатних реморкера. Три немачка авиона, упркос ватри противавионских митраљеза, нападају брод у 0430 часа. Брод је практично био непокретан, јер би било који маневар за избегавање непријатеља проузроковао насукивање, самим тим и оштећење брода. Авиони су одбацили 12 бомби; четири од њих је експлодирало близу брода, без последица, али је пета погодила палубу између две куполе главне артиљерије и пробила је, услед чега је дошло до оштећења водонепропусних преграда. Шрапнели су оштетили цевовод за орошавање муницијске коморе куполе број један. Избили су мањи пожари, који су убрзо угашени. У то време се брод налазио на половини канала, са упућеним турбинама, које су погониле брод брзином од 12 чворова.

Француски ловачки авиони су убрзо пристигли у помоћ, али су их нервозне нишанџије са брода заменили за немачке и отворили ватру на њих; један авион је погођен, али није било губитака у људству. Брод је пловио каналом и поставило се питање: Куда даље? Французи су почетком јуна прихватили понуду Британаца да се опремање брода заврши у британском бродоградилишту. Међутим, средином јуна је донета одлука да брод плови ка Мароку. Британци нису били упознати са променом плана, тако да су за Сен Назер послали два пучинска реморкера и разарач, који су требали да се ставе на располагање команданту француског бојног брода. Британци су се тако упознали са променом тек када је бојни брод Jean Bart изашао из лучке акваторије.

Иако француски морнари нису имали искуства из крцања горива на отвореном мору, флотни танкери Odet и Tarn су чекали на изласку из луке са задатком да допуне танкове горива и воде на бојном броду Jean Bart. Два француска разарача, Le Hardi и Mameluke, су имали задатак да обезбеђује бродове током допуњавања. Француски пловни састав је пловио брзином од 14 чворова све док није измакао из домета немачких авиона, након чега се зауставио. Посадама је требало око сат времена док нису повезали цевоводе и кренули са претакањем. За шест часова претакања успели су да пребаце око 1000 тона горива и воде на бојни брод. Током претакања је дошло до квара на систему вентилације, што је изазвало пораст температуре у машинском простор на 88°C. Систем вентилације је поправљен тек око поноћи.

Пошто је у сумрак добио обавештење  присуству подморнице, командант бојног брода је наредио покрет. Ускоро је дошло до вибрације на осовинском воду и прегревања на турбини ниског притиска, услед чега је смањена брзина пловљења. Пара је истицала из главног система за кондензовање, што је отежавало одржавање вакуума. Недостатак кондензата и улазак ваздуха  су оштетили импелер у пумпи. Ови проблеми ће даље проузроковати и ибацивање воде из система у машински простор. Брзина је смањена на свега шест чворова, што није било довољно за маневре избегавања торпеда. На брод стиже  и информација да је у њиховој близини торпедован британски теретни брод. Погодак торпеда у Jean Bart би био фаталан, пошто је већ имао оштећене водонепропусне преграде, а сам брод је био препун отвора за каблове и цевоводе који нису били затворени након провлачења каблова и цеви. Посада и укрцани радници бродоградилишта чинили су надљудске напоре у замени делова бродског погона, нарочито ако се узме у обзир да су поједини делови тежили 180 кг, те да је било потребно просецати водонепропусне преграде да би се делови донели до места уградње. Брод је повратио своју брзину у 1400 часова 20. јуна. До Казабланке је требало прећи још 800 наутичких миља. 22. јуна је укључен жирокомпас, али је навигација још увек вођена на разарачу Le Hardi. Француски бродови упловљавају у Казабланку 22. јуна 1940. у 1700 часова.

У Казабланци није било могућости за наставак опремања брода. Доста делова је остало у Сен Назеру, који је након француске капитулације дошао под немачку контролу. Неки радови су рађени током 1940, међу којима и подешавање инсталације паљбених механизама на куполи број један.

