HMS Dragon, лака крстарица

 

HMS Dragon

Класа крстарица Danae пројектована је на основу претходне класе крстарица, класе „C“, али је у односу на њу била дужа, како би између надграђа и прамчаног димњака могла да смести и шести топ калибра 152 мм. Такође, двоцевни торпедни апарати који су уграђивани на крстарицама класе „C“ замењени су троцевним код класе Danae, чиме је ова добила импресивно торпедно наоружање од 12 торпедних цеви; тиме је у погледу торпедног наоружања постала најнаоружанија крстарица на свету. Крстарица HMS Dragon наручена је у оквиру прве групе од три брода, те је самим тима имала и стари тип прамца.

Dragon је била један од најбрже изграђених бродова свог времена: кобилица брода је положена 24. јануара 1917, а 29. децембра исте године је поринута. Ипак, у наоружање је уведена тек 10. августа 1918. Наоружана са шест топова калибра 152 мм, лака крстарица HMS Dragon уведена је у наоружање прекасно да би узела било какво учешће у Првом светском рату.

Из наоружања је повучена 20. децембра 1928, након чега пролази кроз свеобухватни ремонт, када између осталог, бива демонтиран хангар за смештај хидроавиона. Ремонт је завршен 22. јануара 1930, након чега обавља мање битне задатке широм света. У резервну је пребачена јула 1937.

HMS Dragon фотографисан пре ремонта.

Са порастом тензија у Европи током тридесетих година, крстарица је извучена из резерве, модернизована и поново активирана. На почетку Другог светског рата, лака крстарица Dragon патролира у подручју Шетландских острва, са задатаком борбе против немачких подморница. Новемба 1939. се прикључује британској потери на немачки џепни бојни брод Admiral Graf Spee; половином септембра 1940. узаптила је разарач Touareg Вишијевске Француске, а осам дана касније учествује у операцији Menace против снага Вишијевске Француске у Дакару, потапајући подморницу Persee и дејствујући по луци. Децембра исте године учествује у потери за немачким рејдером Admiral Scheer, да би у периоду између јануара и новембра 1941. извршавала задатке пратње савезничких конвоја на Атлантику. Јануара 1942. и маја 1942. делује у подручју Цејлона и Мадагаскара, а јуна 1942. се враћа у Британију на ремонт.

Лака крстарица HMS Dragon 15. јануара 1943. бива предата пољској ратној морнарици. Пољаци су је у свој састав уврстили под истим именом. У бродоградилишту Camell Laird је извршена модернизација; брод добија радар, нове генераторе и наоружање. У периоду од августа 1943. и током прве половине 1944, брод се налази у бази Скапа Флоу, одакле се упућује на задатке пратње конвоја. Након обуке за учешће у десантним операцијама, крстарица током операције савезничког искрцавања на Нормандију дејствује по немачким положајима са удаљености од 4 км.У вече 6. јуна, крстарица мења положај са плаже Sword на плажу Juno и наставља са првобитним задатком; наредног дана дејствује по немачким положајима код Кана, да би је квар на средствима везе приморао да прекине са даљом подршком савезничких јединица на копну. Касније тог истог дана, након поправке на средствима везе, брод наставља да дејствује по копну, овог пута по деловима 21. оклопне дивизије у близини Варавила; 9. јуна долази до размене ватре са обалском батеријом код Холугата. Задаци ватрене подршке су се наставили све до 17. јуна, након чега лака крстарица Dragon прати британски бојни брод HMS Nelson у Портсмаут. Пред обалу Нормандије се враћа 7. јула како би извела завршно дејство по немачким положајима код Кана, међутим, немачко торпедо са посадом је у јутро 8. јула погађа; експлозија торпеда је изазвала пожар у трећој муницијској комори, која је морала бити поплављена. Брод је након плављења добио нагиб преко левог бока, што је делимично компензовано окретањем свих купола преко десног бока.

Оштећења задобијена у нападу пред Нормандијом била су велика али их је било могуће поправити. Међутим, услед старости брода, одлучено је да се одустане од поправке. Тако је са брода 10. јула искрцана посада, 15. јула је разоружан а већ дан касније избачен из оперативе и отегљен у луку Мулбери где је дат у резалиште, које ће га претворити у део лукобрана.

