Пољска је смрвљена

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови. Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики. После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила. А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује. У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток. Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити. Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима. Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Немачке Штуке над Пољском

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније. Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.

ДСР1

Коњаници против тенкова

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Хајнц Гудеријан

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Немачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Ju 87B изнад Пољске.

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Пољска пешадија

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.

ДСР1

 

Операције у Украјини (од 10. јула до 16. октобра 1941)

a) Операције западно од Дњепрa

Немачка група армија „Југ“ успела је до 10. јула да потисне совјетске снаге у западној Украјини и Молдавији и да избије пред линију Сарни – Новоград Волински – Житомир – Бердичев – Проскуров – Каменец Подољск – р. Дњестар – Сороки – Леово – р. Прут – р. Дунав до ушћа.

На овој линији снаге Југозападног правца су припремиле нову одбрану у следећем распореду:

  • Југозападни фронт (5, 6, 26. и 12. армија и кијевски утврђени рејон), јачине 44 врло слабе дивизије, бранио је положаје Сарни – Каменец Подољск (искључно), са задатком да задржи немачко наступање ка Коростењу, Кијеву и Уману. За ваздушну подршку је имао око 250 исправних авиона;
  • Јужни фронт (18. и 9. армија и Приморска група), јачине 20 дивизија, бранио је положаје од Каменец Подољска до ушћа Дунава, са задатком да задржи немачко наступање ка Балти и Одеси. За ваздушну подршку је имао 649 авиона, већином застарелог типа.

Немци су рачунали да ће лако савладати совјетску одбрану и из покрета заузети Кијев и читаву западну Украјину. Сходно томе они су и распоредили своје снаге:

  • Главне снаге (6. армија, 1. оклопна група и 17. армија), јачине 38 дивизија, од којих 5 оклопних и 5 моторизованих, са задатком да ударом у бокове и позадину ликвидирају снаге Југозападног фронта на правцу Кијева и заузму град. Подржавало их је 700 авиона 4. ваздухопловне флоте.
  • Помоћне снаге (немачка 11, румунска 3. и 4. армија и мађарски 8. корпус), јачине 24 дивизије и 15 бригада, са задатком да обухвате Јужни фронт с југа. За ваздушну подршку су имале 450 румунских авиона.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, нарочито на правцима главног удара, Немци су 10. јула наставили јаке нападе на читавом фронту. Већ следећег дана направили су брешу, ширине 60 км, између совјетске 5. армије и снага које су браниле кијевски правац. Искористивши ову брешу, предњи делови 1. оклопне групе, следећег дана достигли су у гоњењу р. Ирпењ, удаљену 15 – 20 км од Кијева. Развиле с.у се огорчене и упорне борбе са обе стране. Команда Југозападног правца наредила је да се појача кијевски утврђени рејон и да се повуку снаге с линије Бердичев – Могиљев Подољски. Противудари совјетске 5. армије, од 10. до 14. јула, из рејона Коростења у правцу Новограда Волинског и Житомира, у бок главних снага групе армија „Југ“, принудили су немачко командовање да већи део 6. армије поврне у правцу Коростења, чиме је ослабљена ударна моћ немачких главних снага у правцу Кијева. Западно од Кијева развиле су се огорчене борбе. Сви покушаји Немаца да потисну 26. армију и добровољце и овладају градом, остали су без успеха.

У немогућности да овлада Кијевом, немачко командовање је одлучило да у другој половини јула пренесе тежиште операција с кијевског на умански правац, да би се окружиле совјетске снаге у ширем рејону Умана. У вези с тим, дати су следећи задаци армијама:

  • 6. армија главним снагама да изврши напади ка Коростењу, а помоћним да буде у одбрани према Кијеву;
  • 1. оклопна група, с делом 6. армије, да наступа правцем Бердичев – Бела Црква – Нова Украјинка и совјетске снаге код Умана обухвати са севера и истока;
  • 17. армија да наступа правцем Виница – Уман ради везивања совјетских снага код Умана;
  • 11. армија, румунска 3. армија и мађарски 8. корпус да наступају главним снагама правцем Сороки – Балта – Првомајск и совјетске снаге код Умана обухвате с југа;
  • Румунска 4. армија да наступа ка Дњестру и штити десни бок групе армије „Југ“.

Извршавајући ово наређење, немачка 1. оклопна група продрла је 16. јула у рејон Бердичев – Казатин и продужила наступање ка југоистоку, чиме је угрожавала бок и позадину 6, 12. и 18. армије. Немачка 17. армија пробила је 17. јула совјетске положаје код Летичева и продором ка Жмеринки угрозила леви бок 12. армије. У исто време извршиле су јак напад немачко-румунске снаге код Могиљева Подољског, а већ следећег дана отпочеле су форсирање р. Дњестра на споју совјетске 18. и 9. армије. Јужније, немачко-румунске снаге су 16. јула заузеле Кишињев.

Настављајући експлоатацију успеха, немачке оклопне снаге избиле су 17. јула код Беле Цркве, у непоседнут међупростор између совјетске 26. армије и десног крила 6. армије, одакле су могле да продру ка југоистоку и угрозе позадину совјетских снага у западној Украјини. Због ове опасности, совјетска Врховна команда је 18. јула одобрила повлачење 6, 12, 18. и 9. армије на линију Бела Црква – Гаисин – Каменка – р. Дњестар. Ради затварања оног непоседнутог међупростора наређено је да два корпуса 26. армије изврше противудар на немачку 1. оклопну групу. Противудар је отпочео 20. јула и привремено је успорио наступање немачког 3. и 14. оклопног корпуса. На десном крилу 1. оклопне групе, 48. оклопни корпус је успео да се 21. јула пробије у рејон Умана, те се тако приближио железничкој станици Христиновка где се налазило више од 1 000 рањеника, као и складишта муниције и горива. Због тога је совјетски 2. оклопни корпус из састава 9. армије брзо пребачен у тај рејон, одакле је извршио противудар према северу и тако привремено задржао продор немачког 48. оклопног корпуса.

У то време совјетска 18. армија задржала је немачко-румунско наступање и својим противнападима у правцу Жмеринке и Могиљева Подољског није дозвољавала да јој се угрозе бокови, а 9. армија водила је успешне борбе са надмоћним немачко-румунским снагама које су тежиле да избију на р. Дњестар. Према наређењу команде Јужног фронта, 9. и Приморска армија одступиле су 21. јула на источну обалу р. Дњестра, где су прешле у одбрану и успешно одбиле све покушаје немачко -румунских снага да форсирају ову реку.

Од 22. до 23. јула развиле су се огорчене борбе у рејону Коростења и према Кијеву, где су 5. армија и јединице кијевског утврђеног рејона, појачане добровољцима из Кијева, успешном одбраном везале за себе око 7 немачких дивизија. Немци су потисли 5. армију на линију Коростењ – Кијев, док су на десном крилу 26. армије, јужно од Кијева, успели да се пробију ка р. Дњепру, али је њихов даљи продор био овде коначно заустављен.

Немачка 1. оклопна група успела је да прошири пробој и да избије у рејон Погребишенски – Тетијев – Жашков, чиме је са севера још више угрозила позадину совјетске 6. и 12. армије.

Истовремено, после форсирања р. Дњестра код Могиљева Подољског, два корпуса немачке 11. армије продужила су наступање у правцу Балте и дубоко се уклинила на споју 18. и 9. армије. Овакво дејство немачких снага јасно је изражавало намеру да се изврши окружење совјетских снага (6. и 12. армије), у рејону Умана.

По наређењу совјетске Врховне команде од 25. јула, 6. и 12. армија потчињене су Јужном фронту.

Немачка 1. оклопна група наставила је 26. јула надирање из рејона Беле Цркве ка југоистоку. Истог дана су 11. армија и румунска 4. армија форсирале р. Дњестар на споју 9. и Приморске армије, између Каменке и Тираспола, и продужиле наступање у правцу истока.

Команда Јужног фронта је 28. јула предложила команди Југозападног правца да се угрожена 6. и 12. армија одмах повуку у резерву, а задржавајуће борбе с немачким снагама да продуже 18. и 9. армија. Совјетска Врховна команда је, међутим, 28. јула наредила да се само десно крило Јужног фронта повуче на линију Шпола – Терновка – Балта – Рибница. Пошто су ову линију већ биле делимично заузеле немачке и румунске једиинице, то 6. и 12. армија нису могле на њој да организују нову одбрану, па су биле приморане на даље повлачење ка истоку.