Недовршени бојни брод Jean Bart на везу у Казабланци

До маја 1942. су уграђени и подешени механизми пуњења топова у куполи број један. Купола број два је остала некомплетна, с тим да је због повећања газа и довођења брода на равну кобилицу купола напуњена бетонским блоковима. Како се не би поновила ситуација са топовима на бојном броду Richelieu, било је потребно извршити тестове бродске артиљерије. На основу одредби потписаног примирја, било је потребно консултовати немачке и италијанске представнике у Казабланци. Након пуно разговора, одобрена су испитивања, све док је бојни брод у луци. Тако је 19. маја 1942. испаљено пет салви из топова куполе број један. Тиме је добијена потврда да је брод колико толико спреман за борбу. Амерички козул у Казабланци је јавио у САД о развоју догађаја са француским бојним бродом.

Топови калибра 152 мм се, под одредбама примирја, нису могли довршити у Казабланци. Не само да није било ни топова ни купола, већ није било ни муниције калибра 152 мм у северној Африци. Муниције 90 мм било је у ограниченим количинама, тако да је на броду задржана батерија топова 90 мм која је уграђена још у Сен Назеру. Додато је и нешто лаког противавионског наоружања, тако да је до 8. новембра на брод уграђено пет топова калибра 37 мм, десет митраљеза калибра 13,2 мм, четири Браунингова митраљеза и четири двоцевна митраљеза Хочкис.

Посада, која је бројала 700 људи, радила је само на одржавању опреме, пошто брод није смео да напусти Казабланку. Штету која је причињена приликом бомбардовања у Сен Назеру било је тешко поправити, пошто нису имали материјал који је коришћен у изради водонепропусних преграда; стога је отвор једноставно закрпљен челичним плочама.

Иако је брод био делимично завршен, једна купола главне бродске артиљерије била је значајан елемент одбране Казабланке током савезничког напада на северну Африку. Пре новембра 1942, једино дејство са брода било отварање ватре на британске извиђачке авионе који су једном месечно летели над Казабланком. Тако је 31. јула 1942. један британски авион и оборен.

Места десанта савезничких снага у операцији Бакља (Torch) налазила су се североисточно од Казабланке, унутар домета топова 380 мм са бојног брода Jean Bart. Уништење ових и осталих топова био је главни циљ америчких снага.

У раним јутарњим часовима 8. новембра на брод стижу извештаји о бродовима који се приближавају луци, тако да је посада већ у 0500 часова посела своје борбене станице. Топови главне бродске артиљерије су напуњени у 0640. Десет минута касније, Французи уочавају две крстарице, иако је видљивост због положене димне завесе са француских разарача била лошија. Око десет миља даље се налазила група америчких ратних бродова, у којој су се налазили бојни брод Massachusetts, тешке крстарице Wichita и Tuscaloosa и четири разарача. Група од по четири топова калибра 194 мм и 138 мм, три километра од француског бојног брода (батерија El Hank) отвара ватру на америчке бродове, који заузврат отварају ватру на бојни брод Jean Bart. Артиљерци са бојног брода Jean Bart нису имали баш најбоље услове за артиљеријски бој; уз димну завесу, без радара за управљање ватром – било је немогуће псотићи погодак. Испалили су четири салве и у 0719 часова обуставили ватру, пошто је циљ у потпуности био заклоњен димном завесом француских разарача који су маскирали свој излазак из луке.

Пре него је започео артиљеријски бој, амерички носач авиона Ranger, који се налазио неких 30 миља северозападно од Казабланке, послао је у напад девет обрушавајућих бомбардера Dauntless, који ће касније известити да са бојног брода Jean Bart гађају америчке авионе. У стварности, са француског бојног брода су гађали америчке бродове, а не авионе. Авиони су у времену од 0713 до 0718 извршили напад бомбама масе 227 кг и изазвали мања оштећења брода. У међувремену, артиљеријски пројектили са америчких бродова нису имали домет да погоде брод, падајући око лукобрана.

