Giulio Cesare, бојни брод

Giulio Cesare је један од три бојна бода класе Conte di Cavour који су изграђени пред Први светски рат за италијанску ратну морнарицу. Брод је службовао у оба светска рата, да би на крају завршио у Совјетском Савезу као ратна репарација. Совјети су га користили у обуци морнара, све док није потонуо након експлозије заостале немачке мине 1955. године, уз губитак од 608 чланова посаде.

Кобилица брода је положена 24. јуна 1910. године у ђеновском бродоградилишту. Поринуће је свечано обављено 15. октобра 1911. да би брод био уведен у оперативу 14. маја 1914. године. Током Првог светског рата, Giulio Cesare је командни брод италијанске флоте у јужном Јадрану. Након Првог светског рата, брод пружа подршку током заузимања Крфа 1923. године, да би пет година касније постао брод за обуку артиљераца.

Бојни брод Giulio Cesare након изградње

У периоду од 1933. до 1937. године, у ђеновском бродоградилишту је извршена реконструкција брода. Након реконструкције, маја 1939. учествује у нападу на Албанију.

Бојни брод Giulio Cesare након извршене реконструкције

У раној фази Другог светског рата, Giulio Cesare учествује у бици код рта Стило, заједно са бојним бродом Conte di Cavour, када се италијански састав сукобио са главним деловима британске Средоземне флоте. Битка се завршила без победника, а Giulio Cesare је задобио оштећења погонског комплекса и оплате. Поправке су потрајале до краја августа, након чега је било пар неуспешних покушаја пресретања британских конвоја.

У ноћи 11. новембра 1940, бојни брод Giulio Cesare и остали италијански бојни бродови на везу у луци Таранто, бивају мета британског ваздушног напада, који је изведен са 21 торпедним бомбардером Fairey Swordfish са носача авиона HMS Illustrious. Giulio Cesare је имао доста среће да се из овог напада провуче неоштећен, тако да је већ 27. новембра 1940. могао да учествује у бици код рта Спартивенто. Јануара 1941. брод бива оштећен у нападу британских бомбардера на Напуљ, да би већ наредног месеца био враћен у строј. Почетком фебруара је упућен у пресретање још једног британског конвоја, за који ће се касније испоставити да се ради о британском ссаставу који је имао задатак да нападне Ђенову. Како год, ни овог пута није остварен борбени контакт.

Giulio Cesare учествује и у бици у заливу Сирте, 17. децембра 1941, када обезбеђује заштиту конвоја за Либију. Почетком јануара 1942. је на истом задатку. Након тога, у Таранту служи као школски брод, а касније и у Пули. Немачка подморница U-596 неуспешно га напада у Тарантском заливу почетком марта 1944.

Након италијанске капитулације, бојни брод Giulio Cesare плови за Таранто, успут успева да угуши побуну посаде и да избегне немачки напад из ваздуха. На Малти је интерниран 12. септембра, где остаје све до 17. јуна 1944, када се враћа у Таранто, где остаје наредне четири године.

Након завршетка рата, Giulio Cesare је припао Совјетском Савезу на име ратне репарације. Брод је избрисан из поморског регистра 15. децембра 1948. и предат Совјетима у албанској луци Валона. Совјети му дају име Новоросијск. У ноћи 28/29. октобра 1955. долази до снажне експлозије на сидришту севастопољске луке, вероватно од немачке мине заостале из Другог светског рата. Продор воде није могао бити заустављен, тако да је убрзо дошло до превртања брода; изгубљено је 608 морнара.

Бојни брод Новоросијск у Севастопољу, 1950. године

Око узрока експлозије и данас се воде полемике. Званични узрок јесте магнетна мина RMH или LMB, које су положили Немци током Другог светског рата. Мина је вероватно активирана сидреним лацем. Накнадном претрагом лучке акваторије откривено је још 32 мине, од којих су неке нађене на свега 50 м од места експлозије.

Новоросијск је избрисан из поморског регистра 24. фебруара 1956. Са дна је подигнут 4. маја 1957, након чега је изрезан у старо гвожђе.

Vittorio Veneto, бојни брод

Бојни брод Vittorio Veneto по завршетку опремања.

Градња бојног брода Vittorio Veneto наручена је у оквиру програма за градњу ратних бродова из 1934. године, а име је добио по бици код Виторио Венета, где су Италијани однели победу над Аустроугарском у Првом светском рату. Кобилица брода је положена 28. октобра 1934. у тршћанском бродоградилишту Cantieri Riuniti dellAdriatico, истог дана када и кобилица бојног брода Littorio. Брод је поринут 25. јула 1937, а опремање брода је завршено октобра 1939. Опремање брода је напланирано каснило због честих измена у пројекту, али и због несташице амтеријала за оклопну заштиту брода. Пре морских испитивања, брод јер морао да иде у Венецију ради чишћења бродског трупа од шкољки и алги, које су се накупиле током дугог периода опремања. Избор је пао на суви док у Венецији, јер је само њихов суви док могао да прими брод величине бојног брода класе Littorio. Чишћење бродског трупа је завршено 17. октобра, да би прве пробне вожње започеле 23. октобра. Испитивања су потрајала до марта 1940; италијанској морнарици је предат 28. априла 1940, иако брод није био у потпуности завршен. Стога је Vittorio Veneto 1. маја у пратњи два разарача послат у Таранто, где су довршени радови. По извршеним радовима, Vittorio Veneto улази у састав 9. дивизиона италијанске флоте. Наредног месеца, Италија улази у рат против Британије и Француске.

Од 31. августа до 2. септембра 1940, бојни брод Vittorio Veneto плови у саставу од пет бојних бродова, десет крстарица и 34 разарача, са задатком пресретања италијанских поморских снага које учествују у операцији Hats и конвоја MB.3. Међутим, ни са једном од ове две групе британских бродова није успостављен контакт, тако да није било ни акције. Италијанска флота поново креће на Британце 6. септембра, када добија податак да су Британци испловили из Гибралтара. Међутим, ни ова акција није била успешна, с обзиром да је британски састав отпловио на Атлантик. Сличан исход је уследио и у акцији против конвоја MB.5, 29. септембра, када су ангажовани Vittorio Veneto са још четири бојна брода, 11 крстарица и 23 разарача. У овој акцији, италијански авион је уочио конвој, али су Британци успели да избегну италијански састав.