Тактичко-техничке карактеристике

Класа Danae
Положена кобилица 24. јануара 1917.
Поринута 29. децембра 1917.
Уведена у наоружање 16. августа 1918.
Депласман 5603 т пуни депласман
Дужина 136 м
Ширина 14,2 м
Газ 4,4 м
Погон шест котлова Yarrow, парне турбине Parsons, 40 000 КС
Брзина пловљења 29 чв
Аутономија 2300 М
Наоружање 1918: 6 × 152 мм 2 × 76 мм 2 × 40 мм 12 × ТЦ 533 мм 1930: 6 × 152 mm 3 × 102 мм 2 × 40 мм 12 × ТЦ 533 мм 1942: 6 × 152 мм 2 × 102 мм 6 × 40 мм 12 × ТЦ 533 мм 1943: 5 × 152 мм 1 × 102 мм 20 × 40 мм 12 × 20 мм бацач дубинских бомби
Посада 462 чланова

HMS Belfast, лака крстарица

HMS Belfast на мору.

Британска краљевска морнарица је 1936. године желела да набави два брода који би у суштини били увећана  и унапређена верзија лаке крстарице класе Southampton. Две нове крстарице су требале да имају 16 топова калибра 152 мм у четири куполе и депласман од 10 000 тона, што је било дозвољено Поморским споразумом из Вашингтона. На несрећу, производња главног наоружања у оволиком броју била је немогућа те је британски Адмиралитет смањио захтеве на дванаест топова у четири куполе. Тиме је направљен простор за додавање оклопа и средстава противваздушне заштите. Направљена су само два брода ове класе, који су названи Belfast и Edinburgh, а по крстарици Edinburgh је именована и ова подкласа класе Town.

Лака крстарица HMS Belfast поринута је на дан Св. Патрика, 17. марта 1938, а  у опертиву је уведена 5. августа 1939.

Септембра 1939, крстарица HMS Belfast учествује у поморској блокади Немачке. Почетком октобра исте године узаптила је немачки путнички брод SS Cap Norte, који је покушао да пробије блокаду и да се врати у Немачку маскиран у неутрални брод.

Међутим, 21. новембра 1939. HMS Belfast наилази на мину коју је положила немачка подморница U-21, при чему задобија тешка оштећења трупа и погонског комплекса; услед ових оштећења, брод ће бити ван строја нареде три године.

Оштећење трупа, снимљено након извлачења брода у суви док.

Након извршених поправки, крстарица повећава депласман на 11500 тона и новембра 1942. се враћа у службу као командни брод 10. сквадрона крстарица. У овом периоду крстарица обавља задатке ескорта поморских конвоја којима је снабдеван Совјетски Савез. Између конвоја, HMS Belfast патролира морима заједно са британским бојним бродовима и носачима авиона.

Прво право ватрено крштење долази учешћем у бици код Северног рта, када се HMS Belfast заједно са још једним бојним бродом, једном тешком и две лаке крстарице и девет разарача сукобљава са немачким бојним бродом DKM Scharnhost и потапа га.

Крстарица HMS Belfast се враћа у Британију након што је марта 1944. учествовала и у нападу на немачки бојни брод DKM Tirpitz. Јуна 1944. учествује у операцији савезничког искрцавања на Нормандију, када има улогу командног брода у пловном саставу који је пружао ватрену подршку искрцавању за британске и канадске снаге на плажама Голд и Џуно.

Отварање ватре са лаке крстарице HMS Belfast током артиљеријске припреме искрцавања на Нормандију.

Оставши у овом подручју наредних пет недеља, HMS Belfast је обезбеђивала импресивну ватрену подршку британским и канадским снагама док су се ови пробијали копном. Након пружања ватрене подршке у опeрацији Charnwood (заузимање Кана), HMS Belfast се враћа у Британију на краћи ремонт и одмор пре него што исплови за Далеки Исток, Када је стигла на Пацифик, HMS Belfast учествује у операцијама које су имале за циљ протеривање јапанских снага из Малаје, али је капитулација Јапана учинила ова дејства непотребним. Ипак, крстарица остаје на Пацифику као транспортни брод за хиљаде ратних заробљеника из јапанских логора, али и као патролни брод током Кинеског грађанског рата.

Пет година касније, HMS Belfast учествује у рату у Кореји, где обезбеђује ватрену подршку за јединице Уједињених нација. Ватрена подршка је започела 11 дана након почетка инвазије и трајаће читавих 404 дана.

Ватрена подршка УН снага на копну, Кореја.

Након ремонта који је трајао од јануара 1956. до јануара 1959, HMS Belfast се користи углавном на вежбама, да би након три године била избачена из активне службе.