Амерички бојни брод Massachusetts је отворио ватру у 0704, а у 0740 је променио курс. Прекинуо је паљбу у 0833, са седмоминутном паузом главне артиљерије. Почетно растојање до циља било је 22 000 метара. Девет салви од по девет пројектила и 38 салви са по три или шест пројектила је испаљено на бојни брод Jean Bart и батерију El Hank, са пет директних погодака. Брод је претрпео оштећења на куполи број један (заглављен механизам за окретање) и кормиларском уређају за ручно кормиларење. У просторији где је смештен кормиларски уређај дошло је до пропуштања воде. Пројектили који су промашили бојни брод Jean Bart погађали су док и околне бродове, при чему су потопљена два теретна брода. Трећи теретни брод је запаљен пројектилима са америчке тешке крстарице Tuscaloosa.

Америчке снаге су споро напредовале ка Казабланци, упркос снажном отпору француских снага. Француске снаге су имале јаку артиљеријску подршку, потпомогнуту топовима обалске артиљерије. Током поподнева 9. новембра, бојни брод Jean Bart је испалио око 250 пројектила калибра 90 мм на циљеве на обали. Два француска слупа, Commandant Delage и La Gracieuseсу у око 1100 часова 10. новембра засули артиљеријском ватром простори испред америчке пашадије. Американци су закључили да су ова два брода претходница знатно јачих снага, те су деташовали тешку крстарицу Augusta и четири разарача са задатком да их ућуткају. Тешка крстарица Augusta се приближила на 16 200 метара и отворила ватру. Тако су се приближили на 16 200 м од бојног брода Jean Bart, који их је изненадио отварањем ватре. Американци су били изненађени овим, пошто су сматрали да су топови на бојном броду Jean Bart уништени два дана раније топовима са бојног брода Massachusetts.

Оштећења настала у окршају са америчким снагама

Jean Bart je у два минута испалио девет салви. Последње три су уракљиле америчку тешку крстарицу. Augusta je испалила неколико плотуна на француски бојни брод, након чега је нагло променила курс и умакла са бојишта. Американци, као одговор на ватру са француског бојног брода, подижу са носача Ranger девет авиона, наоружаних бомбама масе по 227 кг. Две бомбе су погодиле брод, а једна је погодила баржу која је била везана уз бојни брод. Прва бомба је направила отвор дужине 20 метара. Прамчани део палубе је био извијен и подеран. Извијање палубе је за последицу имало и деформацију водонепропусних преграда. Просторије за смештај посаде био је у потпуности уништен, као и скопови сидреног уређаја. У одељку „D“ је избио мањи пожар који је угашен након завршетка напада. Друга бомба је погодила скоро исто где и прва. Бочна оплата на прамцу је била у потпуности раздерана, избио је и озбиљан пожар који је захватио просторију са генераторима. Посади је требало пет часова да угаси пожар. У систему за гашење пожара било је доса рупа, тако да је вода неконтролисано истицала, што је додатно отежавало положај брода; брод је примио неких 1000 тона воде. Дренажне пумпе су биле ван функције, а прпуштања се нису могла заусавити, тако да је вода несметано улазила у брод. Ова пропуштања ће за последицу имати наседање крме брода на дно луке.

Иако је био тешко оштећен, није било места критици саме бродске конструкције, сем можда критике употребе оклопа дебљине 150 мм изнад муницијске коморе за пројектиле калибра 152 мм. Оклоп није пружио заштиту од пројектила калибра 406 мм. Брод није било могуће опремити у Казаблаци, посада није била комплетна, само једна купола главне бродске артиљерије је била комплетна, а уређаја за управљање ватром није ни било. Већи део посаде био је одсутан, пошто је Jean Bart 1942. служио као школски брод. Што је још важније, Jean Bart је био везан на кеју, без могућности маневрисања, и самим тим је био лака мета за авионске бомбе и артиљеријске пројектиле. Без оруђа секундарне артиљерије, брод једноставно није могао бити брањен.

Командант брода је 18. новембра 1942. унапређен у чин контраадмирала. Током тродневне битке за Казабланку, бојни брод Jean Bart је испалио 25 пројектила калибра 380 мм и изгубио је 22 чланова посаде.

Након што су француске снаге у северној Африци пришле Савезницима, Jean Bart је подигнут са дна луке. Надајући се слању у САД на опремање, на броду су извршене неопходне поправке, привременог карактера. Одлучено је да до краја рата остане у Казабланци, пошто ће поправка и опремање брода трајати дуго. Израда специјалног алата и конверзија у метрички систем јединица однела би превише и времена и новца.