Британска Медитеранска флота у ноћи 10/11. новембра напада Таранто, где се налазио и бојни брод Vittorio Veneto. Срећом, Vittorio Veneto из овог напада излази неоштећен, те сутрадан ујутру предводи италијанску флоту за Напуљ, где преузима улогу командног брода.

У то време једини оперативни италијански бродови, Vittorio Veneto и Giulio Cesare, учествују у пресретању британског конвоја за Малту, поново безуспешно, пошто ни контакт није остварен. Девет дана касније, 26. новембра, италијанска флота поново покушава да пресретне британски конвој, што ће резултирати битком код рта Спартивенто. У овој бици је дошло ко краће размене ватре која је изазвала нешто штете на обе стране, али без победника.

Vittorio Veneto у бици код рта Спартивенто

Поновљени британски напади на Напуљ, где је у једном од њих оштећена и крстарица Pola, натреали су Италијане да 14. децембра остатак ратних бродова пребазирају на Сардинију одакле су након само шест дана враћени за Напуљ. Британци у ноћи 8/9. јануара 1941. изводе ваздушни напад на Напуљ, али Vittorio Veneto поново остаје неоштећен. Већ наредног дана Vittorio Veneto заједно са бојним бродом Giulio Cesare бива пребазиран у Ла Специју; Vittorio Veneto постаје једини оперативни бојни брод италијанске флоте. Почетком фебруара наредне године у строј италијанске флоте се враћа бојни брод Giulio Cesare, као и бојни брод Andrea Doria. Акција против британских снага је уследила већ 8. фебруара када три италијанска бојна брода заједно са осам разарача покушавају напад на британску „Force H“, која је била на путу за бомбардовање Ђенове. Сада већ традиционално, италијански састав није открио британске бродове, који 9. фебруара гађају Ђенову, потопивши том приликом четири теретна брода, док је 18 бродова оштећено.

Битка код рта Матапан

Vittorio Veneto 26. марта испловљава из Напуља на челу састава од осам крстарица и девет разарача, са задатком да нападне британске снаге у грчким водама. Италијански пловни састав је имао подршку италијанског ратног ваздухопловства и немачког 10. ваздухопловног корпуса. Ова операција ће резултирати битком код рта Матапан, где Британци успевају да нанесу велике губитке Италијанима. У овој бици из топова главне артиљерије бојног брода Vittorio Veneto је испаљено 92 пројектила а да ни један од њих није погодио циљ, што није могло проћи некажњено: Vittorio Veneto добија погодак торпедом у крму, када страдају лева елиса, осовински вод, лист кормила и део пумпи за избацивање продрле воде. Поред тога што је изазвао кварове и оштећења, торпедо је изазвало и продор воде од неких 4 100 тона воде, због чега се брод нагнуо на леви бок за неких 4 до 4,5°, што је за последицу имало и заустављање брода од око десетак минута. За то време, британски бомбардер је испустио бомбу која је пала у непосредној близини крме брода и тиме изазвао даља, мања оштећења брода.

Извлачење након битке код рта Матапан

Посада је имала великих потешкоћа у отклањању последица напада, пошто је за испумпавање воде могла користити само ручне пумпе. Неки од прамчаних простора су морали бити поплављени ради довођења брода на равну кобилицу. У међувремену, машинци су успели да поправе погон и пређу на систем резервног кормиларења. Уз све предузете мере, брод је могао да постигне брзину пловљења од 20 чворова. Док се италијанска флота повлачила, Британци су упутили још један талас торпедних бомбрадера у напад, са намером да успоре Vittorio Veneto. Међутим, уместо да погоде бојни брод Vittorio Veneto, Британци погађају крстарицу Pola, оставивши је без погона. Vittorio Veneto успева да се домогне луке, након чега су три крстарице и неколико разарача послата у помоћ оштећеној крстарици Pola. У жестокој ноћној бици са британским бојним бродовима HMS Valiant, Warspite и Barham, Италијани губе све три крстарице и два разарача. Поправке бојног брода Vittorio Veneto трајале су до јула, али у оперативу се враћа тек следећег месеца.

Након повратка у оперативу, Vittorio Veneto и Littorio учествују, поново у неуспешном, покушају пресретања британских снага. Британци су намеравали да минирају Ливорно и изврше ваздушни напад на Сардинију, али су италијански агенти успели да упозоре Италијане и јаве им о испловљењу Британаца са Гибралтара. Италијанска флота се поставила далеко на југ, али извиђачки авиони поново нису успели да успоставе контакт са британском флотом. Месец дана касније, Vittorio Veneto предводи напад на савезнички конвој у операцији Halberd; Италијани су у овој акцији ангажовали два бојна брода, пет крстарица и 14 разарача. Британци су се надали да ће успети да намаме италијанску флоту и нападну је снажном пратњом конвоја (бојни бродови HMS Rodney, Nelson, Prince of Wales). У овој акцији једини губитак, односно оштећење, било је на британској страни и настало је дејством италијанског торпедног бомбрадера на бојни брод HMS Nelson.

Средином децембра, Италијани упућују конвој за северну Африку, са пратњом у којој се налази Vittorio Veneto. Међутим, Британци успевају да интензивним радио саобраћајем обману Италијане да се у зони налази јаки британски пловни састав, те сходно томе Италијани одустају од слања конвоја и окрећу назад ка матичној луци. Приликом повратка италијанских бродова, британска подморница HMS Urge у Месинском теснацу торпедује бојни брод Vittorio Veneto. Од испаљених три, италијански бојни брод је погодило једно торпедо, које је направило отвору оплати пречника 13 м, кроз коју се у труп улило преко 2000 тона воде. Може се рећи да је брод од уништења спасио Пуљезев противорпедни систем. Брод је услед продора воде био нагнут на леви бок за 3,5°, а крма је потонула неких 2,2 м. Контраплављењем је брод доведен у стање да се може вратити у луку на свој погон. Поправке брода су вршене у Таранту и трајале су до прве половине 1942. године.