Захваљујући напорима Империјалног музеја рата, HMS Belfast није завршила своју каријеру у старом гвожђу већ је октобра 1971. постала брод музеј у близини чувеног Тауер бриџа на Темзи.

Лака крстарицa HMS Belfast данас, као брод музеј на Темзи.

Тактичко-техничке карактеристике

Тип лака крстарица
Класа Town, подкласа Edinburgh
Порекло Велика Британија
Положена кобилица 10. децембра 1936. године
Поринута 17. марта 1938. године
Уведена у употребу 5. августа 1939. године
Депласман 11 553 т
Дужина 186,99 м
Ширина 19,3 м
Газ 6,02 м
Погонска група 4 котла Admiralty, 4 гасне турбине Parsons, снаге 80 000 КС
Брзина пловљења 32 чв
Посада 850 чланова
Наоружање 1939: 12х152мм, 12х102мм, 16х40мм, 8х13мм, 6хТЦ533мм
Оклопна заштита главни појас: 114 мм
куполе: до 102 мм
палуба изнад муницијских комора:76 мм
палуба изнад машинског простора: 51 мм
водонепропусне преграде: 63,5 мм
Аеро компонента 2 х Supermarine Walrus

Молотов, лака крстарица

Лака крстарица Молотов је четврти брод из класе лаких крстарица Пројекта 26, а друга крстарица из поткласе Пројекта 26бис. Коришћена је током Другог светског и Хладног рата.

Лака крстарица Молотов

Опис

Крстарице Молотов и Максим Горки, обе Пројекта 26бис, разликовале су се од крстарица Пројекта 26 највише по снажнијој оклопној заштити. Труп брода је био дуг 187 метара на воденој линији, односно 191,4 м преко свега. Ширина бродског трупа остала је иста и она је износила 17,66 м, док се газ кретао у распону од 5,87 до 6,3 м, зависно од депласмана брода, који се пак кретао од 8 048 т (стандардни) до 9 574 т (пуни депласман).

Парне турбине, совјетске производње, снаге 129 750 КС обезбеђивале су броду максималну брзину пловљења од 36,72 чворова. Аутономија брода, уколико би пловио брзином од 18 чворова, износила је 4 220 наутичких миља.

Од бродског наоружања, лака крстарица Молотов је располагала са девет топова калибра 180 мм, шест топова калибр 100 мм, девет полуаутоматских топова калибра 45 мм, четири митраљеза калибра 12,7 мм и шест торпедних цеви калибра 533 мм.

Молотов је био први совјетски ратни брод опремљен радаром, и то моделом Редут-К, који је коришћен током целог рата. Радар Редут-К је био домета 64,8 наутичких миља, а настао је модификацијом радара РУС-2, који се користио на копну. Током 1944. је додат радар за управљање ватром, совјетске производње, Марс-1.

Ратне модификације

Током 1943. године полуатоматски топови калибра 45 мм су замењени са 12 аутоматских топова калибра 37 мм, а додата су и два митраљеза калибра 12,7 мм. Катапулт је још током 1942. године демонтиран са брода, да би се током 1943. уградио модификовани катапулт ЗК-1, са којим је успешно лансиран ловац Supermarine Spitfire. Међутим, овај концепт је касније напуштен.

Спитфајер на палуби лаке крстарице Молотов.

Оперативна употреба

Кобилица крстарице је положена 14. јануара 1937, а у оперативу је уведена 14. јуна 1941, на време за учешће у Другом светском рату. Као једини брод који је имао радар, крстарица Молотов је за почетни период операције Барбароса остала у Севастопољу, чиме је обезбеђивала податке о немачким нападима из ваздуха.

Напредовање немачких снага крајем октобра 1941. приморали су крстарицу да пребазира у Туапсе, где је наставила да обавља задатак упозоравања од напада из ваздуха. Поред тога, из топова бродске артиљерије је дејствовано по немачким положајима у близини Феодосије, када је испаљено близу 200 пројектила калибра 180 мм.

У периоду од 24. до 28. децембра 1941, крстарица Молотов помаже у транспорту 386. стрељачке дивизије из Потија за Севастопољ. Током искрцавања људства, 29. децембра немачка артиљерија успева да оштети крму брода, али без обзира на оштећења, крстарица узвраћа ватру и дејствује по немачким положајима са 205 пројектила калибра 180 мм и 107 пројектила калибра 100 мм. У повратку, крстарица евакуише 600 рањеника.

У ноћи 21/22. јануара 1942, док је била на везу у луци Туапсе, јака олуја је бацила брод на моло, при чему је страдао прамац брода. Већи део следећег месеца, крстарица проводи у поправци прамца. Прамац је делимично поправљен, што је за последицу имало смањење максималне брзине брода за неколико чворова.

Током извођења борбених дејстава совјетских снага на Керчком полуострву, крстарица Молотов је више пута ангажована на пружању ватрене подршке и то је трајало до 20. марта, када је крстарица повучена у Поти ради поправки. Средином јуна, Молотов превози 2 998 припадника 138. стрељачке дивизије у Севастопољ, да би током искрцавања људства дејствовала и по немачким положајима; из Севастопоља је евакуисала 1 065 рањеника и 350 жена и деце. Након евакуације рањеника и нејачи, крстарица Молотов довози појачање од 3 855 људи, а у повратку евакуише још 2 908 рањеника и избеглица.

Приликом повратка са бомбардовања положаја код Феодосије, 2. августа, торпедни бомбардер Heinkel He-111 у садејству са италијанским торпедним чамцима напада крстарицу Молотов и успева да јој откине 20 метара крме. Ово оштећење је смањило брзину пловљења брода на 10 чворова, док се управљање бродом вршило помоћу погонских мотора. Поправка бродског трупа је извршена у Потију, уградњом крме са недовршене крстарице Фрунзе, кормила са недовршене крстарице Железњаков, кормиларског уређаја са крстарице Каганович и подморнице Л-25. Поправка је трајала до 31. јула 1943, те брод захваљујући Стаљиновој наредби да се ни један од ратних бродова у Црном мору не може користити без његове изричите дозволе – више није ни исповљавао.

Фрунзеова крма на Молотову

Након завршетка рата, крстарица Молотов је упућена на ремонт, како би се коначно отклониле последице оштећења брода из августа 1942. године. У октобру 1946. долази до несреће, када у експлозији у простору за манипулацију муницијом за куполу број два гине 22, док је 20 чланова посаде рањено. Крајем четрдесетих година Молотов се користи за испитивање радара намењених за уградњу на крстарице класе Чапајев и Свердлов.

Након модернизације, Крит, јун 1967. године

Послератна модернизација брода је започета 1952. и трајала је до 28. јануара 1955. Као део пакета модернизације, Молотов је добио радаре ваздушне и површинске ситуације, као и радаре за управљање ватром. Сво лако противавионско наоружање је замењено са једанаест двоцевних топова калибра 37 мм, док су топови калибра 100 мм монтирани у куполе са електропокретањем Б-34УСМА. Торпедне цеви су демонтиране, као и сохе за чамце и опрема за хидроавионе. Пројекат модернизације крстарице Молотов је коштао колико и две трећине цене крстарице класе Свердлов.

Б34 УСМА

До другог губитка чланова посаде у мирнодопско време долази 29. октобра 1955, када је брод ангажован на спашавању након што је бојни брод Новоросијск наишао на мину; пет чланова посаде је изгубљено када се бојни брод услед продрле воде преврнуо, скоро три часа након експлозије.

Крстарица Слава у Севастопољу, 1971. године

Августа 1957. долази до промене имена брода у Слава, а након што је Вјачеслав Молотов избачен из владе због неуспешне завере против Никите Хрушчова.

Сада крстарица Слава, била је ангажована у Средоземљу јуна 1967, као подршка Сирији током Шестодневног рата. У Средоземље поново долази 1970. године као помоћ разарачу Бравый који се сударио са британским носачем авиона HMS Ark Royal.

Крстарица Молотов (Слава) је завршила у резалишту у близини Севастопоња априла 1972. године.

Крстарица Слава (Молотов) у резалишту

 

Максим Горки, лака крстарица

Лака крстарица Максим Горки (рус. Максим Горький), трећа је по реду крстарица класе Киров, али се због разлика у односу на прва два брода из класе сматра подкласом. Као таква, добила је ознаку подкласе Пројект 26бис. Крстарица је коришћена у Другом светском и Хладном рату.

Лака крстарица Максим Горки

Опис

Труп крстарице је дуг 187 м на воденој линији, док је дужина преко свега износила 191,4 м. Ширина трупа је износила 17,66 м, док се газ, зависно од депласмана, кретао од 5,87 до 6,3 м. Стандардни депласман крстарице је износио 8 177 тона, док је пуни депласман износио 9 574 тона. Максимална брзина пловљења, остварена током испитивања, износила је 36,72 чв, што је било нешто мање од пројектоване брзине од 37 чв. Аутономија пловљења је износила 4 220 наутичких миља брзином од 18 чворова.

Примарно наоружање брода које се састојало од девет топова калибра 180 мм било је распоређено у три троцевне куполе, од којих су две биле прамчане, а једна крмена. Секундарно наоружање, шест једноцевних топова калибра 100 мм, налазило се на боковима брода у висини крменог димњака. Лако противавионско наоружање су чинили полуатоматски топови калибра 45 мм, девет оруђа, и четири митраљеза ДШК калибра 12,7 мм. Поред артиљеријског наоружања, крстарица је располагала и торпедним наоружањем, и то са два троцевна торпедна апарата калибра 533мм.

Ратне модификације

Током Другог светског рата, на лакој крстарици Максим Горки су извршене измене по питању наоружања и то замена топова калибра 45 мм са 15 аутоматских топова калибра 37 мм, додата су два митраљеза ДШК и два четвороцевна митраљеза Vickers MkIII.

Крстарица у тренутку избијања Другог светског рата није имала радар, већ га је добила тек 1944. године, када су уграђени британски радари, добијени путем програма LendLease.

Оперативна употреба

Кобилица брода је положена 20. децембра 1936. године у Лењинграду, као кобилица нешто модернији брод у односу на прве две изграђене крстарице класе Киров. У море је поринута 30. априла 1938, а опремање брода је завршено 12. децембра 1938. Одмах по избијању рата, крстарица Максим Горки је упућена на задатак заштите совјетских минополагача у Ришком заливу. Међутим, крстарица Максим Горки, заједно са још једним разарачем из пратње наилазе на немачко минско поље и оба брода остају без прамца. Максим Горки успева да доплови до луке, где су извршене привремене поправке. Након тих захвата, Максим Горки је пребазиран у Талин, а касније у Кронштат. У Кронштату је направљена нова прамчана секција трупа, која је 21. јула постављена на брод.

Маким Горки са откинутим прамцем

Угадња нове прамчане секције трупа

Већи део остатка рата, крстарица Максим Горки, проводи блокирана у Лењинграду и Кронштату, тако да је једино што је могла учинити било то да пружа ватрену подршку браниоцима Лењинграда. Тако је 4. септембра 1941. испалила 285 пројектила калибра 180 мм, јануара 1944. у офанзиви Красноје село – Ропша (операција „Јануарски гром“ или „Нева 2“) 700 пројектила калибра 180 мм. Такође, дејствовала је по финским положајима током офанзиве Виборг-Петропавловск јуна 1944. Крстарица је често трпела мања оштећења током немачких артиљеријских и ваздушних напада, али су та оштећења брзо поправљана. Брод је дуже време био ван оперативе у зиму 1942-43, када је горња палуба добила додатну оклопну заштиту дебљине 37 мм.

Након рата, крстарица Максим Горки је имала част да децембра 1950. учествује у тестирању првог совјетског морнаричког хеликоптера, модела Камов Ка-10. Средином 1953. године је започео велики ремонт брода. Ремонтом су требали бити обухваћени погонски комплекс, радар, системи за управљње ватром, противавионски топови… Совјети су планирали да уграде и противторпедну заштиту, чиме би се депласман брода повећао за око 1000 тона, што би се одразило и на брзину и даљину пловљења. Совјети су 1955. године извршили поновно сагледавање радова на ремонту брода и закључили да ремонт неће дати жељени резултат – модерни ратни брод, те су стога обуставили ремонт. Како Совјетима није био потребан ни као брод за тестирање ракетног наоружања, 18. априла 1959. је продат у старо гвожђе.

 

Ворошилов, лака крстарица

Ворошилов, совјетска лака крстарица класе Киров (Пројект 26), у оперативној употреби током и након Другог светског рата. Није учествовала у поморским бојевима, али је успешно коришћена на задацима пружања ватрене подршке јединицама на копну. Изрезана је у старо гвожђе 1973. године.

Опис

Труп крстарице био је дуг 191,3 а широк 17,66 метара. Стандардни депласман је износио 7890 т, док је пуни деплсман износио 9436 тона. Две парне турбине су се показале снажнијим него што се процењивало, тако да су са 122 500 КС обезбеђивале крстарици максималну брзину пловљења од 37 чворова, без обзира што је имала већи стаднардни депласман од пројектованог.

Наоружање је било идентично наоружању лаке крстарице Киров и састојало се од девет топова калибра 180 мм у три троцевне куполе, по шест топова калибра 45 и 100 мм, четири митраљеза ДК калибра 12,7 мм и шест торпедних цеви калибра 533 мм.