Француски поморски конструктори су предложили неколико варијанти реконструкције брода, у циљу употребе постојећег бродског трупа. Према једној од варијанти, бојни брод Jean Bart је требао бити наоружан топовима калибра 330 мм, а који би били демонтирани са старог бојног брода Lorraine.  Друге две варијанте су предвиђале уградњу материјала кои би био нађен у Алжиру и америчког наоружања, а што би било урађено у америчком бродоградилишту.

Пошто америчка бродоградилишта нису могла да изађу у сусрет Французима, ни једна од варијанти није усвојена. Тако је Jean Bart морао да сачека ослобођење Француске. Након ослобођења, 25.августа 1945. Jean Bart испловљава из Казабланке за Француску.

Недовршени бојни брод Jean Bart плови из Казабланке за Шербур, 1945. година

Суви док у Шербуру је 12. новембра био спреман да прими Jean Bart-a. Након анализе оштећења бродског трупа, одлучено је да се замени преко 200 м2 оплате на крменом делу брода. Налегање крменог дела на дно луке проузроковало је озбиљнија оштећења него што се то у први мах чинило.

Након завршетка Другог светског рата, судбина бојног брода Jean Bart је била предмет многих дискусија и студија. Урађена је студија коштања завршетка у конфигурацији бојног брода, односно конверзије у носач авиона. Конверзија у носач авиона би тако коштала око 100 милиона долара, а сам носач би могао да укрца свега 54 авиона што је било недовољно за модеран флотни носач авиона. Завршетак брода у конфигурацији бојног брода, уз одговарајућу модернизацију, коштала би 40 милиона долара. Како је брод био 85 % завршен, чинило се разумним да се заврши по постојећем пројекту и модернизује комбинацијом постојеће структуре и наоружања са свим жељеним унапређењима. Сходно томе, брод је ушао у бродоградилиште 11. фебруара 1946.  Модернизација брода је завршена децембра 1948. По изласку из бродоградилишта, биле су уочљиве разлике у изгледу бојног брода Jean Bart у односу на бојни брод исте класе, бојни брод Richelieu.

Бојни брод Jean Bart ће остати у наоружању француске ратне морнарице до 1970, када је изрезан у старо гвожђе.

Dunkerque, бојни брод

 

Бојни брод Dunkerque (клик на фотографију за већи формат)

Dunkerque, први француски капитални ратни брод изграђен након завршетка Првог светског рата, одобрен је од стране Парламента 19. јула 1931. Изграђен је у бродоградилишту у Бресту, где је кобилица положена 24. децембра 1931. Како је суви док Salou био премали да прими цео труп брода, било је неопходно изградити брод без мале прамчане секције. Недостајући део прамца је уграђен у сувом доку Laninon, да би брод био поринут 2. октобра 1935. Брод је маја 1936. подвргнут коначним тестовима пре уврштења у флотну листу француске ратне морнарице.

Првог дана маја 1937. бојни брод Dunkerque и званично постаје члан француске ратне морнарице. Две недеље касније је испловио на своју прву вожњу, за британсјку поморску базу Спитхед, а у оквиру присуства крунисању британског краља Џорџа Петог. Након крунисања се враћа у Брест, одакле 1938. креће на крстарење до Западне Индије и Дакара. Након тога се придружује француској Атлантској флоти, где 1. септембра 1938. постаје командни брод вицеадмирала Жонсула (Gensoul).

Половином априла плови у саставу специјалне ескадре крстарица и разарача, са задатком праћења школске крстарице Jeanne d’Arc из Западне Индије. Тензије у међународним односима су услед догађаја у Чехословачкој нарастали, а немачки оклопљени бродови су пловили уз шпанску обалу.