Италијански пловни састав јачине два бојна брода, од којих је један био Vittorio Veneto, а други Littorio, четири крстарице и 12 разарача, упућен је 14. јуна у напад на савезнички конвој који је пловио у оквиру операције Vigorous. Британци су брзо открили италијански састав и у рано јутро 15. јуна упутили неколико таласа бомбардера у напад на италијанске бродове, како би их спречили да стигну до конвоја. Авиони нису успели да погоде бојне бродове, али су успели да онеспособе крстарицу Trento, коју ће касније докрајчити  британска подморица. Касније тог истог јутра напад  су извели и амерички бомбардери B-24 Liberator. Ови бомбардери ће погодити бојни брод Littorio, док ће Vittorio Veneto бити блиско промашен; оба брода ће претрпети мања оштећења. Убрзо након тога наишао је још један талас британских бомбардера, али ће они наићи на тек пристигле немачке и италијанске ловце, који ће успети да оборе два и оштете још пет британска бомбардера. Касније током дана, италијански командант закључује да пре мрака неће моћи да сустигне конвој, те одлучује да прекине са акцијом.

Vittorio Veneto 12. новембра бива пребазиран из Таранта у Напуљ, а као одговор на савезничко искрцавање у Северној Африци. На путу за Напуљ га је неуспешно напала британска подморница HMS Umbra. Амерички ваздушни напад на луку, који је изведен 4. децембра, натерао је Италијане да повуку флоту у Ла Специју, где ће остати до краја италијанског учешћа у Другом светском рату. Брод је тешко оштећен у америчком ваздушном нападу на луку 5. јуна 1943; погођен је са две бомбе у прамац, мада је само једна детонирала. Бомба је прошла кроз труп и експлодирала испод кобилице, што је изазвало велика оштећења у структури брода. Оваква оштећења су захтевала да брод пребазира у Ђенову, пошто је док у Ла Специји такође био оштећен у бомбардовању. Међутим, како је Италија 3. септембра потписала капитулацију, брод убрзо одлази на Малту где остаје до 14. септембра, када одлази за Александрију, а потом и за Суец. Ту остаје све до 6. окторба 1946, када добија дозволу за повратак у Италију. У складу са потписаним примирјем, брод припада Британцима. Из поморског регистра је избрисан 1. фебруара 1948, када одлази на сечење у старо гвожђе.

Vittorio Veneto снимљен 1945. године

Дванаест топова калибра 90 мм који су демонтирани са бојног брода Vittorio Veneto, завршили су на положају обалске артиљерије ЈНА, на острву Жирје.

Топ 90 мм из батерије обалске артиљерије са Жирја.

Littorio, бојни брод

Бојни брод Littorio на пробној вожњи

Кобилица за градњу бојног брода Littorio положена је 28. октобра 1934. године у ђеновском бродоградилишту Ansaldo. Датум је изабран као сећање на Марш на Рим, који су тог дана 1922. године извели припадници италијанске Фашистичке партије. Истог дана је u tršćanskom brodogradilištu Cantieri Riuniti dell’Adriatico положена и кобилица за бојни брод Vittorio Veneto. Измене у конструкцији брода и недостатак материјала за оклоп су условили тромесечно кашњење у градњи брода; поринут је 22. августа 1937. Период опремања брода је трајао све до почетка 1940. године. Током тог периода, извршене  су измене на конструкцији прамца брода, како би се смањиле вибрације и заливање прамца водом. Поморска испитивања брода су извршена од 23. октобра до 21. децембра 1939. године. У састав италијанске ратне морнарице улази 6. маја 1940. године, а након додатних испитивања бива пребачен у Таранто, где заједно са бојним бродом Vittorio Veneto улази у састав 9. дивизиона под командом кадм Карла Бергаминија (Carlo Bergamini).

Бојни брод Littorio у Ђеновском заливу.

Бојни брод Littorio у Ђеновском заливу.

Од 31. августа до 2. септембра 1940, бојни брод Littorio плови у саставу од пет бојних бродова, десет крстарица и 34 разарача, са задатком пресретања италијанских поморских снага које учествују у операцији Hats и конвоја MB.3. Међутим, контакт није остварен ни са једном од ове две групе британских бродова, тако да није било ни акције. Сличан исход је уследио и након ангажовања од 29. септембра до 1. октобра исте године, када су италијанске снаге намеравале да униште конвој MB.5 који је снабдевао Малту.

Британска Средоземна флота је у ноћи 10/11. новембра 1940. напала италијанске снаге у луци Таранто. Напад је изведен са 21 торпедним бомбардером Swordfish, који су полетели са носача авиона HMS Illustrious. Напад је извршен у два таласа; први у 20:35 и други, сат времена касније. У овом нападу, бојни брод Littorio је погођен са три торпеда, и то два у прамац и један у крму. Због пропуштања воде у прамчаним просторима, брод је добио прамчани трим и прамцем потонуо на плитко дно. Извлачење брода је било отежано због пронађеног торпеда са магнетним упаљачем, које се налазило испод бродске кобилице. Након извлачења торпеда, 11. децембра је извршено и доковање брода; у доку ће остати до 11. марта 1941. године.

 

Након извршених поправки, Littorio од 22. до 25. августа учествује у још једном неуспешном трагању за британским пловним саставом. Месец дана касније, 27. септембра 1941, Littorio је предводи напад на савезнички конвој који је пловио у оквиру операције Halbard. У пратњи британског конвоја налазили су се бојни бродови HMS Rodney, Nelson и Prince of Wales; извиђањем које су спровели Италијани прикупљени су подаци о снажној пратњи, ако да је италијански командант одлучио да се повуче у луку. Средином децембра, Littorio креће у још једну акцију, али и она бива отказана након торпедовања бојног брода Vittorio Veneto због торпедовања од стране британске подморнице. Три дана касније, налази се у пратњи конвоја са залихама за италијанске и немачке снаге у северној Африци. Крајем 1941, захваљујући пробијању Енигме, Силама осовине снабдеваање снага у Африци постаје изузетно тешко. Стога Италијани у пратњу конвоја укључују капиталне бродове своје ратне морнарице. Наредног дана долази до прве битке у заливу Сирта, где Littorio, заједно са осталим снагама напада пратњу британског конвоја за Малту. Littorio је отворио ватру са велике удаљености, са неких 32 000 метара, без погодака. Како год, снажна италијанска ватра је натерала британске снаге да се под заштитом димне завесе повуку, те је италијански конвој М42 од четири теретна брода безбедно стигао у северну Африку.

