Graf Zeppelin, носач авиона

Немци су након 1933. започели размишљања о могућности да изграде сопствени носач авиона. Задатак израде прелиминарног нацрта носача авиона добио је Вилхелм Хаделер, који се те 1934. налазио на позицији асистента професора Поморских конструкција на берлинском Техничком универзитету; Хаделер је израдио нацрт носача авиона депласмана 22 000 тона, који је могао да укрца 50 авиона и плови максималном брзином од 35 чворова.

Graf Zeppelin

Поморски споразум, постигнут 18. јуна 1935. између Велике Британије и Немачке са циљем регулисања величине немачке ратне морнарице, дозвољавао је Немачкој градњу носача авиона укупног депласмана до 38 500 тона. Сходно томе, Немци су решили да Халдеров пројектовани носач смање на 19 250 тона, како би у оквиру дозвољене тонаже могли да изграде два носача авиона. Истовремено, то је значило да би немачки носач, грубо гледано, био сличних димензија и капацитета као и британски носачи авиона тог доба.

Интересантно је напоменути да је делегација немачке морнарице 1935. године боравила у  Јапану, где је разгледала носач Akagi, како би прикупили података о специфичностима конструкције носача авиона. Већ следеће године се полажу кобилице за два носача авиона у бродоградилишту  Deutsche Werke у Килу, под називом Flugzeugträger А и B. Било је планирано да се заврше до краја 1940, али се то никада није догодило.

Поринуће носача авиона Graf Zeppelin, 8. децембра 1938. године у Килу

Априла 1940, преношењем тежишта у изградњи бродова са површинских на подморнице, заустављена је изградња како носача авиона тако и свих великих ратних бродова који су се налазили у немачким бродоградилиштима. Већ уграђени топови су демонтирани и коришћени у обалској одбрани у Норвешкој. Недовршени бродови су отегљени у Готенхафен.

Током 1942. је постало очигледно да су Немачкој за даље операције површинских састава потребни носачи авиона, тако да су радови настављени. Завршетак изградње је пројектован за зиму 1943. За матичну луку је одређен Дронтхеим, на јужном делу Фаеттенфјорда. Истовремено, неколико крстарица је чекало преуређење у носаче авиона (Potsdam, Gneisenau, Europa и Seydlitz). Децембра 1942. године Graf Zeppelin бива отегљен назад у килско бродоградилиште на завршетак радова.

Graf Zeppelin у Готенхафену, снимљен 6. фебруара 1942. године

Проблеми у завршетку радова су остали. Херман Геринг, командант ваздухопловства, вређао се било каквим нападом на свој ауторитет и сваком приликом је ометао адмирала Редера. У морнаричким круговима, Редер налази на опозицију у адмиралу Деницу, подморничару.

Адмирал Редер је још 1942. био оптимиста и најавио је Хитлеру да је степен изградње носача авиона Graf Zeppelin достигао 85% , те да ће бити готов за годину дана, док ће још годину дана требати за увежбавања посаде и поморска испитивања.

Иако је Хитлер уверавао Редера да ће носач бити изграђен, његов рат са Герингом није престајао. Геринг је свој немар према морнаричком ваздухопловству показао извештавањем Хитлера и Редера да ће морнарички авиони који су наручени за носач бити готови тек 1944. године.

По наговору Редера, Хитлер наређује Герингу да произведе авионе за носач. Под таквим притиском, Геринг нуди реконструисану верзију авиона Junkers Ju87B и Messerschmitt Bf 109 E-3 који су се у то време повлачили из јединица прве линије. Редер је био незадовољан, али је ипак прихватио понуђене авионе (заједно са условљавањем да летачко особље буде под командом немачког ратног ваздухопловства). Ово је утицало на продужетак времена изградње, јер се морала мењати полетно слетна стаза.

Морнаричка верзија Штуке

Хитлер 1943. бива разочаран својом ратном морнарицом. Редер одлази у пензију на свој захтев, а на његово место долази адмирал Дениц. Изградња носача, у то време завршеног 95%, бива одмах обустављена.

Како се крај рата приближио, носач је потопљен у плитким водама бродоградилишта Штетин 25. априла 1945, непосредно пред улазак Црвене армије у град.

У совјетским рукама.

Судбина носача по завршетку рата није била јасна. Према одредбама трипартитне комисије, бродови класе Ц (оштећени или потопљени) су требали бити потопљени у дубоким водама до 15. августа 1945. године. Уместо тога, Совјети одлучују да поправе брод. Марта 1946. га ваде са дна и тегле га за Лењинград, натовареног контејнерима у којима су били неуграђени делови конструкције брода и опљачкане машине пољских и немачких фабрика. Последња позната фотографија носача је тада и снимљена.

Дуго после тога није било никаквих информација. Постојале су разне спекулације о судбини брода. Нагађано је да је брод ударио у мину и потонуо негде на путу између Свинемундеа и Лењинграда.

Након отварања совјетских архива, на ову мистерију пада ново светло. Брод је дотегљен у Лењинград, где добија нову ознаку, ПО 101 (брод база 101). Совјети су се надали да ће га моћи поправити. Међутим, кад се видело да је то непрактично, одустали су, и одвукли брод у рејон Свинемундеа, где им је служио као брод-мета. Средином априла, тачније 16. априла 1947. натоварен је муницијом како би представљао што вернију мету и потом гађан са бродова и из авиона. Овиме су испунили одредбе Трипартитне комисије и у исто време стекли одређена искуства у нападу на носаче авиона, јер је хладни рат увелико трајао. Након 24 примљена поготка, брод је још увек био на површини, тако да је морао бити докрајчен торпедима.

Последња фотографија, настала приликом потапања од стране Совјета.

Позиција олупине није била позната све до испитивања подморја од стране пољске нафтне компаније Petrobaltic, који су 16. јула 2006. наишли на олупину дугу 265 метара, 55 км северно од пољског града Владиславово. Пољска морнарица је 26. јула 2006. потврдила откриће помоћу ронилица са брода ORP Arctowski, чиме је прича о немачком носачу авиона добила свој епилог на дубини од 86 метара.

Слика носача настала сонаром

Градња другог брода исте класе, Flugzeugträger B, започета је у јесен 1938. године у бродоградилишту Krupp Germaniawerft у Килу, али су радови обустављени са почетком борбених дејстава. Брод је изрезан фебруара 1942. године, са циљем обезбеђења материјала за први брод, Graf Zeppelin.

ТТ карактеристике

Депласман 33 500 т
Дужина 262,5 м
Ширина 36,2 м
Газ 8,5 м
Погон 4 турбине снаге 200 000 КС
Брзина пловљења 33,8 чв
Аутономија пловљења 8 000 М брзином од 19 чв
Посада 1720 чланова
Наоружање 16 х 150 мм
12 х 105 мм
22 х 37 мм
28 х 20 мм
Оклопна заштита појас: 100 мм
главна палуба: 60 мм
летна палуба: 45 мм
Аеро компонента 42 авиона
1930: 30 ловаца 12 бомбардера
1939: 12 ловаца, 30 бомбардера

 

Amagi, носач авиона

Amagi, јапански носач авиона класе Unryu, носач који је изграђен крајем Другог светског рата и никада није укрцао своје авионе; рат је провео у јапанским територијалним водама. Своју каријеру је завршио јула 1945. у поморској бази Куре, када се након америчких удара из ваздуха преврнуо. У старо гвожђе је изрезан 1946. године.

Јапанска царска морнарица је, у времену које је претходило рату на Пацифику, намеравала да изгради велику флоту носача авиона. Како би их брзо изградили, пројекат нових носача авиона је био заснован на класи носача авиона Hiryu. Тако настала класа Unryu била је врло слична својој основи и једноставна за градњу, али се разликовала по томе што је острво било уграђено на десном боку. Нови носач је могао да укрца 63 авиона, у два хангара, а авионе је помоћу два лифта допремао на летну палубу.

Носач Amagi је наручен под привременом ознаком 5001, као део Петог програма наоружавања флоте из 1942. године. Ово је био масиван флотни програм, намењен надокнађивању губитака насталих код Мидвеја, усмерен на носаче авиона и авионе. Првобитни план је предвиђао градњу шеснаест носача авиона класе Unryu, али их је на крају изграђено свега три, међу њима и Amagi.

Кобилица носача авиона је положена у бродоградилишту компаније Мицубиши у Нагасакију, 1. октобра 1942; у море је поринут 15. октобра 1943, док је опремање брода завршено 10. августа 1944. У поморски арсенал Куре упловљава фебруара 1945, када крећу радови на маскирању брода. У то време, ваздухопловна група која је требала бити укрцана на носач, 601. ваздухопловна група, била је ангажована у бици за Иво Џиму. У периоду од 10 .до 24. фебруара извршен је кратак ремонт, да би 19. марта авиони из састава TF58 напали луку и лако оштетили носач авиона. Средином априла, носач је везан и закамуфлиран у луци Куре.

Иако закамуфлиран, 24. јула га лоцирају и нападају авиони из састава TF38; брод је погођен са две бомбе. Бомба масе 230 кг је детонирала у близини крменог димњака, тешко га оштетивши. Бомба масе 910 кг је пробила летну палубу и детонирала у горњем хангару, између лифтова. Експлозија бомбе је однела секцију хангара дуине  50 м. Летна палуба између лифотва била је уништена у дужини од 61 м. У палуби горњег хангара је начињен отвор пречника 7,6 м. Парчад бомби које су пале поред носача, на неколико места су пробили оплату и изазвали продор воде; потопљени су једна муницијска комора, два машинска простора са отловима и леви крмени машински простор.

Командант брода је касније током дана издао наређење за напуштање брода; у вечерњим часовима, носач је још увек плутао, уз приметни нагиб на леви бок и прамчани трим. У наредних пар дана, још неколико простора је напуњено водом, тако да је носач сео на дно луке. Американци су 28. јула извршили још један напад на брод, који је резултовао још већим нагибом брода. Amagi се преврнуо наредног дана у преподневним часовима. Нису познати подаци о људским жртвама, али се верује да ако их је и било – да су вероватно мали.

Брод је из флотне листе избрисан 30. новембра, а радови на подизању брода започети су 5. децембра. Брод је коначно подигнут 31. јула 1946, док је резање брода у старо гвожђе потрајало до 12. децембра 1947.

ТТ карактеристике
Tип носач авиона
Депласман 20 450 т
Дужина преко свега 227,35 м
Ширина 22 м
Газ 8,73 м
Погонска група 8 парних котлова Kampon, 4 парне турбине,
4 осовинска вода, снага погона 152 000 КС
Брзина пловљења 34 чв
Посада 1595 чланова
Радијус пловљења 8000 М брзином од 18 чв
Наоружање 6 х Type 89 калибра 127 мм
13 х Type 96 калибра 25 мм
6 ПАР лансера калибра 120 мм
Авио компонента 63 авиона

Activity, носач авиона

Activity, ескортни носач авиона који је током Другог светског рата пловио у саставу британске краљевске морнарице.

Ескортни носач авиона HMS Activity, октобра 1942. године

Ескортни носач HMS Activity је свој живот започео као теретни брод хладњача Telemachus, грађен за компанију Alfred Holt Line. Међутим, британско Министарство ратног транспорта га реквирира и преименује у Empire Activity. Јануара 1942. брод поново мења корисника, овог пута га реквирира Адмиралитет, који је и издао налог за реконструкцију брода у ескортни носач авиона HMS Activity.

То је била друга конверзија трговачког брода у ескортни носач авиона, која је спроведена у британском бродоградлишту. Претходник, ексортни носач авиона HMS Audacity, који је био кратког века, настао је реконструкцијом узапћеног немачког теретног брода Hannover.

Конверзија се није много разликовала од америчких конверзија. Брод је добио узану али дугачку летну палубу, димензија 150 х 20 метара, и један мали лифт на крају летне палубе, који је опслуживао мали хангар, димензија 26,5 х 18 х 6,4 м. Носач није имао катапулт, а од опреме за слетање располагао је са четири жице за хватање авиона и по једном сигурносном жицом и заштитном баријером.

Мали хангар и лифт ограничавали су број укрцаних авиона на свега десет, док су димензије лифта су ограничавале употребу авиона на моделе Swordfish и Martlet.

Swordfish на узаном лифту.

Носач је погоњен са два дизел мотора Burmeister & Wain, снаге 12 000 КС, који су обезбеђивали максималну брзину пловљења од 18 чворова. Све британске конверзије носача авиона имале су дупле пропелере, што је обезбеђивало бољу маневрабилност брода у односу на америчке конверзије.

Потапање немачке подморнице U-288

Оперативна употреба брода у улози ескортног носача авиона започета је 1. јануара 1943, након што су извршена испитивања брода. Октобра 1943. су извршене припреме за употребу носача у првој линији, што је подразумевало праћење конвоја на северном Атлантику. На овом задатку се налази до августа 1944. и за то време успева да својим авионима потопи немачке подморнице U-355 и U-288 (заједно са авионима са носача HMS Tracker), као и да оштети још три подморнице (U-362, U-673 и U-990).

HMS Activity, фебруара 1944.

Након поправки у Клајду (Шкотска), HMS Activity августа 1944. добија задатак да транспортује авионе у Триконмале (Цејлон). Крајем јануара 1945. године, напушта Британију са конвојем KM 39, са новом ознаком (R301), на задатак у Источноиндијској флоти. На путу до одредишта спашава 92 морнара са америчког транспортног брода Peter Silvester, који је 6. фебруара потопила немачка подморница U-862. Остатак рата проводи транспортујући авионе у региону индијског океана, да би одмах након рата добила задатак да отплови за Сингапур и укрца и превезе савезничке ратне заробљенике.

Из оперативне употребе излази по упловљењу у Клајд, а цивилној компанији Glen Lines бива продата 1946. Годину дана касније, под именом Breconshire, започиње свој стари-нови живот теретног брода. У служби остаје до априла 1967, када је изрезан у старо гвожђе.

HMS Activity, након конверзије у теретни брод, овде MV Breconshire

ТТ карактеристике
Tип ескортни носач авиона
Депласман 14 480 т пуни
Дужина преко свега 156,29 м
Ширина 20,27 м
Газ 7,6 м
Погонска група 2 дизел мотора, 2 осовинска вода
12 000 KS
Брзина пловљења 18 чв
Посада 700 чланова
Радијус пловљења 3 600 М
Наоружање 2 х 100 мм
20 х 20 мм
Авио компонента 10 авиона

Giuseppe Miraglia, носач хидроавиона

Италијанска морнарца је током Првог светског рата користила мале хидроавионе и летеће чамце у различитим улогама, које су обухватале и извршавање задатака извиђања, заштите конвоја, противподморничке патроле… Међутим, све ове летелице су полетале са обалских база, иако је у саставу морнарице било тендера за хидроавионе. Након рата, италијанска морнарица је увидела вредност авиона који су се употребљавали са бродова, посебно посматрајући и проучавајући британска искуства.

Сходно томе, италијанска морнарица је проценила да јој је најповољније да изврши конверзију постојећег теретног брода. Избор је пао на трајект Citta di Messina, депласмана 4880 тона, који се налазио у бродоградилишту, у фази изградње. Кобилица овог брода је положена 1921, да би га морнарица откупила две године касније. Радови на конверзији у носач хидроавиона започети су одмах, да би се 1925, на прагу завршетка радова, брод током једне од олуја преврнуо. Спасавање брода вршено је под руководством Умберта Пуљезеа, да би брод након две године, у новембру 1927. био завршен и предат на употребу италијанској морнарици.

Giuseppe Miraglia је имао јединствен профил. За разлику од уобичајених носача хидроавиона, који су за потребе полетања хидроавиона морали да их спусте на воду, Miraglia је имао два фиксна катапулта са којих су хидроавиони полетали на задатак. Један катапулт се налазио на прамцу, док се други налазио на крми, оба изнад великих хангара за смештај хидроавиона. Брод је могао да укрца до двадесет хидроавиона (модела Macchi M.5 и M.7, касније М.18); за прихват хидроавиона на брод користио се немачки систем „Hein mat“.

Хидроавион Macchi M.18

Током тридесетих година, носач хидроавиона је интензивно коришћен у процесу тестирања, како хидроавиона тако и катапулта (постојећих и нових типова). Сваки хидроавион који је пројектован и произведен у Италији, морао је пре усвајања у наоружање иалијанске морнарице да прође тестирања на носачу хидроавиона.

Носач хидроавиона Giuseppe Miraglia је употребљен у Другом италијанско-абисинском рату, као и у Шпанском грађанском рату. Током Другог светског рата, након што је преживео напад Британаца на Таранто, брод је коришћен у Средоземном мору. Након италијанске капитулације, брод са већином остатака италијанске флоте, плови за Малту ради предаје.

На Малти се не завршава прича о овом броду; наиме, британски матични брод за торпедне чамце HMS Vienna је био оштећен током немачког напада на Бари 2. децембра 1943, те је његову улогу привремено преузео Giuseppe Miraglia. Након рата, брод је коришћен за репатријацију, односно повратак италијанских војника у Италију. Након завршетка процеса репатријације, брод служи као пловило за смештај људства и радионице, све до 1950, када је изрезан у старо гвожђе.

ТТ карактеристике
Депласман 5 400 т стандардни, 5 913 т пуни
Дужина преко свега 121,22 м
Ширина 14,99 м
Газ 5,82 м
Погонска група 2 турбине Parsons, 8 котлова Yarrow
Брзина пловљења 21 чв
Посада 296 чланова
Наоружање 4 х 102 мм
12 х 13,2 мм
Оклопна заштита појас 70 мм
палуба 80 мм
Авио компонента 20 хидроавиона

 

Змај, носач хидроавиона

Носач ахидроавиона Змај

Југославија је након Првог светског рата била у изузетно тешкој финансијској ситуацији, што је отежавало модернизацију војске, самим тим и морнарице. Није било могуће набавити нове бродове. Уз морнарицу је 1921. формирано Поморско ваздухопловство, у почетку наоружано трофејним аустроугарским хидроавионима. Ипак, по формирању се наручује пет италијанских хидроавиона, потом немачке, чехословачке… Након што су организоване базе на обали Јадрана, указала се потреба за бродом – тендером за хидроавионе, који ће бити способан да крца хидроавионе, транспортује их од базе до базе, као и да врши спасавање хидроавиона и пилота након удеса.

Услед недостатка новчаних средстава, у немачком бродоградилишту Deutsche Werft је наручен најмањи могући брод, а који би својим капацитетима ипак одговарао потребама Поморског ваздухопловства. Кобилица брода је положена 1928, да би већ наредне био поринут. Како је на снази био Версајски уговор, Змај је морао бити наоружан ван Немачке, где је класификован као „ненаоружани помоћни брод“. Септембра 1929. Змај испловљава за Југославију. У водама Холандије трпи хаварију, када долази до пожара на главном мотору. Овај квар је условио повратак у Хамбург, где ће поправке потрајати до следеће године. Крајем августа 1930. Змај упловљава у Боку Которску, у чијем Арсеналу се завршава опремање и наоружавање брода. У флотну листу улази 1931.

Током употребе, брод је углавном коришћен за превоз резервних делова између хидропланских станица. За спасавање је коришћен једном, и то 1936. у Боки Которској, након превртања хидроавиона типа Dornier Wal (ев. бр. 256). Како Змај није био искоришћен брод, ако се узме у обзир његова намена, команда морнарице је одлучила да га реконструише у минополагач. Реконструкција је обављена 1937, када заједно са разарачем Дубровник и подморницама Храбри и Смели иде на крстарење. Командни брод флоте постаје 1939.

Под немачком заставом, Drache

Пред избијање Другог светског рата, Змај одлази на полагање минских препрека у Кварнеру и пред Шибеником. Након капитулације Краљевине Југославије, Змај прелази у италијанске, а недуго затим у немачке руке. Немци га у састав своје морнарице уврштавају као брод за спасавање летелица (Flugzeugbergungsshiff), када и добија ново име – Drache. Немци су ојачали ПВО брода уградњом митраљеза Breda M38 калибра 15 мм и два топа Flak 30 калибра 20 мм. Брод добија и клизаче дубинских бомби. Пред 1943. брод је рекласификован у транпортни брод и послат у Егеј. Април 1942. га затиче у Трсту, где се налази на ремонту.  Ремонт, током којег је преграђен у минополагач способан да укрца и положи 240 мина, трајао је до августа  1942. Самарица носивости 6,5 тона, која је раније коришћена за подизање хидроавиона на брод, сада је замењена са две мање, док је сам стуб самарице обложен лимом и тиме добио изглед димњака. Када је реч о наоружању, уграђена су два топа калибра 105 мм, пет топова калибра 37 мм и шест топова калибра 20 мм. Августа месеца, након ремонта, Змај креће у полагање минских препрека у Егејском мору. Након капитулације Италије, Змај учествује у операцији Eisbär, када превози припаднике пука Бранденбург на острво Кос.

Најуспешнија операција у којој учествује Змај је свакако било полагање минских препрека код острва Псеримос и Калимнос у Додеканезу, на које наилазе разарачи HMS Hurworth, Adrias (грчке морнарице) и HMS Eclipse.

Током 1944. долази до поновног пренаоружавања брода, када се уместо топова калибра 105 мм уграђују топови калибра 88 мм, а сама ПВО брода се ојачава уградњом два четвороцевна топа калибра 20 мм.

Крајем септембра 1944, Змај је нападнут од стране британских авиона. Брод се налазио на сидришту код острва Самос, када су га напали авиони типа Bristol Beaufighter. Зрна са авиона успевају да изазову пожар на броду, који изазива експлозију и потонуће брода (у  1725). Олупина је остала на том месту до 1967, када је коначно изрезана у старо гвожђе.

Носач хидроавиона Змај (горе) и минополагач Drache (доле)

 

ТТ карактеристике
Депласман 1870 т
Дужина преко свега 83 м
Ширина 13 м
Газ 4 м
Погонска група 2 х дизел мотор МАН, укупне снаге 3260 КС
Брзина пловљења 15 чв
Даљина пловљења 4 000 М
Посада 145 чланова
Наоружање 2 х 83,5 мм Škoda vz.22
2 х 40/II мм 31/2 Škoda
Авио компонента хидроавион de Havilland DH.60 Moth