Маја 1939. је један од бродова домаћина британској Домовинској флоти, а крајем месеца плови на заједничку поморску вежбу француске Атлантске флоте и британске Домовинске флоте. У јуну се враћа у Брест, а месец дана касније адмирал Жонсул пребацује команду на бојни брод Strasbourg. Бојни брод Dunkerque добија у августу, да би 2. септембра испловио из Бреста на обезбеђење крстарице минополагача Pluton на пловидби ка Казабланци, а након тога обезбеђује крстарицу Jeanne d’Arc у пловидби ка острву Мартиник.

Француска Атлантска флота је по избијању Другог светског рата реорганизована у неколико ударних група. Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су се налазили у 1. линијској ескадри (1ère divisionde ligne) са још три крстарице и осам разарача најмодерније конструкције. Ове групе су организоване ради пресретања немачких оклопљених бродова, за које су Французи имали податке да се налазе на задатку. Поред овог, примарног, задатка, ове групе су могле бити ангажоване и за пратњу конвоја.

Из састава 1. линијске ескадре током октобра месеца се издваја бојни брод Strasbourg, који бива пребачен у састав друге групе. Извештаји су говорили да би немачки џепни бојни брод Deutschland могао да пресретне конвој са Јамајке, ознаке KJ 3. Француски повни састав 22. октобра испловљава и успешно прати конвој, а бојни брод Dunkerque се враћа у Брест три дана касније. Крајем новембра, заједно са крстарицама Georges Leygues и Montcalm и осам разарача, испловљава из Бреста како би се придружио британским снагама (међу којима се налазио и бојни крсташ Hood) у лову на џепни бојни брод Deutschland, који се према извештајима налазио у Северном мору. У ствари, бродови ове британско-француске флоте су трагали за немачким бродовима Scharnhorst и Gneisenau, који су 23. новембра потопили помоћну крстарицу Rawalpindi. Француски и британски пловни састав су се сусрели код најзападније тачке Енглеске, одакле су кренули у акцију. Услед тешког мора, неки од прамчаних простора на бојном броду Dunkerque су примили воду. Проблеми су се јавили и са сидрима, као и на оплати трупа, тако да је брзина пловљења смањена на 10 чворова. Након четири дана трагања за немачким бродовима, флота је извршила попуну горивом код Белфаста. Британци су 30. новембра добили податке да се немачки бродови налазе северно од 65º северне географске ширине, тако да су наставили пловидбу ка северу. Након неуспешне потраге, бојни брод Dunkerque се вратио у луку Брест. Током децембра 1939, Dunkerque превози већу количину француских резерви злата у Халифакс, а крајем децембра заједно са француском крстарицом Gloire и британским бојним бродом Nelson, испловљава из Халифакса и прати конвој са јединицама канадских оружаних снага за Велику Британију. Након извршења овог задатка, Dunkerque се враћа у Брест. У Бресту базира све док француски адмиралитет није почетком 1940, због нарастајуће опасности од рата са Италијом, одлучио да пошаље Dunkerque у Мерс ел Кебир. Мерс ел Кебир се сматрао повољнијом базом за деловање против италијанских снага. Ипак, како се у Средоземљу није ништа дешавало, Dunkerque се поново враћа у Брест, одакле је било планирано да се упути у предложено англо-француску операцију у Норвешкој. Када су Немци напали Норвешку, ова операција је отказана, тако да су се Dunkerque и Strasbourg вратили у Мерс ел Кебир.

Италија је 11. јуна 1940. објавила ат Француској. Француске крстарице, које су обезбеђивале конвој између Орана и Марсеја, нападнуте су 23. јуна од стране италијанских крстарица. Бојни бродови Dunkerque су Strasbourg испловили из Мерс ел Кебира, док је дивизион крстарица испловио из луке Алжир. Италијански бродови, прогоњени француским бродовима, кренули су ка својој матичној луци. Растојање се није могло смањити, те су француски бродови одустали од гоњења и вратили се у Мерс ел Кебир. Ту су сачекали и примирје са Немцима и Италијанима, које је потписано пола сата након поноћи, 25. јуна 1940. Ту им се придружују и стари бојни бродови Provence и Bretagne, четири разарача и тендер за хидроавионе. На овим бродовима је, сходно одредбама потписаног примирја кренула демобилизација и припрема за разоружавање.