Littorio је 3. јануара 1942. поново ангажован у пратњи конвоја, овог пута пратећи конвој М43; са овог задатка се враћа 6. јануара. Крајем марта учесствује у другој бици у заливу Сирта, као командни брод италијанских снага које су намеравале да униште британски конвој који је снабдевао Малту. Неколико британских разарача је по паду мрака извело напад на италијански бојни брод Littorio, са мале даљине, али је снажна ватра топова италијанског бојног брода натерала британске разараче у повлачење. У размени ватре, Littorio je задобио погодак пројектила калибра 120 мм у крмено надграђе, док је он озбиљно оштетио британске разараче HMS Havock и HMS Kingston и изазвао незнатна оштећења на крстарици HMS Euryalus. Барутни гасови топова примарних артиљеријских батерија су запалили један од хидроавиона на крми брода. Укупно је испаљено 181 пројектила из топова главне артиљерије.

Три месеца касније, 14. јуна, Littorio учествује у пресретању британског конвоја (oперација Vigorous), који је пловио из Александрије за Малту. Италијани су за овај задатак ангажовали пловни састав у коме су се налазили бојни бродови Littorio, Vittorio Veneto, четири крстарице и 12 разарача. Британци су на време уочили италијански пловни састав и током ноћи организовали неколико напада из ваздуха, безуспешних. У току сутрашњег дана, Littorio је био погођен бомбом из бомбардера B-24 Liberator; бомба је погодила кров куполе број два, али је изазвла занемарљива оштећења на поклопцу даљиномера и барбети. Купола је остала у функцији, а Littorio наставља пловљење у оквиру састава. Нешто пре поноћи истог дана, Littorio бива погођен торпедом са британског бомбардера Wellington, што је за последицу имало продор воде од неких 1500 тона у прамчани део бродског трупа. Посада је извршила контраплављење, чиме је довела брод на равну кобилицу. Италијани су били приморани да врате Littorio у луку ради поправке, док су Британци, под утиском присуства бојног брода Littorio на бојишту – вратили конвој назад. Радови на поправци брода су потрајали до 27. августа. У Таранту остаје до 12. децембра, када је флота пребазирала у Ла Специју.

Повратак у луку под пратњом.

Littorio је у првој половини 1943. године био неактиван, пошто је италијанска морнарица патила од недостатка погонског материјала. Било је довољно горива за бојне бродове Littorio, Vittorio Veneto и Roma, али само за случај хитне потребе. Американци су средином јуна 1943. бомбардовали луку Ла Специја, при чему погађају Littorio са три бомбе. Након пада Мусолинија са власти, Littorio добија ново име – Italia. Италијани 3. септембра потписују капитулацију, чиме је окончано њихово учешће у Другом светском рату. Шест дана касније, Italia и остатак италијанске флоте плови за Малту где ће провести остатак рата. На путу за Малту, Немци нападају на италијански састав, користећи авионе Dornier Do 217 наоружане вођеним бомбама Fritz X. једна од бомби погађа бојни брод Italia испред куполе број један, пробија бродски труп и експлодира у води испод брода, што је изазвало велика оштећења. У истом нападу бива потопљен бојни брод Roma. Касније Italia и Vittorio Veneto бивају пребазирани прво у Александрију, а потом у Суецки канал, где остају до краја рата. Бојни брод Italia 5. фебруара 1947. добија дозволу за повратак у Италију. Према одредбама мировног споразума, бојни брод Italia је као ратни плен припао Американцима. Из поморског регистра бива избрисан 1. јуна 1948, након чега је уследило резање у старо гвожђе, које је извршено у Ла Специји.

Littorio, класа бојних бродова

Бојни брод Littorio

Класа Littorio, позната и као класа Vittorio Veneto, класа је италијанских бојних бродова. Класу су чинила четири бојна брода; Littorio, Vittorio Veneto, Roma и Impero, али су само прва три брода из класе изграђени. Изграђени у периоду од 1934. до 1940, били су најмодернији бојни бродови у саставу италијанске ратне морнарице. Развијени су као одговор на француске бојне бродове класе Dunkerque, наоружани топовима калибра 381 мм, брзине од 30 чворова. Пројекат ових бојних бродова био је интересантан Шпанцима, али је избијања Другог светског рата обуставила даље планове.

Развој

Италијани су Вашингтонским поморским споразумом из 1922. године добили одобрење за градњу капиталних бродова укупне тонаже од  70 000 тона, а што се могло изградити у периоду од 1927. до 1929. Француској је такође одобрено додатних 70 000 тона капиталних бродова. Обе земље су трпеле притиске да изграде мање бојне бродове, са мањим калибром бродске артиљерије. Први пројекат италијанског бојног брода, израђен 1928, био је депласмана од 23 000 тона, наоружан са шест топова калибра 381 мм у двоцевним куполама; дозвољених 70 000 тона депласмана дозвољавала су градњу три бојна брода овог пројекта, што би Италијанима обезбедило држање бар два брода у оперативи у било које време. Оклопна заштита и аутономија су жртвовани због брзине и ватрене моћи. Италијани нису пуно полагали на аутономију брода, с обзиром да су бродови били намењени за употребу у Средоземном мору. Касније, током 1928. године, конструктори су пројектовали други брод, депласмана 35 000 тона, наоружаног са шест топова калибра 406 мм, са оклопном заштитом која је штитила од пројектила калибра 406 мм. Најмање један брод овог пројекта би био изграђен након три брода депласмана 23 000 тона, чим би се прекинула забрана градње бродова. Међутим, новац није обезбеђен за градњу бродова овог пројекта, пошто Италија није желела да подстиче трку у наоружавању са Француском. Лондонски поморски споразум из 1930. је забрану градње бродова продужио до 1936, с тим да су Француска и Италија задржале право градње раније одобрених бродова укупне тонаже 70 000 тона. Обе земље су одбрациле предлог Британије да оганиче пројекте нових бојних бродова на 25 000 тона, а калибар топова на 305 мм. Након 1930, италијанска морнарица је одбацила све нове пројекте бојних бродова. Немачка је започела градњу три џепна бојна брода класе Deutschland, наоружане са шест топова калибра 280 мм, а Француска је као одговор Немцима положила кобилице за два бојна брода класе Dunkerque. Француски бојни бродови су били наоружани са осам топова калибра 330 мм. Крајем 1932, италијански конструктори одговарају пројектом сличним француском, али наоружаним са шест топова калибра 343 мм у троцевним куполама, са депласманом од 18 000 тона. Италијанска морнарица одлучује да је пројекат малог бојног брода непрактичан, те да би требало наставити са пројектом већег бојног брода; припремљен је пројекат бојног брода депласмана 26 900 тона, наоружаног са осам топова калибра 343 мм у двоцевним куполама. И обвај пројекат ће бити напуштен, овог пута у корист пројекта бојног брода депласмана 35 000 тона и наоружаног топовима калибра 406 мм. Топови калибра 406 мм биће касније замењени топовима калибра 381 мм, пошто би пројектовање и израда топова калира 406 мм значајно успорила градњу брода. Топови калибра 381 мм су изабрани из разлога што је Италија већ имала на располагању топове тог калибра, преостале од бојних бродова класе Francesco Caracciolo, чија је градња отказана. Коначно, усвојили су да се брод, сада депласмана 40 000 тона, наоружа са девет топова калибра 381 мм у троцевним куполама. Депласман је био ван дозвољених норми, али како је систем међународне констроле наоружања у време уласка ових бродова у наоружање већ био ван функције, није било ни консеквенци.

