Пољска је смрвљена

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови. Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики. После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила. А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује. У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток. Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити. Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима. Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Немачке Штуке над Пољском

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније. Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.

ДСР1

Тако је рат почео

У 5,45 сати 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек су 3. септембра, по истеку својих ултиматума, Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 сати ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено.

Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатски, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније сажео овако:

  1. британска влада је уз помоћ „неутралног посредника“ водила разговор с Герингом и Хитлером;
  2. Мусолини је у последњем тренутку предложио да се сазове међународна конференција како би се одржао мир;
  3. француска влада је инсистирала на одлагању због свог плана мибилизације и евакуације жена и деце из Париза.

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Дахлеруса нису имали неко посебно значење. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали одвратити Британију од уласка у рат. На такве Дахлерусове предлоге Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док су год немачке трупе на пољској територији.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече и службено саопштили фон Рибентропу. У својој ноти Британија и Француска су упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима. Тог дана, а и следећег, дипломатске реакције на Западу су биле, међутим, много више под утицајем италијанског приједлога (о међународној конференцији) него Дахлерусових контаката. Тај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра спољних послова Бонета. који је, као што је рекао, „желео искористити и најмању прилику за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на основу уговора с Пољском, требало је да дође до објаве рата, док се с друге стране чинило да се мир ипак може сачувати. Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу.

Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију с Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико сати избити рат, ако не дође до новог развоја ситуације. На тој би се конференцији учесници договарали о одредбама Версајског уговора. које су проузроковале пољско-немачке несугласице. Уз то се Мусолини у почетку бојао да би могао изгубити иницијативу, јер Италија није била спремна да уђе у рат. Кад је за свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева је ревност видљиво опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Бонет. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Бонет је одмах проверио реакцију пољске владе. Пољска влада, је наравно, била врло увређена. Реакција пољског министра спољних послова Бека формулисана је овако: „Ми смо у пуном рату; не ради се сада о конференцији, него о пружању помоћи.“

У међувремену западне силе су се поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Показивали су нестрпљење што влада не доноси одлуку. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру

Тек је 2. септембра ујутру ситуација постала јаснија: превага је била у корист рата. Даладијеов говор у француској скупштини недвосмислено је садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској, тражени војни кредити били су одобрени. Тог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учешће Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће о томе хоће ли се немачке јединице сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ истог дана. Тако је план о конференцији сасвим отпао.

Тиме је наступила нова фаза у развоју ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављеном року буду што истоветнији. како би се тиме показало јединствен став.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада озбиљно су тежиле једногласности, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. С британске стране, инсистирало се на највећој журби и на истеку рока за највише два сата. Адмиралитет се, наиме, бојао да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мишљење није више допуштало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра вођени су интензивни телефонски разговори између Чемберлена, Халифакса, Даладијеа и Бонета. Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство бојало се ваздушних напада ако би ултиматум истекао прерано. Последице би могле бити катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација биле још у пуном јеку. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео истећи тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 сати ујутру. Касније је то одлагање померено до 9 сати истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће. Француска влада је рок истека ултиматума одредила за 4. септембар у 5 сати ујутру. Под тешким притиском Британаца Даладије је уверио генералштаб да то буде дванаест сати раније, тј. 3. септембра у 17,00 сати. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Бонет у последњем тренутку телефоном јавио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 сати, а Кулондре у 12 и 30 сати донекле су се разликовали. Оба су текста указивала на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је, међутим, јасно говорио о „стању рата“ које би наступило већ после два сата, кад Немци не би напустили Пољску, док те речи у француском ултиматуму нема. Француска је саопштила да ће од 17,00 сати испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења у којима су две силе започеле рат Неодлучност у француском ставу била је Немцима добро позната. Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци не намеравају предузети иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се радило у првом реду о уништењу Пољске. Уз то, Хитлер се надао да ће доћи до подељености међу западним силама.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор, у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости, која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владупоставивши Черчила на дужност првог лорда Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији, и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат. Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле рат Немачкој. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније. 20. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска, која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита сазнаје се како су ултиматуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту, Хитлер је као скамењен остао за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право испред себе, онда се окренуо фон Рибентропу и питао: „Што сад?“ Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један сат уручити ултиматум истог садржаја.“ Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала.

Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нека нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у углу. Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да нацистичке вође нису очекивале објаву рата од Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима видова оружаних снага рекао да не верује да би могло доћи до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога, у последњим недељама августа развио је велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је и предобро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је, додуше, рекао својим генералима да је рат у Пољској смео подухват, али су његови ризици увек били добро прорачунати. Већ је тада био уверен да ће моћи победити Пољску пре него што ће Запад стићи да се умеша и осујети му победу. У вече 3. септембра напустио је Берлин заједно с Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима и с неколико специјалних возова отпутовао на пољски фронт. Немачки продор већ је био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог одласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког Чикаго Трибјуна обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали како ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ралом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Имао је право. Изузев борбе на мору. на западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Сицкриг“ (пасиван рат).

Коњаници против тенкова

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Хајнц Гудеријан

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Немачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Ju 87B изнад Пољске.

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Пољска пешадија

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.

ДСР1

 

Хитлерова наредба за напад

Немачки поход против Пољске, који је Хитлер наредио у подне 25. августа, одложен је исте вечери, али није опозван. Дане који су следили Хитлер је желео да искористи да тај рат добије што повољнији дипломатски положај. Западноевропске силе Британија и Француска, те фашистичка Италија добиле су још једну могућност да на овај или онај начин спасу мир, без обзира на то шта је свака од тих земаља подразумевала под тим. За Лондон и Париз простор за маневрисање није био велики: нови Минхен више нису могли прихватити, јер су одлучили да испуне обавезе према Пољској. Поставило се питање: постоји ли још нека могућност да Хитлер постане мало попустљивији и да се Пољска наговори на уступке? За Италију су карте биле јасне: Мусолини није видео могућности да одмах учествује у рату. Својом мировном улогом могао је само стећи већи углед.

Француски премијер Даладије први је одговорио на Хитлерову „мировну понуду“ од 25. августа. Француска се чашћу обавезала да ће испунити своје гаранције према Пољској, али Француска такође јамчи и да је Пољска спремна на слободне преговоре. „Ако поновно почне тећи француска и немачка крв као пре двадесет и пет година“, поручио је Даладије, „онда ће се оба народа борити с великим поверењем у своју побједу, али најсигурнију победу однеће разарање и варваризам.“ Увече 26. августа у Канцеларију Рајха дошао је амбасадор Кулондре, носећи писмо. „Писмо је племенито“, рекао је Хитлер, „али Пољаци су глуви за мирољубиве опомене јер имају пуну подршку Британаца. Бескорисно је преговарати с Варшавом. Пољаци ће искористити време за мобилизацију и држаће Данциг у својим рукама.“ Разговор између Берлина и Лондона није се водио само службеним каналима. Као посредник деловао је и шведски индустријалац Биргер Дахлерус, који је у неку руку био Герингов специјални изасланик. Његовим посредовањем је „велика понуда“ била више прецизирана и дат је неслужбени предодговор британске стране. Хитлерова понуда имала је шест тачака: споразум између Немачке и Британије, враћање Данцига, немачка гаранција пољских граница („нових“), остварење колонијалних захтева без одуговлачења, гаранције немачкој мањини у Пољској и изјава о подршци Британској Империји. Потез унапред срачунат на неуспех.

Лондон је одмах ставио на знање да се о Данцигу и немачкој мањини мора преговарати с Пољском и да је уместо немачке гаранције пољских граница потребна међународна гаранција Немачке, Италије, Француске, Велике Британије и Совјетског Савеза. О колонијалним захтевима може се говорити тек када се слегне тренутна напетост. Немачку подршку Британској Империји Британија је одбила, јер је у супротности с угледом и интересима Империје.

Данциг, 1938. године

Хендерсон се вратио у Берлин 28. августа са службеним одговором. Британци су ставили нагласак на независност Пољске, с којом је требало директно преговарати. Хитлер се, по Хендерсону, није понео неразумно. Да ли је спреман директно преговарати с Пољском, то још није могао рећи, али ће проучити одговор на ноту.

У европским главним градовима завладао је одређени оптимизам. Хитлер ће можда преговарати. Мусолини га је наговарао. Када је пољска влада дала на знање да ће 29. августа објавити општу мобилизацију, британски и француски амбасадор у Варшави залагали су се код владе да одложи тај акт. Пре свега, није требало изазивати Хитлера.

Хендерсон је увече 29. августа дошао Хитлеру да чује његов одговор на британску ноту. Хитлер је заиста био спреман на преговоре, али тако да се 30. августа појави у Берлину опуномоћени пољски изасланик који ће предложити Немачкој прихватљива решења. То је био диктат, ултиматум. захтев с позиције силе.

Хендерсон и Кулондре су уграбили прилику за преговарање и покушавали уверити пољског посланика Липског. Париз и Лондон су опоменули Варшаву да учини све како би се избегли сукоби те да се лепо поступа с немачком мањином. Реаговање пољског главног града било је да се тешко може удовољити Хитлеровим захтевима. Цео 30. август прошао је без одговора британске владе. У поноћ Хендерсон се појавио код Рибентропа, који га је примио стиснутих усана и укоченог погледа. Британски одговор свео се на то да Немачка дипломатским каналима треба започети преговоре с Пољском и да се приликом контаката уздржава од војних агресивних подухвата.

Рибентропове су реакције на тренутке биле толико пуне беса да је не само он него и хладнокрвни Хендерсон губио самоконтролу. На крају разговора Рибентроп је из торбе извадио документ у којем је била формулисана „велика понуда“ Пољској. Читао га је наглас. али је, супротно свим дипломатским обичајима, одбио да га преда Хендерсону. „Пољски преговарач се није појавио“, рекао је. „Термин за преговоре је прошао.“ Хендерсон се од шеснаест тачака могао сетити само шест или седам. „Тог момента“, пише преводилац Шмит у својим мемоарима, „постао сам свестан да се Хитлер и Рибентроп само поигравају и да је велика понуда била само обмана.“ И заиста, Хитлер је сутрадан, 31. августа, у тринаест и тридесет наредио да се Пољска нападне у рано јутро 1. септембра. Целог тог последњег дана мира Лондон и Париз су још покушавали да наговоре Пољску да ипак пошаље изасланика. Париз је хтео да иде тако далеко да амбасадор Липски добије пуномоћ какву је Хитлер захтевао. Поподне је Липски добио из Варшаве упутства да затражи пријем код Рибентропа не као специјални изасланик, него као амбасадор. Липски је морао чекати до шест и тридесет пре него што га је Рибентроп примио. Одмах га је упитао о пуномоћи и одговору на немачке захтеве. Кад му је Липски саопштио да нити има пуномоћ нити су му службено познати захтеви, Рибентроп је завршио разговор. То је био последњи дипломатски контакт између Пољске и Немачке.

Бенито Мусолини и Адолф Хитлер

Касно увече, припреме за напад биле су у пуном јеку. Амбасадори Француске и Британије сазнали су шта се тачно налазило у шеснаест тачака „велике понуде“, јер су мало раније биле објављене на немачком радију. Према немачким наводима, пољски специјални изасланик није се уопште појавио да о томе разговара. Националсоцијалистичка пропаганда хтела је приказати јавности како је Немачка била спремна прихватити британски предлог о мировном разговору, али да Пољска то није била.