Француска флота у луци Мерс ел Кебир, јул 1940. Бродови на левој страни, одоздо на горе: бојни бродови Dunkerque, Provence, Strasbourg, Bretagne и тендер за хидроавионе Commandant Teste

Британска ескадра „H” (Force H), у којој су се налазили бојни крсташ Hood, бојни бродови Resolution и Valiant, носач авиона Ark Royal, лаке крстарице Arethusa и Enterprise и једанаест разарача, појавила се 3. јула 1940. испред Мерс ел Кебира. Са разарача Foxhound је у 0724 послат емисар француској флоти. Емисар је на бојном броду Dunkerque разговарао са француским адмиралом Жонсулом. Преговори су због ултиматума запали у ћорсокак.

Британци су страховали да би француски бродови могли потпасти под немачку контролу. Поставили су Французима следеће захтеве:

  1. да се фрацуски бродови придруже Британцима и наставе борбу против Немаца,
  2. да исплове са редукованим посадама до британске луке, где ће се извршити репатријација посада,
  3. да исплове са редукованим посадама до француске луке у Западној Индији или на Мартинику, где би били демилитаризовани, или предати САД на чување до краја рата.

Адмирал Жонсул је тврдио да није у позицији да преда своје бродове, јер такву одлуку мора да донесе адмирал Дарлан у Паризу. Он је даље уверавао британског емисара да је добио наређење адмирала Дарлана да уколико немачке или италијанске снаге покушају да преузму бродове, исте потопи. Преговори су вођени у два дела; један у јутарњим часовима, преко посредника и један у послеподневним часовима, на бојном броду Dunkerque, а којим су присуствовали адмирал Жонсул са штабом. У међувремену, радови на демобилизацији су замењени припремама за испловљење. Ова припрема је обухватала и припрему бродова за борбу. Уочивши припреме, британски авиони полажу минску препреку од пет магнетних мина на улаз у луку. Тиме су даљи преговори додатно отежани, пошто је француска страна овај поступак сматрала непријатељским. Британски емисар се у 1600 попео на Dunkerque, у намери да преговара, али је адмирал Жонсул остао непопустљив. Одбио је да прихвати британску понуду. Преговори су и званично завршени у 1725 часова по локалном времену, када је емисар напустио палубу бојног брода Dunkerque. Тиме је сцена за сукоб француских и британских снага, први након 1815. године, коначно била постављена.

Бојни бродови класе Dunkerque у Мерс ел Кебиру (Dunkerque лево и Strasbourg десно)

Током преговора са Британцима, адмирал Жонсул је напоменуо да ће посаде бити редуковане, али да ће бродови остати у луци. Ови преговори су били закомпликовани и чињеницом да је команда француске морнарице тог дана пресељена, тако да директна комуникација са Дарланом није била могућа. У сваком случају, адмирал Сомервил (Somerville) је постајао нестрпљив, тако да је на крају послао поруку да ће британски бродови, уколико Французи не прихвате услове преговора, отворити ватру у 1730 часова. Наређење за припрему оруђа издато је одмах пошто је британски емисар напустио бојни брод Dunkerque. Британски бродови, удаљени око 14 000 метара од луке, отворили су ватру у 1754 часова. Прва салва са бојног брода Resolution је погодила лукобран, засипајући француске бродове камењем и шрапнелима. Француски бродови су у 1757 часова узвратили ватру. Посада бојног брода Dunkerque је ужурбано скидала вез када су пројектили калибра 381 мм погодили лукобран. Командант брода је наредио пражњење резервоара горива за авионе, а у 1800 је издао наређење за отварање ватре из оруђа главне бродске артиљерије. Топови калибра 130 мм су дејствовали против британских извиђачких авиона. У том тренутку је погођен бојни брод Bretagne, док је Provence погођен у 1803. Кроз неколико минута крма бојног брода Bretagne је горела и ускоро се преврнуо, што је пропратила јака експлозија. У међувремену, бојни брод Strasbourg је пловио ка главном каналу, брзином од 15 чворова, а британски бојни крсташ Hood концентрисао ватру својих топова на бојни брод Dunkerque.