Карактеристике

Брoдови класе Littorio се међусобно разликују по димензијама. Тако су бојни бродови Littorio и Vittorio Veneto били дуги између перпедикулара 224,05 м, односно дуги преко свега 237,76 м, док су бојни бродови Roma и Impero били 240,68 м дуги преко свега. Сва четири бојна брода су имала газ од 9,6 м, док је ширина трупа износила 32,82 м. Депласман бродова у класи кретао се од 40 517 тона (Vittorio Veneto) до 40 992 тона (Roma). Бродови су из градње изашли са прамчаним булбом, али како је булб изазивао велике вибрације, биле су неопходне модификације.

Бојни брод Vittorio Veneto

Посада бојних бродова Littoriо и Vittorio Veneto је бројала 80 официра и 1750 морнара; посада се увећавала за до 31 лице уколико је брод обављао дужност командног брода. Стандардна посада бојних бродова Impero и Roma била је увећана за 100 морнара. Почетни планови развоја бродова ове класе предвиђали су крцање и употребу шест аутожирова La Cierva. Међутим, уместо њих је уграђен катапулт, а брод опремљен са три извиђачка хидроавиона Ro.43, или „морнаричким“ ловцима Re.2000, с тим да је Rе.2000 након извршења задатка морао да слети на аеродром на копну.

Бојни брод Roma

Погонски комплекс се састојао од четири парне турбине Belluzzo које су биле погоњене паром из осам Yarrow котлова на нафту. Погонски комплекс, снаге 128 200 КС је обезбеђивао броду максималну брзину пловљења од 30 чворова. На морским испитивањима, постигнути су резултати изнад очекиваног: бојни бродови Littorio је достигао максималну брзину пловљења од 31,3 чв, док је Vittorio Veneto пловио максималном брзином од 31,4 чв; оба брода су ове брзине постигле при стандардном депласману, док је максимална брзина пловљења приликом оперативне употреба била мања, неких 28 чворова. Танкови горива су били капацитета 4140 тона, што је броду обезбеђивало аутономију од 4580 миља, пловећи крстарећом брзином од 16 чв.

Поринуће бојног брода Impero, који никада није завршен.

Наоружање

Примарну артиљеријску батерију чинила су девет топова калибра 381 мм, модела L/50 Ansaldo 1934, који су били распоређени у три троцевне куполе, две на прамцу и једна на крми. Максимална елевација цеви износила је 35 степени, што је обезбеђивало даљину гађања од 42 260 метара. Топови су користили панцирно-пробојна зрна масе 885 кг и разорна зрна масе 774 кг. Велика брзина зрна на устима цеви (870 м/с) је умањивала животни век топовских цеви и повећавао расипање погодака. Животни век цеви топа 381 мм био је 120 пуних барутних пуњења. Брзина гађања износила је један пројектил на сваких 45 секунди.

Један од топова калибра 381 мм, модела L/50 Ansaldo 1934

У секундарној батерији налазило се 12 топова калибра 152 мм, модела L/55 Ansaldo Model 1934, размештених у четири троцевне куполе. Две куполе су уграђене поред куполе бр. 2 главне артиљерије, а друге две поред крмене куполе главне артиљерије. Ови топови су користили панцирно-пробојне пројектиле масе 50 кг, који су на устима цеви имали брзину од 910 м/с. Топовима је било могуће заузети елевацију од 45 степени, чиме је максимална даљина гађања износила 25 740 метара, док је брзина гађања износила око 4 пројектила у минути. Противавионско наоружање се састојало од снажне батерије од дванаест топова калибра 90 мм L/50, двадесет топова калибра 37 мм L/54 и шеснаест топова калибра 20 мм L/65. Топови калибра обезбеђивали су даљу заштиту од напада из ваздушног простора и били су смештени у једноцевним куполама, квадриаксијално стабилисани. Брзина гађања ових топова износила је 12 пројектила у минути, док је домет износио 10 800 метара. Топови калибра 37 и 20 мм су били пројектовани за блиску заштиту и имали су домет од четири, односно две хиљаде метара.

Оклопна заштита

Оклопни појас је био пројектован да заштити брод од погодака пројектила калибра 380 мм испаљених са даљине од преко 16 000 метара и био је нагнут под углом од 11°. Хоризонталну заштиту изнад муницијских комора чинила је оклопљена палуба, дебљине 162 мм. Изнад машинских простора, дебљина оклопљена палубе смањена је на 110 мм, док је на ивичним деловима палубе дебљина износила 90 мм. Крмени кормиларски простор и простор за помоћне уређаје био је заштићен оклопом дебљине 105 мм, док је командни торањ био заштићен бочним оклопом дебљине од 50 до 130 мм. Артиљеријске куполе примарне батерије биле су заштићене оклопом дебљине 350 мм са чела, односно 200 мм са бока и одозго. Куполе секундарне артиљерије су биле заштићене оклопом дебљине 280 мм са чела, одосно 70 мм са бока. Противавионски топови су имали затитне штитове дебљине од 12 до 40 мм.

Бојни бродови класе Littorio су имали и противторпеду заштиту, коју је пројектовао Умберто Пуљезе. Пуљезева противторпедна заштита се заснивала на противторпедној прегради, дебљине 40 мм, која се простирала из основе оклопног појаса ка дну трупа. На тај начин се формирала празнина у којој се налазио празан резервоар широк 3800 мм, зида дебелог 6 мм; остатак празнине је био попуњен течношћу. Резервоар се протезао целом дужином противторпедне заштите, и имао је намену да се деформише услед ударца торпеда и тиме прими на себе цео ударац. Противторпедна преграда је штитила унутрашњост бродског трупа од шрапнела торпеда, као и од ефеката експлозије тог истог торпеда. Систем је пројектован тако да је штитио брод од удара торпеда са бојевом главом масе 350 кг.

Структура трупа бојног брода класе Littorio

Систем противторпедне заштите није испунио очекивања, и то због пропуста у конструисању. Наиме, спој унутрашње противторпедне преграде са дном трупа, израђен заковицама, није био довољно снажан да издржи оптерећење на смицање које је настајало приликом експлозије торпеда активираног приликом контакта са оплатом брода.

Conte di Cavour, бојни брод

Conte di Cavour, италијански бојни брод, први из истоимене класе од три бојна брода изграђених пред Први светски рат. Бојни брод Conte di Cavour је коришћен у Првом и Другом светском рату. Док се учешће овог брода у Првом светском рату оцењује као скромно, учешће у Другом светском рату је завршено одмах на почетку борбених дејстава.

Бојни брод Conte di Cavour, првобитни изглед

Брод је назван по италијанском државнику, грофу Камилу Бенсу ди Кавуру (Camillo Benso Conte di Cavour). Кобилица брода је положена у бродоградилишту у Ла Специји, 10. августа 1910. године. Као датум завршетка градње брода узима се 1. април 1915. године.

Током Првог светског рата коришћен је као командни брод у јужном Јадрану; није учествовао у борбеним дејствима – чак је врло мало времена и провео на мору. Наиме, италијански адмирал Паоло ди Ревел је веровао да италијанским капиталним бродовима прети превелика опасност од аустроугарских мина и подморница, те их је сходно томе држао у резерви.  Након Првог светског рата, брод улази у ремонт да би 1923. године био ангажован у нападу италијанских снага на Крф; дејством из топова калибра 76 мм убија 20, а рањава 32 цивила на острву. Период између 1924. и 1926. године проводи у резерви, док ван тог периода служи као ескортни брод за посете италијанских званичника Шпанији и Либији.

Убрзо по завршетку рата, број топова калибра 76 мм смањен је на 13 и сви су били уграђени на крововима купола главне бродске артиљерије, док је уз крмени димњак уграђено шест противавионских топова калибра 76 мм. На палуби надграђа су уграђена и два противавионска топа 40 мм, лиценцно произведених у Италији. Стари јарбол је замењен четворокраким, а на централну куполу је постављен и хидроавион Macchi M.18. Негде у то доба је и на левој страни надграђа уграђен катапулт.

Свеобухватна реконструкција брода је започета октобра 1933. године у тршћанском бродоградилишту и она је трајала све до јуна 1937. Уградњом нове прамчане секције брода, дужина брода је повећана за 10,31 м. Измене у бродској конструкцији повећале су стандардни депласман на 26 560 тона. Број чланова посаде је такође повећан и након реконструкције посада је бројала 1260 чланова.

Приликом реконструкције погона Италијани су демонтирали два осовинска вода, док су постојеће турбине заменили са две Belluzzo парне турбине снаге 75 000 КС. Стари парни котлови су замењени са осам котлова Yarrow. Уграђеним изменама погона, повећана је максимална брзина пловљења на 27 чворова, док је аутономија пловљења повећана на 6400 миља.

Постојећи топови бродске артиљерије прекалибрисани су на 320 мм, док су централна купола и торпедне цеви уклоњене. Сво наоружање секундарне артиљерије, као и противавионско наоружање, замењено је са дванаест топова калибра 120 мм у шест двоцевних купола и осам противавионских топова калибра 100 мм, распоређених такође у двоцевним куполама. Поред тога, уграђено је 12 лаких противавионских топова Breda, калибра 37 мм у шест двоцевних лафета и дванаест противавионских митраљеза Breda М31 калибра 13,2 мм, такође на двоцевним постољима. Ови митраљези ће током 1940. године бити замењени топовима калибра 20 мм.

Четворокраки јарбол је замењен новим командним мостом, заштићеним оклопом дебљине 260 мм. На врх командног моста је постављен директор артиљеријске ватре са два велика стерео даљиномера, базе дужине 7,2 м.

Оклопна заштита брода

Оклопљена палуба је додатно заштићена, те је након реконструкције дебљина оклопа износила 135 мм изнад машнског простора и 166 мм изнад муницијских комора; треба напоменути да се ова димензија односила на три дела оклопа – три нивоа палубе, што је свакако слабија заштита него да се радило о једном слоју исте дебљине. Оклопна заштита барбета ојачана је додатним оклопом дебљине 50 мм. Постојећа заштита подводног дела бродског трупа замењена је великим цилиндром намењеним да прими на себе удар торпеда. Недостатак овог начина заштите био је тај да није имао довољну дубину заштите, те самим тим није био довољно ефикасан. Такође, један од озбиљнијих недостатака модернизације брода огледао се у повећању депласмана и газа брода, што је за последицу имало урањање оклопног појаса испод нивоа воде приликом било ког знатнијег оптерећења брода.

Бојни брод Conte di Cavour након извршене свеобухватне реконструкције и модернизације

Бојни брод Conte di Cavour Други светски рат дочекује у саставу 1. борбеног сквадрона; учествује у бици код Калабрије (битка код рта Стило) 9. јула 1940. која је завршена без победника.

Свој крај Conte di Cavour доживљава у ноћи 11/12. новембра 1940. године, на сидришу луке Таранто, када 21 британских торпедних бомбардера Fairey Swordfish са британског носача авиона HMS Illustrious напада сидриште. У овој бици, бојни брод Conte di Cavour бива погођен торпедом у висини куполе „Б“ у 23:15 часова, након чега долази до продора воде у труп и престанка рада главне прамчане пумпе. Командант брода је у 23:27 часова затражио помоћ реморкера како би насукао брод на оближњи спруд, међутим, претпостављени командант одбија захтев као неправовремен. Услед тога, брод је морао бити насукан на други, дубљи спруд. Из воде је вирило само надграђе и куполе главне артиљерије.

Епилог британског напада на Таранто.

Conte di Cavour се налазио на дну листе приоритета за спашавање, тако да је протекло доста времена док није завршено крпљење рупе у бродској оплати и уклоњање артиљеријских купола. Избацивање продрле воде је започето маја 1941. године. До 9. јуна, када је извучен на површину, испумпано је око 15 000 тона воде. Како су оштећења брода била озбиљнија него што се процењивало, брод је након изведених привремених поправки, 22. децембра послат у Трст.

Бродска артиљерија је оспособљена септембра 1942. Како је замена целокупне инсталације била дуготрајан процес, Италијани су планирали да искористе време и уграде модификације настале на основи искуства из напада Британаца на Таранто. Радови на поправци брода су заустављени јуна 1943. године, шест месеци пре предвиђеног рока за завршетак радова, а након што су приоритет постали мањи ратни бродови. Након капитулације Италије, Немци преузимају брод и користе га као брод за смештај људи; бива тешко оштећен у ваздушном нападу савезничких снага 17. фебруара 1945, да би се након шест дана преврнуо. Након завршетка рата, брод је подигнут са дна и 1946. изрезан у старо гвожђе.

Conte di Cavour
Класа брода Conte di Cavour
Тип брода бојни брод
Депласман 29 600 т пуни
Дужина 186,4 м
Ширина 33,1 м
Газ 10,2 м
Погон 75 000 КС
Брзина пловљења 27чв
Даљина пловљења 6 400 М брзином од 13чв
Посада 1 260 чланова
Наоружање 10 х 320 мм
12 х 120 мм
8 х 100 мм

 

 

 

 

Виторио Амброзио

Виторио Амброзио (Vittorio Ambrosio, 1879-1950), италијански генерал, начелник штаба италијанске копнене војске, учесник завере против Мусолинија.

Амброзио је војничку каријеру започео 1896, ступањем у Војну школу у Модени. Почетак 20. века га затиче као официра у коњичкој јединици. У Првом светском рату обавља дужност начелника штаба дивизије. Командант корпуса постаје 1935, а 1939. командант Друге армије, која се налазила на југословенској граници. Једанаестог априла са својом армијом напада Југославију са севера и након два дана долази до Задра. 15. априла заузима Сплит и Котор, а два дана касније контролише целу Далмацију. Фебруара 1943. постаје начелник штаба копнене војске.

Као начелник штаба, Амброзио је планирао да врати италијанске снаге из Украјине и са Балкана. Маја 1943, након губитака у Тунису и савезничке инвазије на Сицилију, Амброзио покушава да убеди Мусолинија да извуче Италију из рата и одвоји се од Немачке. Како Мусолини није могао да се супротстави Хитлеру, Амброзио је помогао у његовом уклањању са власти. Након свргавања Мусолинија са власти, Амброзио долази на место начелника генералштаба. Септембра исте године, Амброзио помаже у преговорима о примирију са Савезницима. Преговори су потрајали дуже него што је требало, тако да су Немци имали времена да окупирају добар део италијанске територије.

Амброзио ће новембра 1943, од стране Бадоља бити деградиран на место генералног инспектора армије. Овај потез је био изнуђен, јер Савезници нису веровали Амброзију.

За време свог боравка у Далмацији, Амброзио је Риму слао извештаје о усташким злочиима над Србима у Далмацији, Лици и Книнској крајини. У извештајима је стајало да  су зверства попут усташких “забележена само у мрачном добу средњег века”, наводећи да је у Глини убијено 650 српских цивила. Након што је генерал Далмацо 24. јуна 1941. формирао линију на 50 км од мора, Амброзио наређује да до 5. септембра све усташе напусте демилитаризовану зону, што је означило и крај усташког масакра над православним становништвом у Лици и Далмацији.

 

Амедео од Аосте

Амедео од Аосте (Amedeo Umberto Isabella Luigi Filippo Maria Giuseppe Giovanni, 1898-1942), италијански племић, командант италијанских снага у Африци.

Након италијанских освајања у Етиопији 1937. године, војвода од Аосте замењује маршала Грацијанија као вицекраљ и генерални гувернер Италијанске Источне Африке. Генерално се сматрало да је он много боље решење од Грацијанија. Као вицекраљ и генерални гувернер, војвода од Аосте је био и командант свих италијанских снага у Еритреји, Етиопији и Италијанској Сомалији.

Након што је Италија објавила рат Великој Британији и Француској, војвода од Аосте је постао командант италијанских снага ангажованих у Источноафричкој кампањи, те је тако руководио почетним напредовањем италијанских снага у Судан и Кенију, и августа месеца нападом на Британску Сомалију.

Јануара 1941. Британци покрећу контранапад, тако да су Италијани морали да пређу у одбрану. Након што је битка код Керена завршила италијанским поразом, брзо су пали и Еритреја са луком Масава. Војвода је 31. јануара известио да располаже са 67 авиона и ограниченим резервама горива. Након утрошка свих залиха, без наде за дотуром нових, војвода од Аосте је сконцентрисао снаге у неколико упоришта. Сам је командовао са 7 000 војника у утврђењу у планини Амба Алаги. Након што је остаои без воде, под опсадом 9 000 британских и 20 000 припадника нерегуларних формација из Еритреје, војвода од Аосте се 18. маја 1941. предао.

Војвода убрзо након предаје бива интерниран у заробљенички логор у Најробију. Умире убрзо након заробљавања, 3. марта 1943. У званичним документима је заведена смрт услед компликација изазваних туберкулозом и маларијом.

Људски торпедо SSB (Siluro San Bartolomeo)

Људски торпедо SSB је развијен као одговор на недостатке претходно произвођеног торпеда SLC, али знатно већег пречника. Разлика се огледала и у томе што посада више није седела на, већ – у торпеду, чиме су били заштићени од притиска воде који се стварао током вожње већом брзином (4 чвора у односу на брзину торпеда SLC која је износила 2,5 чвора).