Задњег дана августа за мир су се заузели папа, државници Сједињених Америчких Држава, Холандије, Белгије и скандинавских земаља. Њихови позиви остали су без одговора. У Риму се, пошто је ујутро 1. септембра стигла вест о рату, грозничаво форсирала италијанска идеја о новој минхенској конференцији. Дипломатске припреме требале су се наставити у првим данима рата. Још у ноћи између 31. августа и 1. септембра Лондон је покушао да наговори Пољску на већу дипломатску попустљивост према Берлину. Зашто Липски не би могао примити један документ? Требало је да Хендерсон јави немачкој влади у Берлину да Варшава тражи нове контакте с њом. Међутим, у четврт до пет ујутро почео је рат.

ДСР1

Операција Judgement – Напад на Таранто

Оно што је за британску флоту победа у бици код Трафалгара, то је за британску морнаричку авијацију победа у нападу на италијанску базу Таранто. Две групе већ застарелих двокрилаца, полетело је у вече 11. новембра 1940. са британског носача авиона и извело изненадни напад на италијанске ратне бродове, који су се налазили на сидришту италијанске луке Tарaнто, на југу Италије. Италијански бродови су лежали на сидришту, под заштитом противторпедних мрежа и баражних балона. Стотине противавионских топова различитих калибара окруживало је луку, заједно са претечама радара – уређајима за прислушкивање. У близини, модерни ловачки авиони италијанског ратног ваздухопловства, такође спремни да заштите луку од британских бомбардера, док се патрола налазила у ваздуху, трагајући за британским бродовима који би могли угрозити луку. Италијански адмирали су сматрали да је Таранто непробојна лука, отпорна на удар из ваздуха…

Положај луке Таранто у Средоземном мору

Морнаричка авијација британске краљевске морнарице је крајем 1940. виђена као нешто безначајно, непроверено у пракси, а уз то и скупо трошење ресурса на рачун бродова флоте. Поморске битке су још увек решаване топовима а не авионима, те је сходно томе посао пилота морнаричке авијације био да пронађу непријатељске бродове, уоче поготке сопствене артиљерије и уколико све иде по плану, да употребе своје бомбе и торпеда у гоњењу непријатељске флоте.

Овакви ставови су се одржали све док морнаричка авијација није у Таранту показала да се може користити и у нападним дејствима. На срећу морнаричке авијације, адмирал Канингам је био на њиховој страни, верујући да ће морнаричка авијација имати кључну улогу у његовој борби против италијанске флоте, као и у дејствима на Средоземљу уопште.

Адмирал Andrew Cunningham

Италијани су у јесен 1939. располагали са око 3700 авиона, од којих је било 1213 ловачких авиона и 1510 бомбардера. Међу њима се налазило и 417 застарелих двокрилаца Fiat CR.32, у процесу замене модернијим ловцима, као што је Fiat G.50 Freccia. Када су у питању бомбардери, најбројнији су били авиони Savoia-Marchetti SM.79 Sparvierо, којих је било 413. Насупрот њима, Британци су на Средоземљу имали свега 171 авиона, распоређених од Гибралтара до Палестине; од 171 авиона, било је 75 ловаца, док су остали били бомбардери. Овим авионима треба додати и француских 152 ловаца и 191 бомбардера, који на велику жалост адмирала Канингема, нису учествовали у овој операцији. Месец дана након што су немачке јединице ступиле на француску територију, Мусолинијева Италија је објавила рат и Британији и Француској. Недељу дана касније, након што су Немци окупирали Париз, Француска је отворила преговоре са Италијом. Капитулација са Немачком је потписана 22. јуна 1940, а три дана касније сличан документ је потписан и са Италијом. То је значило да ја Британија остала сама, иако је прошло тек две недеље од почетка рата на Средоземљу. Последње британске јединице су евакуисане из Француске, а немачке снаге су се спрeмале за прелазак преко Ла Манша.

Fiat G.50 Freccia, ловац којим су замењени застарели двокрилци Fiat CR.32

Сви британски ресурси – бродови, војници и авиони – били су потребни за одбрану од потенцијалног напада немачких снага на британска острва. Сходно томе, Канингем је морао да се бори са ограниченим ресурсима.

Многи сквадрони британске краљевске авијације у Средоземљу су били ангажовани у одбрани Египта, уз чију границу се нагомилавала италијанска војска; тако је за одбрану Малте, коју је Канингем због свог положаја између Гибралатара и Александрије сматрао кључном за Средоземље, остало премало авиона.

Британски носач авиона HMS Furious

Морнаричка авијација је као род војске формирана јула 1914, да би до краја Првог светског рата нарасла на 2500 авиона и 55 000 људи. Током ових година, морнарица је увођењем првог тендера за хидроавионе, а потом и првог носача авиона, HMS Furious, направила велике кораке по питању своје авијације. Прво слетање на палубу носача изведено је августа 1917, да би јула 1918. године авиони са носача HMS Furious извели успешан напад на базу немачких цепелина у Тондерну. Овај напад је демонстрирао потенцијал морнаричке авијације као средства за офанзивне операције. Ипак, морнаричка авијација је априла 1918. године спојена са Краљевским летачким корпусом, чиме је настала Краљевско ваздухопловство – РАФ. Британска морнарица је једним потезом пера практично остала без контроле над морнаричком авијацијом, а до краја рата сво летачко особље је прешло у новоформирани састав. То је значило да, током двадесетих година, да иако је британска морнарица поседовала носаче авиона, представљала је само пловеће аеродроме за РАФ-ове авионе. Ово се поклопило са драматичним смањењем РАФ, тако да је настао недостатак ваздухопловаца са искуством у употреби авиона са носача. РАФ је 1923. године формирао нову морнаричку авијацију, те је ситуација почела постепено да се поправља. Обука пилота је обављана на носачима Furious и Argus, којима се 1930. придружују још четири носача: Glorious, Courageous, Eagle и Hermes. Увођење парних катапулта и опреме за хватање авиона учинила је употребу авиона са носача далеко ефикаснијом, омогућивши крцање већег броја авиона. Морнаричка авијација је 1930. године бројала нешто преко 300 авиона.

Носач авиона HMS Ark Royal

Флоти се 1938. прикључује и носач авиона Ark Royal, док се у фази изградње налазила нова класа носача авиона, Illustrious, са оклопљеном летном палубом. HMS Illustrious, први из ове класе носача, учествовао је у нападу на Таранто. Политичка клима се променила. Назирао се нови рат у Европи, а шкртарење између ратова је дошло до краја; пронађена су финансијска решења за нове бродове, авионе и војнике. Носачи класе Illustrious били су замишљени као замена за прву генерацију британских носача авиона – Furious, Argus, Hermes и Eagle – али је нарастајућа опасност од рата приморала Британце да их оставе у оперативи. Ова експанзија је изазвала нову битку за контролу морнаричке авијације. Адмиралитет је сматрао да је модерној флоти потребна сопствена морнаричка авијација, што је британска влада сматрала за исправно и сходно томе и одлучила.

Мада је Адмиралитет 24. маја 1939. стекао формалну контролу над морнаричком авијацијом, политичка одлука је била донета скоро две године раније, јула 1937. У међувремену, британска морнарица је четвороструко увећала број авиона, а примила је и 1500 добровољаца из редова РАФ, који су се одлучили да ступе у редове морнаричке авијације.

Дугогодишње занемаривање морнаричке авијације у Британији имало је за последицу да  је британска морнаричка авијација располагала застарелим авионима, по карактеристикама испод квалитета морнаричке авијације осталих земаља. Основни морнарички ловачки авион био је двокрилац Sea Gladiator, који је још 1937, када је уведен у наоружање, сматран застарелим. Овај авион је праћен са још два модела, Blackburn Roc и Fairey Fulmar, који су у наоружање уведени 1939, односно 1940. године. Ни један од ова два модела авиона није био посебно ефикасан, али је Fulmar остао у наоружању све до 1942, док је Roc доста раније тихо избачен из наоружања. Као вишенаменски авион, намењен за задатке извиђања, бомбардовања и нападима торпедима, јула 1936. је уведен  Fairey Swordfish.

Swordfish

Овај двокрилац је у односу на америчке и јапанске бомбардере моноплане, изгледао као музејски примерак. Ипак, британски пилоти су га волели због своје робустности и он ће остати у наоружању до краја рата, при чему ће надживети и моделе који су уведени у оперативу да би га заменили. Како је овај авион био неподесан за бомбардовање из обрушавања, уведен је дериватив авиона Blackburn Roc, ознаке Blackburn Skua. Уведен 1938, Skua остаје у наоружању до 1941. године. Можемо закључити да је Британија  у рат против Италије ушла са прилично лошим авионима.

Blackburn Skua

Када је Италија 10. јуна 1940. објавила рат Британији, једини британски носач авиона у Средоземљу био је HMS Eagle, који је носио 18 авиона Swordfish и три авиона Sea Gladiator. Ове снаге су биле довољне за вршење извиђања за потребе Средоземне флоте, али недовољно за наношење удара по италијанским бродовима. Адмирал Канингeм је имао план за ваздушни напад на италијанску поморску базу Таранто – али без довољно авиона, овај план је био непрактичан. Капитулација Француске је нарушила стратегијски баланс снага у Средоземљу у корист Италијана, али је Канингем задржао иницијативу слањем бродова у централни део Средоземља, изазивајући Италијане. До првог већег сукоба долази 9. јула, месец дана након почетка операција. Овај сукоб, познат као битка код рта Стило, била је нерешена, али су Италијани били ти који су се повукли са бојишта, након што је бојни брод Giulio Cesare погођен пројектилом калибра 381 мм са британског бојног брода HMS Warspite. Током битке, авиони Swordfish су полетали са носача HMS Eagle у неколико наврата, нападајући састав италијанских тешких крстарица, али су били непрецизни у торпедним нападима. Битка је вођена између заштитница конвоја, који су снабдевали, свако своје снаге у Африци. Италијанска флота је штитила свој конвој на рути Напуљ – Бенгази док су Британци штитили конвој који је пловио између Александрије и Малте. Оба конвоја су стигла на своја одредишта без последица, али је операција јасно показала динамику у централном Средоземљу. Британци су морали да користе систем конвоја дуж целог Средоземног мора, од Египта до Малте и од Малте до Гибралтара. Западно од Малте, конвоји су морали да плове унутар домета авиона из база на Сицилији, док су даље на западу долазили под удар авиона из база са југа Италије. Такође је битно нагласити да су конвоји који су пловили запдно од Малте били изложени италијанским ратним бродовима из базе Таранто, што је приморавало Канингема да већи део својих бродова ангажује у заштити конвоја, за случај да италијански бродови крену у напад. Слично томе, рута конвоја исток-запад је пресецала италијанску линију снабдевања између Италије и Либије, што је значило да ће Италијани морати да обезбеде и ваздушну и поморску пратњу својих конвоја. Воде јужно од Таранта и запдно од Малте представљале су рејон од стратегијског значаја, где су сукоби поморских снага били врло вероватни, и где је присуство италијанске флоте приморавало Канингема да својим ратним бродовима подржи покрет конвоја кроз ове опасне воде. Малта је за Британце била врло корисна база, али није имала адекватну противавионску заштиту, те је самим тим била честа мета бомбардовања италијанских ваздушних снага. Ипак, Малта је била трн у оку Италије, пошто су извиђачки авиони који су полетали са Малте могли да уоче све покрете италијанских бродова, чиме је Канингем био у малој предности у погледу прикупљању података о непријатељу; то ће бити од непроцењиве вредности у дуго планираном нападу на Таранто.