Dunkerque је до наредбе за прекид ватре, издате у 1810, испалио 40 пројектила калибра 330 мм на британски бојни крсташ Hood. Услед прецизне ватре са француских бродова, британски састав је морао да се уз помоћ димне завесе помери западније. Ватра са обалских батерија је такође постизала свој ефекат. Артиљерцима са бојног брода Dunkerque било је тешко да одреде даљину до циља, пошто се између њих и британских бродова налазила тврђава Форт Сантон. Само што је кренула у заокрет, погађа га пројектил испаљен са HMS Hood. Пројектил је погодио крмени део брода; прошавши кроз хангар за хидроавионе и подофицирске просторије, направио је отвор 2,5 метара испод водене линије. Пројектил није експлодирао, али је на свом путу покидао електричне инсталације и онеспособио моторе крана за хидроавионе, а дошло је и до мањих пропуштања у танку горива.

Ускоро након што је командант бојног брода Dunkerque издао наређење за пловидбу ка каналу, брод је погођен салвом пројектила калибра 381 мм. Први од њих су погодили кров артиљеријске куполе број 2 и тешко је оштетили. Већи део пројектила је рикошетирао и пао на неких 2 000 метара од брода. Део оклопне плоче или самог пројектила, погодила је платформу за укрцај муниције, запаливши при томе две вреће барутног пуњења. Дим и ватра угушили су и спалили комплету послугу у десној половини куполе. Лева страна куполе је наставила са дејством, пошто је оклопљена преграда која је делила куполу на два дела задржала дим и ватру.

Други пројектил калибра 381 мм је пробио оклопљену палубу дебљине 115 мм, у близини двоцевног топа на десном боку брода. Пројектил је нанео велика оштећења у простору за припрему муниције и онеспособио дизалицу. Наставио је даље, пробио две преграде и експлодирао у просторији за вентилацију. Овај простор је уништен у потпуности, а сви чланови посаде који су се ту затекли погинули су или тешко рањени. У међувремену је дошло и до паљења муниције у просторији за њену припрему. Неколико пројектила калибра 130 мм, који су припремани за транспорт до оруђа, експлодирало је и побило послугу.

Дошло је и до експлозије близу машинског простора. Врели гасови, пламен и густа пара ушли су у машински простор, што је проузроковало смрт 20 чланова посаде који се послуживали генераторе и парне турбине. Десет чланова посаде је успело да побегне и спаси се. Комплетна опрема у овом простору је била ван употребе. Нестало је и електричне енергије, због чега је неоштећена купола са топовима калибра 330 мм морала бити локално покретана.

Трећи пројектил је прошао испод оклопног појаса и експлодирао унутар машинског простора који је стварао погон за спољне осовинске водове. Том приликом је оштећени котлови, вентили, паровод… прегрејана пара је почела да пуни просторију, осудивши посаду у машинском простору на сигурну и болну смрт.

Након ових погодака у функцији је остао само крмени машински простор и просторија са котловима која се налазила одмах испред ње. Погон је био ограничен на сега два осовинска вода. Максимална брзина пловљења је износила 26 чворова. Прекид инсталације уз десни бок брода проузроковала је нестанак електричне енергије, све док напајање није преусмерено преко левог бока. Због тога је бродом једно време кормиларено ручно. Укључена је резервна расвета, а купола број један је и даље водила борбу против британског бојног крсташа.

Стање бојног брода Dunkerque било је такво да није био способан за излазак на море, тако да је у 1810 часова добио наређење адмирала Жонсула да настави ка луци Сент Андре, где би му тврђава Форт Сантон и терен пружили какав-такав заклон. Након што је бојни брод Bretagne потонуо, а Provence заћутао, Британци су у 1812 прекинули ватру. Негде у то време је и Dunkerque стигао на наређено одредиште и усидрио се.