Извлачење 6. и 12. армије обезбеђивали су 2. оклопни корпус, који се пожртвовано и упорно бранио северно од Умана, и јединице 18. армије, које су пружале огорчен отпор на линији Гаисин –  Ободовка. Међутим, због врло јаког немачког притиска, они су били присиљени да се 29. јула повуку: 2. оклопни корпус ка Уману а 18. армија јужно од њега. Сада су 6. и 12. армија биле обухваћене са оба бока. Због тога су добиле задатак да се повуку на р. Сињуху. Овај задатак, међутим, није могао бити извршен, јер су 30. јула дивизије немачке 1. оклопне групе избиле у рејон Новоархангелска, а 17. армија заузела Голованевск. На тај начин, 6. и 12. армија и 2. оклопни корпус нашли су се у врло тешкој ситуацији, јер је њихово повлачење морало да се изврши у релативно уској зони, која је могла бити пресечена у врло кратком року. После безуспешног покушаја да поврати Голованевск, 18. армија била је принуђена због угрожености деснога бока, да одступи ка југоистоку.

У наступању преко Нове Украјинке, немачки 14. оклопни корпус је избио 2. августа у рејон Првомајска, где се спојио са деловима 17. армије. Тако се већи део 6. и 12. армије нашао у окружењу, док су мањи део и сви позадински делови успели до 4. августа да се правовремено повуку. Ноћу 5. августа, ова група је покушала пробој из окружења, али без успеха: само су се неки делови пробили; остале снаге водиле су борбу у окружењу до 7. августа, а поједине мање групе пружале су отпор и везивале немачке снаге све до 13. августа. Према совјетским подацима, губици 6. и 12. армије су били осетни; поред осталих заробљена су оба команданта армија.

Окружењем и разбијањем 6. и 12. армије створен је широк непоседнут међупростор измеду Југозападног и Јужног фронта. Немачка 1. оклопна група је тежила да га искористи за обухват Јужног фронта са истока, док је продор немачко-румунских снага северно од Тираспола запретио обухватом и с југа. Јужни фронт је имао само 14 ослабљених и исцрпљених дивизија, док су Немци и Румуни ангажовали против њега 29 дивизија и 10 бригада. Због оваквог неповољног стања Јужног фронта, совјетска Врховна команда је 5. августа донела одлуку да се он до 10. августа повуче на нову линију одбране Криви Рог – Херсон. Самостална Приморска армија, која је по наређењу Врховне команде изашла из састава Јужног фронта и била њој непосредно потчињена, добила је задатак да брани Одесу до последњих могућности. Она је ноћу 8/9. августа одступала на линију Березовка – Разделно – Кучурганско језеро, где је прешла у одбрану.

У духу директиве Врховне команде од 3. августа, снаге Југозападног правца су појачане новим дивизијама из резерве. Југозападни фронт је добио 10 дивизија, а Јужни фронт 12 дивизија (9 пешадијских и 3 коњичке); 2 дивизије су остале у резерви команде Југозападиног правца. Те дивизије нису биле спремне за борбу, јер нису биле довољно опремљене и наоружане. Дивизије додељене Југозападном фронту већином су биле распоређене на р. Дњепру од Кијева до Переволочна; оне су с јединицама које су пристигле из унутрашњости војних округа образовале 37, 26. и 38. армију. Од дивизија додељених Јужном фронту формирана је Резервна армија и распоређена у рејону Дњепропетровска за помоћ снагама које су одступале према Дњепру.

Совјетска 18. и 9. армија водиле су врло тешке борбе, јер су Немци, од 8. до 10. августа, појачавали притисак да их омету и спрече у повлачењу преко доњег тока Јужног Буга.

Совјетска Врховна команда је 12. августа одобрила да се 18. и 9. армија повуку на линију Криви Рог – р. Ингулец, с тим да део фронта северно од Кривог Рога брани новоформирана армија генерала Чибисова (Резервна армија). Уз велико залагање, нарочито инжињеријских јединица, 9. армија је успела да се помоћу сплавова, бродова, моторних чамаца и преко импровизованог моста, пребаци на источну обалу Јужног Буга.

Пошто је претила опасност да Немци, у брзом надирању, продру на обалу Црног мора и тако их обухвате с истока, совјетске армије су наставиле повлачење према истоку. Очекујући да Немци још више појачају нападе на овом правцу, совјетска команда је наредила 2. коњичком корпусу, 18. и 9. армији да се 17/18. августа повуку на источну обалу р. Дњепра. Међутим, Немци су изненада ослабили притисак на николајевском правцу и појачали нападе ка Кременчугу и Дњепропетровску, где се прикупљала новоформирана Резервна армија. Ово скретање јаких делова 1. оклопне групе умногоме је олакшало организовано одступање совјетске 18. и 9. армије на р. Дњепар.

Сем тога, неке дивизије из састава Резервне армије извршиле су противнапад ка западу и тиме олакшале повлачење 9. армије ка Николајеву.

Немци су одлучили да отклоне опасност која им је запретила од Резервне армије и да избију на Дњепар. У том циљу они су ангажовали 3. оклопни корпус н правцу Дњепропетровска а 14. оклопни корпус у правцу Запорожја. Дивизије совјетске Резервне армије нису могле одолети јачим немачким снагама, па су се зато 16. августа повукле ка Дњепропетровску и Запорожју, где су на мостобранима продужиле борбена дејства до краја августа.

У то време почело је пребацивање 18. и 9. армије и 2. коњичког корпуса, преко набујалог Дњепра, на сектору од Никопоља до Херсона. Помоћу чамаца, сплавова и других приручних средстава, од 18. до 22. августа њихове главне снаге пребачене су на источну обалу, која је већ раније била припремљена за одбрану. Совјетска Врховна команда је 19. августа наредила Југозападном и Јужном фронту да упорно бране Дњепар од Лојева до ушћа и мостобране код Кијева, Кременчуга, Дњепропетровска, Берислава, Херсона и др.

Пошто се совјетска 5. армија до 24. августа повукла из области Припјатских мочвара, немачка 6. армија изтбила је на р. Дњепар северно од Кијева.

Међутим, снаге Јужног фронта нису биле у стању да задрже мостобране код Берислава и Херсона. После врло жестоких борби код Дњепропетровска, које су трајале до 25. августа, јединице Резервне армије напустиле су и овај мостобран. Немци су после тога прешли Дњепар и образовали мостобран на његовој левој обали, где су задржани упорном и организованом одбраном 6. армије.

Избијањем немачке групе армија ,,Југ“ на десну обалу Дњепра озбиљно су угрожене совјетске снаге у Украјини. Немци су били у могућности да с мостобрана код Дњепропетровска изврше дубок продор и обухвате главне снаге Југозападног фронта ударом с југа, а истовремено одсеку и набаце к мору снаге Јужног фронта. Међутим, дејства немачке 2. армије и 2. оклопне групе од Гомеља и Стародлуба на југ убрзо су постала још већа опасност за совјетску одбрану на р. Дњепру.

б) Кијевска битка

У току јула настала су размимоилажења између Хитлера, с једне, и фелдмаршала Браухича и његовог начелника штаба, генерала Халдера, с друге стране, у погледу даљег вођења операција. Хитлер се директно мешао у оперативно и тактичко руковођење јер није био задовољан постигнутим успесима. Он је указивао на многе недостатке, нарочито у погледу употребе оклопних јединица, које су исувише истуране, услед чега су биле усамљене. Стога је наредио да се измени начин употребе оклопних јединица, тј. да се дубоки оперативни продори и окружења убудуће врше уз тешње садејство пешадијских снага. По мишљењу Хитлера, у даљим операцијама требало је првенствено постићи успехе на крилима стратегијског фронта, тј. на југу што пре заузети Украјину, Донецки базен и Кавказ, а на северу заузети Лењинград и спојити се с Финцима; ради остварења ове замисли требало је групу армија „Центар“ задржати код Смоленска и њеним оклопним снагама ојачати групе армија „Југ“ и „Север“; пошто се изборе успеси на крилима фронта – тек онда предузети офанзиву на Москву. Команда копнених снага није се сложила с овом Хитлеровом концепцијом, јер је сматрала да је главни стратегијски циљ: тући снаге Црвене армије на московском правцу, а скретањем оклопних јединица на југ или север изгубило би се драгоцено време. Она је претпостављала да ће Црвена армија морати да прими одлучујућу битку западно од Москве, јер је овај град најважнији политички, економски и саобраћајни центар СССР-а. Због тога је и предлагала да се, после краћег одмора, безусловно настави офанзива на Москву, пре но што Црвена армија привуче нове снаге и изгради солиднији одбрамбени систем западно од Москве. У вези с тим Оперативно одељење Врховне команде оружаних снага доставило је 10. августа Хитлеру писмени меморандум у коме је био изложен план за напад на Москву. После овог меморандума, а на основу личних утисака које је стекао обилазећи штабове група армија, Хитлер је 12. августа издао допуну директиве бр. 34, којом је наређено: да група армија „Центар“ ликвидира совјетске избочине на својим крилима и да предузме офанзиву ка Москви по паду Лењинграда; да група армија „Север“ продужи офанзиву и заузме Лењинград; да група армија „Југ“ пређе р. Дњепар и заузме Крим и Донецки базен.