Прилика за напад се појавила августа 1940, када су пристигла појачања из Британије; бојни брод Valiant и две лаке противавионске крстарице су биле корисне за Канингeма, али је важнији био носач авиона Illustrious. Присуство носача авиона је значило да Канингем коначно има потребну снагу за наношење удара италијанској флоти.

Снаге

Британска краљевска морнарица

Напад на Таранто у вече 11. новембра 1940. означио је врхунац једне много веће британске поморске операције. Кодног имена MB8, ова операција се састојала из шест мањих операција, где је сам напад на Таранто била главни елемент. У овој великој и комплексној операцији учествовао је велики део Канингемове Средоземне флоте, као и Самервилове флоте Х (Force H), која је базирала у Гибралтару. Окосницу Средоземне флоте чинила је група бојних бродова коју су сачињавала три бојна брода застареле класе Queen Elizabeth и један бојни брод класе Royal Sovereign. У појачању из Велике Британије налазио се још један бојни брод класе Queen ElizabethHMS Barham. Ови бојни бродови су учествовали и у Првом светском рату. Највећи део британске флоте дреднота изрезана је по завршетку Првог светског рата, док је девет бојних бродова у две класе поштеђено пошто Британци нису желели да се тек тако одрекну снажних топова ових бродова. Стога су ови бродови чинили језгро британске флоте у периоду између два светска рата; у овом периоду ће се појачати са још два бојна брода класе Nelson. Током овог периода сви ови бојни бродови су прошли кроз процесе ремонта и модернизације различитог степена, те су стога Други светски рат дочекали у употребљивом стању. Ипак, ови бојни бродови се нису могли мерити са својим супарницима по питању брзине пловљења. Ово се посебно односило на бојне бродове класе Royal Sovereign, који се више нису сматрали довољно брзим да би били употребљавани заједно са осталим бојним бродовима адмирала Канингема.

Канингемов други адут је био носач авиона Illustrious, првоизграђени носач из истоимене класе. Illustrious се прикључио Средоземној флоти августа 1940, а Канингем га одмах убацује у ватру, напавши италијанске аеродроме на северу Африке. Теоретски, Канингем је могао да употреби и мањи носач авиона HMS Eagle, али је овај почетком новембра морао бити упућен у Александрију на ремонт, те је самим тим био недоступан за операцију MB8. Оба носача су располагала авионима Swordfish, док је носач Illustrious крцао и ексадрилу авиона Fulmar, који су чинили ловачку заштиту. Illustrious је крцао 36 авиона – три ескадриле по 12 авиона .Тако је, у новембру 1941, крцао 24 авиона Swordfish (815. и 819. ескадрила) и 12 авиона Fulmar (806. ескадрила). Пет авиона Swordfish је са носача Eagle (из састава 813. и 824. ескадриле) попунило изгубљене и оштећене авионе на носачу Illustrious. У нападу на Таранто учешће ће узети 21 авион Swordfish. Званичне ознаке Fairey Swordfish TSR Mark I, ови авиони су били пројектовани за трочлану посаду: пилот, осматрач и нишанџија. Међутим, за напад на Таранто – посада је бројала два члана (пилот и осматрач), а уместо трећег члана посаде уграђен је додатни резервоар горива. Према британским проценама, очекивало се да ће у операцији бити постигнуто изненађење, односно да неће бити потребе за одбраном од италијанских ловаца. Уколико и дође до тога, осматрач би преузео улогу нишанџије митраљеза. Авион је био пројектован да носи једно торпедо, ознаке Mark XII. Поред торпеда, могао је да понесе и бомбе на поткрилним носачима. Ипак, ове бомбе су се због немогућности извођења напада из обрушавања избацивале из праволинијског лета. Слично томе, торпедо се лансирало током лета на релативно малој висини, летећи директно ка циљу или мало испред њега, уколико се радило о покретном циљу. Поред свега, авиони Swordfish су били изузетно спори. Наиме, према речима пилота, авиони су били спорији за петину од декларисане брзине лета авиона. Иако је био гломазан авион, и самим тим велика мета за гађање, био је изузетно управљив, а због своје конструкције – врло отпоран на оштећења. Поред својих позитивних страна, авион је у сваком случају технички и технолошки био застарео.

Италијанска краљевска ратна морнарица

Налик британској Средоземној флоти, и борбени потенцијал италијанске флоте је био сконцентрисан око бојних бродова. Почетком 1940. године Италијани су располагали са два бојна брода класе Conte di Cavour (Conte di Cavour и Giulio Cesare) и два бојна брода класе Adrea Doria (Andrea Doria и Caio Diulio). Ови бојни бродови су датирали из времена Првог светског рата. Два бојна брода класе Conte di Cavour су били дредноти, уведени у наоружање 1914-1915, наоружани са 13 топова калибра 305 мм у три троцевне и две двоцевне артиљеријске куполе. Током међуратног периода ови дредноти су свеобухватно модернизовани, а средње куполе уклоњене, док су преостали топови прекалибрисани на 320 мм. Два бојна бродова класе Caio Dulio су у оперативу уведена у периоду 1915-1916. године и били су наоружани слично бојним бродовима класе Conte di Cavour. У ствари, ови бродови су били слични претходној класи бојних бродова, али са инкорпорираним модернијим решењима. Када је Италија ушла у Други светски рат, ови бојни бродови су се налазили у саставу 1. сквадрона бојних бродова италијанске флоте, базирани у луци Таранто. Подршку овом дивизиону чинили су тешке крстарице и флотила разарача, који су такође базирали у луци Таранто. Италијанима је дефинитивно недостајао носач авиона. Једини авиони који су му били доступни, поред хидроавиона са бојних бродова и тешких крстарица, били су авиони са малог носача хидроавиона Giuseppi Miraglia, који је крцао 17 извиђачких авиона. Мусолини је сматрао Италију носачем авиона, алудирајући на њен централни положај у Средоземном мору. Ипак, јуна 1940. је одобрио куповину путничког брода Roma, који је реконструисан у носач авиона Aquila. Радови на конверзији су започети крајем 1941, те нису били завршени до италијанске капитулације септембра 1943.

Бојни брод Conte di Cavour након извршене свеобухватне реконструкције и модернизације

Из напред наведеног произилази да би Кампиони, уколико жели подршку из ваздуха, морао да је затражи од италијанског ратног ваздухопловства. Док је на папиру то била респективна сила, политички, логистички али и бирократски разлози су чинили да подршка из ваздуха не буде увек доступна. Чак и тада, први месеци рата су показали да италијански бомбардери типа S-79 Sparviero, SM-981 Pipistrello и BR-20 Cicogna нису били посебно добри у извођењу противбродских дејстава. Бројни напади на Канингемове бродове, изведени са великих висина, имали су за резултат мали број погодака. Током 1939. године бомбардер S-79 је реконструисан како би могао да понесе и торпеда, али конструктори нису успели да се изборе са проблемима који су се јавили на механизму за отпуштање торпеда, што ће значити да су торпедни бомбардери почели да доказују своју вредност тек током 1941. године.

Тако је Канингемова флота, иако под ризиком од снажних напада из ваздуха током пловљења водама централног Средоземља, ипак била под релативно малим ризиком. Главна опасност је долазила од Кампионијевих капиталних бродова, посебно након ојачања са два модерна и добро наоружана бојна брода. Све док се италијанска флота налазила у Таранту, опасност по британске бродове је била реална и озбиљна. Сваки конвој који је пловио у домету бродова из Таранта, морао је да има пратњу, тако да су велики покрети снабдевачких бродова (Канингемова операција „MB“) морали бити покривени великим бројем бродова Средоземне флоте. То је био и главни разлог Канингемове намере да изведе ваздушни удар на италијанску луку, без обзира на ризик.

Лука Таранто

Лука Таранто је била изузетно добро брањена лука, пошто је представљала базу италијанске ратне флоте. Лука је имала спољни део (тзв. Mar Grande) и унутрашњи део (тзв. Mar Piccolo), подељене малим каналом, који је пролазио између два дела града. Срце поморске луке традиционално је био и најстарији део луке, источно од канала, на јужном ободу унутрашњег дела лукe.

Шема луке Таранто

Привез, заједно са молом за вез чамаца, чинио је заштићено сидриште за лаке јединице флоте, укључујући и застарелу крстарицу. Ратни бродови величине тешке крстарице су такође могле да сидре у унутрашњем делу луке. Главно сидриште се налазило на источној страни спољног дела луке; на њему су се налазили бојни бродови, заштићени закривљеним молом названим Diga di Tarantola. Бројне крстарице и разарачи су често користили сидриште у спољном делу луке. Источно од сидришта су се налазили логистички капацитети луке, који су обухватали спремишта погонског материјала и  ремонтне капацитете.

Спољни део луке је био заштићен од мора другим молом, названим Diga di San Vito, и паром подводних лукобрана, који су се протезали у луку око сидришта, спајајући мала острва Изолето Сан Паоло и Сан Пијетро са копном. Артиљеријске батерије на два острва и на самој обали, пружале су заштиту од напада површинских бродова, мада је ризик од овакве врсте напада био прилично низак, пошто су изнад луке стално биле ангажоване ваздушне патроле и тиме би било спречено изненађење. Највећа опасност по бродове у луци представљао су напад из ваздуха или испод површине мора.

У случају да италијански ловци не открију непријатељске бомбардере, око луке је било распоређено 13 звукомерачких станица, намењених да открију звук авиона на даљинама од 25 наутичких миља од луке; тиме би Италијани добили довољно времена да одреагују и спреме се за одбрану. Иако ово није обезбеђивало довољно времена за обезбеђење  ваздушне заштите луке, барем су италијански ловци могли да стигну на време да предузму гоњење непријатељских бомбардера. Противваздушна заштита луке се састојала од 21 батерију топова калибра 102 мм, од којих се 13 налазило на обали, а осам на баржама усидреним око спољног дела луке. Ови топови су били двоструке намене, тако да се њима могло дејствовати и по непријатељским површинским бродовима, као што су разарачи и торпедни чамци. Њихова мана била је та да су потицали из Првог светског рата, те нису имали потребну каденцу за прављење ефикасне ватрене завесе. Њихово дејство је стога било појачавано аутоматским топовима и митраљезима: Брединим топовима калибра 20 мм (84 оруђа) и такође Брединим, митраљезима калибра 13,2 мм (109 комада). Иако су ово била ефикасна средства, њихов недостатак био је мали домет. Око луке су уграђена 22 рефлектора, који су помагали у откривању и дејству по откривеним циљевима. Ипак, изгледа да Италијани нису имали разрађени систем ватре за случај напада на луку, као ни систем садејства између батерија на води и батерија на копну. Пасивна форма заштите луке била је обезбеђена уградњом хидрофонске станице на острву Сан Пијетро, пројектоване за ослушкивање потенцијалних подморница непријатеља, као и низом противторпедних мрежа, намењених за заштиту најбитнијих елемената италијанске ратне флоте; процене су говориле да је за заштиту луке било потребно више од 12 600 метара противторпедне мреже, док је у тренутку британског напада на луку било уграђено свега 4 000 метара. На обали се налазило још 2 800 метара мреже, спремне за уградњу. Недостатак мрежа је делом био условљен лошим снабдевањем, али је кашњење у постављању већ набављене мреже било искључива кривица италијанског команданта, резултат компромиса.

Постављање противторпедних мрежа у луци Таранто.

Наиме, отварање и затварање мрежа употребом реморкера и помоћних бродова, доводило је до продужетка времена потребног за испловљење бродова из луке. Кампиони је наредио да се поставе четири линије мрежа; између њих су се налазили отвори који су омогућавали маневар бродова. Тако су три линије мрежа биле постављене од врха мола Diga di Tarantola, затим ка централном делу спољног дела луке, и потом северно ка обали, нешто западно од града. Четврта линија мрежа била је постављена од тачке западно од мола, ка каналу, делећи заштићено сидриште на два дела. Бојни бродови су се налазили источно од ове мреже. Ова врста заштите била је довољна, и пружала је практично решење за Кампионијев проблем маневрисања флоте. Међутим, иако адекватна, ова заштита се није могла сматрати и довољном. За њено пробијање био је довољан само један смели подморничар, или пилот спреман да се изложи ватри противавионских топова и митраљеза, и удари по источном делу луке.

И коначно, део заштите луке чинили су и баражни балони, који су окруживали сидриште са бојним бродовима. Италијани су поставили око 90 балона, али је недостатак водоника значио да је истовремено у ваздуху увек било мање од 90 балона. Поред тога, у првој недељи новембра, услед олује, оштећено је неколико балона,заједно са ужадима за везивање. У време напада Британаца, луку је штитило свега 27 балона.

Планирање

Почетни план за напад на Таранто развијан је 1935. године. Као резултат италијанског напада на Абисинију, адмирал Фишер, командант британске Средоземне флоте, осећао је да би се Италија и Британија ускоро могле заратити. Стога је затражио да се израде планови за напад на сидриште италијанске ратне флоте, користећи авионе са носача авиона HMS Glorious. Ипак, Британци нису били вољни да интервенишу, те је израда плана убрзо напуштена. Три године касније, нацистичка Немачка је анектирала Аустрију, што је изазвало велику међународну кризу; тензије између Британије и Немачке су нарасле. Идеолошке везе између Немачке и Италије, и нарастајуће пријатељство између Мусолинија и Хитлера значили су да би у случају избијања рата у Европи, било вероватно формирање савеза две фашистичке земље. Адмирал Паунд, који је заменио адмирала Фишера, сматрао је за потребно да васкрсне план напада на Таранто, те је стога на свој командни брод позвао капетана Листера.

План напада

Свега неколико недеља раније, нарастајуће међународне тензије довеле су до тога да је Паунд пребазирао Средоземну флоту са Малте у мање експонирану базу у Александрији; ту је и наредио израду плана напада на Таранто – превентивни удар, са циљем смањења способности италијанске флоте да води поморске операције у Средоземљу. Паунд није очекивао да носач Glorious и његови авиони преживе напад, пошто је био упознат са тим да Италијани могу да обезбеде надмоћ у броју и квалитету авиона. Након повратка Листера на носач, започео је израду плана, уз помоћ двојице старешина, од којих је један био Гај Вилоуби, а други Лахлан Мекинтош. Ова тројица су извукли план из 1935. И започели његову адаптацију како би га израдили у складу са смерницама адмирала Паунда.

Уколико би желели да постигну изненађење и самим тим смање потенцијалне губитке, Британци су напад морали да изврше ноћу. На срећу по Британце, на носачу авиона Glorious је често практиковано ноћно летење, тако да им није био проблем да изведу напад у ноћним условима. Ипак, Листер је иницирао интензивни период ноћног летења и увежбавања напада, користећи бојне бродове Средоземне флоте као мете. Док су авиони Swordfish наоружани торпедима били намењени за наношење удара по бојним бродовима на сидришту, авиони Swordfish наоружани бомбама би извели напад на инсталације на обали и прикладне мете у унутрашњем делу луке. Како би осветлели подручје, авиони би избацили и бакље око сидришта, и потом се придружили нападу, нападајући циљеве бомбама, по слободном избору. Вилоуби је ценио да ће нападач претрпети губитке од око 10%. Овај смели план је касније одобрен од стране адмирала Паунда. Ипак, остало је и нерешених питања, која адмирал није поделио са осталима, чак ни са својим претпостављеним у Адмиралитету. На крају, криза је прошла а план је завршио у архиви. Чуле су се оцене да је Паунд био сумњичав у погледу успеха напада авионима са носача авиона, те да би се план извео авионима који би полетели са Малте. Ова верзија је захтевала прикладне авионе, које РАФ није био вољан да обезбеди. Маја 1939, Паунд је премештен у Адмиралитет. На његово место долази адмирал Канингем, човек који је схватао озбиљност претње коју су представљали италијански капитални бродови, као и нападну моћ морнаричке авијације.

У тренутку уласка Италије у рат, адмирал Канингем је располагао са свега једним лаким носачем авиона – HMS Eagle. Максималног капацитета од 24 авиона, Eagle је био једва довољно велики да изнесе напад на Таранто. Носач Glorious се у априлу вратио у Британију, да би већ у јуну био потопљен. Као замена, Канингему је обећан нови носач авиона, HMS Illustrious, који се том тренутку налазио у процесу обучавања тек укрцане посаде. По уласку носача Illustrious у састав Средоземне флоте, 2. септембра, Канинигем је коначно имао потребну снагу за наношење удара.

Пре напада је било потребно прибавити свежа податке о систему обезбеђења луке, али и о присуству и распореду бродова на сидришту. Канингем је затражио од РАФ да изврши извиђање луке својим авионима са Малте. Све док на Малту нису пристигла три извиђачка авиона Martin Maryland, извиђање се спроводило ангажовањем летећих чамаца Short Sunderland. Ови авиони су били преспори и рањиви за задатке извиђања добро брањене луке. Супротно њима, авиони Martin Maryland су били бржи и са већим плафоном лета, те су могли и да избегну евентуалној потери непријатељских авиона. Ова три извиђачка авиона су од 6. септембра изводили редовне извиђачке летове изнад Таранта, али и изнад других важних италијанских аеродрома и лука. Британски планери су крај септембра дочекали са подацима довољним за планирање операције. За датум напада изабран је 21. октобар – годишњица Трафалгарске битке из 1805. године. Листеров тим је полако одређивао локације артиљеријских батерија и рефлектора око луке, као и позиције противторпедних мрежа и сплавова са топовима и рефлекторима. Планери су морали да у планирање операције уврсте и дубину воде, коју су очитали са предратних карата – и позиције препрека које су направили људи, као што су молови, острва и подводни молови који су окруживали луку. Низ чудних одраза је збуњивала планере, све док нису открили да се ради о баражним балонима. Ови балони су представљали посебан ризик за пилоте, пошто су торпедни авиони летели  на висинама испод висине балона, те самим тим нису могли добро да уоче ужад којом су балони везивани.

Аерофото снимак дела луке Таранто (Mar Grande)

Како се дан Трафалгарске битке приближавао, у хангару носача авиона Illustrious је врило као у кошници; механичари су журили да припреме 30 авиона Swordfish. Међутим, два дана пред операцију, један од механичара се оклизнуо и изазвао варницу, која је пак изазвала мању експлозију. Авион на коме је радио био je разнет експлозијом, а пожар је захватио и суседни авион. Након гашења пожара, могло се констатовати да су два авиона уништена, а остатак оштећен сланом водом која је коришћена за гашење пожара. Британци нису имали другог решења, до да одложе почетак операције. Италија је 28. октобра напала Грчку, која је затражила британску помоћ. За почетак операције је предложен 30. октобар, али је убрзо и одбијен, пошто је требало ангажовати бродове на задацима пратње конвоја за Грчку, који су носили гориво и муницију. И коначно, одређено је и време за напад – ноћ 11. новембра. Напад је добио и своје кодно име: операција Judgemenet (Пресуда); сам напад је добио улогу у једној операцији ширих размера.

Распоред италијанских снага

Адмирал Кампиони, командант италијанске флоте, није желео да концентрише своје бојне бродове на једном месту. Иако је одбрана луке Таранто била импресивна, схватао је присуство британских носача у Средоземном мору као опасност. Лука је била и 300 наутичких миља далеко од Малте и 420 миља далеко од нове британске ваздушне базе на Криту. Ипак, ризик од ваздушних напада чинио се ниским, пошто би сваки од напада који би био покренут са острва био на време откривен, пре него што би стигли до Таранта, тако да би италијански ловци који су базирали у Апуљи и Калабрији, имали довољно времена за реаговање. Присуство британских носача авиона био је забрињавајући, али се комбинација подморничких патрола и извиђања из ваздуха показала ефикасном у откривању покрета британских поморских снага у централном Средоземљу. Сходно томе, Кампиони је био уверен да би било који прилазак британских носача био откривен и пре него што би са њих полетели авиони у напад. Иако је Таранто био изложен нападу са југа, био је ближи Малти од Напуља, те самим тим утицао да се смањи ризик да снаге буде ухваћене у затвореним водама, као што је Месински пролаз. Другим речима, Таранто је био идеално место одакле се могу напасти британски поморски конвоји. Стога је то било место где треба сконцентрисати ратну флоту.

Други разлог због кога је лука Таранто била од велике важности за италијанску ратну морнарицу лежи у залихама горива. Залихе погонског материјала у Италији биле су лимитиране, док је транспорт нафте из Африке био проблематичан, захваљујући Малти. Тако посматрано, флоти која би базирала у Таранту треба мање погонског материјала од оне која би базирала даље ка северу. База је била погодна и за подршку италијанских дејстава у Грчкој, као и за подршку транспорта трупа у Јадрану. Из ових разлога произилази Кампионија одлука да своје бродове остави у Таранту. Одбрана луке била је свеобухватна, а у случају озбиљног развоја ситуације, Кампиони је очекивао да ће имати довољно упозорења да изађе на море, било ради прихватања битке са британском флотом, било ради избегавања напада из ваздуха док су бродови у луци.

Тешко је одредити ко је крив што је италијанска флота ипак била затечена британским нападом из ваздуха. Након свега, напад са носача авиона на добро брањену луку никада раније није био покушан. Сходно томе, није ни било разлога да се очекује да се један овакав напад и догоди, нарочито не без икаквог упозорења.

Операција MB8

У доба једрењака, командант Средоземне флоте је био најдинамичнији посао у британској морнарици. Командант флоте је морао да се избори са поморским, војним и дипломатским факторима у региону, од источних прилаза Гибралтара до обале Сирије. Исти притисак био је и те 1940. на адмиралу Канингему, пошто се суочавао са сличним факторима, у истом географском подручју. Почетком новембра, одвијале су се бројне операције мањег обима, али великог значаја, међу којима су били конвоји, транзит снага ојачања и снабдевања база, које су све захтевале ангажовање његове флоте. Операција Judgement – напад на Таранто – била је само једна од њих. Тако су са циљем најбољег искоришћења расположивих ресурса,  британски планери развили једну свеобухватну операцију, кодног имена MB8, трајања осам дана, од 5. до 11. новембра. Комплексна операција је захтевала координацију активности са вицеадмиралом Сомервилом у Гибралтару, Адмиралитетом у Лондону и грчким властима у Атини. Сама операција је била подељена на осам засебних операција, мањег обима.

Операција Coat

Из Брианије је Средоземној флоти послато појачање, у виду тешке крстарице Berwick, лаке крстарице Glasgow и три разарача, којима се у Гибралтару придружио бојни брод Barham, недавно ангажован против снага Вишијевске Фрацуске. На бојном броду се налазио укрцан пук, намењен за појачање одбране Малте. Овај пук је требао бити искрцан у Валети пре него се овај састав, означен са Force F, прикључи Средоземној флоти. Четврти разарач се прикључио снагама пред полазак из Гибралтара. На бродовима је било укрцано 2150 војника.

За безбедан долазак до Малте, за ескорт бродова Force F били су ангажовани бродови састава Force H, вицеадмирала Сомервила. Force H је био састављен од носача авиона Ark Royal, лаке крстарице Sheffield и осам разарача. Према плану, Сомервил је требао да обезбеди пратњу за бродове из састава Force F до тачке 165 наутичких миља западно од Сицилије. Пре него су допловили до ове позиције, око поднева 9. новембра, крстарица HMS Glasgow и један разарач су привремено ушли у састав Force H. Уместо њих, три разарача из састава Force H је деташовано ради ескорта остатка Force H до Малте. Након извршене попуне горивом, пратња би се вратила у Гибралтар. Пре њиховог одласка, са носача Ark Royal би за Малту полетела три авиона Fairey Fulmar; ови авиони би били ојачање за носач авиона Illustrious. Пре него деташује састав, Сомервил би извео још једну мању операцију, кодног имена Crack.

Операција Crack

Пре сусрета са Force F, Force H (Ark Royal, Sheffield, Glasgow и шест разарача) би извели ваздушни удар по италијанској бази у Каљарију, на југу Сардиније. Овај напад, у јутарњим часовима 9. новембра, требао је да нанесе удар по ескадрилама бомбардера које су тамо базирале и тако обезбеди безбедан пролаз остатку снага које су учествовале у операцији Coat. Бродови Force H су због тога морали да направе кратко скретање са главног курса током ноћи 8/9. новембра, али је Сомервил очекивао да се врати у заштиту бродова Force F пре него италијанско ратно ваздухопловство крене у напад на британске бродове. Крстарица Glasgow и разарач из пратње би тада били враћени у састав Force F.

Конвој MW3

Конвој MW3 (Mediterranean Westbound 3) од пет теретних бродова пловио је од Александрије ка Малти. Конвој је требао да прође северно од Крита; за потребе снабдевања новоформиране британске базе на Криту, конвоју су се придружила још два теретна брода. Пратњу конвоја је сачињавала противавионска крстарица Coventry и три разарача. Ови бродови су били намењени и за заштиту конвоја AN6 (Aegean Northbound 6).

Конвој AN6

Конвој од три танкера и теретна брода би пловио уз конвој MW3 све до северозападно од Крита, где се одваја и плови на север, ка својој одредишној луци – Пиреју. Након искрцавања терета, бродови би се вратили у залив Суда, а касније наставили за Александрију. Њихову заштиту су чиниле ПВО крстарица Calcutta и два наоружана тролера.

Конвој ME3

Четири празна теретна брода су у луци Валета формирала конвој ME3 (Mediterranean Eastbound 3) и кренула ка Александрији. Пратњу конвоја су чинили бојни брод Ramillies и разарач (деташовани из састава Канингемових главних снага), као и ПВО крстарица Coventry, која је требала да изврши попуну горивом и након пристизања конвоја MW3 да поново изађе на море.

Force B и C

Конвој MW3 је до Крита пратио састав Force B – лаке крстарице Sydney (аустралијске краљевске морнарице) и Ayax, са још два разарача. Ови бродови су били накрцани војницима и залихама из египатског гарнизона, које је требало искрцати у заливу Суда. У међувремену, састав Force C – лака крстарица Orion – са укрцаним залихама и опремом британског РАФ, пловио би ка заливу Суда, где би под окриљем мрака искрцао терет. Лака крстарица Orion би се након тога спојила са сасавом Force B, чиме би настао сасав Force X, под командом вицеадмирала Придам-Випела. Овај састав је 11. новембра требао да оплови око Пелопонеза и даље ка северу, ка Отрантским вратима; ту би извршио ноћни нпад на италијанске конвоје који су се кретали између Италије и Грчке.

Force A

Адмирал Канингем би у међувремену на свом командном броду Warspite, у пратњи бојних бродова Valiant, Malaya и Ramillies, формирао језгро снага за подршку ове операције. Састав би пловио Медитераном, ка западу, и заузео поставиште југоисточно од Малте. На овој позицији би могао да штити конвоје од напада главнине италијанске флоте, уколико би ова изашла на море. Бојни бродови би били праћени носачем авиона Illustrious, тешком крстарицом York, лаком крстарицом Gloucester и осам разарача. Бојни брод Ramillies и један разарач били би деташовани ради пратње конвоја MW3 до Малте, одакле би потом пратили конвој ME3. Након што би састав Force F доспела до Малте, људство и залихе би били искрцани, након чега би поново испловили. Након сусрета са саставом Force A, југоисточно од Малте, носач авиона Illustrious би био деташован, заједно са тешким крстарицама Berwick и York, лаким крстарицама Gloucester и Glasgow, и четири разарача. Illustrious би тада извео операцију Judgement – напад на Таранто. Force A би се тада повукла источно, пратећи конвој ME3, док би снаге контраадмирала Листера и Придам-Випела биле у могућности да се придруже Канингему. Комбиновани сасав би се потом вратио у Александрију.

Операција Judgement

Деташован из састава Флоте А,  носач авиона Illustrious би са пратњом пловио ка североистоку, како би заузео поставиште југоисточно од Кефалоније. Са те позиције би био лансиран напад на Таранто. Првобитно, у нападу је требао да учествује и Eagle, али је он морао 5. новембра да отплови у Александрију на поправке. Ипак, његових пет авиона и осам посада авиона је пребазирало на носач Illustrious како би се добило на масовности напада. Током напада, носач и пратња би лагао променили позицију, са циљем смањења ризика да их наредног јутра уоче извиђачки авиони непријатеља. Након прихвата авиона, Illustrious би се прикључио главнини Канингемове флоте.

Листеров почетни план за напад на Таранто предвиђао је употребу 24 авиона; међутим, сада је на располагању било свега 21 авиона, укључујући и оне са носача Eagle. Напад је требао бити изведен у два таласа са по 12 авиона. Због губитака, други талас би се састојао од свега девет авиона. По шест авиона у сваком таласу би била наоружана торпедима, док би остали имали бомбе и бакље. Авион наоружани бомбама би служили као диверзија, за збуњивање браниоца и одвлачење пажње од авиона наоружаних торпедима. Ово је било од велике важности, с обзиром да је британским пилотима на располагању био врло скроман број места за успешан торпедни напад, имајући у виду распоред противторпедних мрежа и молова. Време првог удара је планирано за 22,00 часова, пошто је Листер желео да обезбеди што је могуће више времена за извлачење бродова са бојишта након напада, односно да до јутра изађе из домета италијанских бомбардера.

Кључ успешног напада било је изненађење. Све до пар сати пред напад, Illustrious се кретао иза главнине Канингемове флоте. Италијани нису били свесни да је Таранто у домету британског носача авиона, све док није било прекасно. Најсвежије фотографије луке стигле су дан пред напад; показале су да су свих шест италијанских бојних бродова на сидришту Mar Grande. Лука је била пуна високо вредних мета, те се може рећи да је дошло и право време за напад на луку.

Операција

 Адмирал Канингем је у јутро 11. новембра вероватно био врло задовољан. Упркос својој комплексности, операција MB8 се одвијала као по лоју. Употреба два носача авиона, пет бојних бродова, десет крстарица и 30 разарача, као и три конвоја,  прецизно је испланирана, али је увек било простора да се претвори у катастрофу.

Одвијање операције MB8

Операција је започета 5. новембра, када су конвоји MW3 и AN6 испловили из Александрије, сваки са својом пратњом. Два дана касније, бродови су стигли у залив Суда, на северозападном делу Крита. Конвој AN6 се ту одвојио и наставио ка северу, у пратњи лаке крстарице Calcutta. Лака крстарица Orion је већ пловила испред, искрцала залихе за базу РАФ у Акротири, и чекала наилазак конвоја. Крстарице Ajax и Sydney су искрцале свој терет и прикључиле се Придам-Випеловом командом броду који је патролирао у водама северније; три крстарице сада чине састав Force X и плове ка западу, ка тачки сусрета са Канингемовим снагама. Канингем 6. новембра испловљава са бојним бродом Warspite из Александрије, у пратњи бојних бродова Malaya, Valiant и Ramillies, носачем авиона Illustrious, крстарицама York и Gloucester и 12 разарача (Decoy, Defender, Hasty, Havoc, Hereward, Hero, Hyperion, Ilex, Janis, Jervis, Juno и Mohawk). Овај састав – Force A – плови ка северозападу, и до поднева 7. новембра стиже на позицију 80 миља јужно од Крита. Дан касније, састав долази на следећу тачку окрета, 200 миља источно од Малте. Канингем је сада јужно од Таранта, на идеалној позицији да блокира било какав покушај Италијана да пресеку конвојску руту ка Криту и Грчкој. Конвоји MW3 и AN6 долазе на одредиште без инцидента, састав Force A креће ка југозападу. У међувремену, преосталих пет теретних бродова из конвоја MW3 прати Придам-Випелове крстарице и креће ка Малти.

У јутро 7. новембра Сомервилов састав Force H испловљава из Гибралтара, у пратњи састава Force F. Предузете су биле све мере како би се прикрила чињеница да је састав Force F у ствари конвој са британским јединицама, како би се избегла пажња италијанског ратног ваздухопловства. Увече 8. новембра, носач авиона Ark Royal je деташован од остатка комбинованих снага, и кренуо ка северу, у пратњи крстарица Glasgow и Sheffield и шест разарача. Нешто пред свитање 9. новембра, девет авиона Swordfish, наоружани бомбама, нападају базу италијанског ратног вадухопловства у Каљарију; у нападу су оштећени хангари и ПВО положаји и средства. Треба напоменути да јена овом аеродрому базирала извиђачка ескадрила. У нападу није било губитака на британској страни.

Самервил се прикључио саставу Force F пре зоре и његови бродови су формирали пртвваздушну заштиту носача авиона Ark Royal и бојног брода Barham. Приликом приближавања тачки одвајања састава Force F, бродови су били нападнути од стране групе од 20 италијанских бомбардера SM-79. Бомбе су отпуштене са висине од око 4000 метара, тако да нису биле прецизне. Британски бродови су наставили својим путем, и касније 9. новембра, на позицији западно од Сицилијанског канала, долази до успешног деташовања састава Force F. Састав под окриљем мрака пролази ову опасну деоницу и уз мало среће долази до Малте. Након тога, састав Force H окреће и враћа се у Гибралтар, такође без инцидената.

За разлику од Сомервилових снага, састав Force A је прошао неопажен, и сада се налазио на неких 100 миља југоисточно од Малте. Италијани су давали све од себе. Линија подморница јужно од Сардиније, и патролирање разарачима у Сицилијанском каналу нису успеле да открију британске бродове. Ако се узме у обзир да је напад авиона италијанског ратног ваздухопловства на бродове адмриала Сомервила извршен на основу података које су прибавили извиђачки авиони, може се донети исправан закључак да између италијанске морнарице и ратног ваздухопловства није било сарадње, која је у условима рата била неопходна. Једна италијанска подморница, источно од Малте, уочила је бродове састава Force A и лансирала три торпеда на бојни брод Ramillies. Упркос тврдњама команданта италијанске подморнице Capponi, ни једно од торпеда није погодило свој циљ. Подморница је након изведеног напада морала да крене у бекство, пошто су јој се приближавали британски разарачи. У међувремену, крстарице Придам-Випела су се прикључиле Канингему, и тиме у наредна два дана додатно оснажиле састав Force A.