Ратне модификације

Ворошилов је избијање Другог светског рата дочекао без радара, да би тек 1944. добио британске радаре из Lend-Lease програма. Тако је један радар Type 284 и два Type 285 били коришћени за управљање ватром батерија примарне артиљерије, један Type 291 за праћење ваздушне ситуације, док се ватром противавионских топова управљало путем два радара Type 282.

Оперативна употреба

Иако је крстарица била поринута 28. јуна 1937, радови на опремању брода су због чекања на погонски комплекс трајали до 20. јуна 1940. Након што је Немачка напала Совјетски Савез, крстарица Ворошилов 26. јуна 1941. учествује у здруженом нападу совјетскиих поморских и ваздушних снага на румунску луку Констанцу, када задобија и оштећења од активирања мине из одбрамбеног минског поља које су поставили Румуни ради заштите луке. Три месеца након прве акције дејствује по немачким и румунским јединицама које су напредовале ка Одеси; том приликом је испалила 148 пројектила калибра 180 мм. Након тога бива пребачена у Новоросијск, где задобија оштећење у немачком ваздушном нападу на луку. Наиме, немачке Штуке су подиле крстарицу са две бомбе, од којих је једна изазвала пожар, који је угађен продором воде насталим дејством друге бомбе. Крстарица је морала бити оттегљена у Поти ради поправке, које су потрајале до фебруара 1942. Месец дана након извршених поправки, крстарица Ворошилов бива ангажована ради дејства по непријатељским положајима у близини Феодосије. Положаји су гађани у два наврата, 19. марта и 3. априла, али крстарица бива оштећена дејством немачких бомбардера Ju-88, након чега одлази у Батуми на мање поправке.

Крстарица Ворошилов у Севастопољу

Након извршених поправки, крстарица Ворошилов 8. и 11. маја пружа атрену подршку совјетским јединицама око Керча и Таманског полуострва. Једна од турбина се крајем маја покварила, док је крстарица била на задатку превожења 9. бригаде морнаричке пешадије из Батумија за Севастопољ, након чега одлази ван строја до 24. јула 1942.

Првог дана децембра 1942, док се налазила на задатку бомбардовања Змијског острва, заједно са разарачем Сообразитељни, крстарица је наишла на мину, али је успела да на сопствени погон дође до луке Поти. Током кратког бомбардовања, крстарица је успела да испали 46 пројектила калибра 180 мм и 57 пројектила калибра 100 мм; успела је да погоди радио станицу, објекте за смештај људства и светионик, али није успела да нанесе значајније губитке. Два минска баража која су штитила острво били су положени у ноћи 29/30. октобра и 5. новембра 1942. од стране румунских минополагача Amiral Murgescu и Dacia, заједно са румунским разарачима Regina Maria и Regele Ferdinand.

Крстарица Ворошилов у Батумију, 1942. година

Након повратка у оперативу, крстарица Ворошилов крајем јануара 1943. са 240 пројектила калибра 180 мм подржава совјетске снаге у искрцавању иза немачких линија током битке за Кавказ. Средином фебруара бива пребазирана из Потија у Батуми.

Мађутим, након губитка три совјетска разарача који су дејствовали по немачким снагама у повлачењу са Таманског мостобрана 6. октобра 1943, крстарица Ворошилов је повучена из активних борбених дејстава. Овај губитак је натерао Стаљина да забрани ангажовање великих поморских јединица без његове изричите дозволе. Крстарица је 18. августа 1944. пребазирала у Новоросијск, а 5. новембра исте године у Севастопољ. Осмог јула 1945. бива одликована Орденом Црвене заставе.

Приликом модернизације брода, која је започета априла 1954. године, руководство совјетске Ратне морнарице доноси закључак да није рентабилно модернизовати крстарицу Ворошилов, те да ју је могуће реконструисати у брод за испитивање ракетног наоружања. Брод добија ознаку Пројект 33; сво наоружање је уклоњено, измењени су надграђе и јарболи. У оепративу је уведена 31. децембра 1965, под ознаком ОС-24. Након употребе у процесу испитивања ракетног наоружања, ОС-24 6. октобра 1972. бива реконструисан у хулк за смештај људства, када добија ознаку ПКЗ-19. Почетком марта наредне године брод је продат у старо гвожђе. Један пропелер и сидро су сачувани као експонати у Севастопољу.

Крстарица Ворошилов као ОС-24

Крстарица Ворошилов као ОС-24

ПКЗ-19

ПКЗ-19