Три дана касније (15. августа) Хитлер је наредио да се групи армија „Север“ упути један оклопни корпус из 3. оклопне групе (која је била у саставу групе армија „Центар“) и да се обуставе напади на московском правцу. Поводом ове нове одлуке, команда копнене војске је 18. августа, у једној представци Хитлеру, изнела мишљење да група армија „Центар“ треба да настави офанзиву ка Москви ради уништења совјетских снага и заузимања главног града СССР-а. Сем тога, она је сматрала да групе армија „Југ“ и „Север“ не треба ојачавати, јер су оне имале довољно снага за настављање офанзиве.

Хитлер није усвојио овај предлог команде копнене војске па је 20. августа наредио да се настави офанзива само на јужном и северном правцу. На основу овог наређења, команда копнене војске је 21. августа издала директиву: пре доласка зиме треба на југу заузети Крим и Донецки базен, а на северу окружити Лењинград и извршити спајање с Финцима.

У духу поменуте директиве одлучено је да се разбију и униште снаге совјетског Југозападног фронта. За ово су: биле предвиђене следеће снаге:

  • 2. армија и 2. оклопна група (око 25 давизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване) на левом крилу, са задатком да избију на линију Новгород Северски – Лојев, а потом форсирају р. Десну и продуже наступање према југу, обухватајући десно крило Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 1. оклопном групом која ое продирати с југа;
  • 6. армија, у центру, на фронту од Лојева до Черкасија, са задатком да, пошто крилне групе изврше опкољавање снага Југозападног фронта, пређе у напад и заузме Кијев;
  • 17. армија и 1. оклопна група, на десном крилу, са задатком да форсирају р. Дњепар од Черкасија до Кременчуга, а потом усмере главни удар од Кременчуга на север, ка Лохвици, у позадину Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 2. оклопном групом, која ће продирати са севера.

За ваздушну подршку обезбеђено је око 500 авиона 4. ваздухопловне флоте.

Совјетска Врховна команда је одлучила да се брани Кијев и упорно држе положаји на Дњепру свим расположивим снагама Југозападног фронта. На основу ове одлуке извршено је следеће груписање снага Југозападног фронта на источној обали Дњепра:

  • 5. армија на северном крилу, да упорно брани положаје северно од Кијева;
  • 37. армија на кијевском мостобрану за одбрану Кијева;
  • 26. армија да упорно брани положаје јужно од Кијева;
  • 38. армија на јужном крилу, да упомо брани мостобран код Кременчуга.

После битке за Смоленск, немачка 2. оклопна група и 2. армија су предузеле наступање на југ и већ 8. августа извршиле снажан напад на положаје Централног фронта. Пошто су савладале отпор совјетских снага и потиснуле их у јужном и југоисточном правцу, наставиле су напредовање.

Совјетска Врховна команда је претпостављала да Немци намеравају да једном јаком оклопном групом отпочну операције преко Брјанска, Орела и Туле на Москву, у циљу обиласка снага Западног и Резервног фронта. Стога је 16. августа донела одлуку да формира Брјански фронт, за затварање и заштиту правца који преко Брјанска води ка Москви.

Међутим, 2. оклопна група, пошто се обезбедила на левом крилу, продужила је напад ка југу. Већ 16. августа су њени предњи делови избили у рејон Стародуба. У то време се 2. армија, која је нападала десно од 2. оклопне групе, приближила Гомељу.

Све снаге Југозападног фронта биле су ангажоване у борби према немачкој групи армија „Југ“. Резерве су истрошене још раније тако да Југозападни фронт, без прилива нових снага, није био у могућности да организује чврсту одбрану на северном крилу (на р. Десни), одакле је претила највећа опасност. Због тога је од делова 37. и 26. армије формирана 40. армија, боја се развила на р. Десни северно од Конотопа.

Немачка 2. оклопна група је брзо и лако напредовала. Пошто је заузела Унечу и пресекла железничку пругу Гомељ – Брјанск, она је 21. августа заузела Новгород Северски и приближила се р. Десни. Покушај 13. и 50. армије Брјанског фронта да, противударима у бокове, спрече даље напредовање ових немачких снага дао је само делимичне резултате, јер су Немци појачали леви бок и наставили напредовање ка р. Десни, чиме су озбиљно угрозили положаје совјетске 13. армије. Совјетско командовање брзо је реаговало и на р. Десну упутило две дивизије да задрже надирање немачких снага и омогуће концентрацију оних дивизија које су додељене новоформираној 3. армији (у саставу Брјанског фронта).

Већ 23. августа било је јасно да немачка 2. оклопна група и 2. армија наступају у позадину Југозападног фронта. Да би објединила дејство снага које су нападале на бокове 2. оклопне групе и 2. армије, совјетска Врховна команда је 25. августа расформирала Централни фронт а његове армије доделила Брјанском фронту, појачавши га новим јединицама, тенковима и авионима.

Совјетска 21. армија је била принуђена да се повуче ка југу на нове положаје, јужно од Гомеља, а 13. армија према југоистоку и истоку, услед чега је између њих створен празан, небрањен простор ширине 30 – 40 км. Совјетска Врховна команда је тамо упутила 40. армију из рејона Конотопа, али она није могла да затвори брешу.

До 25. августа немачка 2. оклопна група избила је на р. Десну, а немачка 2. армија јужно од Гомеља. Потом је 2. оклопна група прешла р. Десну; главни удар је извршио 24. оклопни корпус у правцу Конотопа, у позадину Југозападног фронта.

Пошто се с истока обезбедиила 47. оклопним корпусом, 2. оклопна група је образовала мостобран у рејону Шостке, а затим продужила надирање ка југу. Сви противудари совјетске 13. армије у бок 47. оклопног корпуса остали су безуспешни. Почетком септембра оклопна група је сломила жилав отпор 40. армије и натерала је на повлачење ка југоистоку. Тиме је био угрожен десни бок совјетске 21. армије. Истовремено је немачка 2. армија избила код Чернигова и тако угрозила леви бок 21. армије. Пошто је изгубила везу са суседима, а да би избегла окружење, совјетска 21. армија се почетком септембра повлачила на југ, ка р. Десни.

Да би спречили продор немачких армија на југ и олакшали ситуацију Југозападног фронта, делови Брјанског фронта, после припрема и пристиглих појачања, извршили су крајем августа неколико противудара на 2. оклопну групу. Совјетске јединице су продрле на појединим местима 10 – 12 км, али нису успеле да ослабе притисак оклопне групе на армије Југозападног фронта.

Ситуација на десном крилу Југозападиног фронта била је врло тешка. Многе бреше и непоседнути делови положаја били су погодни простори за продор немачких јединица. Искористивши то, немачка 6. армија је 22. августа форсирала р. Дњепар северно од Кијева и предњим деловима заузела Остер, а почетком септембра избила је на р. Десну и образовала мостобран на левој обали. Немци су вршили јак притисак на северно крило Југозападног фронта. Према одобрењу Врховне команде од 9. септембра, 5. армија и деснокрилне дивизије 37. армије повукле су се на р. Десну, у циљу заштите десног крила Југозападног фронта. Међутим, немачка 2. армија нападајући према Нежину, потисла је 5. армију са р. Десне и принудила је да даље одступа на југоисток.

Команда Југозападног правца хитно је затражила појачања од Врховне команде ради затварања насталог отвора између 40. и 21. армије, а када их није добила, предложила је да своје армије повуче на р. Псјол. Врховни командант је категорички одбио овај захтев и наредио 11. септембра да се Кијев одржи по сваку цену, а да се на десно крило пребаце све расположиве снаге које ће у садејству са Брјанским фронтом разбити немачку 2. оклопну групу.

Не наишавши на организован отпор 40, 21. и 5. армије, немачка 2. оклопна група и 2. армија заузеле су Глухов, Конотоп, Бахмач и Нежин. У даљем надирању, 24. оклопни корпус заузео је 11. септембра места Прилуки и Ромни. Четири дана касније лева колона је продрла у Лохвицу и тиме угрозила дубоку позадину Југозападног фронта.

На левом крилу Југозападног фронта, југоисточно од Кременчуга, након врло жестоких борби, немачка 17. армија је делом снага прешла Дњепар и до 9. септембра образовала мостобран код Кременчуга. Са овог мостобрана су 48. и 14. оклопни корпус из 1. оклопне групе напали 12. септембра совјетску 38. армију, која је бранила фронт од 200 км. Врло брзо савладавши совјетски отпор, немачке јединице су несметано продужиле наступање ка северу, у сусрет снагама 2. оклопне групе, ради окружења читавог Југозападног фронта. За 1. оклопном групом, из рејона Кременчуга, наступала је немачка 17. армија слабијим снагама ка Кијеву, а главним ка Полтави. Совјетска 38. армија није се могла супротставити знатно наммоћнијим немачким снагама; стога, одвојивши се од свог десног суседа (26. армије), повукла се ка доњем току р. Псјола, штитећи са запада Полтаву. Предњи делови 1. оклопне групе несметано су напредовали и 14. септембра заузели Лубни на путу за Лохвицу, чиме је и с југа извршен дубок продор у позадину Југозападног фронта.

На тај начин пре потпуног окружења, које је могло бити извршено сваког часа, остао је пролаз између Лохвице и Лубнија, ширине 30 – 40 км. Немачке снаге у позадини Југозападног фронта још су биле слабе, јер су то били предњи делови 1. и 2. оклопне групе. Према томе, било је чак и сада могуће пробити се према истоку. Међутим, совјетска Врховна команда, сматрајући да су извештаји о опасној ситуацији претерани, 14. септембра је поново наредила да се брани Кијев.

Извршавајући ово наређење, команда Југозападног правца је покушала да организује одбрану и да активним дејствима 40. армије, 2. и 5. коњичког корпуса и 38. армије, који су се налазили ван окружења, разбије оклопне јединице 1. и 2. оклопне групе и спречи њихово избијање на р. Псјол. Међутим, предњи делови 1. и 2. оклопне групе спојили су се 16. септембра између Лохвице и Лубнија и пресекли преостале комуникације. Главне снаге Југозападног фронта (21, 5, 37. и 26. армија) биле су тиме потпуно окружене. Њихов положај је био врло тежак, нарочито 37. армије, која је код Кијева држала мостобран ширине 25 км. Пошто Врховна команда није дала наређење за повлачење, то је команда Југозападног правца самоиницијативно наредила да се Кијев напусти и да се снаге Југозападног фронта пробију из окружења до р. Псјол пре него што немачке оклопне снаге организују чвршћу одбрану на тој реци. Наређење је предато команди Југозападног фронта 16. септембра. Међутим, командант се колебао и није одмах извршио ово наређење, јер је оно противречило наређењу Врховног команданта од 11. септембра. Зато је затражио мишљење Врховне команде. Она га је 17. септембра известила да се слаже с напуштањем Кијева, а у погледу повлачења на р. Псјол није ништа поменуто. Командант Југозападног фронта наредио је ноћу 17. септембра свим армијама да се пробију из окружења.

Армије су ово наређење примиле и приступиле његовом извршењу. Једино 37. армија – која није примила наређење за повлачење јер је веза с њом била прекинута – продужила је одбрану Кијева до 19. септембра, када је немачка 6. армија ушла у град. До 20. септембра Немци су расекли 37. и 26. армију на три дела и приступили појединачном уништавању. За то време су се јединице 5. и 21. армије извлачиле по групама и одредима од неколико десетина до неколико хиљада људи, под руководством сналажљивијих и смелијих команданата. У окружењу су погинули командант Југозападног фронта генерал Кирпонос и многи генерали и виши официри. Огорчене борбе у окружењу трајале су до 26. септембра, када су Немци објавили да је битка завршена и да је заробљен велик број совјетских војника.

Крајем септембра команда Југозападног правца је расформирана а за команданта Југозападног фронта – поново формираног од јединица које су се пробиле из обруча и оних које су правовремено одступале или су пристигле из позадине – постављен је маршал Тимошенко. Обновљени Југозападни фронт, у чијем су саставу биле 40, 21, 38. и 6. армија, крајем септембра је организовао одбрану на линији Ворожба – Лебедин – Гађач –  Шишаки – Красноград – Новомосковск са задатком да спречи продор Немаца ка Харкову и у Донбас.

У почетку септембра, када су немачка 17. армија и 1. оклопна група отпочеле напад на положаје левог крила Југозападног фронта, немачка 11. армија и делови 1. оклопне групе нападали су на положаје Јужног фронта. Делови 1. оклопне групе наставили су нападе са раније образованог мостобрана код Дњепропетровска, али су брзо заустављени жилавом и добро организованом одбраном совјетске 6. армије. Ујутро 9. септембра Немци су обновили напад главним снагама 11. армије с мостобрана код Каховке. Совјетска 9. армија водила је три дана упорне борбе, па се 12. септембра, заједно са 18. армијом повукла на исток и задржала на линији Запорожје – Молочно језеро. Делови немачке 11. армије стигли су до Перекопске превлаке, али нису могли да се пробију на Крим због врло одлучне и успешне одбране 51. армије.

Тако су Немци постигли значајне успехе у Украјини. Група армија „Југ“ продирла је дубоко на совјетску територију и у опкољавајућим операцијама (уманској и кијевској) успела да уништи и разбије знатне совјетске снаге и заузме већи део Украјине.

Совјетске армије су изгубиле пространу територију и претрпеле велике губитке у људству и материјалу, нарочито у авионима и тенковима, чиме је њихова борбена и маневарска способност била знатно умањена.

Ови успеси су постигнути првенствено због тога што је немачка Врховна команда наредила пребацивање 2. оклопне групе и 2. армије с московског на украјински правац. Премештање тежишта операција на тај правац било је у супротности с основном замисли немачког ратног плана. Немци су због тога изгубили драгоцено време, тако да нису могли наставити офанзиву на најважнијем правцу – московском. Услови за продужење операција ка Москви из дана у дан су се погоршавали, јер су немачке снаге све више слабиле услед губитака у људству и материјалу.

Међутим, немачким успесима помогле су и грешке совјетских команданата: одбрамбени поредак Црвене армије није одговарао потребама савремених операција; он није имао довољну дубину, што је отежавало извођење противудара ради одсецања немачких оклопних клинова; совјетски командни кадар није имао искуства у извођењу савремених операција, нарочито у организацији активне одбране правовременог одступања, пробоја из окружења и садејства; итд. Основни разлог неуспеха је, свакако, у томе што је совјетска Врховна команда пренебрегла реалне опасности од окружења, преценила могућности Југозападног фронта, оставивши га без резерви и није дозволила правовремено повлачење угрожених снага на нове положаје.

в) Операције код Одесе

За време извођења одбрамбених операција у Украјини и повлачења Јужног фронта ка р. Дњепру, совјетска Врховна команда је наредила команданту Југозападног правца да се Одеса брани до последњих могућности, јер је она била врло важна база за Црноморску флоту и авијацију, као и трговачка лука преко које је вршен транспорт робе из јужног дела Украјине и погодан мостобран за угрожавање десног бока немачких и румунских снага у Украјини. Овај задатак је поверен самосталној Приморској армији (која је 11. августа бранила положаје на линији Булдинка – Свердлово – Чеботаревка – Алестарово –  Кагарљик – Бељајевка – Дњестарски лиман), делу Црноморске флоте и неким посадним јединицама (укупно: четири и по пешадијске и две коњичке давизије, неколико обалских батерија и самостални понтонирски батаљон). За одлбрану је ангажовано још 20 000 комуниста и око 73 000 комсомолаца. Остало становништво Одесе узело је уоешћа у изградњи положаја и многобројних барикада.

Још док су вођене борбе далеко од Одесе биле су предузете мере за њену одбрану. Међутим, тек кад је запретила непосредна опасност – настављени су интензивни радови, у којима је свакодневно учествовало 10 – 12 хиљада становника града. Тако су пре и у току операција изграђени: предињи положај на 20 – 25 км од града, главни положај на 10 – 14 км од ивице града и положај за непосредну одбрану на 6 – 10 км од града; у самом граду такође су изграђени одбрамбени положаји. Положаји су били подељени на три сектора: источни, западни и јужни.

Операције код Одесе

Румунска 4. армија добила је задатак да што пре заузме Одесу. Она је имала 10 дивизија (од тога једну оклопну) и 3 коњичке бригаде, а предвиђено је да помогну и делови немачке 72. дивизије, подржавани са 100 румунских и немачких авиона.

Верујући да ће без нарочитих припрема, лаико и из покрета заузети Одесу, Румуни су од 10. до 13. августа предузели нападе на читавом фронту Приморске армије. Међутим, сви њихови напади били су одбијени; само су на десном крилу Приморске армије постигли успех и потиснули совјетске једиинице до линије Булдинка – Свердлово – Чеботаревка.

Пошто су ојачали своје снаге и извршили извесне припреме, Румуни су 18. августа предузели напад, с тежиштем према крилним секторима одибране. После врло жестоких и тешких борби успели су на источном сектору да продру у совјетске положаје у дубину до 700 м. Две дивизије, подржане са око 60 тенкова, извршиле су јак напад на западни. сектор дуж железничке пруге, али су брзо биле заустављене. На јужном сектору, у рејому Кагарљика, пешадија је уз подршку око 70 тенкова, успела да се уклини у дубину од око 2 км.

Совјетске јединице су низом противудара зауставиле румунске нападе. Значајну улогу у одбрани имала су два пука морнаричке пешадије. Садејствујући снагама Приморске армије, они су, уз подршку обалске артиљерије, успели да спрече продор Румуна у Одесу са североистока. Морнари су енергичним противнападима, између 15. и 17. августа, истерали румунске јединице из села Булдинке, а неке њихове делове окружили и уништили. Касније је у одбрани Одесе било ангажовано око 8 000 морнара, који су се борили као пешаци. У борбама на прилазима Одеси копненим снагама је врло успешно садејствовала обалска и бродска артиљерија.

Пошто је одвајање Приморске армије од главних снага Југозападног правца изазвало тешкоће у командовању, као и у организацији садејства с фронтом, то је, по наређењу Врховне  команде, 19. августа образован Одески одбрамбени рејон, који је потчињен Војном савету Црноморске флоте. Црноморска флота је добила задатак да подржи дејства копнених снага. Истовремено је имала да обезбеди превоз појачања, оружја и других потреба у Одесу, као и евакуацију рањених, једног дела становништва и материјалних добара.

После јаке артиљеријске и минобацачке припреме, румунске снаге су у зору 19. августа наставиле напад на читавом фронту. Развиле су се врло жестоке борбе на сва три сектора одбране. Под притиском јачих румунских снага, совјетске јединице су се до 25. августа повукле на нове положаје, али су и румунске јединице, због знатних губитака, биле принуђене да се зауставе.

Незадовољан дотадашњим током борби, маршал Антонеску је обишао фронт и наредио да се Одеса што пре заузме, јер је био угрожен углед румунске војске, чије су снаге тада биле потребне за друге делове источног фронта.

Тек пошто је појачала и прегруписала своје снаге, румунска 4. армија је 12. септембра, уз јаку артиљеријску подршку, наставила напад. Јединице совјетског јужног сектора биле су принуђене да се повуку на главну одбрамбену линију. На осталим деловима фронта и поред увођења резерви и врло жестоких даноноћних јуриша од 16. до 21. септембра, Румуни нису постигли одлучујући успех. Извршавајући наређење Антонескуа, они су журили да што пре заузму Одесу, не водећи рачуна о великим губицима које су свакодневно трпели. И губици совјетских јединица били су знатни: 40%, а код морнаричке пешадије и 70 – 80%. Услед тога је Приморска армија била принуђена да се 22. септембра на читавом фронту повуче на главне положаје. У међувремену је погоршано стање на десном крилу, где су Румуни успели да се пробију источно од Старе Дофиновке и у рејону Великог аџалијског лимана, код Чебанке, одакле су артиљеријском ватром гађали град, луку и њене морске прилазе с мора.

Да би отклонила опасност, команда Црноморске флоте је одлучила да једним јаким и изненадним комбинованим противнападом ликвидира румунске снаге и њихове артиљеријске положаје код Чебанке и Ст. Дофиновке, те на тај начин побољша одбрамбене положаје на десном крилу. У том циљу је предвиђено да се у поноћ 22. септембра искрца поморски десант код Григорјевке, у позадини румунских снага, док би, нападом с фронта, пешадијске снаге тежиле да окруже и униште румунске јединице између Великог и Малог аџалијског лимана. Једновремено са искрцавањем поморског десанта код Григорјевке, предвиђено је да се мањи ваздушни десант (23 падобранца) спусти јужно од Булдинке, са задатком да пресече све везе румунских снага с позадином. У свануће би совјетска авијација наставила да бомбардује ближе румунске аеродроме.

Искрцавање десанта отпочело је 22. септембра око 01,30 часова. Већ око 03,00 часа главне снаге су заузеле десантну основицу, а од 05,00 часова је завршено искрцавање, које је трајало дуже но што је било предвиђеино, због недовољне обучености људства.

Полазећи са десантне основице, пук морнаричке пешадије сломио је слаб румунски отпор и истог дана избио у рејоне Чебанке, Старе и Нове Дофиновке. Падобрански десант бачен у рејон Булдинке пресекао је везе, унео панику у позадину румунских снага и сјединио се с поморским десантом. Совјетска авијација је успешно тукла румунске аеродроме и уништила око 40 авиона. Снаге источног сектора, које су нападале с фронта, сломиле су отпор Румуна и натерале их на повлачење, које се претворило у масовно, панично бекство с положаја. Настављајући напредовање, пешадијске снаге источног сектора и пук морнаричке пешадије сусрели су се јужно од Булдинке. Румуни су се повукли на положаје с којих нису више били у могућности да туку гради и луку.

Почетком октобра Немци су већ озбиљно угрожавали Донбас, Ростов и Крим. Због тога је совјетска Врховна команда оценила да држање Одесе и ангажовање читаве армије за њену одбрану нису више целисходни, па је 30. септембра наредила евакуацију у циљу појачања одбране Кримског полуострва. План за евакуацију пажљиво су разрадили представници армије и Црноморске флоте и органи власти. Већ 1. октобра почела је организована евакуација становништва и добара, док је армија појачала дејства ради прикривања ове евакуације. Совјетске јединице вршиле су успешне испаде са источног и западног сектора одбране. У једном таквом испаду учествовао је и један оклопни батаљон импровизован од трактора. Мислећи да је то тенковски напад, Румуни су у паници остављали оружје и опрему на положајима. После тога су напади Румуна били опрезнији, и спласнули су баш у време кад су се совјетске јединице спремале за евакуацију. Ове јединице су појачале артиљеријску и авијацијску ватру, под чијом су се заштитом евакуисале брзо, по плану и неометано. Укрцавање је почело 15. октобра у 23,00 часа; сутрадан у 03,00 часа главне совјетске снаге напустиле су Одесу, претходно уништивши обалске батерије, аеродром и све значајније објекте. Последњи транспорт са заштитницом напустио је Одесу 16. октобра у 05,10 часова. Заштиту евакуације вршили су ратни бродови и ловачка авијација.

Интересантно је напоменути да Румуни нису очекивали евакуацију, нити су за њу дознали све до уласка у празан град. Они су 12. октобра, када је евакуација цивилног становништва била у току и кад се могло наслутити да ће Одеса бити напуштена, издали наређење за општи напад. Овај напад је почео 16. октобра, када су последњи совјетски ратни и транспортни бродови напуштали Одесу на путу за Крим. Тако су Румуни ушли у напуштену Одесу.

Приморска армија, потпомогнута поморском пешадијом, упорно се борила, успевши да веже за себе јаке румунске снаге и на тај начин ослаби непријатељске снаге упућене на исток. Она је нанела велике губитке румунској 4. армији. Према румунским подацима, та армија је била у таквом стању да је морала бити повучена с фронта и расформирана, а на њено место је упућено 5 нових посадних дивизија. Румуни су у борбама за Одесу, према сопственим подацима, изгубих око 6 000 подиофицира и официра и 92 000 војника.

Румунске снаге нису биле припремљене, оирганизоване и опремљене за вођење операција далеко од своје земље, а ни одушевљене за рат на туђој територији. Без оклопних јединица и довољно артиљерије, уз врло слабу авијацију, оне нису ни могле постићи неке значајније успехе.

Насупрот Румунима, совјетске једииниое су се бориле храбро и упорно. Становништво је свесрдно помагало армију и фронт. Садејство између копнених снага, флоте и авијације било је добро организовано и ефикасно. А то се позитивно одразило и у завршној етапи, приликом евакуације саме Одесе. Приморска армија није била побеђена; она је могла бранити Одесу и преко зиме, али се повукла због погоршане оперативно-стратегијске ситуације на другим деловима фронта.

Операције ка Лењинграду (од 10. јула до краја септембра 1941)

После релативно брзог продирања кроз балтичке земље, група армија „Север“ успела је да потисне совјетски Северозападни фронт и да до 10. јула избије на линију: Пјарну – Тарту – Чудско језеро – р. Велика.

На основу ратног плана „Барбароса“ требало је тада да група армија „Север“ буде ојачана јаким оклопним снагама из групе армија „Центар“, да би се на лењинградском правцу постигао брз и одлучујући успех, као предуслов за брзо и концентрично наступање ка Москви. Међутим, због ангажовања групе армија „Центар“ у бици за Смоленск, где су се налазиле јаке совјетске снаге, које Немци нису очекивали, одложено је упућивање оклопних снага групи армија „Север“.

И поред тога, немачка Врховна команда је наредила групи армија „Север“ да продужи наступање и, у садејству с финском армијом, што пре заузме Лењинград. Према усвојеном плану, главне снаге групе армија „Север“ требало је да нападају преко Луге ка Красногвардејску и енергичним дејством разбију совјетске снаге које су браниле прилазе Лењинграду, а потом заузму град.

У вези с тим планом, група армија „Север“ извршила је груписање снага за операције ка Лењинградиу:

  • 18. армија: део снага на линији Пјарну – Тарту, са задатком да заузме Естонију, а остале снаге на линији Псков – Остров, са задатком да наступају источно од Чудског језера у правцу Нарве, и пресеку одступницу снагама совјетске 8. армије;
  • 4. оклопна група: на линији Псков – Остров, за наступање са 41. оклопним корпусом према Луги а са 56. оклопним корпусом према Новгороду;
  • 16. армија: главне снаге на линији Остров – Идрица, за наступање јужно од Иљмењског језера ради обезбеђења десног бока 4. оклопне групе и обухвата Лењинграда с југа; а помоћне снаге наступају позади 4. оклопне групе.

Пошто је у ранијим борбама имао знатне губитке, совјетски Северозападни фронт више није могао пружити јачи отпор и зауставити немачко надирање ка Лењинграду. Од његових 30 дивизија само их је пет било потпуно комплетних, док су остале имале 10 – 30% првобитног састава. Однос у снагама био је неповољан, за Северозападни фронт (према совјетским подацима, Немци су били надмоћнији у људству за 2,4, у артиљерији 4, у минобацачима 5,8, у тенковима 1,2 пута).  Међутим, ова надмоћност је у ствари била још већа, јер су Немци на правцима главних удара (у рејону Псков – Остров) концентрисали јаче снаге, док су снаге Северозападног фронта биле равномерно распоређене.

Совјетска Врховна команда је придавала велики значај лењинградском правцу, па је одлучила да привуче и део снага Северног фронта, ради организације дубоке одбране. У том циљу је Северозападни фронт припремио одбрану на линији Пјарну – Тарту – Чудско језеро – Псков – Опочка – Идрица, док су снаге Северног фронта добиле задатак да организују одбрану позади поменуте линије, на р. Луги, од њеног ушћа до Иљмењског језера, на дужини оди 250 км.

Војни савет Северног фронта је крајем јуна разрадио план појачања одбране Лењинграда. На фронту широком око 900 км свакодневно је у јулу и августу радило до 500 хиљада људи. На ближим прилазима Лењинграду изграђен је систем кружне одбране од неколико одбрамбених појасева. Појачан је Карелијски утврђени рејон. Тако се спољни појас одбране Лењинграда протезао линијом Петров дворац – Пулково, а други појас одбране ишао је непосредно поред Лењинграда. Унутрашња одбрана била је подељена на секторе. Међутим, ти радови нису били извршени до почетка немачког напада 10. јула, па су настављени и у току операција.

Ради бољег руковођења свим снагама на лењинградском правцу, совјетска Врховна команда је 10. јула образовала Северозападни правац, под командом маршала Ворошилова, коме су били потчињени Северни и Северозападни фронт и поморске снаге Балтичког и Баренцовог мора.

После прегруписавања, 10. јула је распоред совјетских снага био следећи:

  • Северозападни фронт: 8. армија бранила је положаје Пјарну – Тарту, 11. армија Псков – Остров, а 27. армија Остров – Опочка;
  • Лушка оперативна група (4 пешадијске, 3 дивизије последње одбране Лењинграда, лењинградско војно училиште и самостална брдска бригада) организовала је одбрану на р. Луги и на утврђеном рејону Красногвардејска.

Немачки 41. оклопни корпус предузео је напад 10. јула и пробио совјетске положаје код Пскова, али је убрзо, 12. јула, наишао на добро организовану и јаку одбрану у рејону Луге, где су совјетски тенкови, авијација и артиљерија нанели знатне губитке немачким оклопним јединицама. Пошто су путеви били слаби а терен пошумљен и мочваран, то немачке оклопне дивизије нису могле да се развију за борбу, већ само њихови предњи делови, који су били слаби да пробију јаке и добро брањене совјетске положаје код Луге. Због тога се 41. оклопни корпус повратио нешто на запад а затим кренуо на север, у правцу Ивановског. Не наишавши на јачи совјетски отпор на овом правцу, оклопне снаге брзо су напредовале и након 130 км усиљеног марша, 13. јула избиле на р. Лугу, 20 – 35 км југоисточно од Кингисепа. Совјетске јединице нису очекивале напад на овом делу фронта, те су биле изненађене. Немци су, без већег отпора, 14. јула заузели мост на р. Луги код Ивановског а следећег дана и код Б. Сабска и образовали код њих мостобране. Јединице Лушке оперативне групе, које су на овом делу фронта биле малобројне, добиле су убрзо појачања. Низом противудара и врло ефикасним дејством авијације Северног фронта и Балтичке флоте био је заустављен продор 41. оклопног корпуса а оклопне јединице нашле су се у незгодној ситуацији, јер је снабдевање, услед слабих и расквашених путева, било недовољно и нередовно, а снаге на мостобранима остале су без муниције и других потреба. Немци су се брзо снашли, поправили путеве и после тешких борби и знатних губитака, успели да задрже оба мостобрана.

Немачки 56. оклопни корпус пробио је 10. јула совјетске положаје југоисточно од Пскова и до 14. јула предњим деловима избио западно од Симска. Команда Северозападног правца брзо је реаговала наредивши да се из рејона места Солци и Дно изврши концентричан противудар на уклињене немачке снаге. Овај двоструки противудар изведен је између 14. и 18. јула, и совјетска 11. армија, уз подршку авијације, успела је да одсече 8. оклопну дивизију од главних снага 56. оклопног корпуса. Немци су били приморани да се повуку на запад око 40 км и да 19. јула привремено обуставе наступање према Новгороду, све до пристизања 16. армије на р. Лугу.

Јужно од Острова, почев од 10. јула, главне снаге немачке 16. армије постепено су потискивале совјетску 11. и 27. армију, које су се под борбом повлачиле ка линији Стара Руса – Холм.

У Естонији су Немци у почетку ангажовали слабе снаге 18. армије (само две пешадијске дивизије и један одред 1. корпуса), које до 22. јула нису постигле никакав успех, јер је совјетска 8. армија упорно бранила положаје Пјарну – Тарту. Али, увођењем још три нове дивизије, они су изменили однос снага у своју корист, што им је омогућило да пробију совјетске положаје и да до 7. августа избију на јужну обалу Финског залива у рејон места Кунде (у ствари, Немци су пребацили тежиште у Естонију, иако је ратним планом било предвиђено да главне снаге 18. армије дејствују источно од Чудског језера). Овим је совјетска 8. армија у Естонији била раздвојена у две групе (свака јачине једног корпуса). Једна група (11. пешадијски корпус) одступала је у правцу Нарве, а друга (10. пешадијски корпус) у правцу Талина, где је образовала мостобран. Талин је остао једина лука преко које је вршено снабдевање 10. корпуса. По наређењу Врховне команде требало је да се задржи Талин што дуже. Међутим, одбрана није раније припремљена, и тек пред непосредином опасношћу почело је утврђивање положаја. У граду је организована производња мина, флаша са запаљивом смесом и других потреба. У одбрани талинског мостобрана учествовала је и морнаричка пешадија формирана од посаде крстарице „Киров“. Сем тога, неколико разарача и топовњача пружило је јединицама на мостобрану знатну ватрену подршку. Немачки притисак на мостобран био је врло јак. Пошто се положај снага код Талина сваким даном погоршавао, команда Северозападиног фронта, у сагласности са Врховном командом, наредила је 26. августа евакуацију флоте и свих снага из Талина за Кронштат и Лењинград. У то су време главне снаге немачке 18. армије поселе и минирале обалу Финског залива. Међутим, захваљујући великом искуству посаде и умешности и храбрости морнара, евакуација је обављена без већих губитака. Увече 28. августа, када су уличне борбе у граду већ отпочеле, испловио је први транспорт, а затим су следили остали. Немачка авијација била је активна. Бродови су се провлачили између многобројних минских поља. До 30. августа завршено је пребацивање главних снага. Ратни бродови који су пратили ове транспорте отпловили су у Кронштат, док су јединице из Талина евакуисане у Лењинград. Од почетка септембра до 19. октобра Немци су заузели и балтичка острва пред улазом у Ришки залив.

