Операције на Криму (од октобра 1941. до априла 1942)

Немци су придавали велики стратегијски значај Криму, као ваздухопловној бази за бомбардовање румунских петролејских извора и пристаништа. Преко Крима је ишао најкраћи пут из Украјине за Кавказ; с тог полуострва у потпуности се могао контролисати улаз у Азовско море.

У другој половини октобра, када су се армије Јужног фронта повлачиле на краћу одбрамбену линију у висини р. Миуса, значај Крима је појачан због његовог бочног положаја у односу на правац наступања немачких снага ка Ростову. Сем тога, Немци су веровали да би заузимањем Крима присилили Турску да приђе силама Осовине. Због свега овога они су за заузимање Крима одиредили 11. армију (30. и 54. корпус) и један румунски брдски корпус.

Крим је бранила совјетска 51. армија, појачана касније јединицама Приморске армије.

Једанаеста армија прешла је 18. октобра у напад наносећи главни удар преко Перекопске превлаке, а помоћни дуж Чонгарског моста. Јединице 51. армије пружале су жесток отпор. У међувремену су из Одесе повучени делови Приморске армије и одмах упућени према северу ради подршке 51. армије. Њихово увођење у бој 22. октобра помогло је 51. армији да успори наступање надмоћних немачких снага, али не и да их задржи.

Ради успешније одбране, совјетска Врховна команда је 22. октобра објединила командовање копнених и поморских снага под заједничку Команду Крима.

После жестоких борби, немачке јединице успеле су 25. октобра да пробију положаје код Ишуња, што је присилило совјетске једднице на повлачење. По наређењу команданта Крима од 29. октобра, совјетске јединице су покушале да задрже Немце на линији Совјетски – Новоцарицино – Саки, али без успеха. Под притиском јачих снага, Приморска армија је одступала у правцу Севастопоља, а 51. армија у правцу Керчанског полуострва. Немачке јединице су 31. октобра заузеле железничку станицу Алму и на тај начин пресекле одступницу совјетским јединицама на делу пута Симферопољ – Алма; стога су ове биле принуђене да одступају обилазним путем на Алушту и Јалту.

Операције на Криму

Још у току борби за Перекоп, командант Црноморске флоте одлучио је да утврди севастопољску поморску базу. У овом циљу предузето је утврђивање три одбрамбене линије. Укупна дубина свих одбрамбених положаја износила је око 15 км. Због краткоће времена била је утврђена само прва одбрамбена линија. Севастопољска поморска база у почетку је имала неколико бригада морнаричке пешадије, чије је укупно бројно стање износило око 20 000 људи. За противваздушну одбрану она је имала само 60 противавионских топова и 30 противавионских митраљеза и врло слабу ловачку авијацију. Међутим, сукцесивним пристизањем једииница Приморске армије, као и предузетим мерама совјетске Врховне команде, одбрана Севастопоља сваким даном је појачавана, тако да је 10. новембра износила око 51 000 људи, 170 артиљеријских оруђа и 100 авиона. Ради лакшег командовања, цео одбрамбени рејон подељен је 11. новембра на четири сектора.

Исто тако предузетие су мере за одбрану Керчанског полуострва. И поред неповољних земљишних услова и јаких совјетских снага, немачке јединице су успеле 16. новембра да заузму ово полуострво и присиле 51. армију да се повуче преко Керчанског мореуза на Таманско полуострво.

Немачка 11. армија, пошто је у току 3. и 4. новембра предњим деловима подишла линији Аранчи – Дуванкои – Чоргуњ – источно од Балаклаве, покушала је из покрета да овлада совјетским положајима, али у томе није успела. Од 5. до 8. новембра развиле су се жестоке борбе, али ни на једном сектору немачке једиинице нису имале успеха. Одбрана Севастопоља знатно је ојачана када су пристигле и последње јединице Приморске армије.

Совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила да се Севастопољ брани по сваку цену и да се из Закавкаског војног округа у Севастопољ одмах пошаље оружје, муниција, храна и друга материјална средства. Прве пошиљке почеле су да стижу половином новембра. Одбрана Севастопоља стављена је 19. новембра под непосредну команду Врховне команде.

Пошто нису могли заузети Севастопољ из покрета, Немци су привукли нове снаге, па су 10. новембра предузели нов напад уз подршку тенкова. И поред огорчених борби, које су трајале чак до 18. новембра, они су успели само на јужном правцу дуж приморја да заузму Балаклавске висове, док на осталом делу фронта нису постигли никакав успех. Услед упорне одбране Немци су били приморани да се зауставе пред совјетским положајима.

Немачка команда није се могла помирити с неуспехом. па је наредила 11. армији да поново преде у напад.

Крајем новембра привучене су нове снаге. Одлучено је да се напад изврши наношењем неколико истовремених удара и тиме совјетско командовање присили да утроши своје резерве. Главни удар планиран је правцем Дуванко – долина р. Бељбек – Северни залив, а помоћни из рејона Ниж. Чоргуњ, долином р. Чорне ка Инкерману. Немци су рачунали да ће у року од четири дана заузети Севастопољ.

За то време совјетске јединице су употпуниле систем утврђивања и ватрени систем. Појачана су и партизанска дејства у позадину немачких једдница.

После снажне артиљеријске припреме, немачке јединице су 17. децембра изјутра прешле у напад. Поред 7 дивизија, у нападу је учествовало око 150 тенкова, 300 авиона и многобројна артиљерија. Најжешће борбе развиле су се на главном правцу удара, на споју трећег и четвртог одбрамбеног сектора, где су немачке јединице, после дводневних борби подишле главној одбрамбеној линији. Ради заустављања немачког наступања, совјетско командовање је на овај део фронта привукло нове снаге. За четири дана крвавих борби немачке јединице на главном правцу удара успеле су да прошире пробој по фронту у рејону четвртог сектора, али су 21. децембра биле присиљене да обуставе напад,

Жестоке борбе су биле и на помоћном правцу удиара, у рејону Ниж. Чоргуњ (Други одбрамбени сектор), где су немачке јединице 19. децембра успеле да избију до места Врх. Чоргуњ.

Совјетска Врховна команда је 20. децембра потчинила снаге у Севастопољу команданту Закавкаског фронта и наредила му да одмах упути појачања у Севастопољ. У исто време наређено је да се појача противваздушна одбрана и побољша материјално. стање у опседнутом граду.

На основу овог наређења, Закавкаски фронт је одмах упутио у Севастопољ једну пешадијску дивизију и једну бригаду морнаричке пешадије, као и потребну количину муниције.

На главном правцу удара немачке јединице су 22. децембра учиниле још један покушај и после осмочасовне жестоке борбе успеле да заузму Мекензијеву Гору и да се приближе Северном заливу. Сада су Немци били у могућности да артиљеријском ватром туку град, пристаниште и аеродром. Међутим, совјетско командовање одмах је ангажовало пристигла појачања и извршило противудар уз подршку бродске артиљерије, присиливши немачке јединице да се повуку ка Бељбеку и Камишлију.

Пошто су привукли свеже снаге, Немци су од 26. до 31. децембра опет узалудно покушавали да постигну успех на главном правцу удара.

Значајну улогу у одбијању немачких напада на Севастопољ одиграле су авијација и Црноморска флота. Без обзира на временске непогоде и на непријатељска противдејства, Црноморска флота је успешно превозила трупе и материјална средства.
Крајем децембра обустављене су операције у рејону Севастопоља.

У току најжешћих борби под Севастопољем, Закавкаски фронт и Црноморска флота вршили су припреме за извођење десантне операције да би се заузело Керчанско полуострво. Пред опасношћу да им позадина 11. армије буде угрожена, Немци су отпочели да смањују снаге за опсаду и да их пребацују у рејон Керча и Феодосије.

Совјетске јединице на Криму, а нарочито код Севастопоља, извршиле су постављене задатке, јер су везале јаке немачке снаге и онемогућиле њихово упућивање ка Ростову или Кавказу.

Према плану Врховне команде било је предвиђено да у десанту на Керч учествују делови 44. и 51. армије, делови Црноморске флоте, Керчанска војно-поморска база и Азовска флотила.

Том десантном операцијом требало је разбити немачку керчанску групу, заузети Керчанско полуострво и, на тај начин, отклонити опасност која је претила Кавказу од продора немачких снага, преко Керчанског пролаза. Потом је требало пружити помоћ опседнутом Севастопољу и створити услове за ослобођење Крима.

Према плану требало је трупе искрцати на северну, источну и јужну обалу полуострва Керча, а главни удар нанети с југа, правцем Феодосија – Акмонај. Десанти на помоћним правцима, за које је било ангажовано 13 000 људи, из састава 51. армије требало је да привуку што јаче немачке снаге и тиме обезбеде успех на главном правцу удара. Због тога је предвиђено да се помоћне снаге искрцају три дана пре главних снага.

У складу са овом замисли, Азовска флотила је формирала пет десантних одреда за превоз трупа на северну и источну обалу полуострва Керча, од Јеникала до Акмонаја. Искрцавање на свим местима требало је да уследи истовремено и без артиљеријске припреме, како би со постигло изненађење.

Керчанска војно-поморска база требало је да искрца десанте на четири места на источној обали полуострва Керча, у ужем рејону Камиша Буруна. За подршку овом искрцавању била је на Таманском полуострву формирана специјална артиљеријска група.

Да би се противнику пресекла одступница приликом повлачења с Керча, а уједно пружила помоћ трупама које би се искрцале десантним бродовима Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, било је предвиђено да Црноморска флота упути десантни одреди „Б“, јачине 3 000 људи, у рејон Опука.

За наношење главног удара био је од јединица 44. армије формиран десантни одред „А“, јачине 23 000 људи, 34 тенка и 133 топа и минобацача. У његовом саставу налазили су се: одред бродске подршке, два одреда транспортних бродова са блиском заштитом и одред мањих транспортних средстава, који је имао задатак да искрца први ешалон десанта, јачине 3 пука, непосредно у луку Феодосије и тиме створи услове за искрцавање осталих снага.

Да би се смањила опасност од напада непријатељске авијације на транспортне бродове и трупе у рејонима концентрације, а и ради маскирања читаве десантне операције, укрцавање се вршило у неколико лука: Анапи, Новоросијску, Туапсеу и др.

Увече 24. децембра на бродове Азовске флотиле, Керчанске војно-поморске базе и десантног одреда „Б“ Црноморске флоте почело је укрцавање материјала и трупа.

Временске прилике за извођење десанта нису биле повољне; дувао је јак ветар који је веома узбуркао море. Због тога су сви десантни одреди Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, уместо да искрцају трупе два часа пре сванућа, приспели на места искрцавања када је свануло. Искрцавање није текло према плану, јер су у последњем тренутку била измењена нека искрцна места, тако да је искрцавање уследило само на источном делу полуострва Керча, а десантни одред „Б“ морао се вратити у полазну луку. На неким местима Немци су пружили снажан отпор и присилили совјетске десантне одреде да мењају искрцне тачке. Међутим, совјетским једииницама је ипак пошло за руком да образују неколико мостобрана и да их у року од неколико дана појачају, тако да је 29. децембра на источној обали полуострва Керча било већ око 17 500 људи.

У међувремену, у поподневним часовима, 28. децембра, почело је укрцавање материјала и трупа на бродове диесантног одреда „А“. Превожење трупа текло је по плану. У свануће 29. децембра одред бродске подршке бомбардовао је Феодосију и успео да неутралише оруђа немачке обалске артиљерије у том рејону, тако да искрцавање првог ешелона није наишло на неке тешкоће. Истог дана су се и главне снаге десантног одиреда искрцале непосредно у луку и заузеле Феодосију.

Успешно искрцавање снага совјетске 44. армије у Феодосији принудило је немачке снаге на Керчу да ноћу 30. децембра одступе на запад, јер им је претило да буду одсечене. До 2. јануара совјетске јединице су избиле на линију Кијет – Нов. Покровка – Коктебељ, где су наишле на организовану одбрану Немаца.

Керчанско-феодосијска операција прва је крупнија поморско-десантна операција совјетских јединица. Њено извођење било је отежано лошим временским приликама, помањкањем специјалних десантних средстава и недовољним искуством у планирању и извођењу операција овакве врсте. Иако није довела до остварења постављених циљева, она је ипак присилила Немце да уложе знатне напоре како би сачували своје позиције на Криму.

По одлуци совјетске Врховне команде од 2. јануара 1942. год. требало је да Кавкаски фронт у садејству са Црноморском флотом пређе у офанзиву са задатком да ослободи Крим. Према плану Кавкаског фронта требало је с Керчанског полуострва прећи у офанзиву главним снагама правцем Џанко – Перекоп – Чонгар а помоћним ка Симферопољу, с тим да се поморски десанти изврше у рејонима Алуште, Јалте, Јевпаторије и Перекопа, пресече одступница немачким снагама и приступи њиховом уништењу на Криму. Међутим, Немци су ово предухитрили и 15. јануара предузели напад ка Феодосији. Совјетска 51. и 44. армија, изненађене у јеку припрема за предузимање офанзиве, нису биле у стању да задрже немачке снаге, већ су одступиле на положаје у висини ж. ст. Акмонај.

Совјетска Врховна команда, директивом од 28. јануара 1942, наредила је Кримском фронту (28. јануара Кавкаски фронт је преименован у Кримски) да пређе у офанзиву, ради указивања помоћи севастопољском одбрамбеном рејону. Главне снаге Кримског фронта биле су груписане за наступање ка Карасубазару (60 км западно од Феодосије). Црноморска флота добила је задатак да изврши десант у рејону Судаке (40 км југозападно од Феодосије) и да артиљеријском ватром са бродова и ударима авијације садејствује 44. армији у наступању. За почетак офанзиве био је предвиђен 13. фебруар.

Пошто припреме нису могле бити завршене правовремено, офанзива је отпочела тек 27. фебруара. Због слабе организације напада, иако се располагало довољним снагама, немачка одбрана није могла бити пробијена. Покушаји да се постигне успех у марту и априлу нису дали резултате.

Без обзира на неуспех офанзиве на Криму, Кримски фронт је везао знатан део немачких снага и на тај начин олакшао ситуацију севастопољског одбрамбеног рејона. Стога Немци нису могли располагати потребним снагама и средствима за предузимање зимске офанзиве на Севастопољ.

Опширније о блокади Севастопоља прочитајте на следећем линку.

Операције у Донбасу и код Ростова (од октобра до 2. децембра 1941)

Крајем септембра немачка Врховна команда је сматрала да су снаге Црвене армије у Украјини разбијене и да више нису способне да пруже озбиљнији отпор, па је наредила групи армија „Југ“ да настави офанзивне операције и заузме Харков, Донбас, Ростов и Крим и на тај начин створи повољне услове за даље надирање на Кавказ. У том циљу, група армија „Југ“ је наредила:

  • 1. оклопна група, из рејона Дњепропетровска, и 11. армија, из рејона Каховке, концентрично ће наступати на Осипенко да окруже и униште совјетски Јужни фронт; затим ће 1. оклопна група продужити наступање дуж приморја ка Ростову, а 11. армија и румунска 3. армија заузеће Крим;
  • 17. армија, из рејона Краснограда, заузеће Донбас;
  • 6. армија, из рејона северно од Полтаве, заузеће Харков и обезбедиће спој група армија ,,Центар“ и ,,Југ“.

Немачка 1. оклопна група пробила је 29. септембра положаје на десном крилу совјетске 12. армије, у рејону Дњепропетровска, и продужила наступање ка Мариупољу, угрожавајући бок и позадину Јужног фронта. Уочавајући ову опасност, совјетско командовање је 5. октобра наредило да се Јужни фронт повуче на линију Павловград – Мелитопољ; међутим, ни на овој линији он није могао зауставити немачко наступање. Пошто су пробили одбрану на споју 12. и 18. армије, предњи делови 1. оклопне армије сјединили су се 7. октобра с јединицима 11. армије северно од Осипенка. На овај начин, део 18. армије и 9. армија били су опкољени северозападно од Осипенка. Окружене армије одмах су отпочеле да се пробијају, и то 18. армија према Стаљину, а 9. армија ка Таганрогу. За то време 12. армија водила је упорне одбрамбене борбе на линији Павловград – Васиљковка – Гавриловка.

Да би спречила немачке јединице да заузму Ростов, совјетска Врховна команда ојачала је 9. армију пешадијским и коњичким дивизијама и формирала Таганрошку групу, са задатком да брани р. Миус (западино од Таганрога).

Половином октобра су предњи делови 1. оклопне армије успели да се пробију до ушћа р. Миуса. По наређењу команданта Јужног фронта, 9. армија и Таганрошка група извршили су противудар. Јединице 9. армије, ослабљене у претходним борбама, нису имале успеха, док је Таганрошка група успела да немачке оклопне јединице одбаци 10 – 15 км западно од р. Миуса. Привлачењем и ангажовањем главних снага, 1. оклопна армија је форсирала р. Миус и 17. октобра заузела Таганрог, а 20. октобра Стаљино.

За то време 38. и 6. армија Југозападног фронта водиле су упорне и тешке борбе задржавајући немачко наступање ка Харкову и Изјуму.

Да би се обезбедиле потребне резерве, совјетска Врховна команда одлучила је да се Југозападни и Јужни фронт од 17. до 30. октобра повуку на краћу линију одбране: Касторноје – р. Оскол – Красни Лиман – Горловка – р. Миус. У исто време наређено је Севернокавкаском војном округу да формира 56. самосталну армију ради одбране Ростова.

У току повлачења совјетске јединице су водиле жестоке борбе, настојећи да што више задрже немачке једднице. Немачка 6. армија заузела је 24. октобра Харков, а нешто доцније Бјелгород и Курск. До краја октобра Југозападни фронт је одступио на линију Тим – западно од Купјанска – Изјум – Красни Лиман и на њој прешао у одбрану. Дванаеста армија Јужног фронта одступила је на линију Красни Лиман – Дебаљцево, док су 18. и 9. армија, услед врло снажног притиска немачких оклопних дивизија, биле принуђене да се повуку на линију Дебаљцево – Красни Луч – Хопри (30 – 35 км источније од линије коју је одредила Врховна команда). На овај начин, крајем октобра је група армија „Југ“ заузела Харков и југозападни део Донбаса и подишла Ростову.

Немачка Врховна команда придавала је велики значај Ростову, сматрајући га вратима Кавказа. Зато је одлучила да настави офанзиву и постигне одлучујуће успехе на јужном правцу, надајући се да би се то повољно одразило и на опредељење Турске на страну Осовине. У том циљу, групи армија „Југ“ наређено је да разбије совјетску групу северно од Таганрога и овлада мостобраном на левој обали р. Дона, источно од Ростова, а затим продужи наступање ка Мајкопу и Туапсеу.

На основу овог наређења, командант групе армија „Југ“ донео је одлуку да 1. оклопна армија заузме мостобран на левој обали Дона, а потом део оклопних јединица поврне ка Ворошиловграду да, у садејству са 17. армијом, окружи и уништи совјетске снаге у источном делу Донбаса, и на тај начин обезбеди бок и позадину јединица које би дејствовале ка Мајкопу и Туапсеу. Да би се избегле тешке борбе на западним прилазима граду, који су били добро утврђени и брањени, предивиђено је да се Ростов заузме обухватом са севера.

Пре почетка офанзиве, група армија „Југ“ имала је следећи распоред: 1. оклопна армија на десном крилу, према Ростову и северно од њега; 49. брдски и италијански корпус у центру према Дебаљцеву и Ровенки; делови 17. армије на левом крилу, према Ворошиловграду.

Група армија „Југ“ прешла је у напад 5. новембра. На правцу главног удара развиле су се између 1. оклопне армије и совјетске 9. армије огорчене борбе. Због добро организоване противоклопне одбране и упорног држања совјетских снага, немачке јединице, првога дана борбе, имале су знатне губитке у тенковима. Следећег дана совјетско командовање увело је у бој 2. и 132. оклопну бригаду, које су такође нанеле осетне губитке немачким тенковима. За четири дана борби (од 5. до 9. новембра) немачке једднице су успеле да пробију положаје 9. армије и да продру 30 км у дубину совјетских положаја, али по цену великих губитака у људству и тенковима. Немачки покушаји да продру ка Шахтију и Новочеркаску осујећени су жилавом и чврстом одбраном совјетских јединица. Немачко командовање је одлучило 8. новембра да заузме Ростов непосредним ударом 1. оклопне армије са северозапада, па је у духу ове нове замисли наредило прегруписавање снага, које је трајало девет дана (до 17. новембра).

За наставак офанзиве планом је предвиђено да се концентричним ударом 14. оклопног корпуса преко Бољ. Сали и 3. оклопног корпуса преко Султан Сали заузме Ростов. За то време, северно од 1. оклопне армије, 49. брдски корпус имао је да врши обезбеђење ударне групе, док су италијански корпус и 17. армија (група Шведлер) имали да нападају ка Ворошиловграду.

Совјетско командовање придавало је велики значај Ростову као важном политичком, индустријском и саобраћајном центру кроз који је пролазила главна железничка магистрала за везу јужних делова СССР-а са Северним Кавказом и Закавказјем. Због тога је командант Југозападног правца 9. новембра предложио да се пређе у противофанзиву и разбију немачке снаге у рејону Ростова. Совјетска Врховна команда одобрила је овај предлог и заједно с командом Југозападног правца разрадила план противофанзиве.

Оперативна замисао за противофанзиву била је: упорном одбраном 12. армије и деснокрилних дивизија 18. армије спречити наступање немачких јединица ка Ворошиловграду; главни удар нанеће новоформирана 37. армија ка југозападу, у бок и позадину немачке 1. оклопне армије, општим правцем ка Бољшекрепинској; десно од 37. армије, левокрилне дивизије 18. армије нанеће помоћни удар правцем Ђаково – Дмитријевка а јединице самосталног коњичког корпуса правцем Кујбишево – Артемовка, са задатком да обезбеде десни бок 37. армије; лево од 37. армије, јединице 9. армије из рејона Новошахтинск нанеће помоћни удар у правцу Болдиревке, са задатком да садејствује 37. армији; 56. самостална армија треба упорно да брани рејон Новочеркаск – Ростов.

Пре почетка противофанзиве, Јужни фронт и 56. самостална армија имале су укупно 22 пешадијске и 9 коњичких дивизија и 5 оклопних бригада. Немци су имали 2 брдске, 3 оклопне и 4 моторизоване дивизије.

Напад немачких пешадијских јединица ка Ворошиловграду отпочео је 16. новембра, а следећег дана и напад 1. оклопне армије. У току 17. новембра 14. оклопни корпус успео је да пробије совјетске положаје и да заузме Бољ. Сали. Сутрадан је његово наступање било успорено због добро организоване противоклопне одбране и успешне ватре совјетске артиљерије. До 19. новембра он је избио на северну ивицу Ростова и подишао Аксајскају (источно од Ростова) с намером да пресече одступницу совјетским јединицама које су браниле град. Совјетске јединице су жестоким отпором зауставиле немачко наступање. За то време је 3. оклопни корпус продро у западно предграђе Ростова, где су се развиле жестоке уличне борбе. Услед јаког притиска немачких оклопних снага, совјетска 56. армија била је присиљена да напусти Ростов и одступи на леву обалу Дона. Повлачење је завршено до 17,00 часова 21. новембра, када су Немци потпуно овладали градом.

Истога дана када су Немци обновили офанзиву на Ростов, совјетска 37. армија прешла је у противофанзиву. Првог дана (17. новембра) њене дивизије су пробиле немачки фронт и продрле 15 – 18 км, а у току три следећа дана напредовале су још 15 – 20 км и избиле на линију Цимљанка – Аграфеновка. Због рђавих атмосферских прилика, совјетска авијација није могла да пружи подршку наступајућим јединицама; она је могла пружити знатну помоћ тек од 20. новембра, када су услови за њен рад били побољшани. Немци су потценили опасност која је претила боку и позадини 1. оклопне армије. А када су, после заузимања Ростова, уочили ту опасност, они су наредили да се пређе у одбрану и да се део снага из Ростова пребаци на десну обалу р. Тузлова.

Совјетска 37. армија избила је 24. новембра на р. Тузлов и овладала Бољшекрепинском; тиме је створила повољне услове за наношење удара у дубљу позадину немачких главних снага, у правцу Таганрога. Међутим, услед недостатка јачих снага за извођење смелијег маневра, командант Јужног фронта је одлучио да прво ослободи Ростов, а потом продужи наступање ка Таганрогу. На основу ове одлуке извршено је прегруписавање дивизија с даснога крила 37. армије на део фронта Стојанов – Генералско.

У противофанзиви на Ростов требало је да учествују:

  • главне снаге 37. армије с линије Стојанов – Генералско наносе удар преко Султан Сали на западни део предграђа;
  • 9. армија наноси удар преко Бољ. Сали на северни део града;
  • 56. армија (три оперативне групе: Источна, Централна и Западна) наноси концентричан удар на Ростов са источне и јужне стране.

Главне снаге 37. армије и Западна група 56. армије требало је да се споје у западном предграђу и пресеку одступницу немачким снагама у Ростову.

У нападу на Ростов учествовали су још: донске козачке дивизије, партизани и одреди народне одбране.

Совјетска противофанзива код Ростова

Ујутро 27. новембра почела је противофанзива совјетских снага за ослобођење Ростова. Девета армија наступала је доста споро, јер су немачке јединице успеле да се учврсте на десној обали р. Тузлова. Међутим, Источна група 56. армије наступала је успешно и истога дана избила на источну ивицу Ростова, док је Централна група, која је нападала с југа, и поред врло јаког немачког отпора на доминирајућој десној обали Дона, успела да форсира реку и да образује мањи мостобран. У току следећег дана Централна група, у зајединици са деловима 9. армије : борцима народне одбране, продрла је у Ростов, а 29. новембра га и ослободила.

До тог времена, 9. армија избила је у висину Султан Сали и Бољ. Сали, након чега је 1. оклопна армија отпочела павлачење у правцу запада. Совјетска 56, 9. и 37. армија предузеле су 30. новембра гоњење и до 2. деоембра избиле су на р. Миус. где су задржане од немачких свежих снага које су доведене са других делова фронта.

Неуспех немачке 1. оклопне армије под Ростовом изазвао је велику збуњеност и пометњу у немачкој Врховној команди. У току саме операције немачко врховно командовање захтевало је да се Ростов не напушта, без обзира на тешку ситуацију у којој се налазила 1. оклопна армија. Међутим, под ударима совјетских јединица, ова армија је претрпела велике губитке и била принуђена на одступање.

Успех Црвене армије под Ростовом имао је велики војни значај. Он је срушио немачке планове за наступање на Кавказ и приморао немачке команданте да држе јаке снаге на јужном правцу, што се повољно одразило на ситуацију пред Москвом.

Тихвинска операција (од 16. октобра до краја децембра 1941)

Немачка Врховна команда није се могла помирити с неуспехом у борби за Лењинград, па је рачунала да би потпуна блокада града могла присилити Црвену армију и становништво на капитулацију. Она је још крајем септембра наредила групи армија „Север“ да припреми офанзиву из рејона Чудова ка Тихвину и Волхову, са задатком да се сједини с финским снагама на р. Свиру и на тај начин пресече све везе Лењинграда са унутрашњошћу земље. Сем тога, требало је део снага упутити правцем Маљ. Вишера – Бологоје да садејствује са групом армија „Центар“ у опкољавању снага Северозападног фронта.

За офанзиву код Чудова Немци су концентрисали 39. оклопни корпус (16. армије) и 1. корпус (18. армије), поред јединица које су биле у непосредном додиру са совјетским снагама.

Положаје од Ладошког до Иљмењског језера браниле су ове совјетске једднице: 54. армија Лењинградског фронта, 4. и 52. армија под непосредном командом совјетске Врховне команде и Новгородска оперативна група Северозападиног фронта.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, Немци су 16. октобра прешли у напад и пробили совјетске положаје на споју 4. и 52. армије, а после пробоја совјетских положаја упутили главне снаге преко Будогошча ка Тихвину, а помоћне ка Киришију и Маљ. Вишери. У току 20. октобра они су одбили противудар совјетске 54. армије и Невске оперативне групе и наставили напредовање.

По избијању у рејон Будогошча, немачки 39. оклопни корпус је продужио надирање ка Тихвину. Совјетска 4. армија одмах је ангажовала добијена појачања и 27. октобра успела да тај корпус заустави на 35 км југозападно од Тихвина. По цену огромних жртава Немци су 8. новембра заузели Тихвин, и тиме пресекли последњу железничку линију према Лењинграду. У исто време немачки 1. корпус подишао је Волхову, док је наступање немачких снага преко Маљ. Вишере заустављено совјетским отпором.

Совјетска 4. армија, која је бранила широки фронт од Волхова, преко Тихвина, до Будогошча, била је у врло тешкој ситуацији. Постојала је опасност да немачке оклопне јединице пробију њене положаје и угрозе позадину 7. самосталне армије, која је била у одбрани на р. Свиру, према Финцима. Уочивши ову опасност, совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила генералу Мерецкову да координира дејства 7, 4. и 52. армије и авијације.

Ради боље организације одбране на широком фронту, генерал Мерецков је из 4. армије формирао 3 оперативне групе (Северну, Централну и Јужну), способне не само за одбрану него и за наношење удара.

Половином новембра, примењујући активну одбрану, 4. армија је зауставила немачке јединице североисточно и источно од Тихвина, наносећи им велике губитке; у исто време је успоставила чврсту везу с 52. армијом и Лењинградским фронтом. У намери да задрже иницијативу у својим рукама, Немци су 19. новембра поново прешли у напад на целом фронту. У зони 4. армије од 19. до 25. новембра развиле су се огорчене сусретне борбе. Нарочито упорне и жилаве борбе развиле су се у рејону Тихвина, где су совјетске јединице успеле да обухвате град. Немачке јединице биле су принуђене да дефинитивно пређу у одбрану. Овим је завршена прва етапа тихвинские операције, у којој је Црвена армија била у дефанзиви, а Лењинград и даље под блокадом.

У другој половини новембра у Лењинграду је настала врло критична ситуација. Индустријска производња могла је да подмири потребе у наоружању и муницији само за 1 – 2 месеца. Угаљ и нафта били су на измаку. Престао је рад у електричним централама и у водоводу. Нарочито је тежак положај био у погледу снабдевања града. Совјетска влада је за потребе Лењинграда одредила велику количину зимске одеће и других материјалних средстава, које је требало пребацити Ладошком флотилом и ваздушним транспортом. Међутим, због залеђивања језера, снабдевање бродовима било је прекинуто, а после избијања Немаца на пругу Волхов – Тихвин снабдевање је вршено заобилазном комуникацијом дужом за 400 – 500 км. У периоду октобар – новембар следовање хлеба снижавано је три пута. У новембру је у Лењинграду почела глад. Нестало је огрева, трамваји су стали, замрзли су водоводи, канализација није била уредна, фабрике су престале да раде потпуно или делимично, а немачка артиљерија и авијација су непрекидно бомбардовале град.

У другој половини новембра. изграђен је пут преко залеђеног Ладошког језера, којим су 22. новембра стигли први аутомобилски транспорти са храном; они су при повратку евакуисали рањенике и болеснике. Овај пут је одиграо велику улогу у снабдевању Лењинградског фронта, Балтичке флоте и градског становништва.

У таквој ситуацији совјетска Врховна команда је донела одлуку да се разбије немачка тихвинска групација (39. оклопни корпус) и ослободи комуникација Тихвин – Волхов. Крајњи циљ совјетских снага био је избијање на десну обаиу р. Волхов и заузимање мостобрана на супротној обали.

У противофанзиви је требало да учествују 54, 4. и 52. армија. које су имале незнатну надмоћност у пешадији и артиљерији, док су у тенковима и авијацији Немци били надмоћнији.

За ову противофанзиву извршено је следеће груписање снага:

  • 54. армија формирала је две ударне групе: Деснокрилну (јачине: 5 пешадијских дивизија, 2 бригаде и 2 скијашка батаљона) у рејону Војбокала, за наступање правцем Војбокало – Кириши, и Левокрилну (јачине: 3 пешадијске дивизије и 1 оклопна бригада), у рејону Волхова, за наступање у правцу Киришија;
  • 4. армија имала је и даље три ударне групе (Северну, Централну и Јужну), које су добиле задатак да концентричним нападом заузму Тихвин и избију на р. Сјас;
  • 52. армија груписала је главне снаге за напад правцем Маљ. Вишера – Бољ. Вишера – Грузино, са задатком да у садејству с 4. армијом пресеку одступницу немачким снагама у рејону Тихвина.

Тежиште је било код 4. армије, која је 26. новембра прва отпочела напад. Северна оперативна група је нападала на Тихвин са северозапада, а Централна с истока и југоистока, док је Јужна добила задатак да избије на линију Клинео – Ситомља и спречи одступање немачких снага из рејона Тихвина ка југозападу. Између Централне и Јужне групе нападале су 60. оклопна и 27. коњичка дивизија да би пресекле одступницу немачким снагама ка западу.

Совјетска противофанзива код Тихвина и офанзиве на делу фронта Лењинград – Осташков

Немачке јединице код Тихвина пружале су упоран, и жилав отпор, вршећи на извесним правцима и противударе. Због дубоког снега, совјетске јединице су биле принуђене да нападају дуж путева, те нису могле да примењују обухватне маневре. Због тога је наступање било доста споро и с великим губицима. Да би убрзао наступање, командант 4. армије извршио је 3. и 4. децембра прегруписавање снага, појачао оперативне групе и одредио им нове задатке. Северна група је добила задатак да заузме Тихвин, потом продужи наступање у правцу Волхова и, у садејству с јединицама 54. армије, уништи непријатељске снаге у рејону тога места. Централна и Јужна група добиле су задатак да наступају у правцу Будогошча. До 7. децембра Северна група је обухватила Тихвин са северозапада, а Централна група се приближила источној ивици града, док је Јужна група водила борбе у Ситомију. На овај начин, одступнице немачких снага ка северозападу и југозападу биле су пресечене. Једино је још остала одступница ка западу. Увиђајући опасност од опкољавања, немачко командовање је настојало да задржи ову комуникацију. Међутим, јединице Северне и Централне групе успеле су да пресеку последњу одступницу и да се 8. децембра приближе граду. У току ноћи 8/9. децембра совјетске јединице продрле су у град, где су се развиле жестоке борбе. У 05,00 часова изјутра 9. децембра Тихвин је потпуно заузет.

За то време прешле су у противофанзиву 52. армија (1. децембра) и 54. армија (3. децембра). Оне су наступале успореним темпом: 52. армија је 16. децембра разбила немачке јединице у рејону Бољ. Вишери, а сутрадан предузела гоњење ка Грузину; 54. армија је тек 18. децембра разбила немачке снаге у рејону јужно од Војбокала.

После заузимања Тихвина, 4. армија је прешла у гоњење. Да би се убрзало гоњење, совјетска Врховна команда је ојачала 4. армију с 2 дивизије. Међутим, од половине децембра, услед заморености јединица и недостатка материјалних средстава, темпо наступања и ове армије знатно је успорен.

У циљу успешнијег руковођења операцијама, совјетска Врховна команда је 17. децембра формирала Волховски фронт (4. и 52. армија) и дала му задатак да разбије немачке снаге на западној обали Волхова, а потом продужи наступање ка северозападу и, у садејству с Лењинградским фронтом, опколи и уништи главне снаге групе армија „Север“ и деблокира Лењинград. У исто време је наређено Северозападном фронту да садејствује левом крилу Волховског фронта, док је 54. армија Лењинградског фронта имала задатак да садејствује десном крилу.

Директивом од 18. децембра, совјетска Врховна команда је наредила и Северозападном фронту да најдаље до 24. децембра пређе у противофанзиву правцем Стара Руса – Солци. Овом директивом је Новгородска оперативна група потчињена 52. армији.

Из изложеног се види да је совјетска Врховна команда, после успешно завршене тихвинске противофанзиве, предвиђала нову офанзиву, у којој би учествовали Волховски и Лењинградски фронт и део Северозападног фронта. Међутим, за ову офанзиву она није располагала свежим снагама, а заморене и истрошене совјетске армије, без довољно материјалних средстава, нису биле у стању да пређу у офанзиву западно од р. Волхова.

Споро напредујући, 54, 4. и 52. армија су 20. децембра избиле на р. Волхов. До краја децембра 54. армија је подишла железничкој прузи Мга – Кириши, где је наишла на снажан отпор свежих немачких дивизија, док су 4. и 52. армија избиле на р. Волхов и образовале мостобране на њеној левој обали. Овде су совјетске армије наишле на чврст и упоран отпор Немаца, па су прешле у одбрану и приступиле утврђивању заузетих положаја.

У тихвинској операцији Немци нису успели да се споје с финским снагама и да потпуно опколе и блокирају совјетску лењинградску групу; једино су успели да пресеку железничку линију Волхов – Тихвин, али су је совјетске армије ускоро ослободиле. У овој операцији 8 немачких дивизија претрпело је велике губитке у људству и материјалу; стога су биле принуђене да се врате на полазне положаје, с којих су 16. октобра прешле у офанзиву.

Тихвинска операција представља последњи покушај Немаца да на лењинградском правцу постигну одсудно решење. Њихове жртве у људима и материјалу биле су узалудне и штетно су се одразиле на морал и борбену вредност јединица.

Совјетска противофанзива код Москве (од 6. до 31. децембра 1941)

У току прве и друге немачке офанзиве група армија „Центар“ претрпела је велике губитке у људству и материјалу. Просечно бројно стање дивизија смањено је скоро на половину. Нарочито су били велики губици у официрима и подофицирима. Јака зима (минус 30 до минус 40 степени) и неопремљеност за зимско ратовање још више су повећавали губитке. Услед немања зимског погонског материјала нису се могла употребити моторна возила и наоружање. Дотур материјалних средстава био је недовољан и неуредан због слабих комуникација као и због дејства совјетских партизанских јединица. Снабдевање ваздушним путем било је безначајно. За исхрану људства и стоке, због зимских услова и због ратног разарања, није се могло ништа наћи на терену. Немачке јединице су биле преморене и исцрпљене. Слично стање је било и код група армија „Север“ и „Југ“.

Поред наведених тешкоћа крајем новембра и почетком децембра, група армија „Центар“ била је доведена у ситуацију да се бори на широком фронту, да утроши све своје резерве и да на крилима буде обухваћена свежим совјетским армијама.

У исто време Црвена армија је довршавала попуну људством, наоружањем и опремом (мада не у довољним количинама) и уводила у борбу нове армије из резерве Врховне команде. Она је стално добијала нове тенкове и авионе, који су по својим тактичко-техничким особинама били бољи од немачких. Све ово пружало је Црвеној армији услове не само да заустави немачко наступање већ и пређе у противофанзиву на одређеним правцима.

На основу такве ситуације, совјетска Врховна команда је одлучила да се у току зиме 1941/42. изврше следећи задаци: да се одбаце немачке снаге од Москве; да се ослободи пут дотура и евакуације за Лењинградиски фронт; и да се спречи наступање немачких снага ка Кавказу. У вези с тим требало је разбити немачке снаге код Москве, Тихвина и Ростова. После извршења ових задатака, совјетска Врховна команда је рачунала да ће Црвена армија имати могућности да пређе у општу офанзиву ради разбијања немачке армије и ослобођења земље. Одлучено је да се главни удар нанесе на московском, а помоћни на тихвинском и ростовском правцу. У току припрема се показало да су услови за прелаз у противофанзиву раније сазрели на тихвинском и ростовском правцу, што је Црвена армија искористила и прешла у противофанзиву прво на овим правцима, да би тамо везала што јаче немачке снаге и на тај начин спречила немачко командовање да их привуче на московски правац.

Војни савет Западног фронта је 30. новембра, после извршене попуне јединица и концентрације јачих снага на крилима фронта, доставио Врховној команди разрађен план за противофанзиву. Према овом плану, који је Врховна команда одобрила, предвиђено је да две ударне групе на крилима фронта разбију немачке снаге северозападно и југозападно од Москве, а да армије у центру вежу немачке снаге и тиме олакшају напад ударних група. Требало је да противофанзива почне оног момента када немачке снаге буду приморане да се зауставе. Западном фронту требало је да садејствује лево крило Калињинског фронта, у правцу Старице, и Југозападни фронт, у правцу Јелеца.

С обзиром на важност московског правца, совјетска Врховна команда је крајем новембра ојачала Западни фронт (поред раније три армије: 1. ударне, 10. и 20. армије) са две коњичке дивизије, 8 пешадијских и 6 оклопних бригада. Калињински фронт и десно крило Југозападног фронта такође су ојачани са неколико дивизија.

Пре почетка противофанзиве армије Калињинског, Западног и Југозападног фронта добиле су следеће задатке:

  • Ударна група Калињинског фронта (29. и 31. армија) прелази у напад са задатком да опколи и уништи немачке снаге у рејону Калињина и да својим дејством у правцу Тургинова садејствује Западном фронту.
  • Западни фронт:
    • деснокрилна ударна група (30, 1. ударна, 20. и 16. армија) прелази у напад ка Клину, Солнечногорску и Истри са задатком да, уз садејство ударне групе Калињинског фронта разбије немачку 3. и 4. оклопну групу и заузме поменута места;
    • Централне армије (5, 33, 43. и 49) прелазе у напад ка Можајску и Малојарославецу са задатком да према себи вежу немачку 4. армију и на тај начин олакшају напад крилних група;
    • Левокрилна ударна група (50. и 10. армија и 1. гардијски коњички корпус) прелази у напад ка Узловаји и Богородицку са задатком да разбије немачку 2. оклопну армију;
  • Југозападни фронт (3. и 13. армија) прелази у напад са задатком да опкооли и уништи немачке снаге у рејону Јелеца, а потом да дејствује ка северозападу, садејствујући левом крилу Западног фронта.

Правилним груписањем снага, Црвена армија је успела да на важним правцима обезбеди и извесну бројну надмоћност. Исто тако на делу фронта од Туле до Јелеца совјетске јединице су прегруписавањем обезбедиле извесну надмоћност.

Противофанзива Црвене армије на московском правцу отпочела је на широком фронту од Калињина до Јелеца, с малим временским размацима. Ујутро 5. децембра, после артиљеријске припреме од 45 минута, прешла је у напад ударна група Калињинског фронта (29. и 31. армија). Две пешадијске дивизије 29. армије успеле су да пређу залеђену Волгу западно од Калињина, уклинивши се у немачку одбрану 1 – 1,5 км, где су наишле на јак отпор немачких јединица. У току следећих неколико дана на овом одсеку развиле су се жестоке борбе с незнатним померањем фронта. Међутим, совјетска 31. армија, наступајући југоисточно од Калињина, имала је веће успехе. Она је форсирала р. Волгу и продужила наступање на југозапад. После тродневних жестоких борби њени предњи одреди избили су 9. децембра на линију у висини пута Калињин – Тургиново, чиме је била угрожена одступница немачких снага у рејону Калињина. Уочавајући ову опасност, команда немачке 9. армије пребацила је у рејон Калињина две пешадијске дивизије са дела фронта према совјетској 29. армији. Ово је утицало да је 31. армија спорије наступала, али је 29. армија искористила извлачење немачких снага и 11. децембра обухватила Калињин са југозапада.

Совјетска Врховна команда накнадно је наредила команданту Калињинског фронта да опколи и уништи немачке снаге у рејону Калињина, и тако створи могућност да што брже и са што јачим снагама садејствује Западном фронту у разбијању немачке 3. и 4. оклопне групе. Ради извршења овог задатка Калињински фронт је ојачан 39. армијом из резерве Врховне команде (јачине 6 пешадијских и 2 коњичке дивизије) и са 8 скијашких и 4 оклопна батаљона.

Совјетска 29. и 31. армија успеле су 13. децембра да избију на комуникације и угрозе одступницу немачким снагама у рејону Калињина, који је бранило око 6 пешадијских дивизија, што је представљало половину снага 9. армије. По захтеву совјетске Врховне команде, немачким снагама је постављен ултиматум за предају, који су Немци одбили. Да би избегле опкољавање, немачке јединице су отпочеле одступање, остављајући тешко наоружање. На већем броју праваца одступање се претворило у панично бекство, а путеви одступања били су закрчени тенковима, артиљеријом и транспортним средствима.

Јединице Црвене армије успеле су 16. децембра да заузму Калињин.

Да би што брже искористила ове успехе, совјетска Врховна команда је наредила команданту Калињинског фронта да предузме напад, и са армијама на десном крилу и да што тешње садејствује Западном фронту. У вези са овим, 30. армија из састава Западног фронта потчињена је Калињинском фронту, а наређено је да се и 39. армија уведе у бој између 22. и 29. армије, општим правцем према Ржеву.

У циљу пресецања одступнице и уништавања главних снага немачке 9. армије, командант Калињинског фронта је одлучио да 31. и 30. армија наступају ка Старици с истока, а 22, 39. и 29. армија са севера.

Савлађујући отпор делова немачке 9. армије, 31. и 30. армија успеле су до 25. децембра да избију на линију Високо – Лотошино, где су биле заустављене испред раније утврђених и упорно брањених немачких положаја. На десном крилу Калињинског фронта, због задоцнеле концентрације 39. армије, офанзива је почела тек 22. децембра. У почетку је 39. армија ангажовала само две пешадијске дивизије. Доцније, с пристизањем и ангажовањем осталих њених дивизија, снаге Калињинског фронта су успеле да пробију немачке положаје и да до 1. јануара заузму важне отпорне тачке на р. Волги, као и место Старицу.

Пошто је извршено прегруписавање, снаге Калињинског фронта су 2. јануара продужиле наступање ка Ржеву и Зубцову. До 7. јануара су 22, 39. и 29. армија успеле да избију на р. Волгу и обухвате Ржев са севера и запада, док су 31. и 30. армија избиле на линију Старица – Зубцов.

Операције Калињинског фронта су биле врло успешне и значајне: немачка 9. армија је, уз велике губитке, приморана да одступи 60 – 120 км; јединице Црвене армије су заузеле повољније положаје и угрозиле не само бок већ и позадину 3. и 4. оклопне групе; остварена је чвршћа веза и створени су повољни услови за доцније садејство са Северозападним и Западним фронтом.

Деснокрилна ударна група Западног фронта (30, 1. ударна, 20. и 16. армија) прешла је 6. децембра изјутра у противофанзиву, уз подршку авијације фронта и Врховне команде. Првога дана је 30. армија пробила немачку одбрану и до 9. децембра пресекла друм Калињин – Москва у рејону Јамуге, одакле је упутила део снага у правцу Клина, обухватајући га са северозапада. Осмог децембра је 1. ударна армија успела да заузме Јахрому и да одбаци делове 3. оклопне групе од канала Москва – Волга. Увиђајући значај комуникације Калињин – Москва, Немци су пружали жесток отпор, што је успорило наступање 1. ударне армије, између Клина и Солнечногорска. У исто време, после огорчених борби, 20. армија успела је да 8. децембра заузме Красну Пољану и да 9. децембра пресече лењинградски друм северно и јужно од Солнечногорска. За ово место развиле су се огорчене борбе и њене јединице су га заузеле 11. децембра.

Изјутра 7. децембра, после јаке авијацијске и артиљеријске припреме, прешла је у напад и 16. армија у правцу Крјукова и Истре. После тешких борби, совјетске јединице су у току ноћи заузеле северни део Крјукова, а сутрадан до 10,00 часова (8. децембра) и остатак града. У овим су борбама немачка 3. и 4. оклопна група имале велике губитке у људству и материјалу, те су биле принуђене да одступе у правцу Истранског језера. Услед брзог напредовања јединица Црвене армије, Немци су напуштали тенкове, моторна возила и остала средства, остављајући их на друмовима чиме су потпуно закрчили саобраћај и отежали повлачење заштитница. Немци су тежили да што дуже задрже поједина важнија упоришта, да би створили потребно време за повлачење својих јединица на раније припремљену линију за одбрану на р. Лама – р. Руза.

Немачка Врховна команда није била у току ситуаоије. И поред неуспеха и повлачења групе армија „Центар“, Хитлер је 8. децембра издао директиву бр. 39, којом је наредио да се по сваку цену одрже досадашњи положаји, с тим да се јединице које су претрпеле највеће губитке извуку из борбе ради попуне и одмора. Ово се првенствено односило на оклопне и моторизоване дивизије. Њих је требало заменити дивизијама које су постепено пристизале са Запада. Све ово јасно показује да је немачко командовање рачунало да ће у току зиме 1941/42. године немачке армије бити у могућности да се одморе и попуне за наступајућу офанзиву у пролеће 1942. године.

Совјетска Врховна команда у току противофанзиве захтевала је да деснокрилна ударна група Западног фронта, у садејству са Калињинским фронтом, што пре разбије немачке снаге у рејону Клин – Солнечногорск. На основу директиве Западног фронта од 9. децембра, 30. армија и 1. ударна армија добиле су задатак да униште немачке јединице у рејону Клина, а да остале армије наставе напад у правцу запада.

Тринаестог децембра су 30. армија и 1. ударна армија успеле да обухвате немачке снаге у рејону Клина са северозапада и југоистока. Уочавајући опасност од опкољавања, немачке јединице су предузеле одступање једином комуникацијом – у правцу Терјајеве Слободе. Да би се немачким снагама пресекао овај једини пут за одступање, совјетске ваздушнодесантне снаге (око 1 батаљона) извршиле су ноћу 14/15. децембра десант у рејону Терјајеве Слободе. Оне су успеле да пресеку одступницу и линије везе, као и да поруше мостове. Немачке јединице су напуштале наоружање, возила и остала средства и одступале у нереду сеоским путевима. Авијација Црвене армије успешно је наносила ударе одступајућим колонама. Јединице 30. армије и 1. ударне армије заузеле су 15. децембра Клин.

У наступању ка Солнечногорску и Истри, 20. и 16. армија успеле су 11. децембра да избију на линију Истранско језеро – р. Истра. Немци су порушили све мостове преко реке и насип на језеру, тако да је због отицања воде из језера, чврстина леда ослабила. За напад на немачке снаге у рејону језера, командант 16. армије формирао је две покретне групе, Северну јачине: 1 коњичка дивизија, 1 пешадијска и 1 оклопна бригада, у циљу обухвата језера са севера, и Јужну јачине: 1 пешадијска дивизија, 2 пешадијске и 2 оклопне бригаде и 1 самостални тенковски батаљон, ради обухвата језера са југа. Део 16. армије требало је да напада преко језера, наносећи фронтални удар.

После жестоких борби, 20. армија је успела да 11. децембра заузме Солнечногорск.

У току 13. децембра је Северна група 16. армије пробила немачке положаје и извршила обухват Истранског језера са севера.

Због њеног приближавања зони 20. армије, ова група је потчињена 20. армији. Јужна група је форсирала р. Истру јужно од језера и истога дана напала град Истру. После врло оштрих и крвавих борби, јединице 16. армије заузеле су Истру 15. децембра.

Пета армија је прешла у напад 11. децембра и успела да пробије немачке положаје југозападно од Звенигорода. Тринаестог децембра је у зони њеног наступања уведен у бој 2. гардијски коњички корпус са задатком да избије на друм Ново Петровско – Руза. Подржан пешадијским јединицама, корпус се пробио кроз немачке положаје југозападно од Звенигорода, у позадину немачких снага у рејон Звенигорода и Истре.

Заузимањем немачких упоришта Клина, Солнечногорска и Истре створени су повољни услови за наступање ка Волоколамску, што је омогућило и успех 5. армије, која се, у садејству са 2. гардијским коњичким корпусом, пробила западно од Звенигорода и озбиљно угрозила десни бок немачке 4. оклопне групе. На овај начин, немачка северна група (3. и 4. оклопна група) била је обухваћена са оба крила и принуђена да се убрзано повлачи. Немци су при одступању рушили мостове, минирали и рушили путеве, постављали препреке, палили насељена места, а све у циљу успоравања совјетског напредовања. Треба напоменути да су неке јединице Црвене армије сувише често прибегавале фронталном нападу уместо обухвату и опкољавању насељених места, па је команда Западног фронта, директивом од 13. диецембра, наредила да се убудуће што више користе обухвати и обиласци, који пружају веће резултате.

Губици у људству и материјалу код Немаца били су врло велики а нису могли бити попуњени. Рањени и промрзли војници били су врло тежак проблем како за транспорт тако и за лечење. У овом погледу најтеже је било у Вјазми, где су се нагомилали санитетски транспорти 9. армије, 3. и 4. оклопне групе, а делом и неких јединица 4. армије.

Директивом од 16. децембра, командант Западног фронта је наредио армијама да пређу у гоњење, с тим да 21. децембра избију на линију: Погорело Городишче – Бородино – Малојарославец – западно од Калуге – Одојево. Ради што ефикаснијег гоњења наређено је да се формирају брзи и скијашки одреди, који би што брже заузимали важне тачке на правцима немачког одступања. Такође је наређено 33. и 43. армији да пређу у офанзиву.

На основу поменуте директиве предузето је гоњење. Прва ударна армија је 18. децембра заузела Терјајеву Слободу, сутрадан су њени предњи одреди избили на р. Ламу, а њене главне снаге су 25. децембра избиле на линију Лотошино – Суворово (10 км северно од Волоколамска). Двадесета и 16. армија су 18. децембра подишле Волоколамску. После огорчених борби, у којима су Немци вршили и противударе, совјетске јединице су 20. децембра заузеле Волоколамск. У даљем наступању, главне снаге 20. и 16. армије избиле су 22. децембра на р. Ламу, северно и јужно од Волоколамска. Део 16. армије, у садејству с десним крилом 5. армије, успео је да 20. децембра избије на источну обалу р. Рузе. Други гардијски коњички корпус покушао је 19. децембра да из покрета форсира р. Рузу, али због јаког немачког отпора није успео. Корпус је 25. децембра учинио још један неуспео покушај да у садејству са Северном и Јужном покретном групом 16. армије пређе ту реку.

Избијањем 1. ударне, 20. и 16. армије на реку Ламу и Рузу завршена је противофанзива деснокрилне ударне групе Западног фронта.

Постигнути су значајни успеси: отклоњена је опасност за Москву са севера, поново је заузето земљиште у дубини 90 – 100 км и нанети су осетни губици немачкој 3. и 4. оклопној групи.

На делу фронта јужно од железничке пруге Москва – Можајск до града Тарусе 18. децембра су прешле у противофанзиву 33. и 43. армија. На овом делу фронта налазила се у одбрани немачка 4. армија, јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне, 1 моторизована и 1 дивизија за обезбеђење. Упоређењем обеју страна долази се до закључка да су Немци, иако у одбрани, били јачи: у људству 5 пута, а у артиљерији више од 2,5 пута; сем тога, они су имали и то преимућство да су се солидно утврдили и правовремено организовали одбрану. Услед тога 33. и 43. армија нису успеле да до 23. децембра пробију немачке положаје. Четрдесет и девета армија је прешла у напад раније – 14. децембра. После тродневних борби њене левокрилне јединице су протерале немачке снаге на леву обалу р. Оке и заузеле Алексин, а на осталом делу фронта њени делови су 19. децембра успели да форсираиу р. Оку северно и јужно од Тарусе и да се уклине у немачку одбрану у дубини око 20 км.

После извршеног прегруписавања снага и материјалног обезбеђења, 33. и 43. армија ноћу 24. децембра поново су прешле у напад, уз јачу подршку авијације. Развиле су се огорчене борбе. Немачке јединице су биле принуђене на одступање. У даљем наступању 33. армија је 26. децембра заузела Наро Фоминск, а 4. јануара Боровск, док је 43. армија заузела 2. јануара Малојарославец.

Једновремено са деснокрилном отпочела је офанзиву и левокрилна ударна група Западног фронта (10. и 50. армија и 1. гардијски коњички корпус). Задатак 10. армије био је да заузме линију Стаљиногорск – Јепифањ. Армија је прешла у напад 6. децембра наносећи главни удар у правцу Стаљиногорска. Првог дана су њене јединице пробиле немачке положаје и обухватиле Михајлов са севера и југа, а у току ноћи су упале у његово предграђе. Делови немачке 2. оклопне армије били су потпуно изненађени, али су ипак покушали да зауставе надирање јединица 10. армије. Међутим, после краћег артиљеријског налета, делови 10. армије су 7. децембра заузели град. У даљем надирању 10. армија је пресекла железничку пругу Кашира – Павелец и приближила се Стаљиногорску и Јепифању. Десно од ње, из рејона јужно од Кашире, наступао је 1. гардијски коњички корпус ка Веневу, а 8. децембра прешле су у напад левокрилне дивизије 50. армије из рејона Лаптева на југ. Удар ових совјетских снага поколебао је немачку 2. оклопну армију, која је, уништивши своје тенкове и оруђа, отпочела повлачење на југ и југозапад. Вешто комбинујући ударе пешадијских и коњичких јединица, 1. гардијски коњички корпус је 9. децембра заузео Венев. Ово је олакшало наступање 10. армије, која је 12. децембра, у садејству са 1. гардијским коњичким корпусом, заузела Стаљиногорск, а 13. децембра Јепифањ. Четрнаестог децембра су 1. гардијски коњички корпус и 10. армија подишли линији Дедилово – жел. ст. Узловаја – Богородицк, а затим наставили наступање на запад. Истога дана су јединице 50. армије заузеле Јасну Пољану. У намери да искористи успех 49. армије код Алексина, командант 50. армије ослабио је своје лево крило, а ојачао десно крило и центар. Ово је ишло на руку Немцима; они су задржали рејон Счекина и на тај начин обезбедили извлачење главних снага 2. оклопне армије.

Први гардијски коњички корпус је 15. децембра заузео Дедилово. Истога дана је 10. армија заузела Богородицк, док је 50. армија тек 17. децембра заузела Счекино.

Немачка 2. оклопна армија, пошто је претрпела знатне губитке, нарочито у материјалу, продужила је повлачење ка западу. Тако је опасност за Москву с југа била отклоњена и створени су предуслови за даље успешно гоњење према западу.

Главне снаге 2. оклопне армије повлачиле су се у правцу Орела, а њен 43. корпус, на левом крилу, одступао је у правцу Калуге. Тиме је између главних снага и 43. корпуса створен непоседнут међупростор ширине око 30 км, што је совјетско командовање искористило да тамо упути 1. гардијски коњички корпус са задатком да форсира р. Оку на одсеку Лихвин – Белев, а затим да дејствује у северозападном правцу (ка Јухнову) пресецајући одступницу немачким снагама које се налазе у рејонима Калуге и Малојарославеца. Педесета армија добила је задатак да продужи наступање у правцу Калуге и да у садејству са 49. армијом заузме овај град. Десета армија добила је задатак да заузме Белев, а затим продужи наступање правцем Сухиничи – Киров.

Ради што бржег заузимања Калуге, 50. армија формирала је покретну групу јачине: 1 пешадијска, 1 оклопна, 1 коњичка дивизија, 1 пешадијски раднички пук из Туле и 1 тенковски батаљон. Користећи ноћ за наступање и обилазећи отпорне тачке и чворове одбране, покретна група је успела да се 20. децембра непримећена приближи с југа Калуги. У зору 21. децембра она је на препад заузела мост на р. Оки и продрла у град.

Иза покретне групе доста споро су наступале главне снаге 50. армије. Због тога су Немци, довлачећи знатне снаге 4. армије, успели да опколе покретну групу и да је одвоје од главних снага 50. армије. Међутим, привлачењем знатних немачких снага у рејон Калуге још више је проширена бреша између 2. оклопне и 4. армије, што је 1. гардијски коњички корпус искористио и 22. децембра, у садејству са 217. пешадијском дивизијом 50. армије, заузео град Одојево, а 24. децембра избио на р. Оку јужно од Лихвина, док је 217. пешадијска дивизија 25. децембра заузела Перемишљ, а 413. пешадијска дивизија опколила немачке снаге у Лихвину и 26. децембра, у садејству с партизанима из града, заузела Лихвин.

Енергичним наступањем 1. гардијског коњичког корпуса и левокрилних дивизија 50. армије осујећен је покушај немачког командовања да се јединице Црвене армије задрже на р. Оки и створени су повољни услови за обухват немачких снага у рејону Калуге с југозапада. У исто време јединице у центру 50. армије водиле су борбе југоисточно и источно од Калуге, док су једиинице на десном крилу тежиле да изврше обухват са севера, а већ 25. децембра извршено је подилажење периферији града и ступило се у везу са покретном групом која се борила у граду. После упорних и жестоких борби, 30. децембра су совјетске јединице успеле да заузму Калугу.

Заузимањем Калуге успостављена је боља веза између левокрилне ударне групе и армија у центру Западног фронта и створене су могућности за угрожавање одиступнице групе армија „Центар“ ка Вјазми.

Крајем децембра јединице 49. и 50. армије избиле су на линију Алешково – западно од Калуге – Бабинино – Мешчовск, али су их овде немачке јединице задржале, јер је немачко командовање, придајући велики значај рејону Јухнова, правовремено привукло нове снаге.

Наступајући на северозапад 1. гардијски коњички корпус 28. децембра је заузео Козељск, а после неколико дана стигао до Мешчовска, где је наишао на јак отпор немачких јединица и, услед недостатка муниције и других материјалних средстава, био принуђен да се заустави. Пошто је извршио нове припреме, 1. коњички корпус је наставио нападе и 6. јануара заузео Мешчовск.

Совјетска 10. армија, наступајући лево од 1. гардијског коњичког корпуса, 27. децембра је подишла Белеву, где су се развиле огорчене борбе. Тек 31. децембра она је заузела Белев. Затим су јединице 10. армије успеле да опколе део немачких снага у рејону Сухиничија и да до 8. јануара 1942. ослободе још неколико насеља.

У духу добијеног задатка, Југозападни фронт је формирао две групе за напад на немачке снаге у рејону Јелеца. Ударна група 13. армије (јачине: 1 коњичка дивизија, 1 пешадијска и 1 оклопна бригада) прикупљена је североисточно од Јелеца, а Оперативна група Југозападног фронта (јачине: 5. коњички корпус, 2 пешадијске дивизије, 1 моторизована бригада и 1 оклопна бригада) у рејону Тербуни. Ударна група 13. армије прешла је у напад 6. децембра и успела да на своме правцу веже немачке снаге. Седмог децембра прешла је у напад и Оперативна група наносећи главни удар у позадину немачких снага југозападно од Јелеца. Њене пешадијске јединице успеле су да се уклине у немачке положаје у дубину око 15 км, док је 5. коњички корпус, испред пешадијских јединица имао још већи успех. За то време ударна група 13. армије подишла је Јелецу, где су се развиле жестоке борбе. Искоришћујући овај успех, 8. децембра су прешле у напад и левокрилне јединице 3. армије, наносећи удар из рејона јужно од Јефремова према западу.

Оперативна група Југозападног фронта успела је 9. децембра да заузме Јелец и да делом снага избије на пут Јелец – Ливни и пресече одступницу немачким снагама које су браниле овај рејон. Јединице немачке 2. армије предузеле су пробијање из обруча, али су их совјетске јединице спречиле у томе, па су се развиле жестоке и огорчене борбе у којима су разбијене 3 немачке дивизије.

Вршећи гоњење, Оперативна група и 13. армија успеле су до 13. децембра да опколе главне снаге немачког 34. корпуса. Сви покушаји немачких јединица да се пробију из обруча остали су без успеха; борбе су се продужиле све до 16. децембра, када су опкољене немачке снаге биле уништене.

После успешно завршене операције у рејону Јелеца, јединице Југозападног фронта избиле су на линију Волово – Хомутово – Ливни – Вишње Ољшаноје, где су, почев од 16. децембра, приступиле прегруписавању снага ради поновног наступања.

У току десетодневних борби јединице десног крила Југозападног фронта разбиле су немачку 2. армију, присиливши је на повлачење у дубину од 80 – 100 км. Због тога су Немци били приморани да појачавају 2. армију јединицама из 2. оклопне армије. Искористивши то слабљење 2. оклопне армије, левокрилна ударна група Западног фронта успела је да је разбије.

Сви досадашњи успеси Црвене армије у разбијању немачких снага изазвали су неспокојство, узнемиреност и пометњу код немачког Врховног командовања. Одмах су били смењени командант копнене војске фелдмаршал Браухич, команданти групе армија „Центар“, 3. оклопне групе и 2. оклопне армије. После смењивања Браухича, Хитлер је преузео да лично командује копненом војском.

У овако тешкој ситуацији Хитлер је 16. децембра издао директиву у којој је од команданата и трупа захтевао да по сваку цену одрже дотадашње положаје, без обзира на совјетске продоре на крилима и у позадини. Он је захтевао да се с јаким снагама држе чворови одбране дуж комуникација, у нади, да ће с ослонцем на њих моћи да заустави наступање Црвене армије.

Без обзира на замореност својих јединица, на зимске услове и на тешкоће у снабдевању, совјетска Врховна команда је захтевала да снаге фронтова што енергичније и смелије продуже противофанзиву. Да би се обезбедили што бољи услови за наступање и за садејство с левим крилом Западног фронта по њеном наређењу је 18. децембра формиран Брјански фронт (61, 3. и 13. армија), који је потчињен команданту Југозападног правца.

Изјутра 18. децембра јединице Брјанског фронта после извршеног прегруписавања прешле су у наступање у северозападном правцу са задатком да разбију немачку 2. армију и избију на линију Плавск – Черњ – Мценск.

Приликом тог наступања, 21. децембра је 61. армија пресекла железничку пругу Тула – Орел, а 25. децембра заузела Черњ. Међутим, у даљем продирању ка р. Оки, њене јединице су биле заустављене немачким организованим отпором. Трећа армија, наступајући правцем Новосиљ – Моховоје, успела је почетком јануара да избије на р. Зушу и р. Неруч. Наступање 13. армије и Оперативне групе у другој половини децембра било је безначајно.

Почетком јануара јединице Брјанског фронта избиле су на линију Белев – Мценск – Верховје.

Без обзира на незнатно заузимање земљишта, Брјански фронт одиграо је у противофанзиви значајну улогу, везујући на свом правцу јаке немачке снаге и наносећи им осетне губитке у људству и материјалу што је све позитивно утицало на успех Западног фронта.

Снаге Калињинског, Западног и Брјанског фронта успеле су да разбију немачку групу армија „Центар“ која је угрожавала Москву, да јој нанесу велике губитке и да је присиле на одступање. Нарочито су велике губитке претрпеле немачке оклопне јединице. Према совјетским подацима, за време противофанзиве на московском правцу разбијено је 38 немачких дивизија. Јединице групе армија „Центар“ присиљене су да одступе 100 – 250 км на запад. Тако је престала опасност за Москву.

Целокупно планирање Немаца за московску битку заснивало се на нереалним чињеницама. Они нису узимали у обзир стварну јачину противника, висину морала, њихово ешелонирање по дубини, земљишне и временске услове, већ су својим оперативним јединицама постављали задатке које оне нису могле да изврше. И поред неповољних услова, Немци су решили да предузму офанзиву на Москву, јер су се плашили да би њеним одлагањем дозволили Црвеној армији да привуче нове снаге и појача одбрану. Они су желели да битку бију пре почетка зиме, пошто нису били припремљени за зимско ратовање.

Борбени поредиак групе армија „Центар“ није одговарао условима за извођење савремених операција: није имао потребну дубину; све снаге су биле развијене у линији, а резерва је била исувише слаба. Врховна команда такође није располагала резервама, којима би могла да испољи утицај на развој битке. У току извођења битке Немци су настојали да недостатак резерви надокнаде довођењем нових дивизија са Запада и из Немачке, које су сукцесивно уводили у битку. Сем тога. Немци су били приморани да за осигурање бокова одвоје две армије, чиме су ослабили ударну снагу јединица које су изводиле другу офанзиву на Москву.

Совјетско командовање је за московску битку привукло нове армије, оклопне, коњичке и скијашке јединице, које је највећим делом увело у одлучујућу етапу битке – за време противофанзиве. Црвена армија знатно је ојачана већим бројем савремених авиона, тенкова и топова (укључујући и „Каћуше“), а нарочито противоклопних и противавионских средстава. Све ово је учинило да је бројни и квалитативни однос у снагама и средствима измењен у корист Црвене армије и да у оваквим условима Немци нису могли рачунати на онакве успехе какве су постигли у току лета 1941. Овоме треба додати и моралну снагу Црвене армије, као и становништва Совјетског Савеза, које је пружало помоћ Црвеној армији учествовањем у партизанским дејствима и утврђивањем одбрамбених линија на прилазима Москви и у самом граду.

Све напред изложено јасно показује да се Црвена армија припремала за одсудну московску битку и да је искористила расположиво време од завршетка смоленске до почетка московске битке. Припреме су вршене не само у дефанзивном смислу, већ и да се обезбедие што јаче резерве за противофанзиву.

Борбени поредак Црвене армије за московску битку имао је довољну дубину у стратегијским, оперативним и тактичким оквирима, што је последица стеченог искуства у ранијим операцијама, нарочито у борби с оклопним снагама. Противоклопна одбрана била је знатно побољшана; коришћени су сви родови војске, оруђа и средства за одбијање напада противничких тенкова. Исто тако и противавионска одбрана је знатно побољшана јер су употребљени савремени ловачки авиони и противавионска оруђа, а побољшане су и мере пасивне заштите.

Због свега тога, немачка група армија „Центар“ је претрпела неуспех и била присиљена да 5. децембра обустави напад и пређе у одбрану. Захваљујући правовремено извршеним припремама Црвена армија је сутрадан (6. децембра) прешла у противофанзиву. Изабрани моменат за прелаз у противофанзиву јасно указује на то да је совјетско командовање било у току ситуације, па немачким армијама није дало времена да се учврсте и организују одбрану. Међутим, немачка Врховна команда, не познајући реалну ситуацију, издала је 8. децембра директиву бр. 39, да група армија „Центар“ пређе у одбрану на достигнутој линији. Ово показује да немачко командовање није ни очекивало совјетску противофанзиву.

Совјетска Врховна команда добро је организовала противофанзиву на московском правцу: формирала је јаке ударне групе за разбијање немачких оклопних клинова северозападно и југозападно од Москве. Тек што је отклоњена непосредна опасност по Москву, противофанзива је ангажовањем свих расположивих снага добила нов замах и по ширини и по дубини. Међутим, због недостатка резерви у завршној етапи битке, није се остварило опкољавање и уништење главних снага групе армија „Центар“, чиме би се постигли већи стратегијски резултати.

Московска битка представља стратегијски успех Црвене армије. Њоме је био завршен најтежи период рата за Совјетски Савез. Она је показала умешност совјетског највишег командовања у формирању, опремању, наоружању и обуци нових јединица. У току извођења битке и оперативне јединице Црвене армије показале су сналажљивост у борбама у обручу и пробоју из обруча, што им је и сам противник признавао. Совјетско командовање умело је да у одбрамбеном делу битке изненади противника прикривањем снага и средстава (лажни предњи крај, лажни положаји, лажна оруђа и др.), док је у офанзивном делу битке вешто убацивало мање и веће тактичке јединице кроз међупросторе у позадину непријатеља. Исто тако, совјетске јединице су показале већу способност у ноћним борбама, као и у борбама у градовима, шумама и мочварама у зимским условима. Совјетска артиљерија такође је показала већа преимућства. Својим ангажовањем и пожртвовањем совјетско ваздухопловство је први пут од почетка рата успело да обезбеди превласт у ваздуху.

У оперативним и тактичким оквирима, московска битка пружила је драгоцена искуства, које је командовање Црвене армије искористило да ниво совјетске војне науке подигне на виши степен. Директивама Врховне команде указано је на отклањање извесних недостатака и пропуста као и на примену позитивних искустава. Захтевано је да се наступне операције претходно темељно припреме, а да се у недостатку снага и средстава наступање не врши на широком фронту, већ само на оним важним правцима где се може обезбедити надмоћност. Указано је и на улогу јачих резерви, које би биле у стању да изврше опкољавање противничких јединица после извршеног пробоја тактичке диубине. Истакнуто је да је спори темпо пробоја последица распоређивања снага и средстава на већем броју праваца и употребе артиљерије искључиво у артиљеријској припреми; због овога је захтевано да се после артиљеријске припреме продужи артиљеријска подршка све до пробоја тактичке дубине. На брз темпо совјетских операција у офанзиви негативно је утицала чињеница да фронтови и армије нису располагале крупнијим оклопним и моторизованим јединицама, па је совјетска Врховна команда захтевала да се оклопне бригаде и самостални тенковски батаљони употребљавају у маси, првенствено као покретне групе, у тесном садејству с пешадијом, артиљеријом и авијацијом.

Према свему изложеном, победа Црвене армије у московској бици била је резултат рада командног састава свих степена, храбрости и залагања борачког и командног састава, као и пожртвованог рада становништва, који су армији обезбедили савремено наоружање бољих квалитета и у довољном броју.

Друга немачка офанзива на Москву (од 16. новембра до 5. децембра 1941)

После неуспешне прве офанзиве команданти група армија „Север“ и „Југ“ предлагали су да се армије зауставе на достигнутој линији и пређу у одбрану. Командант копнене војске и командант групе армија „Центар“ нису се са овим слагали, већ су сматрали да нападе треба наставити и заузети Москву. На конференцији у Орши 13. новембра, којој је председавао генерал Халдер, начелник штаба копнене војске, размотрен је низ проблема у вези са организацијом позадиине код група армија. Том приликом је издато потребно упутство начелницима штабова армија за припрему и извођење нове офанзиве на Москву.

Немачке припреме за другу офанзиву почеле су почетком новембра, у изузетно тешким условима. Стање код немачких једииница све се више погоршавало. Зима, која је почела раније него обично, ометала је припреме. Услед великих губитака у претходним борбама, борбена вредност оклопних дивизија спала је на 35% од нормалне јачине, док су пешадијске дивизије изгубиле у просеку 2 500 људи. Неке дивизије су имале једва око 5 000 људи, а многе чете нису имале више од 50 бораца. Нарочито је био висок проценат губитака у официрима. Због тога је морал немачких војника почео да слаби. Борбена вредност немачких дивизија употребљених на источном фронту спала је на 83 дивизије пуног бројног стања. Попуна је стизала споро и није била довољна да се надокнаде претрпљени губици у људству, наоружању и опреми. На фронт су стизале само најнеопходније количине хране, муниције и горива, и то с много тешкоћа. Тринаестог новембра, три дана пре почетка друге немачке офанзиве, неки оклопни корпуси имали су горива, уместо за четири, само за један дан, а више јединица крајем октобра остајало је и по десет дана без хлеба. Железничке линије према фронту водиле су кроз територију у којој се све више разбуктавао партизански покрет, те је услед разарања пруга снабдевање било још више отежано.

Немачки план за другу офанзиву на Москву није се у суштини разликовао од плана за прву офанзиву. Он се сводио на концентричан напад снага групе армија „Центар“ на Москву са северозапада, запада и југоистока. Главни удар имале су нанети крилне оклопне групе, продором са северозапада у правцу Клина, Рогачева, Јахроме и Дмитрова, а с југозападла у правцу Кашире и Коломне. Ови оклопни клинови требало је да се споје источно од Москве, док би пешадијске снаге, које су нападале са запада, везивале совјетске снаге и тако им онемогућиле да се ангажују против оклопних клинова.

За извршење овога плана Немци су предвидели 51 дивизију, од којих 13 оклопних и 5 моторизованих, са око 1 500 тенкова и 3 300 топова. За подршку операција они су располагали са око 600 борбених авиона, концентрисаних углавном на аеродромима у рејону Смоленска.

Распоред и задаци немачких снага пре почетка друге офанзиве били су следећи:

  • 9. армија, на фронту Осташков – Калињин, да обезбеђује леви бок северне оклопне групе и садејствује 16. армији из групе армија „Север“;
  • 3. и 4. оклопна група, јачине 13 дивизија (6 оклопних, 2 моторизоване и 5 пешадијских), на фронту Калињин – Волоколамск – Руза, да се пробију у правцу Клина и Красне Пољане и главним снагама нападну Москву са севера, а помоћним продру источно од града, у рејон Ногинска, и споје се са деловима 2. оклопне армије;
  • 4. армија, на фронту Можајск – Алексин, да веже за себе јаче совјетске снаге и, после успеха крилних оклопних снага, нападне Москву са западне стране;
  • 2. оклопна армија, јачине 9 дивизија (од којих 4 оклопне), на фронту Алексин – Тула – изворни део реке Упа, да се преко Туле пробије у правцу Кашире и Серпухова и, по форсирању реке Оке, главним снагама изврши удар у правцу Москве, а помоћним избије у рејон Ногинска источно од Москве, где би се спојила са деловима северне ударне групе;
  • 2. армија, на фронту изворни ток р. Упа – Јефремов –  Курск, да штити десни бок 2. оклопне армије офанзивним дејствима у правцу Јелеца и да садејствује снагама групе армија „Југ“.

Совјетске припреме за непосредну одбрану Москве почеле су још раније, а постале су нарочито интензивне када су се немачке јединице приближиле Москви. Црвена армија је организовала солидну противваздушну одбрану, те су немачки авиони могли продрети до Москве само по цену великих губитака. Нови совјетски авиони, који су у већем броју стигли на фронт, успешно су водили борбу с немачком авијацијом, садејствујући и с трупама на земљи.

Грађани Москве су даноноћно изграђивали одбрамбене објекте. У позадиини Немаца све више се ширио партизански покрет; у рејону Москве и у Подмосковљу било је више партизанских одреда. Борци који се из окружења нису могли пробити на исток – наставили су партизанску борбу и створили знатну партизанску територију у Брјанским шумама.

Многа предузећа, фабрике, установе и део становништва евакуисани су на исток. У предузећима која нису била евакуисана радило се непрекидно на изради муниције и наоружања. Из позадине су стално пристизали транспорти с новим јединицама, храном, одећом, муницијом, оружјем и другим материјалом.

Почетком новембра Државни комитет одбране је наредио да се најдаље до краја месеца формира још 6 резервних армија, које је требало нарочито оспособити за вођење офанзивних операција без обзира на временске услове.

Западни фронт је појачан снагама из резерве и попуњен наоружањем и опремом; од 1. до 15. новембра њему је пристигло неколико свежих пешадијских, коњичких и оклопних дивизија и бригада. Попуњене су му и резерве, а у армијама су створени други ешелони. Нарочито су појачане армије на оном делу фронта где се очекивао удар немачких оклопних снага и где су совјетске јединице припремале изненадне противударе у циљу побољшања положаја и спречавања немачких припрема. Тако су у рејон Волоколамска пребачене 1 оклопна и 5 коњичких дивизија; у рејон Серпухова и јужно од њега – 2. коњички корпус, 1 пешадијска и 1 оклопна дивизија и 2 оклопне бригаде; у рејон јужно од Стаљиногорска – 2 оклопне и 1 коњичка дивизија.

Совјетска Врховна команда наредила је Западном фронту да најупорније брани поседнуте положаје, спречи продор немачких оклопних снага северозападно и југозападно од Москве и обезбеди време и услове за прелазак у противофанзиву. Суседни Калињински и Југозападни фронт имали су задатак да активном одбраном вежу према себи немачке снаге. Да би одбрана била целисходна и да би се обезбедили бољи услови за руковођење борбеним дејствима, 10. новембра је расформиран Брјански фронт а његове снаге су ушле у састав Западног (50. армија) и Југозападног фронта (3. и 13. армија).

На основу наведеног наређења Врховне команде, командант Западног фронта је извршио овакво груписање снага:

  • 16. армија и 1. коњички корпус (а од 17. новембра и 30. армија) да најупорније бране положаје на линији Калињин – источно од Волоколамска и источно од Рузе;
  • 5, 33, 43. и 49. армија, на центру, такође да најупорније бране положаје на линији Руза – Наро Фоминск – р. Нара – западно од Серпухова – Алексин;
  • 50. армија и 2. коњички корпус да најупорније бране положаје на линији Алексин – западно од Туле – Дедилово – Алексејевка.

На располагању Врховне команде биле су: 1. ударна армија код Загорска, извесне резервне дивизије у рејону Лобњи – Сходњи – Химки, 26. армија источно и југоисточно од Москве и 10. армија код Рјазана.

Совјетске јединице су 15. новембра извршиле нападе на поједине делове фронта да поремете и дезорганизују немачке припреме за офанзиву. Совјетска 16. армија, која је нападала на положаје 4. оклопне групе код Волоколамска, успела је да изненади Немце и да заузме већи број насељених места, на дубини 4 – 6 км. Совјетска 49. армија, која је напала немачку 4. армију у рејону Серпухова, у врло жестоким шестодневним борбама принудила је групу армија ,,Центар“ да 4. армију појача снагама с других делова фронта. Због тога 4. армија није ни могла прећи у офанзиву једновремено са осталим снагама.

Друга немачка офанзива на Москву почела је 16. новембра, када су 3. и 4. оклопна група напале совјетску 30. и 16. армију на фронту северозападно од Москве. Већ истог дана је 56. оклопни корпус из 3. оклопне групе пробио положаје левог крила 30. армије и заузео совјетске положаје на р. Лами, угрозивши тако десни бок 16. армије. Крећући се у правцу Клина, оклопне дивизије су споро напредовале, јер су совјетске снаге приликом повлачења минирале и делимично разрушиле путеве. Истовремено је 4. оклопна група нападала положаје 16. армије, која је пружила врло жилав отпор и извршила противудар северно од Волоколамска, на споју 3. и 4. оклопне групе. Најжешће борбе водииле су 16. новембра 316. пешадијска дивизија генерала Панфилова, коњичка група генерала Доватора и 4 оклопне бригаде, које су показале велику храброст и нанеле Немцима јаке губитке.

Борбе су настављене и идућег дана на читавом фронту. Немачка 3. оклопна група успела је да потисне 30. армију и дивизије на десном крилу 16. армије, док је 4. оклопна група делом снага потиснула 316. пешадијску дивизију и коњичку групу 16. армије. Тридесета армија добила је задатак да обезбеди спој са 16. армијом и са севера затвори правац који изводи ка Клину. После тешких борби, немачки 56. оклопни корпус је 21. новембра избио пред Клин и извршио енергичан напад на град. Делови 30. и 16. армије бранили су упорно положаје западно од Клина, и немачки тенкови су тек следећег дана ушли са севера у град, али су убрзо били истерани. Ујутро 23. новембра немачке оклопне јединице су североисточно и југоисточно од Клина поново прешле у напад. Под притиском јачих оклопних снага, јединице 16. армије, које су непосредно браниле град, повукле су се ноћу 24. новембра из Клина. После заузимања Клина немачке јединице су одмах наставиле напредовање према истоку. До 26. новембра 3. оклопна група заузела је Рогачево, а два дана касније њена 7. оклопна дивизија избила је на канал Москва – Волга и преко непорушеног моста код Јахроме пребацила један батаљон и тако образовала мали мостобран на источној обали. Командант 3. оклопне групе је сматрао да би се убацивањем нових снага у мостобран створили повољни услови за обухват Москве са североистока. Међутим, 3. оклопна група добила је наређење да главним снагама напада према југу, западно од канала Москва – Волга, а 41. оклопним корпусом, који је пристизао од Калињина, обезбеди свој северни бок. У међувремену је совјетска 1. ударна армија извршила јаке противнападе и присилила делове 7. оклопне дивизије да напусте мостобран на источној обали канала. Тако је немачка 3. оклопна група била заустављена на каналу Волга – Москва.

На положајима у висини Истре левокрилне дивизије 16. армије успеле су да задрже нападе немачке 4. оклопне групе. Међутим, после пада Клина, 25. новембра су јединице 16. армије напустиле Солнечногорск, а сутрадан је 4. оклопна група заузела Истру, по цену великих губитака у људству и материјалу.

По наређењу совјетске Врховне команде, јединице Московске зоне одбране поселе су 26. новембра положаје северозападино од Москве. Истовремено, ради појачања ових положаја, у рејон Солнечногорска и Крјукова пристигле су 7. и 8. гардијска дивизија, 2. оклопна бригада и два артиљеријска противоклопна пука. У рејон Красне Пољане стигла је оперативна група генерала Лизјукова. Она је 29. новембра појачана дивизијама из резерве (које су се од раније прикупљале у рејону Химкија и Лобњија) и преименована у 20. армију. У то време и Калињински фронт је предиузео делимичне нападе на немачку 9. армију да би је спречио да одвоји извесне снаге за нападе на Москву. Ангажујући све своје снаге, уз крајње напрезање, јединице 4. оклопне групе успеле су 2. децембра да заузму Крјуково и Красну Пољану. Али даље напредовање 4. оклопне групе дуж лењинградског и волоколамског друма ка Москви било је отежано добро организованом совјетском одбраном.

По наређењу команде Западног фронта, делови 1. ударне, 20. и 5. армије извршили су 3. децембра противудар на немачке оклопне снаге и истерали их из многих насељених места у рејону Јахроме, Красне Пољане и Звенигорода. Источно од Крјукова, где су вођене врло жестоке борбе, одбијени су сви покушаји Немаца да продру ка истоку. Командант 4. оклопне групе известио је 3. децембра команданта 4. армије да је код војника наступила психичка и физичка премореност, да су у официрима претрпели велике губитке, да су војници без зимске униформе, и да су отпочели јаки совјетски противнапади, те је предиложио повлачење на линији Истра – Звенигород. Следећег дана он је известио да 4. оклопна група није више способна за напад, те је наредио да се пређе у одбрану на достигнутој линији. Тако су армије Западног фронта, појачане свежим јединицама, успеле да северно и северозападно од Москве зауставе немачку 3. и 4. оклопну групу и да их снажним противударима натерају да пређу у одбрану.

Почетком децембра фронт немачке 3. и 4. оклопне групе био је на линији Московско море – Рогачево – Дмитров – Красна Пољ ана – Крјуково – Звенигород.

Југозападно од Москве 2. оклопна армија прешла је 18. новембра у напад да би најпре заузела Тулу, важну раскрсницу и ослонац за даљи продор ка Москви. Немци су решили да фронталним нападом главних снага заузму град, обезбеђујући се од могућих совјетских противудара од Серпухова и Рјазана. Совјетска одбрана је била добро организована, те снаге 2. оклопне армије нису успеле да заузму Тулу. Немци су, по извршеном прегруписавањ у, предузели напад јужно од Туле (са 5 дивизија, од којих 3 оклопне) и 20. новембра заузели Стаљиногорск. Тада је 2. оклопна армија, проширивши своју ударну песницу, упутила снаге ради окружења Туле у три правца: према Михајлову, према Кашири и према северозападу. Међутим, дејствујући ексцентрично 2. оклопна армија је ослабила ударну снагу оклопних јединица. Совјетске армије су пружиле одлучан отпор ангажујући свеже снаге које су биле прикупљене код Коломне и у рејону Рјазана. Услед тога је 2. оклопна армија наступала с великим тешкоћама. Оклопна колона која је напредовала према Михајлову успела је да заузме ово место. Међутим, немачке оклопне дивизије које су нападале према Веневу биле су дочекане добро организованим дејством совјетских снага. Наиме, две оклопне бригаде, један оклопни пук, пешадијски батаљон и батаљон ловаца тенкова формиран од мештана подељени су у заседе (2 – 3 тенка, одељење пешадије и 5 – 6 ловаца тенкова) и постављени на све путеве који изводе к Веневу. Сам град је био припремљен за уличне борбе. Почев од 23. новембра, када су Немци стигли у близину Венева, развиле су се жестоке борбе. Немачке оклопне јединице трпеле су знатне губитке у тенковима услед ефикасне ватре заседа. Пошто су појачане још једном оклопном дивизијом, оне су у току 24. новембра обишле град са истока и наставиле напредовање према Кашири. Услед упорне одбране совјетских снага у рејону Венева, где су ангажоване јаке немачке оклопне снаге, према Кашири је била упућена само 17. оклопна дивизија. Њени предњи делови пробили су се 25. новембра у јужни део Кашире, где су наишли на јаку ватру артиљерије. У то време у рејон северно од Кашире пребачен је 1. гардијски коњички корпус. Он је већ 27. новембра (појачан 112. оклопном дивизијом, 9. оклопном бригадом и пуком реактивних минобацача) заједно с једном пешадијском дивизијом, извршио противудар на немачку 17. оклопну дивизију и одбацио је ка Мордвесу. Оклопна колона која је нападала ка северозападу, у тежњи да обухвати Тулу са севера, појачала је своје напоре и успела да пресече пут и железничку пругу Тула – Серпухов (15 км северно од Туле). Међутим, делови совјетске 49. армије, једним снажним противударом из рејона Лаптева, успели су да немачке снаге одбаце на полазне положаје. Тула је тако избегла окружење. Пристизањем пешадијских и оклопних резерви, при крају новембра, одбрана Туле се све више ојачавала. У томе је знатног удела имало градско радничко становништво, које је формирало и добровољачке јединице. Сем тога, за 45 дана опсаде града радници су поправили 66 тенкова, 70 топова, 529 аутомата и производили минобацаче 82 мм.

У даљим нападима на Тулу Немцима је нестало горива, те њихови тенкови нису могли бити употребљени масовно, док је совјетска одбрана била све јача. Немачка 2. оклопна армија, која је имала задатак да преко Коломне затвори обруч око Москве с југоистока, била је присиљена да се заустави, и почетком децембра њен фронт се протезао линијом Алексин – јужно и источно од Туле – Лаптево – Мордвес – Михајлов – Павелец.

Немачка 2. армија својим десним крилом заузела је до 4. децембра Тим, центром Јелец, док је њено лево крило остало у рејону Јефремова. Због ширине фронта, њен борбени поредак није представљао непрекидан фронт, већ се састојао из борбених група, између којих су се налазили непоседнути међупростори.

Док су 3. и 4. оклопна група водиле жестоке борбе, 4. армија је била пасивна. Она је чекала да се на крилима групе армија „Центар“ постигну одлучујући успеси, па да изврши фронтални напад на Москву. Због тога је командант 4. оклопне групе (која је иначе била под оперативним руководиством команданта 4. армије) захтевао да 4. армија пређе у напад, наводећи да од тога зависи диаље напредовање његове оклопне групе.

Тек после неколико поновљених захтева, јединице 4. армије прешле су у напад ујутро 30. новембра и у току следећих дана пробиле дубоко ешелонирану совјетску одбрану северно од Наро Фоминска, у шумама дуж р. Наре. Извесни предњи делови доспели су и до Галицина (на 40 км од Москве), док су јаче снаге наступале ка Звенигороду. Неке немачке јединице прешле су р. Нару јужно од Наро Фоминиска и у рејону Каменке, оријентишући своје даље наступање ка североистоку. Медутим, командант Западног фронта увео је у борбу свеже снаге 33. и 5. армије, и ове су успеле да јединице немачке 4. армије потисну ка р. Нари. То је команданта 4. армије принудило да ноћу 3/4. децембра повуче јединице на раније положаје.

Немачки план за окружење и заузимање Москве није успео. Знатно проширење фронта стварањем великих испадних клинова северно и јужно од Москве, у којима су били велики небрањени међупростори, омогућавало је совјетским јединицама да честим противнападима и противударима наносе непријатељу знатне губитке. Немачке јединице се нису могле утврдити на новим положајима, јер нису имале времена, а смрзнуто земљиште отежавало је извођење фортификацијских радова. Све јачи совјетски отпор, губици у људству и материјалу, помањкање резерви, лоше временске прилике – све је то довело Немце у тешку ситуацију. Војници су умирали од мраза, хране је било све мање (поклани су чак и коњи који су били неопходни за вучу). Јединице су постале још непокретније, јер је погонско гориво због дејстава партизана, тешко стизало на фронт, а уље се, због велике хладноће, мрзло у моторима. На терену се није могло ништа наћи, јер су совјетске јединице, при повлачењу, евакуисале или уништиле све што би могло користити непријатељу. Тако су се Немци нашли на прагу свог првог крупног пораза на источном фронту.

Прва немачка офанзива на Москву

Пре него што су 2. армија и 2. оклопна група завршиле операције код Кијева, Хитлер је 6. септембра издао директиву бр. 35 којом је било предвиђено да ојачана група армија „Центар“ предузме велику офанзиву у циљу освајања Москве пре наиласка зиме, док су остале групе армија добиле задатак да офанзивом вежу совјетске снаге пред собом и онемогуће њихово упућивање према Москви. Група армија „Југ“ добила је наређење да што пре заврши битку за Кијев, како би 2. армија и 2. оклопна група могле брзо да се врате у састав групе армија „Центар“. Исто тако и група армија „Север“ имала је да врати 39. оклопни и 8. ваздухопловни корпус групи армија „Центар“. Морнарица је имала задатак да постави минска поља у Финском заливу и да концентрише флоту близу Аландских острва ради угрожавања совјетске Балтичке флоте.

У духу поменуте директиве предиузете су све мере да се офанзива што боље припреми и на тај начин осигура брз пад Москве.

Пошто су 2. армија и 2. оклопна група дубоко продрле у Украјину, команда копнене војске била је забринута да ли ће ове снаге бити у могућности да правовремено буду спремне за напад на Москву. Због тога је наредила да се, после завршене кијевске битке, 2. армија и 2. оклопна група хитно пребаце на јужно крило групе армија „Центар“. Истовремено је наредила да се појача група армија „Центар“ (из састава групе армија „Север“ упућена јој је команда 4. оклопне групе са 3 оклопне и 2 моторизоване дивизије, а из састава групе армија „Југ“ 1 оклопна и 2 моторизоване дивизије). При извршавању ових прегруписавања наишло се на многе тешкоће, јер су неке оклопне јединице морале прећи више стотина километара, а покрети су вршени ноћу, да би се прикриле праве намере.

У свим јединицама извршена је попуна тако да су немачке пешадијске дивизије имале 14 и по до 15 хиљада људи. Број тенкова у оклопним групама био је нешто мањи него на почетку рата: 2. оклопна група имала је до 60%, 3. оклопна група од 70 до 80%, а 4. оклопна група до 100% формацијом предвиђених тенкова.

Коначну заповест за напад издала је 26. септембра команда групе армија „Центар“. Било је предвиђено да 3. и 4. оклопна група изврше пробој совјетских положаја северно и јужно од ауто-пута Смоленск – Москва, а затим, заламањем унутрашњих крила, уз садејство 4. и 9. армије, окруже и униште совјетске снаге у рејону Вјазме. Истовремено, 2. оклопна група и 2. армија добиле су задатак да, пробивши совјетске положаје северно и јужно од Брјанска, заламањем унутрашњих крила окруже и униште совјетске снаге код Брјанска. Пошто униште совјетске снаге код Вјазме и Брјанска, немачка 3. и 4. оклопна група предузеле би гоњење у правцу Волоколамска и Клина, ради обухвата Москве са севера, а 2. оклопна група у правцу Туле, ради обухвата Москве с југа. Када се врхови оклопних клинова споје источно од Москве, требало је, уз помоћ 9, 4. и 2. армије, извршити концентричан напад свим снагама и заузети Москву.

Пре почетка офанзиве, група армија „Центар“ имала је следећи распоред:

  • 9. армија (13 пешадијских дивизија) од Торопеца до Јарцева;
  • 3. оклопна група (3 оклопне, 2 моторизоване и 4 пешадијске диивизије) северно од Јарцева;
  • 4. армија (11 пешадијских дивизија) од р. Дњепра до јужно од Рославља;
  • 4. оклопна група (5 оклопних, 2 моторизоване и 2 пешадијске дивизије) јужно и северно од Рославља;
  • 2. армија (10 пешадијских дивизија) југоисточно од Рославља, па до р. Десне;
  • 2. оклопна група (5 оклопних, 4 моторизоване, 6 пешадијских и 1 коњичка ђивизија) од р. Десне до р. Сејм.

У резерви групе армија „Центар“ биле су слабе снаге: 19. оклопна дивизија, моторизовани пук „Grossdеutschland“ и једна моторизована бригада. Сем тога, у позадини се налазило 6 дивизија, које су вршиле обезбеђење, и 1 СС коњичка бригада.

За ваздушну подршку било је одређено 950 авиона 2. ваздухопловне флоте (од којих више од половине бомбардера).

Немци су у офанзиви на Москву концентрисали 75 дивизија (од којих 14 оклопних, 8 моторизованих и 1 коњичку), 1 моторизовану бригаду, 1 СС коњичку бригаду и 1 моторизовани пук.

Совјетска Врховна команда је време од преко два месеца – колико је Црвена армија добила битком код Смоленска и скретањем 2. оклопне групе и 2. армије на југ – употребила за организацију одбране на московском правцу. Дубина одбране са препрекама износила је и до 250 км. Међутим, до почетка немачке офанзиве неки положаји нису били потпуно изграђени. Осим тога, неки важнији положаји код Вјазме и Можајска грађени су на брзину. Предузете су мере да се на ове положаје распореде јединице из резерве Врховне команде. Први појас за одбрану Москве протезао се у висини Калуге и Калињина, а други на око 40 км западно од Москве; на ближим и даљим прилазима Москви изграђени су утврђени рејони са дубоко ешелонираним одбрамбеним системом. Противваздушна одбрана такође је знатно ојачана и састојала се од седам појасева на међусобном удаљењу 3 – 4 км. Инжињеријски радови су вешто извођени; стрељачки ровови су били узани, дубоки и добро маскирани; препреке и противоклопни ровови налазили су се делом под водом, а на дну ровова постављени су шиљати гвоздени и дрвени клинови.

Партизанска активност у немачкој позадини била је појачана, а нарочито на друмској и железничкој мрежи, што је принудило Немце да одвајају знатан део својих трупа за обезбеђење.

Совјетска Врховна команда је за одбрану Москве одредила Западни, Резервни и Брјански фронт, који су били овако распоређени:

  • Западни фронт (командант генерал Коњев), јачине 6 армија (22, 29, 30, 19, 16. и 20), на линији северно од Осташкова – Андреапољ – Јарцево – Јељња, са задатком да брани правце према Торжоку, Ржеву и Вјазми;
  • Брјански фронт (командант генерал Јерјоменко), јачине 3 армије (50, 3. и 13), и група генерала Јермакова, на линији Жуковка – Почеп – Јампол – Марково, са задатком да брани правце према Брјанску и Севску;
  • Резервни фронт (командант маршал Буђони), јачине 6 армија, чије су главне снаге (31, 49, 32. и 33. армија) држале позади Западног фронта линију Оленино – Дорогобуж, док су 24. и 43. армија браниле положаје од Јељње до железничке пруге Рослављ – Киров.

Ова три фронта су имала приближно исти број дивизија као и Немци, али су оне биле слабијег састава. У тенковима су били више него двапут слабији. У авијацији су били слабији и по броју и по квалитету (имали су знатан број застарелих авиона).

Поред тога, Црвена армија имала је у ранијим борбама знатне губитке. Људство које је пристизало као попуна било је без борбеног искуства. Све јединице су оскудевале у наоружању и опреми, нарочито у противоклопној и противавионској артиљерији и у аутоматском оружју.

Почетак немачке офанзиве на Москву био је одређен за 2. октобар. Међутим, 2. оклопна група, чији је правац наступања био најдужи, прешла је у напад већ 30. септембра, уз подршку јаких ваздухопловних снага, општим правоем Глухов – Орел – Тула. Њен 47. и 24. оклопни корпус напали су главним снагама лево крило Брјанског фронта (13. армију и групу генерала Јермакова). Већ првог дана развиле су се тешке и жестоке борбе на левом крилу 13. армије. Немци су успели да се уклине између 13. армије и групе Јермакова, те је ова последња била принуђена да крајем дана отпочне повлачење на исток. Настављајући напредовање, немачки 24. оклопни корпус, уз јаку подршку авијације, успео је 1. октобра да заузме Севск и да раздвоји 13. армију од групе Јермакова. Због тога је совјетска Врховна команда наредила 1. октобра да се на линији Орел – Курск развије 49. армија Резервног фронта, а на правцу Орел – Тула 1. гардијски пешадијски корпус. Формиран је и посебни авијацијски састав од пет авиодивизија, са задатком да разбије немачку 2. оклопну групу која је продирала у дубину Брјанског фронта.

Команда Брјанског фронта је наредила да лево крило 13. армије, противударом са севера, и група Јермакова, противударом с југа, ликвидирају немачки оклопни клин и да поново успоставе фронт и међусобну везу. Противудари, изведени од 2. до 5. октобра, нису дали жељене резултате, јер је 13. армија одбачена на своје полазне положаје, док је група Јермакова принуђена да се повуче на Амон.

Немачка 2. армија предузела је офанзиву 2. октобра, истог дана пробила положаје десног крила 50. армије, те продужила напредовање између 43. и 50. армије. Совјетска Врховна команда је изменила своју ранију одлуку, па је 3. октобра наредила 49. армији да поседне положаје Сухиничи – Белев и затвори брешу која је настала на споју 43. и 50. армије, а да се ка Мценску упути 5. ваздушнодесантни корпус. Делови немачке 2. армије заузели су 5. октобра Жиздру и угрозили диесни бок совјетске 50. армије.

Напредујући ка североистоку, 24. оклопни корпус се приближавао Орелу. За одбрану града, командант Орелског војног округа имао је – поред пешадијских и других јединица – 4 противоклопна пука и 1 хаубички артиљеријски пук, као и преко 10 000 флаша са запаљивом смесом. Али ове снаге и средства нису правилно искоришћени, и Немци су 3. октобра лако зиаузели Орел, врло важну железничку и друмску раскрсницу. Овај успех 24. оклопног корпуса искористио је 47. оклопни корпус 2. оклопне армије и брзо продро ка северу, у правцу Карачева.

Настављајући напредовање дуж пута Орел – Тула, делови 24. оклопног корпуса сусрели су се са совјетским 1. гардијским корпусом, који је био ојачан двема оклопним бригадама. У борбама које су се развиле на прилазима Мценску, оклопне бригаде нанеле су велике губитке немачким тенковима, тако да су Немци били заустављени.

У међувремену, немачки 47. оклопни корпус заузео је 4. октобра Локот а потом наставио надирање у правцу Карачева. До 6. октобра су 13. и 3. армија биле обухваћене с југа и истока. Немци су пресекли све главне комуникације које су изводиле на исток. Командант Брјанског фронта је проценио да ће 47. оклопни корпус, пошто заузме Карачев, тежити да обухвати Брјанск са истока и споји се са деловима 2. армије који су заузели Жиздру и кретали се у правцу Брјанска. Да би то спречио, командант је на брзу руку формирао групу (108. оклопна дивизија са 20 тенкова и 194. пешадијска дивизија) која је упорном одбраном зауставила предње делове немачког 47. оклопног корпуса и натерала га да одустане од напада на Карачев. Пошто је оставио обезбеђење према Карачеву, 47. оклопни корпус је скренуо на запад и шумским путем наставио надирање према Брјанску и заузео га 6. октобра. Истовремено и предњи делови 2. армије избили су у рејон Брјанска и спојили се са 47. оклопним корпусом, чиме је извршено окружење совјетске 3. и 13. армије. Совјетска 50. армија била је одсечена од осталих снага Брјанског фронта. Међутим, и она се убрзо нашла у окружењу, јер су делови снага 47. оклопног корпуса наставили напредовање на север и код Карачева се спојили с левом колоном 2. армије која је напредиовала од Жиздре. Тако су 2. оклопна и 2. армија окружиле код Брјанска главнину све три армије (3, 13. и 50) Брјанског фронта.

Немци су успели да лако и брзо окруже главне снаге Брјанског фронта због тога што овај фронт није имао резерве које би противударима угрозиле крила и бокове немачких клинова. Сем тога, совјетска одбрана није била на време и добро организована. Зато су Немци могли несметано да окрену своје снаге и да с леђа нападну совјетске јединице.

После добијене сагласности од Врховне команде, командант Брјанског фронта је 7. октобра наредио 3, 13. и 50. армији да се пробију из окружења према истоку и југоистоку, до линије Мценск – Понири – Фатеж – Љгов. Следећег дана ујутру армије су предузеле пробој из окружења. Совјетска 13. армија, уз помоћ групе Јермакова с југа и авијације, успела је до 22. октобра да се пробије из окружења у правцу Севска и да избије на линију Фатеж – источно од Љгова, где је прешла у одбрану. Дивизије ове армије имале су велике губитке; њихово бројно стање сведено је на 1 500 – 2 000 бораца.

Совјетска 3. армија вршила је пробој у правцу града Понири. Немци су на овом правцу бранили раније совјетске положаје, док су са запада вршили јак притисак на заштитнице 3. армије. И поред непроходног земљишта и јаког немачког отпора, 3. армија је, уз тешке губитке, успела да пробије немачки обруч на делу фронта Фатеж – Кроми и да до 23. октобра пређе у одбрану западно од града Понири.

Совјетска 50. армија отпочела је 8. октобра повлачење ка југоистоку. Међутим, она је 12. октобра, у рејону Карачева, наишла на јаке немачке снаге, па је скренула на североисток, у правцу Белева. Најзад је пробила немачки обруч и до 23. октобра посела положаје на р. Оки (код Белева). У борбама су погинули командант армије и члан војног савета армије.

Тако је Брјански фронт, иако много ослабљен, успешно извршио пробој из окружења и посео нове положаје за одбрану, где се ужурбано утврђивао да би спречио немачки продор с југа у правцу Москве.

Офанзива осталих немачких снага на Москву отпочела је 2. октобра. Овога дана, рано ујутру, 4. оклопна група предузела је напад. После непуна два сата, предњи делови сва три њена оклопна корпуса (40, 46. и 57) прешла су р. Десну, пошто су савладали врло жесток отпор совјетске 43. и 24. армије. После увођења главних снага, 4. оклопна група је наставила надирање и 4. октобра заузела Спас Деменск и Киров, а сутрадан је њен 40. оклопни корпус заузео Мосаљск и Јухнов.

За то време 3. оклопна група је пробила совјетске положаје западно од Вјазме, па је упутила деснокрилни 56. оклопни корпус у правцу Вјазме а 41. оклопни корпус ка северозападу, према Сичевки.

Продором 4. оклопне групе јужно и 3. оклопне групе северно од Вјазме биле су обухваћене главне снаге Западног фронта, које су браниле положаје западно од Вјазме, и принуђене на борбу у полуокружењу. Команда Западног фронта одмах је наредила повлачење ових снага на положаје код Вјазме, где је требало пружити упорну одбрану. Пошто се сагласила са овом одлуком, совјетска Врховна команда је Западном фронту доделила 31. и 32. армију из Резервног фронта. Истовремено је одобрено и повлачење снага Резервног фронта на линију Можајск – Жиздра.

Повлачење Западног и Резервног фронта је почело ноћу 6. октобра. У току повлачења имало се извршити компликовано прегруписавање снага Западног фронта. Међутим, штаб Резервног фронта је изгубио везу са својим армијама и није могао организовати планирано повлачење. Слично је стање било и код Западног фронта.

У току 6. и 7. октобра заштитнице Западног и Резервног фронта водиле су врло жестоке борбе на положајима Вјазма – Гжатск – Сичевка и код Сухиничија. За то време главне снаге 22. и 29. армије повлачиле су се под борбом у правцу Ржева и Старице, а 49. и 43. армија у правцу Калуге и Медина. Нарочито тешку борбу водиле су снаге оперативне групе генерала Болдина и 31. армије, које су штитиле повлачење главних снага Западног фронта. Међутим, када је веза са овим снагама прекинута, командант Западног фронта наредио је 8. октобра да даље повлачење штити 32. армија, с тим да обједини све снаге које се повлаче и организовано их извуче на линију Ново Дугино -Вешки (30 км југоисточно од Вјазме). Но, услед брзог напредовања немачке 3. и 4. оклопне групе и врло спорог повлачења совјетских јединица, главне снаге Западног фронта нашле су се у врло критичној ситуацији. Пошто је оставила слабије снаге као застор према истоку, 4. оклопна група је главним снагама скренула на север и до 8. октобра спојила се са предњим деловима 3. оклопне групе северно и североисточно од Вјазме. Тиме су у рејону Вјазме били окружени делови 19, 20, 24. и 32. армије. Остале снаге Западног и Резервног фронта, под јаким притиском немачких армија, повукле су се ка Волги, у рејон југозападно од Калињина и на положаје код Можајска.

Опасност за Москву била је велика. Требало је што пре успоставити нови фронт. Врховна команда је 6. октобра наредила да се припреме положаји у висини Можајска. Истог дана почеле су пристизати јединице из резерве Врховне команде, а такође из Северозападног и Југозападног фронта. На правцу Орела развила се 26. армија, непосредно потчињена Врховној команди. У тежњи да снаге одређене за одбрану Москве дејствују што јединственије, Државни комитет одбране и Врховна команда су решили 10. октобра да армије Резервног фронта уђу у састав Западног фронта, за чијег команданта је постављен генерал Жуков. Два дана касније у састав Западног фронта укључене су и снаге с можајских положаја. Распоред снага Западног фронта био је 13. октобра следећи: у волоколамском утврђеном рејону 16. армија; у рејону Можајска 5. армија; у малојарославецком утврђеном рејону 43. армија, а у калушком рејону 49. армија. Овим армијама је наређено да најупорнијом одбраном спрече продор немачких снага ка Москви.

Државни комитет одбране је наредио 12. октобра да се изграде положаји за непосредну одбрану Москве: појас обезбеђења, главни и градски појас одбране. Главни одбрамбени појас би опасивао Москву на даљини 15 – 20 км и делио би се на северозападни, западни и југозападни сектор. Градски појас одбране имао би три линије и био би под командом команданта Војног округа Москве.

За противваздушну одбрану Москве појачане су противавионске и ваздухопловне јединице, опремљене модерним наоружањем.

Московљани су се масовно јављали у јединице и за градњу одбрамбених положаја. Предузећа су прешла на рад у три смене. Москва је постала центар из кога се Западни фронт снабдевао свим потребама.

Док се обруч код Вјазме затварао, немачка команда копнене војске сматрала је да су совјетске главне снаге пред групом армија „Центар“ разбијене и да Црвена армија не располаже резервама у рејону Москве и источно од ње. Због тога је групи армија „Центар“ наредила да једновремено ликвидира окружене совјетске снаге и да продужи наступање у циљу окружења и заузимања Москве. За извршење овог наређења, командант групе армија „Центар“ издао је 7. октобра заповест којом је било предвиђено:

  • да 9. армија са 3. оклопном групом продужи наступање правцем Ржев – Калињин, обезбеђујући се на левом боку;
  • да два корпуса 4. армије продуже наступање у правцу Калуге, а да остале снаге ове армије ликвидирају окружене совјетске јединице у рејону Вјазме;
  • да 4. оклопна група продужи наступање ка Можајску;
  • да 2. армија ликвидира окружене совјетске снаге код Брјанска;
  • да 2. оклопна армија што пре изврши продор до Туле.

Средином октобра снаге Западног и Брјанског фронта и окружене јединице у рејону Вјазме и Брјанска имале су задатак да по сваку цену вежу Немце и успоре њихово напредовање, те омогуће развој резерве Врховне команде на можајским положајима. Ситуација је била врло тешка, јер је притисак Немаца био снажан. Авијација је непрекидно бомбардовала совјетске положаје и јединице које су се, заједно са хиљадама грађана, повлачиле према истоку. Јединице Црвене армије, измешане с грађанима, камионима, коњским колима и стоком отежавали с;у командовање јединицама и рад позадине. Тешке борбе окружених совјетских снага (делова 19, 20, 24. и 32. армије) трајале су све до 14. октобра. Иако су већином биле уништене, оне су ипак својом упорном борбом дале значајан допринос, јер су према себи везивале знатне немачке снаге, тако да се оне нису могле упутити према Москви.

За то време, на десном крилу Западног фронта, 22, 29. и 31. армија одбијале су фронталне нападе немачке 9. армије и организовано се повлачиле на линију Осташков – Сичевка. Међутим, услед продора немачког 41. оклопног корпуса између Вјазме и Сичевке и његовог избијања у њихову позаддну, поменуте совјетске армије су биле принуђене на даље повлачење.

Девета армија и 41. оклопни корпус 3. оклопне групе су наставили гоњење ка североистоку, према Калињину. Нападајући дуж обале Волге, они су релативно лако савладали слаб совјетски отпор, пробили се у совјетску позадину и 14. октобра заузели слабо брањен Калињин. Покушај ових немачких снага да напредују ка Торжоку и избију у позадину Северозападног фронта био је спречен дејством оперативне групе тога фронта. Овај изненадни немачки продор принудио је совјетску Врховну команду да ка Калињину упути јаче резерве, које су на линији Селижарево – Калињин успеле да задлрже немачко наступање. С обзиром на важност овог дела фронта, по наређењу совјетске Врховне команде, од 22, 29. и 30. армије Западног фронта и оперативне групе Северозападног фронта 17. октобра је формиран Калињински фронт под командом генерала Коњева.

После тога је команда Западног фронта била у могућности да своје снаге ангажује у одбрани рејона Калуге, Малојарославеца, Можајска и Волоколамска, где су били управљени главни напади немачких снага. Калугу је бранила једна пешадијска дивизија без довољно артиљерије, те је немачки 13. пешадијски корпус 12. октобра заузео град без већих борби, а одмах затим продужио нападе према Таруси у тежњи да обухвати Малојарославец с југа. После врло тешких и упорних борби, предњи делови немачког 57. оклопног корпуса заузели су 16. октобра Боровск, а у току 17. октобра водили борбе за Малојарославец. Следећег дана су немачки тенкови продрли у овај град, и наставили напредовање ка Наро Фоминску а совјетска 43. армија напустила је положаје на р. Протви и одступила на р. Нару. Пошто је овим повлачењем био угрожен положај армија у центру Западиног фронта, наређено је да се снаге у рејону Наро Фоминска обједине у 33. армију, да 43. армија, појачана једном оклопном и моторизованом бригадом, брани правце за Подољск а да рејон Серпухова брани 49. армија. Немци су продрли у Тарусу и угрозили Тулу са севера. На јачи совјетски отпор они су наишли код Можајска. Рејон Можајска, према коме су Немци усмерили јаке оклопне снаге, био је добро утврђен, а бранила га је совјетска 5. армија заједно с јединицама које су се извукле из окружења код Вјазме. У овом рејону развиле су се врло жестоке борбе. И поред снажног совјетског отпора, немачке оклопне снаге успеле су 18. октобра да заузму Можајск. Истовремено, немачки 46. оклопни корпус и неке пешадијске снаге 4. армије, наступајући северно од пута Смоленск – Москва, избили су пред Волоколамск, где су привремено заустављени отпором совјетске 16. армије. У одбрани Волоколамска нарочито се истакла 316. дивизија генерала Панфилова. Међутим, Немци су појачали своје снаге још једним оклопним корпусом, те су, пред знатно надмоћнијим снагама, јединице 16. армије напустиле Волоколамск и организовале одбрану источно од града.

Борбе на свим деловима фронта постале су све жешће, а дејства Црвене армије била су све успешнија. Међутим, Немци су и даље били надмоћнији, јер су привукли оне дивизије које су завршиле операције код Вјазме.

Москва се нашла у непосредној близини фронта. Наређено је да се у Кујбишев евакуишу део партијских и државних органа и дипломатски кор. Наређена је и евакуација фабричких постројења и научних и културних добара. У Москви су остали Политбиро Партије, Државни комитет одбране и Врховна команда. Све способно људство радило је даноноћно на утврђивању положаја, прављењу многобројних и разноврсних барикада. Државни комитет одбране прогласио је 19. октобра опсадно стање у Москви и ближим рејонима. Против провокатора, шпијуна и диверзаната предузете су строге мере. Московљани су образовали четири дивизије са око 40 хиљада људи.

Црвена армија борила се храбро на свим деловима фронта. Северно од Москве, Калињински фронт је успео да задржи немачку 9. армију и. 41. оклопни корпус. Фронт се крајем октобра стабилизовао на линији Селижарево – Калињин. Западни фронт је добио знатна појачања, тако да су његове армије пружале јачи отпор немачкој 4. армији и 4. оклопној групи. Иако су концентрисали знатне снаге на ужим деловима фронта, Немци су постигли само мање тактичке успехе. Крајем октобра немачка офанзива на Москву је спласнула. Одбрана је стабилизована на положајима: Волоколамск – Кубинка – р. Нара – Серпухов – Алексин. Команда Западног фронта била је у могућности да створи резерве и организује низ противудара код Волоколамска, Дорохова, Наро Фоминска и Тарусе ради побољшања положаја.

Међутим, продором немачке 4. армије ка Таруси и Серпухову створена је могућност да крупније немачке јединице скрену на југ и са севера окруже врло ослабљене и изморене армије Брјанског фронта. Због тога је, по наређењу Врховне команде, 26. октобра почело повлачење Брјанског фронта до линије: источно од Дубна – источно од Плавска – Верховје – Ливни – Тим, које је успешно изведено до краја октобра упркос притиску немачке 2. оклопне армије. Предњи делови немачке 2. оклопне армије искористили су повлачење десног крила Брјанског фронта, па су продрли до Туле, где су наишли на организован отпор 50. армије и становништва на припремљеним положајима. Док су јединице Црвене армије и раднички одреди успешно одбијали жестоке нападе немачких оклопних снага, становништво Туле убрзано је градило утврђења. У времену од 30. октобра до 7. новембра сви покушаји немачке 2. оклопне армије да овлада градом остали су без успеха. Пошто је изгубила близу 100 тенкова, та армија је променила тежиште напада и отпочела нападе јужно од града. Међутим, убрзо су и на овом правцу пропали сви њени покушаји: њени предњи делови заустављени су 10 км јужно од железничке линије Тула – Узловаја. Овако упорне борбе и одлучан отпор бранилаца Туле имали су за последицу стабилизацију одбране читавог Брјанског фронта и стварање јаких положаја на левом крилу Западног фронта. Почетком новембра заустављена је немачка офанзива на Москву.

У току ове офанзиве Немци су за месец дана борби напредовали 230 – 250 км, али нису успели да се пробију до Москве. Њихове снаге, услед знатних губитака и замора, морале су да се задирже на достигнутој линији. За евентуално даље напредовање било је потребно привући свеже снаге и предузети нове припреме.

Бројно слабе и недовољно попуњене немачке армије и оклопне групе нису могле одговорити двоструком задатку, тј. вршити окружење око Брјанска и Вјазме и једновремено без задржавања надирати у правцу Москве.

Совјетске јединице први пут су у борбама масовније употребиле тенкове Т-34, који су, по наоружању и оклопу, били бољи и ефикаснији од немачких тенкова. Ово је било велико изненађење за Немце. Због тога њихова 2. оклопна армија не само да није успела да заузме Тулу, већ је имала велике губитке у људству и материјалу. Совјетска далекометна артиљерија и противавионски топови, распоређени по дубини, наносили су велике губитке немачким тенковима и слабили њихов удар и брзо продирање ка истоку. Томе је допринела и совјетска авијација, која је први пут задобила превласт у ваздуху.

Поред снажног отпора Црвене армије, за Немце су настале велике тешкоће услед појаве кише и снега. Њихова возила нису била оспособљена за кретање по расквашеном терену и остајала су заглибљена у блату. Чак је и на путевима било отежано наступање услед блата, па су повремено упућиване пешадијске дивизије да их очисте и оспособе за редован саобраћај. Дошло је до нагомилавања возила, која су била изложена нападима совјетске авијације.

Снабдевање немачких јединица, нарочито погонским горивом и муницијом, било је слабо. Немачка транспортна авијација није могла да реши тешкоће снабдевања. Железничке пруге су биле закрчене и изложене успешним нападима совјетских партизана.

Због недиовољне количине погонског горива, тенкови се нису могли употребити масовно, а поједини тенкови били су брзо уништавани и заустављани. Тешка артиљерија је заостајала и морала се довлачити специјалним тракторима, док су моторизоване јединице имале велике кварове мотора, па су се кретале врло споро. У таквим условима, бројно ослабљена група армија „Центар“ била је у другој половини октобра заустављена приближно на линији Калињин – Волоколамск – Наро Фоминск – р. Нара – Алексин –  Тула. Црвена армија је добила потребно време да попуни губитке, привуче резерве и тиме створи услове за успешну одбрану.

Операције у Украјини (од 10. јула до 16. октобра 1941)

a) Операције западно од Дњепрa

Немачка група армија „Југ“ успела је до 10. јула да потисне совјетске снаге у западној Украјини и Молдавији и да избије пред линију Сарни – Новоград Волински – Житомир – Бердичев – Проскуров – Каменец Подољск – р. Дњестар – Сороки – Леово – р. Прут – р. Дунав до ушћа.

На овој линији снаге Југозападног правца су припремиле нову одбрану у следећем распореду:

  • Југозападни фронт (5, 6, 26. и 12. армија и кијевски утврђени рејон), јачине 44 врло слабе дивизије, бранио је положаје Сарни – Каменец Подољск (искључно), са задатком да задржи немачко наступање ка Коростењу, Кијеву и Уману. За ваздушну подршку је имао око 250 исправних авиона;
  • Јужни фронт (18. и 9. армија и Приморска група), јачине 20 дивизија, бранио је положаје од Каменец Подољска до ушћа Дунава, са задатком да задржи немачко наступање ка Балти и Одеси. За ваздушну подршку је имао 649 авиона, већином застарелог типа.

Немци су рачунали да ће лако савладати совјетску одбрану и из покрета заузети Кијев и читаву западну Украјину. Сходно томе они су и распоредили своје снаге:

  • Главне снаге (6. армија, 1. оклопна група и 17. армија), јачине 38 дивизија, од којих 5 оклопних и 5 моторизованих, са задатком да ударом у бокове и позадину ликвидирају снаге Југозападног фронта на правцу Кијева и заузму град. Подржавало их је 700 авиона 4. ваздухопловне флоте.
  • Помоћне снаге (немачка 11, румунска 3. и 4. армија и мађарски 8. корпус), јачине 24 дивизије и 15 бригада, са задатком да обухвате Јужни фронт с југа. За ваздушну подршку су имале 450 румунских авиона.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, нарочито на правцима главног удара, Немци су 10. јула наставили јаке нападе на читавом фронту. Већ следећег дана направили су брешу, ширине 60 км, између совјетске 5. армије и снага које су браниле кијевски правац. Искористивши ову брешу, предњи делови 1. оклопне групе, следећег дана достигли су у гоњењу р. Ирпењ, удаљену 15 – 20 км од Кијева. Развиле с.у се огорчене и упорне борбе са обе стране. Команда Југозападног правца наредила је да се појача кијевски утврђени рејон и да се повуку снаге с линије Бердичев – Могиљев Подољски. Противудари совјетске 5. армије, од 10. до 14. јула, из рејона Коростења у правцу Новограда Волинског и Житомира, у бок главних снага групе армија „Југ“, принудили су немачко командовање да већи део 6. армије поврне у правцу Коростења, чиме је ослабљена ударна моћ немачких главних снага у правцу Кијева. Западно од Кијева развиле су се огорчене борбе. Сви покушаји Немаца да потисну 26. армију и добровољце и овладају градом, остали су без успеха.

У немогућности да овлада Кијевом, немачко командовање је одлучило да у другој половини јула пренесе тежиште операција с кијевског на умански правац, да би се окружиле совјетске снаге у ширем рејону Умана. У вези с тим, дати су следећи задаци армијама:

  • 6. армија главним снагама да изврши напади ка Коростењу, а помоћним да буде у одбрани према Кијеву;
  • 1. оклопна група, с делом 6. армије, да наступа правцем Бердичев – Бела Црква – Нова Украјинка и совјетске снаге код Умана обухвати са севера и истока;
  • 17. армија да наступа правцем Виница – Уман ради везивања совјетских снага код Умана;
  • 11. армија, румунска 3. армија и мађарски 8. корпус да наступају главним снагама правцем Сороки – Балта – Првомајск и совјетске снаге код Умана обухвате с југа;
  • Румунска 4. армија да наступа ка Дњестру и штити десни бок групе армије „Југ“.

Извршавајући ово наређење, немачка 1. оклопна група продрла је 16. јула у рејон Бердичев – Казатин и продужила наступање ка југоистоку, чиме је угрожавала бок и позадину 6, 12. и 18. армије. Немачка 17. армија пробила је 17. јула совјетске положаје код Летичева и продором ка Жмеринки угрозила леви бок 12. армије. У исто време извршиле су јак напад немачко-румунске снаге код Могиљева Подољског, а већ следећег дана отпочеле су форсирање р. Дњестра на споју совјетске 18. и 9. армије. Јужније, немачко-румунске снаге су 16. јула заузеле Кишињев.

Настављајући експлоатацију успеха, немачке оклопне снаге избиле су 17. јула код Беле Цркве, у непоседнут међупростор између совјетске 26. армије и десног крила 6. армије, одакле су могле да продру ка југоистоку и угрозе позадину совјетских снага у западној Украјини. Због ове опасности, совјетска Врховна команда је 18. јула одобрила повлачење 6, 12, 18. и 9. армије на линију Бела Црква – Гаисин – Каменка – р. Дњестар. Ради затварања оног непоседнутог међупростора наређено је да два корпуса 26. армије изврше противудар на немачку 1. оклопну групу. Противудар је отпочео 20. јула и привремено је успорио наступање немачког 3. и 14. оклопног корпуса. На десном крилу 1. оклопне групе, 48. оклопни корпус је успео да се 21. јула пробије у рејон Умана, те се тако приближио железничкој станици Христиновка где се налазило више од 1 000 рањеника, као и складишта муниције и горива. Због тога је совјетски 2. оклопни корпус из састава 9. армије брзо пребачен у тај рејон, одакле је извршио противудар према северу и тако привремено задржао продор немачког 48. оклопног корпуса.

У то време совјетска 18. армија задржала је немачко-румунско наступање и својим противнападима у правцу Жмеринке и Могиљева Подољског није дозвољавала да јој се угрозе бокови, а 9. армија водила је успешне борбе са надмоћним немачко-румунским снагама које су тежиле да избију на р. Дњестар. Према наређењу команде Јужног фронта, 9. и Приморска армија одступиле су 21. јула на источну обалу р. Дњестра, где су прешле у одбрану и успешно одбиле све покушаје немачко -румунских снага да форсирају ову реку.

Од 22. до 23. јула развиле су се огорчене борбе у рејону Коростења и према Кијеву, где су 5. армија и јединице кијевског утврђеног рејона, појачане добровољцима из Кијева, успешном одбраном везале за себе око 7 немачких дивизија. Немци су потисли 5. армију на линију Коростењ – Кијев, док су на десном крилу 26. армије, јужно од Кијева, успели да се пробију ка р. Дњепру, али је њихов даљи продор био овде коначно заустављен.

Немачка 1. оклопна група успела је да прошири пробој и да избије у рејон Погребишенски – Тетијев – Жашков, чиме је са севера још више угрозила позадину совјетске 6. и 12. армије.

Истовремено, после форсирања р. Дњестра код Могиљева Подољског, два корпуса немачке 11. армије продужила су наступање у правцу Балте и дубоко се уклинила на споју 18. и 9. армије. Овакво дејство немачких снага јасно је изражавало намеру да се изврши окружење совјетских снага (6. и 12. армије), у рејону Умана.

По наређењу совјетске Врховне команде од 25. јула, 6. и 12. армија потчињене су Јужном фронту.

Немачка 1. оклопна група наставила је 26. јула надирање из рејона Беле Цркве ка југоистоку. Истог дана су 11. армија и румунска 4. армија форсирале р. Дњестар на споју 9. и Приморске армије, између Каменке и Тираспола, и продужиле наступање у правцу истока.

Команда Јужног фронта је 28. јула предложила команди Југозападног правца да се угрожена 6. и 12. армија одмах повуку у резерву, а задржавајуће борбе с немачким снагама да продуже 18. и 9. армија. Совјетска Врховна команда је, међутим, 28. јула наредила да се само десно крило Јужног фронта повуче на линију Шпола – Терновка – Балта – Рибница. Пошто су ову линију већ биле делимично заузеле немачке и румунске једиинице, то 6. и 12. армија нису могле на њој да организују нову одбрану, па су биле приморане на даље повлачење ка истоку.

Извлачење 6. и 12. армије обезбеђивали су 2. оклопни корпус, који се пожртвовано и упорно бранио северно од Умана, и јединице 18. армије, које су пружале огорчен отпор на линији Гаисин –  Ободовка. Међутим, због врло јаког немачког притиска, они су били присиљени да се 29. јула повуку: 2. оклопни корпус ка Уману а 18. армија јужно од њега. Сада су 6. и 12. армија биле обухваћене са оба бока. Због тога су добиле задатак да се повуку на р. Сињуху. Овај задатак, међутим, није могао бити извршен, јер су 30. јула дивизије немачке 1. оклопне групе избиле у рејон Новоархангелска, а 17. армија заузела Голованевск. На тај начин, 6. и 12. армија и 2. оклопни корпус нашли су се у врло тешкој ситуацији, јер је њихово повлачење морало да се изврши у релативно уској зони, која је могла бити пресечена у врло кратком року. После безуспешног покушаја да поврати Голованевск, 18. армија била је принуђена због угрожености деснога бока, да одступи ка југоистоку.

У наступању преко Нове Украјинке, немачки 14. оклопни корпус је избио 2. августа у рејон Првомајска, где се спојио са деловима 17. армије. Тако се већи део 6. и 12. армије нашао у окружењу, док су мањи део и сви позадински делови успели до 4. августа да се правовремено повуку. Ноћу 5. августа, ова група је покушала пробој из окружења, али без успеха: само су се неки делови пробили; остале снаге водиле су борбу у окружењу до 7. августа, а поједине мање групе пружале су отпор и везивале немачке снаге све до 13. августа. Према совјетским подацима, губици 6. и 12. армије су били осетни; поред осталих заробљена су оба команданта армија.

Окружењем и разбијањем 6. и 12. армије створен је широк непоседнут међупростор измеду Југозападног и Јужног фронта. Немачка 1. оклопна група је тежила да га искористи за обухват Јужног фронта са истока, док је продор немачко-румунских снага северно од Тираспола запретио обухватом и с југа. Јужни фронт је имао само 14 ослабљених и исцрпљених дивизија, док су Немци и Румуни ангажовали против њега 29 дивизија и 10 бригада. Због оваквог неповољног стања Јужног фронта, совјетска Врховна команда је 5. августа донела одлуку да се он до 10. августа повуче на нову линију одбране Криви Рог – Херсон. Самостална Приморска армија, која је по наређењу Врховне команде изашла из састава Јужног фронта и била њој непосредно потчињена, добила је задатак да брани Одесу до последњих могућности. Она је ноћу 8/9. августа одступала на линију Березовка – Разделно – Кучурганско језеро, где је прешла у одбрану.

У духу директиве Врховне команде од 3. августа, снаге Југозападног правца су појачане новим дивизијама из резерве. Југозападни фронт је добио 10 дивизија, а Јужни фронт 12 дивизија (9 пешадијских и 3 коњичке); 2 дивизије су остале у резерви команде Југозападиног правца. Те дивизије нису биле спремне за борбу, јер нису биле довољно опремљене и наоружане. Дивизије додељене Југозападном фронту већином су биле распоређене на р. Дњепру од Кијева до Переволочна; оне су с јединицама које су пристигле из унутрашњости војних округа образовале 37, 26. и 38. армију. Од дивизија додељених Јужном фронту формирана је Резервна армија и распоређена у рејону Дњепропетровска за помоћ снагама које су одступале према Дњепру.

Совјетска 18. и 9. армија водиле су врло тешке борбе, јер су Немци, од 8. до 10. августа, појачавали притисак да их омету и спрече у повлачењу преко доњег тока Јужног Буга.

Совјетска Врховна команда је 12. августа одобрила да се 18. и 9. армија повуку на линију Криви Рог – р. Ингулец, с тим да део фронта северно од Кривог Рога брани новоформирана армија генерала Чибисова (Резервна армија). Уз велико залагање, нарочито инжињеријских јединица, 9. армија је успела да се помоћу сплавова, бродова, моторних чамаца и преко импровизованог моста, пребаци на источну обалу Јужног Буга.

Пошто је претила опасност да Немци, у брзом надирању, продру на обалу Црног мора и тако их обухвате с истока, совјетске армије су наставиле повлачење према истоку. Очекујући да Немци још више појачају нападе на овом правцу, совјетска команда је наредила 2. коњичком корпусу, 18. и 9. армији да се 17/18. августа повуку на источну обалу р. Дњепра. Међутим, Немци су изненада ослабили притисак на николајевском правцу и појачали нападе ка Кременчугу и Дњепропетровску, где се прикупљала новоформирана Резервна армија. Ово скретање јаких делова 1. оклопне групе умногоме је олакшало организовано одступање совјетске 18. и 9. армије на р. Дњепар.

Сем тога, неке дивизије из састава Резервне армије извршиле су противнапад ка западу и тиме олакшале повлачење 9. армије ка Николајеву.

Немци су одлучили да отклоне опасност која им је запретила од Резервне армије и да избију на Дњепар. У том циљу они су ангажовали 3. оклопни корпус н правцу Дњепропетровска а 14. оклопни корпус у правцу Запорожја. Дивизије совјетске Резервне армије нису могле одолети јачим немачким снагама, па су се зато 16. августа повукле ка Дњепропетровску и Запорожју, где су на мостобранима продужиле борбена дејства до краја августа.

У то време почело је пребацивање 18. и 9. армије и 2. коњичког корпуса, преко набујалог Дњепра, на сектору од Никопоља до Херсона. Помоћу чамаца, сплавова и других приручних средстава, од 18. до 22. августа њихове главне снаге пребачене су на источну обалу, која је већ раније била припремљена за одбрану. Совјетска Врховна команда је 19. августа наредила Југозападном и Јужном фронту да упорно бране Дњепар од Лојева до ушћа и мостобране код Кијева, Кременчуга, Дњепропетровска, Берислава, Херсона и др.

Пошто се совјетска 5. армија до 24. августа повукла из области Припјатских мочвара, немачка 6. армија изтбила је на р. Дњепар северно од Кијева.

Међутим, снаге Јужног фронта нису биле у стању да задрже мостобране код Берислава и Херсона. После врло жестоких борби код Дњепропетровска, које су трајале до 25. августа, јединице Резервне армије напустиле су и овај мостобран. Немци су после тога прешли Дњепар и образовали мостобран на његовој левој обали, где су задржани упорном и организованом одбраном 6. армије.

Избијањем немачке групе армија ,,Југ“ на десну обалу Дњепра озбиљно су угрожене совјетске снаге у Украјини. Немци су били у могућности да с мостобрана код Дњепропетровска изврше дубок продор и обухвате главне снаге Југозападног фронта ударом с југа, а истовремено одсеку и набаце к мору снаге Јужног фронта. Међутим, дејства немачке 2. армије и 2. оклопне групе од Гомеља и Стародлуба на југ убрзо су постала још већа опасност за совјетску одбрану на р. Дњепру.

б) Кијевска битка

У току јула настала су размимоилажења између Хитлера, с једне, и фелдмаршала Браухича и његовог начелника штаба, генерала Халдера, с друге стране, у погледу даљег вођења операција. Хитлер се директно мешао у оперативно и тактичко руковођење јер није био задовољан постигнутим успесима. Он је указивао на многе недостатке, нарочито у погледу употребе оклопних јединица, које су исувише истуране, услед чега су биле усамљене. Стога је наредио да се измени начин употребе оклопних јединица, тј. да се дубоки оперативни продори и окружења убудуће врше уз тешње садејство пешадијских снага. По мишљењу Хитлера, у даљим операцијама требало је првенствено постићи успехе на крилима стратегијског фронта, тј. на југу што пре заузети Украјину, Донецки базен и Кавказ, а на северу заузети Лењинград и спојити се с Финцима; ради остварења ове замисли требало је групу армија „Центар“ задржати код Смоленска и њеним оклопним снагама ојачати групе армија „Југ“ и „Север“; пошто се изборе успеси на крилима фронта – тек онда предузети офанзиву на Москву. Команда копнених снага није се сложила с овом Хитлеровом концепцијом, јер је сматрала да је главни стратегијски циљ: тући снаге Црвене армије на московском правцу, а скретањем оклопних јединица на југ или север изгубило би се драгоцено време. Она је претпостављала да ће Црвена армија морати да прими одлучујућу битку западно од Москве, јер је овај град најважнији политички, економски и саобраћајни центар СССР-а. Због тога је и предлагала да се, после краћег одмора, безусловно настави офанзива на Москву, пре но што Црвена армија привуче нове снаге и изгради солиднији одбрамбени систем западно од Москве. У вези с тим Оперативно одељење Врховне команде оружаних снага доставило је 10. августа Хитлеру писмени меморандум у коме је био изложен план за напад на Москву. После овог меморандума, а на основу личних утисака које је стекао обилазећи штабове група армија, Хитлер је 12. августа издао допуну директиве бр. 34, којом је наређено: да група армија „Центар“ ликвидира совјетске избочине на својим крилима и да предузме офанзиву ка Москви по паду Лењинграда; да група армија „Север“ продужи офанзиву и заузме Лењинград; да група армија „Југ“ пређе р. Дњепар и заузме Крим и Донецки базен.

Три дана касније (15. августа) Хитлер је наредио да се групи армија „Север“ упути један оклопни корпус из 3. оклопне групе (која је била у саставу групе армија „Центар“) и да се обуставе напади на московском правцу. Поводом ове нове одлуке, команда копнене војске је 18. августа, у једној представци Хитлеру, изнела мишљење да група армија „Центар“ треба да настави офанзиву ка Москви ради уништења совјетских снага и заузимања главног града СССР-а. Сем тога, она је сматрала да групе армија „Југ“ и „Север“ не треба ојачавати, јер су оне имале довољно снага за настављање офанзиве.

Хитлер није усвојио овај предлог команде копнене војске па је 20. августа наредио да се настави офанзива само на јужном и северном правцу. На основу овог наређења, команда копнене војске је 21. августа издала директиву: пре доласка зиме треба на југу заузети Крим и Донецки базен, а на северу окружити Лењинград и извршити спајање с Финцима.

У духу поменуте директиве одлучено је да се разбију и униште снаге совјетског Југозападног фронта. За ово су: биле предвиђене следеће снаге:

  • 2. армија и 2. оклопна група (око 25 давизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване) на левом крилу, са задатком да избију на линију Новгород Северски – Лојев, а потом форсирају р. Десну и продуже наступање према југу, обухватајући десно крило Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 1. оклопном групом која ое продирати с југа;
  • 6. армија, у центру, на фронту од Лојева до Черкасија, са задатком да, пошто крилне групе изврше опкољавање снага Југозападног фронта, пређе у напад и заузме Кијев;
  • 17. армија и 1. оклопна група, на десном крилу, са задатком да форсирају р. Дњепар од Черкасија до Кременчуга, а потом усмере главни удар од Кременчуга на север, ка Лохвици, у позадину Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 2. оклопном групом, која ће продирати са севера.

За ваздушну подршку обезбеђено је око 500 авиона 4. ваздухопловне флоте.

Совјетска Врховна команда је одлучила да се брани Кијев и упорно држе положаји на Дњепру свим расположивим снагама Југозападног фронта. На основу ове одлуке извршено је следеће груписање снага Југозападног фронта на источној обали Дњепра:

  • 5. армија на северном крилу, да упорно брани положаје северно од Кијева;
  • 37. армија на кијевском мостобрану за одбрану Кијева;
  • 26. армија да упорно брани положаје јужно од Кијева;
  • 38. армија на јужном крилу, да упомо брани мостобран код Кременчуга.

После битке за Смоленск, немачка 2. оклопна група и 2. армија су предузеле наступање на југ и већ 8. августа извршиле снажан напад на положаје Централног фронта. Пошто су савладале отпор совјетских снага и потиснуле их у јужном и југоисточном правцу, наставиле су напредовање.

Совјетска Врховна команда је претпостављала да Немци намеравају да једном јаком оклопном групом отпочну операције преко Брјанска, Орела и Туле на Москву, у циљу обиласка снага Западног и Резервног фронта. Стога је 16. августа донела одлуку да формира Брјански фронт, за затварање и заштиту правца који преко Брјанска води ка Москви.

Међутим, 2. оклопна група, пошто се обезбедила на левом крилу, продужила је напад ка југу. Већ 16. августа су њени предњи делови избили у рејон Стародуба. У то време се 2. армија, која је нападала десно од 2. оклопне групе, приближила Гомељу.

Све снаге Југозападног фронта биле су ангажоване у борби према немачкој групи армија „Југ“. Резерве су истрошене још раније тако да Југозападни фронт, без прилива нових снага, није био у могућности да организује чврсту одбрану на северном крилу (на р. Десни), одакле је претила највећа опасност. Због тога је од делова 37. и 26. армије формирана 40. армија, боја се развила на р. Десни северно од Конотопа.

Немачка 2. оклопна група је брзо и лако напредовала. Пошто је заузела Унечу и пресекла железничку пругу Гомељ – Брјанск, она је 21. августа заузела Новгород Северски и приближила се р. Десни. Покушај 13. и 50. армије Брјанског фронта да, противударима у бокове, спрече даље напредовање ових немачких снага дао је само делимичне резултате, јер су Немци појачали леви бок и наставили напредовање ка р. Десни, чиме су озбиљно угрозили положаје совјетске 13. армије. Совјетско командовање брзо је реаговало и на р. Десну упутило две дивизије да задрже надирање немачких снага и омогуће концентрацију оних дивизија које су додељене новоформираној 3. армији (у саставу Брјанског фронта).

Већ 23. августа било је јасно да немачка 2. оклопна група и 2. армија наступају у позадину Југозападног фронта. Да би објединила дејство снага које су нападале на бокове 2. оклопне групе и 2. армије, совјетска Врховна команда је 25. августа расформирала Централни фронт а његове армије доделила Брјанском фронту, појачавши га новим јединицама, тенковима и авионима.

Совјетска 21. армија је била принуђена да се повуче ка југу на нове положаје, јужно од Гомеља, а 13. армија према југоистоку и истоку, услед чега је између њих створен празан, небрањен простор ширине 30 – 40 км. Совјетска Врховна команда је тамо упутила 40. армију из рејона Конотопа, али она није могла да затвори брешу.

До 25. августа немачка 2. оклопна група избила је на р. Десну, а немачка 2. армија јужно од Гомеља. Потом је 2. оклопна група прешла р. Десну; главни удар је извршио 24. оклопни корпус у правцу Конотопа, у позадину Југозападног фронта.

Пошто се с истока обезбедиила 47. оклопним корпусом, 2. оклопна група је образовала мостобран у рејону Шостке, а затим продужила надирање ка југу. Сви противудари совјетске 13. армије у бок 47. оклопног корпуса остали су безуспешни. Почетком септембра оклопна група је сломила жилав отпор 40. армије и натерала је на повлачење ка југоистоку. Тиме је био угрожен десни бок совјетске 21. армије. Истовремено је немачка 2. армија избила код Чернигова и тако угрозила леви бок 21. армије. Пошто је изгубила везу са суседима, а да би избегла окружење, совјетска 21. армија се почетком септембра повлачила на југ, ка р. Десни.

Да би спречили продор немачких армија на југ и олакшали ситуацију Југозападног фронта, делови Брјанског фронта, после припрема и пристиглих појачања, извршили су крајем августа неколико противудара на 2. оклопну групу. Совјетске јединице су продрле на појединим местима 10 – 12 км, али нису успеле да ослабе притисак оклопне групе на армије Југозападног фронта.

Ситуација на десном крилу Југозападиног фронта била је врло тешка. Многе бреше и непоседнути делови положаја били су погодни простори за продор немачких јединица. Искористивши то, немачка 6. армија је 22. августа форсирала р. Дњепар северно од Кијева и предњим деловима заузела Остер, а почетком септембра избила је на р. Десну и образовала мостобран на левој обали. Немци су вршили јак притисак на северно крило Југозападног фронта. Према одобрењу Врховне команде од 9. септембра, 5. армија и деснокрилне дивизије 37. армије повукле су се на р. Десну, у циљу заштите десног крила Југозападног фронта. Међутим, немачка 2. армија нападајући према Нежину, потисла је 5. армију са р. Десне и принудила је да даље одступа на југоисток.

Команда Југозападног правца хитно је затражила појачања од Врховне команде ради затварања насталог отвора између 40. и 21. армије, а када их није добила, предложила је да своје армије повуче на р. Псјол. Врховни командант је категорички одбио овај захтев и наредио 11. септембра да се Кијев одржи по сваку цену, а да се на десно крило пребаце све расположиве снаге које ће у садејству са Брјанским фронтом разбити немачку 2. оклопну групу.

Не наишавши на организован отпор 40, 21. и 5. армије, немачка 2. оклопна група и 2. армија заузеле су Глухов, Конотоп, Бахмач и Нежин. У даљем надирању, 24. оклопни корпус заузео је 11. септембра места Прилуки и Ромни. Четири дана касније лева колона је продрла у Лохвицу и тиме угрозила дубоку позадину Југозападног фронта.

На левом крилу Југозападног фронта, југоисточно од Кременчуга, након врло жестоких борби, немачка 17. армија је делом снага прешла Дњепар и до 9. септембра образовала мостобран код Кременчуга. Са овог мостобрана су 48. и 14. оклопни корпус из 1. оклопне групе напали 12. септембра совјетску 38. армију, која је бранила фронт од 200 км. Врло брзо савладавши совјетски отпор, немачке јединице су несметано продужиле наступање ка северу, у сусрет снагама 2. оклопне групе, ради окружења читавог Југозападног фронта. За 1. оклопном групом, из рејона Кременчуга, наступала је немачка 17. армија слабијим снагама ка Кијеву, а главним ка Полтави. Совјетска 38. армија није се могла супротставити знатно наммоћнијим немачким снагама; стога, одвојивши се од свог десног суседа (26. армије), повукла се ка доњем току р. Псјола, штитећи са запада Полтаву. Предњи делови 1. оклопне групе несметано су напредовали и 14. септембра заузели Лубни на путу за Лохвицу, чиме је и с југа извршен дубок продор у позадину Југозападног фронта.

На тај начин пре потпуног окружења, које је могло бити извршено сваког часа, остао је пролаз између Лохвице и Лубнија, ширине 30 – 40 км. Немачке снаге у позадини Југозападног фронта још су биле слабе, јер су то били предњи делови 1. и 2. оклопне групе. Према томе, било је чак и сада могуће пробити се према истоку. Међутим, совјетска Врховна команда, сматрајући да су извештаји о опасној ситуацији претерани, 14. септембра је поново наредила да се брани Кијев.

Извршавајући ово наређење, команда Југозападног правца је покушала да организује одбрану и да активним дејствима 40. армије, 2. и 5. коњичког корпуса и 38. армије, који су се налазили ван окружења, разбије оклопне јединице 1. и 2. оклопне групе и спречи њихово избијање на р. Псјол. Међутим, предњи делови 1. и 2. оклопне групе спојили су се 16. септембра између Лохвице и Лубнија и пресекли преостале комуникације. Главне снаге Југозападног фронта (21, 5, 37. и 26. армија) биле су тиме потпуно окружене. Њихов положај је био врло тежак, нарочито 37. армије, која је код Кијева држала мостобран ширине 25 км. Пошто Врховна команда није дала наређење за повлачење, то је команда Југозападног правца самоиницијативно наредила да се Кијев напусти и да се снаге Југозападног фронта пробију из окружења до р. Псјол пре него што немачке оклопне снаге организују чвршћу одбрану на тој реци. Наређење је предато команди Југозападног фронта 16. септембра. Међутим, командант се колебао и није одмах извршио ово наређење, јер је оно противречило наређењу Врховног команданта од 11. септембра. Зато је затражио мишљење Врховне команде. Она га је 17. септембра известила да се слаже с напуштањем Кијева, а у погледу повлачења на р. Псјол није ништа поменуто. Командант Југозападног фронта наредио је ноћу 17. септембра свим армијама да се пробију из окружења.

Армије су ово наређење примиле и приступиле његовом извршењу. Једино 37. армија – која није примила наређење за повлачење јер је веза с њом била прекинута – продужила је одбрану Кијева до 19. септембра, када је немачка 6. армија ушла у град. До 20. септембра Немци су расекли 37. и 26. армију на три дела и приступили појединачном уништавању. За то време су се јединице 5. и 21. армије извлачиле по групама и одредима од неколико десетина до неколико хиљада људи, под руководством сналажљивијих и смелијих команданата. У окружењу су погинули командант Југозападног фронта генерал Кирпонос и многи генерали и виши официри. Огорчене борбе у окружењу трајале су до 26. септембра, када су Немци објавили да је битка завршена и да је заробљен велик број совјетских војника.

Крајем септембра команда Југозападног правца је расформирана а за команданта Југозападног фронта – поново формираног од јединица које су се пробиле из обруча и оних које су правовремено одступале или су пристигле из позадине – постављен је маршал Тимошенко. Обновљени Југозападни фронт, у чијем су саставу биле 40, 21, 38. и 6. армија, крајем септембра је организовао одбрану на линији Ворожба – Лебедин – Гађач –  Шишаки – Красноград – Новомосковск са задатком да спречи продор Немаца ка Харкову и у Донбас.

У почетку септембра, када су немачка 17. армија и 1. оклопна група отпочеле напад на положаје левог крила Југозападног фронта, немачка 11. армија и делови 1. оклопне групе нападали су на положаје Јужног фронта. Делови 1. оклопне групе наставили су нападе са раније образованог мостобрана код Дњепропетровска, али су брзо заустављени жилавом и добро организованом одбраном совјетске 6. армије. Ујутро 9. септембра Немци су обновили напад главним снагама 11. армије с мостобрана код Каховке. Совјетска 9. армија водила је три дана упорне борбе, па се 12. септембра, заједно са 18. армијом повукла на исток и задржала на линији Запорожје – Молочно језеро. Делови немачке 11. армије стигли су до Перекопске превлаке, али нису могли да се пробију на Крим због врло одлучне и успешне одбране 51. армије.

Тако су Немци постигли значајне успехе у Украјини. Група армија „Југ“ продирла је дубоко на совјетску територију и у опкољавајућим операцијама (уманској и кијевској) успела да уништи и разбије знатне совјетске снаге и заузме већи део Украјине.

Совјетске армије су изгубиле пространу територију и претрпеле велике губитке у људству и материјалу, нарочито у авионима и тенковима, чиме је њихова борбена и маневарска способност била знатно умањена.

Ови успеси су постигнути првенствено због тога што је немачка Врховна команда наредила пребацивање 2. оклопне групе и 2. армије с московског на украјински правац. Премештање тежишта операција на тај правац било је у супротности с основном замисли немачког ратног плана. Немци су због тога изгубили драгоцено време, тако да нису могли наставити офанзиву на најважнијем правцу – московском. Услови за продужење операција ка Москви из дана у дан су се погоршавали, јер су немачке снаге све више слабиле услед губитака у људству и материјалу.

Међутим, немачким успесима помогле су и грешке совјетских команданата: одбрамбени поредак Црвене армије није одговарао потребама савремених операција; он није имао довољну дубину, што је отежавало извођење противудара ради одсецања немачких оклопних клинова; совјетски командни кадар није имао искуства у извођењу савремених операција, нарочито у организацији активне одбране правовременог одступања, пробоја из окружења и садејства; итд. Основни разлог неуспеха је, свакако, у томе што је совјетска Врховна команда пренебрегла реалне опасности од окружења, преценила могућности Југозападног фронта, оставивши га без резерви и није дозволила правовремено повлачење угрожених снага на нове положаје.

в) Операције код Одесе

За време извођења одбрамбених операција у Украјини и повлачења Јужног фронта ка р. Дњепру, совјетска Врховна команда је наредила команданту Југозападног правца да се Одеса брани до последњих могућности, јер је она била врло важна база за Црноморску флоту и авијацију, као и трговачка лука преко које је вршен транспорт робе из јужног дела Украјине и погодан мостобран за угрожавање десног бока немачких и румунских снага у Украјини. Овај задатак је поверен самосталној Приморској армији (која је 11. августа бранила положаје на линији Булдинка – Свердлово – Чеботаревка – Алестарово –  Кагарљик – Бељајевка – Дњестарски лиман), делу Црноморске флоте и неким посадним јединицама (укупно: четири и по пешадијске и две коњичке давизије, неколико обалских батерија и самостални понтонирски батаљон). За одлбрану је ангажовано још 20 000 комуниста и око 73 000 комсомолаца. Остало становништво Одесе узело је уоешћа у изградњи положаја и многобројних барикада.

Још док су вођене борбе далеко од Одесе биле су предузете мере за њену одбрану. Међутим, тек кад је запретила непосредна опасност – настављени су интензивни радови, у којима је свакодневно учествовало 10 – 12 хиљада становника града. Тако су пре и у току операција изграђени: предињи положај на 20 – 25 км од града, главни положај на 10 – 14 км од ивице града и положај за непосредну одбрану на 6 – 10 км од града; у самом граду такође су изграђени одбрамбени положаји. Положаји су били подељени на три сектора: источни, западни и јужни.

Операције код Одесе

Румунска 4. армија добила је задатак да што пре заузме Одесу. Она је имала 10 дивизија (од тога једну оклопну) и 3 коњичке бригаде, а предвиђено је да помогну и делови немачке 72. дивизије, подржавани са 100 румунских и немачких авиона.

Верујући да ће без нарочитих припрема, лаико и из покрета заузети Одесу, Румуни су од 10. до 13. августа предузели нападе на читавом фронту Приморске армије. Међутим, сви њихови напади били су одбијени; само су на десном крилу Приморске армије постигли успех и потиснули совјетске једиинице до линије Булдинка – Свердлово – Чеботаревка.

Пошто су ојачали своје снаге и извршили извесне припреме, Румуни су 18. августа предузели напад, с тежиштем према крилним секторима одибране. После врло жестоких и тешких борби успели су на источном сектору да продру у совјетске положаје у дубину до 700 м. Две дивизије, подржане са око 60 тенкова, извршиле су јак напад на западни. сектор дуж железничке пруге, али су брзо биле заустављене. На јужном сектору, у рејому Кагарљика, пешадија је уз подршку око 70 тенкова, успела да се уклини у дубину од око 2 км.

Совјетске јединице су низом противудара зауставиле румунске нападе. Значајну улогу у одбрани имала су два пука морнаричке пешадије. Садејствујући снагама Приморске армије, они су, уз подршку обалске артиљерије, успели да спрече продор Румуна у Одесу са североистока. Морнари су енергичним противнападима, између 15. и 17. августа, истерали румунске јединице из села Булдинке, а неке њихове делове окружили и уништили. Касније је у одбрани Одесе било ангажовано око 8 000 морнара, који су се борили као пешаци. У борбама на прилазима Одеси копненим снагама је врло успешно садејствовала обалска и бродска артиљерија.

Пошто је одвајање Приморске армије од главних снага Југозападног правца изазвало тешкоће у командовању, као и у организацији садејства с фронтом, то је, по наређењу Врховне  команде, 19. августа образован Одески одбрамбени рејон, који је потчињен Војном савету Црноморске флоте. Црноморска флота је добила задатак да подржи дејства копнених снага. Истовремено је имала да обезбеди превоз појачања, оружја и других потреба у Одесу, као и евакуацију рањених, једног дела становништва и материјалних добара.

После јаке артиљеријске и минобацачке припреме, румунске снаге су у зору 19. августа наставиле напад на читавом фронту. Развиле су се врло жестоке борбе на сва три сектора одбране. Под притиском јачих румунских снага, совјетске јединице су се до 25. августа повукле на нове положаје, али су и румунске јединице, због знатних губитака, биле принуђене да се зауставе.

Незадовољан дотадашњим током борби, маршал Антонеску је обишао фронт и наредио да се Одеса што пре заузме, јер је био угрожен углед румунске војске, чије су снаге тада биле потребне за друге делове источног фронта.

Тек пошто је појачала и прегруписала своје снаге, румунска 4. армија је 12. септембра, уз јаку артиљеријску подршку, наставила напад. Јединице совјетског јужног сектора биле су принуђене да се повуку на главну одбрамбену линију. На осталим деловима фронта и поред увођења резерви и врло жестоких даноноћних јуриша од 16. до 21. септембра, Румуни нису постигли одлучујући успех. Извршавајући наређење Антонескуа, они су журили да што пре заузму Одесу, не водећи рачуна о великим губицима које су свакодневно трпели. И губици совјетских јединица били су знатни: 40%, а код морнаричке пешадије и 70 – 80%. Услед тога је Приморска армија била принуђена да се 22. септембра на читавом фронту повуче на главне положаје. У међувремену је погоршано стање на десном крилу, где су Румуни успели да се пробију источно од Старе Дофиновке и у рејону Великог аџалијског лимана, код Чебанке, одакле су артиљеријском ватром гађали град, луку и њене морске прилазе с мора.

Да би отклонила опасност, команда Црноморске флоте је одлучила да једним јаким и изненадним комбинованим противнападом ликвидира румунске снаге и њихове артиљеријске положаје код Чебанке и Ст. Дофиновке, те на тај начин побољша одбрамбене положаје на десном крилу. У том циљу је предвиђено да се у поноћ 22. септембра искрца поморски десант код Григорјевке, у позадини румунских снага, док би, нападом с фронта, пешадијске снаге тежиле да окруже и униште румунске јединице између Великог и Малог аџалијског лимана. Једновремено са искрцавањем поморског десанта код Григорјевке, предвиђено је да се мањи ваздушни десант (23 падобранца) спусти јужно од Булдинке, са задатком да пресече све везе румунских снага с позадином. У свануће би совјетска авијација наставила да бомбардује ближе румунске аеродроме.

Искрцавање десанта отпочело је 22. септембра око 01,30 часова. Већ око 03,00 часа главне снаге су заузеле десантну основицу, а од 05,00 часова је завршено искрцавање, које је трајало дуже но што је било предвиђеино, због недовољне обучености људства.

Полазећи са десантне основице, пук морнаричке пешадије сломио је слаб румунски отпор и истог дана избио у рејоне Чебанке, Старе и Нове Дофиновке. Падобрански десант бачен у рејон Булдинке пресекао је везе, унео панику у позадину румунских снага и сјединио се с поморским десантом. Совјетска авијација је успешно тукла румунске аеродроме и уништила око 40 авиона. Снаге источног сектора, које су нападале с фронта, сломиле су отпор Румуна и натерале их на повлачење, које се претворило у масовно, панично бекство с положаја. Настављајући напредовање, пешадијске снаге источног сектора и пук морнаричке пешадије сусрели су се јужно од Булдинке. Румуни су се повукли на положаје с којих нису више били у могућности да туку гради и луку.

Почетком октобра Немци су већ озбиљно угрожавали Донбас, Ростов и Крим. Због тога је совјетска Врховна команда оценила да држање Одесе и ангажовање читаве армије за њену одбрану нису више целисходни, па је 30. септембра наредила евакуацију у циљу појачања одбране Кримског полуострва. План за евакуацију пажљиво су разрадили представници армије и Црноморске флоте и органи власти. Већ 1. октобра почела је организована евакуација становништва и добара, док је армија појачала дејства ради прикривања ове евакуације. Совјетске јединице вршиле су успешне испаде са источног и западног сектора одбране. У једном таквом испаду учествовао је и један оклопни батаљон импровизован од трактора. Мислећи да је то тенковски напад, Румуни су у паници остављали оружје и опрему на положајима. После тога су напади Румуна били опрезнији, и спласнули су баш у време кад су се совјетске јединице спремале за евакуацију. Ове јединице су појачале артиљеријску и авијацијску ватру, под чијом су се заштитом евакуисале брзо, по плану и неометано. Укрцавање је почело 15. октобра у 23,00 часа; сутрадан у 03,00 часа главне совјетске снаге напустиле су Одесу, претходно уништивши обалске батерије, аеродром и све значајније објекте. Последњи транспорт са заштитницом напустио је Одесу 16. октобра у 05,10 часова. Заштиту евакуације вршили су ратни бродови и ловачка авијација.

Интересантно је напоменути да Румуни нису очекивали евакуацију, нити су за њу дознали све до уласка у празан град. Они су 12. октобра, када је евакуација цивилног становништва била у току и кад се могло наслутити да ће Одеса бити напуштена, издали наређење за општи напад. Овај напад је почео 16. октобра, када су последњи совјетски ратни и транспортни бродови напуштали Одесу на путу за Крим. Тако су Румуни ушли у напуштену Одесу.

Приморска армија, потпомогнута поморском пешадијом, упорно се борила, успевши да веже за себе јаке румунске снаге и на тај начин ослаби непријатељске снаге упућене на исток. Она је нанела велике губитке румунској 4. армији. Према румунским подацима, та армија је била у таквом стању да је морала бити повучена с фронта и расформирана, а на њено место је упућено 5 нових посадних дивизија. Румуни су у борбама за Одесу, према сопственим подацима, изгубих око 6 000 подиофицира и официра и 92 000 војника.

Румунске снаге нису биле припремљене, оирганизоване и опремљене за вођење операција далеко од своје земље, а ни одушевљене за рат на туђој територији. Без оклопних јединица и довољно артиљерије, уз врло слабу авијацију, оне нису ни могле постићи неке значајније успехе.

Насупрот Румунима, совјетске једииниое су се бориле храбро и упорно. Становништво је свесрдно помагало армију и фронт. Садејство између копнених снага, флоте и авијације било је добро организовано и ефикасно. А то се позитивно одразило и у завршној етапи, приликом евакуације саме Одесе. Приморска армија није била побеђена; она је могла бранити Одесу и преко зиме, али се повукла због погоршане оперативно-стратегијске ситуације на другим деловима фронта.

Операције ка Лењинграду (од 10. јула до краја септембра 1941)

После релативно брзог продирања кроз балтичке земље, група армија „Север“ успела је да потисне совјетски Северозападни фронт и да до 10. јула избије на линију: Пјарну – Тарту – Чудско језеро – р. Велика.

На основу ратног плана „Барбароса“ требало је тада да група армија „Север“ буде ојачана јаким оклопним снагама из групе армија „Центар“, да би се на лењинградском правцу постигао брз и одлучујући успех, као предуслов за брзо и концентрично наступање ка Москви. Међутим, због ангажовања групе армија „Центар“ у бици за Смоленск, где су се налазиле јаке совјетске снаге, које Немци нису очекивали, одложено је упућивање оклопних снага групи армија „Север“.

И поред тога, немачка Врховна команда је наредила групи армија „Север“ да продужи наступање и, у садејству с финском армијом, што пре заузме Лењинград. Према усвојеном плану, главне снаге групе армија „Север“ требало је да нападају преко Луге ка Красногвардејску и енергичним дејством разбију совјетске снаге које су браниле прилазе Лењинграду, а потом заузму град.

У вези с тим планом, група армија „Север“ извршила је груписање снага за операције ка Лењинградиу:

  • 18. армија: део снага на линији Пјарну – Тарту, са задатком да заузме Естонију, а остале снаге на линији Псков – Остров, са задатком да наступају источно од Чудског језера у правцу Нарве, и пресеку одступницу снагама совјетске 8. армије;
  • 4. оклопна група: на линији Псков – Остров, за наступање са 41. оклопним корпусом према Луги а са 56. оклопним корпусом према Новгороду;
  • 16. армија: главне снаге на линији Остров – Идрица, за наступање јужно од Иљмењског језера ради обезбеђења десног бока 4. оклопне групе и обухвата Лењинграда с југа; а помоћне снаге наступају позади 4. оклопне групе.

Пошто је у ранијим борбама имао знатне губитке, совјетски Северозападни фронт више није могао пружити јачи отпор и зауставити немачко надирање ка Лењинграду. Од његових 30 дивизија само их је пет било потпуно комплетних, док су остале имале 10 – 30% првобитног састава. Однос у снагама био је неповољан, за Северозападни фронт (према совјетским подацима, Немци су били надмоћнији у људству за 2,4, у артиљерији 4, у минобацачима 5,8, у тенковима 1,2 пута).  Међутим, ова надмоћност је у ствари била још већа, јер су Немци на правцима главних удара (у рејону Псков – Остров) концентрисали јаче снаге, док су снаге Северозападног фронта биле равномерно распоређене.

Совјетска Врховна команда је придавала велики значај лењинградском правцу, па је одлучила да привуче и део снага Северног фронта, ради организације дубоке одбране. У том циљу је Северозападни фронт припремио одбрану на линији Пјарну – Тарту – Чудско језеро – Псков – Опочка – Идрица, док су снаге Северног фронта добиле задатак да организују одбрану позади поменуте линије, на р. Луги, од њеног ушћа до Иљмењског језера, на дужини оди 250 км.

Војни савет Северног фронта је крајем јуна разрадио план појачања одбране Лењинграда. На фронту широком око 900 км свакодневно је у јулу и августу радило до 500 хиљада људи. На ближим прилазима Лењинграду изграђен је систем кружне одбране од неколико одбрамбених појасева. Појачан је Карелијски утврђени рејон. Тако се спољни појас одбране Лењинграда протезао линијом Петров дворац – Пулково, а други појас одбране ишао је непосредно поред Лењинграда. Унутрашња одбрана била је подељена на секторе. Међутим, ти радови нису били извршени до почетка немачког напада 10. јула, па су настављени и у току операција.

Ради бољег руковођења свим снагама на лењинградском правцу, совјетска Врховна команда је 10. јула образовала Северозападни правац, под командом маршала Ворошилова, коме су били потчињени Северни и Северозападни фронт и поморске снаге Балтичког и Баренцовог мора.

После прегруписавања, 10. јула је распоред совјетских снага био следећи:

  • Северозападни фронт: 8. армија бранила је положаје Пјарну – Тарту, 11. армија Псков – Остров, а 27. армија Остров – Опочка;
  • Лушка оперативна група (4 пешадијске, 3 дивизије последње одбране Лењинграда, лењинградско војно училиште и самостална брдска бригада) организовала је одбрану на р. Луги и на утврђеном рејону Красногвардејска.

Немачки 41. оклопни корпус предузео је напад 10. јула и пробио совјетске положаје код Пскова, али је убрзо, 12. јула, наишао на добро организовану и јаку одбрану у рејону Луге, где су совјетски тенкови, авијација и артиљерија нанели знатне губитке немачким оклопним јединицама. Пошто су путеви били слаби а терен пошумљен и мочваран, то немачке оклопне дивизије нису могле да се развију за борбу, већ само њихови предњи делови, који су били слаби да пробију јаке и добро брањене совјетске положаје код Луге. Због тога се 41. оклопни корпус повратио нешто на запад а затим кренуо на север, у правцу Ивановског. Не наишавши на јачи совјетски отпор на овом правцу, оклопне снаге брзо су напредовале и након 130 км усиљеног марша, 13. јула избиле на р. Лугу, 20 – 35 км југоисточно од Кингисепа. Совјетске јединице нису очекивале напад на овом делу фронта, те су биле изненађене. Немци су, без већег отпора, 14. јула заузели мост на р. Луги код Ивановског а следећег дана и код Б. Сабска и образовали код њих мостобране. Јединице Лушке оперативне групе, које су на овом делу фронта биле малобројне, добиле су убрзо појачања. Низом противудара и врло ефикасним дејством авијације Северног фронта и Балтичке флоте био је заустављен продор 41. оклопног корпуса а оклопне јединице нашле су се у незгодној ситуацији, јер је снабдевање, услед слабих и расквашених путева, било недовољно и нередовно, а снаге на мостобранима остале су без муниције и других потреба. Немци су се брзо снашли, поправили путеве и после тешких борби и знатних губитака, успели да задрже оба мостобрана.

Немачки 56. оклопни корпус пробио је 10. јула совјетске положаје југоисточно од Пскова и до 14. јула предњим деловима избио западно од Симска. Команда Северозападног правца брзо је реаговала наредивши да се из рејона места Солци и Дно изврши концентричан противудар на уклињене немачке снаге. Овај двоструки противудар изведен је између 14. и 18. јула, и совјетска 11. армија, уз подршку авијације, успела је да одсече 8. оклопну дивизију од главних снага 56. оклопног корпуса. Немци су били приморани да се повуку на запад око 40 км и да 19. јула привремено обуставе наступање према Новгороду, све до пристизања 16. армије на р. Лугу.

Јужно од Острова, почев од 10. јула, главне снаге немачке 16. армије постепено су потискивале совјетску 11. и 27. армију, које су се под борбом повлачиле ка линији Стара Руса – Холм.

У Естонији су Немци у почетку ангажовали слабе снаге 18. армије (само две пешадијске дивизије и један одред 1. корпуса), које до 22. јула нису постигле никакав успех, јер је совјетска 8. армија упорно бранила положаје Пјарну – Тарту. Али, увођењем још три нове дивизије, они су изменили однос снага у своју корист, што им је омогућило да пробију совјетске положаје и да до 7. августа избију на јужну обалу Финског залива у рејон места Кунде (у ствари, Немци су пребацили тежиште у Естонију, иако је ратним планом било предвиђено да главне снаге 18. армије дејствују источно од Чудског језера). Овим је совјетска 8. армија у Естонији била раздвојена у две групе (свака јачине једног корпуса). Једна група (11. пешадијски корпус) одступала је у правцу Нарве, а друга (10. пешадијски корпус) у правцу Талина, где је образовала мостобран. Талин је остао једина лука преко које је вршено снабдевање 10. корпуса. По наређењу Врховне команде требало је да се задржи Талин што дуже. Међутим, одбрана није раније припремљена, и тек пред непосредином опасношћу почело је утврђивање положаја. У граду је организована производња мина, флаша са запаљивом смесом и других потреба. У одбрани талинског мостобрана учествовала је и морнаричка пешадија формирана од посаде крстарице „Киров“. Сем тога, неколико разарача и топовњача пружило је јединицама на мостобрану знатну ватрену подршку. Немачки притисак на мостобран био је врло јак. Пошто се положај снага код Талина сваким даном погоршавао, команда Северозападиног фронта, у сагласности са Врховном командом, наредила је 26. августа евакуацију флоте и свих снага из Талина за Кронштат и Лењинград. У то су време главне снаге немачке 18. армије поселе и минирале обалу Финског залива. Међутим, захваљујући великом искуству посаде и умешности и храбрости морнара, евакуација је обављена без већих губитака. Увече 28. августа, када су уличне борбе у граду већ отпочеле, испловио је први транспорт, а затим су следили остали. Немачка авијација била је активна. Бродови су се провлачили између многобројних минских поља. До 30. августа завршено је пребацивање главних снага. Ратни бродови који су пратили ове транспорте отпловили су у Кронштат, док су јединице из Талина евакуисане у Лењинград. Од почетка септембра до 19. октобра Немци су заузели и балтичка острва пред улазом у Ришки залив.

Тако је 8. армија упорном одбраном у Естонији привезала за себе пет немачких дивизија и на тај начин олакшала одбрану снага на лењинградском правцу.

Пошто су обезбедили четвороструку надмоћност, Финци су 10. јула прешли у напад између Ладошког и Оњешког језера. Под притиском знатно надмоћнијих снага, совјетска 7. армија, чије су три дивизије биле развучене на широком фронту, била је принуђена на повлачење. Да би се задржало наступање финских снага, извесне јединице 23. армије повучене су с Карелијске превлаке и пребачене ка Петрозаводску и Олонецу, што је помогло да се 30. јула зауставе Финци на линији Поросозеро (70 км североисточно од Суојарвија) – Сотозеро (15 км југозападно од Сјамозера) – р. Тулокса (25 км северозападно од Олонеца).

Према томе, после двадесетодневних борби, од 10. до 30. јула, совјетске јединице су задржале немачке и финске снаге и нанеле им знатне губитке. Тако је план Немаца да брзо заузму Лењинград осујећен жилавом и упорном одбраном совјетских снага. У овоме је значајну помоћ пружио и Западни фронт, који је у смоленској операцији привезао за себе знатне немачке снаге и на тај начин спречио упућивање 3. оклопне групе из групе армија „Центар“ у групу армија „Север“.

Па ипак, положај Лењинграда био је тежак. Немци су на појединим правцима избили до на 100 км од града, док су Финци на северу такође озбиљно угрозили град и његову позадину. И поред знатних губитака, и врло јаког отпора Северног и Северозападног фронта, Немци су одлучили да продуже офанзиву на Лењинград, рачунајући да су се совјетске снаге у претходним борбама истрошиле и да за одбрану града не располажу резервама. У директиви бр. 34 од 30. јула Хитлер је наредио да група армија „Север“ продужи офанзиву на Лењинград, заузме га пошто-пото и успостави везу с Финцима. У духу поменуте директиве, та група армија је почетком августа прегруписала своје снаге и за напад на Лењинград формирала три јаке ударне групе:

  • Северну, јачине 5 дивизија (2 оклопне и 1 моторизована ддвизија 41. оклопног корпуса и 2 пешадијске дивизије из 18. армије), са задатком да с мостобрана Ивановско и Б. Сабск наступи преко Красногвардејска и Красног Села у правцу Лењинграда;
  • Лушку, јачине 3 дивизије (2 пешадијске из 18. армије и 1 моторизована дивизија из 56. оклопног корпуса), код Луге, са задатком да напада дуж пута Луга – Лењинград;
  • Јужну, јачине 7 дивизија (1 моторизована из 56. оклопног корпуса и 6 пешадијских дивизија из 16. армије), северозападно од Шимска, са задатком да наступа правцем Новгород – Чудово, избије југоисточно од Лењинграда, споји се с финским снагама и тако пресече све комуникације ка Лењинграду.

Групу армија подржавао је 8. ваздухопловни корпус.

Крајем јула и почетком августа совјетске јединице су предузеле опсежне мере да што боље учврсте и изграде положаје за одбрану Лењинграда. Утврђен је и део обале Финског залива и Ладошког језера који је обухватао Лењинград. Обалска одбрана је појачана оруђима већег домета (од 262 оруђа 78 их је било калибра 180 – 406 мм). Авијација Балтичке флоте и противавионска артиљерија са бродова и обале укључене су у систем противваздушне одбране Лењинграда. У самом граду изграђено је око 4 600 склоништа, у која се за време напада из ваздуха могло сместити до 900 хиљада људи. На прилазима и у самом граду ископани су ровови и подигнуте барикаде и разне друге препреке. Доведене су нове и свеже јединице, које је, по директиви Врховне команде, требало првенствено употребити за противударе. Тако је 34. армија додељена Северозападном фронту са задатком да наноси удар из рејона Старе Русе у бок немачких оклопних јединица (56. оклопног корпуса) које су дејствовале ка Новгороду. Ваздушне снаге такође су повећане. Организацији дубоке одбране поклоњена је велика пажња. Команда Северозападног правца поделила је 23. јула Лушку оперативну групу на три самостална сектора (Кингисепски, Лушки и Источни) и непосредно их потчинила команди Северног фронта. Овом мером је побољшано руковођење и јединицама дата већа самосталност у операцијама. Источни сектор је доцније прерастао у самосталну армију која је била потчињена Северозападном фронту. У циљу појачања одбране Лењинграда формирано је у самом граду десет дивизија последње одбране. И поред побројаних мера, совјетска одбрана имала је и знатне слабости: слабе резерве у армијама и оперативним групама, мала густина снага и средстава на појединим правцима, недовољно фортификацијско уређење неких положаја и др.

У циљу опкољавања и заузимања Лењинграда, финска Југоисточна армија на Карелијској превлаци напала је 31. јула знатно слабију совјетску 23. армију, која је, после упорних одбрамбених борби у току августа, тек 1. септембра одступила на стару совјетско-финску границу, где је зауставила напредовање Финаца.

Између Оњешког и Ладошког језера финска Карелијска армија, ојачана с четири нове дивизије, напала је 10. августа совјетску 7. армију. У току упорних борби у августу и септембру ова совјетска армија успешно је задржавала Финце, а почетком октобра успела је да их заустави на р. Свир, где се фронт стабилизовао све до 1944. године.

Мали бродови Ладошке ратне флотиле пружили су знатну помоћ својим трупама: штитили крилне јединице 23. и 7. армије, пребацивали преко језера људе, муницију и храну, успешно тукли финске колоне које су напредовале дуж језера.

Немачки 41. оклопни корпус прешао је у напад 8. августа из мостобрана код Ивановског и Б. Сабска, али су га задржале јединице Кингисепског сектора. Тек када су Немци увели јаче оклопне снаге, јединице Кингисепског сектора отпочеле су одступање према истоку и североистоку. По избијању на железничку пругу Кингисеп – Красногвардејск, 41. оклопни корпус упутио је део снага у правцу Кингисепа да пресече одступницу совјетским јединицама (11. корпус 8. армије) које су се налазиле западно од р. Нарве. Међутим, делови совјетске 8. армије, под заштитом бродова Чудске ратне флотиле, повукли су се правовремено из овог угроженог рејона и стигли су код Копора (а с њима и морнари флотиле, пошто су претходно потопили своје бродове), где су ојачали снаге Кингисепског сектора. Главне снаге 41. оклопног корпуса избиле су 21. августа у рејон Красногвардејска. Тада је командант корпуса наредио 8. оклопној дивизији да изврши напад ка југу, дуж пута Красногвардејск – Луга, и избије у позадину совјетских снага које су задржавале немачки продор преко Луге. Ова оклопна дивизија пресекла је пут и железничку пругу Луга – Лењинград јужно од Красногвардејска и 30. августа се спојила с јединицама 56. оклопног корпуса и 16. армије североисточно од Луге. Због тога се известан део совјетских снага Лушког сектора нашао у окружењу. Не успевши да се пробију на север, ове су се снаге половином септембра пробијале по деловима на исток, према р. Волхову.

Упорном одбраном делова совјетске 42. армије код Красногвардејска осујећен је покушај немачких снага да се пробију ка Лењинграду. Овоме је умногоме допринела совјетска 8. армија, која је из рејона Копорског платоа, уз подршку бродске и обалске артиљерије, извршила низ противудара у бок 18. армије. Тиме је немачко командовање било присиљено да већи део 18. армије поврне у правцу Копорског мостобрана ради бочног обезбеђења групе упућене преко Красногвардејска у правцу Лењинграда. Почетком септембра совјетске снаге на красногвардејском правцу држале су линију Копорски залив – Ропша – Красногвардејск.

Немачки напад код Луге почео је 10. августа. И поред ангажовања јаких снага Немци нису постигли никакав успех, па су били приморани да обуставе нападе.

Немачка 16. армија успела је 13. августа да пробије одбрану совјетске 48. армије у рејону Шимска. Услед јаког дејства немачке авијације, совјетске јединице су биле дезорганизоване и присиљене да се повлаче ка Новгороду, где је на брзу руку формирана Новгородска оперативна група. Немци су мањим снагама овладали западним делом Новгорода а главним снагама продужили наступање према Чудову, које су заузели 20. августа. Совјетска 34. армија и део 11. армије прешли су 12. августа у противудар из рејона Старе Русе у бок немачких снага на новгородском правцу. Продирући ка северозападу ове армије су успеле да немачки 10. корпус набаце на Иљемењско језеро, и запрете му окружењем, док су делом снага угрожавали позадину немачке главне групе. Изненађени брзим и неочекиваним успехом совјетских снага, које су до 14. августа продрле у дубину њиховог распореда до 60 км, Немци су пребацили две моторизоване дивизије и команду 56. оклопног корпуса из рејона Новгорода и Луге ради заустављања совјетског противудара. Ове немачке снаге, у садејству са 10. корпусом, подржане авијацијом 8. ваздухопловног корпуса, успеле су до 25. августа да потисну 34. армију на р. Ловат, а средином септембра до линије: језера између Демјанска и Осташкова, где је фронт стабилизован. Совјетски противудари приморали су Немце да успоре наступање 18. армије и 4. оклопне групе и убрзају пребацивање 39. оклопног корпуса (једне оклопне и две моторизоване дивизије) из састава групе армија „Центар“ у рејон Старе Русе, а нешто касније у рејон Чудова, ради појачања снага на правцу главног удара.

Хитлер је, заповешћу од 21. августа 1941, наредио групи армија „Север“ да окружи Лењинград и успостави везу с Финцима.

Ради ефикасније одбране Лењинграда совјетска Врховна команда је 23. августа поделила Северни фронт на Карелијски за одбрану Карелије, и Лењинградски за непосредну одбрану Лењинграда. После поделе Северног фронта, команда Лењинградског фронта је била у могућности да све своје снаге ангажује у одбрани Лењинграда, што јој је био основни задатак. За обезбеђење левог, слабијег, бока овог фронта и споја са Северозападним фронтом пребачена је у рејон Волхова 54. армија, а јужно, на десну обалу р. Волхов, пребачена је 52. армија, обе под непосредном командом Врховне команде. Да би могла непосредно руководити фронтовима, Врховна команда је 30. августа расформирала Северозападни правац, те су јој тада сви фронтови били непосредно потчињени.

Немачка група из рејона Кременово – Чудово (1. и 28. корпус и 39. оклопни корпус), уз јаку подршку 1. ваздухопловне флоте и 8. ваздухопловног корпуса, продужила је 25. августа наступање у правцу Лењинграда. Слаба 48. армија (око 10 000 људи) на левом крилу Лењинградског фронта није могла да заустави немачко наступање, већ је предузела повлачење – делом ка Киришију, а делом ка Пушкину. Тако је правац ка Мгу остао незаштићен, што је немачки 39. оклопни корпус искористио и усмерио своје дејство баш у том правцу. Не наишавши на јачи отпор, он је заузео Мгу и Шлисељбург, и тиме пресекао копнену везу Лењинградла са унутрашњошћу; затим је 29. августа заузео Колпино, али даље није могао продрети због снажног отпора совјетске 55. армије у утврђеном слуцко-колпинском рејону. Покушај Немаца да пређу р. Неву и успоставе везу с финским снагама на Карелијској превлаци био је осујећен совјетским отпором. Положај бранилаца Лењинграда веома је погоршан,, јер је снабдиевање могло да се врши само преко Ладошког језера или ваздушним путем. Од 4. септембра, из рејона Тосна, Немци су отпочели да туку Лењинград оруђима 240 мм.

Почетком септембра фронт немачке групе армија „Север“ протезао се линијом: Копорски залив – Ладошко језеро – р. Волхов – Новгород. У немогућности да расположивим снагама продужи наступање на ширем фронту, немачко командовање је одлучило да изврши напад у врло уској зони, од Ропше до Колпина, што би омогућило да се униште совјетске снаге у красногвардејском и слуцко-колпинском утврђеном рејону, а затим овлада Лењинградиом. Ради извршења ове замисли формиране су две ударне групе: једна, главна, западно од Красногвардејска, јачине 8 дивизија, са задатком да наступа правцем Красно Село – Урицк – Лењинград; друга, помоћна, југоисточно од Колпина, јачине 3 дивизије, да наступа дуж ауто-пута за Лењинград.

После прегруписавања Немци су ујутро 9. септембра прешли у напад. Уочи тога дана они су Лењинград обасули снажном артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха. Бачено је више од 6 000 запаљивих бомби, које су изазвале многобројне пожаре и знатне губитке цивилног становништва. У току огорчених борби у рејону Красногвардејска, немачка главна група је успела да заузме град и да до 18. септембра потисне јединице совјетске 42. армије до линије Лигово – Пулково. Продор Немаца преко ове линије ка Лењинграду осујећен је упорном и жилавом одбраном совјетских јединица; само уз велики напор и губитке они су успели да избију на Фински залив код Стрељње и одсеку неколико јединица совјетске 8. армије од осталих снага фронта. У рејону Колпина совјетске јединице су одбиле све нападе немачке помоћне групе, која је била принуђена да се задржи на полазним положајима. Снаге Лењинградског фронта успеле су, најзад, 26. септембра да зауставе Немце и принуде их да пређу у одбрану.

Значајну улогу у овим операцијама одиграле су совјетске јединице из приморског мостобрана Копорски залив – Стрељња, које су противударима ка Красном Селу, у бок и позадину немачке главне ударне групе, привукле на себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану снага јужно од Лењинграда.

Пошто су у међувремену упутили за појачање групе армија „Центар“ 4. оклопну групу и 8. ваздухопловни корпус, Немци су одустали од покушаја да заузму Лењинград, па су одлучили да појачају блокаду и да систематском артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха униште град и његово становништво. Исто тако они су обуставили нападе источно од Ладошког језера, одакле су знатне снаге морали упутити ка Лењинграду, ради блокаде. Међутим, делови совјетске 8. армије с мостобрана код Оранијенбаума и делови 54. и 52. армије из рејона Лењинграда отпочели су жестоке противударе чиме су отежали организацију и учвршћење одбрамбених положаја непријатеља.

Совјетским копненим снагама садејствовале су Балтичка флота и Ладошка ратна флотила. Флота их је активно помагала артиљеријом и авионима, док им је Ладошка ратна флотила обезбеђивала бокове, а за време блокаде Лењинграда снабдевала их муницијом и осталим потребама, и вршила евакуацију болесних и рањених.

Одбрани Лењинграда знатно су допринели радници и остали становници производећи потребна материјална средиства за фронт.

Према томе, у операцијама на лењинградском правцу Немци нису постигли очекиване резултате: да униште совјетске снаге у балтичким земљама; да се споје с Финцима; да заузму Кронштат и Лењинград. Они су успели само да овладају Прибалтиком, већим делом лењинградске области, главним базама у Финском заливу и Балтичком мору и да блокирају Лењинград с копна.

Совјетске јединице и становништво у рејону Лењинграда били су у веома тешкој ситуацији, јер су се дотур и евакуација могли вршити само преко Ладошког језера и ваздушним путем, са врло ограниченим могућностима. У тако тешким условима, браниоци Лењинграда – све до разбијања блокаде у јануару 1943. године – показали су херојско држање.

Јединице Лењинградског и Северозападиног фронта везале су за себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану Москве.

Довођењем свежих снага из дубине територије, совјетска Врховна команда је учинила да се однос снага на лењинградском правцу промени у корист совјетских једииница што је омогућило да се заустави немачко наступање. Овим је осујећен и немачки ратни план којим је предвиђено да се, после заузимања Лењинграда и спајања с Финцима, основне снаге немачке групе армија „Север“ упуте у југоисточном правцу, ка Москви, радии тешњег садејства са групом армија „Центар“.

У овом периоду Немци су почетком септембра обновили наступање у правцу Мурманска, али су задржани снажним отпором совјетске 14. армије, коју је успешно подржавала Северна флота и авијација. Сем тога, Северна флота је штитила сопствене комуникације од Архангелска до Мурманска и совјетских поседа на Арктику, нападајући истовремено и немачке комуникације, нарочито подморницама.

Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар“ било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Почетне операције (од 22. јуна до 9. јула 1941)

У недељу 22. јуна, у раним јутарњим часовима, Немци су без објаве рата изненадно напали СССР. Око 04,00 часова нeмачка артиљерија отворила је ватру на граничне карауле, утврђења, штабове, центре везе и одбрамбене рејоне у близини границе. Једновремено јаке формације немачке авијације отпочеле су да бомбардују аеродроме, поморске базе (Севастопољ, Кронштат, Измаил), железничке чворове, градове прибалтичких република, Белорусије, Украјине, Молдавије, Крима и др.

Совјетске трупе биле су изненађене, јер нису на време обавештене и припремљене.

Изненадни масовни удари немачке авијације и артиљерије јако су отежали организовано увођење у борбу совјетских јединица. Ово тим више што су линије и центри везе, због дејства немачке авијације и артиљерије, били покидани, те је обавештавање и командовање отказало. И немачки диверзанти у совјетској позадини покидали су многе линије везе.

Једновремено са артиљеријском припремом прешли су у напад делови немачке пешадије. Између граничних јединица и предњих немачких делова развиле су се борбе за граничне карауле, прелазе и мостове на приграничним рекама. Огромно преимућство Немаца било је у томе што су они нападали уз садејство тенкова и артиљерије, док посаде у граничним караулама нису имале подршку артиљерије, нити су располагале противоклопним средствима. У оваквој неравноправној борби брзо је сломљен отпор посада у караулама.

Један до два часа после артиљеријске припреме прешле су у наступање главне немачке снаге.

Немачке главне снаге на свим важнијим правцима имале су изразиту надмоћност, што им је омогућило да врло брзо постигну значајне успехе. На многим деловима фронта оне су врло брзо и из покрета савладале отпор совјетских недовољно припремљених предњих делова.

У току првог дана рата немачки бомбардери наставили су масовне ударе, бомбардујући првенствено 66 аеродрома пограничних војних округа, и до подне уништили око 1 200 авиона (од којих 800 на земљи). Удари су првенствено вршени на оне аеродроме на којима су се налазили ловачки авиони нових типова.

Совјетски авиони уништени при нападу на аеродроме, јун 1941.

Ситуација совјетских јединица првога дана рата била је врло тешка. Слабе снаге за заштиту границе, развучене на широком фронту, изненађене и неприпремљене за борбу, без јаких резерви које би биле у стању да ликвидирају створене клинове, ступале су у борбу појединачно по одвојеним жариштима. Немачке оклопне и моторизоване јединице брзо су обухватале ова жаришта отпора и наносиле им ударе с бокова и из позадине. Обухваћене совјетске јединице, немајући везу са суседима и претпостављеном командом, биле су присиљене да одступају ка линијама у позадини или да остану на месту и приме борбу у окружењу.

Веза у оквиру фронтова, армија, корпуса и дивизија била је прекинута, услед чега командовање није могло да сагледа праву ситуацију на фронту. Немајући реалну представу о стању на граници, народни комесар одбране СССР-а издао је у 07,15 часова 22. јуна директиву којом је било предвиђено:

  • да се нападну и униште немачке снаге које су повредиле совјетску територију, с тим да копнена војска не прелази границу док не добије специјално наређење;
  • да извиђачка авијација утврди груписање немачке авијације и копнене војске, а бомбардерска и јуришна авијација јаким ударима униште немачку авијацију на аеродромима и разбију главне снаге копнене војске на земљи. Ударе вршити и на немачкој територији на дубини од 100 до 150 км, с тим да се могу бомбардовати Кенигсберг (данас Калињиниград) и Мемел. На територији Финске и Румуније не предузимати акције пре специјалног наређења.

Ова директива није могла бити извршена, јер су надмоћније немачке јединице продужиле наступање, одбијајући све покушаје совјетских јединица да их задрже.

Највећи успех постигле су немачке оклопне групе, док су пешадијске снаге унеколико заостајале.

Немачка 4. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 40 км југоисточно од Тилзита и разбила јединице левога крила совјетске 8. армије. Њени предњи делови успели су да избију на р. Дубису (35 км северозападно од Каунаса).

Немачка 3. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 50 км источно од Сувалкија и разбила јединице левог крила совјетске 11. армије, а њене дивизије су форсирале р. Њемен око 60 км јужно од Каунаса.

Немачка 2. оклопна група извршила је пробој северно и јужно од Бреста на фронту ширине 70 км и разбила центар совјетске 4. армије. Њени предњи делови избили су у висину Кобрина. У позадини, совјетске јединице су пожртвовано браниле тврђаву Брест, коју су Немци заузели тек 30. јуна.

Немачка 1. оклопна група, у садејству са 6. армијом, извршила је пробој на фронту ширине 65 км јужно од Владимира Волинска и разбила једиинице левог крила совјетске 5. армије. Њени предњи делови продрли су 15 – 20 км у дубину совјетске територије.

Северно и јужно од извршених пробоја дејствовале су немачке пешадијске снаге, које су прошириле клинове оклопних јединица, али су нешто изостале због слабије покретљивости. Тако су 9. и 16. армија и 3. оклопна група направиле широк клин на споју Северозападног и Западног фронта, потискујући ослабљену совјетску 11. армију и десно крило 3. армије. На овај начин били су угрожени леви бок 11. армије и десни бок главних снага Западног фронта, док су правци ка Каунасу и Виљнусу остали незаштићени, јер у близини није било совјетских резерви. Исто тако немачка 4. армија и 2. оклопна група, потискујући развучену совјетску 4. армију, озбиљно су угрозиле леви бок главних снага Западног фронта које су се налазиле у белоруској избочини. Ни на овом правцу није било совјетских резерви које би могле задржати даље надирање немачких снага. Иако удар немачке 17. армије на лавовском правцу није био снажан, совјетска 6. армија је била присиљена да одступи 10 – 15 км од границе, због развучености својих снага и ангажовања по деловима.

Тиме је био завршен први дан борбе. Немачке снаге су постигле значајне успехе захваљујући изненађењу, правовременим и детаљно извршеним припремама и употреби јаких снага на правцима главних удара.

Ради мобилизације свих снага и обезбеђења јавног поретка, Президијум Врховног совјета СССР-а издао је овога дана два указа. Једним указом је објављена мобилизација војних обвезника рођених од 1905. до 1918. год. на територији 14 војних округа (лењинградског, прибалтичког, западног, кијевског, одеског, харковског, орелског, московског, архангелског, уралског, сибирског, приволшког, севернокавкаског и закавкаског). Другим указом је објављено ратно стање у низу република и области СССР-а. У вези с овим указом, све функције органа државних власти у погледу одбране, обезбеђења јавног поретка и службе безбедности прешле су у надлежност војних савета фронтова, армија и војних округа, а у местима где није било војних савета прешле су у надлежност највишег војног старешине.

Немајући правовремено извештаје о ситуацији на фронтовима, а нарочито о стању и могућностима својих снага, народни коимесар одбране издао је 22. јуна у 21,15 директиву бр. 3 којом је наређено:

  • да оклопни корпуси Северозападног и Западног фронта (по два корпуса у сваком фронту) из рејона Каунаса и Гродна изврше концентричне ударе општим правцем ка Сувалкију, уз подршку авијације фронтова и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање, са задатком да се непријатељска сувалкиска група окружи и уништи и да се до 24. јуна овлада рејоном Сувалкија;
  • да 5. и 6. армија и најмање пет оклопних корпуса Југозападног фронта изврше концентричне ударе ка Лублину, уз подршку авијације фронта и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање са задатком да се окружи и уништи непријатељска група у рејону Владимир Волинск – Кристинопољ и до 24. јуна овлада Лублином

Овом директивом јединицама су дати задаци који, с обзиром на њихово стање и могућности, нису могли бити извршени. Па ипак, фронтови су пришли њеном извршењу. Услед ограниченог времена припреме су вршене на брзину и без довољно система. Совјетска авијација, због великих губитака, није била у стању да пружи потребну заштиту трупама које су се прикупљале. Због тога су дивизије оклопних корпуса при развијању на полазним положајима биле изложене масовним ударима немачке авијације, те су претрпеле осетне губитке. Артиљерија оклопних корпуса и пешадијских дивизија није се могла брзо концентрисати, јер није имала механизованих вучних средстава. Пешадијске јединице, због недостатка ауто-транспорта, такође су се споро развијале за напад. Посматрано у целини, припреме и борбена дејства Северозападног и Западног фронта у духу директиве бр. 3 вршени су неорганизовано, нарочито у погледу садејства између дивизија оклопних корпуса. Незнатни оперативни резултати нису били у складу с великим губицима које су имале оклопне јединице. Само у рејону Гродна постигнут је ограничен успех, где је немачка 3. оклопна група за кратко време задржана у наступању. У рејону северозападно од Каунаса противудар у бок немачке 4. оклопне групе није био успешан.

Пошто противудари оклопних корпуса Северозападног и Западног фронта нису постигли значајније резултате, то су немачке оклопне групе продужиле брзо надирање: 4. оклопна група у правцу Даугавпилса, 3. оклопна група преко Виљнуса у правцу Минска, а 2. оклопна група у правцу Барановича.

Совјетска 11. и 4. армија биле су разбијене, због чега су бокови главних снага Западног фронта, у белоруској избочини, остали незаштићени.

Повољнија ситуација била је код Југозападног фронта, где немачке снаге нису имале тако велике успехе као у зони Западног фронта. На споју совјетске 5. и 6. армије Немци су направили брешу ширине 50 км, у коју су убацили 1. оклопну групу. Сходно наведеној директиви бр. 3 вршило се прикупљање оклопних јединица, од којих су неке имале да превале марш од 200 – 400 км. Ради ликвидације немачког клина извршене су припреме за противудар, које су проведене доста организовано. У рејону Луцк – Броди – Ровно дошло је 23. јуна до прве битке оклопних снага, која је имала велики значај за даљи развој операција у Украјини. Југозападни фронт је успео да задржи Немце читаву недељу дана, наносећи им велике губитке, и да осујети њихову намеру да окруже совјетске снаге у лавовској избочини. У овој бици совјетске јединице су такође имале велике губитке.

Немачка група армија „Југ“ увела је у бој још седам свежих дивизија. Совјетска 5. и 6. армија и оклопни корпуси нису могли издржати притисак и били су принуђени да се повлаче. На овај начин, снаге Југозападног фронта у лавовској избочини (26. и 12. армија) нашле су се у тешкој ситуацији јер им је десни бок био незаштићен. Ову опасност уочила је совјетска Врховна команда, па је наредила да Југозападни фронт одступи на линију Коростењ – Новоград Волински – Проскуров – Каменец Подољск, где су се налазили утврђени рејони. Немци су 30. јуна заузели Лавов.

После напуштања Лавова, јединице Југозападног фронта продужиле су да воде упорну задржавајућу одбрану до нове линије одбране.

Жестоке борбе нису се водиле само на главним правцима дејства, где су наступале немачке оклопне снаге, већ на свим деловима фронта. Многе совјетске јединице, одсечене од суседа и немајући везу са претпостављеном командом, остале су да се боре у окружењу, одакле су се касније пробиле и поново прихватиле борбу да би непријатеља што дуже задржале и нанеле му што веће губитке.

Упорна борба вођена је и у ваздуху. Совјетска авијација наносила је ударе по немачким оклопним колонама и пешадијским групама. Авијација Врховне команде, Балтичке и Црноморске флоте 23. јуна је бомбардовала војноиндустријске објекте у Букурешту, Плоештију, Варшави, Данцигу и другим градовима.

Четвртог дана борбених дејстава, немачка 4. оклопна група приближавала се Даугавпилсу, док су се 3. и 2. оклопна група са северозапада и југозапада концентрично приближавале Минску. Оне су тиме угрозиле бок и позадину совјетске 3. и 10. армије које су се налазиле у белоруској избочини. Да би се избегло окружење, совјетска Врховна команда је 25. јуна наредила Западном фронту да се јединице из белоруске избочине повуку на линију Лида – Слоним – Пинск, али је ово већ било касно. За извлачење 3. и 10. армије из полуокружења у правцу Минска остао је узани коридор ширине око 60 км. Немајући ауто-транспорта, ове армије нису биле у могућности не само да се брзо извуку из полуокружења него ни да се успешно супротставе непријатељском притиску с фронта и с бокова.

До 25. јуна увече немачке оклопне групе дубоко су продрле на совјетску територију: 4. оклопна група око 126 км, 3. оклопна група око 230 км, а 2. оклопна група око 200 км.

У исто време, код 3. и 10. армије, као и на целом фронту, јасно су испољени крупни недостаци у организадји и раду фронтовских и армијских органа позадине. Материјалне резерве за прва четири дана борби биле су потрошене, а њихова попуна није могла да се изврши, пошто је већи део резерви у складиштима био уништен бомбардовањем из ваздуха или је пао у руке непријатељу. Тешкоће у дотуру материјалних средстава погоршале су се због немања ауто-транспортних јединица. Штабно особље и позадински органи нису имали јасну слику о стању и распореду својих јединица. Све ове тешкоће, нарочито оскудица муниције и горива, неповољно су утицале на пружање организованог отпора непријатељу. Због свега тога, одступање 3. и 10. армије било је неорганизовано, Команда Западног фронта изгубила је контролу над јединицама, па није могла да изрази потребан утицај у погледу даљег развоја борбених дејстава.

У тешкој ситуацији био је и Северозападни фронт. Његова 11. армија, разбијена још првога дана борбе, под притиском јаких непријатељских снага одступала је у правцу Полоцка. Тако је правац ка Даугавпилсу остао незаштићен, што је немачка 4. оклопна група искористила да упути тим правцем своје главне снаге. Тиме је био угрожен леви бок 8. армије, која је предузела повлачење у правцу Риге.

Главни задатак Западног и Северозападног фронта – задржати непријатеља у приграничној зони и обезбедити развој главних снага Црвене армије ради преласка у противофанзиву – није могао бити извршен. Совјетска Врховна команда увидела је крајем јуна да дезорганизовани и великим губицима ослабљени први ешелон Црвене армије неће бити у стању да задржи немачко наступање, па је због тога одлучила да се стратегијске резерве које ће пристићи из дубине територије употребе за образовање новога фронта на линији р. Западна Двина – р. Дњепар, одакле ће прећи у противофанзиву.

У том циљу директивом народног комесара за одбрану од 25. јуна, од четири армије из резерве Врховне команде (22, 19, 20. и 21. армија) формирана је група армија под командом маршала Буђонија. Овој групи је наређено да организује одбрану на линији Сушево – Невељ – Витебск – Могиљев – Злобин – Гомељ – Цемигов – р. Десна – р. Дњепар (до Кременчуга). Доцније је овој групи амиија постављен задатак да буде спремна да пређе у противофанзиву.

Ради продужења организоване одбране, совјетска Врховна команда, директивом од 25. јуна, дала је фронтовима следеће задатке:

  • Северозападном фронту, да 27. армија из другог ешелона, као и 8. и 11. армија, које се налазе у одступању, организују одбрану на Западној Двини од Риге до Краславе;
  • Западном фронту, да 13. армија и оклопни корпуси из другог ешелона, као и делови који су одступали од границе, бране утврђени рејон Минска и Слуцка;
  • Југозападном фронту, да продужи противударе по немачким групама код Луцка и Бродија.

Међутим, борбена дејства су се развијала веома неповољно за Црвену армију. Северозападни фронт није успео да правовремено организује одбрану на десној обали Западне Двине. Његове јединице, немајући моторних возила, избијале су на Западну Двину са закашњењем. Чак и 21. оклопни корпус, упућен из Московског војног округа, као ојачање, није успео да се правовремено концентрише.

Немачка 4. оклопна група искористила је ову ситуацију и 26. јуна избила на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс; три дана доцније она је образовала мостобран и у рејону Крустпилса. За то време 16. армија наступала је у правцу Даугавпилса, а 18. армија у правцу Риге. Совјетска 27. армија није могла задржати немачке оклопне јединице, које су 2. јула наставиле наступање у правцу Опочке. Овим је створена широка бреша на споју 8. и 27. армије, што је немачка 4. оклопна група искористила и дубоко се уклинила у правцу Пскова. То је умногом отежало ситуацију совјетске 8. армије, нарочито 1. јула, када је 18. армија заузела и Ригу. Тако су оба бока совјетске 8. армије била угрожена. Да би избегла окружење, ова армија је предузела пребацивање својих јединица на десну обалу Западне Двине, на одсеку Рига – Крустпилс, користећи се месним приручним средствима.

Предвиђајући могућност напуштања Западне Двине, совјетска Врховна команда је 29. јуна наредила Северозападном фронту да припреми одбрану у висини р. Велике, с ослонцем на псковски и островски утврђени рејон. На ову линију упућени су два пешадијска и један оклопни корпус, који су стављени под команду Северозападног фронта. Међутим, немачка 4. оклопна група успела је 6. јула да заузме Остров знатно раније него што су совјетске јединице избиле у његов рејон. Да би задржале немачко наступање ка псковском рејону, совјетске инжињеријске јединице су порушиле свих осам мостова на р. Великој. Немачке оклопне јединице избиле су на ову реку, форсирале је из покрета и 9. јула заузеле Псков.

Губитком Пскова совјетска 8. армија била је одсечена од осталих снага Северозападног фронта и, због угрожености левога бока, била принуђена да се повлачи у правцу Естоније. Она је 9. јула прешла у одбрану на линији Пјарну – Тарту, где је успешно задржавала наступање немачке 18. армије.

Заузимањем Острова и Пскова Немци су се поставили у веома повољан положај за наступање у правцу Луге и Лењинграда. Југозападини прилази Лењинграду нису били утврђени. Уочавајући овај пропуст, совјетска Врховна команда, још у току борбених дејстава, наредила је да се приступи утврђивању одбрамбеног појаса на р. Луги и красногвардејског рејона. Међутим, услед недостатка времена, ово није могло бити завршено до 9. јула.

Тешке борбе су вођене у зони Западног фронта. Совјетска 3. и 10. армија, претрпевши прва три дана борби значајне губитке, почев од 25. јуна продужиле су одступање општим правцем Волковиск – Минск. Међутим, због све јачег притиска немачких снага с фронта и с бокова, њихове заштитнице и побочнице водиле су тешке борбе. Немци су 28. јуна успели да пресеку повлачење једног дела 3. армије, а 29. јуна и повлачење јединица на левом крилу 10. армије, у рејону Волковиска. Део ових армија (4 пешадијске, 1 оклопна и 1 коњичка дивизија) успео је да избегне окружење и да продужи одступање у правцу Минска. Окружене снаге у рејону Бјалистока већим делом су уништене изузев мањих делова који су успели да се пробију или да се прикључе партизанима.

Совјетска 13. армија, из другог ешелона, водила је 26. и 27. јуна жестоке борбе у утврђеном рејону Минска. На 4 дивизије ове армије нападале су са северозапада 3 оклопне дивизије 3. оклопне групе и са југозапада 2 оклопне дивизије 2. оклопне групе. После тешких тродневних борби, немачке оклопне снаге успеле су да се споје у рејону Минска 28. јуна, а немачка 7. оклопна дивизија пресекла је железничку пругу Минск – Борисов. Западно од Минска нашло се у окружењу 11 комплетних совјетских дивизија, поред делова још неких диивизија.

Совјетске окружене јединице пожртвовано су се бориле под врло тешким условима, изложене јаким нападима немачких јединица са земље и из ваздуха, без везе са својом претпостављеном командом, са осетним недостатком материјалних средстава, нарочито муниције и хране. Многе јединице су успеле да се пробију из окружења, неке су подлегле у неравноправној борби, док су многе остале да у позадини непријатеља дејствују на партизански начин.

Крајем јуна ситуација у зони Западног фронта била је врло тешка. Против 16 совјетских дивизија, ослабљених у претходним борбама, распоређених на фронту ширине 350 км, на линији Докшици – Смољевичи – Слуцк – Пинск, нападале су немачка 3. и 2. оклопна група.

У оваквим условима совјетске јединице нису биле у стању да образују непрекидни фронт западно од р. Березине. Због тога је совјетска Врховна команда 27. јуна наредила групи армија из резерве Врховне команде да организује чврсту одбрану на линији: Краслава – Дисна – Полоцк – Витебск – Орша – р. Дњепар (до Лојева), са задлатком да јаким противударима разбије непријатељске снаге и спречи им продор у правцу Москве.

Ради стварања дубоке одбране на московском правцу, совјетска Врховна команда је наредила да источно од поменуте линије, на удаљењу 200 – 400 км, 24. и 28. армија организују друге положаје: Нелидово – Бели – Дорогобуж – Јељња – Жуковка – Синезерки, с тим да се нарочита пажња посвети одбрани московског правца.

У циљу бољег руковођења борбеним дејствима на московском правцу, совјетска Врховна команда је 1. јула одлучила да се група армија из резерве Врховне команде потчини Западном фронту, под команду маршала Тимошенка.

Почетком јула немачка група армија „Центар“ продужила је наступање на московском правцу. Да би повећали ударну моћ оклопних јединица, које су у претходним борбама имале значајне губитке, Немци су објединили 2. и 3. оклопну групу у 4. оклопну армију.

Немачка Врховна команда наредиила је да се што брже избије на линију горњи ток Западне Двине – р. Дњепар и овлада мостобранима код Полоцка, Витебска, Орше, Могиљева и Рогачева, те се на тај начин обезбеде повољни услови за наступање у правцу Смоленска.

На основу овог наређења командант 4. оклопне армије донео је одлуку да 3. оклопна група избије на Западну Двину, на одсеку Дисна – Витебск, наносећи главни удар правцем Витебск – Смоленск, а 2. оклопна група да форсира р. Дњепар на одсеку Орша – Рогачев и продужи наступање дуж ауто-пута, са задатком да избије на линију Јарцево – Јељња.

У првим данима јула борбена диејства. у зони Западног фронта развијала су се под условима велике надмоћности немачких снага на земљи и у ваздуху. Ослабљене и малобројне једанице Западног фронта, развучене на широком фронту, биле су принуђене на одступање. Па ипак, совјетске јединице су дале све од себе да би немачке армије што дуже задржале на погодним линијама и нанеле им што веће губитке. Једна од ових линија била је р. Березина, на којој су се развиле жестоке борбе. Тим борбама совјетске јединице су успеле да задрже Немце два дана, што је искоришћено ради организације одбране на линијама у позадини.

Совјетске јединице су припремиле и извеле више противудара да би задржале немачке оклопне снаге које су избијале на линију Западна Двина – р. Дњепар. Немачка 3. оклопна група, пошто је избила на р. Западну Двину и из покрета овладала мостобранима у рејонима Дисне и Витебска, дочекана је противударима 22. армије. Иако ова армија није успела да ликвидира немачке мостобране, њени противудари су извесно време задржали немачко наступање. Совјетска 20. армија, у садејству са 7. и 5. оклопним корпусом (који  су имали око 1 000 тенкова старих модела), 6. јула извршила је противудар из рејона северно и западно од Орше у бок немачке 3. оклопне групе. Совјетски оклопни корпуси одбацили су немачке оклопне јединице 30 – 40 км у правцу Лепеља и нанели им велике губитке, док су јединице совјетске 20. армије у рејону Сено наишле на велики отпор немачких оклопних и ваздушнодесантних јединица, које су још 5. јула извршиле ваздушни десант. Совјетски 7. и 5. оклопни корпус дејствовали су раздвојено, на растојању 40 – 50 км, што су Немци искористили и извршили полуокружење, а потом и окружење 5. оклопног корпуса. У току 9. и 10. јула јединице 5. оклопног корпуса водиле су тешке борбе у окружењу. Да би ликвидирали совјетске окружене снаге Немци су дневно вршили и до 15 јуриша. Делови 5. оклопног корпуса, по наређењу 20. армије, извршили су 10. јула успешан. пробој из окружења и одступили на исток.

Жестоке борбе биле су и јужно од Орше, у зони одбране совјетске 21. армије, где је немачка 2. оклопна група задржана на р. Дњепру.

Велику помоћ у одбрани пружила је совјетска авијација наношењем удара по немачким колонама, нарочито при њиховом прелазу преко Западне Двине и Березине.

Деветог јула наступање немачке 4. оклопне армије било је заустављено на фронту од Дисне до Жлобина.

Док је совјетски Југозападни фронт успешно задржавао наступање немачке групе армија „Југ“ у правцу Житомира и Лавова, по наређењу совјетске Врховне команде формиран је 24. јуна нови Јужни фронт (18. и 9. армија) под командом генерала Туљењева. Задатак Јужног фронта био је да брани део фронта од Каменеца Подољска до ушћа Дунава.

Немачка група армија „Југ“ почела је 1. јула да испољава јачи притисак у два правца: против Југозападног фронта, према Житомиру, и против Јужног фронта, према Могиљеву Подољском, с циљем да се окруже и униште совјетске снаге у лавовској избочини (6, 26. и 12. армија) и на тај начин постигне први већи успех у Украјини. У вези с напред изложеним, почетком јула развиле су се жестоке борбе у зони Југозападног фронта, код Ровна, Дубна, и Кременеца, а 3. јула немачко-румунске снаге у зони Јужног фронта успеле су да образују мостобране на источној обали р. Прута, на одсеку Липкани – Јаши, одакле су наставиле наступање према Могиљеву Подољском и Бељцима. После шестодневних борби, немачко-румунске снаге су избиле ра р. Дњестар према Могиљеву Подољском и заузеле Бељце, где их је совјетска 18. армија задржала. За 6 дана су немачко -румунске снаге продрле у дубини совјетске територије око 60 км, што показује да је темпо наступања на овом делу фронта био знатно спорији него што је то био случај на осталим правцима.

У то време према Житомиру, на споју совјетске 5. и 6. армије, Немци су увели у бој два свежа оклопна корпуса. После тога је 1. оклопна група успела да заузме Острог и да подиђе утврђеном рејону Новограда Волинског. Пошто је њен покушај да овлада овим рејоном пропао, она је била присиљена да се пред њим задржи око 3 дана. После прегруписавања, 1. оклопна група је 7. јула прешла у напад правцем Бердичев, обилазећи Новоград Волински с југоистока. Немачке оклопне јединице су 8. јула заузеле Бердичев, а 9. јула и Житомир, одакле су продужиле наступање у правцу кијевског утврђеног рејона. Услед дубоког пробоја немачких оклопних снага у правцу Кијева и наступања немачко-румунских снага у правцу Могиљева Подољског претила је опасност да совјетске снаге у западној Украјини буду окружене.

У таквој ситуацији Југозападни фронт је издао наређење да се убрза повлачење 6, 26. и 12. армије на нове положаје. Једновремено је приступљено припреми нових противудара на уклињене немачке оклопне снаге на житомирском правцу. Из рејона Бердичева, сукцесивно привучени 15, 4. и 16. оклопни корпус, извршили су противудар 9. јула. Исто тако из коростењског утврђеног рејона 5. армија, у садејству с 31. корпусом, 9, 19. и 22. оклопним корпусом, извршила је 10. јула противудар у леви бок 1. оклопне групе. Овим противударом била је озбиљно угрожена комуникација немачких оклопних јединица. Због тога су Немци увели у бој свеже снаге (3 пешадијске и 1 моторизовану дивизију) и тако су успели да задрже наступање совјетских јединица. Крајњи резултат совјетских противудара био је добитак у времену; фронт је за извесно време стабилизован, а Немци су обуставили наступање у рејону Житомира. Ово је омогућило да се боље организује одбрана кијевског и коростењског утврђеног рејона, да се изврше потребна прегруписавања совјетских снага и да се уредно повуку 6, 26. и 12. армија.

На фронту совјетске 9. армије од 22. јуна до 10. јула није било никаквих значајних промена. Ово је омогућило да се армија попуни и да се ојача одбрана.

Борбена дејства на финском фронту отпочела су крајем јуна, али су била локалног значаја, те нису испољавала утицај на стратегијску ситуацију на совјетско-немачком фронту.

У првим данима рата Балтичка флота је била употребљена за одбрану својих база, па су чак официри и момари пловних јединица узели учешћа у одбрани копненог фронта. Једновремено с организацијом одбране база, флота је припремила одбрану Финског и Ришког залива. Скоро сва авијација Балтичке флоте употребљена је против немачких копнених снага, нарочито против оклопних снага у рејону Даугавпилса. Балтичка флота успешно је поставила минска поља дуж обале Балтичког мора.

Совјетска Црноморска флота била је изразито јача од немачко-румунске флоте. У немогућности да постигну победу на мору, Немци су нападали совјетску флоту с копна и из ваздуха, минирали њене базе. И поред тога, главни задатак Црноморске флоте – обезбеђење поморских комуникација – био је успешно вршен. У јулу 1941. год. свакодневно је вршено обезбеђење више од 25 транспората. Совјетски разарачи, у садејству с авијацијом, бомбардовали су 26. јуна румунску базу Констанцу, да би се уништиле резерве горива и прибавили подаци о организацији система одбране. У тесном садејству с копненим операцијама дејствовала је и авијација Црноморске флоте. Она је у више махова бомбардовала румунска нафтоносна постројења и железничке објекте. Ово је присилило Немце и Румуне да ангажују знатне ваздухопловне и противавионске јединице за одбрану нафтоносних постројења.

Совјетска Северна флота у првим данима рата пружала је непосредну помоћ јединицама на мурманском правцу својом обалском артиљеријом, разарачима и авијацијом. Поред тога, она је вршила заштиту поморских комуникација, што је, с обзиром на недостатак железничких и аутомобилских путева на северном приморју, било од великог значаја. Совјетске подморнице успешно су потапале немачке транспортне бродове.

Пинска и Дунавска флотила употребљене су у садејству с копненим јединицама.

Почетне операције на совјетско-немачком фронту завршене су успехом немачких армија. За 18 дана рата оне су заузеле Литванију, Летонију, Белорусију, Бесарабију и већи део Украјине и на тај начин продрле према Лењинграду око 450 км, према Москви око 550 км, а према Кијеву око 300 км. Знатан број постројења и фабрика пао је Немцима у руке јер совјетске јединице, услед брзог темпа операција, нису биле у могућности да их правовремено евакуишу у дубину територије. Поред тога, Немци су запленили или уништили знатне количине материјалних резерви, наоружања, муниције, горива, опреме, хране и др.

Све ове успехе немачка армија је могла да оствари захваљујући повољним условима у којима се налазила. Пре свега, она је постигла изненађење јер је извршила агресију на СССР и поред пакта о ненападању и у недељу, када су совјетски официри и војници били на одмору. Пошто нису били ангажовани на неком другом фронту, Немци су били у могућности да против СССР-а одреде максималне снаге и средства (више од 70% свих оружаних снага којима су располагали). Немачка армија у то време била је снабдевена најсавременијом ратном техником, па су оклопне јединице и авијација одиграле одлучујућу улогу. Нарочито треба истаћи брзе и велике успехе оклопних група, које су биле носиоци ударне снаге, смелих маневара, брзог темпа операција. Њима је велику помоћ указала авијација, која је изненадним нападом уништила на земљи већи број совјетских модерних авиона, а затим је употребљена за подршку оклопних група и пешадијских јединица на главним правцима удара.

У овим борбеним дејствима показале су се извесне слабости и код Немаца. Немачка пашадија није била оспособљена за извршење постављених задатака, јер су јој недостајали аутомобили да би могла да прати оклопне јединице и искоришћава њихове успехе. Приликом дејства ноћу, у шуми, мочварама и насељеним местима она је била слабија од совјетске пешадије. Сем тога није било добро организовано садејство измеду пешадије и артиљерије.

У моменту немачког напада била је недовољна борбена готовост Црвене армије. Јединице за заштиту границе нису биле завршиле мобилизацију и нису биле спремне да дочекају изненадни напад непријатеља. Њихов борбени поредак није имао потребну дубину, а слабе и недовољне резерве нису биле у стању да одсеку клинове нападача. Црвена армија није била припремљена да се супротстави брзом темпу савремених нападних операција, како по својим организацијским својствима, тако и по својим оперативним и тактичким поступцима. Немачким брзим оклопним јединицама она је супротставила своје оклопне јединице слабијег квантитета и квалитета, које су биле у стању само да извесно време успоре немачко надирање. Ни совјетске пешадијске дивизије, које нису имале довољно противоклопног наоружања, нису могле да задрже немачке оклопне дивизије. По извршеном пробоју, немачким оклопним јединицама могле су се супротставити само нове снаге из позадине, на новим линијама отпора, док су совјетске армије из првих ешелона одбране обично са закашњењем стизале на нове линије отпора. Слаба опремљеност Црвене армије аутомобилима негативно је утицала на извођење оперативних и тактичких маневара.

Маневарску способност Црвене армије још више је умањило дејство немачке авијације, која је у почетним операцијама успела да оствари надмоћност у ваздуху и да пружи пуну подршку копненим снагама. Црвена армија у почетним операцијама била је у врло тешкој ситуацији, јер је фронт био веома неустаљен. Требало је што дуже задржати противника и створити време за мобилизацију главних снага и њихово привлачење из дубине територије. Да би се ово обезбедило било је потребно да се фронт одбране што више учврсти, да би могао представљати солидан ослонац у тактичко-оперативним комбинацијама. За ово су коришћене пристигле резерве Врховне команде, које су ангажоване на брзину и недовољно припремљене. Услед појединачног и неорганизованог ангажовања, ове резерве су такође претрпеле велике губитке, тако да се није могао организовати чврст и непрекидан фронт одбране.

Поред свих тешкоћа, Црвена армија је показала храброст, упорност и издржљивост, што је изненадило и саме Немце. Совјетски војник се борио пожртвовано. Нарочито треба истаћи упорност совјетских јединица у окружењу. Оне су врло често успевале да се пробију из окружења или да пређу на партизански начин ратовања.

Немачка армија имала је у почетним операцијама значајне губитке; она је до средине јула изгубила преко 100 000 људи, око 1 300 авиона и знатан број тенкова и другог наоружања.