Посаде авиона са носача Illustrious биле су спремне да пресретну италијанске бомабрдере, али на радару није било никаквих назнака о надолазећим авионима. У међувремену су вршене припреме за операцију Judgement – напад на луку Таранто, која ће се одиграти два дана касније. Три авиона су испала из строја, те је за напад остало њих 21. Заштићени Канингемовима бродовима, конвој MW3 је пловио ка Малти. Током вечери 9. новембра, Канингемова Force A је прошла 25 миља од острва, пловећи ка тачки сусрета са Force F. Бродови из састава Force F су током ноћи ушли у Сицилијански канал, а у подне 10. новембра, у близини италијанског острва Пантелерија, сусрели се са саставом Force A.

Током ноћи између 10. и 11. новембра, састав Force F се поново одвојио од састава Force A и отпловио за Малту како би искрцао војнике. Са изузетком три разарача, позајмљених из састава Force H, бродови су поново испловили у рано јутро 11. новембра и до поднева се придружили Канингему. Конвој MW3 је у међувремену стигао на Малту, док је конвој ME3 испловио. Ramillies и два разарача су се издвојила из Force A, како би испратили конвој MW3 у Валету. Ramillies, Coventry и два разарача су на брзину попуњени горивом и након што су ушли у луку са једним, изашли су из луке са другим конвојем. Захваљујући својој малој брзини, Ramillies је коришћен за пратње конвоја, а и само присуство овако снажног бојног брода подизало је морал на Малти.

За разлику од конвоја MW3, конвој ME3 је требао да плови ка Александрији директнијом рутом, пловећи јужно од Крита. Стога је пловио ка југоистоку, пре него што је променио курс на исток. И конвоји и састав Force F били су довољно срећни да их не уоче током пловидбе. То није било у потпуности подређено срећи; ловци са носача Illustrious и са Малте били су ангажовани у патролирању, штитећи ове воде од италијанских извиђачких авиона.

Око поднева 11. новембра састав Force A се вратио на своју стару позицију, 200 миља источно од Малте. У то време Придам-Випелов Force X био је деташован састав и пловио ка Отранту. Са носача Ark Royal су послата три авиона Fulmar, и они су безбедно слелетели на носач Illustrious; контраадмирал Листер и његови људи припремали су се за главни догађај. Канингемови бродови су у 1800 часова били у Јонском мору, 175 миља јужно-југоисточно од луке Таранто; носач авиона Illustrious био је деташован из састава Force A и пловио је на североисток, у пратњи малог састава сачињеног од крстарица и разарача. Канингемови преостали бродови тадда окрећу назад, плове на југоисток, ван домета италијанских бомбардера. Након што се Листеров састав деташовао, Канингем шаље поруку: „Сретно, онда, момцима на њиховом послу. Њихов успех ће можда имати највећи утицај на ток рата у Медитерану.“ То је моменат почетка операције Judgement.

Полазак у напад

Након што се издвојио, носач авиона Illustrious је наставио да плови ка позицији коју је Листер одредио за тачку полетања авиона. Означена као „Point X for X-Ray“, ова позиција се налазила 40 наутичких миља западно од рта Кабо на острву Кефалонија, и 170 миља од луке Таранто. Након што су авиони попуњени горивом и убојним средствима, посаде су позване на последње реферисање. Поново су сви учсници проведени кроз план операције. Први талас од 12 авиона водио је поручник бојног брода Вилијамсон; полетање је заказано за 2030 часова. Авиони би полетали у размаку од десет секунди, након чега би се прикупили око Вилијамсоновог авиона. Овај талас авиона би потом летео директно ка луци Таранто. Шест авиона је било наоружано торпедима, док су четири носила бомбе. Последња два авиона су носила мешавину бомби и осветљавајућих бакљи. У групи, први су летели авиони са бакљама, и њихов задатак је био да их отпусте изнад источне стране сидришта Mar Grande. Бакље су требале да осветле бојне бродове у луци и тиме означе циљеве за дејство авиона наоружаних торпедима, који су се луци приближавали из правца запада. Након одвбацивања бакљи, авиони су требали да бомбама изврше удар по лучким инсталацијама око сидришта, док би преостали авиони наоружани бомбама требали да нападну циљеве на сидришу Mar Piccolo.

Други талас од девет авиона Swordfish предводи проучник бојног брода Хејл; врме полетања авиона заказано је за 2120 часова. Пет авиона наоружаних торпедима пришли би луци из правца северозапада, у лету преко града, а након што би два авиона избацила бакље и осветлила луку. У међувремену, авиони наоружани бомбама би напали бродове на сидришту Mar Piccolo.

Торпеда су била опремљена новим, duplex упаљачима, пројектованим да се активирају било да ударе у труп или прођу испод бродског трупа. Торпеда су подешена за дубину тако да прођу испод торпедних мрежа.

Наређено је радио ћутање, које је могло да прекине само извештавање да је напад завршен.

Ускоро су се посаде нашле у својим авионима, а командант носача авиона Illustrious окренуо је брод у ветар и повећао брзину пловљења, како би потпомогао узлетање авиона. У 2030 часова је дат сигнал за полетање. Авиони Swordfish су узлетали један за другим, прво L4A, L4K… свих дванаест.

Авиони су се прикупили на осам миља од носача и организовали у четири групе по три авиона. Како је на снази било радио ћутање, пилоти су се међусобно споразумевали ручним сигналима и Морзеовом азбуком, користећи батеријске лампе.

Авиони су након око сат времена лета упали у маглу, када се издваја група од четири авиона. Пилоти који су издвојили из групе стигли су до луке Таранто самостално, слушајући инструкције својих осматрача. Један од њих је стигао до луке добрано пре других, те је морао да их сачека неких петнаестак минута. Иако се дејство италијанске противавионске артиљерије приписивало извиђачком лету британског Short Sunderland из састава 228. Ескадриле, врло је вероватно да су италијански противавионци уочили први авион из групе за напад, пошто је извиђачки лет изведен нешто пре 20,00 часова.

Италијанске прислушне станице су добро радиле те вечери, те су у око 22,45 часова огласили узбуну. Неких пет минута касније, противавионски топови су кренули са прављењем завесе, без обзира што нису уочавали циљ; баражна ватра је свакако помогла осталим британским авионима да лакше уоче луку. Вођа групе је у 22,56 уочио циљ, након чега је сигнализирао осталим авионима да заузму формацију за напад. Авиони су се поделили у две групе, зависно од задатка који су добили током планирања напада. У акцију су прво кренула два авиона са бакљама, ознака L4P и L5B, док су остали чекали на њихов учинак. Бакље су убрзо избачене, те су и остали авиони могли да изврше свој задатак. Након што су избацили бакље, два авиона су кренула да изаберу прикладне циљеве за свој напад бомбама. Оба авиона су изабрала слагалишта горива, која су се налазила пар километара од обале. Након што су одбацили по четири бомбе, окренули су се и извукли из подручја луке; њихов задатак био је завршен. Иза њих, инсталације горива су гореле. У време њиховог извлачења након напада, авиони наоружани торпедима су кретали у напад.

Прва три авиона наоружана торпедима, ознака L4A, L4R и L4C, смањила су висину током приласка луци и прелетала изнад острва Сан Пјетро, који је означавао спољну границу сидришта Mar Grande. Да би стигли до циља, авиони су морали да прођу и преко лукобрана Diga di Tarantola на коме се налазила линија баражних балона. Претњу по авионе нису представљали сами балони, већ ужад која је држала балоне. Ове сајле су у мраку биле потпуно невидљиве. Пилоти су у својим сећањима након рата, изјавили да нису видели нити једно од ужади, већ да су једноставно пролетели уздајући се у срећу.  Након проласка кроз линију баражних балона, испред L4A су се појавили италијански бојни бродови. Између авиона и бојних бродова су се налазила два разарача, Lampo и Fulmine. Са бродова је отворена ватра из противавионског наоружања. Иза разарача је лежао бојни брод Conte di Cavour, а L4A му је пришао из идеалног смера. Након отпуштања торпеда, L4A је оборен. Сећајући се обарања, пилоти Williamson и Scarlett се сећају да је море кључало од непријатељске ватре, те да нису били свесни учинка свог торпеда. Њихово торпедо је погодило италијански бојни брод по средини трупа и брод је одмах почео да тоне.

Macaulay и Wray, који су летели на L4R, пришли су бојним бродовима летећи иза авиона L4C, у коме су се налазили пилоти Sparke и Neale; надали су се да ће тако смањити ризик од удара у ужад баражних балона. Оба авиона су спретно прошла кроз линију баражних балона, након чега су се нашли нешто северније од Вилијамсона. Прошли су између разарача Lampo и Belena и видели експлозију торпеда са L4A. Оба пилота су намеравала да нападну италијански командни брод – бојни брод Vittorio Veneto, али им угао није био погодан за извођење торпедног напада. Уместо тога, лансирали су торпеда на бојни брод Conte di Cavour. Оба торпеда су промашила циљ, и  у свом проласку кроз акваторију луке експлодирали су у близини бојног брода  Andrea Doria. Ова торпеда нису успела да оштете брод. Након одбацивања торпеда, оба авиона су успешно напустила подручје луке.

Након извршења напада прве групе, на ред су дошли авиони друге групе, такође наоружани торпедима, које је предводио авион L4K са пилотима Kemp и Bailey. Као и остала два авиона из те групе, ознаке E4F и L4M, нападали су бојне бродове из правца северозапада. L4K је ниско прелетео лукобран и наставио да лети уз линију протезања луке, настојећи да заобиђе крстарице и разараче, које су лежале између њега и бојних бродова. Линија баражних балона, који су били привезани за сплавове, успешно је заобиђена. Авиони су прелетели северније од тешких крстарица Fiume и Zara, чија су противавионска оруђа већ дејствовала. Убрзо су уочени и бојни бродови: Caio Dulio лево и нови бојни брод Littorio десно. Авиони су се налазили у погодном положају за извршење напада. Кемп је напао бојни брод Littorio, лансирао торпедо и кренуо у извлачење. Торпедо је погодило бојни брод у десни бок, након чега је кренуо брзо да се нагиње.

За разлику од L4K, пилоти Swayne и Buscall у L4M су одлучили да заобиђу баражне балоне, разараче и крстарице са јужне стране, летећи преко централног дела сидришта Mar Grande.

Swordfish је прелетео преко лукобрана летећи на висини од 300 метара, након чега је нагло смањио висину. Док је летео изнад луке, Свејн је уочио две ствари. Прво, да је највећидео пројектила противавионске артиљерије ишао високо изнад њих, и друго, да нису користили рефлекторе за тражење циљева. Јер да јесу, тешко да би се било ко од британских пилота вратио кући. Авиони су на сидриште псистигли летећи на висини од око 30 метара. Пролетели су северно од мола, након чега су оштро окренули у лево. Испред њега је стајао бојни брод Littorio.

У суштини, Свејн и Бускал су бојним бродовима прилазили из супротног правца у односу на Кемпа и Бејлија. Одбацили су торпедо на даљини од 350 метара од десног бока бојног брода, након чега су оштро скренули у лево. Ипак, током маневра су прелетели између командних мостова бојних бродова, а потом и у непосредној близини тешке крстарице Gorizia.

Swordfish E4F, са посадом Maund и Bull, био је последњи авион наоружан торпедом. Овај авион је до сидришта долетео преко Capo Rondinello, одакле је почињао велики лукобран. Путања лета овог авиона пролазила је непосредно поред кућа западног дела самог града. Након што се спустио на висину од неких тридесетак метара, проверио је позицију у односу на одличан оријентир – велики фабрички димњак. И овај авион је прво уочио бојни брод Littorio. Ватра са оближњих крстарица га је натерала да се спусти још ниже. Због снажне ватре, Маунд одлучује да одбаци торпедо што је пре могуће. Одбацује га са даљине од око 1200 метара, али остаје на курсу све док се иза торпеда нису појавили мехурићи, што је био сигуран знак да је торпедо исправно и да иде ка свом циљу. Након тога, пилот оштро скреће у десно, пролази крај италијанских крстарица и напушта поприште битке.

Истовремено са подилажењем авиона наоружаних торпедима циљу, и авиони наоружани бомбама су подилазили свом циљу – сидришту Mar Piccolo. Бомбама је требало напасти непосредно након што су први авиони одбрацили бакље, али пре него што авиони наоружани торпедима изведу свој напад, чиме би се постигло максимално изненађење. У овој групи се налазило четири авиона, предвођени авионом E5A, на коме су летели пилоти Patch и Goodwin. Преостала три авиона су били L4L, са пилотима Sarra и Barker, L4H на коме су летели Forde и Mardel-Ferreira и последњи E5Q са пилотима Murray и Paine.

Ови авиони су имали потешкоће да одреде свој циљ, те су око два минута кружили изнад града. Успевају да уоче два брода на својим везовима, док је трећи изгледао везан уз понтон. Иза њих се налазио низ мањих бродова. Ипак, авиони нису прошли неопажено, те је убрзо по њима отворена жестока ватра.

Како авиони Swordfish и нису најприкладнији за бомбардовање из обрушавања, напад је више ичио на неко плитко понирање. E5A је напао линију мањих бродова; одбацио је својих шест бомби, а на једној од њих била је прикачена и црна војничка чизма – поклон Краљевских маринаца.

Sarra и Barker са својим L4L су пришли Таранту из правца запада, летећи изнад копна на висини од око 2400 метара. Као и њихови претходници, ни они нису успели да уоче крстарице, те су прелетели преко бродоградилишта и истресли свој товар бомби на хидроавионску базу.

Током лета за Таранто, пилоти Forde и Mardel-Ferreira у свом L4H губе контакт са остатком групе, али успевају да се повежу са Вилијамсоном и његовом групом авиона који су били наоружани торпедима. Пратили су их све до луке и стигли изнад јужног дела луке у тренутку када су Kiggell и Janvrin започели да избацују бакље из свог L4P. Након што је уочио луку, прелетео је преко сидришта са бојним бродовима и упутио се ка унутрашњем делу луке. Своје бомбе је избацио на групу већих бродова, за које је мислио да су лаке крстарице и разарач. Посада авиона није била сигурна за учинак бомби, те је пилот прелетео луку још једном. Овај потез се може сматрати великом храброшћу, с обзиром да је дејствовало сво противавионско наоружање са бродова и обале.

У последњем бомбардеру, ознаке E5Q, налазили су се Murray и Paine. Они су летели иза L4H и као и остали, нису могли да уоче тешке крстарице. Из тог разлога су, као и остали, одлучили да нападну по нахођењу. Нанишанили су разарач Libeccio, али су га погодили само једном бомбом. Да иронија буде већа, ни та бомба није експлодирала.

Узевши све у обзир, резултати бомбардовања су били поражавајући. Примарне мете – три тешке крстарице Trento, Trieste and Bolzano – нису биле уочене, пошто су њихови команданти одлучили да не дејствују и не привлаче пажњу на себе. Бомбама су тако нападнути мање вредни циљеви, а и ту је учинак био готово незнатан. Насупрот њима, торпеда су постигла знатну штету. Напад је завршен у 23,35 часова, што значи да је цео напад првог таласа трајао не више од 23 минута. Ипак, дејство противавионских оруђа је настављено неких десет минута након што су британски авиони одлетели.

Други талас

Док су се авиони из првог таласа још увек налазили на путу за Таранто, носач авиона Illustrious је смањио брзину пловљења на 30 чворова и кренуо у заокрет пречника 30 миља, како би се на време нашао на истој позицији са које је послао и први талас авиона. Авиони су до 21,00 часова допремљени на палубу и припремљени за лет. Пилоти су се вероватно питали колика им је шанса да преживе, пошто немају елемент изненађења на својој страни.

Носач је у 21,15 часова био на почетној позицији, те га је командант окренуо у ветар и повећао брзину пловљења. Одобрење за полетање је дато у 21,20 часова. Полетали су један по један, у инервалима од по десет секунди. Првих седам авиона је успешно полетело, да би осми авион запао у тешкоће. Пилоти Clifford и Going су са L5F кренули напред, када се одмах покренуо и девети авион, L5Q, у коме су се налазили Morford и Greene. Авиони су се сударили крилима и упетљали. Оба пилота су погасила моторе, док су механичари покушавали да раздвоје два авиона. Након распетљавања, показује се да је платно на L5F оштећено, како на трупу, тако и на крилу, што је значило да тај авион неће учествовати у нападу. За разлику од њега, L5Q је био неоштећен. У међувремену, шест авиона је било у ваздуху, направило формацију око вође у L5A, пет миља испред носача авиона. Чекало се на последња два авиона. Коначно, у 21,45 часова L5Q стиже у групу и преноси наређење команданта носача авиона да наставе са акцијом.

Дванаест минута касније група остаје без још једног авиона. Авион L5Q, последњи преостали бомбардер, одједном је осетио потрес, изазван пуцањем једног од каишева који су држали резервоар горива. За разлику од авиона наоружаних торпедима, код којих је допунски резервоар био причвршћен изнад задњег кокпита, код авиона наоружаних бомбама и мешавионом бомби и бакљи за осветљавање бојишта је био причвршћен испод трупа. Овај „квар“ је вероватно био последица судара на палуби носача. Пар тренутака касније, пукао је и други каиш, што је значило да авион остаје без допунског резервоара горива. Мотор је престао са радом, а авион је почео нагло да губи висину. Пилот је хитро пребацио напајање мотора горивом на главни резервоар, успевши да поново упути мотор. Овај авион није имао другог решења до да се врати на носач, пошто није имао довољно горива за извршење задатка. Приликом приласка носачу, авион је засут противавионском ватром, све док се пилот није легитимисао уговореним сигналом. Преосталих седам авиона је наставило свој лет ка Таранту.

Група авиона је у 23,10 часова уочила циљ, који се у том тренутку налазио 60 миља испред њих. Лука је била осветљена трасерима противавионске муниције. Италијанске звукомерачке станице су ухватиле звук мотора другог таласа авиона, те је доста противавионаца још увек дејствовало.

Група је у 23,50 часова окренула ка североистоку и започела прилазак сидришту. Пет минута касније, из групе се издвајају два авиона са бакљама, који су успели да се пробију ка источној страни сидришта Mar Grande. Противавионска ватра је током последњих 20 минута нешто ослабила, пошто је први талас авиона напустио зону сидришта; ипак, још увек је било спорадичне ватре изнад луке. Остали авиони из групе су кружили изван луке. Након што су се два авиона појавила над југоисточном страном луке, ватра противавионских оруђа се појачала, али су авиони остали неоштећени. Бакље су избачене на приближно истом месту где су их избацили и авиони из првог таласа; други талас је избацио укупно 24 бакљи. Бојни бродови на сидришту Mar Grande постали су видљиви; поноћ тек што је прошла. Пет авиона, сви наоружани торпедима, кренуло је у напад на сидриште са северозападне стране. Британски пилоти су били ношени идејом да избегну баражне балоне, по цену да се изложе и снажној ватри противавионских оруђа.

Авиони су постепено са приласком циљу смањивали висину. L5A уочава бојни брод Littorio испред себе; смањује брзину лета на свега десетак метара и са даљине од око 650 метара отпушта торпедо, након чега напушта сидриште, прелетевши преко лукобрана. Нешто иза њега наилази E4H, који се поставља у идеални смер за напад на бојне бродове Andrea Doriа или Vittorio Veneto; међутим, авион добија изненадни погодак. Сведок погађања, L5C, посматра како авион без контроле пада у близину сплавова са баражним балонима, између тешке крстарице Gorizia и разарача Gioberti; оба пилота E4H, и Bayley и Slaughter гину.

Пилоти Lea и Jones у авиону Swordfish L5H летели су иза L5A, али су напустили услед снажне ватре противавионских оруђа напустили летну формацију. Након што су прелетели преко северне стране сидришта, окренули су ка бојним бродовима. Били су превисоко да би лансирали торпеда, те су кренули у лагани заокрет у десно, све док није угледао бојни брод Caio Diulio испред себе. Изравнао је авион на неких десетак метара и отпустио торпедо. Бојни брод Caio Diulio је ускоро потресла снажна експлозија; топедо је погодило у бок, у висини куполе „B“. Након успешног напада, L5H је кренуо у извлачење, покушавајући да се подигне на већу висину, како би избегао ударац у неки од јарбола у луци.

TorrensSpence и Sutton у L5C су до сидришта стигли летом преко Punto Rondella и кренули да смањују висину лета, покушавајући да лете паралелно са сњеверном ивицом сидришта, све док нису уочили канал који води ка Mar Piccolo. То је био оријентир да пилот крене у заокрет ка бојним бродовима. Изненада су уочили E4H у брзом приласку са леве стране – скоро на курсу судара. Након што их је избегао, TorrensSpence схвата да је улетео у ужад баражних балона; авион се налазио нешто северније од сидришта са тешким крстарицама. Након тога уочава канал са леве стране и креће у десни заокрет; уочава бојни брод Littorio. Угао приласка циљу није био баш најпогоднији, али је пилот донео одлуку да ипак изврши напад. Торпедо је услед квара на механизму отпуштено из другог покушаја. Торпедо је отпуштено са даљине од око 650 метара, на брод који је лежао под углом од 45°, те је торпедо промашило и завршило у лучком муљу.

Последњи авион из групе, ознаке E5H, са пилотима Wellham и Humphreys, прелетео је преко Mar Piccolo и источног дела града, спуштајући се лагано ка води. Авион је прошао око источне стране сидришта Mar Grande пре него је окренуо ка бојним бродовима. Цело подручје је било испреплетано трасерима противавионске муниције и прекривено мирисом кордита. Посада авиона је зачуђујуће закључила да оруђа не отварају ватру на њих, што ће се убрзо променити. Када се појавио изнад сидришта, пилот је видео велики избор циљева. Четири бојна брода су лежала у домету његовог торпеда. Кружио је, на висини од око десет метара, и одлучио да нападне бојни брод Vittorio Veneto. Торпедо је лансирано са даљине од око 450 метара и потом хитро кренули да се удаљавају.

Торпедо које су лансирали прошло је поред бојног брода Vittorio Veneto али је срећом погодило веш оштечени бојни брод Conte di Cavour, који се налазио иза њега. Авион је током извлачења из ваздушног простора луке погођен у крило, али је пилот успео да задржи контролу над авионом.

Након што су избацили бакље, Hamilton и Weekes у E5B и Skelton и Perkins у L4F су окренули у десно и смањили висину, након чега су летели паралелно са линијом избачених бакљи, пола миље унутар копна, све док нису наишли на складиште горива италијанске морнарице. Складиште је било веома лако уочљиво, захваљујући бомбама које су избачене из авиона у првом таласу. Складиште је успешно нападнуто бомбама са висине од око 750 метара.

Авион који је био оштећен током полетања са носача авиона, Swordfish L5F, враћен је у хангар, где је покушана поправка платна. Механичари су изненађујуће брзо успели да закрпе авион, те је пилот отишао да моли за дозволу за полетање. Тако је L5F полетео неких пола сата након што је полетела главнина авиона из другог таласа. Они су били свесни да су им мале шансе да пристигну групу, што је значило да ће бити препуштени сами себи у извођењу напада.

Као и остатак авиона другог таласа, и посада L5F се оријентисала захваљујући сноповима противавионске ватре изнад луке. Иако су релативно брзо стигли до луке, стигли су у време када су се остали авиони извлачили након извршеног напада. Ватра противавионских оруђа је управо јењавала. За разлику од осталих авиона, L5F је био наоружан искључиво бомбама, и то са њих шест. Према првобитном плану, авион је требао да нападне бродове на сидришту Mar Piccolo. Кружио је над истоним делом луке, тражећи погодну мету. За разлику од бомбардера из првог таласа, L5F је уочио италијанске тешке крстарице, осветљене пламеном складишта погонског горива. Бомбардовао је крстарицу Trento, након чега се удаљио ка северу. Како није дошло до експлозија, пилот је помислио да је промашио крстарицу. У ствари, једна од бомби је пробила палубу брода, али није експлодирала. Након што се удаљио од луке, авион је скренуо на исток, а потом на југ. Иза авиона је остала лука у пламену, те се могло закључити да је напад био успешан. У 00,35 часова последњи авион друге групе је напустио подручје луке, након чега је утихнула и противавионска ватра. То никако не значи да је било тихо; оштећени бојни бродови Littorio, Conti di Cavour и Caio Duilio су седали на дно, а ватрогасне екипе су се бориле са пожарима, како на бојним бродовима, тако и на обали, у хидропланској бази искладишту горива.

Бојни брод Conte di Cavour након британског напада

Повратак на Illustrious

Након што је други талас авиона полетео у напад, командант носача Illustrious се вратио на свој курс, након чега је поново окренуо у ветар, како би полетео и Swordfish L5F. Када је и овај авион полетео, носач је смањио брзину и ушао у курс југ-југозапад, чиме се мало приближавао Кефалонији. У 23,15 часова, односно у време наношења првог удара на луку, носач је са пратњом окренуо у противкурс и кретао ка наређеној позицији „Point Y for Yorker“, 25 миља источно од позиције са које су авиони кренули у напад.

Према плану, носач је на тој позицији требао да буде у 01,00 часа, што је било процењено време повратка преживелих авиона из напада. Позиција је била на неких 185 миља од таранта, нешто више од два часа лета. На носачу су били пдоељених мишљења по питању очекиваних губитака. Illustrious је у 01,00 часа дошао на наређену позицију и окренуо у ветар. Радар је у 01,12 уочио први авион, 40 миља северозападно. Убрзо је летна палуба била пуна ватрогасаца и механичара; очекивало се да се авиони врате у тешком стању, оштећени. Први је слетео L4C, у 01,40, а за њим и остали. Авиони друге групе су започели слетање у 01,35 док је последњи авион из групе, закаснели L5F, који је слетео на носач у 02,50.

Од двадесет авиона који су ангажовани у нападу, нису се вратила два. Губици у висини од 10% су били предвиђени у проценама током планирања операције.

Дебрифинг са пилотима није могао дати поуздане податке о ефектима напада, те се морало сачекати на извештаје извиђачке авијације. Ипак, све је указивало да је напад био успешан. На крају, стигле су и фотографије извиђача, које су показивала три потопљена или насукана италијанска бојна брода, који ће дефинитивно бити ван строја за извесно време. Како више није хтео да ризикује животе својих пилота, Листер одлучује да прекиине операцију и придружи се остатку Средоземне флоте.

Потопљени Conte di Cavour

У Отрантским вратима, нешто након поноћи 12. новембра, Придам-Випелова Force X (Orion, Ajax, Sydney и разарачи Mohawk и Nubian) стигли су у зону италијанске конвојске руте Бари-Драч и започели трагање за италијанским бродовима. Британци су имали предност радара, те су у један час ујутру открили мали италијански конвој од четири теретна брода, са пратњом у виду помоћне крстарице Ramb III и торпедног чамца Fabrizi. Пола часа касније, британски бродови су отворили ватру на конвој. Британци су у сваком погледу били надмоћнији у односу на Италијане. Након краћег артиљеријског дуела, сва четири теретна брода су потопљена, док је торпедни чамац био тешко оштећен. Британски бродови су били неоштећени; торпедо лансирано са торпедног чамца Fabrizi је промашило крстарицу Sydney. Након тога, британски бродови су се упутили на југ, како би се срели са снагама адмирала Канингема.

За време трајања операције Judgement, Канингемова Force A се налазила 100 миља јужније и обезбеђивала конвој ME3, као и Придам-Випелову Force X и Листеров састав са носачем авиона. Оба деташована састава су се у касно јутро 12. новембра вратила у састав флоте. Са Канингемовог командног брода Warspite је сигнализирано: „Illustrious: Маневар добро изведен“. Ово је донекле био непотпун сигнал, пошто је Канингем у ствари био одушевљен постигнутим резултатом. Касније истог дана, Канингем шаље остатку Средоземне флоте поруку: „Носач авиона Illustrious је извео најуспешнији напад на Таранто. Процена је да су торпедовани један Littorio и два Cavourа, а да су бомбе изазвале доста пожара. Вратили су се сви, сем два авиона.“

 У Лондону, два дана касније, Черчил истиче да је напад на Таранто, у борби за контролу над Средоземљем, драматично превагнуо ситуацију у корист Британаца.

Штета

Прво упозорење о надолазећем нападу браниоцима је стигло са звукомерачких станица на обали. Оглашена је узбуна, поседнута су противавионска оруђа и припремљена за дејство. Када је започео напад, адмирал Кампиони је добио хрпу извештаја, који су говорили о оштећењима бојног брода Conte di Cavour, који је погођен и има продор воде. Потом су два торпеда погодила бојни брод Littorio. Долазили су збуњујући извештаји о оштећењима крстарица на сидришту Mar Piccolo, на хидропланској бази и складишту горива. Пожари на обе ове локације на обали ускоро су стављени под контролу и угашени. У хидрпланској бази озбиљну штету је претрпео један хангар, док су два хидроавиона била потпуно уништена. Када је реч о складишту горива, први извештаји о дивљим пожарима били су непрецизни; био је оштећен секундарни цевовод. Непрецизност извештаја не чуди, с обзиром да је у тренутку пожара све изгледало доста драматичније.

Током другог напада, бојни брод Caio Duilio је погођен у десни бок, као и Littorio. Што се тиче крстарица на сидришту Mar Piccolo, палубе тешке крстарице Trento и разарача Libeccio пробијене су са по једном бомбом, али ни једна од њих није експлодирала; сходно томе, није изазвана велика штета. Ипак, три бојна брода су била у озбиљним проблемима, захваљујући погоцима пет британских торпеда – три у првом и два у другом нападу.

Oштећени бојни брод Ciaio Dulio.

Кампиони је тек изјутра могао да сагледа прави степен оштећења бродова. Спасавање бродова је организовано током исте ноћи; реморкери и помоћни бродови су ангажовани да два бојна брода одвуку у плитке воде и тако спрече њихово потапање, као и да евакуишу повређене морнаре. Нафта је прекривала површину оба сидришта. За морнаре и цивиле, становнике Таранта, сцена је била поражавајућа. Италијански радио је јевљао о оштећењу једног бојног брода, о губитку шест авиона у луци и још три на путу ка бази на Криту. Чак и након испитивања два заробљена британска пилота, Вилијамсона и Скарлета, Италијани нису могли да прихвате чињеницу да је напад извршена са носача авиона, већ су и даље сматрали да је напад извршена са базе на острву Крит.

Од шест бојних бродова који су чинили језгро италијанске ратне флоте, три су била избачена из строја. Један од њих није могао бити враћен у строј. Мусолини је овај дан назвао црним за италијанску флоту.

Поговор

У одлучујућем тренутку за битку за Средоземље, моћ италијанске ратне флоте је преполовљена. Морал Британаца је оснажен, а дух италијанске команде пољуљан. Као резултат тога, делимично, може се посматрати и лош учинак италијанске флоте у бици код рта Спартивенто, која се одиграла две недеље касније, када је Кампиони имао одличну прилику да уништи Сомериволову Force H. Уместо тога, италијанска флоа се повукла, пошто је Кампиони имао стриктно наређење да не ризикује преостале бојне бродове. Италијанска штампа је прогласила победу, како би демонстрирала да морал и нападачки дух флоте нису сломљени у Таранту, али када је то демантовано, Кампиони је смењен са дужности.

Ипак, одговорност за пораз у Таранту не лежи само на морнарици. Италијанско ратно ваздухопловство није успело да открије присуство носача авиона Illustrious, чак му је својим нечињењем дозволила да се приближи луци, довољно близу да изведе напад. Ово се, пак, може приписати недостатку адекватних авиона, слабој обуци за извиђачке леове, али и лошој сарадњи италијанске морнарице и авијације. Италијанска авијација је претрпела критике због тога што након напада није полетела и потопила британски носач авиона. У јутро 12. новембра, два или три летећа чамца Cant Z.01 Gabbiano су полетела у потрагу за британским носачем авиона, али су их британски ловци Fulmar оборили. Комбинација радара и вештих ловаца била је непробојна баријера за италијанску авијацију.

Након пораза у Таранту, Немци су проценили да Италијани више нису способни да добију рат у Средоземном мору без помоћи са стране. То је готово одмах довело до пребазирања немачког 10. ваздухопловног корпуса на Средоземље. Овај корпус је бројао 80 обрушавајућих бомбардера Ju-88 Stuka, 92 средња бомбардера Ju-88, 27 торпедних бомбардера He-111 и 38 ловачких авиона Bf-110. Ови авиони ће 10. јануара у водама између Сицилије и Туниса тешко оштетити и избацити из строја британски носач Illustrious.

Напад на Таранто био је први напад те врсте. Има пуно шпекулација око утицаја овог напада на јапанску царску морнарицу и планирање њиховог напада на Перл Харбур. Ипак, треба напоменути да је јапански поморски аташе у Берлину добио задатак да посети луку Таранто и извести све што може о начину на који је извршен напад на луку. Извештај је завршио у рукама адмирала Јамамотоа, тадашњег команданта Комбиноване флоте и главног планера напада на америчку поморску базу на Перл Харбуру. Такође, јапански поморски аташе у Берлину је по повратку у Јапан лично известио капетана корвете Фушиду о нападу на Таранто. Фушида ће предводити први талас напада на Перл Харбур.

Маја 1941, јапанска војна и поморска делегација посетила је Италију и обишла адмирала Јакина на његовом командном броду Littorio, који само што се прикључио флоти. Током посете, јапанска делегација је поставила бројна питања о нападу и интевјуисала велики број очевидаца. Може се закључити да су Јапанци били свесни операције Judgement  и начина на који је изведена. Ипак, колико је ова операција утицала на планирање напада на Перл Харбур још увек је предмет расправе.