Продор дима у куполу број четири је у 1801 часова приморао посаду да затвори прамчане муницијске коморе са пројектилима калибра 130 мм. На срећу, Dunkerque је фактички још увек био у Мерс ел Кебиру, пошто су оштећења била велика и било би тешко употребити такав брод у борби. Са бродом неспособним да одржава своју борбену моћ услед кварова на спољним осовинским водовима, редуковања електро мреже, тешком проласку кроз одређене секције брода, без могућности мерења даљине до циља, адмирал Жонсул одлучује да не дозволи његов излазак на море. Уместо тога, наређује команданту брода да насуче брод. Пре него су га насукали, посада је успела да затвори отвор у одељку „К“, који је проузроковао плављење у резервоарима горива и околном простору. Евакуација дела посаде почела је одмах. На броду је остављено 400 чланова посаде ради отклањања последица битке. Реморкери Esterel и Cotentin, заједно са патролним чамцима Terre Neuve и Setoise су у око 1900 часова кренуле да тегле брод ка обали и ускоро га насукале.

Командант француских поморских снага у Африци је 4. јула изјавио да је бојни брод Dunkerque претрпео мања оштећења и да ће ускоро бити поправљен. Ова непромишљена изјава је изазвала брз одговор британске стране. Током вечери 5. јула, екадра „H“, која се вратила 4. јула у Гибралтар, поново се отиснула на море, али овог пута без бојног брода Resolution. Адмирал Сомервил је одлучио да за напад на Denkerque употреби авионе са носача авиона Ark Royal. Тако је 6. јула са носача Ark Royal полетела група од дванаест торпедних бомбардера Swordfish и дванаест ловачких авиона Skua. Противавионска одбрана луке није била припремљена за дејство, али је интензивирана након првог таласа напада на насукани брод. Полетели су и француски ловачки авиони.

Командант бојног брода Dunkerque је одлучио да на броду остави само људство за поправке оштећења. Патролни брод Terre Neuve се налазио везан уз Dunkerque и прекрцавао људство и сандуке са погинулим члановима посаде. Укрцај је још увек трајао када је започео напад. Два авиона из првог таласа су прерано лансирали торпеда тако да њихове експлозије нису нанеле никаква оштећења. Треће торпедо, које је правовремено лансирано, било је неисправно и није експлодирало. Други талас авиона је долетео у 0647 часова. Лансирана су још три торпеда, али ни једно од њих није погодило бојни брод. Једно је ипак погодило патролни брод и буквално га преполовило. Преостали авиони су долетели у 0650 часова. Два авиона из ове групе су успела да лансирају своја торпеда. Једно од њих је погодило реморкер који се налазио 70 метара удаљен од бојног брода, док је друго прошло испод кобилице бојног брода и погодило крмени део олупине патролног брода. Ипак, у крменом делу олупине су се налазиле дубинске бомбе које су прихватиле експлозију торпеда и саме експлодирале. Ова јака експлозија је направила отвор у оплати бојног брода.

На отвор је убрзо стављена привремена закрпа, ако да је 8. августа испумпана продрла вода. Поправке су се одвијале споро, тако да је за пловидбу био спреман тек 19. фебруара 1942. Испловио је у тајности и у Тулон упловио 20. фебруара у 2300 часова. Улази у док ради наставка поправки, али оне због недостатка материјала нису никад завршене. Радови су још увек били у току када су се Савезници искрцали на север Африке.

Бојни брод Dunkerque је потопљен од стране властите посаде у Тулону, 27. новембра 1942, спречивши тако да падне у руке Немаца. Посада је успела да уништи оруђа, турбине, даљиномере, радио уређаје и оптичке инструменте. Брод више није могао да плови.

Остаци бојног брода Dunkerque у Тулону, видљиви трагови Италијана (одрезан прамац, цеви топова…)

Италијански спасилачки тимови су 1943. започели резање брода. Како би ослободили док, Италијани су одрезали прамац брода и извукли брод ван дока. Крмени део брода је оштећен у каснијем савезничком бомбардовању. Италијани ће касније успети тако да униште брод, да поправка више није била ни у домену научне фантастике. Изрезали су и цеви топова 330 мм. Французи су после рата уклонили остатке брода из сувог дока, а 1958. су преостали део брода продали у старо гвожђе за 253 милиона франака (723 000 долара).
ТТ карактеристике
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас : 225 мм
палуба : 115–125 мм
куполе : 150 – 330 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт