Иван Черњаковски

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Борис Михаилович Шапошњиков

Борис Михаилович Шапошњиков (Бори́с Миха́йлович Ша́пошников), рођен је 2. октобра 1882. у Златоусту поред Чељабинска. Руској царској војсци се прикључио 1901. године. Девет година касније је завршио војну школу, а током Првог светског рата је стекао чин пуковника. Оно што је било чудно за официра царске војске његовог ранга, подржао је Револуцију и 1918. се придружио Црвеној армији.

Шапошњиков је био један од неколицине високих официра Црвене армије са војним образовањем, тако да је 1921. постављен у Генералштаб, где је службовао до 1925, када бива постављен за команданта Лењинградског војног округа. Од 1928. до 1932. командује Московским војним округом, а потом Приволжским војним округом. За команданта војне академије Фрунзе постављен је 1932, а три године касније је враћен на место команданта Лењинградског војног округа. На место начелника Генералштаба је постављен 1937, као наследник Александра Илича Јегорова, жртве Стаљинове чистке. Маршал Совјетског Савеза постаје 1940. године.

Упркос својој прошлости царског официра, Шапошњиков је стекао углед и Стаљиново поверење. Могуће је да га је чистке спасило то што је тек 1930. постао члан Комунистичке партије. Цена којом је платио свој опстанак била је сарадња у уништењу Тухачевског и многих других колега.

На срећу по Совјетски Савез, Шапошњиков је био брилијантни војни ум, штабних склоности. Кобиновао је своје таленте и успео да изгради систем командовања у Црвеној армији након спроведених чистки. Шапошњиков план за брзу изградњу Црвене армије прихваћен је 1939. Иако план није био завршен до немачке инвазије на Совјетски Савез јуна 1941, довољно је био узнапредовао да спаси Совјетски Савез од потпуне катастрофе.

План инвазије на Финску 1940. био је дело Шапошњикова, али је Климент Ворошилов изабрао да га игнорише, јер му је деловао сувише песимистички. Зимски рат није био успешан, тако да је августа 1940. Шапошњиков поднео оставку на место начелника Генералштаба. Званичан изговор за оставку била је болест Шапошњикова. У време немачке инвазије, Шапошњиков је реактивиран на месту начелника Генералштаба (до новембра 1942.). Каријера је прекинута 1943. због болести, када постаје командант војне академије Ворошилов. На том месту се налазио све до смрти 1945. године.

Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Иван Устинович Харченко

Иван Устинович Харченко (укр. Іван Устинович Харченко, 23.септембра 1918 – 1. јула 1989), инжињеријски пуковник, Херој Совјетског Савеза.

Харченко је рођен у селу Комаровка, у земљорадничкој породици. Завршио је седам разреда школе и запослио се као столар у фабрици у Химки. Црвеној армији се придружио 1938. године.

Током Другог светског рата се налазио на дужности командира вода. Учествовао је у деактивирању више од 50 000 експлозивних направа, укључујући бомбе, мине и артиљеријске гранате током битке за Стаљинград и Кијев. За учињено дело у деминирању експлозивних средстава проглашен је Херојем Совјетског Савеза, те одликован Златном звездом и Орденом Лењина.

Након Другог светског рата је наставио војничку каријеру, све до 1964. када је пензионисан. Преминуо је 1989. године.

Михаил Николејевич Тухачевски

Михаил Николајевич Тухачевски (рус. Михаи́л Никола́евич Тухаче́вский), Маршал Совјетског Савеза, начелник штаба Црвене Армије (1925-1928) и једна од најпознатијих жртава Велике чисте Јосифа Стаљина.

Тухачевски је рођен 16. фебруара 1893. у Сафоновској области, у осиромашеној аристократској породици. Његов прадеда Александар Тухачевски, био је пуковник руске царске војске. Након завршетка Московске војне школе 1912, прелази у Александровску војну школу, коју завршава 1914. По избијању Првог светског рата, придружује се Семјеновском гардијском пуку, у чину потпоручника.

Немци га фебруара 1915. заробљавају, а након четири неуспешна покушаја бекства пребацују га у тврђаву Инголштад. У овом затвору упознаје и Шарла де Гола, тада капетана.

Његов пети покушај бекства био је успешан, и након преласка немачко-швајцарске границе, септембра 1917. се враћа у Русију. Након Октобарске револуције, Тухачевски се придружује Бољшевичкој партији и упркос свом пореклу, игра важну улогу у Црвеној Армији.

У Црвеној Армији напредује брзо, захваљујући својим способностима. Један од задатака који му је током Грађанског рата поверен била је и одбрана Москве. Командант 5. армије постаје 1919, када предводи и операцију заузимања Сибира од снага адмирала Колчака. У борбама је користио концентрисане нападе на непријатељска отворена крила, након ћчега би извршио обухват.

Помогао је и у поразу генерала Антона Дењикина на Криму, 1920. године. Фебруара 1920. води офанзиву на Кубан, користећи коњицу да омета непријатељску позадину. У повлачењу које је уследило, снаге Дењинкина су биле разбијене и у нереду су се повлачиле из Новоросијска.

У последњој фази рата, Тухачевски командује 7. армијом, којом гуши побуну у Крондштату марта 1921. и Тамбову побуну у периоду између 1921. и 1933.

Према неким изворима, Тухачевски је био познат по преком поступању са заробљеницима и употребом отровног гаса приликом гушења побуна?

Са избијањем Пољско-совјетског рата, Тухачевски командује совјетским нападом. Код Варшаве трпи пораз од Јозефа Пилсудског, када почињу и прва неслагања са Стаљином. Наиме, један другог су кривили за неуспех у заузимању Варшаве.

Тухачевски је написао неколико књига о модерном ратовању, а 1931, након што је Стаљин прихватио потребу модернизовања оружаних снага, Тухачевски добија водећу улогу у реформи армије. Имао је напредне идеје по питању војне стратегије, посебно у делу употребе тенкова и авиона у здруженим операцијама.

Тухачевски 1935, у 42. години живота бива унапређен у чин маршала. Јануара 1936. одлази у посету Британиј, Француској и Немачкој. Свестан да га са власти може свргнути само војска, Стаљин је одлучио да уклони Тухачевског и још седам војних команданата. Овог пута, у кругу његових најближих сарадника, није било неслагања по овом питању.

Непосредно пред хапшење, Тухачевски је са дужности првог помоћника маршала Климента Ворошилова пребачен на дужност команданта Волжанског војног округа. Убрзо након његовор одласка на нову дужност, бива тајно ухапшен 22. маја 1937. и спроведен у Москву.

Испитивање и мучење Тухачевског лично је надгледао шеф НКВД, Николај Јежов. Стаљин му је дао инструкције да из Тухачевског извуче признање о другим „завереницима“, али му је оставио и простор да је могуће да је Тухачевски ипак радио сам.

Неколико дана касније, Јежов је Стаљину доставио признање сломљеног маршала, у коме је стајало да га је 1928. регрутовао Јенукидзе (А́вель Сафронович Енуки́дзе), те да је немачки агент који је на преузимању власти радио у дослуху са Бухарином (Никола́й Ива́нович Буха́рин). Признање Тухачевског, које се налази у архиви, испрскано је браон спрејем за који је утврђењно да се ради о крви „тела у покрету“. Стаљин је признање прокоментарисао речима: „То је невероватно, али је чињеница, признали су.“

Совјетски врховни суд је 11. јуна 1937. сазвао специјални војни суд, како би се одржало суђење за издају маршалу Тухачевском и још осморици генерала. Суђење је названо „случај троцкистичке анти-совјетске војне организације“. Суђено је према закону од 1. децембра 1934, што је значило да одбрана нема право да буде у судници, као и да су жалбе на пресуду – забрањене. Након суђења је стрељано и пет судија – официра. Исте вечери, у 1135 часова, сви оптужени су проглашени кривим и осуђени на смрт. Сат времена касније, Тухачевског је из ћелије извео капетан НКВД-а, Василиј Блохин. Стрељање маршала посматрао је лично Јежов. Маршал је убијен једним метком, у потиљак.

Маршалову породицу је задесила слична судбина. Његова жена, Нина Тухачевскаја, и његова браћа Александар и Николај (обојица инструктори на Совјетској војној академији), стрељани су. Његве три сестре су послате у логор. Његова малолетна ћерка је ухапшена по стицању пунолетства и одведена у логор, где се налазила све до доласка Хрушчова на власт.

Пре Хрушчовљевог говора 1956. године, маршал Тухачевски је званично сматран фашистом, петоколонашем. Тухачевски и његови сапатници су 31. јануара 1957. проглашени невинима по свим тачкама оптужнице.

Фјодор Иванович Толбухин

Поред тога што је Маршал Совјетског Савеза, херој Совјетског Савеза, Народни херој Југославије, Херој Народне Републике Бугарске, носилац ордена Победе, уз име Федора Толбухина може се ставити и одредница „заборављени Маршал“.

Црвена армија је током Другог светског рата ослободила главне градове седам држава: Берлин, Беч, Праг, Будимпешта, Букурешт, Варшаву, Београд и Софију. Јединице 3. украјинског фронта, којим је командовао маршал Толбухин, ослободиле су три: главне градове Румуније, Бугарске и Југославије. Толбухин је преминуо 1949, тако да није имао времена да народу остави мемоаре победника, уживајући у послератним ловорикама.

Толбухин је рођен 16. јуна 1894. у земљорадничкој породици у Јарославу, североисточно од Москве. Са почетком Првог светског рата, Толбухин се 1914. као добровољац пријавио у редове царске војске. Две године касније је унапређен у чин капетана, а за исказану храброст је више пута одликован.

Августа 1918. Толбухин прелази у редове Црвене армије, где обавља дужност начелника штаба 56. пешадијске дивизије. Након завршетка руског грађанског рата 1921, Толбухин обавља низ штабних дужности. Десет година касније завршава Војну академију Фрунзе. 1937, након серије штабних дужности, Толбухин постаје командант дивизије. Годинну дана касније, 1938, постаје начелник штаба Закавкаског војног округа. На овом положају га затиче немачки напад на Совјетски Савез. Августа 1941. бива прекомандован на место начелника штаба Кримског фронта, где остаје до марта 1942. Од маја до јула 1942. обавља дужност помоћника команданта Стаљинградског војног округа. Након тога, Толбухин постаје командант 58. армије. На тој дужности ће остати до марта 1943. Након што га је претпостављени, генерал пуковник Андреј Јероменко похвалио за учешће у Стаљинградској бици, Толбухин одлази на место команданта 57. армије, а након тога и на место команданта Јужног фронта.

Јужни фронт је октобра 1943. преименован у 4. украјински фронт. Маја 1944. одлази на место команданта 3. украјинског фронта. Током летње офанзиве, од јуна до октобра 1944, Толбухин и Малиновски крећу на Балкан. Толбухин 14. септембра 1944. постје Маршал Совјетског Савеза, два дана након Малиновског. Док се Малиновски кретао ка Мађарској и Југославији, Толбухин је заузимао Бугарску. Након Бугарске, Толбухин усмерава своје снаге ка северозападу, ослобађајући један део Југославије и заузимајући јужни део Мађарске.

Након завршетка рата, Толбухин постаје командант Јужне групе совјетских снага, задужених за регион Балкана, Мађарске, Румуније. Јануара 1947. ова формација бива расформирана, а Толбухин постављен на место команданта Закавкаског војног округа. Ову дужност ће обављати до своје смрти, 17. октобра 1949.

Толбухин се сматра једним од најбољих совјетских командата Другог светског рата. Описиван је као педантан, пажљив и не претерано амбициозан. Био је поштован од стране команданата и својих војника, посебно због чињенице да је увек настојао да смањи сопствене губитке. За своје учешће у Другом светском рату одликован је са више војних одликовања, како совјетских тако и иностраних.

Сахрањен је у Кремљу, а у родном Јарославу му је подигнут споменик.

У градовима које је ослобађао, улице су називане његовим именом, да би након друштвених промена деведесетих година исте губио. Такав је био и случај са Улицом маршала Толбухина у Београду која је понела име Шкота Френсиса Макензија, заслужног за парцелисање данашње општине Врачар у Београду. Наиме, 1879. Макензи је од сина председника српског парламента, Стојана Симића откупио то подручје, исушио га и испарцелисао га за продају. Макензи је себи саградио кућу на месту где се после Другог светског рата налазио биоскоп „Славија“, а где се данас налази паркинг. Слично су, у општој хистерији мењања имена улица, прошле и улице које су носиле имена Црвене армије, генерала Жданова и сл. Овај, назовимо га исхитрени потез, исправљен је 2010, када су овим улицама враћена стара имена.

Александар Новиков

Александар Александрович Новиков (рус. Алекса́ндр Алекса́ндрович Но́виков, 19. новембра 1900. – 3. децембра 1976.), маршал авијације совјетског ратног ваздухопловства током Другог светског рата. Два пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Носилац је великог броја високих совјетских одликовања.

Новиков је своју војничку каријеру започео 1920, ступивши у редове Црвене Армије као пешадинац. Годину дана касније је постао члан Партије. Служио је у 384. пуку руске 7. армије, учествоваши у гушењу устанка у Крондштату марта 1921. Током борби на Кавказу 1922. постаје командир вода. Три године након завршетка Војне академију Фрунзе, 1933. прелази у редове ратног ваздухопловства. Све до 1935. се налази на дужности начелника оперативног одељења, када преузима дужност команданта лаке бомбардерске ескадриле.

Новиков је 1937. избачен из партије и из оружаних снага. Ипак, враћен је одлуком комесара Белоруског војног округа, који је касније ухапшен. Новиков је пре Совјетско-финског рата службовао у Лењинградском војном округу као начелник штаба ваздухопловних снага. За чињење у рату унапређен је у генерал мајора и одликован Орденом Лењина. До избијања рата је остао у Лењинградском војном округу.

Током првих удара Немачке на Совјетски Савез, Новиков и ваздухопловне јединице које су базирале у Лељинградској војној области су извели бројне нападе на немачке снаге у наступању. Тада је изведена и прва ваздушна операција совјетских снага (25. јун – 30. јун 1941.), када је уништено око 130 немачких авиона. Током тог периода, Новиков је запажен као вешт у командовању, а и по једној иновацији тог доба: употреба радио уређаја за координацију бомбардера. Јула 1941, Новиков под команду добија и ваздухопловне снаге Северног и Северозападног фронта и Балтичке флоте.

Од фебруара до 11. априла 1942, дакле врло кратко, се налази на положају првог заменика команданта ваздухопловних снага, након чега постаје и командант совјетског ратног ваздухопловства – заменик народног комесара одбране СССР за авијацију. То је био положај са кога је започео организацијсу совјетске авијације. Посебан акценат је дат на формирању самосталних ваздухопловних дивизија и корпуса, као и на унапређењу координације између јединица на првој линији. Током опсаде Лењинграда, Новиков је успео да убеди Жукова, а касније и самог Стаљина да ваздухопловство није спрено за планирану контра офанзиву. Након одређеног времена утрошеног на развој и реорганизацију авијације, Новиков је успео да обезбеди Жукову ваздушну подршку и уништи око 1200 немачких авиона. У каснијим дејствима изнад Кубана уништено је још 1100 авиона.

У Курској бици, Новиков уводи иновацију – бомбе са обликованим пуњењем, ноћне ловце и јуришнике. Код Конигсберга ангажује 2500 авиона, који изручују 4 440 тона бомби на град. Тада добија и орден Хероја Совјетског Савеза. Други орден Хероја Совјетског Савеза добија на пацифичком ратишту, где формира велике ваздухопловне формације за бомбардовање јапанских снага у Кини и Кореји.

Након рата, Новиков доставља Стаљину план који ће представљати темељ за модерно совјетско ратно ваздухопловство и индустрију која ће га наоружати. Међутим, Новиков априла 1946. бива ухапшен. Као разлог хапшења наведено је то да је на Постдамској конференцији откривено да САД располажу бољим шпијунским авионима од Совјетског Савеза. Берија га је испитивао и мучио пре него је прихватио да прочита признање Политбироу. Ускоро бива осуђен на петнаест година принудног рада.

Са робије излази након одслужених шест година. Како је Стаљин већ умро, Новиков поново добија положај у авијацији. Постаје Главни маршал авијације. Ова позиција му је омогућила да своје идеје оствари у пракси. Израђује и подноси Хрушчову план о употреби млазних авиона и нуклеарног оружја за вођење будућег рата против САД, али га овај одбија у корист балистичких ракета.

Након пензионисања 1958, Новиков наредних десет година ради у вишој ваздухопловној школи у Лењинграду. Написао је бројне радове из области авијације и ратовања, који су коришћени у образовању нових совјетских пилота. Преминуо је у 74. години, 3. децембра 1976.

Баурџан Момиш-Ули

Баурџан Момиш-Ули, совјетски официр, пореклом Казахстанац, постхумно одликован орденима Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Казахстана.

Момиш-Ули је рођен у месту Орак Балга, на југу Казахстана, 24. децембра 1910, у породици сточара номада. У породици је живео до своје тринаесте године, када одлази на школовање. Од 1929. ради као учитељ, секретар окружног комитета, потом као помоћник тужиоца.

У редове Црвене армије ступа новембра 1932. Као кадет бива постављен на дужност у 14. брдски пешадијски пук. Након отпуста, Момиш-Ули се бави економијом.

Крајем марта 1936, Момиш-Ули бива поново позван у војну службу, поставши командир вода у 315. пуку Централноазијског војног округа. У војсци остаје наредне две деценије. Марта 1937, пук је пребачен на Далекоисточни фронт у Сибиру. Иако није био предмет Стаљинове чистке, у његовим документима је забележено да је „непоуздан, са екстремним националистичким ставовима“. Његов биограф ову карактеристику приписује томе што је Момиш-Ули читао дела казахстанских писаца.

Момишули ће фебруара 1940. бити постављен за команданта 202. самосталног тенковског батаљона, који се налазио у Житомиру.

Јануара аредне године, потпоручник Момиш-Ули се враћа у Казахстан, где ће обављати дужност војног комесара Алма-Ате. По немачком нападу на Совјетски Савез, Момиш-Ули псотаје командант батаљона у 1073. пуку новоформиране 316. стрељачке дивизије, на чијем челу се налазио војни комесар Киргиске ССР, генерал мајор Иван Панфилов.

Дивизија септембра 1941. доспева на фронт у рејон Малаја Вишера, у близини Лењинграда. Током октобра, како су немачке снаге напредовале ка Москви, 316. дивизија, сада у саставу 16. армије Рокосовског, бива укључена у одбрану Москве, са задатком одбране Волоколамског друма, путног правца од изузетног значаја за одбрану Москве. Батаљон Момиш-Улија је добио сектор дуг осам километара, који се протезао дуж реке Рузе.

Сада поручник, Момиш-Ули током одбране Москве учествује у 27 борби. Од 16. до 18. новембра, са својом јединицом је одсечен од остатка дивизије у селу Матрјонино, али успева да задржи немачке снаге и касније их потисне ка старим положајима. За учињено, 316. дивизија је 23. новембра добила статус гардијске јединице, а у част палог команданта дивизије названа је Панфилова 8. гардијска стрељачка дивизија. Крајем новембра, Момиш-Ули бива унапређен у чин капетана. Учествује у совјетској противофанзиви, када бива и тешко рањен.

Марта 1942, у 8. гардијску дивизију стиже ратни дописник Александар Бек. Током пролећа 1942, Бек убеђује Момиш-Улија да сарађује у писању приче о борбама на Волоколамском друму (Књига Волоколамское шоссе је објављена 1944.).

Априла 1942, Момиш-Ули бива унапређен у чин мајора. Августа исте године је на предлог претпостављеног, предложен за одликовање Хероја Совјетског Савеза. Предлог је одбијен, а песник Михаил Исиналијев му пише да му је бивши политички комесар 8. гардијске саопштио да је одбијен због његовог „национализма“. Исте године, Момиш-Ули се прикључује Комунистичкој партији, а већ октобра бива уанпређен у чин потпуковника. Након осам месеци – постаје пуковник.

Момиш-Ули ће 1943, због последица рањавања у противофанзиви, бити приморан да дуже време проведе на боловању. Марта 1944, након изласка из болнице, одлази на официрски курс на академији Ворошилов. Крајем јануара 1945, пуковник Момиш-Ули преузима команду над 9. гардијском стрељачком дивизијом, која се налазила у саставу 2. стрељачког корпуса, 6.армије 1. балтичког фронта. Са дивизијом учествује у борбама у источној Прусији. Након завршетка рата, Момиш-Ули бива одликован Орденом Лењина.

Током 1946. поново одлази на школовање, овога пута на Вишу војну академију Ворошилов. Биће једини официр од њих 500, колико их је завршило, који никада неће постати генерал. Након пколовања, обављаће дужност заменика комаданта 49. самосталне пешадијске бригаде у Источносибирском војном округу, а од 1950- се налази на Војној академији логистике и транспорта као предавач.

Из војске се повлачи због болести, 1955. године, у чину пуковника. Окреће се писању, где ствара неколико новела у којима је описао своје искуство из рата; предаје и на Казахстанској академији наука.

Момиш-Ули је најпозантији по свом појављивању у Бековој књизи Волоколамски друм. И он сам је написао своје виђење догађаја на Волоколамском друму и објавио их у књизи „Москва иза нас“ (рус. За нами Москва), која је 1967. адаптирана за филмски сценарио.

Момиш-Ули је преминуо 1982. и сахрањен је у Алма-Ати. Непосредно пред распад Совјетског Савеза, Момиш-Ули је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Након проглашења самосталности, Казахстан га одликује и орденом Народног хероја Казахстана.

Кирил Мерецков

Кирил Афанасијевич Мерецков (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в), командант Волховског фронта од децембра 1941. до фебруара 1944. Официр који је заслужан за планирање и извођење операције пробијања блокаде Лењинграда.

Мерецков се Комунистичкој партији придружио 1917. Иако није имао војно образовање, успешно је обављао дужност штабног официра током Првог светског и Руско-пољског рата. Напредујући брзо, 1922. постаје командант бригаде. Послат је у Немачку на обуку 1931, а пет година касније у Шпанију, у својству саветника. Помогао је у планирању контраофанзиве Републиканаца код Гвадалахаре марта 1937, којом је спречено опкољавање Мадрида. Након повратка у Совјетски Савез, Мерецков бива постављен на место команданта Лењинградског војног округа у време почетка совјетског напада на Финску. Након победе на Манерхајмовој линији, генерал Мерецков добија орден Хероја Совјетрског Савеза и бива постављен на место начелника Генералштаба, где га 1. јануара 1941. наслеђује Жуков.

Јуна 1941, Мерецков је на месту одељења за обуку совјетске Ставке и два дана након почетка немачког напада на Совјетски Савез, бива ухапшен од стране НКВД. Као разлог за хапшење наведено је његово пријатељство са генералом Павловим, командантом Западног фронта, који је враћен у Москву и ликвидиран. Мерецков је оптужен за издају и мучен два месеца у злогласној Лубјанки. У затвору потписује признање које је касније искориушћено за хапшење и стрељање многих високих војних руководилаца Црвене Армије у оквиру чистке извршене у периоду од октобра 1940. до фебруара 1942.

Након блокирања Лењинграда, Стаљин је препознао да би му Мерецков добро дошао – тако да га 8. септембра пуштају из затвора и шаљу да преузме команду над 7. армијом, а новембра преузима команду над 4. армијом код Тихвина. Преузевши команду над Волховским фронтом, Мерецков је следећих 17 месеци утрошио покушавајући да пробије блокаду Лењинграда. Касније, командује Карелисјким фронтом током совјетске офанзиве против Финаца јуна 1944. Октобра исте године унапређен је у чин маршала, да би 1945. командовао 1. далекоисточним фронтом у Манџурији.

Мерецков се сматра једним од најбољих совјетских команданата, али му се замера што је био подложан притисцима Ставке, услед страха од поновног затварања.

Константин Алексејевич Красавин

Константин Алексејевич Красавин (рус. Константин Алексеевич Красавин), ловачки ас, потпуковник совјетских оружаних снага, Херој Совјетског Савеза. За време Другог светског рата је остварио 376 борбених летова, 106 ваздушних борби и оборио је 21 непријатељски авион, летевши на ловцима Јаковљеву Јак-3, Лавочкину Ла-5, Јаковљеву Јак-7 и Хокер Харикену.

Красавин је рођен у данас предграђу Москве, 20. маја 1917. године, у радничкој породици. Завршио је трговачку школу и радио у пекари у Тбилисију. У Црвену армију је ступио 1938, а 1940. завршава Војну летачку школу у Стаљинграду.

Децембра 1941, Красавин је распоређен у 6. ваздухопловну армију која је пребацивана између више фронтова и јединица совјетских ваздухопловних снага, укључујући 1. балтички, 3. белоруски и 2. украјински фронт. У почетку је летео на Харикену, да би се касније усталио на Лавочкинима, прво на Ла-5, а потом на Ла-7. Учествовао је и у бици за Москву, као и у Демјанском џепу, те је до 1943. већ имао преко 300 борбених летова. До краја рата ће оборити десет ловаца FW-190, седам Me-109, два Ju-88 и два He-111.

Након рата, одлуком совјетског Президијума, за одлично командовање, богато војно искуство, имајући у виду битку за Макарово када је у авиону имао преко 100 рупа од непријатељске ватре и успео да обори бомбардер Ju-88, добио је звање Хероја Совјетског Савеза.

Током рата је три пута одликован Орденом Лењина, као и Орденом Отаџбинског рата.

У совјетском ратном ваздухопловству је остао до 1955, када се због болести пензионисао и преселио у Калињин, где је 1988. и преминуо.