Тако је 8. армија упорном одбраном у Естонији привезала за себе пет немачких дивизија и на тај начин олакшала одбрану снага на лењинградском правцу.

Пошто су обезбедили четвороструку надмоћност, Финци су 10. јула прешли у напад између Ладошког и Оњешког језера. Под притиском знатно надмоћнијих снага, совјетска 7. армија, чије су три дивизије биле развучене на широком фронту, била је принуђена на повлачење. Да би се задржало наступање финских снага, извесне јединице 23. армије повучене су с Карелијске превлаке и пребачене ка Петрозаводску и Олонецу, што је помогло да се 30. јула зауставе Финци на линији Поросозеро (70 км североисточно од Суојарвија) – Сотозеро (15 км југозападно од Сјамозера) – р. Тулокса (25 км северозападно од Олонеца).

Према томе, после двадесетодневних борби, од 10. до 30. јула, совјетске јединице су задржале немачке и финске снаге и нанеле им знатне губитке. Тако је план Немаца да брзо заузму Лењинград осујећен жилавом и упорном одбраном совјетских снага. У овоме је значајну помоћ пружио и Западни фронт, који је у смоленској операцији привезао за себе знатне немачке снаге и на тај начин спречио упућивање 3. оклопне групе из групе армија „Центар“ у групу армија „Север“.

Па ипак, положај Лењинграда био је тежак. Немци су на појединим правцима избили до на 100 км од града, док су Финци на северу такође озбиљно угрозили град и његову позадину. И поред знатних губитака, и врло јаког отпора Северног и Северозападног фронта, Немци су одлучили да продуже офанзиву на Лењинград, рачунајући да су се совјетске снаге у претходним борбама истрошиле и да за одбрану града не располажу резервама. У директиви бр. 34 од 30. јула Хитлер је наредио да група армија „Север“ продужи офанзиву на Лењинград, заузме га пошто-пото и успостави везу с Финцима. У духу поменуте директиве, та група армија је почетком августа прегруписала своје снаге и за напад на Лењинград формирала три јаке ударне групе:

  • Северну, јачине 5 дивизија (2 оклопне и 1 моторизована ддвизија 41. оклопног корпуса и 2 пешадијске дивизије из 18. армије), са задатком да с мостобрана Ивановско и Б. Сабск наступи преко Красногвардејска и Красног Села у правцу Лењинграда;
  • Лушку, јачине 3 дивизије (2 пешадијске из 18. армије и 1 моторизована дивизија из 56. оклопног корпуса), код Луге, са задатком да напада дуж пута Луга – Лењинград;
  • Јужну, јачине 7 дивизија (1 моторизована из 56. оклопног корпуса и 6 пешадијских дивизија из 16. армије), северозападно од Шимска, са задатком да наступа правцем Новгород – Чудово, избије југоисточно од Лењинграда, споји се с финским снагама и тако пресече све комуникације ка Лењинграду.

Групу армија подржавао је 8. ваздухопловни корпус.

Крајем јула и почетком августа совјетске јединице су предузеле опсежне мере да што боље учврсте и изграде положаје за одбрану Лењинграда. Утврђен је и део обале Финског залива и Ладошког језера који је обухватао Лењинград. Обалска одбрана је појачана оруђима већег домета (од 262 оруђа 78 их је било калибра 180 – 406 мм). Авијација Балтичке флоте и противавионска артиљерија са бродова и обале укључене су у систем противваздушне одбране Лењинграда. У самом граду изграђено је око 4 600 склоништа, у која се за време напада из ваздуха могло сместити до 900 хиљада људи. На прилазима и у самом граду ископани су ровови и подигнуте барикаде и разне друге препреке. Доведене су нове и свеже јединице, које је, по директиви Врховне команде, требало првенствено употребити за противударе. Тако је 34. армија додељена Северозападном фронту са задатком да наноси удар из рејона Старе Русе у бок немачких оклопних јединица (56. оклопног корпуса) које су дејствовале ка Новгороду. Ваздушне снаге такође су повећане. Организацији дубоке одбране поклоњена је велика пажња. Команда Северозападног правца поделила је 23. јула Лушку оперативну групу на три самостална сектора (Кингисепски, Лушки и Источни) и непосредно их потчинила команди Северног фронта. Овом мером је побољшано руковођење и јединицама дата већа самосталност у операцијама. Источни сектор је доцније прерастао у самосталну армију која је била потчињена Северозападном фронту. У циљу појачања одбране Лењинграда формирано је у самом граду десет дивизија последње одбране. И поред побројаних мера, совјетска одбрана имала је и знатне слабости: слабе резерве у армијама и оперативним групама, мала густина снага и средстава на појединим правцима, недовољно фортификацијско уређење неких положаја и др.

У циљу опкољавања и заузимања Лењинграда, финска Југоисточна армија на Карелијској превлаци напала је 31. јула знатно слабију совјетску 23. армију, која је, после упорних одбрамбених борби у току августа, тек 1. септембра одступила на стару совјетско-финску границу, где је зауставила напредовање Финаца.

Између Оњешког и Ладошког језера финска Карелијска армија, ојачана с четири нове дивизије, напала је 10. августа совјетску 7. армију. У току упорних борби у августу и септембру ова совјетска армија успешно је задржавала Финце, а почетком октобра успела је да их заустави на р. Свир, где се фронт стабилизовао све до 1944. године.

Мали бродови Ладошке ратне флотиле пружили су знатну помоћ својим трупама: штитили крилне јединице 23. и 7. армије, пребацивали преко језера људе, муницију и храну, успешно тукли финске колоне које су напредовале дуж језера.

Немачки 41. оклопни корпус прешао је у напад 8. августа из мостобрана код Ивановског и Б. Сабска, али су га задржале јединице Кингисепског сектора. Тек када су Немци увели јаче оклопне снаге, јединице Кингисепског сектора отпочеле су одступање према истоку и североистоку. По избијању на железничку пругу Кингисеп – Красногвардејск, 41. оклопни корпус упутио је део снага у правцу Кингисепа да пресече одступницу совјетским јединицама (11. корпус 8. армије) које су се налазиле западно од р. Нарве. Међутим, делови совјетске 8. армије, под заштитом бродова Чудске ратне флотиле, повукли су се правовремено из овог угроженог рејона и стигли су код Копора (а с њима и морнари флотиле, пошто су претходно потопили своје бродове), где су ојачали снаге Кингисепског сектора. Главне снаге 41. оклопног корпуса избиле су 21. августа у рејон Красногвардејска. Тада је командант корпуса наредио 8. оклопној дивизији да изврши напад ка југу, дуж пута Красногвардејск – Луга, и избије у позадину совјетских снага које су задржавале немачки продор преко Луге. Ова оклопна дивизија пресекла је пут и железничку пругу Луга – Лењинград јужно од Красногвардејска и 30. августа се спојила с јединицама 56. оклопног корпуса и 16. армије североисточно од Луге. Због тога се известан део совјетских снага Лушког сектора нашао у окружењу. Не успевши да се пробију на север, ове су се снаге половином септембра пробијале по деловима на исток, према р. Волхову.

Упорном одбраном делова совјетске 42. армије код Красногвардејска осујећен је покушај немачких снага да се пробију ка Лењинграду. Овоме је умногоме допринела совјетска 8. армија, која је из рејона Копорског платоа, уз подршку бродске и обалске артиљерије, извршила низ противудара у бок 18. армије. Тиме је немачко командовање било присиљено да већи део 18. армије поврне у правцу Копорског мостобрана ради бочног обезбеђења групе упућене преко Красногвардејска у правцу Лењинграда. Почетком септембра совјетске снаге на красногвардејском правцу држале су линију Копорски залив – Ропша – Красногвардејск.