Овај торпедо је имао и акумулаторе већег капацитета, два контраротирајућа трокрака пропелера и два мала увлачива хоризонтална стабилизатора. Ово торпедо не само да је у погледу брзине, аутономије, маневрабилности и носивости било супериорније у односу на класу SLC, већ је било и поузданије средство. Италијани су успели да произведу свега три торпеда, а сама капитулација их је спречила да произведена торпеда провере у пракси.

TТ карактеристике
Посада 2 члана
Дужина 6,77 м
Пречник 790 мм
Депласман 2,2 т
Погон електромотор 7,5 КС
Брзина 2,3 – 4 чв
Аутономија 10 миља брзином од 3 чв
Наоружање верзија 1: експлозивно пуњење од 300 кг
верзија 2: експлозивно пуњење од 400 кг
верзија 3: два експлозивна пуњења 180/200 кг

Aquila, носач авиона

Носач авиона Aquila, камуфлиран у ђеновској луци

Aquila („Орао“) је име италијанског носача авиона пројектованог и изграђеног у време Другог светског рата. У суштини, то је била модификација путничког брода „Roma“. Конверзија је започета 1941. године; у време италијанске капитулације брод је био скоро завршен, али никад није испоручен италијанској РМ. Изрезан је у старо гвожђе 1952. године.

Пре овог носача, италијанска РМ је 1923. године поринула носач хидроавиона „Giuseppe Miraglia“. Улога носача авиона је била потцењена у италијанској тактици употребе флоте (уосталом, као и код многих других морнарица света), све до 1940. године. Италијанска морнарица је требала да делује у узаном Медитерану, близу италијанских ваздушних база. Оваква околност је довела главнокомандујуће у италијанској армији, да Италији није потребан носач авиона. Притом су се позивали на чињеницу да италијанско копно и италијанска острва представљау „природне носаче авиона“.

У складу са развијеним плановима, ваздушне снаге које би требале да садејствују морнарици биле би под командом италијанског ваздухопловства (Regia Aeronautica). Морнарица је требала „само да затражи“ авио подршку и добиће је. Оваква сарадња и садејство између морнарице и авијације довела је до тога да се флота неколико пута борила без преко потребне подршке из ваздуха, да су авиони стизали прекасно, а неки су чак нападали сопствене бродове.

Када је постала јасна потреба да авиони буду уз флотни састав током пловидбе, одлучено је да се два путничка брода модификују у носаче авиона: „Roma“ у „Aquila“, а „Augustus“ у „Sparviero“ (Врабац). Италијани су се за промену имена брода одлучили пошто су већ имали један бојни брод који је носио име главног града.

Погонска група носача авиона прибављена је из напуштеног пројекта градње две лаке крстарице класе „Capitani Romani“ – „Cornelio Silla“ и „Paolo Emilio“. Радило се о погону снаге 110 000 КС.

Имао је једну ПСС, дужине 211.6 м и ширине 25.2 м, опремљену са два катапулта немачке производње (фирме Demag). Велико острво, које је служило за контролни торањ и командни мост, налазило се на десној страни писте. Планирано је да се на брод укрца 66 авиона типа Reggiane Re.2001 OR.

Aquila је требала да буде солидан носач авиона, чак и боља конверзија од јапанског носача Junyo. Главне одлике италијанског носача биле би велика брзина (30 чворова), осредње офанзивне могућности (еквивалента јапанске класе Taiho) и заштићена палуба. Главни недостатак, да је завршен пре краја рата, била би обука пилота за носач авиона.

Конверзија је рађена у Ђеновском бродоградилишту Cantieri Ansaldo, средином 1941. године. Након примирја, 8. септембра 1943. године, када су радови на конверзији били при крају и скоро завршена морска испитивања, Немци преузимају брод. Убрзо бива оштећена савезничким бомбардовањем Ђенове. Како је постојала могућност да Немци великим трупом брода блокирају улаз у луку, италијанске „жабе“ га оштећују. Након рата, брод је отегљен у луку Ла Спезиа, где бива исечен у периоду 1951-52.

ТТ карактеристике
Депласман 23 900 т стандардни, 28 200 т пуни
Дужина преко свега 235,5 м
Ширина 30 м
Газ 7,3 м
Погонска група 4 парне турбине, 8 котлова, 4 осовинска вода
Брзина пловљења 30 чв
Посада 1420 чланова
Наоружање 8 х 135 мм
12 х 65 мм
132 х 20 мм
Авио компонента 51-66 авиона

Savoia-Marchetti S.M.81 Pipistrello

Као и већи Junkers Ju 52/3m на који је подсећао, Savoia-Marchetti S.M.81 Pipistrello је првобитно био конструисан као бомбардер и био коришћен у Шпанији и Абисинији. Конструкција авиона је имала своје корене у цивилној авијацији, у основи авион S.M.73, који је такође имао фиксни стајни трап.

Иако је датирао из 1935, S.M.81 је у време уласка Италије у Други светски рат већ имала одређене карактеристике које су га сврставале у застареле авионе, тако да је упркос робусној конструкцији која се показала као жилава у борби, морао бити замењен модернијим авионима. Као бомбардер је замењен авионом S.M.79. Производња је стала марта 1938, након испоруке 534 авиона.Авиони који су остали у наоружању италијанског ратног ваздухопловства, њих 304, конвертовано је у транспортне авионе.

Сада већ транспортни авиони, S.M.81 је наставио службу на афричком и европском ратишту, где се показао као користан транспортни авион. Тако је 1943. производња овог авиона настављена, сада у ознаци S.M.81/T. Међутим, примирје Италије и Савезника из септембра 1943. је значило да је произведено свега 80 транспортних авиона. Иинтересантна историјска чињеница везана за овај авион је та да је био коришћен као лични транспортни авион за шефа фашистичке Италије – Бенита Мусолинија. Тај примерак је носио и посебно име – Таратуга (корњача).

Кликни на шему ради увећања

ТТ карактеристике (Savoia-Marchetti S.M.81/T)
Посада 6
Дужина 17,80 м
Распон крила 24,00 м
Висина 4,45 м
Маса празног авиона 5 800 кг
Максимална полетна маса 10 500 кг
Погон три ваздухом хлађена 9-цилиндрична мотора снаге по 670 КС
Максимална брзина 340 км/ч
Долет 2 000 км
Плафон лета 7 000 м
Наоружање 5 х 7,7 мм Breda-SAFAT