Немачки напад код Луге почео је 10. августа. И поред ангажовања јаких снага Немци нису постигли никакав успех, па су били приморани да обуставе нападе.

Немачка 16. армија успела је 13. августа да пробије одбрану совјетске 48. армије у рејону Шимска. Услед јаког дејства немачке авијације, совјетске јединице су биле дезорганизоване и присиљене да се повлаче ка Новгороду, где је на брзу руку формирана Новгородска оперативна група. Немци су мањим снагама овладали западним делом Новгорода а главним снагама продужили наступање према Чудову, које су заузели 20. августа. Совјетска 34. армија и део 11. армије прешли су 12. августа у противудар из рејона Старе Русе у бок немачких снага на новгородском правцу. Продирући ка северозападу ове армије су успеле да немачки 10. корпус набаце на Иљемењско језеро, и запрете му окружењем, док су делом снага угрожавали позадину немачке главне групе. Изненађени брзим и неочекиваним успехом совјетских снага, које су до 14. августа продрле у дубину њиховог распореда до 60 км, Немци су пребацили две моторизоване дивизије и команду 56. оклопног корпуса из рејона Новгорода и Луге ради заустављања совјетског противудара. Ове немачке снаге, у садејству са 10. корпусом, подржане авијацијом 8. ваздухопловног корпуса, успеле су до 25. августа да потисну 34. армију на р. Ловат, а средином септембра до линије: језера између Демјанска и Осташкова, где је фронт стабилизован. Совјетски противудари приморали су Немце да успоре наступање 18. армије и 4. оклопне групе и убрзају пребацивање 39. оклопног корпуса (једне оклопне и две моторизоване дивизије) из састава групе армија „Центар“ у рејон Старе Русе, а нешто касније у рејон Чудова, ради појачања снага на правцу главног удара.

Хитлер је, заповешћу од 21. августа 1941, наредио групи армија „Север“ да окружи Лењинград и успостави везу с Финцима.

Ради ефикасније одбране Лењинграда совјетска Врховна команда је 23. августа поделила Северни фронт на Карелијски за одбрану Карелије, и Лењинградски за непосредну одбрану Лењинграда. После поделе Северног фронта, команда Лењинградског фронта је била у могућности да све своје снаге ангажује у одбрани Лењинграда, што јој је био основни задатак. За обезбеђење левог, слабијег, бока овог фронта и споја са Северозападним фронтом пребачена је у рејон Волхова 54. армија, а јужно, на десну обалу р. Волхов, пребачена је 52. армија, обе под непосредном командом Врховне команде. Да би могла непосредно руководити фронтовима, Врховна команда је 30. августа расформирала Северозападни правац, те су јој тада сви фронтови били непосредно потчињени.

Немачка група из рејона Кременово – Чудово (1. и 28. корпус и 39. оклопни корпус), уз јаку подршку 1. ваздухопловне флоте и 8. ваздухопловног корпуса, продужила је 25. августа наступање у правцу Лењинграда. Слаба 48. армија (око 10 000 људи) на левом крилу Лењинградског фронта није могла да заустави немачко наступање, већ је предузела повлачење – делом ка Киришију, а делом ка Пушкину. Тако је правац ка Мгу остао незаштићен, што је немачки 39. оклопни корпус искористио и усмерио своје дејство баш у том правцу. Не наишавши на јачи отпор, он је заузео Мгу и Шлисељбург, и тиме пресекао копнену везу Лењинградла са унутрашњошћу; затим је 29. августа заузео Колпино, али даље није могао продрети због снажног отпора совјетске 55. армије у утврђеном слуцко-колпинском рејону. Покушај Немаца да пређу р. Неву и успоставе везу с финским снагама на Карелијској превлаци био је осујећен совјетским отпором. Положај бранилаца Лењинграда веома је погоршан,, јер је снабдиевање могло да се врши само преко Ладошког језера или ваздушним путем. Од 4. септембра, из рејона Тосна, Немци су отпочели да туку Лењинград оруђима 240 мм.

Почетком септембра фронт немачке групе армија „Север“ протезао се линијом: Копорски залив – Ладошко језеро – р. Волхов – Новгород. У немогућности да расположивим снагама продужи наступање на ширем фронту, немачко командовање је одлучило да изврши напад у врло уској зони, од Ропше до Колпина, што би омогућило да се униште совјетске снаге у красногвардејском и слуцко-колпинском утврђеном рејону, а затим овлада Лењинградиом. Ради извршења ове замисли формиране су две ударне групе: једна, главна, западно од Красногвардејска, јачине 8 дивизија, са задатком да наступа правцем Красно Село – Урицк – Лењинград; друга, помоћна, југоисточно од Колпина, јачине 3 дивизије, да наступа дуж ауто-пута за Лењинград.

После прегруписавања Немци су ујутро 9. септембра прешли у напад. Уочи тога дана они су Лењинград обасули снажном артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха. Бачено је више од 6 000 запаљивих бомби, које су изазвале многобројне пожаре и знатне губитке цивилног становништва. У току огорчених борби у рејону Красногвардејска, немачка главна група је успела да заузме град и да до 18. септембра потисне јединице совјетске 42. армије до линије Лигово – Пулково. Продор Немаца преко ове линије ка Лењинграду осујећен је упорном и жилавом одбраном совјетских јединица; само уз велики напор и губитке они су успели да избију на Фински залив код Стрељње и одсеку неколико јединица совјетске 8. армије од осталих снага фронта. У рејону Колпина совјетске јединице су одбиле све нападе немачке помоћне групе, која је била принуђена да се задржи на полазним положајима. Снаге Лењинградског фронта успеле су, најзад, 26. септембра да зауставе Немце и принуде их да пређу у одбрану.

Значајну улогу у овим операцијама одиграле су совјетске јединице из приморског мостобрана Копорски залив – Стрељња, које су противударима ка Красном Селу, у бок и позадину немачке главне ударне групе, привукле на себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану снага јужно од Лењинграда.

Пошто су у међувремену упутили за појачање групе армија „Центар“ 4. оклопну групу и 8. ваздухопловни корпус, Немци су одустали од покушаја да заузму Лењинград, па су одлучили да појачају блокаду и да систематском артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха униште град и његово становништво. Исто тако они су обуставили нападе источно од Ладошког језера, одакле су знатне снаге морали упутити ка Лењинграду, ради блокаде. Међутим, делови совјетске 8. армије с мостобрана код Оранијенбаума и делови 54. и 52. армије из рејона Лењинграда отпочели су жестоке противударе чиме су отежали организацију и учвршћење одбрамбених положаја непријатеља.

Совјетским копненим снагама садејствовале су Балтичка флота и Ладошка ратна флотила. Флота их је активно помагала артиљеријом и авионима, док им је Ладошка ратна флотила обезбеђивала бокове, а за време блокаде Лењинграда снабдевала их муницијом и осталим потребама, и вршила евакуацију болесних и рањених.

Одбрани Лењинграда знатно су допринели радници и остали становници производећи потребна материјална средиства за фронт.

Према томе, у операцијама на лењинградском правцу Немци нису постигли очекиване резултате: да униште совјетске снаге у балтичким земљама; да се споје с Финцима; да заузму Кронштат и Лењинград. Они су успели само да овладају Прибалтиком, већим делом лењинградске области, главним базама у Финском заливу и Балтичком мору и да блокирају Лењинград с копна.

Совјетске јединице и становништво у рејону Лењинграда били су у веома тешкој ситуацији, јер су се дотур и евакуација могли вршити само преко Ладошког језера и ваздушним путем, са врло ограниченим могућностима. У тако тешким условима, браниоци Лењинграда – све до разбијања блокаде у јануару 1943. године – показали су херојско држање.

Јединице Лењинградског и Северозападиног фронта везале су за себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану Москве.

Довођењем свежих снага из дубине територије, совјетска Врховна команда је учинила да се однос снага на лењинградском правцу промени у корист совјетских једииница што је омогућило да се заустави немачко наступање. Овим је осујећен и немачки ратни план којим је предвиђено да се, после заузимања Лењинграда и спајања с Финцима, основне снаге немачке групе армија „Север“ упуте у југоисточном правцу, ка Москви, радии тешњег садејства са групом армија „Центар“.

У овом периоду Немци су почетком септембра обновили наступање у правцу Мурманска, али су задржани снажним отпором совјетске 14. армије, коју је успешно подржавала Северна флота и авијација. Сем тога, Северна флота је штитила сопствене комуникације од Архангелска до Мурманска и совјетских поседа на Арктику, нападајући истовремено и немачке комуникације, нарочито подморницама.

Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар” било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.